Nekoliko domaćih medija je pre nekoliko meseci prenelo delove predavanja Noama Čomskog. Između ostalog, on kaže sledeće:
Najveće unutrašnje pitanje koje zanima američku javnost svakako su radna mesta. Sa druge strane, prebogate i moćne finansijske institucije zanima samo deficit. A šta radi politika? Ona nalaže štednju – odlučuje da ne otvara radna mesta, nego da sanira deficit.
U Evropi je još mnogo gore. Čak je i Vol strit džrnal u jednom članku podvukao odsustvo demokratije u Evropi. Francuzi, Španci, Irci, Holanđani, Portugalci, Grci, Slovenci, Slovaci i Kiprani su od početka krize pre tri godine ubedljivo glasali protiv modela koje nudi evrozona. U pomenutim zemljama, vlasti su trpele izborne poraze, levičari su smenjivali desničare, i obratno – ali ekonomska politika ostala je ista.
Iako ima spornih detalja (recimo, da li američku javnost stvarno najviše zanimaju "radna mesta", kada je nezaposlenost samo 8%) u suštini se nema šta prigovoriti, Čomski je uglavnom rekao činjenice - narod na izborima uglavnom glasa protiv štednje, a onda dobije štednju. Zašto je to tako, zašto birači glasaju za jedno, a dobiju nešto drugo?
Suština je u tome da je, kao i za tango, i za deficit potrebno dvoje. Nije dovoljno da samo država donese budžet koji predviđa deficit od 10% BDP-a i tako usliši zahteve građana da ne bude štednje. Da bi se taj deficit tokom godine realizovao, potrebno je i da neko želi da državi pozajmi tih 10% BDP-a. A spremnost da se pare pozajme zavisi, između ostalog, upravo od ekonomske politike koja se vodi.
Dakle, kada država udari u gornju granicu javnog duga, novo zaduživanje (visina deficita) je samo malo u rukama građana i domaćih političara, a više je u rukama onih od kojih se traže te dodatne pare. A ti finansijeri, sasvim prirodno, traže uveravanje da će im pare biti vraćene. Najbolje uveravanje je odgovorna fiskalna politika koja podrazumeva nizak deficit ili, ako to tako hoćete da zovete - štednju.
Naravno, deficit je moguće finansirati i na druge načine - recimo štampanjem para i prihodima od privatizacije. Ali, pošto narod ne želi ni inflaciju, ni prodaju "naših firmi", ostaje samo štednja.
Kao što reče Ayn Rand, "Možeš da ignorišeš realnost, ali ne možeš da ignorišeš posledice ignorisanja realnosti". A posledica višegodišnje neodgovorne fiskalne politike je da želje kreditora postaju važnije od želja građana. To možda nije demokratski, ali je do toga došlo usled demokratski određivane fiskalne politike. Demokratija i deficit su, po svoj prilici, duboko povezani.
Predlažem čitanje knjige Democracy in Deficit, Jamesa Buchanana.
Najveće unutrašnje pitanje koje zanima američku javnost svakako su radna mesta. Sa druge strane, prebogate i moćne finansijske institucije zanima samo deficit. A šta radi politika? Ona nalaže štednju – odlučuje da ne otvara radna mesta, nego da sanira deficit.
U Evropi je još mnogo gore. Čak je i Vol strit džrnal u jednom članku podvukao odsustvo demokratije u Evropi. Francuzi, Španci, Irci, Holanđani, Portugalci, Grci, Slovenci, Slovaci i Kiprani su od početka krize pre tri godine ubedljivo glasali protiv modela koje nudi evrozona. U pomenutim zemljama, vlasti su trpele izborne poraze, levičari su smenjivali desničare, i obratno – ali ekonomska politika ostala je ista.
Iako ima spornih detalja (recimo, da li američku javnost stvarno najviše zanimaju "radna mesta", kada je nezaposlenost samo 8%) u suštini se nema šta prigovoriti, Čomski je uglavnom rekao činjenice - narod na izborima uglavnom glasa protiv štednje, a onda dobije štednju. Zašto je to tako, zašto birači glasaju za jedno, a dobiju nešto drugo?
Suština je u tome da je, kao i za tango, i za deficit potrebno dvoje. Nije dovoljno da samo država donese budžet koji predviđa deficit od 10% BDP-a i tako usliši zahteve građana da ne bude štednje. Da bi se taj deficit tokom godine realizovao, potrebno je i da neko želi da državi pozajmi tih 10% BDP-a. A spremnost da se pare pozajme zavisi, između ostalog, upravo od ekonomske politike koja se vodi.
Dakle, kada država udari u gornju granicu javnog duga, novo zaduživanje (visina deficita) je samo malo u rukama građana i domaćih političara, a više je u rukama onih od kojih se traže te dodatne pare. A ti finansijeri, sasvim prirodno, traže uveravanje da će im pare biti vraćene. Najbolje uveravanje je odgovorna fiskalna politika koja podrazumeva nizak deficit ili, ako to tako hoćete da zovete - štednju.
Naravno, deficit je moguće finansirati i na druge načine - recimo štampanjem para i prihodima od privatizacije. Ali, pošto narod ne želi ni inflaciju, ni prodaju "naših firmi", ostaje samo štednja.
Kao što reče Ayn Rand, "Možeš da ignorišeš realnost, ali ne možeš da ignorišeš posledice ignorisanja realnosti". A posledica višegodišnje neodgovorne fiskalne politike je da želje kreditora postaju važnije od želja građana. To možda nije demokratski, ali je do toga došlo usled demokratski određivane fiskalne politike. Demokratija i deficit su, po svoj prilici, duboko povezani.
Predlažem čitanje knjige Democracy in Deficit, Jamesa Buchanana.
7 comments:
"Sa druge strane, prebogate i moćne finansijske institucije zanima samo deficit. A šta radi politika? Ona nalaže štednju – odlučuje da ne otvara radna mesta, nego da sanira deficit."
Ma je li istina ovo što Marko piše? Sve su te države u suficitu? Deficit je taj koji stvara poslove i zapošljava ljude? Bogati i moćni finansijeri su listom protiv deficita javnog budžeta zbog sobstvenog dobra a protiv javnog? Što više demokratije, viši i deficit? Sigurno to znači da tamo gde je narod vlast više nego profesionalni političari - i dugovi su manji... jer se političari profesionalno staraju o dobru svih?
Odličan blog. Sve ovo je apsolutno tačno i ja se slažem sa konstatacijom.
".. želje kreditora postaju važnije od želja građana"
"Then since, as he says, the borrower is a slave to the lender, and the debtor to
the creditor, disdain the chain, preserve your freedom; and maintain your
independency: be industrious and free; be frugal and free. At present, perhaps,
you may think yourself in thriving circumstances, and that you can bear a little
extravagance without injury; but,
For age and want, save while you may;
No morning sun lasts a whole day,
as Poor Richard says. Gain may be temporary and uncertain, but ever while you
live, expense is constant and certain"
Ovo je Bendzamin Frenklin govorio pre cetvrt milenijuma, ali, avaj, puritanski duh nikada nije obitavao u makroekonomskim spisima.
Kako u Srbiji, umesto puritanskog, dominira provincijalni duh, od bezdana duznickog ropstva deli nas dodolsko dozivanje visokih kamata :D
Ovo pitanje se dodatno komplikuje kad se uvede dodatna pretpostavka,koja se verovatno neretko i dešava samo nije toliko uočljiva-a što prosečni glasač kada se obogati i pređe u finansijere počne da teži niskom deficitu(monotono nerastućim porezima u budućnosti po mogućstvu jednakim nuli) a prestaje da ga brine nezaposlenost i vice versa zašto se osiromašeni finasijer koji postane radnik odjednom počne brinuti o nezaposlenosti a ne o deficitu(verovatno je potonja situacija ređa al ne i nemoguća).
Kao i svaki proponent individualizma i ja u ovim javnim problemima vidim isključivo individualne,privatne uzroke...uzrok je ono što Frojd naziva principom apsolutnog zadovoljstva,kome teži malo dete a taj princip je direktno suprotstavio principu realnosti. Po toj logici u idealnom slučaju finansijeri bi hteli nulte poreze(a što je realno nemoguće) a radnici nultu nezaposlenost(takođe nemoguće). Obe intersene grupe teže tom svom idealizovanom stanju,ali racionalno na nivou grupe nisu u stanju da shvate da moraju svi pristati na trade-off...
Ovo je samo malo drugačiji način da se kaže da je život niz kompromisa kojim sami sebi biramo optimalnu putanju kao nizu nekih svojih ciljeva kojim nazivamo život. Iako bi se sa ovom izjavom složili svi,od pastira na livadama do profesora sa Nobelima,u realnom životu mi propagiramo prevashodno sebi bitn stvari
Marko, ja nisam shvatio iz Vašeg teksta - da li se vi zalažete za demokratiju ili ne?
Uopste se nisam zalagao ni za ni protiv demokratije. Jednostavno ukazujem na jedan od problema sa demokratijom.
S tim sto, svakako ne mislim da je diktatura resenje. Moguce resenje su recimo ustavna ogranicenja u vodjenju fiskalne politike.
Marko, mislim da je jedino moguće rešenje ovog problema - uskratiti ženama pravo glasa. Žene troše mnogo novca i očekuju da će neko drugi to platiti. :)
Post a Comment