Javno dobro

Često razmišljam o javnim dobrima.

Prvo da, za one koji ne znaju o čemu pričam, izložim ukratko ekonomsku teoriju javnih dobara, a onda da ukažem na neke probleme.

Dakle, udžbenici iz ekonomije javna dobra definišu kao ona dobra kod kojih ne postoji rivalitet u potrošnji i gde su troškovi isključivanja "prohibitivni". Pošto ovo nikom živom nije jasno šta znači, evo pojašnjenja. "Rivalitet u potrošnji" znači da moje korišćenje nekog dobra znači da to dobro ne može niko drugi da koristi. Zato kod jedenja jabuke rivalitet postoji (ako jabuku jedem ja, niko drugi ne može da jede tu istu jabuku), ali kod gledanja vatrometa rivalitet ne postoji - nas dvoje možemo sasvim lepo da gledamo isti vatromet, moje gledanje vatrometa ništa ne umanjuje kvalitet vatrometa drugima. Druga karakteristika javnog dobra, "prohibitivno visoki troškovi isključivanja iz uživanja dobra" je samo komplikovan način da se kaže "korišćenje dobra je jako teško naplatiti". Klasičan primer je emitovanje standardnog TV signala. Dakle, ako RTS ili TV Pink emituju svoj signal preko tornja na Avali, ne postoji praktično nikakav način da se gledanje televizije naplati. Ni Švedski TV detektor nije pomogao.

Ja mislim da ništa do sada nije sporno. Postoje dobra gde ne postoji rivalitet u potrošnji, postoje i dobra gde je naplata korišćenja praktično nemoguća. Možemo i dobra koja imaju obe karakteristike, što se mene tiče, nazvati javnim.

Problem je što se često u udžbenicima, na osnovu svega iznetog do sada, zaključi - "i zbog svega toga je nužno da država putem poreza finansira pružanje javnih dobara". Da sada pređem na probleme:

1. Sasvim je očigledno da neka javna dobra (poput već navedenog TV signala) mogu sasvim dobro da pružaju privatne firme. Dakle, iako se radi o dobru gde sasvim očigledno ne postoji rivalitet u potrošnji i gde je korišćenje dobra sasvim nemoguće naplatiti, nema potrebe da ga pruža država. Radi se o tome da je javno dobro (TV program) uvezano sa javnim zlom (reklamama) i da gledaoci praktično plaćaju gledanje TV programa kroz vreme izgubljeno na reklame. Hoću da kažem da ovaj primer jasno pokazuje da izjava "Ako se radi o javnom dobru, država mora da ga finansira iz poreza" očigledno nije tačna.

2. Pitanje mogućnosti naplate korišćenja javnog dobra je tehnološko, inženjersko pitanje, a ne filozofsko/etičko pitanje. Sve do pojave kablovske televizije nije bilo moguće naplatiti gledanje TV programa. Sa razvojem kablovske televizije i dekodera, TV program je postao potpuno privatno dobro.

3. Pošto je problem naplaćivanja tehnološki problem, to znači da je nužno investirati novac u istraživanje i razvoj sistema naplate. Ali, ako država već pruža neko dobro besplatno, onda niko nema interes da ulaže u razvoj nečega što na tržištu neće moći da se proda, jer postoji besplatna državna alternativa. Recimo, ulice u gradu se često smatraju javnim dobrom, jer bi bilo "prohibitivno skupo" naplaćivati korišćenje ulica. Sistem sa naplatnom rampom na ulazu u svaku ulicu svakako deluje zastrašujuće. Ali, čak ni meni (koji nisam inženjer) nije teško da osmislim sistem privatnih ulica, gde se putem GPS signala, ili nečeg sličnog, vodi evidencija o tome kojim ulicama je auto prošao, a onda se plaća mesečni račun poput onoga za mobilni telefon. Takav sistem niko nije razvio jer nema interes da ga razvije sve dok je korišćenje ulica besplatno. Zamislite alternativni univerzum u kojem se sve TV stanice finansiraju iz budžeta, pa nema potrebe za reklamama. Ko bi bio dovoljno lud da razvija kablovsku televiziju? Niko.

4. Nekada je problem u definisanju dobra. Recimo, ako dobro definišete kao "raketna protivgradna zaštita", jasno je da se radi o javnom dobru - em nema rivaliteta, em je nemoguće naplatiti. Ali, ako dobro definišete kao "protivgradna zaštita", onda već govorimo o nečemu što je privatno dobro - postoje protivgradne mreže kojima je dobar deo voćnjaka u Evropi pokriven. Dakle, u zemljama u kojima postoji raketna (ili topovska, sve jedno) protivgradna zaštita, privatno dobro je pretvoreno u javno. Ostaje pitanje šta je jeftinije i efikasnije, u to ne bih sada ulazio. Hteo sam samo da ukažem na to da kod pružanja nekih dobara postoje različita tehnološka rešenja koja determinišu i sam karakter dobra.

5. Teorija najčešće u potpunosti ignoriše alternativne mogućnosti za privatno pružanje javnih dobara. Jedan od najčešćih je eksploatacija bogatih i free riding siromašnih. Ponekada je to teško odvojiti od altruizma. Recimo, dugo u ulazu gde mi je kancelarija stanari nisu mogli da se dogovore oko plaćanja za čišćenje ulaza. Pošto je nama bitno da ulaz bude čist, plaćali smo čistačicu da dolazi i čisti ulaz. Dakle, postoje slučajevi u kojima je privatna korist od javnog dobra dovoljno visoka da pokrije troškove.

6. Često se zanemaruje i drugi mehanizam - da vlasnici imovine imaju podsticaj da pružaju javna dobra. Recimo, vlasnik tržnog centra plaća čišćenje hodnika i WC-a i to finansira iz zakupa koji plaćaju prodavci. Dakle, nije prosto prodao lokale i rekao "Vi sada vidite kako ćete da se organizujete oko čišćenja", već je rekao "Pošto je čišćenje javno dobro, oko kojeg ćete teško da se dogovorite, ja ću to da radim. Takođe ću da pružam i druge usluge od kojih ćete svi vi da imate koristi, poput reklamiranja tržnog centra." Lako je reći, "To je suviše specifično, ne možeš to da primeniš na druge stvari.", ali evo zanimljivog primera.

Ne verujem da je mnogo vas čulo za gradić Lake Havasu u Arizoni. Ne bih ni ja čuo da se igrom slučaja nisam tamo našao 1995. godine. Radi se o gradu koji je započet kao privatni projekat izvesnog biznismena McCullocha 1963. godine, kada je kupio 14 kvadratnih kilometara zemljišta i odlučio da napravi grad. Ideja je bila da jeftino kupi zemljište u pustinji, komunalno ga opremi, ponudi razna javna dobra u vidu ulica, parkova, plaža i onda zaradi na prodaji zemljišta. Posebnu zanimljivost predstavlja činjenica da je čak kupio jedan londonski most, rasturio ga na komade, preneo kamenje preko pola sveta, sastavio ga u Lake Havasuu i dozvolio potpuno besplatno prelaženje preko njega (čak je snimljen i film o tome - radi se o hororu, a suština priče je da je, sa mostom, u SAD preneta i duša Džeka Trboseka). Ako sve to nije pružanje javnog dobra, ne znam šta jeste.

Ili, razmotrite primer jedne doline od 1000 hektara koju malo-malo pa poplavi reka. Farmeri ne mogu nikako da se dogovore oko izgradnje bedema, postoji problem kolektivne akcije. Samim tim, zemljište vredi vrlo malo, recimo 1000 dolara po hektaru. Pretpostavimo i da bi zemljište vredelo 5000 dolara po hektaru kada ne bi stalno bilo poplavljano. Znači, postoji potencijalna dobit od 4 miliona dolara ukoliko se izgrade bedemi. Klasična teorija bi rekla da to mora država da radi. Ja želim da ukažem na mogućnost da ovo predstavlja odličnu investicionu šansu ukoliko izgradnja bedema košta manje od 4 miliona dolara. Može da se pojavi investitor, otkupi svo zemljište za 1000 dolara po hektaru, izgradi bedeme za 2 miliona, proda zemlište za 5000 dolara po hektaru i zaradi 2 miliona dolara.

7. Problem javnog dobra je često nemoguće razdvojiti od problema prirodnog monopola i eksternih efekata. U udžbenicima se skoro uvek ova tri problema navode kao potpuno posebni oblici greške tržišta, pa se onda objašnjava svaki od njih pojedinačno. Ali, između ovih fenomena postoje velike sličnosti koje, koliko ja znam, nisu dovoljno teorijski, pa ni empirijski, istražene.

Recimo, odbrana države se smatra klasičnim javnim dobrom. Radi konkretizovanja, recimo da posmatramo protivavionsku zaštitu. Država iz poreza gradi radarske i raketne sisteme kako bi stanovništvo zaštitila od vazdušnih napada od strane druge države. Ne postoji rivalitet (raketni sistem štiti određenu površinu bez obzira na broj korisnika), a i nemoguće je naplatiti na tržištu (privatna firma napravi raketni sistem, ponudi ga vlasnicima kuća, a oni kažu "Neka, hvala", znajući da će raketni sistem hteo-ne hteo zaštititi i njihovu kuću). Dakle, klasično javno dobro. Ali, nije samo to. Postoji i značajan problem eksternih efekata - ako ja napravim raketni sistem da zaštitim svoju kuću od vazdušnih napada, jasno je da hteo-ne hteo štitim i druge kuće oko sebe, jer kada moj radar uhvati avion, ja ne mogu da znam da li će on da bomarduje moju ili susednu kuću. Samim tim, moj sused uživa pozitivnu eksternaliju mojeg raketnog sistema. Ali, ne radi se ni samo o tome - moj raketni i radarski sistem moguće da predstavljaju i prirodni monopol: meni je mnogo jeftinije da dodam još jedan raketni lanser, nego nekom drugom da gradi ceo sistem od nule (ako pretpostavimo da jedan radarski sistem predstavlja visok inicijalni trošak i da podržava više raketnih sistema).

Cela ova rasprava je tu da ukaže da je probleme javnog dobra, eksternih efekata i prirodnog monopola često veoma teško razdvojiti, iako se u teoriji radi o sasvim različitim fenomenima.

8. Često se ne pravi razlika između suštinske (tehnološke) javnosti nekog dobra i pravnog režima u kojem se dobro pruža. Recimo korišćenje GPS uređaja se ne plaća samo zato što je američka vlada (čini mi se još za vreme Klintona) dozvolila besplatno korišćenje GPS satelita. Samim tim, GPS je sada u režimu javnog dobra, iako postoji tehnologija za ograničavanje pristupa ovom sistemu. Tako da, kada se kaže da je GPS "javno dobro", treba imati na umu da je ono javno dobro samo zato što je onaj koji ga pruža (američka vlada) to omogućio. Slično važi i za, recimo, Gmail koji je na režimu javnog dobra (Google je to omogućio), ali je sasvim jasno da bi lako mogao da se pretvori u privatno dobro, ukoliko Google tako odluči. Slično tome, ako odlučim da ne zaštitim šifrom svoju wireless mrežu u kući, prebacujem pristup internetu na režim javnog dobra, iako on to tehnološki nije.