Steven Landsburg kaže da je najbolji način da se izračuna vrednost života razlika u platama između relativno opasnih i manje opasnih zanimanja. Na primer, ako je ukrotitelj slonova plaćen 20,000 a ukrotitelj lavova koji ima pola procenta veću verovatnoću da nastrada na radnom mestu plaćen 40,000, onda vrednost života iznosi oko 4 miliona dolara. Landsburg citira studije koje navode da je vrednost života u Americi 1980-ih godina ovom metodom procenjena na 8 - 12 miliona današnjih dolara.
Dok je ovaj metod računjanja vrednosti života može biti interesantan akademicima jer pokazuje subjektivnu vrednost života, teško je zamisliti neku praktičnu primenu. Normalno je da ljudi imaju visoko mišljenje o vrednosti sopstvenog života ali objektivna vrednost, koliko bi neko drugi bio spreman da plati za taj život na slobodnom tržištu, je svakako interesantnije pitanje.
Ovaj problem je imao i Kenneth Feinberg kada je dobio zadatak da raspodeli 7 milijardi dolara državne kompenzacije porodicama žrtava i povređenima u napadu jedanaestog septembra kada je poginulo 5,500 ljudi. Feinberg je odlučio da vrednuje živote ljudi na isti način na koji se tradicionalno vrednuju preduzeća, odnosno svaki život je vredan onoliko koliko bi novca mogao da zaradi u budućnosti. Porodice ljudi koji su u trenutku napada zaradjivali više, dobili su i veću nadoknadu. Porodice mlađih ljudi, koji su imali duži radni vek pred sobom su takođe dobijale veću isplatu i slično. Feinberg je diskreciono povećao isplate pri dnu i smanjio ih pri vrhu tako da su isplate bile od $0.3 do $6m po nastradalom. Prosečna isplata je bila oko $1.8m, daleko manje od subjektivnih $8 - $12m. Prilično jednostavan i ja bih rekao pravedan sistem. Feinberg je pak zaključio da je 11. septembar bio izuzetak i da je u drugim slučajevima primenjivao raspodelu na jednake delove kao što je uradio posle incidenta na Virginia Techu.
Kada bi primenili Feinbergovu formulu da izračunamo vrednost života prosečnog Amerikanca, ne uzimajući u obzir godine, došli bi do cifre od oko $0.83m. Sa prosečnom platom od $50,000 godišnje, diskotnom stopom od 8% (oportunitetni trošak) i terminalnim rastom od 2% (godišnji rast prosečne zarade), dobijamo pomenutih $830,000.
Ako vas zanima u Srbiji, sa prosečnom platom od 350 evra (4,200 godišnje), istom diskontnom stopom i terminalnim rastom, vrednost prosečnog života izlazi na 70,000 evra ($91,000). Deluje skromno. Sa druge strane pravo pitanje nije koliko vrednujete sopstveni život već koliko ste spremni da platite za tuđi?
19 comments:
Jedini problem sa tom Feinbergovom računicom je da ne zna da li bi neko od tih (mlađih/koji zarađuju više) možda i 12. septembra 2001. nastradao u saobraćajnoj nesreći.
Nije problem jer se koristi ocekivano trajanje zivota. Ono uprosecava sve ekstremne slucajeve.
Ovaj post je odličan dokaz da su ekonomisti postali daleko najopasnija profesija na planeti. Postoje neke neutržive stvari,ne jede se sve što leti pa tako nije ni predmet ekonomije sve što ekonomistima padne na pamet.
Jedna je stvar ako neko svesno hoće iz nekog svog subjektivnog ili objektivnog razloga da prekine da živi,ali ovakav način kvantifikovanja(ali i usrednjavanja) vrednosti ljudskog života je odvratan sam po sebi,jer počinjete ljude da posmatrate kao robu. Sad po ovakvim i sličnim glupostima sigurno život nekog u Norveškoj vredi više od nečijeg u Svazilendu,ali to je potpuno pogrešan zaključak jer vrednuje ljude na osnovu mesta rođenja(politički nekorektno,ovaj termin mi se takođe gadi jer je toliko postao elastičan i svakodnevno-svakoupotrebno izlizan ali ovo je klasičan primer diskriminacije).
Tako je ekonomija i od eksternalija napravila vrhunsku nauku,pa danas banke sade šume da bi trgovale pravima na emisiju štetnih gasova. Ima li ovim glupostima ekonomije kraja
Milane,
"Koliko vredi zivot" nije filozofsko, vec vrlo prakticno pitanje.
Recimo da se predlaze izgradnja puta koji ce da spasi 2 zivota godisnje, a kosta 12 miliona evra. Jel se isplati izgradnja ili ne? Ako ne stavis cenu na ljudski zivot, kako ces da doneses odluku?
Takođe, kada propustiš da u proračunu iskoristiš novčanu vrednost života, dobre su šanse da ćeš u suštini život da ceniš 0 u proračunu. Lep primer imaš ovde, u komentarima (onim nižim, novijim) na
http://trzisnoresenje.blogspot.com/2013/04/ekonomski-interes.html.
Hvala Lazare, sada imam još jednu krupnu stavku za taj proračun. Samo još treba da napravimo kakvu takvu procenu za vrednost života u Srbiji.
Marko, to je odlicno pitanje i ja nisam hteo da ulazim u to jer mi se cini da bi to dodatno zakomplikovalo post. Po meni je logicno da kada drzava procenjuje vrednost zivota da ce to biti znatno vise nego sto bi bila 'trzisna' vrednost i da ce se koristiti formule koje procenjuju 'filozofsku' vrednost zivota. Lako je biti galantan sa tudjim parama.
Da se gradi privatni most racunica bi bila jednostavnija. Verovatnoca neserece sa smrtnim ishodom x verovatnoca gubitka na sudu x velicina odstete. Ili jos jednostavnije, diskontovana vrednost dodatnog osiguranja.
+ los PR i buduci trosak alternativa :) Ipak ispade komplikovanije nego sto sam mislio.
Mostovi se fckn ne prave kako bi spasavali ljudske živote i imaju malo uticaja na to osim u slučaju pristupa zdravstvenoj zaštiti.
Što se tiče ekonomske štete učinjene gubitkom života (a o tome se ovde radi), istu nije moguće proračunati besprekorno jer se NE MOŽE pretpostaviti šta taj može uraditi u životu. Uzmimo primer Pola Gogena - taj je isprva bio bankarski službenik pa je napustio posao kako bi se potpuno posvetio slikanju iako njegova dela za života nisu visoko cenjena. Dakle, smanjio je naizgled ekonomski benefit da bi se tek dugo nakon smrti utvrdila trajna vrednost njegovog rada.
Sloboda - jer je jednostavno.
MMM,
Ja nisam ni spomenuo most, pricao sam o putu. Valjda je jasno da investicije u put mogu smanjiti broj zrtava (bilo izgradnjom novog puta, bilo ulaganjem u unapredjenje bezbednosti na postojecem putu)?
Takodje, to sto nesto nije moguce "besprekorno proracunati", svakako ne znaci da je svaki proracun besmislen.
Alternative, da zivot vredi "nula" i da zivot vredi "beskonacno" su skoro sigurno inferiorne.
Marko,
To nije procenjljiv rizik. Uvek će neko ginuti na putevima,čak i na autoputu. Što se zaustavljati na 2 života i 12 miliona eura,ajmo da računamo sve nas u svim mogućim nesrećama pa da vidimo koliko to košta,nažalost niko ne može pod stakleno zvono,već se život mora živeti. Ovo je klasična primer neutržive usluge,za koju već postoji osiguranje kao mera zaštite od nesreće a sad još država pare svih poreskih obveznika divergira ka nekim po njima ,,pravednim" nesrećnim slučajevima. I opet ponavljam pitanje što je život (npr) Norvežana vredniji od nekog podsaharskog Afrikanca,zato što je takav nivo ekonomske aktivnosti kod njih,meni lično je to smešno.
Država treba da ima kao jedini i osnovni cilj da štiti negativna ljudska prava,život i imovinu,od svih onih koji bi ta prava da ugroze,a ovo je igranje baba Vange,ko će kad i koliko poginuti. Što onda prilikom svake nesreće na putu koja je izazvana lošim stanjem istih,ne odgovara neki direktor koji je zadužen za održavanje puteva....ovde se arbitrarno lanac krivice prosleđuje i zaustavlja,a račun skupa svima nama.
I opet ponavljam,ko imalo hoće malo dublje da pogleda uzrok svih ovih centralno planerskih ludila,sve vodi ka novčanom sistemu,jer novac(pa samim tim ni dug) više nije fizički merljiva veličina,već političko planerska kategorija koju sinergija gluposti onih na vlasti i ovih koji misle da se sve računa proizvodi. Nemojte molim vas ovo ništa lično da shvatite,ko je ekonomista ne želim nikog da omalovažavam,čak sam ubeđen da je npr ekipa sa ovog bloga daleko inteligentnija i pametnija od proseka u ovom društvu,samo takav je sistem inicijativa stvoren u početku da se krenulo na put koji ima samo ćorsokak.
u komentaru iznad podrazumevao sam da kad kažem to nije procenjljiv rizik se odnosi u svim situacijama na državu,a ne na npr osiguranja. Procene u potrazi za profitom mnogo su matematički egzaktnije nego one koje potiču od lažnog emitovanja altruizma(lažni-onaj altruizam koji se praktikuje tuđima parama)
Marko,
Hajde da udjemo u prepirku u vezi sa izborom reči, nema problema.
Ako je vrednost života onoliko koliko je Lazar sračuna, da li bi Lazar za odredjenu svotu pristao da bude ubijen?
Ekonomska šteta gubitka života nije samo drugi naziv za isti račun već, po meni, iz osnova menja stvari.
Naravno da to što neki račun nije besprekoran ne dovodi u pitanje smislenost računa ali svakako da se aproksimacija mora navesti ukoliko se prate neke bazične naučne premise a ako se to ne uradi, svinjarija je već tu :)))
Most, ili put, ima prvenstveno namenu saobraćajnu i radi toga se pravi. Ukoliko se ne pravi radi saobraćaja, završiš sa Mostom na Adi i sličnim spomenicima :))) Naravno da svako smisleno saobraćajno rešenje povećava bezbednost kroz efikasnost, ali da se razumemo - da nema aviona ne bi bilo ni avionskih nesreća ;)
Brozov život je imao asimtotsku vrednost beskonačnosti, svih ostalih nuli.
MMM,
Ne bih pristao da budem ubijen. Meni je moj zivot od neprocenjive vrednosti. Pitanje za vas, koliko bi vi platili da spasite moj zivot?
Interesantno je da su u slucaju otmica somalijskih pirata isplate daleko blize Feinbergovoj nego Landsburgovoj racunici. Jos interesantnije, u slucaju otmice Miskovica i Milije Babovica te isplate su bile daleko nize nego sto bi ih i Feinberg procenio.
Lazare,
Platio bih koliko sam u mogućnosti a da pri tome ne ugrozim živote onih koji od mene zavise.
Za neke druge ne bih platio ništa. Zato ljuckopravaši insistiraju na otimačini jer su uticali na tu razliku izmedju žrtava Somalijaca i zemunskog klana.
Hvala MMM :)
Mozda je bolje pitanje koliko mislite da bi privatno preduzece odgovorno za smrt pojedinca trebalo da plati porodici odstetu? Zamislite da nema osiguranja. Zar tu neki sistem poput Feinbergovog nije od pomoci?
Nema na čemu :)
Vidite, nisam ja protivnik osiguranja i obeštećenja, to su vrlo korisne stvari koje uspostavljaju finansijsku odgovornost (ne i krivičnu) nego smatram da je izbor reči nesrećan. Sa druge strane, ljudi uplaćuju životno osiguranje u manjoj ili većoj meri ne uvek srazmerno svojim prihodima.
Kada dodje do saobraćaja, bilo da je u pitanju drumski ili železnicki operater, ili prevoznik - ta 'sitnica' finansijske odgovornosti (i pravne) čini tu ogromnu razliku u bezbednosti u odnosu na javna preduzeća.
Drugim rečima, privatni prevoznici i operateri u uslovima jasne odgovornosti pružaju daleko bezbedniji i pouzdaniji transport od državnih - što je kod železničkih nesreća jako uočljivo.
Takve računice su uvek političke, odnosno, implicitno uzimaju u obzir razne humanističke ideološke tlapnje, pa su stoga i potpuno besmislene, osim u kontekstu konkretnog ideološkog sistema koji ih produkuje u neku svrhu. I lokalno i globalno gledano, realna tržišna i finasijska vrednost solidne većine čovečanstva je bliska nuli, a jako veliki deo ima i negativnu vrednost, jer troši razne resurse a nije u stanju da zaradi ni toliko koliko je potrebno za najosnovnije "održavanje". "Prosečna vrednost" je tek irelevantna, jer su individualne razlike među ljudima toliko velike da jedan čovek sa specijalnim znanjima ili sposobnostima može, kvantifikovano po bilo kom realnom merilu, i čak i ako zanemarimo milijarde objektivnih "negativaca", :) vredeti kao milioni "nulaša" ili hiljade relativno kvalifikovanih, konkurentnih i produktivnih ljudi :)
@Mad Max Manus
"Brozov život je imao asimtotsku vrednost beskonačnosti, svih ostalih nuli."
Deder, malo mi pojasnite ovo.
Post a Comment