Pages

15 August 2012

Psihopatologija sporta


Nedostatak sopstvenog uspeha gotovo uvek ostavlja tragove na ponašanje pojedinca, a forme psihopatologije mogu biti različite. Mi smo upravo svedoci da se jedan solidan uspeh mlade sportiskinje pretvara u najgoru psihopatologiju, kako političara manipulatora, tako i vox populi poderanih gaća sa fiks idejom da su Srbi (ah šta nisu sve) i da to treba da se promeni (i šta još ne sve). Ja bih krenuo od glave.
Duboko sam uveren da premijera, koji se osim japanskim biciklima i seoskim putevima, sada bavi i pojedinačnim sportistima, teško boli briga za našu uspešnu olimpijku. Da je tako već bi do sada našli načina da finansiraju taj sport koji omogućava nenadano mnogo slikanja i izliva brige u javnosti, a konsekventno i svojatanja tuđih uspeha u nedostatku sopstvenih. Kako je izvesno da premijer pripada onoj retko nepodeljenoj Srbiji gde 99% Srba pre 11.8 oko 22h nije ni znalo da postoji tekvando ili ga je 'ladno moglo pomešati sa trambolinom ili modernim petobojem, izvesno je da je ovo samo instant korišćenje tuđeg uspeha u cilju sopstvene promocije. Na prvi pogled šteta je što mu se nije kao BoTi namestilo da svojata Đokovića, ali ovo je i bolje, jer socijalno odgovorni premijer mora da podrži male. Vox populi PG, sa druge strane, sledi staru matricu ja sam bez uspeha - Milica je uspešna - Srbi su uspešni - ja sam uspešan. Platiti instant 100.000 evra cca iz budžeta za peglanje ovakvih frustracija je sitan novac. Nabaciti budućim generacijama da plaćaju cca barem 25 godina tri prosečne plate, a ostatak penzionerskog staža razliku između sportske i obične penzije je takođe sitnica, plaćaće ih oni koji se još nisu ni rodili.
Psihopatologija je još veća kada se navode razlozi, a oni su promovisanje Srbije u svetu. Sportisti su naši ambasadori. Nole privlači investicije, kada nema Noleta dobra je i Milica. Sušta istina. Svi, naravno, znamo koliko smo rado otišli u zemlju pobednice na 100 metara leptir na Svetskom prvenstvu u plivanju 2009. godine. Još mi se nisu stišali porivi da svoj novac investiram u zemlju pobednice u trostavu sa 60 metara na Olimpijskim igrama 1992. godine. Moje misli su uvek sa narodom zemlje koja je dala srebrenog na 400 metara mešovito na malim bazenima 2010. godine. Dakle, to je puko glupiranje. Mali narod, veliki kompleksi. I još jedna stvar koja izbija iz srži Srbije kao zemlje koja nije zajednica - ako se učini nešto dobro za svoju zemlju to treba da se meri u novcu, privilegijama, stanu, penziji... Ne traže to svi sportisti, jedan je Čavić, ali to podgreva stav da je značenje rodoljublja u Srbiji potpuno izvitopereno, a da činjenica da slušamo Bože pravde umesto Hej Sloveni nije mnogo promenila svest.
Ovakav sistem motivacije doveo je do toga da Nađa Higl opravdava onu Kineskinju koja je popravila svoj rezultat za 7-8 sekundi za godinu dana. Kada Nađa može toliko da ga pokvari, može i ona da ga popravi. Nije ni ona kriva, gde je njoj motivacija da se dalje bavi plivanjem. S druge strane, postoji poplava bavljenja sportovima koje niko neće da gleda, u kojima nema novca, ali ima nade da će se zablistati jednom na svetskom prvenstvu ili olimpijadi i rešiti problemi. Kakvo je to kolosalno usmeravanje ljudske energije u pogrešne namene.
I za kraj, ovim se šalje poruka da se stan i penzija ne zarađuju nego zaslužuju. Da je pitanje kako nagraditi fon Burga, a kako Mandićevu. Društvo kome nije jasno da se stan i penzija moraju zaraditi stoji na klimavima temeljima.
A meni je pomalo žao, kao da imam nešto protiv osobe koje je zaista uspešna u svom hobiju/poslu, jer nije lako biti prvi u svetu ni u ležanju u ladovini, a kamoli u sportu. Lepše bi bilo da je svoj uspeh unovčila kroz marketing umesto da se nad njenim ličnim dostignućem otimaju političari bez uspeha i isfrustrirani pojedinci.


14 comments:

Pavle Mihajlović said...

Sjajan post

Nemanja said...

Mogli su da joj iznajme stan..

Ukoliko ne osvoji nijednu medalju u Riju, onda dodele stan drugom sportisti.

Goran Rakić said...

Podržavam svaku napisanu rečenicu. Posebno osvrt na kraju teksta.

Anonymous said...

Што више медаља на ОИ, то горе по ту земљу! :)

400 bad request said...

Opet lazete o Srbiji, Aleksandre.
Sport je svuda, i u Americi, subvencionisan. Osvajaci medalja se svuda nagradjuju novcano od strane njihovih olimpijskih komiteta. Jedino Americki Olimpijski Komitet, kao, nije subvencionisan, ali kad bi se pratio trag para potrosenih na americke olimpijci, kladim se je dobar deo dosao iz budzeta na ovaj ili onaj nacin.

400 bad request said...

Inace, ja sam protiv subvencionisanja sporta, ali to nije samo srpski problem.

Aleksandar Stevanović said...

@400 bad request

Ja živim u Srbiji, po svom izboru. I vrlo dobro je poznajem, čak i polusvet. Lično me zabole da li u ijednoj zemlji sveta subvencionišu profesionalni sport, meni je bitno što se u mojoj zemlji rade pogrešne stvari i na to ne ćutim. Za razliku od većine rodoljuba koji ne znaju ništ o svojoj zemlji, njenoj istoriji, potencijalima, ograničenjima, njenom mestu u svetu, ja mislim da je rodoljublje ukazivati na sve što je loše, a sad što to para uši je druga stvar.

400 bad request said...

Ja nemam problem, Aleksandre, da vam priznam da je vama vise nego meni stalo do Srbije. Ali vasa emotivna investiranost moze i negativno da se odrazi na kvalitet vase kritike.

Aleksandar Stevanović said...

Vrednosti po pravilu ne mogu biti neemotivnog karaktera.

Mizalod Hamdo said...

Odličan post

......Još pre mnogo godina ovdašnji trezveniji umovi upozoravali su srpski narod i senat da će nas vašarska smeša srpstva, burazerstva i pravoslavstva odvesti pravo u apsurdstvo, ali džaba su krečili. Rđavo seme posejano tamo negde, sredinom osamdesetih godina prošlog veka iz zemljoradničke zadruge, poznatije kao SANU, zalivano (krvlju) i đubreno prostaklukom i divljaštvom, za vreme Miloševića, iždikljalo i ukorenjeno za vlade doktora Mengela pravnih nauka, počelo je da daje gorke plodove, a sada je stvar dovedena do logičnog ishodišta.......

Stanke said...

Mizalod Hamdo
Citirao si Basaru iz "Danasa", samo da napomenem.

Anonymous said...

Vajmar je DFJ.

Zašto se na sport ne gleda kao na posao? Da se razumemo, nemam problem da država isplaćuje nagrade za medalje, smatram to dobrim podsticajem, ali imam problem što je država prisutna u celom tom lancu.

Mizalod Hamdo said...

@Stanke
Naravno :)))
Vašarska smeša srpstva, burazerstva i pravoslavstva je prisutna svuda pogotovo na ovakvim manifestacijama.

Željka Buturović said...

"Sport je svuda, i u Americi, subvencionisan. Osvajaci medalja se svuda nagradjuju novcano od strane njihovih olimpijskih komiteta."

Nagrade za medalje u SAD su, za americke prilike, totalno simbolicne. Ali nije samo stvar u nagradama. U Srbiji, pored impulsa da se dodeli stan (primetiti da je to uvek stan, kao sustina "e pa vise ne moram da radim" filozofije) svakom ko se nadje u vestima jer je osvojio neku nagradu, vec duze vreme postoji tendencija, za koju se, iskreno ne secam da je u tolikoj meri postojala ranije da se 1) uspesi nevidjeno naduvavaju (zanemarljivi predstavljaju kao veliki, solidni kao svetski, svetski kao najveci u istoriji civilizacije) 2) da povodom tako naduvanih uspeha dolazi do totalne kolektivne histerije gde ljudi koji se bave opskurnim sportovima i ucesnici nekakvih levih matematickih takmicenja ne silaze danima sa naslovnih strana. Toga, ipak, u SAD nema ni priblizno.