Knjiga decenije

Reč je o novo-objavljenoj knjizi "Freedom Betrayed: Herbert Hoover's Secret History of the Second World War and its Aftermath" koju je napisao bivši predsednik Herbert Hoover još 1964, ali koja je objavljena tek pre dva meseca, u izdanju Hoover Instituta, sa odličnim dugačkim predgovorom George Nasha. Ovde su neki vrlo dobri izvodi iz knjige na National Review, sa sve vrlo ljutitim komentarima čitalaca, a ovde jedan dobar radijski intervju o njoj (ja sam kupio knjigu preko Amazona u Kanadi za 50 dolara, ali se sada više ne može naći, odnosno košta 400 dolara ili tako nešto. Jedino gde je možete nabaviti po staroj ceni je na samom sajtu Huverovog instituta, link gore).

Pokušaću da ukratko objasnim zašto tu knjigu smatram knjigom decenije (u najmanju ruku!). Najpre, većina nas liberala ima negativan stav prema Huveru zbog njegove ekonomske filozofije i uloge koju je igrao kako u Hardingovoj administraciji tako i kao predsednik 1929-32. 1921 je bezuspešno pokuašavao da ubedi Hardinga da se mora nešto učiniti da se bori sa recesijom, i kad nije uspeo, zakleo se da nikad više neće dozvoliti da se slična epizoda ponovi (tzv Zaboravljena depresija 1921 koja je prošla vrlo brzo i lako, iako, ili baš zato što, država ništa nije učinila). Kad je došla Velika Depresija 1929 Hhuver je reagovao podizanjem državne potrošnje, infrastrukturnim radovima, podizanjem carina, opštom ekspanzijom državne aktivnosti zbog koje ga je čak i Ruzvelt napadao u kampanji 1932.

Međutim, u kasnijem periodu Huver je došao sebi, ne samo u pogledu ekonomske filozofije i opasnosti državnog intervencionizma, nego jednako tako i u pogledu opasnosti i stranputica spoljnjeg vojnog intervencionizma. Knjiga koja je pred nama predstavlja verovatno najbolje, najpotpunije i najubojitije delo istorijskog revizionizma II svetskog rata koje je ikad napisano u Americi. I posebnu težinu joj daje fakat da je autor bivši američki predsednik koji govori kao direktni učesnik mnogih događaja o kojima piše. Vrlo teško će biti u bubućnosti govoriti o revizionizmu kao nekoj ekstremističkoj ideologiji tipova sa margine koje ne treba slušati.

Mislim da ću učiniti dovoljno da vas zainteresujem ako kažem da knjiga tvrdi da je Amerika trebalo da pusti Hitlera i Staljina da ratuju međusobno do istrebljenja a ne da ulazi u rat, da je Ruzvelt prisilio Japan da napadne Ameriku svojom politikom ekonomskih sankcija i vojnog pritiska, da je tzv Appeasement bio mudra politika, a Čerčil manijak i ratni huškač opsednut histeričnom mržnjom prema Nemačkoj, da je ključna greška napravljena sa garancijama Britanije Poljskoj kojima je Britanija "bacila zapadnu civilzaciju pod točkove Hitlerove ratne mašinerije koja se kretala ka Rusiji", da je Ruzvelt bio fasciniran Staljinom i da je podržavao i pomagao komuniste na svakom koraku, a da je njegova najbliža okolina bila sastavljena od ruskih špijuna, da je politika bezuslovne predaje bila katastrofa, kao i bombardovanje Nemačke i bomba bačena na Hirošimu, da je Ruzvelt sa svojim komunističkim saradnicima predao Kinu komunistima itd.

Na stotinama strana Huver ne daje samo svoje impresije i analize nego citira mnoge dokumente i originalne diplomatske depeše, kao i svoje govore i pisma iz 1940ih godina koji potvrđuju bukvalno sve navode "konspirološke" revizionističke istoriografije, i ide još dalje. Analiza kako je došlo do američkog ulaska u rat sa Japanom u poglavljima 38-43 se čita kao pravi triler. Ona pokazuju da je japanska vlada bukvalno na kolenima molila Ruzvelta za mirovni sporazum tokom leta i jeseni 1941, i da je ovaj sve to uporno odbijao bez obrazloženja zato što je hteo rat!!! Ne, ne varaju vas oči, to sve govori bivši američki predsednik, a ne neki desničarski profesor istorije koga će establišment da prećuti ili otpiše kao "kranka".

Ova knjiga je po mom sudu verovatno najvažnija politička knjiga koja je objavljena posle Solženjicinovog "Arhipelaga Gulag". Ona minira ne samo narativ o dobrom Drugom svetskom ratu i plemenitoj antifašističkoj borbi, nego i njihove filozofske i političke osnove. U američkom kontekstu to znači da autoritetom bivšeg predsednika podupire sve teorije "stare desnice" i "izolacionista" (koje Huver hvali, i kaže da nije postao član "America First" komiteta samo zato što je verovao da će u sprovođenju njegovih ciljeva biti efikasniji kao slobodni strelac). I gura u prvi plan jasne dokaze da su Ruzvelt i progresivna struja američke politike bili deo istog fronta sa komunistima, ne samo vojno nego i ideološki. Drugi svetski rat je, kako to zgodno kaže Mencius Moldbug, bio rat komunizma protiv nacizma, i komunizam je pobedio. Huverov magnum opus predstavlja konačnu tačku na istorijske lagarije o "antifašizmu" i otvara novi konitent koji je do sada bio sakriven ili prikriven hagiografskim maglama "dobrog rata" i pobede nad monstrumom Hitlerom.

Nije zato čudo što je knjiga bar za sada potpuno ingorisana kako od strane levičara tako i desničara. Ona ruši osnove oba pogleda na modernu istoriju. Levičari obožavaju Vilsona i Ruzvelta i njihove krstaške ratove za demokratiju i svetsku pravdu, a posebno protiv "fašizma", dok neokonzervativci još "nisu sreli rat kojim nisu bili oduševljeni". I jedni i drugi misle da je dovođenje u sumnju ispravnosti Ruzveltove politike u II svetskom ratu ravno nacionalnoj izdaji i nitkovluku najgore vrste. Sad će pored poslovičnih paleokonzervativaca, raznih krankova i ekstremista vrednih prezira morati da kao "prikrivenog branioca fašizma" prikažu i bivšeg američkog predsednika, uglednog političara, humanitarca i diplomatu. Ova knjiga širi pukotinu u intelektualnom monolitu današnje Amerike u kome su Vilson-Ruzvelt kolektivizam i neokon filozofija jedina dva respektabilna "gledišta". Održavati taj privid sa novom Huverovom knjigom postaje mnogo teže. Posle nje, da i ja iskoristim izlizanu figuru, ništa više neće biti kao pre.