Pages

23 May 2011

Sevdah u kandžama marksista

Ako niste znali:

Ljubavni motivi tako kod Damira Imamovića i njegove publike postaju znaci društvene situacije, koja prvo poziva na reinterpretaciju, a zatim i na pobunu. Sevdalinke Damira Imamovića su eksplozivni paketi značenja: saslušajte jednu, i asocijacije vam neće biti alkoholizirano plakanje i bašte sa cvećem, kafom i baklavama, već krvava realnost sprečavanja, zataškavanja, cenzuriranja i ućutkivanja seksualne i drugih sloboda. Damirove sevdalinke vode u biblioteku, a onda na ulice.


kaže Svetlana Slapšak na Peščaniku.

Dakle, u nebuloznoj "kultur-kritičkoj" vizuri ove ljute marksistkinje, tradicionalnni sevdah je kombinacija estetskog kiča i patrijarhalne opresije. A jedino pomodna, world music prerada, upakovana u bluz aranžmane nam otkriva pravu stvar - emancipatorski potencijal sevdalinke. Da bismo to saznali morao je da dođe mladi pevač Damir Imamović, da svojim improvizacijama otkrije skrivenu revolucionarnu bit sevdalinke: da ona poziva na nekakvu političku pobunu, revoluciju a nije malograđanska zabava i otuđena, larpurlartistička razbibriga viših slojeva. Glupost je neunuištiva, ali ovo spada u rubriku onog što Amerikanci nazivaju "beyond idiocy". Ne samo da je (naj)mlađi Imamović totalno apolitična figura, barem u načinu kako razume svoju umetnost,nego je i njegov povratak sevdahu po sopstvenom samorazumevanju ne zazivanje interpretativnih i filozofskih inovacija, već upravo pokušaj da se sevdah od takvih inovacija očisti, da se vrati senzibilitetu i stilu "poravnog" pevanja iz otomanskih vremena: da se protok vremena u pesmi uspori i vrati što bliže izvornom zvuku i štimungu. Zato su, između ostalog, i njegove verzije standarda sevdaha bar za trećinu duže od onih koje smo najčešće navikli da slušamo. Gde je tu bilo kakva politička "poruka", bilo kakav poziv na "biblioteku" (pretpostavljam na čitanje Marksa i Engelsa), ili ne daj bože, na nekakvu političku revoluciju, to samo um razočarane maoistkinje može da vidi.

Ali, komesarka ima još za čitaoca:
Čitav novi svet subverzije i ironije se otvara na razmeđi kritičkoga čitanja i autentičnog uživanja. “Sneg je pao na behar na voće, neka ljubi ko god koga hoće”, kaže jedna od starih sevdalinki: vreme nije “prirodno”, ciklus plodnosti nije uvek poštovan u prirodi, zašto bi ljubav morala biti ograničena na “prirodno”, heteroseksualno područje? Damir traži verzije pesama, koje govore o drugim, skrivenim realnostima i njihovim žrtvama. Zabranjena područja značenja nas vraćaju pitanjima smisla otpora, kao i verovanju da se ona nikada ne mogu sasvim sakriti. Pobunjenička sevdalinka, oslobođena komercijalne nužde i društvenih okvira koji su je ogrančavali, izlazi iz zabrana i zaborava, i upisuje se u našu kulturu kao mogućni izraz naših potreba i aspiracija, ne samo kao sentimentalno podsećanje na to kako su se naši stari umeli zabavljati.


"LGBT sevdalinka"? Što da ne? Autorka očigledno misli da "neka ljubi ko god koga hoće" za narodnog pevača iz ranog 17 veka ima značenje "neka socijalnu promociju steknu sve seksualne orijentacije, bez govora mržnje i netolerancije", a ne "neka ljubi ko kod koga hoće, hetroseksualno". U vreme i na mestu nastanka sevdalinki, homoseksualizam je smatran bolešću i znakom opsednutosti šejtanom. Možete li da zamilite tradicionalnog, verujućeg muslimana u 16 ili 17 veku koji peva o "seksualnoj emancipaciji"? Kao i uvek kad komesari 21 veka uzmu da izlažu ideal estetskog to je predvidivo: izanđala kič viktimologija plus par natuknica o svetskoj revoluciji i pobuni. Sevdalinka ne peva o ljubavi, dertu, "sevdahu", o ličnoj ili ljubavnoj tragici, ne otkriva ništa o životu u orijentalnom svetu, ona je samo naracija o "žrtvama socijalne opresije" i obećanje moguće LGBT komunističke revolucije u budućnosti.

Ovo nije ništa novo: čudo da smo i dosad čekali na "revolucionarnu", "naprednu" sevdalinku: Fado je već doživeo sličnu sudbinu početkom i sredinom 20 veka, kad su mladi komunistički "kulturni radnici" zaključili da ta muzika svojom apolitičnošću i fiksacijom za ljubavnu tematiku nije na visini istorijskog zadatka. Pa su pokušali da stvore novi, revolucionarno i klasno svesni fado koji bi pevao o bedi radničke klase. Jedini problem je što niko nije hteo da sluša to smeće. Fašistički malograđani, željni jeftinog sentimentalizma Amalije Rodrigueš i Fernanda Mauricija!

Ali to je bar imalo nekog šarma i naivnosti: revolucionari koji veruju da je sve partijsko i političko, uključujući i umetnost. Ali Slapšakova govori iz jedne druge perspektive: to je kombinacija starog komunističkog verovanja da je umetnost pobuna protiv kapitalističke stvarnosti i opresije, ali kombinovano sa dogmama postmoderne dekadence: gej "prava", genderi, "pluralizam", kao i umetnost kao oruđe širenja "tolerancije" i "razumevanja". Kao i mladi portugalski komunisti početkom 20 veka, tako i stara jugoslovenska komunistkinja početkom 21-og, zapravo nije zadovoljna umetnošću, u ovom slučaju umetnošću sevdaha, i načinom kako ona obavlja svoju "društveno-političku funkciju". I investira u imaginarnu postmodernu preobrazbu od strane Damira Imamovića koja bi trebalo da tradicionalni sevdah upodobi kulturnom horiznotu postmodernog politički korektnog zombija, onog za koga ona piše svoj uradak na Peščaniku.

Za vas, evo jedne male enciklopedijske odrednice o sevdahu, kao i jednog primera dekadentnog, seksističkog, opresivnog, larpurlartističkog sevdaha u izvođenju Zaima Imamovića, dede pomenutog Damira (i uz svo uvažavanje Damira, ipak boljeg pevača).

13 comments:

Andrej Đ. said...

Babi milo, babi se snilo. Tako je i Janković u Džoniju Štuliću video "desničara", sa sve analizom pesama.

Ivan Jankovic said...

Ne, nisam ga ja tako "video", nego se on tako samodeklarisao. On je sebe nazvao "gadnim desnicarem" a ja sam potvrdio "tekstualno" da je takvo njegovo samorazumevanje bilo opravdano.

Срђан said...

Него шта је, него је десничар!

napuljski mastif said...

samo bih dodao da je u osmanskom carstvu među vojskom bilo veoma mnogo pederastije, toliko da su čak zapatili endemski sifilis, koji su jedva iskorenili tek kasnijim pronalaskom antibiotika

a slažem se da pesma nije motivisana tim odnosima

Срђан said...

@napuljski mastif

Kakve veze imaju pederi sa sifilisom? Mnogo čudno obrazloženje, jer sifilis od 16. veka prati sve vojske, najviše zbog toga što uz plaćenike svuda i kurve idu. Sad je odjednom to pederska boljka.

Срђан said...
This comment has been removed by the author.
Срђан said...

Pazi ovo:
Autoput, Ivan Kuzminović, početak je odagnao sve sumnje:
"Srbija se Berlinskim ugovorom još u 19. veku obavezala na modernizaciju."

Ipak, Mirko Đorđević, "verski analitičar", neprikosnoven je.

Dejan Tesic said...
This comment has been removed by the author.
Speaker said...

Pominjanje gospođe Slapšak mi je u pamćenje prizvalo po mom sudu poprilično uspeli nadimak koji joj je u jednom od svojih opskurnih pamfleta prišio već neko vreme blaženopočivši sjajan prevodilac i poznati beogradski frik, profesor Vladeta Košutić: Nutrija Waterfall :))) Nutrija je, međutim, ovog puta prevazišla sama sebe, što meni uopšte ne bi smetalo, kada se u mnogim zemljama sveta takvim psihijatrijskim slučajevima ne bi debelo plaćalo od para otetitih normalnom svetu koji nešto korisno i pametno radi, da se bave ovakvim maloumnim trabunjanjima. Jedna od prvih stvari koje bih uradio da nešto dođem na vlast u nekoj od musavih evropskih mašina za pljačkanje, bilo bi trenutno ukidanje svih katedri za neeksperimentalnu psihologiju, sociologiju i sve moguće boleštine koje u svom nazivu imaju "studies", pa tek onda privatizacija univerziteta... :))

zmau said...

< Janković>
Možete li da zamilite tradicionalnog, verujućeg muslimana u 16 ili 17 veku koji peva o "seksualnoj emancipaciji"?
< /Janković>

Možete li vi da zamislite Turčina pedera u 16om veku ?

Meni uopšte nije nerealna ideja o tipu koji ne sme ni sebi, a kamo li nekom drugom da prizna da se loži na komšiju Halila, pa smišlja i publikuje poeziju u kojoj iskazuje svoju muku, ali tako da se vlasi ne dosete i ne nabiju njegov šejtanski anus na kolac.

Zanimljiva stvar, kako samozvanim klasičnim liberalima seksualne slobode ne da ne spadaju u slobode pa im nisu zanimljive, nego ih se uporno groze kao da su komunisti izmislili seksualnu različitost.

Speaker said...

@zmau
Ja bih, gospodine, ako izvinete moje jeftine i prostačke igrarije rečima, rekao da je to tako zato što se klasičnim liberalima jednostavno jebe za seksualne slobode, i mnoge druge slobode sličnog tipa, jer im je, za razliku od vas, jasno da je seks, doduše, najbolja izmišljena sirotinjska zabava svih vremena, :)ali da se od njega, u najbukvalnijem smislu, ne živi, :) odnosno, da slobode, isto kao ni kulture, u funkcionalnom smislu nisu "ravnopravne", i da su ekonomske slobode daleko najvažnije, za njima, nakon nekoliko praznih mesta slede političke, a lične slobode, uključujući i seksualne, uglavnom spontano proizilaze iz ostvarenja ovih relevantnijih sloboda, a, ako se to i ne desi, nije neka velika tragedija, jer će a) to društvo po svoj prilici, jer mu je ekonomskopolitički temelj zdrav, preživeti i prosperirati, čak i ako je lako seksualno frustrirano i b) jer će uspešni pojedinci i u seksualno (ili, recimo, narkotički) represivnom društvu naći načina da zadovolje svoje apetite na sofistikovanom nivou (a ko je rekao da je život fer ili, čak, da treba da bude? :) ), a čak i u krajnje opresivnim diktaturama i totalitarnim državama, ako izuzmemo najgore ekstreme, poput "kulturne revolucije" u Kini ili Crvenih Kmera, državi i društvu se uglavnom fućkalo šta guzi eht fukara i u koje rupe trpa ili prima, :) pa su oni koji pate uglavnom samo smerni i inhibirani večni pičkopaćenici iz srednjih klasa, i, glavno, mučeni intelektualčići, koji, uostalom, čak i u najpermisivnijim i najrazbludnijim društvima imaju neukusnu naviku da ispevaju oratorijume, kanconijere i sonetne vence o raznim vidovima vlastite seksualne neadekvatnosti i osujećenosti... :)) Koga to, dragi gospodine, još na ovom širokom svetu zanima, osim njih samih? :))

zmau said...

Hvala za objašnjenje o klasičnom liberalizmu. Ja sam tužan mislio da klasični liberalizam ima neke veze sa idejom o slobodi per se. Valjda me ta latinska reč zavela, a i gospodin Janković se često trudio da ostavi takav utisak.

Speaker said...

Ne znam za gos'n Jankovića, kad sam poslednji put proveravao, nije mi ništa plaćao da budem njegov portparol, :) ali ja lično sam krajnje sumnjičav prema bilo čemu što nosi oznaku "per se" ili, ne daj bože, "a priori", jer je ovo stvarni svet u kome žive stvarni ljudi i dogmatska filozofska blebetanja i iz njih izvedene socijalno-inženjerske fantazmagorije već su mu naneli jako puno štete, naročito u prethodnom stoleću, koje bi najbolje bilo zaboraviti. Ja ne bih rekao da blogeri ovde dele neki monolitni svetonazor, ali živim u, moguće sasvim stranputičnom, utisku da se većinom radi o ekonomistima, dakle pragmatičnim ljudima, koji bilo koji politički konstrukt ili ekonomski model, uključujući i takve "svete krave" kao što su klasični liberalizam ili reprezentativna demokratija, ne smatraju ni za cilj, ni za vrednost per se, već samo za oruđa koja je u za njih pogodnim okolnostima oportuno primeniti da bi se osiguralo ono što je pravi cilj: bogat i što je više moguće, ali nikada, naravno, apsolutno ili, ako hoćete, "per se", :) slobodan pojedinac i društvo/država koji su sposobni da ga efikasno odbrane od svih predvidljivih sadašnjih i budućih pretnji i izazova, a u isto vreme da ga što je manje moguće smaraju, potkradaju i od njega bilo šta zahtevaju... :)