Iz mog iskustva, ima malo oblasti života u koje drugi ljudi toliko vole da se mešaju kao što je vaspitavanje dece. Ajd' što svako misli da najbolje zna kako decu treba vaspitavati (ne samo ili prvenstveno svoju, nego u ne manjoj meri tudju), nego što, u osudi tudjeg načina vaspitanja, se bez pardona zauzima moralna poza koja implicira da je njima, strancima, stalo do dobrobiti tudje dece više nego njihovim rodjenim roditeljima.
Tako je i članak američke profesorke Amy Chua je izazvao pravu lavinu pretežno negativnih komentara, u kojem nepoznati ljudi sažaljevaju način života njene dece. Počev od naslova članka - Zasto su Kineske majke superiorne - njen tekst je veoma provokativan. Osnovna teza je da 'kineski' način vaspitavanja dece daje bolje rezultate od 'zapadnog' a da je osnovna razlika u premisama koje dve vrste roditelja imaju o vaspitanju. Konkretno, 'kineski' roditelji veruju da su deca otporna na kritike i traume, da deca "duguju" roditeljima što su rodjena a ne obrnuto, i da roditelji (a ne deca) najbolje znaju šta je u interesu dece.
Ja se, s jedne strane, u najvećoj meri slazem sa 'kineskim' premisama ali s druge strane mislim da Chua precenjuje ulogu koje vaspitanje ima po životne ishode. Ono što mi smeta je kad se ljudi, poput Bryana Caplana, okome na takve roditelje sa gnevom pravednika, takoreći spasioca tudje dece. Pri tome njegova reakcija nedvosmisleno pokazuje da on nema pojma kako izgleda odrastanje u ovakvoj vrsti porodice. On zamišlja da je ovo vaspitanje sama surovost i kažnjavanje, a ne primećuju toplinu i požrtvovanost koja se, uostalom i eksplicitno, pominje u samom tekstu.
Nedavno sam pročitala knjigu "Wounded innocents: the real victims of the war against child abuse", koju je napisao američki novinar Richard Wexler (inače progresivac - jako malo ljudi (par progresivaca i grupice religioznih) se bave ovim problemom). Tu se na stotinama stranica dokumentuje perverzna mreža podsticaja vezana za zaštitu dece od zlostavljanja, koja roditelje i decu lišava elementarnih ustavnih prava zagarantovanih najgorim teroristima i kriminalcima, preventivno odvaja decu od roditelja na bazi nebuloznih kriterijuma zanemarivanja (u koje spadaju stvari tipa da li prozori u kući imaju zavese), i onda ih šalje u problematične hraniteljske porodice i sirotišta gde spavaju na podovima i neretko bivaju žrtve ozbiljnog zlostavljanja. Jedan od osnovnih zamajaca celog tog sistema je enorman broj prijava (nekoliko miliona godišnje) koje gradjani (često anonimno) podnose jedni protiv drugih a vezano za, po njihovom misljenju, neadekvatno vaspitanje (taj ogroman broj prijava čini da je vreme posvećeno svakom slučaju vrlo malo, pa se deca preventivno odvajaju od roditelja na osnovu minimalne sumnje, što zauzvrat toliko uvećava njihov broj, da tako "spašeni" iz svojih soba u roditeljskim kućama posle spavaju na podu po podrumima kancelarija). Hoću da kažem, ta, izgleda urodjenja, ljudska sklonost ka zauzimanju moralno superiorne poze prilikom ocene drugih porodica, moze da ima posledice koje su daleko ozbiljnije od zvocanja rodjaka i ostrašćenih blogera.
8 comments:
".. i da
roditelji (a ne deca) najbolje
znaju šta je u interesu dece."
Da bi gornji iskaz bio tacan, dodati prefiks "sa" na kljucnu rec.
strah od normalne frustracije i strah od dodira poslje stvaraju likove ne otporne na frustraciju i ne sposobne za bliskost
Iskreno sam zbunjen posle ova tri teksta, i zaista mi se prevrće utroba kad pročitam "listu nedozvoljenog ponašanja" Emi Čue (pritom ne nameravam da dam neki normativni sud, niti da je dobro niti da je loše vaspitavati decu kao što ona predlaže, samo je meni strano i deluje nehumano).
Nije mi jasno pak kave mogu biti negativne posledice sledećeg:
* attend a sleepover
* have a playdate
Koliko god mi bilo strano sve ne razumem roditelja koji smatra da je ovo dobro za njegovo dete, može li neko to da mi pojasni.
Praktično se potpuno slažem sa stavovima profesorke Chua. Zapadnjački pristup podizanju dece nazvao bih roditeljsko zanemarivanje obaveze da se dete pripremi za život.
Zašto se to dešava? Zato što život roditelja "pod stare dane" ne zavisi od dece, već od države. Parazitska politička klasa pljačka roditelje obećavajući da će brinuti o njima u starosti, što s jedne strane nameće roditeljima duži radni dan i manje vremena sa decom, a s druge raskida međuzavisnost roditelja i dece kad roditelj ostari. Kratko rečeno, država uništava porodicu. Opet - zašto? Ne radi se tu o nekoj "ljudskoj sklonosti ka zauzimanju moralno superiorne poze prilikom ocene drugih porodica", već o prirodi Levijatana. Državni aparat teži da raste i širi svoj uticaj na sve više aspekata života. Što je najgore, demokratski Levijatan raste brže i perfidnije nego despotski i autokratski.
"Koliko god mi bilo strano sve ne razumem roditelja koji smatra da je ovo dobro za njegovo dete, može li neko to da mi pojasni."
procitala sam celu knjigu - sto se tice playdates, njena deca za to nemaju vremena jer po ceo dan vezbaju instrumente. sto se sleepovera tice, dat je jedan primer, gde je cerka otisla pa se vratila istraumirana i sama vise nije htela da ide.
zapravo je ovaj tekst iz WSJ je smisleniji od knjige, jer se u knjizi se ispostavlja da je osnovna preokupacija majke da deca budu vrhunski - ali pri tome ne profesionalni - muzicari. neverovatna energija se ulaze u tom smeru a da cilj nije bas najjasniji.
Da li bi onda po vama isti princip mogao da se primeni i na roditelje koji forsiraju svoju decu da budu dobra u sportu.
Ovo oko Sleepover ne razumem i dalje šta je tu loše. Isto tako je dete moglo da ode i da se ne istraumira. Malo mi je čudan izbor stvari iz liste "nedozvoljenog ponašanja"
jedno je "biti dobar" u sportu/muzici, ali ono sto ona radi sa svojom decom ide mnogo dalje od toga, pri cemu cilj nije da se deca profesionalno bave muzikom. deca vezbaju instrumente minimum 3 sata dnevno, plus nekoliko puta nedeljno trocasovni casovi sa basnoslovno placenim instruktorima; putuju stotinama kilometara na specijalne casove svakog vikenda; majka, iako vrlo zaposlena i uspesna, takodje pohadja sve njihove casove, pravi beleske na tim casovima, sedi sa njima svaki minut tog vezbanja za instrumentom i pridikuje, ostavlja im instrukcije kako da sviraju; tu su naravno koncerti, takmicenja, audicije... vadi ih iz redovne skole da bi mogli vise da vezbaju. roditelji koji to rade sa sportom obicno imaju kao cilj da deca budu profesionalni sportisti, ali kao sto rekoh, to ovde nije cilj.
"Ovo oko Sleepover ne razumem i dalje šta je tu loše."
nije to ona nesto mnogo elaborirala, svelo se u sustini na to da deca koja se tu okupljaju imaju los uticaj. moglo bi se reci da je to deo nekog sireg pokusaja da se ogranici uticaj vrsnjaka i maksimizuje uticaj porodice.
Post a Comment