Fali nego šta da fali, pitanje je šta

Reče nam danas Oliver Dulić da u Beogradu nedostaje 150.000 stanova. Ja bih rekao i pet mostova, metro, kosmodrom i prvak sveta u fudbalu. Kao da slušam gospođu Alku u najboljim danima loženja i ine spinere. Shvatam da mlad i ambiciozan ministar hoće da prenaglasi svoj značaj i svoje čedo, državnu stanogradnju. Ali čemu frljanje?

150.000 stanova, to je 600.000 ljudi kojima fali stan. A Beograd ima oko 1.650.000 stanovnika sa sve okolnim selima i varošicama. Gde je ta armija koja traži stanove? 150.000 porodica traži stan, a ne više od nekoliko transakcija dnevno. Čista Zona sumraka.

Fascinatan je i obim nezadovoljene tražnje. 150.000 stanova x 60 kvadrata x 1200 evra u Dulvilu i to mu dođe 10.800.000.000 evra. Tlapnja i samo tlapnja, milijarda, deset milijardi, sto miliona, isti đavo kada se frlja bez odgovornosti.

K tome još treba dodati da je prosečna starost stanovništva u Beogradu preko 40 godina i da gotovo svakodnevno stari stanovi dolaze na tržište. Jedino ako ne veruje onima koji misle da će cela Srbija doći u Bg i od sebe napraviti urbane socijalne slučajeve. Ili da je eliksir večne mladosti na putu, mada bi se kod nas taj eliksir pretvorio u stogodišnje čekanje na bolje sutra.

Možda mnogi imaju želju da kupe stan, ali super, i ja želim svašta nešto, pa šta onda. Ko ima dovoljno visoku platu može da kupi stan, ko nema može samo da se potrudi da zarađuje više. Kukati što ima manje subvencija je isto bespredmetno, pa upravo je nedostatak subvencija snizio cenu po kvadratu i prosečnu ratu po kvadratu stana. Jedino ima tihe patnje onih koji su hteli da prodaju socijalističke izbe po 2.000 EUR po kvadratu. O izbama u noogradnji i da ne govorim.

Ima i lepa stvar, za razliku o graditelja koridora on barem ne reče da će izgraditi do 2012. godine 50.000 stanova. I to je nešto.