What is now called academic economics will be treated with the same disrespect that rigorous (and practical) minds currently have for Derrida-style post-modernist verbiage.
The great top-down nation-state will be only cosmetically alive, weakened by deficits, politicians’ misalignment of interests and the magnification of errors by centralised systems. The pre-modernist robust model of city-states and statelings will prevail, with obsessive fiscal prudence. Currencies might still exist, but, after the disastrous experience of America’s Federal Reserve, they will peg to some currency without a government, such as gold.
Iz njegovih usta u Bozje usi. :) Najlepse formulisana utopija koju sam ikad procitao. Ali mi se cini da bi neko morao nesto i da uradi da se ona ostvari. Recimo da kaze da bi to bila pozeljna buducnost, za pocetak. Osim ako ne verujemo u Marksovu istorijsku nuznost...
Nisam bas siguran ni za to. Nazalost. Ako je nekad bila idealna situacija za potpuno deleigitmisanje ekonomske teorije to je u poslednje dve godine. To je bio potpuni slom konvencionalne ekonomske paradigme, kako kejnzijanstva tako i monetarizma. Ipak, ne vidim da se nesto dramticno promenilo.
S druge strane, rekordni deficiti nece trajati vecno. Finansijske krize se nece desavati svake godine. Cak i ako se nastavi stagnacija, nema mnogo garancija da ce sadasnja dominantna ekonomska teorija biti okrivljena za to.
"Companies that are currently large, debt-laden, listed on an exchange (hence “efficient”) and paying bonuses will be gone. Those that will survive will be the more black swan-resistant—smaller, family-owned, unlisted on exchanges and free of debt. There will be large companies then, but these will be new—and short-lived."
"The world will face severe biological and electronic pandemics, another gift from globalisation."
Ovo mi lici na kontradikciju: male porodicne firme preovladjuju i globalizacija postoji.
meni je cudno to zasto bi velike kompanije nuzno kratko opstajale. Ne znam na osnovu koje ekonomske teorije ili zakona to sledi. Sto bi veca firma, samo zato sto je veca, nuzno morala pre da bankrotira od manje?
Ceo tekst je kombinacija razumnih, teorisjki fundiranih principa i nekih potpuno vidovnjackih fantazmagorija i prorocanstava. Da bi u sistemu zlatnog novca i balansiranog budzeta firme bile mnogo manje zaduzene nego danas je jasno ko dan. Ali nije jasno sto bi morale da budu "familiy-owned" i male, a najmanje zasto ne bi bile listirane na berzi? Obrnuto, bez danasnjeg konfeti novca i inofrmacionih sumova koje on unosi, informaciona vrednost berzanskih pokazatelja bi dramaticno porasla. Bilo bi mnogo vise podsticaja za listiranje na berzi. I tako redom.
Zato što iz njega govore emocije i lične opsesije pa onda lupa... Mrzi Goldman Sachs i ostale koji su dobili bailoute pa im sada predviđa propast. Ne treba ga shvatati ozbiljno u ovom postu (a ponekad i uopšte, mada je zanimljiv.)
Velike kompanije koje su listirane na berzi po pravilu imaju i preveliki broj akcionara, a to je idealna situacija za samovolju menadžera. Akcionari u takvim firmama su više formalni vlasnici, a menadžment ima previše odrešene ruke za vođenje firme u pravcu koji se više poklapa s njihovim interesima nego sa interesima akcionara. Sem toga, u uslovima funkcionalnog tržišta lakši je opstanak manje firme nego velike. Porodične firme imaju najmanji problem između vlasnika i menadžera. Mnogo je lakše i voditi i održati malu firmu nego veliku. Izreka da "para na paru ide" uopšte nije tačna, naprotiv. Tačno je samo da su neki ljudi sposobniji "s parama" od drugih. Ali svi oni kad se udruže u prevelikom broju nužno postaju žrtve svojih menadžera.
Ivane i Slaviša, nemojte klonuti duhom, "utopija" će se ostvariti puno brže nego što mislite. PRIVATNE DRŽAVE su zaista, kako bi to rekao drug Marks - istorijska nužnost. I desiće se za naših života. Naravno, i u privatnim državama postojaće "eksperti" koji će vlasnicima "objašnjavati" razne alhemijske projekte, ali u odnosu na "građane" vlasnici su mnogo otporniji na glupe i zlonamerne teorije koje za posledicu imaju nestajanje njihovih para u magli nerazumljivih a sumnjivih konstrukcija. Mislim da ekonomija kao kvazi-nauka neće nikad nestati, baš kao što neće nestati ni prevaranti kojima je takva ekonomija neophodna da zamuti vodu, ali će biti srozana na nivo na kom joj je mesto - šibicarski porez na glupost.
kontrola menadzmenta je samo jedan i to ne najvazniji faktor u opstanku firme. Menadzeri su podvrgnuti nizu testova kada vode jednu firmu, i daleko do toga da mogu da samovoljno upravljaju ( to je Berle i Means mit). Najpre, akcije firme govore koliko su oni uspesni. Zatim, mogucnost neprijateljskog preuzimanja; imate lovce na firme koji gledaju koja je potcenjena i ako vide da bi mogli da unaprede poslovanje promenom menadzmenta daju ponudu akcionarima po mnogo skupljoj ceni od trenutne trzisne. Na stranu sve to, velike korporacije imaju prednost ekonomije obima i opsega, koja im omogucava da u najvecem broju situacija tuku male firme na trzistu. Nije slucajno da su vodece firme u najvecem broju grana ogromne korporacije, a ne "mom and pop shopovi". Ako su korporacije tako neefikasne, kako je onda moguce da dominiraju u trzisnoj privredi? Da li je stvanro moguce da investitori ulazu trilione u korporacije iako znaju da ce biti opljackani od menadzera?Zakonodavstvo korporacijama taj status svakako ne olaksava; drzavne regulative zapravo pomazu menadzerima a otezavaju akcionarima i investitorima. Uprkos tome investitori hrle u korporacije.
Treba praviti razliku izmedju birokratske organizacije i velike privatne korporacije. Prva nije na trzistu, druga jeste. Prva ne moze biti racionalizovana, kroz profit, gubitak, preuzimanje, prodaju i kupovinu akcija itd. Druga moze. To je fundamentalna razlika.
Ivane, Nije to nikakav mit nego klasični principal-agent problem. Ili na srpskom: Kad firma nema gazdu to nikako ne valja. Nikako. Velike korporacije koje su dominirale tržištem dok nedavno nisu „odjednom“ propale, sve su krile stvarno stanje od akcionara. Dobile su i ćagu da su OK od uglednih velikih auditing kuća čiji je goodwill tako potpuno upropašten, a na ogromnu štetu i njihovih akcionara. Stvaran, gadan problem. Uvek kad gazda nema čvrstu kontrolu nad menadžmentom biće krupnih faula menadžera nad vlasnicima. Što je gazda dalje to je problem veći. Ekonomija velikih brojeva često pomaže, negde i mnogo pomaže, ali nigde toliko da bi nadoknadila odsustvo gazde. Duboko sam uveren da su u najvećem broju velikih korporacija knjige ozbiljno lažirane, samo što nisu bankrotirali pa još nisu uhvaćeni. Zašto to mislim? Zato što tamo gde nema valjane kontrole ima nevaljalstva, a nevaljalci naravno neće sami da priznaju. Posledica će morati biti ozbiljan upgrade corporate governance-a da bi se privukli i zadržali investitori. Inače je to oblast sa velikim neiskorišćenim potencijalom. Ja lično verujem da će 2036. uslovi biti značajno naklonjeniji nesmetanom funkcionisanju tržišta, a u takvim uslovima zaista mislim da će veličina firme za njen uspeh značiti manje od blizine vlasnika ili njegovog faktičkog postojanja. Pretpostavljam da je u tom pravcu razmišljao Taleb. Što se tiče njegove prognoze da će velike firme biti kratkoročne, pretpostavljam da nije mislio da će one brzo propadati, već da će biti pravljene samo za velike ad-hoc poslove. Kad se posao završi – pare se isplate akcionarima i firma ugasi. Ako akcionari uspeju da izmole menadžere, koji će sigurno imati druge ideje.
Korporacije postoje 150 godina (ustvari mnogo duže, ali naglo rastu u poslednjih 150). Pitanje je zašto nisu propale do sada, a hoće u narednih 25 godina?
Ja mislim da je zato što vlasnici sami rešavaju agencijski problem. Prvo u većini njih se iskristališe dominantni vlasnik, pa onda on vodi računa. Drugo, imamo mehanizme kao što su berza, revizije, neprijateljska preuzimanja. I treće, sve to nije savršeno, ali te firme onda prednost imaju u ekonomiji obima, pa se neke neefikasnosti tako nadoknade.
Ako korporacije počnu da propadaju, uzrok može biti samo država. Uveli su zakone transparentnosti, SOX i odmah manje firmi ide na IPO, bolje im je da ostanu zatvorene. U finansijskom sektoru, u US postoji neki zakon iz 1930. da fondovi ne mogu biti vlasnici više od 5% banaka. To radi protiv dominantnog vlasnika i zato te firme niko nije kontrolisao. Ali to su ekcesi države, a ne prirodni problemi akcionarskog vlasništva.
Slaviša, Tvrdim da u zamišljenim uslovima veoma razvijenog tržišta NEMA ŠANSE DA POSTOJI ogromna korporacija sa mnogo sitnih akcionara, jer je to model koji ima suštinski hendikep: nema gazdu. Takva životinja opstaje samo u uslovima gde država svojom besomučnom regulativom drži van tržišta ogroman privredni potencijal. U zamišljenim uslovima velike konkurentnosti ogromne korporacije će postojati i dalje, ali će ih biti neuporedivo manje, biće izuzetak, i sasvim sigurno će IMATI GAZDU. Gazda će biti ljuti genijalac. Inače će ga pojesti mom and pop shops. Korporacije nisu problem, problem je naravno suluda državna regulativa koja otežava i poskupljuje sve redom, pa postaje tolika prednost biti velik da prevazilazi čak i tako fundamentalan hendikep kao što je nemanje gazde. Gazda velike korporacije može primati i sitne akcionare (kao što je uradio Google) i to je uvek zdrav koncept i za jedne i za druge.
Drzavna regulativa uglavnom radi protiv korporacija; zakoni koji otezavaju neprijateljsko preuzimanje i promovisu interese menadzera, posebni standardi translarentnosti itd. Dakle, daleko od toga da drzava pomaze korporacijama.
Drugo, i onde gde pomaze i promovise usitnjavanje vlasistva, to cini zato sto zeli da se bori protiv velikih firmi (cuveni antimonopolski dzihad, recimo kontrola mergera i slicna ogranicenja). Najveci deo tog zakonodavstva je iz vremena Njudila, i bio je smisljen da smanji, a ne da poveca velicinu firme.
Nema nikakvog razloga da verujemo da ce vise koncentrisane firme biti manje od onih sa diversifikovanim vlasnistvom. Neke od najvecih firmi su koncentrisane. Neke nisu. Neke su pocele kao mom and pop shops, a zavrsile kao dzinovske korporacije sa diversifikovanim vlasnistvom (kao Walmart recimo) Postoje dobri razlozi zasto je dobro biti public company. Postoje i nedostaci. Ali da je korporacija u celini neefikasan oblik firme, propala bi. Jednostavno. Kao sto je samoupravna firma propala svuda gde su ljudi to pokusali.
Baš se namučih braneći nešto što sam smatrao za najnesporniju stvar među libertarijancima: da je postojanje vlasnika neophodno za uspešno funkcionisanje privrede. Ne kobajagi vlasnika nego pravih, onih što imaju i kontrolu nad svojom imovinom. Šta je kapitalizam ako ne sistem u kom se insistira na vlasničkim pravima?
Taleb nije lupetao, a logika je vrlo prosta:
Više ekonomske slobode omogućava i slabijima i manjima da se uključe na tržište, a što povećava stepen konkurentnosti i vremenom eliminiše INFERIORNE POSLOVNE MODELE.
Čak i daunovci koji po njujorškim oblakoderima rade kao kuriri, kao najslabiji ekonomski činioci imaju daleko veći neto efekat nego neke gigantske samoupravne i slične kompanije koje je menadžment polupao dok je neometan od akcionara jurio SVOJE ciljeve.
Siguran sam da će u budućnosti sa više slobode, čak i daunovci, zajedno s mom and pop shopovima, imati veće šanse i veći uspeh nego danas. Danas su samo najtalentovaniji daunovci zaposleni i najsposobniji moms and pops imaju šopove, a u savršenijim tržišnim uslovima 2036. čitave armije slabijih će se priključiti tržištu i ubrzati eliminaciju svih INFERIORNIH POSLOVNIH MODELA. Nestaće ogromne korporacije u kojima su menadžeri bez prave kontrole vlasnika, zatim absentee owned restorani, i slične suštinski nakaradne stvari koje opstaju samo dok je konkurencija dovoljno slaba.
Ogromne korporacije sa puno sitnih vlasnika su prosto INFERIORNI POSLOVNI MODEL, a s razvojem tržišta će izumreti kao i dinosaurusi.
Da zaključim:
Na potpuno slobodnom tržištu opstaće i „mom and pops shops“ i daunovci, ali ogromne korporacije s velikim brojem sitnih akcionara i bez pravog VLASNIKA – sasvim sigurno neće. U kapitalizmu ima mesta i za daunovce, ali nema za glupe poslovne modele.
15 comments:
Ovo je najbolje:
The great top-down nation-state will be only cosmetically alive, weakened by deficits, politicians’ misalignment of interests and the magnification of errors by centralised systems. The pre-modernist robust model of city-states and statelings will prevail, with obsessive fiscal prudence. Currencies might still exist, but, after the disastrous experience of America’s Federal Reserve, they will peg to some currency without a government, such as gold.
Iz njegovih usta u Bozje usi. :) Najlepse formulisana utopija koju sam ikad procitao. Ali mi se cini da bi neko morao nesto i da uradi da se ona ostvari. Recimo da kaze da bi to bila pozeljna buducnost, za pocetak. Osim ako ne verujemo u Marksovu istorijsku nuznost...
Jeste lepa ali je utopija... Sigurno ne do 2036. A ovo što sam linkovao mislim da je realno.
Nisam bas siguran ni za to. Nazalost. Ako je nekad bila idealna situacija za potpuno deleigitmisanje ekonomske teorije to je u poslednje dve godine. To je bio potpuni slom konvencionalne ekonomske paradigme, kako kejnzijanstva tako i monetarizma. Ipak, ne vidim da se nesto dramticno promenilo.
S druge strane, rekordni deficiti nece trajati vecno. Finansijske krize se nece desavati svake godine. Cak i ako se nastavi stagnacija, nema mnogo garancija da ce sadasnja dominantna ekonomska teorija biti okrivljena za to.
"Companies that are currently large, debt-laden, listed on an exchange (hence “efficient”) and paying bonuses will be gone. Those that will survive will be the more black swan-resistant—smaller, family-owned, unlisted on exchanges and free of debt. There will be large companies then, but these will be new—and short-lived."
"The world will face severe biological and electronic pandemics, another gift from globalisation."
Ovo mi lici na kontradikciju: male porodicne firme preovladjuju i globalizacija postoji.
Nemanja,
meni je cudno to zasto bi velike kompanije nuzno kratko opstajale. Ne znam na osnovu koje ekonomske teorije ili zakona to sledi. Sto bi veca firma, samo zato sto je veca, nuzno morala pre da bankrotira od manje?
Ceo tekst je kombinacija razumnih, teorisjki fundiranih principa i nekih potpuno vidovnjackih fantazmagorija i prorocanstava. Da bi u sistemu zlatnog novca i balansiranog budzeta firme bile mnogo manje zaduzene nego danas je jasno ko dan. Ali nije jasno sto bi morale da budu "familiy-owned" i male, a najmanje zasto ne bi bile listirane na berzi? Obrnuto, bez danasnjeg konfeti novca i inofrmacionih sumova koje on unosi, informaciona vrednost berzanskih pokazatelja bi dramaticno porasla. Bilo bi mnogo vise podsticaja za listiranje na berzi. I tako redom.
Zato što iz njega govore emocije i lične opsesije pa onda lupa... Mrzi Goldman Sachs i ostale koji su dobili bailoute pa im sada predviđa propast. Ne treba ga shvatati ozbiljno u ovom postu (a ponekad i uopšte, mada je zanimljiv.)
Mozda covek velike kompanije posmatra kao centralizovane birokratske sisteme koji nuzno prave greske ?
Velike kompanije koje su listirane na berzi po pravilu imaju i preveliki broj akcionara, a to je idealna situacija za samovolju menadžera. Akcionari u takvim firmama su više formalni vlasnici, a menadžment ima previše odrešene ruke za vođenje firme u pravcu koji se više poklapa s njihovim interesima nego sa interesima akcionara.
Sem toga, u uslovima funkcionalnog tržišta lakši je opstanak manje firme nego velike. Porodične firme imaju najmanji problem između vlasnika i menadžera.
Mnogo je lakše i voditi i održati malu firmu nego veliku. Izreka da "para na paru ide" uopšte nije tačna, naprotiv. Tačno je samo da su neki ljudi sposobniji "s parama" od drugih. Ali svi oni kad se udruže u prevelikom broju nužno postaju žrtve svojih menadžera.
Ivane i Slaviša, nemojte klonuti duhom, "utopija" će se ostvariti puno brže nego što mislite.
PRIVATNE DRŽAVE su zaista, kako bi to rekao drug Marks - istorijska nužnost. I desiće se za naših života.
Naravno, i u privatnim državama postojaće "eksperti" koji će vlasnicima "objašnjavati" razne alhemijske projekte, ali u odnosu na "građane" vlasnici su mnogo otporniji na glupe i zlonamerne teorije koje za posledicu imaju nestajanje njihovih para u magli nerazumljivih a sumnjivih konstrukcija.
Mislim da ekonomija kao kvazi-nauka neće nikad nestati, baš kao što neće nestati ni prevaranti kojima je takva ekonomija neophodna da zamuti vodu, ali će biti srozana na nivo na kom joj je mesto - šibicarski porez na glupost.
Dusane
kontrola menadzmenta je samo jedan i to ne najvazniji faktor u opstanku firme. Menadzeri su podvrgnuti nizu testova kada vode jednu firmu, i daleko do toga da mogu da samovoljno upravljaju ( to je Berle i Means mit). Najpre, akcije firme govore koliko su oni uspesni. Zatim, mogucnost neprijateljskog preuzimanja; imate lovce na firme koji gledaju koja je potcenjena i ako vide da bi mogli da unaprede poslovanje promenom menadzmenta daju ponudu akcionarima po mnogo skupljoj ceni od trenutne trzisne. Na stranu sve to, velike korporacije imaju prednost ekonomije obima i opsega, koja im omogucava da u najvecem broju situacija tuku male firme na trzistu. Nije slucajno da su vodece firme u najvecem broju grana ogromne korporacije, a ne "mom and pop shopovi". Ako su korporacije tako neefikasne, kako je onda moguce da dominiraju u trzisnoj privredi? Da li je stvanro moguce da investitori ulazu trilione u korporacije iako znaju da ce biti opljackani od menadzera?Zakonodavstvo korporacijama taj status svakako ne olaksava; drzavne regulative zapravo pomazu menadzerima a otezavaju akcionarima i investitorima. Uprkos tome investitori hrle u korporacije.
Treba praviti razliku izmedju birokratske organizacije i velike privatne korporacije. Prva nije na trzistu, druga jeste. Prva ne moze biti racionalizovana, kroz profit, gubitak, preuzimanje, prodaju i kupovinu akcija itd. Druga moze. To je fundamentalna razlika.
Ivane,
Nije to nikakav mit nego klasični principal-agent problem. Ili na srpskom: Kad firma nema gazdu to nikako ne valja. Nikako.
Velike korporacije koje su dominirale tržištem dok nedavno nisu „odjednom“ propale, sve su krile stvarno stanje od akcionara. Dobile su i ćagu da su OK od uglednih velikih auditing kuća čiji je goodwill tako potpuno upropašten, a na ogromnu štetu i njihovih akcionara. Stvaran, gadan problem.
Uvek kad gazda nema čvrstu kontrolu nad menadžmentom biće krupnih faula menadžera nad vlasnicima. Što je gazda dalje to je problem veći. Ekonomija velikih brojeva često pomaže, negde i mnogo pomaže, ali nigde toliko da bi nadoknadila odsustvo gazde.
Duboko sam uveren da su u najvećem broju velikih korporacija knjige ozbiljno lažirane, samo što nisu bankrotirali pa još nisu uhvaćeni. Zašto to mislim? Zato što tamo gde nema valjane kontrole ima nevaljalstva, a nevaljalci naravno neće sami da priznaju.
Posledica će morati biti ozbiljan upgrade corporate governance-a da bi se privukli i zadržali investitori. Inače je to oblast sa velikim neiskorišćenim potencijalom.
Ja lično verujem da će 2036. uslovi biti značajno naklonjeniji nesmetanom funkcionisanju tržišta, a u takvim uslovima zaista mislim da će veličina firme za njen uspeh značiti manje od blizine vlasnika ili njegovog faktičkog postojanja. Pretpostavljam da je u tom pravcu razmišljao Taleb.
Što se tiče njegove prognoze da će velike firme biti kratkoročne, pretpostavljam da nije mislio da će one brzo propadati, već da će biti pravljene samo za velike ad-hoc poslove. Kad se posao završi – pare se isplate akcionarima i firma ugasi. Ako akcionari uspeju da izmole menadžere, koji će sigurno imati druge ideje.
Dušane,
Korporacije postoje 150 godina (ustvari mnogo duže, ali naglo rastu u poslednjih 150). Pitanje je zašto nisu propale do sada, a hoće u narednih 25 godina?
Ja mislim da je zato što vlasnici sami rešavaju agencijski problem. Prvo u većini njih se iskristališe dominantni vlasnik, pa onda on vodi računa. Drugo, imamo mehanizme kao što su berza, revizije, neprijateljska preuzimanja. I treće, sve to nije savršeno, ali te firme onda prednost imaju u ekonomiji obima, pa se neke neefikasnosti tako nadoknade.
Ako korporacije počnu da propadaju, uzrok može biti samo država. Uveli su zakone transparentnosti, SOX i odmah manje firmi ide na IPO, bolje im je da ostanu zatvorene. U finansijskom sektoru, u US postoji neki zakon iz 1930. da fondovi ne mogu biti vlasnici više od 5% banaka. To radi protiv dominantnog vlasnika i zato te firme niko nije kontrolisao. Ali to su ekcesi države, a ne prirodni problemi akcionarskog vlasništva.
Slaviša,
Tvrdim da u zamišljenim uslovima veoma razvijenog tržišta NEMA ŠANSE DA POSTOJI ogromna korporacija sa mnogo sitnih akcionara, jer je to model koji ima suštinski hendikep: nema gazdu. Takva životinja opstaje samo u uslovima gde država svojom besomučnom regulativom drži van tržišta ogroman privredni potencijal.
U zamišljenim uslovima velike konkurentnosti ogromne korporacije će postojati i dalje, ali će ih biti neuporedivo manje, biće izuzetak, i sasvim sigurno će IMATI GAZDU. Gazda će biti ljuti genijalac. Inače će ga pojesti mom and pop shops.
Korporacije nisu problem, problem je naravno suluda državna regulativa koja otežava i poskupljuje sve redom, pa postaje tolika prednost biti velik da prevazilazi čak i tako fundamentalan hendikep kao što je nemanje gazde.
Gazda velike korporacije može primati i sitne akcionare (kao što je uradio Google) i to je uvek zdrav koncept i za jedne i za druge.
Dusane,
Drzavna regulativa uglavnom radi protiv korporacija; zakoni koji otezavaju neprijateljsko preuzimanje i promovisu interese menadzera, posebni standardi translarentnosti itd. Dakle, daleko od toga da drzava pomaze korporacijama.
Drugo, i onde gde pomaze i promovise usitnjavanje vlasistva, to cini zato sto zeli da se bori protiv velikih firmi (cuveni antimonopolski dzihad, recimo kontrola mergera i slicna ogranicenja). Najveci deo tog zakonodavstva je iz vremena Njudila, i bio je smisljen da smanji, a ne da poveca velicinu firme.
Nema nikakvog razloga da verujemo da ce vise koncentrisane firme biti manje od onih sa diversifikovanim vlasnistvom. Neke od najvecih firmi su koncentrisane. Neke nisu. Neke su pocele kao mom and pop shops, a zavrsile kao dzinovske korporacije sa diversifikovanim vlasnistvom (kao Walmart recimo) Postoje dobri razlozi zasto je dobro biti public company. Postoje i nedostaci. Ali da je korporacija u celini neefikasan oblik firme, propala bi. Jednostavno. Kao sto je samoupravna firma propala svuda gde su ljudi to pokusali.
Ivane,
Baš se namučih braneći nešto što sam smatrao za najnesporniju stvar među libertarijancima: da je postojanje vlasnika neophodno za uspešno funkcionisanje privrede. Ne kobajagi vlasnika nego pravih, onih što imaju i kontrolu nad svojom imovinom. Šta je kapitalizam ako ne sistem u kom se insistira na vlasničkim pravima?
Taleb nije lupetao, a logika je vrlo prosta:
Više ekonomske slobode omogućava i slabijima i manjima da se uključe na tržište, a što povećava stepen konkurentnosti i vremenom eliminiše INFERIORNE POSLOVNE MODELE.
Čak i daunovci koji po njujorškim oblakoderima rade kao kuriri, kao najslabiji ekonomski činioci imaju daleko veći neto efekat nego neke gigantske samoupravne i slične kompanije koje je menadžment polupao dok je neometan od akcionara jurio SVOJE ciljeve.
Siguran sam da će u budućnosti sa više slobode, čak i daunovci, zajedno s mom and pop shopovima, imati veće šanse i veći uspeh nego danas. Danas su samo najtalentovaniji daunovci zaposleni i najsposobniji moms and pops imaju šopove, a u savršenijim tržišnim uslovima 2036. čitave armije slabijih će se priključiti tržištu i ubrzati eliminaciju svih INFERIORNIH POSLOVNIH MODELA. Nestaće ogromne korporacije u kojima su menadžeri bez prave kontrole vlasnika, zatim absentee owned restorani, i slične suštinski nakaradne stvari koje opstaju samo dok je konkurencija dovoljno slaba.
Ogromne korporacije sa puno sitnih vlasnika su prosto INFERIORNI POSLOVNI MODEL, a s razvojem tržišta će izumreti kao i dinosaurusi.
Da zaključim:
Na potpuno slobodnom tržištu opstaće i „mom and pops shops“ i daunovci, ali ogromne korporacije s velikim brojem sitnih akcionara i bez pravog VLASNIKA – sasvim sigurno neće. U kapitalizmu ima mesta i za daunovce, ali nema za glupe poslovne modele.
Post a Comment