Tanzanija

Tanzanija je najbolji dokaz da centralno planiranje ne funkcioniše. Posle dobijanja nezavisnosti od Velike Britanije 1961. (prethodno su bili Nemačka kolonija do 1916), vlada je usvojila radikalan program reformi koji je najbolje uporediti sa programom Crvenih Kmera u Kambodži. Takozvana Ujamaa (porodičnost) filozofija je imala za cilj privrednu nezavisnost Tanzanije koja bi se u potpunosti oslanjala na sopstvene privredne potencijale. Ideju je začeo predsednik Julius Nyerere (Nirere) u eseju objavljenom 1962. Ujamaa – Osnove Afričkog Socijalizma. Par godina kasnije (1967.) rukovodstvo vladajuće partije (TANU) je usvojila takozvanu Aruša Deklaraciju kojim se ukida politički pluralizam, nacionalizuju banke i industrija kako bi vlada smanjila uvoz (zavisnost), nacionalizuje sva zemlja koja je postala društveno vlasništvo kojom je upravljala država sve sa ciljem smanjivanja zavisnosti od međunarodnih donacija i pospešuje domaća privreda.

Najgori momenat je svakako bila politika „seloizacije“ odluka o masovnom preseljenju stanovništva kako bi u zadružnom sistemu povećali poljoprivrednu proizvodnju. Pošto je većina odbila da dobrovoljno učestvuje u eksperimentu 1974. počinje prisilna selidba oko 80 procenata stanovništva. Cela sela su spaljivana da bi se neposlušni obezhrabrili i odustali od vraćanja kući. Reforma je naravno ostavila katastrofalne posledice. Slikovit primer zadružne psihologije sam video u Nacionalnom muzeju u Dar es Salamu gde pored lepo ukrašenih tradiciconalnih drvenih bubnjeva stoji i očigledan uljez, oštećen bubanj koji je napravljen od neprerađenog šupljeg balvana a koji je korišten za dizanje morala za vreme zadružnog rada.

Nyerere je na kraju svoje vladavine priznao da je bilo grešaka ali je zaključio da nije sve bilo uzalud jer je od 1961. do 1976. nejednakost značajno smanjena. Dok je odnos najvećih i najmanjih plata bio 50:1 posle desetak godina Ujamaa-e to je smanjeno na svega 9:1. Nemam podatke ali me ne bi čudilo da je to posledica smanjivanja visokih zarada a ne rasta najnižih. Vrhunac gluposti je bila i Nyerereova odluka da glavni grad, administrativni centar, preseli u unutrašnjost zemlje kako bi bio bliži zadrugama. Danas se parlament i dalje sastaje u Dodomi, opisan kao grad koji je obučen u nekoliko puta veće odelo nego što mu pristaje, ali je politički i ekonomski centar ipak Dar es Salaam.

Dok je slična politika Crvenih Kmera nailazila na zgražavanje Zapada, Nyerere i Tanzanija su za sličnu inicijativu bili hvaljeni kao svetli primer održivog razvoja. Tome je doprinela i očaranost „eksperata razvoja“ soijalizmom. O brojnim primerima ulaganja desetina miliona dolara za izgradnju fabrika koje nikada nisu započele proizvodnju čitajte The State of Africa od Martin Mereditha. Tanzanija je bila jedan od najvećih, ako ne i najveći, primalac pomoći međunarodnih organizacija u Africi koje su se diljem divili opredeljenju i požrtvovanosti vizionarskog predsednika. Nyerere je bio idealan kandidat. Za razliku od većine afričkih predsednika karakterisala ga je Koštuničina skromnost ali i neobaveštenost. Živeo je u maloj kući, imao je imidž borca protiv korupcije, ministrima je zabranio da imaju vlasništvo u privatnim firmama, da zapošljavaju kućnu poslugu i da izdaju nekretnine zarad profita, sebi i rukovodstvu je u populističkom maniru smanjivao plate a često se i latio lopate u svojevrsnim radnim akcijama. I pored toga (ili možda je bolje reći i delimično zbog toga) zemlja je tonula u veliku ekonomsku krizu.

Ujamaa je bio klasičan socijalistički eksperiment dobro kamufliran kao lokalna ideja što je bilo sasvim dovoljan izgovor socijalizmu sklonim međunarodnim ekspertima da prodaju Tanzaniju kao zemlju sa veliikim potencijalom. Nyerere je govorio da Tanzaniji nije potrebno da ih neko preobrati u socijalističku zemlju ili da ih uči demokratiji jer su obe ideje duboko ukorenjene u istoriji tanzanijskog naroda. Ipak, Nyerere je za razliku od većine afričkih lidera sam sišao sa vlasti i zemlja je sredinom osamdesetih ušla u aranžman sa MMFom i počela proces oporavka. Danas je Dar es Salaam pristojno razvijeni grad ali ipak znatno zaostaje za Najrobijem koji je svakako regionalni centar. Tanzanija zajedno sa Kenijom i Ugandom predstavlja okosnicu Istočnoafričke unije što trenutno predstavlja motor razvoja ovog dela Afrike.

Tanganika i Zanzibar su se ujedinili 1965. da formiraju Republiku Tanzaniju. Više o Zanzibaru sledeće nedelje. Očekujem interesantnu kombinaciju orientalne i afričke istorije, socijal realizma, predivnih plaža sa belim peskom i tirkiznim morem.