Tema nema nikakve veze sa ovim blogom, ali mi je priča bila suviše zanimljiva da bih je ignorisao. Stiven je, naime, prvi sportista sa južne hemisfere koji je osvojio zlatnu medalju na zimskoj olimpijadi. A način na koji ju je osvojio je neverovatan.
Stiven se takmičio u brzom klizanju i ranih devedesetih je bio među najboljima na svetu, ali je do olimpijade u Solt Lejk Sitiju 2002. godine već uveliko bio na zalasku karijere. Onda je krenuo neverovatan splet okolnosti.
Prvo je četvrtfinale, iz kojeg u polufinale idu dvojica, završio kao treći od pet, ali je jedan od prve dvojice diskvalifikovan, pa je ipak ušao u polufinale. Onda je u polufinalu do pred kraj bio poslednji, peti, sve dok se trojica ispred njega nisu sudarila i on kao drugi ušao u finale. Najneverovatnija stvar se ipak desila u finalu - iako je bio ubedljivo poslednji, sva četvorica ispred njega su se sudarila i popadala i on je ni kriv ni dužan uzeo zlato.
Priču sam nedavno čuo od jednog druga, a setio sam je se čitajući post Stivena Lendsburga.
2 comments:
Ovaj Landsburgov post je užasan. Kaže jedan takmičar manje ili više ne znači ništa takmičenju - tako da kad bi taj takmičar umesto toga bio taksista društvena vrednost bi bila veća.
Ne znam odakle da počnem. Kako on zna kolika se društvena vrednost dobije ili izgubi sa jednim takmičarom? Ustvari je suprotno, taj takmičar je izabrao da bude takmičar a ne taksista zato što je bolje plaćen kao takmičar (nije sve u novcu ali da pojednostavimo). To onda znači da je granična vrednost tog takmičara veća od granične vrednosti taksiste. A to znači da je društvena vrednost njega kao takmičara veća od društvene vrednosti njega kao taksiste.
Kolike su društvene vrednosti možemo videti na osnovu troškova-cena, a ne po tome kako se nama čini. Ni meni nije jasno koja je društvena korist onih četkača u karlingu, ali znam da postoji - jer ih neko plaća da to rade.
Procitaj i naredni post, u kojem je malo precizirao i pojasnio svoj stav.
Post a Comment