Slažem se da je ova kriza sada definitivno ekonomska, a pitanje je koliko je ona uopšte i bila samo finansijska. Čak i na njenom vrhu, u vreme američkog navodnog kreditnog kraha, podaci su pokazivali da je, osim za nekoliko najvećih i najvidljivijih banaka, kreditna aktivnost bila nepromenjena. Drugo, verovatno je da i kod najvećih banaka ključni problem nije bila likvidnost nego nepoverenje u kreditnom sistemu. Mnoge od njih su imale keš, onda su dobile dodatni keš od države i Feda, ali ga i dalje nisu pustale u opticaj nego sedele na njemu, iz straha da ne pozajme onome ko uopšte ne može da ga vrati. Država je pumpala likvidnost, ali likvidnost samo po sebi nije bila srž problema.
A onda je na scenu stupila režimska neizvesnost i kriza je od kratkotrajne finansijske, preko ekonomske, postala političko-ekonomska. Režimska neizvesnost je situacija u kojoj niko ne zna šta će vlast sledeće da uradi. To je glavni razlog zašto je finansijska kriza iz 1929. pretvorena u veliku depresiju koja je trajala sve do 1945. Obama je još kao predsednički kandidat najavljivao velike regulatorne promene i sigurno je da će do velikog porasta finansijske i druge regulacije uskoro doći. Kada se tome dodaju enormni porast državne potrošnje i javnog duga, izvesno uvođenje socijalizovanog zdravstva i velike ekološke regulative, pa sve do antibiznis retorike, kulta ličnosti i kvazifašističkih inicijativa, optimalna reakcija investitora je čekanje i gledanje. To je bilo jasno po kretanju berze od oktobra prošle do januara ove godine. Iako se finansijski sektor polako oporavljao, berza je padala jer je postajalo sve jasnije da dolazeći politički režim neće stvoriti dobru poslovnu klimu. I tako je sve do danas.
Zato ja nemam mnogo poverenja u ocene da kriza prolazi krajem ove ili početkom sledeće godine. Čini mi se da su one zasnovane na ekstrapolaciji istorijskih podataka (jer recesije otprilike traju toliko), a ne na analizi mogućih racionalnih reakcija investitora na režimske promene. Kriza može da traje mnogo duže, upravo zbog režimske reakcije. Berzanski slom je bio sličan i 1929. i 1987., pa je posle jednog usledila petnaestogodišnja depresija, dok su posle drugog poslovni ljudi otresli prašinu i nastavili. Reagan na sreću nije "reagovao" na krizu, kao što Huver i Ruzvelt jesu. Kraj svetske krize ne zavisi samo od američkog nego i od evropskih i drugih režima. Evropa je stagnantna već decenijama ali je na ovu krizu reagovala dosta blaže, što je dobro. Azijske zemlje, koliko znam, nisu ni reagovale, tako da će tamo oporavak najbrži.
1 comment:
Jos bolji primer ovoga o cemu govoris je depresija 1920-21. Tokom prvih devet meseci te krize pad nacionalnog dohotka i deflacija su bili gori nego u prvih devet meseci krize 1929, na pocetku Velike Depresije. Ali, surprise, surprise, vlada nije uradila nista 1921, samo su pustili da se balon ispumpa sam od sebe (osim sto su smanjili drzavnu potrosnju da olaksaju to ispumpavanje!!!), i posle nekoliko meseci poceo je snazan oporavak. Ni FED nije upumpavao dodatni novac u sistem, vec je dozvolio da kolicina novca opadne 15% za godinu dana (u poredjenju sa 11,5% 1930, sto je Friedman smatrao glavnim uzrokom Velike Dperesije!).
Zakljucak - predsednik Harding je smanjio drzavnu potrosnju i poreze,b) FED je vodio restriktivnu monetarnu politiku, dozovlio deflaciju nevidjenu u 120 godina dotadasnje americke istorije, i nije pala tavanica, nego je posle godinu dana ostre recesije nastao vrlo snazan oporavak,mnogo jaci od onog koji je startovao dva-tri meseci pre Ruzveltovog izbora za predsednika.
Post a Comment