Tomo Jančić, iz zavoda za zapošljavanje, kaže da Crnoj Gori nedostaje 4,800 konobara, 1,200 sobarica, 300 recepcionera a nabrojao je i još sličnog osoblja. Predrag Jelušić, iz crnogorskog turističkog udruženja, sa druge strane tvrdi da je nemoguće odrediti koliko ljudi je zaposleno (a shodno tome i koliko fali) zbog toga što mnogi rade na crno. Drugim rečima pitanje je da li problem nedostatka radnika i postoji.
Rad na crno, neformalna ekonomija, off the books, druga ekonomija, ispod stola... su razna imena za istu pojavu - visok trošak državne regulacije odnosno za nefikasnost zakona. Kao što je objasnio Enrique Ghershi, saradnik Hernanda de Sota, političari i pravnici ne razumeju da zakoni sa sobom povlače i određene troškove i to ne samo u novčanom smislu već i po pitanju utrošenog vremena i pribavljanja informacija. Pošto se ljudi uglavnom ponašaju racionalno, manje se pridržava zakona kada je ovaj trošak veći, i obrnuto. Nepoštovanje zakona nije posledica kulturoloških i tradicionalnih karakteristika već isključivo racionalnog ponašanja pojedinca. Konačno, nepoštovanje zakona nije uzrok razvoju crnog tržišta već posledica propisivanja neefikasnih pravila. Razvijene zemlje imaju manje sive ekonomije jer imaju efikasnije zakone pa je isplativo pridržavati ih se. Ta računica u zemljama u razvoju, a u velikoj meri i kod nas, ne postoji.
Pravi trošak sive ekonomije nije manjak u budžetu od nenaplaćenog poreza, kao što se obično smatra, već količina neostvarenih privrednih aktivnosti. Ljudi zaposleni u sivoj ekonomiji obično ne mogu da podignu kredite, uplate osiguranje ili traže pravnu zaštitu, što ih sprečava da dalje unapređuju svoje poslove. Pravi trošak je ustvari manji broj uspešnih kompanija u Srbiji, odnosno manje Jevrosimovića, Đorđevića i sličnih. U Peruu na primer 60 procenata ljudi (odnosno radnih sati) se utroši u sivoj ekonomiji a taj rad stvara samo 38 procenata BDP. Ograničeni razvoj poslova u sivoj ekonomiji su razlog za nižu produktivnost.
Umesto da broje koliko ljudi im fali za sezonske poslove u Crnoj Gori, njihova vlada bi trebalo da se fokusira na smanjivanje troškova poslovanja. To bi prevelo veliki broj ljudi u formalnu ekonomiju, unapredilo produktivnost i dugoročno obezbedilo veća budžetska primanja i samoj vladi. Građani Crne Gore bi, razume se, odmah osetili boljitak.
2 comments:
Pored svih navedenih naziva "sive ekonomije", pomenuo bih još jedan: dobrovoljna saradnja.
"Vlada [Crne Gore] bi trebalo da se fokusira na smanjivanje troškova poslovanja." Čijeg poslovanja?
A1. Poslovanja firmi u Crnoj Gori? Teško. Svaka firma se sama fokusira na smanjivanje troškova svog poslovanja, ne trebaju im državni mudraci.
A2. Ako misliš na eufemističko "smanjenje zahvatanja iz privrede" onda se to ne zove "smanjenje troškova poslovanja" nego smanjenje pljačke produktivnog dela stanovništva Crne Gore.
B. "Poslovanja" same vlade Crne Gore? Ako bi smanjili sopstvene troškove, tj. manji deo otetih para trošili na svoje zadovoljstvo, onda bi im neka dugoročno veća budžetska primanja bila sasvim beznačajna jer ih ionako neće trošiti pošto su smanjili sopstvenu potrošnju. Ne postoji način da vlada bude motivisana da sebe pojeftini dok su u njoj profesionalni političari.
Andrej u pravu si kao i obično :)
Mislio sam na zahvatanje iz privrede ali i na oportunitetni trošak.
Post a Comment