P(r)overljiv izvor

Blic svakog dana objavljuje interesantne vesti o formiranju nove vlade koje dobijaju od poverljivog izvora bliskog predsedniku Tadiću, od veoma visoko rankiranog funkcionera DS ili osobe koja je direktno uključena u pregovore i slično. To je čini mi se standard u našem novinarstvu. Kao da novinari ne traže priče već im ih serviraju političari i funkcioneri. Istina je verovatno negde između, priča završava u novinama uglavnom ako postoji interes političara i novinara da se nešto objavi. Ali ko je taj sveznajući izvor? Da li je u pitanju zaista neki funkcioner koji ima želju da obavesti javnost o toku pregovora jer smatra da javnost ima pravo da zna? Da li je moguće da se Tadić i sam iznenadi kada u današnjim novinama praktično pročita transkript razgovora koji je vodio u poverenju sa par saradnika prethodnog dana? Teško. Izvori bliski Tadiću bi mogli da procure vest jednom ili dvaput bez njegovog odobrenja pre nego što bi Tadić otkrio o kome se radi i Blic ne bi imao više materijala za svojevrsni izborni feljton. Tadić verovatno sam komunicira sa Blicom ili daje detaljne instrukcije nekom saradniku šta bi trebalo da kaže novinaru istraživaču.

Jednom prilikom sam se i lično uverio kako sistem funkcioniše. Čekao sam na sastanak u vladi 2002. kada je Beba Popović predao kovertu sekretarici i rekao da se da Đorgoviću na ruke. Zaintrigiralo me je šta je u toj koverti pa sam kupio naredni broj Nedeljnog Telegrafa (koji uređuje ili je uređivao Đorgović) gde sam naišao na priču u kojoj se NT poziva na izjave poverljivog izvora. Ja naravno nisam video šta je bilo u toj koverti, ali mislim da je veoma moguće da je upravo bio materijal za priču koja je objavljena.

Ne pričam ovo da bi kritikovao Tadića ili Bebu što "cure" vesti novinarima u Srbiji. Naprotiv, u tome nema ničeg nelegalnog pa čak i nemoralnog od strane političara. Sa druge strane pitanje je da li takav način dobijanja informacija najmoralniji za predstavnike sedme sile? Da li to pomalo srozava ugled novinarstva u Srbiji? Ne znam. Ako je cilj da javnost bude obaveštena, a ne postoji drugi način da se informacija prosledi, onda je neto efekat pozitivan. Ipak moguće je da je dugoročan efekat negativan jer umesto da se bave istraživanjem pojava i događaja novinari se pretvaraju u svojevrsne portparole raznih političkih frakcija. Rezultat je da danas ne predstavlja napor zaključiti koju opciju podržavaju novine u Srbiji. Građani Srbije ustvari i ne čitaju novine već stranačke biltene. Kako je ovo opštepoznata činjenica, da li je moguće da bi novine koje bi se pridržavale nešto viših standarda mogle da računaju na stalnu publiku koja nije isključivo zainteresovana za servirane vesti? Nisam siguran. Moguće je da takve novine ne bi mogle da privuku dovoljan broj čitaoca. Sa druge strane, ako bi se svi pridržavali viših standarda i odbijali da masovno objavljuju vesti od poverljivih izvora, verovatno bi političari pristali da budu citiraniji nego što je to sada slučaj. Ukoliko je izvor naveden način izražavanja bi verovatno bio nešto suzdržaniji što bi doprinelo i razvoju pristojnije komunikacije.

Sledeći put kada čitate novine, i kada naiđete na informacije koje nudi poverljivi izvor, imajte u vidu da čitate samo ono što politička elita želi da čujete. Ja se zato trudim da ovakve informacije primam sa velikom dozom rezerve. Ipak, priznajem da su to uglavnom priče koje najrađe čitam u našim novinama.

Nekada je neophodno ne navesti izvor. Kao na primer kada New York Times nije objavio identitet sagovornika Lewis Libbyja, visoko rangiranog zvaničnika Bele kuće, da bi objavili priču u kome se otkriva identitet CIA agenta Valerie Plame. Libby je zbog laganja u vezi sa ovim slučajem kasnije osuđen na 30 meseci zatvora, ali je Buš lično dao pardon svom saradniku.

Evo nekih metoda koje koriste političari u Americi kada pričaju za medije. Političari često koriste off-the-record ili on-the-background taktike. Off-the-record je taktika kojom pružaju širi kontekst novinaru ali sa idejom da to nikako ne bude objavljeno. Savetinici za medije imaju različito mišljenje o ovom pristupu. Konzervativniji pristup je da kada god pričate sa novinarom da je sve on-the-record. Liberalniji, da će novinari, ako cene izvor, poštovati pravila. Uglavnom je tako, ali ne uvek. Obamin savetnik za medije je oterana sa kampanje jer je nezvanično jednom britanskom listu nazvala Hillary čudovištem. Imao sam prilike da posmatram Đelića dok daje nekoliko intervjua. On nezvanično pruža kontekst ali tom prilikom obavezno gasi diktafon. Koliko se sećam samo je jednom prilikom bio nezadovoljan nekim intervjuom BRE magazinu (citiran je da je rekao kako mu se povraća od neke pojave, možda korupcije, iako to nije bilo snimljeno), ali generalno nije imao problema. Mislim da su novinari uglavnom zadovoljni njegovim pristupom i da ga smatraju zahvalnim saradnikom. On-the-background takođe ima za cilj da se novinaru pruži širi kontekst priče, koji može da bude objavljen, ali ne treba da bude citiran. Često ćete u novinama naći detaljna objašnjenja nekih zakonskih predloga, koja novinar ne bi mogao sam da napiše i koja nisu pripisana nekom zvaničniku, ali je njegovo ili njeno ime sigurno navedeno u nekom delu teksta. Ovo poslednje možda pomogne i kod nas.