Moj gebelsovski momenat

Svi imamo po neku rečenicu na koju reagujemo kao Gebels na reč "kultura" - mašanjem za pištolj. Moj najnoviji gebelsovski momenat je bio jutros, na godišnjicu ubistva Zorana Đinđića. Poludim kad čujem 20 puta u toku pola sata preporuku da "treba slediti viziju Zorana Đinđića".

Dok je za života bio jednoglasno osuđivan ne samo od strane političkih protivnika i medijske logistike "krugova" koji su ga na kraju i ubili, već i današnjih obožavalaca, i sledbenika njegove "vizije", koji su ga u međuvremenu kanonizovali kao sveca, sada je postao "intelektualna luča". To je nuekusno, bar da su malo smanjili taj raspon reakcija. Bilo bi dovoljno da danas kažu da nije bio kriminalac, i da su ga lažno optuživali za veze s mafijom da bi ga kompromitovali politički. Ne mora baš da bude Majka Tereza i Ronald Regan istovremeno . Ali, kod nas uvek mora da bude neka krajnost.

Druga stvar zbog koje mi je muka od idolatrije Zorana Đinđića jeste što je čovek posthumno unapređen ne samo u moralnog sveca, već i u velikog reformatora, što prosto nikad nije bio. Đinđić je bio jedan majstor PR, pametan, sofistikovan i senzibilan manipulator, koji je na vreme shvatio da svoj PR ne može graditi na "doslednosti" i "poštenju" kao Koštunica (a bilo mu je verovatno i ispod časti da uopšte pokušava sa takvom samopropagandom). Umesto toga on je gajio imidž čoveka koji je u dubljem smislu pošten jer saopštava neprijatne vesti, govori istinu nepoželjnu istinu narodu, i herojski predvodi zemlju u jednom pravcu za koji nema većinu, očekujući od istorije da ga potvrdi. To je najčešći refren oficijelne Đinđićeve kanonizacije danas.

Žalim slučaj, Đinđić nije bio veliki reformator. Naprotiv. Bio je čovek koji je filozofiju pragmatizma mislio da sprovede u potpunosti i do kraja u svim sferama. Ako postoji problem, dajte mi rešenje. On nikada nije shvatio način na koji funkcionišu tržišna privreda i moderno društvo. Nije veliko preterivanje reći da je on verovao da su Marjanović i Simpo Tomić loše menadžerisali srpsku privredu a da će Boža Đelić i Vlahović to da rade bolje. Stalno je ponavljao svoja čuvena poređenja između privrede i košarkaškog ili fudbalskog tima, videći sebe u ulozi trenera srpske ekonomije i srpskog društva. Verovao je u "demokratsko planiranje", a ne u slobodu pojedinca. Nikad nije shvatio ideju spontanog poretka niti je verovao mnogo u tržište, uprkos tome što je često pričao o tržištu, u sklopu svoje PR strategije čoveka koji saopštava nepopularne stvari. Sećam se da je tražio od MMF-a da da srpskoj Vladi kredite za javne radove, i bio uvređen kad mu ovi to nisu dali. Kao što je Kejnz bio istinski frapiran kako Hajek može da veruje da bi porast moći u rukama engleske vlade bio loš, kad smo mi za razliku od Rusa civilizovan narod i ne bismo je zloupotrebljavali, tako je i Đinđić bio iskreno uvređen kako oni ne shvataju da bi on bolje upotrebio te pare od Mirka Marjanovića koji je bio lopov. Šta tek reći za čovek akoji je po rečima bivšeg ambasadora u Vašingtou protića uopšte nije mnogo voleo ni razumeo Amerikance i Ameriku, jer ga je nervirao taj njihov dosadni, neefikasni sistem gde se ne zna ko je gazda i ko odlučuje! To svakako ne može da misli jedan liberal, makar kako da široko shvatimo taj izraz. Neki ljudi s kojima sam razgovarao, a koji su ga dobro znali, kažu mi da on zapravo ništa iz ekonomije nije čitao ni znao, osim onih knjiga tipa "kako sam zaradio prvi milion", i "kako postati uspešan u biznisu". Tako, da kad pričamo o uredbi o naftnom monopolu, ili prodaji tržišta stranim kompanijama, ili održavanju enormne državne potrošnje, ili nekontrolisanom povećavanju plata u javnom sektoru (a ne njihovom zamrzavanju kao u stvarno reformističkoj Irskoj) ili čak članstvu DS u Socijalističkoj intenracionali, tu nije reč o slučajnim već o doktrinarno uslovljenim stvarima. On je zaista bio levičar, a nekoliko dobrih stvari, poput Zakona o radu su bili pre izuzetak nego pravilo.

Tajna toga što je Đinđić danas izrastao u figuru velikog reformatora je u tome što je ubijen, i u tome što je konkurencija očajna, što su svi drugi još mnogo gori. Ja sam to isto tvrdio još 2001 godine.

To uopšte ne znači da je on bio najgori premijer u tom trenutku. Naprotiv, za jednog levičara i nije bio tako loš - loše je to što alternativa njemu nije bila bolja. Ja bih danas voleo da za protivnika mi liberali imamo nekog kao Đinđić. Problem je što mi nemamo ni saveznika, a nekmoli protivnika kao što je on. To pokazuje na kakvom dnu je Srbija.

Što se tiče njegovog ubistva, jasno je ko je to učinio, i ljudi su osuđeni za to. Jasno je da i oni koji su naručili ili odobrili to ubistvo to nisu učinili da bi uklonili "reofrmatora", i nejgovu "viziju", već da bi uklonili opasnog makijavelistu koji ih je sprečavao da dođu na vlast ili im je ugoržavao kriminalne pozicije. Škakljiva stvar ovde je to da li bi grupa ma kako moćnih dilera droge usudila da ubije premijera bez nečije jasne političke podške. ja sam ubeđen da ne bi. Na osnovu zapisnika iz same Vojske danas znamo da je Koštuničin privatni general Aca Tomić održao nekoliko sastanaka sa Legijom neposredno pred pobunu i za vreme pobune Crvenih beretki u novembru 2001 i da je dao garanciju da se Vojska neće mešati. Koštunica ih je javno podržao što smo svi videli analogijom sa lekarskim mantilima, a presretnuti razgovori između dva člana te bande za vreme popune, u kome jedan kaže "samo Koštunica ovo može da zaustavi", jasno pokazuju da su oni njega doživljavali kao svoj politički štit. Nekoliko nedelja pred ubistvo Zorana Đinđića, najbliži saradnici Vojislava Koštunice, Aca Tomić (to je onaj "Dragi Aca" iz Koštuničinog ljubavnog pisma) i Rade Bulatović (sadašnji šef BIA-e) sretali su se sa Legijom i Šiptarom, i zbog toga su bili uhapšeni u akciji "Sablja". Da podsetim, Aca Tomić je bio OPTUŽEN za učešće u zaveri, ali je po dolasku Koštunice na vlast, optužnica protiv njega bez obrazloženja povučena od strane tužioca Jovana Prijića, po svoj prilici kao deo političkog dogovora sa vlastima da on ostane na tom mestu i dalje. Mene zanima o čemu su pričali Aca Tomić i Rade Bulatović s Legijom i Dućom dve nedelje ili koliko pre Đinđićevog ubistva? Jedina logična pretpostavka koju ja mogu da izvučem iz te činjenice jeste da su, kao i u novembru 2001, davali u ime Koštunice neku vrstu garancija da Vojska neće intervenisati. Koštuničin predlog za koncentracionu Vladu koji je dao pola sata pošto je Đinđić ubijen pokazuje da je on imao spreman plan. I mislim da je i za njega, i za ubice uvođenje vanrednog stanja predstavljalo veliko i neprijatno iznenađenje. Ja verujem da je ta politička i vojna podrška predstavljala i jedini razlog zašto su se banditi uopšte i ususdili da ubiju premijera. Osećali su se zaštićenima i mislili su da imaju dovoljne garancije od Koštuničinih ljudi. Istraga za vreme Sablje je jasno išla ka Koštunici. Po svedočenju Bebe Popovića koje niko, pa ni Živković, nije demantovao, sa istragom se stalo zbog pritiska iz EU, koji su se plašili da bi povezivanje Koštunice sa ubistvom oslabilo demokratiju u Srbiji. To su naši evropski prijatelji. Dakle, ja ne kažem da pouzdano znam da je Koštunica naručilac ili pomagač, samo kažem da mi se ne dopada to što se sa policijskom istragom koja je vodila u njegovom smeru stalo na politički pritisak iz sveta. I voleo bih da čujem od Jovana Prijića na osnovu kojih činjenica je Aca Tomić bio najpre optužen za zaveru, kao i na osnovu čega je kasnije oslobođen?

Dakle, po meni je priča o "viziji Zorana Đinđića" i neukusno idolatrisanje istog s jedne strane izraz delimičnog nerazumevanja stvari, a sa druge strane, jeftin, politički korektan i bezopasan način da se naknadno opere savest zbo stava koji se o njemu imao 2001 i 2002, i da se izbegne nezgodno i skupo postavljanje pitanja o političkoj pozadini njegovog ubistva danas.