Pretnje i obećanja

Čini mi se da postoji veliko nerazumevanje pojmova ucene, obećanja i pretnje (što ne znači uopšte da ih ja razumem). Pogledajte sledeće primere:

1. Ako ne odustaneš od EU, neću da te podržim.
2. Ako odustaneš od EU, podržaću te.

Prvu izjavu bi standardno smatrali ucenom ili pretnjom. Drugu bi smatrali obećanjem. Koja je tačno razlika? Meni se čini da razlike nema. Oba koriste standardnu formu kondicionala i obe je cilj da se "izvuče" željena akcija druge strane.

Nobelovac Thomas Schelling, koji se dosta bavio ovim stvarima (i uglavnom zato i zaradio Nobela) smatra da razlika postoji. On je klasifikovao sve izjave u četiri moguće grupe: pretnje (threats), obećanja (promises), uveravanja (assurances) i upozorenja (warnings). Prve dve (pretnje i obećanja) je svrstao u "strateške poteze", kojima je osnovni cilj da se promeni ponašanje druge strane, a glavna karakteristika im je da je njihovo ispunjenje skupo i za stranu koja ih izriče. Sa druge strane, uveravanja i upozorenja nisu strateški potezi, jer nisu skupi za stranu koja ih izriče. Njima se samo potvrđuje da će se desiti nešto što druga strana zna i inače da će se desiti, zato što je i inače u interesu onoga ko ih izriče. Zbog toga uveravanja i upozorenja imaju samo informativnu vrednost.

Po Schellingu, pretnja znači "ako uradiš nešto što ja ne želim, ja ću uraditi nešto loše po tebe, što će i mene da košta", na primer "ako ne budeš dobar, sedećemo u kući ceo dan". Obećanje znači "ako uradiš nešto što ja želim, ja ću da uradim nešto dobro za tebe, što će mene da košta", recimo "ako budeš dobar, kupiću ti igračku". Uveravanje bi bilo "ako uradiš nešto što je dobro, uradiću nešto što je i inače u mom interesu", recimo "budi dobar, pa će tata da te vodi u bioskop da gledamo film koji se tati sviđa" a upozorenje bi bilo "ako uradiš nešto što je loše, uradiću nešto što je u mom interesu", ili recimo "ako ne budeš dobar, neću da ti kupim igračku".

Međutim, meni se čini da ova podela nije previše korisna u praksi. U praksi mi ne znamo uvek da li nešto košta stranu koja daje izjavu. Na primer, u prethodnom slučaju smo pretpostavili da otac više voli da ide sa detetom u bioskop, nego da ide sam, ali to ne mora da bude slučaj, tako da ne znamo da li se radi o obećanju ili upozorenju.

Takođe, mislim da se pojam ucene često neopravdano koristi za sve i svašta. Ima ljudi koji izjavu "ako mi pokosiš travu, dobiješ 10 evra" ili "ako mi daš taj hleb, daću ti 30 dinara" smatraju ucenom. Tu se radi o najobičnijoj trgovini.