Da bi se ugovor smatrao važećim, odnosno da bi se potvrdilo da su potpisnici zaista potpisnici, ugovor mora da se overi u sudu. Naravno, za overu se plaća i taksa, koja je utvrđena Zakonom o sudskim taksama. Iznos te takse je utvrđen potpuno proizvoljno (jer i ne može drugačije), ali nije uopšte vezan za troškove overe, što je veoma loše.
Naime, cena za overu kupoprodajnog ugovora zavisi isključivo od vrednosti predmeta kupoprodaje (član 13. stav 5 navedenog zakona), iako je trošak overe (u smislu vremena službenika) potpuno isti za svaki ugovor bez obzira na njegovu vrednost. Tako kupac stana, na primer, mora da najčešće plati maksimalnih 26.000 dinara. Toliko je "zakonodavac" procenio da košta 5 minuta vremena šalterskog službenika. Naravno, kada se dođe do isplate plate tom istom službeniku, onda mu se mesečno isplati nešto više od pola vrednosti koje on naplati za 5 minuta.
Prvo pitanje je - kome ide razlika i zašto? Drugo pitanje je - koliko bi koštala overa kod privatnog notara kada to ne bi bila previše regulisana profesija? Odgovor na prvo pitanje ne znam, a odgovor na drugo pitanje je "sasvim sigurno ne više od 2-3 hiljade dinara, bez obzira na vrednost ugovora".
No comments:
Post a Comment