Fraza decenije

Evo je:

...g. Marinko Vučinić, direktor izdavačke kuće Tersit, koja je dala značajan doprinos pokušaju da se obnovi građanski duh Beograda, pomogao je uobličavanju Škole svojom imaginacijom, iskustvom i razboritošću.

Na osnovu prethodnog posta, reklo bi se da direktor izdavačke kuće Tersit, M.Vučinić, po zanimanju publicista, ima dovoljno razloga za šamaranje po državi zbog slabe nege i brige oko srpskog izdavaštva.

Pogledajmo malo bolje ovu frazu decenije.

Čovek je učestvovao u pravljenju Kredibel škole (1993), a kasnije i njenog duhovnog nastavka - Beogradske otvorene škole. Član je Upravnog odbora škole.

Jasno mi je da se tadašnja cela priča lepo složila kroz diskurs o stvaranju elite, demokratizaciji, otvorenom društvu, građanskom duhu i ostalim lako uklopljivim elementima anti-miloševićevizma devedesetih.

Jasno mi je i da su neki uneli imaginaciju, razboritost i sve to što se pominje u istorijatu škole za Našu stvar.

Jasno mi je i da su neki od studenata i profesora poradili na zalihama svog ljudskog, socijalnog i drugog kapitala zahvaljujući fenomenu BOŠ. To su bile pozitivne eksternalije cele mašinerije rušenja demokratskog despota.

Problem je kada dođemo do famozne tržišne ledine i čistine i vetrometine iz prethodnog posta. Ne znam kakvo iskustvo ima u tome G.Vučinić kada njegova izdavačka kuća Tersit radi na infuziju sterilnu od tržišnog virusa, sve lepo od fondova raznih OpenSociety, OlofPalme, Stiftungova ovih i onih. Za te dobrovoljne davaoce baš ne berem brigu, nego me muči što pare iz gradskog budžeta i nekolikih ministarstava idu direktno za projekte Beogradske otvorene škole. Projekti - izdavačka kuća - projekti - izdavačka kuća. Vrlo zgodno.

E, tu se postavlja još jedno pitanje: ontološko, a bogami i logičko. Čemu rastući udeo državnih (a i ostalih?) donacija u naturi i parama za jednu formu Flying University koja više nema svoju svrhu? Nevladina organizacija koja undergraund "školuje" buduću "elitu" radi demokratizacije i građanizacije...P-L-E-A-S-E! Pravac na akreditaciju za univerzitetsku ustanovu, i gotovo! A Olaf Palme može da donira koliko hoće. Grad Beograd i ministarstva, pak, ne! Inače, eto nama materijala za TR.

Back to M.Vučinić... Kako objasniti njegovu tržišnu fobičnost? Možda je čovek samo solidaran sa svojom gildom. Odnosno, njenim delovima. To su oni siroti izdavači koji nisu imali sreće da dobiju poslove veće od kuvara srpske emigrantkinje Srpski kuvar po receptima moje mame Perse. U 200 primeraka. Za familiju i Srpski klub iz Hendersonvillea.