Javna dobra su u ekonomiji poznata najmanje od vremena Adama Smitha, ali ih je precizno formulisao i dao im naziv tek Samuelson 1950-ih. Klasični slučaj je nacionalna odbrana -- iako je svima potrebna, niko neće dobrovoljno da plaća, što onda opravdava oporezivanje.
Austrijanci se međutim uopšte ne bave javnim dobrima. Mises ih, koliko sam uspeo da pretražim, ne pominje. George Reisman ih u sveobuhvatnoj knjizi Kapitalizam na preko 1,000 strana ne pominje ni jednom. Kritikuje ih Rothbard, ali dosta neuverljivo, tražeći utočište u moralnom argumentu tipa "ali to nije opravdanje za nasilje države nad nama". Ima i nekoliko tekstova na sajtu Mises instituta koji pokazuju pojedinačne slučajeve da neka javna dobra mogu biti i privatno proizvedena -- ali to ne može da ospori mogućnost postojanja javnih dobara u načelu. Opšti stav Austrijancima prema argumentu za javna ili kolektivna dobra je ignorisanje.
To je jedan od načina kojima se Austrijska škola samomarginalizuje. Može se raspravljati šta spada u javna dobra a šta ne, ali ne može se negirati da ona načelno postoje. Kada odbijaju da to prihvate kao jedan od argumenata za ograničenu vladu, Austrijanci se predstavljaju ne kao ekonomisti nego kao ideolozi. Posledica je da se njihovo mišljenje onda ne sluša ni tamo gde itekako imaju šta da kažu. Nažalost.
16 comments:
Mislim da se, kao i u mnogim drugim situacijama, radi o nepreciznom jeziku. "Javno dobro" valjda znači dobro koje pripada svima - ama baš svima iz jedne države. Zvuči dobro dok se za to "javno dobro" ne mora plaćati porez. Tada će mnoni da se počešu po glavi, da razmisle, a neki će doći do zaključka da im dotično dobro, šta god da je, po toj ceni ne treba, pa pošto im ne treba neće ni da plaćaju. Tada postaje očigledno da prema gornjoj definiciji to više i nije javno dobro jer bar neki ljudi odriču se svog vlasništva i ono više ne pripada svima. Ono taga postaje "grupno dobro", dobro koje pripada nekim ljudima (ali ne svim ljudima) iz jedne države. I sve bi bilo u redu da se to dobro sada finansira iz priloga (poreza) samo onih ljudi koje ga kao vide kao svoje i spremni su da za njega plate. Ali nije tako, već oni lepo, demokratski odnosno većinom glasova dotično dobro proglase "javnim" i primenom sile ili pretnjom primene sile sada troškove tog dobra nametnu i onima koji ga ne žele. Rotbard je naravno u pravu. U načelu, nema javnih dobara jer uvek će se naći neko ko iz nekih svojih razloga ne želi da ga koristi i plaća i taj neko na to ima potpuno pravo. Postoje grupna dobra i postoji pljačka legitimnih ne-korisnika.
Sukob Austrijske i drugih škola ekonomije je upravo ideološki. Austrijska ekonomija zasniva se na dobrovoljnoj razmeni. Austrijanci smatraju nedopustivim da se pod bilo kojim okolnostima započne primena sile odnosno da se "zada prvi udarac" (initiation of force). Sve druge škole ekonomije iznalaze opravdanje za započinjanje primene sile, vrlo često upravo zarad "javnog interesa" i "javnog dobra". Naravno da su sva ta opravdanja šuplja, kad je čovek opljačkan - opljačkan je, kako god to ekonomisti nazvali i kakva god objašnjenja i izgovore smislili. A pljačka je (da se razumemo) otimanje od legitimnog vlasnika, dakle uzimanje bez njegovog dobrovoljnog pristanka.
Ja ne msilim da je odsustvo "teorije javnih dobara" razlog za marginalizaciju Austrijske skole. Oni itekako imaju razvijenu i sofisticiranu teoriju javnih dobara - ali ej "problem" sto ona glasi da javna dobra ne postoje. To je fikcija koja treba da pokrije politicko nasilje. Ima tekst Hoppea koji to dokazuje polazeci od Molinarija, ima citava knjiga "Private production of defence". Razlog za marginalizaciju Austrijske skole je u tome sto ona odbacuje tehnicki i matematicki pristup ekonomiji i povezuje ekonomska razmatranja za filozofskim i politickim na metodoloskom planu, a zato sto ima neskriveno anarhisticke implikacije napolitickom planu.
Naravno, ovo protivnicima moze izgledati kao nerealisticnost, ali podseticu da je i sam J. Buchanan pre neku godinu priznao da je Rothbard izgleda teorijski u pravu i da se nikakva drzava ne moze opravdati ako ozbiljno shvatimo metodoloski individualizam i libertarijansku filozofiju. To sto cikaska skola i sam Bjukenen ne shvataju ozbiljno ni jedno ni drugo je vec deseta stvar.
Slavisa: "Može se raspravljati šta spada u javna dobra a šta ne, ali ne može se negirati da ona načelno postoje. Kada odbijaju da to prihvate kao jedan od argumenata za ograničenu vladu, Austrijanci se predstavljaju ne kao ekonomisti nego kao ideolozi."
Da li bi to znacilo da je svako ko se zalaze za ukidanje minimalnih nadnica "ideolog a ne ekonomista", posto i one oceigledno postoje?
Nisam mislio na to da javna dobra očigledno postoje u praktičkom smislu (naravno da postoje) nego u teorijskom: postoji mogućnost da nešto bude u interesu svih, ali da svako pojedinačno nema motiv da plaća nego da bude free-rider. Za mene je to aksiom koji proizlazi iz ljudske racionalnosti, i zato je očigledno. Dokazivo je i prostim numeričkim primerom kao što je zatvorenikova dilema. Ne vidim kako se postojanje toga može osporiti.
Može na jedan način, pozivanjem na radikalnu subjektivnost i reći da mi ne znamo šta su njihove preferencije. Ali uzmi primer zatvorenikove dileme -- tu se dešava da zbog nesaradnje (što je ustvari igranje free-ridera) obojica dobiju po 10 godina zatvora umesto po 5. Sve što Rotbard može da kaže u tom slučaju je da možda zatvorenik preferira 10 godina u zatvoru a ne 5, jer to su njegove subjektivne preferencije i mi ih ne znamo.
Ne, problem sa javnim dobrima je teorijski u tome sto postoji zakonski monopol odredjenoj agenciji da pruza usluge iz date oblasti (vojska, policija, pravosudje itd). Naravno da niko nece placati dobrovoljno usluge "javnih dobara" ako ih ti zakonski proglasis javnim. Ali, zasto bi ih proglasio javnim? Zato sto drzava treba da ima monopol sile? Zasto treba da ga ima? Tu minimal state koncepcija nema zadovoljavajuci odgovor.
Tu dolazimo i do prave primene dileme zatvorenika. Da li ce pojedinci automatski da krenu da se ubijaju ako ukinemo monopolisticku organizaciju zastite? Nije jasno. Mozda ce pretpostasviti ekvilibrijum sa manjim pozitivnim dobicima prekrsaju pravila sa velikim neizvesnim dobicima i velikim mogucim gubicima. Jos vaznije, na osnovu cega mislimo da ce njihov izbor da bude principijelno razlicit u anarhiji od onog pod drzavom? Vracamo se na raspravu o opravdanosti monopola sile. Nozik je polemisao tu sa Austrijancima i mislim da se pokazalo da je njegov argument invalidan.
Naravno, ne sporim prakticku teskocu implementacije ovoga, ali mi govorimo o teoriji. Javna dobra mimo praktickog nemaju nikakve teorijske vrednosti u ekonomiji ili politickoj teoriji. Ona se svode na problem tragedy of the commons - sve sto nema trzisnu cenu bice previse korisceno a premalo za njega placeno. Mislim da je u tom smislu anarhizam u teoriji drzave zapravo najcistija primena osnovnih ekonomskih postulata, a da je pretpostavka o teprijskom dignitetu javnih dobara zapravo ideologija koja negira ekonomska nacela.To je Gistav deMolinari mislim najjasnije pokazao.
Ivane niko ne govori o opravdanju drzave na osnovu teorije javnih dobara, nego o samom postojanju javnih dobara. Koliko vidim to i sam priznaješ: "Ona se svode na problem tragedy of the commons - sve sto nema trzisnu cenu bice previse korisceno a premalo za njega placeno." Uravo tako, commons je javno dobro i jedino rešenje je prinudna naplata takse.
Koji je Austrijski odgovor na tragedy of the commons? Da commons ne postoji?
Nemoj samo da kažeš da je odgovor dobrovoljno plaćanje jer u definiciji commonsa je da svako izbegava plaćanje.
Slaviša,
kako uspevate da iz činjenica da
1. Neki ljudi, a možda i svi, misle da je neko dobro svima potrebno, i
2. Neki ljudi, a možda i svi, misle da ne treba da plaćaju za to dobro,
zaključite da je legitimno da neki ljudi to dobro proglase za "javno" i sprovedu prinudnu naplatu? Čini mi se da prihvatate započinjanje prinude kao legitimno zato što nasilnici tvrde da rade za dobro svojih žrtava.
Andrej, nisu to činjenice u udžbeničkoj definiciji javnog dobra, nego ovo:
1. Niko neće da plaća ako ne plate i svi ostali
2. Pretpostavlja se da svi imaju neku korist, posrednu ili neposrednu
Kako se rešava taj problem?
(Konceptualno, ne politički, znam i ja da će političari graditi mostove koji nikome ne trebaju)
Austrijski konceptualni odgovor na tragedy of the commons su privatna vlasnicka prava nad datim dobrom. Recimo putevima. Bila je velika polemika izmedju Waltera Blocka i Gordona Tullocka o privatizaciji puteva. Block je zastupao privatizaciju a Tulcok je tvrdio da ako neko sagradi privatni autoput od NY do LA onda on moze da presece zemlju na dva dela, pa autoputevi treba da ostanu u javnom vlasnistvu.
U Americi 70 miliona ljudi zivi u kondominijumima i slicnim privatnim asocijacijama gde su i zgrade i parkovi i putevi i parkinzi u privatnom vlasnistvu. Imaju i privatni garbage pick up i policiju. Ne postoje "javna dobra", osim placanja poreskog reketa federalnoj vladi za vojsku policiju, suidove i sve ostalo. To je "austrijsko" resenje pitanja tragedy of the commons. Sustina ssvojine je mogucnost da iskljucis drugog iz njenog koriscenja. Javno dobro je zapravo drugo ime za sdobro bez privatne svojine nad nekim dobrom. Srpski izraz je Alajbegova slama. Po "austrijskom" resenju ne treba da postoje dobra bez privatnih vlasnika, ukljucujuci i prirodne resurse i infrastrukturu.
Upravo sam to i rekao u postu. To je austrijsko "rešenje". Pravimo se da commons ne može da postoji. Zajedničko jezero u kojem milion ljudi lovi ribu, svi zajednički imaju motiv da se ulov ograniči da bi riba preživela, ali niko pojedinačno neće to sam da uradi jer zna da ima ostalih koji love, ne postoji.
Da bi to dokazali mi pričamo o slučajevima gde javna dobra mogu biti i privatno proizvedena, kao putevi i parkinzi. Izbegavanje pitanja da bi se uklopili u ideološku matricu.
Pa, ja ne znam kakva je sustinska razlika izmedju jezera i autoputa. Ako je jezero privatno tamo ne moze svako da lovi, i onaj ko hoce da lovi mora da plati nadoknadu za lov, ili cak da prekine sa lovom ako vlasnik zatrazi, kao sto i vozac na autoputu mora da plati drumarinu. I kao sto osiguranik mora da plati agenciji za zastitu ako zeli zastitu.
Dakle, tvoja distinkcija na dobra koja mogu i koja ne mogu biti proizvedena privatno, pretpostavlja kao ocigledno ono sto tek treba dokazati: da uopste postoji nesto kao javno dobro koje ne moze biti proizvedeno privatno. Ja ne vidim nikakvo konceptualno opravdanje za takvo glediste. Tragedy of the commons ce postojati sve dok postoje dobra bez privatnih vlasnika, i to se moze (i treba) izbeci njihovom privatizacijom. Dakle, kod austrijskog resenja nema nikakve konceptualne nedoslednosti ili izbegavanja, naprotiv resenje je okrutno dosledno. Postoji problem prakticnosti, posebno u slucaji stvari kao sto su vojska i policija, za razliku od konvencionalnog neoklasicnog resenja koje izgleda prakticnije, ali je teorijski nekonsekventno.
Pođi ispočetka: pretpostavka je da je isključivost nemoguća. Preciznije da bi svaki pokušaj isključivosti bio besmisleno skup. Zbog toga commons nikada nije ni postao privatan, jer bi ga u suprotnom neko već kupio. Commons postoji zato što nema privatnog vlasnika -- ali tragedija commonsa je to što niko neće da kupi nešto što ne može da kontroliše. Dakle privatizacija po samoj definiciji javnog dobra ne može da bude rešenje. Kao ni dobrovoljni prilozi, dok god su ljudi racionalni.
To je konceptualna razlika između autoputa i commonsa (u Hardinovom originalnom primeru je bilo jezero, ali uzmi odbranu ili čist vazduh ako su to bolji primeri za javno dobro.)
Slaviša: Zar vlasništvo države nije upravo isključivost koju (čini mi se kontradiktorno) pretpostavljaš nemogućom? A država se u to upušta upravo zato što ne kupuje nego prisvaja/otima silom i besmisleno velike troškove isključivosti prevaljuje silom na podanike. Za razliku od eventualnog privatnog vlasnika, koji bi morao da kupi i da zaradi, za državu je nebitno što ne može javno dobro potpuno da kontroliše niti što će da ima gubitke. Bitno je samo da poseduje to "javno dobro", da ono bude tu kao opravdanje za nametanje troškova. Na osnovu toga se demokratski "pretpostavlja da svi imaju neku korist, posrednu ili neposrednu" i moraju da plaćaju or else. Da plaćaju troškove "javnog dobra" i troškove same države - još jednog javnog zla.
Ivane, mislim da je problem upravo u tome sto kod nekih dobara jednostavno ne postoji nacin da se ucine privatnim. Problem nije u moralu ili pravednosti, vec u tehnologiji. Na Zemlji je cist vazduh javno dobro, na Mesecu ne bi bio, jer svako nosi svoju bocu sa kiseonikom, koju kupuje u prodavnici. Kako privatizovati vazduh? Insistirati da ljudi nose svoj kiseonik na ledjima? Kako privatizovati reku? Ne kazem da jednog dana necemo imati tehnologiju da to uradimo, ali do tada su to javna dobra. Tako su ljudi mislili i da je TV signal nuzno javno dobro, a onda je izmisljena kablovska TV.
Mislim da su dva pomenuta koncepta bitna - visina troskova iskljuvivanja i obuhvat javnog dobra. Sto se obuhvata tice, uopste ne moraju da "apsolutno svi" imaju koristi od dobra da bi se ono smatralo javnim. Dovoljno je da bi jedna grupa ljudi volela da ima neko dobro, ali, posto su troskovi naplate visoki, oni to ne mogu sami, dobrovoljno, da urade. Teorija javnih finansija se uglavnom i bavi time kako napraviti takav poreski sistem koji ce uzimati tacno onoliko poreza od tacno onih ljudi koji imaju korist od drzavne proizvodnje javnih dobara.
Sto se troskova naplate tice, ja NIKADA nisam naisao na teorijsko objasnjenje toga sta to u stvari znaci. Koliki troskovi naplate treba da budu, pa da se dobro smatra javnim. "Prohibitivno visoki" ili "besmisleno skupi" lepo zvuci, ali nista ne znaci.
Sustinski, mislim da se kod osporavanja javnog dobra, kao argumenta za drzavnu intervenciju (kao i kod antimonopolske politike, na primer) moze pristupiti na dva nacina: tvrditi da problem ne postoji (javna dobra ne postoje, karteli se nikada ne formiraju) ili prihvatiti da su to realni problemi, koji mogu proizvesti odredjene troskove, ali tvrditi da je drzavna intervencija jos losije resenje, iz raznih razloga (korupcija, rent-seeking, alokativni gubitak zbog poreza...). Meni licno je ovaj drugi pristup blizi i razumniji.
"Zbog toga commons nikada nije ni postao privatan, jer bi ga u suprotnom neko već kupio. Commons postoji zato što nema privatnog vlasnika -- ali tragedija commonsa je to što niko neće da kupi nešto što ne može da kontroliše."
Meni se cini da je razlog odbijanja privatizacije commonsa ne to sto nema zaisnteresovanih, vec to sto vlade zakonom zabranjuju privatizaciju, a javnost je smatra nemoralnom, pri cemu joj ekonomisti sekundiraju navodnim "tehnickim" razlozima. To me podseca na ekonomsku istoriju XX veka: prirodni monopoli su uvedeni iz protekcionistickih razloga, ali ekonomisti su rekli da je to bilo neizbezno iz tehnickih. Slicno je i ovde: sve kad bi vlada pokusala da privatizuje makar nacionalne parkove, da ne govorimo o pravosudju ili nacioalnoj odbrani, svi bi skocili i nastala bi revolucija. A ti kazes da sve to nema veze i da je razlog sto postoje javna dobra to sto tehnicki nije moguce da se privatizuju. Ali, sto bismo mi nagadjali da li je tehnicki moguce ili nije, hajde da proverimo, neka Vlada SAD da jezero Ontario na tender, sa pravima na ribolov, naplacivanje ulaznica na plazama itd, ili neka da obezbedjivanje reda u velikim gradovima, da vidimo da li bi se neko javio. Zasto da mi unapred presudjujemo da li je nesto moguce ili nemoguce?
Marko,
sto se tice javnih dobara, ti si dao najbolji kontrargument za tezu da ona u koncepcijskom smislu postoje: ona naime postoje samo ako trenutno nemamo pouzdanu tehnologiju primene privatnih vlasnickih prava. Ali, do izuma bodljikave zice ljudi na americkom Zapadu nisu imali pouzdanu tehnologiju zastite vlasnistva nad zemljom. Da li to znaci da je u koncepcijskom smilsu zemlja u XVIII veku bila javno dobro? Upravo svaki dan otkrivamo nove nacine efikasnije zastite privatnih vlasnickih prava. A teorija javnih dobara sustinski podrazumeva da postoje neka dobra koja u nacelu NIKADA ne mogu postati privatna, jer je njihova privatizacija ZABRANJENA. To je po meni ideolosko i antiekonomsko stanoviste.
Oko kartela mislim da nisi dobro opisao alternativu pred kojom se nalazimo u odnosu na javna dobra. U slucaju kartela rec je legitimnom koriscenju privatne imovine od strane vise osoba koje odluce da ne konkurisu medjusobno nego saradjuju. Oni ne krse nicija vlasnicka prava time sto saradjuju u tzv. podeli trzista ili cenovnim dogovorima, vec samo koriste sosptvena prava raspolaganja imovinom onako kako im se cini korisnim. Drzavna intervencija protiv monopola i kartela je stoga neopravdana ne (samo) zbog ekonomske neefikasnosti, vec i (prevashodno)stoga sto predstavlja krsenje privatnih vlasnickih prava da se imovina koristi za saradnju a ne konkurenciju.
Javna dobra nisu privatna imovina, i tu je situacija drugacija. Tu je rec o sprecavanju pojave sistema privatnih vlasnickih prava u nekom domenu.
"A teorija javnih dobara sustinski podrazumeva da postoje neka dobra koja u nacelu NIKADA ne mogu postati privatna, jer je njihova privatizacija ZABRANJENA."
To nije tačno. Teorija javnih dobara se zasniva na nemogućnosti isključenja, ne na zabrani. Nema zašto da se zabranjuje nešto što niko neće da kupi. Uslov da je dobro javno je da niko neće da ga kupi, jer se tako pokazuje da je isključivost nemoguća.
I naravno da se vremenom menja šta je javno a šta nije. Sada su izmislili robot-ribu pomoću koje možeš da kontrolišeš čitavo jato riba koje je slede, tako da i okeanska riba prestaje da bude javno dobro.
Ivane, da li bi kupio jato riba a da nemaš ovog robota koji ih kontroliše? Kakvo je dobro okeanska riba onda bila?
Post a Comment