Kineski privredni rast

U novom broju Cato journala raspravlja se o perspektivama kineskog privrednog rasta u budućnosti. Mislim da je posebno interesantna okolnost na koju u svom prilogu skreće pažnju Dipak Lal da se sadašnji rast može pokazati dugoročno neodrživim zbog pritiska koji na privredu vrše nereformisana državna preduzeća. Problem je u osnovi sličan onome koji smo imali u Srbiji za Miloševićeve vlade, samo ublažen i stoga kamufliran opštim prosperitetom. Glavni izvor rasta su visoka lična štednja, privatizacija poljoprivrede i strana direktna ulaganja. Ta tri izvora kreiraju snažan rast dodate vrednosti a vlada onda koristi bankarski sektor (takođe nereformisan) da bi mekim zajmovima i subvencijama održavala visoku zaposlenost. Beobanka svuda sa vama!

Kina je do sada uspela da izbegne šok pada GDP koji su iskusile istočnoevropske zemlje, ali to je bilo a) što nije likvidirala veliki deo državnog sektora što je tek čeka, pa prema tome i pad ekonomske aktivnosti, koji ne mora da bude u vidu pada GSDP već usporavanja nejgovog rasta u fazama u kojima druge tranzicijske zemlje imaju znatno više stope, i b) zato što je, ukupno gledajući, Kina bila sa znatno manjim udelom industrije nego recimo Rusija i slične zemlje, pa su razmere problema, samog po sebi, manje. Po sadašnjim podacima, i pored ogromne državne pomoći preko 40 državnih preduzeća posluje sa velikim gubicima. Koliko će još rast novog privatnog sektora moći da alimentira ta preduzeća bez usporavajućih efekata po celu ekonomiju? To je ključno pitanje.