Za Miroslava Prokopijevića sam prvi put čuo kao student ekonomije u drugoj polovini 1990-ih. U to doba ste lako mogli prepoznati opozicione ekonomiste. Politika je bila crno-bela. Javni intelektualci bili su ili pristalice režima ili njegovi protivnici. Sredine i nijansi onda nije moglo biti. Biti nezavisan značilo je biti deo opozicije.
Prokopijević je, kao i celog života, bio nezavisan. Ali i od grupe nezavisnih, opozicionih ekonomista, analitičara i javnih intelektualaca on je odskakao stavovima i hrabrošću. Režimu se suprotstavljao direktnije i beskompromisnije od drugih. “Živimo u nacional-socijalisitčkoj diktaturi”, govorio je tada u intervjuima. Kritikovao je i ostatak opozicije kada bi bila nedosledna ili koketirala sa nacionalizmom i socijalizmom. Stvari je probao da menja i kroz politiku i jedno vreme bio deo rukovodstva Demokratske stranke, ali se, karakteristično ne pristajući na kompromise, sa političarima razišao.
Moje prvo sećanje na Prokopijevića kao ekonomistu je njegova kritika programa Grupe 17 u tadašnjem časopisu Duga. Negde 1997. godine grupa 17 nezavisnih – dakle antirežimskih – ekonomista objavila je predlog programa ekonomskih reformi. Motiv predloga je bio raskid sa socijalisitčkim sistemom i program je uredno predlagao makroekonomsku stabilnost, privatizaciju i liberalizaciju ekonomije. Mi studenti, a verujem i sva opoziciona javnost, bili smo oduševljeni pojavom jednog ovako modernog, liberalnog i prozapadnog predloga.
Prokopijević je, međutim, program i Grupu 17 kritikovao sa tržišne pozicije. Mi, studenti ekonomije, tada nismo znali da se i to može. Mislili smo da je jedina moguća kritika ona koja dolazi s leva, od strane socijalističkog režima. Za nešto najliberalnije što se od vremena uspostave komunizma pojavilo u javnosti Prokopijević je tvrdio da je mlako, malodušno i nedovoljno. Ali deo tih godina on je proveo u SAD i Nemačkoj, gde je boravio na univerzitetima kao dobitnik prestižne Humbolt stipendije. Pratio je reforme u svetu, posećivao veliki broj konferencija, upoznao češke, poljske i estonske reformiste, američke i evropske ekonomiste, i kad se vratio u Srbiju dobro znao o čemu govori. Program Grupe 17 koja će se kasnije proširiti u G17+ i postati stranka, kao i programi drugih političkih stranaka, jesu bili programi levog centra a ne odsečnih reformi – samo tada nije bilo nikoga u Srbiji da nam to kaže. Nikog osim Prokopijevića.
Od nailaska na taj tekst u Dugi nastavio sam da redovno pratim njegove članke i pojavljivanja. Upoznao sam ga par godina kasnije kao profesora Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM), postdiplomskog programa koji je te 2000. godine testiranjem i intervjuima dobro selektirao polaznike iz velikog broja prijavljenih kandidata. Cela ideja AAOM programa bila je da nam predstavi ideje kojih nema na zvaničnom državnom univerzitetu i profesor Prokopijević je u tome bio apsolutni hit. Nije nam držao pripremljene govore već pitanjima i odgovorima terao da razmišljamo, da se preispitujemo i menjamo. Razgovorom i argumentacijom od nas je polako stvarao liberale.
Uticaj je prevazilazio zidove učionice. Interesovao se za svakog od nas pojedinačno a kad smo se mi počeli sastajati van predavanja obavezno smo pozivali i profesora. Sve od tada, nikad nije prestao da nas uči ne samo o ekonomiji, politici i liberalizmu, već ličnim primerom i principima i ponašanju. Počev od tih sastanaka sa studentima, formalnih i neformalnih, sve do današnjih dana on doslovno nijednom, ni sekund, nije zakasnio na zakazani sastanak. Uvek je nekako uspevao da već bude tu. Ja sam godine fakulteta proveo čekajući po hodnicima na prijem kod nekog asistenta koji se ne pojavljuje u zakazano vreme. Prokopijević nam je dao drugačiji primer. Poštovao nas je sve jednako još dok smo bili samo studenti.
Iz dela naše grupe izrodio se Centar za slobodno tržište koji je u prvim godinama uradio nekoliko dobrih stvari ali nam je vremenom prestao biti prioritet. Do današnjeg dana, profesor je ostao u kontaktu sa velikim brojem studenata iz AAOM grupe. Prošle godine smo organizovali prvo zajedničko okupljanje od 2001. godine i jedini profesor sa nama bio je Prokopijević. Svih tih godina čuvao je spisak polaznika i ocena i doneo nam ga na okupljanje.
Prokopijević je sledio pravila igre i tražio da i drugi to rade. Kako je pokazivao poštovanje prema studentima, tako nije imao višak pijeteta prema imenima i funkcijama. Sećam se da je na jednoj konferenciji u Sava Centru bio moderator diskusije u kojoj je učestvovao jedan viđeniji ministar tadašnje Đinđićeve vlade. Ministar kao ministar, počeo je da razglaba o svemu i svačemu i prekoračio dozvoljeno vreme. Prokopijević ga je opomenuo, jednom, dvaput i onda oduzeo reč da bi se držao dogovorene satnice.
Prokopijević je diplomirao na dva fakulteta u Beogradu a doktorirao filozofiju u Zagrebu. Najpre je objavio dobar broj filozofskih radova, uključujući neke u zapaženim inostranim časopisima, ali pravo interesovanje mu je bila ekonomija. Najveći doprinos dao je raznim aspektima političke ekonomije, uključujući sve od teorijskih rasprava objavljenih u zemlji i inostranstvu, do praktičnih komentara o smernicama tekuće ekonomske politike. Kao srednjoškolac i student je aktivno igrao tenis, da bi posle duge pauze, u poslednjih petnaestak godina ponovo postao entuzijastični teniser. Imao je čudesno pamćenje i širok opseg interesovanja. Razgovor sa njim – tipično u Staroj Hercegovini – išao bi od preispitivanja neke teorijske rasprave, preko, recimo, tumačenja evropske politike ili kretanja svetskih berzi gde bi on, nekako, opet znao najskorije brojke i procente, do priče o nekom meču Bjorna Borga iz 70-ih, do oktrivanja istine iz kog je sela zapravo Miroslav Ilić (nije iz Mrčajevaca). I tako iznova svaki put, ista stara oštra logika, a novi opskurni detalji.
Od sredine 1980-ih kada je kao mlad čovek na debatama u SANU ubeđivao Mihaila Markovića i akademike u prelezak na tržišnu privredu, do danas kada su mediji još jednom počeli da ga se čuvaju i zaobilaze, Miroslav Prokopijević bio je jedinstveni lučonoša liberalnih ideja u Srbiji i regionu. U javnim nastupima promišljen, nezavisan i nepokolebljiv, u ličnom ophođenju principijelan i velikodušan, menjao je ljude nabolje.
