Vladimir Gligorov, jedan od retkih nesumnjivih naših liberalnih ekonomista, piše o ovoj temi na LDP blogu. Zanimljiv tekst, u najvećoj meri. Uostalom, ništa drugo nisam ni očekivao od njega. Međutim, postoje dve ključne stvari u kojima se ne slažem sa njim, a verujem ni većina ostalih blogera na TR-u, ali bih svakako voleo da čujem i njihovo mišljenje.
Prvo, njegova osnovna teza iz koje izvodi sve dalje teze, je da liberali zastupaju ideju "savršenog tržišta" i da, samim tim, moraju biti protiv krupnih kapitalista. To, prosto, nije tačno. Liberali zastupaju ideju "slobodnog tržišta", što se veoma razlikuje od "savršenog tržišta".
Savršeno tržište (kao i monopol, oligopol ili monopolistička konkurencija, uostalom) je samo teorijski model koji olakšava sagledavanje realne situacije, koja je skoro uvek "negde između" teorijskih modela. Pravi liberal nema ništa protiv toga što u određenoj grani postoje samo dva ili čak jedan proizvođač, ako je ulazak novih konkurenata slobodan. Recimo, skoro nijedan liberal nije smatrao da je proces protiv Microsofta opravdan, zato što nikome nije zabranjeno da napravi svoj operativni sistem i da ga ponudi tržištu. Kažem "skoro", jer postoji i među liberalima dilema (koja se pre svega ogleda u sukobu dve liberalne ekonomske škole - čikaške i austrijske) šta se tačno treba smatrati "barijerama ulasku" - da li u to treba uvrstiti samo formalno-pravne barijere (koje može da uvede isključivo država), ili i ekonomske barijere, poput transportnih troškova ili situacije prirodnog monopola, na primer. Ja sam tu bliži čikaškoj poziciji, a čini mi se da su Lazar, Ivan i Slaviša bliži austrijskoj poziciji. Ali ćemo se lako složiti da, čak ni po čikaškoj definiciji, maloprodaja nije jedna od privrednih grana u kojima je opasnost od monopola velika.
Ideološki problem u koji je LDP upao je to što su u sukobu između biznisa i vlasti stali na stranu vlasti (Komisije za zaštitu konkurencije). Sada Gligorov to opravdava tako što kaže da pravi liberali ideološki podržavaju napore države u borbi protiv krupnih kapitalista. To, prosto, nije tačno. Liberali zaista ne vole monopole, ali pre svega državno garantovane monopole i one monopole koje država održava uvođenjem barijera novim ulascima na tržište. Insistiranje na tome da se država razračuna sa krupnim kapitalistima nije liberalna ideologija, pa makar i liberal poput Vlade Gligorova tvrdio suprotno. To ne znači da nema dobrih argumenata da se država razračuna sa Deltom, nego znači da ti argumenti sasvim sigurno nisu liberalni.
Liberali, sa druge strane, takođe nisu ni zastupnici krupnog kapitala. Kada bi Mišković bio vlasnik EPS-a ili NIS-a u ovakvom regulatornom okviru, bilo bi, po mom mišljenju, sasvim u skladu sa liberalnom ideologijom tražiti od države da se "razračuna" sa njim.
Drugo, Gligorov kaže da je ograničavanje slobode govora potpuno u skladu sa "neoliberalnim konstitucionalizmom", što, po meni, takođe nije tačno. Sloboda govora jeste ograničena u skoro svim zemlja sveta. Ali, to nije dokaz za njegovu tvrdnju. Pravi "neoliberalni konstitucionalizam" smatra da se ustavom treba ograničiti vlast, a ne slobode ljudi. Verovatno je tom idealu najbliži američki Ustav (Prvi amandman), kojim se državi zabranjuje da na bilo koji način ograničava slobodu govora i štampe:
"Congress shall make no law respecting an establishment of religion, or prohibiting the free exercise thereof; or abridging the freedom of speech, or of the press; or the right of the people peaceably to assemble, and to petition the government for a redress of grievances."
15 November 2007
14 November 2007
Globalno zagrevanje, obrezivanje, rani brak i vermontske šume
Od klimatskih alarmista već godinama slušamo da će se užasi globalnog zagrevanja najteže sručiti na siromašne u Africi.
Poslednjih nedelja počinjemo da dobijamo i prve potvrde ove teorije. U svojoj novoj knjizi, australijski envajornmentalista Tim Flanery otkriva da je globalno zagrevanje krivo za činjenicu da najmanje 40 000 muškaraca u Keniji nije oženjeno. Zašto? E, pa odgovor je u sledećem: da bi se neko oženio, on u Keniji mora da prođe kroz proceduru obrezivanja. Ali, avaj, rečena procedura je deo rituala vezanog za kišu, i podrazuemva bogate proslave na kojima se kolje stoka i troše druge đakonije. Ali poslednjih 15-ak godina je suša, za koju je, jelte, krivo globalno zagrevanje, te mnogi momci, u svojim poznim 20-im već 14 godina čekaju na obrezivanje (radi nedostatka stoke) . Za to vreme im matorci preotimaju potencijalne kandidatkinje; pošto je poligamija u Keniji dozvoljena. Tako globalno zagrevanje preko suše i manjka stoke za paganske proslave koje prate rituale obrezivanja vodi žalosnoj pošasti u vidu velikog broja momaka koji ne mogu da se ožene! Užas i katastrofa, kakve sve pohare izaziva taj Exxon mobile.
Ali, nije ni tu kraj. Po jednom novom izveštaju finansiranom od strane UNDP (ah), u susednoj Ugandi pate od sasvim različite, slobodno se može reći suprotne pošasti: tamo, naime globalno zagrevanje vodi preranim brakovima u koje stupaju devojke; zbog nestašice hrane roditelji su često prinuđeni da svoje mlade ćerke prodaju bogatim mladoženjama! U Keniji muški celibat, u Ugandi ženska udaja u adolescenciji. Šta li se još može očekivati. Smejao sam se kad je Nigel Caldor, bivši urednik New Scientista napravio hiperbolu da je tokom 90-ih da bi dobio pare za istraživanje aktivnosti veverica na skupljanju lešnika, morao u aplikaciji da navede da želi da ispita njihovo ponašanje glede lešnika, s posebnim osvrtom na efekte globalnog zagrevanja. Sad se pitam, koliko ćemo, s obzirom na prethodno rečeno, još čekati na stvarnu analizu uticaja globalnog zagrevanja na aktivnosti afričkih veverica?
Videli smo kakve pošasti haraju Afrikom. Ali, ni razvijeni svet ne zaostaje. Recimo u američkoj saveznoj državi Vermont su ogorčeni na predsednika Buša, Exxon Mobile i Haliburton zato što ne puštaju jesen da dođe na vreme, od čega trpi njihov turizam. Naime, mnoštvo turista se sjati svake druge nedelje oktobra u Vermont da bi slikali njihove šume koje postaju jarko crvene i žute. U tamošnjim hotelima se rezervacije prijavljuju mesecima unapred. Ali, poslednjih nekoliko godina jesen kasni. Pik jarkih boja je recimo ove godine zakasnio čitavih 10-ak dana, zahvaljujući razume se, globalnom zagrevanju, i to preti da dogodine potpuno dezorijentiše turiste, koji neće znati kad da dođu i Vermonćani će ostati kratkih rukava. Naravno, meterolozi su rekli da su jesenje (kao i sve druge) temperature u Vermontu zadnjih godina u granicama 30-godišnjeg proseka, ali mi znamo da to ništa ne znači jer je globalno zagrevanje vrlo lukavo - nekad se pokazuje kao zagrevanje, nekad kao zahlađenje, nekad kao više suše, nekad kao pojačanje poplava, a nekad bogami i kao nešto kasnije "crvenjenje" lišća. Uglavnom, od njega nema spasa, kako god da okrenemo.
P.S, Markov komentar me podsetio da stavim ovaj link. Ljudi su se ovog proleća skoro smrzli pokušavajući da dokažu da se led na Arktiku topi "mnogo brže nego što smo mislili". I okrivili su naravno globalno zagrevanje za svoje smrzavanje.
Poslednjih nedelja počinjemo da dobijamo i prve potvrde ove teorije. U svojoj novoj knjizi, australijski envajornmentalista Tim Flanery otkriva da je globalno zagrevanje krivo za činjenicu da najmanje 40 000 muškaraca u Keniji nije oženjeno. Zašto? E, pa odgovor je u sledećem: da bi se neko oženio, on u Keniji mora da prođe kroz proceduru obrezivanja. Ali, avaj, rečena procedura je deo rituala vezanog za kišu, i podrazuemva bogate proslave na kojima se kolje stoka i troše druge đakonije. Ali poslednjih 15-ak godina je suša, za koju je, jelte, krivo globalno zagrevanje, te mnogi momci, u svojim poznim 20-im već 14 godina čekaju na obrezivanje (radi nedostatka stoke) . Za to vreme im matorci preotimaju potencijalne kandidatkinje; pošto je poligamija u Keniji dozvoljena. Tako globalno zagrevanje preko suše i manjka stoke za paganske proslave koje prate rituale obrezivanja vodi žalosnoj pošasti u vidu velikog broja momaka koji ne mogu da se ožene! Užas i katastrofa, kakve sve pohare izaziva taj Exxon mobile.
Ali, nije ni tu kraj. Po jednom novom izveštaju finansiranom od strane UNDP (ah), u susednoj Ugandi pate od sasvim različite, slobodno se može reći suprotne pošasti: tamo, naime globalno zagrevanje vodi preranim brakovima u koje stupaju devojke; zbog nestašice hrane roditelji su često prinuđeni da svoje mlade ćerke prodaju bogatim mladoženjama! U Keniji muški celibat, u Ugandi ženska udaja u adolescenciji. Šta li se još može očekivati. Smejao sam se kad je Nigel Caldor, bivši urednik New Scientista napravio hiperbolu da je tokom 90-ih da bi dobio pare za istraživanje aktivnosti veverica na skupljanju lešnika, morao u aplikaciji da navede da želi da ispita njihovo ponašanje glede lešnika, s posebnim osvrtom na efekte globalnog zagrevanja. Sad se pitam, koliko ćemo, s obzirom na prethodno rečeno, još čekati na stvarnu analizu uticaja globalnog zagrevanja na aktivnosti afričkih veverica?
Videli smo kakve pošasti haraju Afrikom. Ali, ni razvijeni svet ne zaostaje. Recimo u američkoj saveznoj državi Vermont su ogorčeni na predsednika Buša, Exxon Mobile i Haliburton zato što ne puštaju jesen da dođe na vreme, od čega trpi njihov turizam. Naime, mnoštvo turista se sjati svake druge nedelje oktobra u Vermont da bi slikali njihove šume koje postaju jarko crvene i žute. U tamošnjim hotelima se rezervacije prijavljuju mesecima unapred. Ali, poslednjih nekoliko godina jesen kasni. Pik jarkih boja je recimo ove godine zakasnio čitavih 10-ak dana, zahvaljujući razume se, globalnom zagrevanju, i to preti da dogodine potpuno dezorijentiše turiste, koji neće znati kad da dođu i Vermonćani će ostati kratkih rukava. Naravno, meterolozi su rekli da su jesenje (kao i sve druge) temperature u Vermontu zadnjih godina u granicama 30-godišnjeg proseka, ali mi znamo da to ništa ne znači jer je globalno zagrevanje vrlo lukavo - nekad se pokazuje kao zagrevanje, nekad kao zahlađenje, nekad kao više suše, nekad kao pojačanje poplava, a nekad bogami i kao nešto kasnije "crvenjenje" lišća. Uglavnom, od njega nema spasa, kako god da okrenemo.
P.S, Markov komentar me podsetio da stavim ovaj link. Ljudi su se ovog proleća skoro smrzli pokušavajući da dokažu da se led na Arktiku topi "mnogo brže nego što smo mislili". I okrivili su naravno globalno zagrevanje za svoje smrzavanje.
Tomica nije saglasan
Kategorija:
Zdravstvo
Povodom objavljivanja istraživanja MDRI-ja u kojem je prilično slikovito (pogledajte ceo izveštaj) prikazana žalosna situacija u kojoj žive deca i odrasli ometeni u razvoju, ministar zdravlja kaže: "Nikada nisam imao nikakav kontakt sa Međunarodnom organizacijom za zaštitu prava osoba ometenih u razvoju, niti su oni u Ministarstvu zdravlja Srbije dobili saglasnost za bilo kakvo istraživanje." Da li to znači da je u Srbiji dozvoljeno analizirati rad državnih "organa" samo uz ministarski blagoslov?
Istraživanje, iako jako kritično prema uslovima u kojima žive pacijenti ometeni u razvoju, ipak nisu preterano kritični prema vladi. "Vlada Srbije zaslužuje priznanje za ogromnu otvorenost u priznavanju prakse lošeg tretmana u institucijama, kao i toga da bi se o većini osoba, koje se nalaze u institucijama, trebalo adekvatno brinuti u zajednici."
Ministar Milosavljević je i pored toga ljut. Kaže da je izveštaj nedobronameran, a možda misli i da podriva ustavni poredak. Ministar kaže da nije tačno da se ništa ne radi. Formirana je stručna komisija, koja je uradila strategiju, a zatim na osnovu strategije izradila zakon koji je u vladinoj proceduri. Posle zakona verovatno sledi akcioni plan, formiranje saveta, radnih grupa, i detaljne analize problema. Znači ništa nije urađeno, a da nije bilo ovog istraživanja verovatno i ne bi bilo ništa urađeno, bar ne u skorije vreme.
Ovih dana će vlada verovatno dati malo više novca institucijama koje su pokrivene ovim izveštajem i tako privremeno rešiti problem. Trajno rešenje bi ipak bilo ukidanje državnog osiguranja i bolnica. Privatno bolnice bi sigurno vodile više računa o ovim ljudima, ne zato što u privatnom sektoru rade humaniji ljudi već zato što im od kvaliteta usluge zavisi zarada. To u državnim institucijama nije slučaj jer ne postoji konkurencija. Ministarstvo bi trebalo samo da kontroliše da li privatne bolnice ispunjavaju standarde koji su očigledno nedostižni državnim institucijama. Gde bi se našao novac? Uglavnom bi taj trošak snosile privatne osiguravajuće kuće. U slučaju da neka porodica nema zdravstveno osiguranje, onda bi država mogla da plati privatnim bolnicama (ili osiguranju) da vode računa o ovim osobama. Trošak bi verovatno bio manji, a usluga sigurno bolja.
Ali pošto u Srbiji zdravstvenu politiku vode zdravstveni sindikati, gde prvo na red dolaze zaposleni pa tek onda pacijenti, iluzorno je očekivati bolje rešenje od izrade strategije i eventualno krečenja.
Istraživanje, iako jako kritično prema uslovima u kojima žive pacijenti ometeni u razvoju, ipak nisu preterano kritični prema vladi. "Vlada Srbije zaslužuje priznanje za ogromnu otvorenost u priznavanju prakse lošeg tretmana u institucijama, kao i toga da bi se o većini osoba, koje se nalaze u institucijama, trebalo adekvatno brinuti u zajednici."
Ministar Milosavljević je i pored toga ljut. Kaže da je izveštaj nedobronameran, a možda misli i da podriva ustavni poredak. Ministar kaže da nije tačno da se ništa ne radi. Formirana je stručna komisija, koja je uradila strategiju, a zatim na osnovu strategije izradila zakon koji je u vladinoj proceduri. Posle zakona verovatno sledi akcioni plan, formiranje saveta, radnih grupa, i detaljne analize problema. Znači ništa nije urađeno, a da nije bilo ovog istraživanja verovatno i ne bi bilo ništa urađeno, bar ne u skorije vreme.
Ovih dana će vlada verovatno dati malo više novca institucijama koje su pokrivene ovim izveštajem i tako privremeno rešiti problem. Trajno rešenje bi ipak bilo ukidanje državnog osiguranja i bolnica. Privatno bolnice bi sigurno vodile više računa o ovim ljudima, ne zato što u privatnom sektoru rade humaniji ljudi već zato što im od kvaliteta usluge zavisi zarada. To u državnim institucijama nije slučaj jer ne postoji konkurencija. Ministarstvo bi trebalo samo da kontroliše da li privatne bolnice ispunjavaju standarde koji su očigledno nedostižni državnim institucijama. Gde bi se našao novac? Uglavnom bi taj trošak snosile privatne osiguravajuće kuće. U slučaju da neka porodica nema zdravstveno osiguranje, onda bi država mogla da plati privatnim bolnicama (ili osiguranju) da vode računa o ovim osobama. Trošak bi verovatno bio manji, a usluga sigurno bolja.
Ali pošto u Srbiji zdravstvenu politiku vode zdravstveni sindikati, gde prvo na red dolaze zaposleni pa tek onda pacijenti, iluzorno je očekivati bolje rešenje od izrade strategije i eventualno krečenja.
Waterloo francuskih sindikata?
Kategorija:
Svet
Sarkozi je krenuo u otvoreni obračun sa sindikatima. Počeo je sa reformom penzionog sistema koji zaposlenima u transportnoj industriji dozvoljava da se penzionišu sa 50 godina. Istraživanje javnog mnjenja pokazuje da 59 procenata građana podržava Sarkozija dok 35 procenata podržava sindikate. Ovo je čini mi se prvi ozbiljniji test za konzervativnog francuskog predsednika.
Situacija je krajnje ozbiljna. Sarkozi ne sme da odustane jer će pokazati da nije u stanju da sprovede program na osnovu koga je dobio mandat. Sindikati takođe moraju da istraju jer je svima jasno da je ovo samo početak i da ozbiljnije reforme tek slede. Ako sada popuste ubuduće će imati samo manje podrške. Da li je ovo stvarno početak kraja vladavine sindikata u Francuskoj? Ja se nadam da jeste.
Situacija je krajnje ozbiljna. Sarkozi ne sme da odustane jer će pokazati da nije u stanju da sprovede program na osnovu koga je dobio mandat. Sindikati takođe moraju da istraju jer je svima jasno da je ovo samo početak i da ozbiljnije reforme tek slede. Ako sada popuste ubuduće će imati samo manje podrške. Da li je ovo stvarno početak kraja vladavine sindikata u Francuskoj? Ja se nadam da jeste.
Da se zabrinem?
Kategorija:
Razno
Greg Mankiw prenosi rad izvesnog Noama Kirsona, koji kaže:
"Na individualnom nivou, našao sam da je za oženjene muškarce, čije su supruge zaposlene, viša verovatnoća da umru u narednih deset godina, da imaju visok krvni pritisak i da prijavljuju lošije zdravlje."
Mojoj supruzi je danas prvi dan na poslu posle porođaja.
"Na individualnom nivou, našao sam da je za oženjene muškarce, čije su supruge zaposlene, viša verovatnoća da umru u narednih deset godina, da imaju visok krvni pritisak i da prijavljuju lošije zdravlje."
Mojoj supruzi je danas prvi dan na poslu posle porođaja.
Opasna istina
Svi već znamo koliko su opasne nuklearke, genetski modifikovana hrana, ugljen dioksid, isparenja sumpora i slični proizvodi kapitalističkog potrošačkog društva, ali želim da vam usmerim pažnju na jednu od zanemarenih, a ujedno i najopasnijih, hemikalija ikada nastalih: dihidrat-monoksid.
Ovo opako jedinjenje je glavni sastojak kiselih kiša, naučni konsenzus je da njegova isparavanja predstavljaju glavnog krivca za globalno zagrevanje (mnogo većeg od CO2), a direktno je odgovorno za hiljade smrti godišnje u svetu. Ako se slučajno ubrizga u krvotok može da dovede do smrti, a isto se dešava i ako uđe u pluća. Nalazi se u hrani, piću, čak i mleku kojim se hrane bebe. A što je i najgore u celoj priči, čak i deca mogu da ga kupe u bilo kojoj prodavnici, bez ikakvih ograničenja! Šta više reći, osim da je njegova korizivna snaga takva da ako stavite gvozdeni ekser u dihidrat-monoksid, posle nedelju dana od eksera neće ostati ništa.
Očigledno se radi o koluziji biznismena i Vlade, koji su se urotili protiv nas, javnosti i ne žele da nam otkriju istinu. Jednostavno nema drugog objašnjenja. Čak je i Mišković nedavno otvorio postrojenje za proizvodnju dihidrat-monoksida, a ove kapitalističke protuve iz Vlade su bile na otvaranju i smejale se.
Pa šta ako je hemijska formula za dihidrat-monoksid H2O? Sve što sam napisao je tačno.
Ideju za ovaj tekst su mi dali Neil de Grasse Tyson i Donald Goldsmith, čiju knjigu "Origins" čitam po drugi put sa velikim zadovoljstvom. Naime, naveli su da je neki momak uradio anketu sa pitanjem "Da li bi ste zabranili dihidrat-monoksid?", uz obrazloženje koje je slično ovom koje sam naveo. Samo 2% ispitanih je reklo "ne". Nažalost, nisam uspeo da na netu nađem bilo šta o toj anketi.
Ovo opako jedinjenje je glavni sastojak kiselih kiša, naučni konsenzus je da njegova isparavanja predstavljaju glavnog krivca za globalno zagrevanje (mnogo većeg od CO2), a direktno je odgovorno za hiljade smrti godišnje u svetu. Ako se slučajno ubrizga u krvotok može da dovede do smrti, a isto se dešava i ako uđe u pluća. Nalazi se u hrani, piću, čak i mleku kojim se hrane bebe. A što je i najgore u celoj priči, čak i deca mogu da ga kupe u bilo kojoj prodavnici, bez ikakvih ograničenja! Šta više reći, osim da je njegova korizivna snaga takva da ako stavite gvozdeni ekser u dihidrat-monoksid, posle nedelju dana od eksera neće ostati ništa.
Očigledno se radi o koluziji biznismena i Vlade, koji su se urotili protiv nas, javnosti i ne žele da nam otkriju istinu. Jednostavno nema drugog objašnjenja. Čak je i Mišković nedavno otvorio postrojenje za proizvodnju dihidrat-monoksida, a ove kapitalističke protuve iz Vlade su bile na otvaranju i smejale se.
Pa šta ako je hemijska formula za dihidrat-monoksid H2O? Sve što sam napisao je tačno.
Ideju za ovaj tekst su mi dali Neil de Grasse Tyson i Donald Goldsmith, čiju knjigu "Origins" čitam po drugi put sa velikim zadovoljstvom. Naime, naveli su da je neki momak uradio anketu sa pitanjem "Da li bi ste zabranili dihidrat-monoksid?", uz obrazloženje koje je slično ovom koje sam naveo. Samo 2% ispitanih je reklo "ne". Nažalost, nisam uspeo da na netu nađem bilo šta o toj anketi.
13 November 2007
Mit o "ulaganju u obrazovanje"
Kategorija:
Obrazovanje
Neke teze o srpskom obrazovanju iz posta o tranziciji, ovde iznosim kao poseban tekst. Jedan aspekt mi se čini naročito bitan. Reč je o MITU O ULAGANJU U OBRAZOVANJE.
Nije samo srpska javnost sklona ovome. U slučaju Francuske konačno je deo mita razotkriven kada je obelodanjeno da se danas skoro dvostruko više para ulaže u "učenika" a efekti su poražavajući. Srpska elita još uvek nije naišla na ozbiljnog mythbuster-a, pa neki i dalje samouvereno a logički neutemeljeno iznose teze o irskom čudu, sve oslanjajući se na pogrešnu jednačinu:
neograničeno sipanje budžetskih para u obrazovni sistem =
neograničeni rast kvaliteta obrazovne usluge.
Nije samo srpska javnost sklona ovome. U slučaju Francuske konačno je deo mita razotkriven kada je obelodanjeno da se danas skoro dvostruko više para ulaže u "učenika" a efekti su poražavajući. Srpska elita još uvek nije naišla na ozbiljnog mythbuster-a, pa neki i dalje samouvereno a logički neutemeljeno iznose teze o irskom čudu, sve oslanjajući se na pogrešnu jednačinu:
neograničeno sipanje budžetskih para u obrazovni sistem =
neograničeni rast kvaliteta obrazovne usluge.
Šta ne valja u ovoj jednačini? U Srbiji se povećava "ulaganje u obrazovanje", ali to je povećanje procenta u budžetu (prethodnih godina je između 12 i 14 posto budžeta). Onda se to izdvajanje konvertuje u udeo u BDP, pa dobijemo lažnu sliku kako, eto, u Srbiji obrazovanje postade čitava industrija koja se skinula sa budžetskih jasala. Grozničavo se najavljuje Memorandumu o budžetu da će obrazovanje kao "faktor rasta" dostići 4 posto 2010! Međutim, taj novac ide za plate nastavnika, za obrazovnu birokratiju, za zavode koji "kontrolišu kvalitet obrazovanja" i "unapređuju" ga. Nije jasno šta kontrolišu i šta unapređuju, kada danas još uvek mi nemamo pojma koliko košta godišnje učenik državne škole. Još uvek postoji sistem finansiranja u obrazovanju koji ne dozvoljava transparentost, još uvek "novac ne prati učenika".
Reformatori i konzervatori svih boja (podjednako gašisti i čolisti) nisu imali herca da uvedu sistem finansiranja koji će izneti na videlo koliko koja škola privlači učenika i koji treba da omogući da neuspešne škole jednostavno odumru. To bi, kažu, uvelo okrutnu konkurenciju među DRŽAVNE škole. Umesto toga, uvedene su samoevaluacije. Zamišljeno na najboljem tragu kardeljevštine. Svi akteri (a u srednjim školama "socijalni partneri") sednu, samoupravno i samokritički analiziraju šta ne valja u školi, pa lepo samorazvojno i samoinicijativno to poprave...
Dok se tako neki socijalni inženjeri zamajavaju oko ovakvih utopija - kako samoevaluiranjem generisati samoevoluiranje obrazovanja - mudri ljudi znaju šta im je činiti realpolitički. Naravno, to su SINDIKATI prosvete. Niko tu ekipu nije smeo ozbiljno da dirne. Tačnije, postoje tri ekipe, ali kad "traže rentu", obično dišu kao jedan. Niko nije stao na crtu sindikatima, pa oni već godina uspevaju da izdejstvuju ono što izgleda da se graniči sa čudom. Tako prosečan "izvršilac" u marketingu zarađuje isto ili manje od prosečnog nastavnika u srednjoj školi. U nekoj Hrvatskoj ili Mađarskoj, na pomen te mogućnosti (a je l' vaši prosvetari zarađuju isto kao ljudi u marketingu?) svako će vas gledati sa nevericom.
Naši prosvetni sindikati su to postigli uz pomoć socijalnog monologa koji se vodi na liniji Državna Administracija - Nastavnički Sindikati. Iz te igre su potpuno isključeni "korisnici"odnosno kupci obrazovnih usluga - roditelji i učenici - oni koje nijedan reformator/konzervator obrazovanja nije ozbiljno uzeo u obzir nakon 2000. godine.
Šta kaže MMF
Kategorija:
Monetarna politika
Samo sam delimično preleteo kroz novi MMF-ov Regional Economic Outlook i primetio sam par stvari. Prvo, srpski trgovinski deficit (od 15% GDP-ja u 2007.) nije strašan. Na strani 11. se može videti da je deficit u Španiji oko 10%, u Portugalu oko 9%, u Bugarskoj čak 20%, Rumuniji 13%, Letoniji 27%, Estoniji 16%, a sve ove države su članice EU.
Drugo, kod javnih finansija smo "tu negde" što se deficita tiče. Ubedljivi rekorder je Mađarska sa neverovatnih 9% GDP-ja deficita javnih finansija u 2006. godini, takođe član EU.
Treće, znate one priče o neverovatnoj kreditnoj ekspanziji koja preti da podrije makroekonomsku stabilnost u Srbiji? Potpuno netačno - krediti privredi i stanovništvu (strana 38, tabela gore levo) iznose 24% GDP-ja, daleko najmanje od svih prikazanih zemalja. U Hrvatskoj je taj broj 96%.
Drugo, kod javnih finansija smo "tu negde" što se deficita tiče. Ubedljivi rekorder je Mađarska sa neverovatnih 9% GDP-ja deficita javnih finansija u 2006. godini, takođe član EU.
Treće, znate one priče o neverovatnoj kreditnoj ekspanziji koja preti da podrije makroekonomsku stabilnost u Srbiji? Potpuno netačno - krediti privredi i stanovništvu (strana 38, tabela gore levo) iznose 24% GDP-ja, daleko najmanje od svih prikazanih zemalja. U Hrvatskoj je taj broj 96%.
Koliko zarađuju ultrabogati?
Keneth Rogoff, bivši glavni ekonomista MMF-a je izračunao da su neki ultrabogati prošle godine zarađivali u proseku 150$ u sekundi, odnosno 9.000$ u minuti, ili 540.000$ na sat.
65 strana ničega
Kategorija:
Sport
Stvarno imamo raznorazne zakone, ali 65 stranica Zakona o sportu, po mom skromnom mišljenju, spada među najlošije napisane zakone koje sam skoro imao prilike da vidim.
Šta reći o činjenici da se jednim Zakonom o sportu predviđaju 64 različita razloga da se kazni pravno lice (članovi 183 i 184) i još 18 osnova za kažnjavanje fizičkih lica (član 186), uključujući i recimo kaznu od 30 do 500 hiljada dinara za sportsko društvo koje "ne sarađuje sa Ministarstvom u utvrđivanju nacionalnih kategorizacija i dodeljivanju kategorija"!
Nema ničega o privatizaciji, osim da će to "biti uređeno posebnim zakonom".
Šta reći o činjenici da se jednim Zakonom o sportu predviđaju 64 različita razloga da se kazni pravno lice (članovi 183 i 184) i još 18 osnova za kažnjavanje fizičkih lica (član 186), uključujući i recimo kaznu od 30 do 500 hiljada dinara za sportsko društvo koje "ne sarađuje sa Ministarstvom u utvrđivanju nacionalnih kategorizacija i dodeljivanju kategorija"!
Nema ničega o privatizaciji, osim da će to "biti uređeno posebnim zakonom".
Mama, ja sam još gladan
Kategorija:
Monetarna politika
Vlada je usvojila predlog budžeta, bar tako kažu. Planirano je da javna potrošnja, kao i svake godine od 2000. mislim, raste brže nego BDP. Nažalost, vlada nije ostavila link za ceo predlog zakon o budžetu već su samo objavili neke detalje iz budžeta na pres konferenciji. To znači da možemo da pričamo o budžetu samo u onim okvirima u kojima vlada želi trenutno da raspravljamo. Ako neko ima link za kompletan predlog zakona bilo bi sjajno ako bi mogao da ga ostavi u komentarima.
Ja verujem da Vlada Srbije krije detalje budžeta (ako grešim, izvinjavam se). Mislim da će objaviti predlog tek kada uđe u skupštinsku proceduru kada će biti kasno za javnu raspravu, odnosno neće biti vremena da se skrene pažnja na nepotrebne a konkretne budžetske rashode.
Još nešto, budžet Srbije je jako generalan. Plate zaposlenih su otprilike jedna stavka, ako ne za celu državu onda po pojedinačnom ministarstvu. Jako je teško analizirati kako se troši novac u kulturi ako su plate u svim muzejima i pozorištima stavljene u jednu kategoriju. Ustvari loš primer. Veoma je lako, sve su višak, ali shvatate poentu. Američki budžet je odštampan u nekoliko podebelih knjiga svake godine, i ulazi u razne detalje. Naš, sa druge strane, staje na sedamdesetak strana.
Siguran sam da ćemo još pisati o budžetu kada nađemo ceo predlog. Do tada, podsetite se kako je izgledao ovogodišnji budžet. Bilo je par konkretnih a interesantnih detalja uglavnom u opisnom delu budžeta. Mada možda i ne treba da budemo nestrpljivi, novi budžet će gotovo sigurno biti još tužnija za čitanje.
Ja verujem da Vlada Srbije krije detalje budžeta (ako grešim, izvinjavam se). Mislim da će objaviti predlog tek kada uđe u skupštinsku proceduru kada će biti kasno za javnu raspravu, odnosno neće biti vremena da se skrene pažnja na nepotrebne a konkretne budžetske rashode.
Još nešto, budžet Srbije je jako generalan. Plate zaposlenih su otprilike jedna stavka, ako ne za celu državu onda po pojedinačnom ministarstvu. Jako je teško analizirati kako se troši novac u kulturi ako su plate u svim muzejima i pozorištima stavljene u jednu kategoriju. Ustvari loš primer. Veoma je lako, sve su višak, ali shvatate poentu. Američki budžet je odštampan u nekoliko podebelih knjiga svake godine, i ulazi u razne detalje. Naš, sa druge strane, staje na sedamdesetak strana.
Siguran sam da ćemo još pisati o budžetu kada nađemo ceo predlog. Do tada, podsetite se kako je izgledao ovogodišnji budžet. Bilo je par konkretnih a interesantnih detalja uglavnom u opisnom delu budžeta. Mada možda i ne treba da budemo nestrpljivi, novi budžet će gotovo sigurno biti još tužnija za čitanje.
Tranzicija u Srbiji: zašto i kako dalje
Kategorija:
Monetarna politika,
Obrazovanje,
Porezi,
Privatizacija,
Regulacija,
Trgovina,
Zdravstvo
Slobodno tržište je direktno povezano sa ekonomskim rastom. Možda je indeks Heritage fondacije najbolji dokaz jer je očigledno da su ekonomski slobodnije zemlje upravo bogatije zemlje. Statističari mogu da primete da korelacija sama po sebi nije dokaz ali je u ovom slučaju prilično indikativna. Ukoliko želimo bogatije društvo, onda je jasno da cilj treba da nam bude širenje ekonomskih sloboda, odnosno omogućavanje građanima da slobodno biraju na tržištu šta, od koga i po kojoj ceni žele da kupe.
Do sada je već dosta urađeno. Valuta je prilično stabilizovana, privatizacija društvenih preduzeća je manje-više završena a trgovina je malo slobodnija kao posledica ukidanja kontigenata i dozvola za uvoz koji su obeležili devedesete godine. Ipak, Srbija je i dalje daleko od ekonomski slobodne zemlje. Dodatni problem je što su praktično sve velike reforme urađene još u periodu 2000-2002 godine i svi reformski uspesi su suštinski rezultat odluka koje su još tada donete. Od tada praktično nije povučen ni jedan jedini veći reformski potez. Međutim, mora se priznati da su i tako ograničene i nevoljne reforme dosta doprinele povećanju standarda prosečnog građanina Srbije. To naravno nije dovoljno, posebno u poređenju sa često nerealnim očeivanjima građana.
Evo nekoliko saveta za Vladu Srbije koji bi ubrzali ekonomski razvoj zemlje.
Sprovesti evroizaciju – Iako je dinar delimično stabilizovan, moguća inflacija je i dalje problem sa kojim je suočena srpska ekonomija. Inflacija iznad najavljivane ove godine je sasvim dovoljan dokaz da NBS nije u stanju da garantuje stabilnost valute. Promena rukovodstva NBS bi mogla dodatno da zakomplikuje situaciju jer niko ne može da garantuje da će prioritet budućeg guvernera biti obuzdavanje inflacije. Prelazak na evro bi bilo jedino dugoročno rešenje ovog problema. Jednostavno, Evropska centralna banka poseduje kredibilitet koji NBS nema.
Crna Gora je odličan primer. Već par godina posle uvođenja evra inflacija u Crnoj Gori je dostigla evropski prosek od oko 2 procenta. Dosta se raspravlja o tome da li bi jednostrano uvođenje evra, kao što je to uradila Crna Gora, bio sistem koji bi EU odobrila Međutim, kako EU nema mehanizam kojim bi mogla da zabrani korišćenje evra zemljama koje nisu članice monetarne unije, ovo pitanje nije previše relevantno. Za najzabrinutije, nudimo sledeće rešenje - ukidanje zabrane korišćenja stranih valuta u Srbiji. Kako je evro već opšte prisutan polako bi postao nacionalna valuta, a EU ne bi mogla da nas kritikuje zbog liberalizovanja tržišta novca.
Jedna od pozitivnih eksternalija uvođenja evra bi bio i kraj mita o spoljnotrgovinskom deficitu. Mnogi ekonomisti i političari u Srbiji po već dosadnoj mantri: izvoz dobar, uvoz loš pokušavaju da nas ubede da je zbog stabilnosti valute neophodno ograničavati uvoz i posebno podsticati izvoz. Evroizacijom bi i taj argument, koliko god bio besmislen, konačno bio potpuno diskreditovan. Takođe, evroizacija bi dovela i do verovatnog ukidanja ograničenja na iznošenje deviza is Srbije, koje je sada na snazi.
Više slobodne trgovine – Iako je situacija znatno bolja nego devedesetih godina kada je većina stanovništva radila u društvenom i državnom sektoru a uvoz mnogih proizvoda bio omogućen samo uz dobijanje blagoslova nekog ministarstva u vidu kontigenata i danas postoje velika ograničenja slobodnoj trgovini koja usporavaju ekonomski rast. Evo nekoliko predloga za unapređenje slobodne trgovine.
Ukidanje netržišnih regulacija – Najbolji primer je zabrana uvoza nafte. Zbog ove uredbe građani Srbije kupuju benzin koji je skuplji i nekvalitetniji od naših komšija u regionu, sve pod parolom očuvanja naše naftne industrije. Kako prosečan građanin ne dobija dividende od NIS-a (znači nije naš), a snosi sve posledice skupljeg i lošijeg benzina ovaj argument je podjednako netačan i uvredljiv. Takođe, primorani smo da trošimo uveliko prevaziđene derivate (poput benzina sa olovom i dizela sa velikim sadržajem sumpora) koji veoma štetno utiču na kvalitet vazduha, samo zato što NIS ne ume da proizvede drugačije gorivo. Drugi primer bi bilo nedavno ukidanje zabrane izvoza žita a od skoro i brašna, a ko zna sutra možda zabrane izvoz kroasana. Drugim rečima, vlada nam je uvela sankcije pod izgovorom da nam garantuje niže cene hleba. Ovaj potez takođe garantuje i dugoročno manje interesovanje za poljoprivrednu proizvodnju, jer ni poljoprivrednici ne vole neizvesnost i nemogućnost predviđanja sledeće vladine odluke. Ipak, da ne bi ostali dužni, Vlada seljacima poklanja 100 evra po hektaru zemlje, pa tako deo hleba plaćamo kroz cenu a deo kroz poreze, odnosno pokrivamo troškove na ćupriji ako ne na mostu.
Privatizacija javnih preduzeća – Odlaganje privatizacije javnih preduzeća radi restrukturiranja i povećanja vrednosti jeste jedna od većih zabluda. Prvo, iluzorno je očekivati od države koja je proteklih 50 godina vodila preduzeća da će sada preko noći da ih učini boljim. Da su mogli to da urade, valjda bi do sada to već uradili. Drugo, cena buduće vrednosti preduzeća je ukalkulisana u cenu prodaje tako da zaista nema razlike da li se preduzeća prodaju danas ili za pet godina. Odlaganjem privatizacije se odlaže konkurencija a samim tim niže cene i bolji kvalitet usluga. Pristup Internetu je dobar primer, dokle god pošta bude imala monopol na pružanje ove usluge ona će biti loša i relativno skupa. Odličan primer za uvođenje konkurencije je i mobilna telefonija. Od kada postoji prava konkurencija, operateri su počeli da nude raznovrsnije pakete, uz značajan pad cena i nove servise.
Ukidanje carina – Srbija danas ima jednu od najviših prosečnih carinskih stopa u Evropi. Izgovor je da je neophodno zaštititi domaću proizvodnju dok se ne razvije dovoljno da može da konkuriše proizvođačima iz inostranstva. Naravno, Jugo i srpski televizori za proteklih 50 godina nisu postali kvalitetniji od proizvoda iste klase iz uvoza ali to i dalje nije dovoljan dokaz da carine ne funkcionišu. Ono što carine postižu jeste niži životni standard građana koji ne mogu da priušte kvalitetne proizvode iz uvoza. Takođe, zanimljiva je sledeća stvar. Prvo, Vlada uvede carine kako bi zaštitila domaće proizvođače od konkurencije. Onda, kada domaći proizvođači iskoriste postojanje carine, Vlada okrivi proizvođače za monoposlko ponašanje (npr. visoka cena mleka u Srbiji). Ako je neko kriv, to je Vlada jer im je omogućila da se tako ponašaju. Niske carine su daleko najbolja antimonopolska politika.
Ukidanje subvencija društvenim i državnim preduzećima – Vlada i dalje vodi socijalnu politiku putem subvencionisanja državnih preduzeća. Železnice Srbije su dobar primer. Ta firma ne zarađuje dovoljno ni da pokrije operativne troškove (npr. održavanje vozova) a o platama i investicijama i da ne govorimo. Usput, usluga koju železnica pruža je više nego smešna, kao što je i dokazano skorim natpisima o bržoj železnici iz 19. veka. Vlada bi trebalo da prekine da subvencioniše ovakva preduzeća i da dozvoli privatnom sektoru da unapredi usluge, kao što je to urađeno sa bankarstvom u Srbiji. U slučaju železnica relativno jednostavno rešenje bi bila privatizacija i potpuno otvaranje usluge prevoza, gde bi privatni vozovi prevozili ljude i robu po, za neko vreme, državnim prugama.
Manje redistribucije, više izbora – Srbija ima relativno visoke poreze i doprinose i javnu potrošnju. Novac iz budžeta uglavnom predstavlja preraspodelu novca od ljudi koji plaćaju poreze ka glomaznoj državnoj administraciji (veći problem je broj zaposlenih nego visina njihovih plata), velikom broju penzionera, skupom a lošem zdravstvenom osiguranju itd. Novac koji se da državi kroz poreze je novac koji građani ne mogu da ulože u druge aktivnosti koje bi verovatno dovele do stvaranja većeg ekonomskog rasta. Potrebno je izvršiti veliki broj reformi koje bi smanjile javnu potrošnju i samim tim omogućile smanjenje poreza. Navešćemo samo nekoliko primera.
Reforma penzionog sistema – Jedan od većih budžetskih izdataka su dotacije odavno bankrotiranom PIO fondu. Ovaj sistem je neodrživ jer Srbija ima relativno veliki broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih. Problem će se samo uvećavati jer Srbija ima relativno staru populaciju, a ti problemi se ne mogu održivo rešiti kozmetičkim izmenama tipa formule za obračun penzije, ili potrebnog staža za odlazak u penziju. Kako penzija treba da predstavlja oblik štednje, rešenje je uvođenje obavezne štednje kod privatnih penzionih fondova. Danas ovi fondovi postoje samo kao dodatna štednja, jer se od plate odbijaju doprinosi PIO fondu bez obzira da li ulažete u privatne penzione fondove ili ne. Ova skupa reforma bi garantovala zaposlenim građanima da će primati penziju kada završe svoj radni vek. Sa sadašnjim sistemom to više nije sigurno. Novac od privatizacije javnih preduzeća treba ulagati u reformu penzionog sistema umesto u kapitalni promašaj od Nacionalnog investicionog plana.
Reforma zdravstvenog sistema – Nijedna vlada od 2000. na ovamo nije se pozabavila reformom zdravstvenog sistema (ako pod reformom ne podrazumevate krečenje zidova i dobijanje donacija od EU za kupovinu novih vozila hitne pomoći). Ovo veoma bitno pitanje se stalno gura pod tepih iako stanjem u srpskom zdravstvu niko nije zadovoljan. Trošak zdravstvenog osiguranja je takođe ogroman izdatak za građane Srbije. Rešenje je ukidanje Zavoda za zdravstveno osiguranje i omogućavanje privatnim osiguravajućim preduzećima da nude svoje polise. Država bi morala da plaća osiguranje ljudima koji ne mogu da ga priušte ali ne bi morala da organizuje bolnice i domove zdravlja. To bi se ostavilo privatnicima koje bi konkurencija naterala da obore troškove i poboljšaju kvalitet. Iako mnogi ne žele to da priznaju, ali istina je da između bolnice i fabrike (ili banke) ne postoji razlika. Isti mehanizam koji je naš bankarski sektor promenio do neprepoznatljivosti, može to isto da uradi i sa zdravstvom. Ovo je možda i najkomplikovanije pitanje koje čeka neka bolja vremena ili bar hrabriju vladu.
Reforma obrazovnog sistema – Obrazovanje je još jedan kapitalac u budžetu. Ako potpuno privatno školstvo danas u Srbiji predstavlja utopiju, onda bismo bar mogli da zathevamo veći kvalitet obrazovanja za novac koji plaćamo. Ništa nećemo postići menjanjem nastavnog programa gde Draža postaje heroj a Tito zločinac ili uvođenjem građanskog i verskog vaspitanja. Reforma obrazovanja bi podrazumevala uvođenje konkurencije u školski sistem. Roditelji bi morali da imaju prava da biraju osnovnu školu za svoje dete a ne da se uslovljavaju adresom prebivališta. Škole za kojima postoji veća tražnja bi dobijala više novca. To ne znači da bi država prenela trošak finansiranja školstva na roditelje, već bi svim roditeljima dala vaučere kojim bi oni plaćali uslugu obrazovanja školama. Bolja škola, sa više sakupljenih vaučera, dobijala bi više novca. Bolje škole bi rasle dok bi se lošije gasile. Ne bi bilo bitno da li je škola državna ili privatna, svi bi primali vaučere. Ovaj mehanizam bi rešio ogroman problem nedostatka mesta u predškolskim ustanovama. Zašto roditelji ne bi dobijali deo novca kojim država subvencioniše državne predškolske ustanove i dodelila vaučere roditeljima? To bi podstaklo porast broja novih ustanova, a vrlo verovatno bi spustilo cene. Ako budemo čekali da gradske birokrate grade vrtiće, imaćemo liste čekanja za vrtiće na koje se roditelji prijavljuju dok je majka u ranoj trudnoći! Nismo mi jedini sa ovim problemom. Hongkong ga rešava upravo uvođenjem vaučera u sistem finansiranja predškolskih ustanova.
Isti princip bi mogao da se primeni na visoko školstvo, uz modifikacije. Nema razloga da državni fakulteti dobijaju novac direktno iz budžeta dok privatne fakultete morate da plaćate sami. Roditelji studenata i privatnih i državnih fakulteta, danas plaćaju samo državne fakultete kroz porez. Ne zagovaramo nikakav fetiš srpskih privatnih univerziteta. Jasno je da aktuelni porast broja univerziteta ne donosi automatski kvalitet. Korisnom simbiozom, profesori državnih i privatnih fakulteta rade istu stvar - nude robu lošeg kvaliteta. Neki profesori državnih fakulteta rade na nekoliko privatnih fakulteta. Sve je umuljano, ne postoji jasan brend bilo koje ustanove, ne postoji prepoznatljivost obrazovanja koje nude ni privatnici ni državnici. Upravo zbog toga treba omogućiti i finansiranje školovanja u inostranstvu. Ali ne na sadašnji način, ucenom studenata da se vrate u zemlju, primenom meritokratskih principa (idu samo najbolji na postdiplomske u inostranstvo) i sličnim anahronim konceptima "nacionalnog obrazovanja" i formiranja "nacionalne elite". Potrebno je demistifikovati visoko obrazovanje. Vaučerizacijom, poreskim kreditima i olakšicama, treba studentima (ne samo najboljima!) omogućiti da kupe obrazovnu uslugu tamo gde žele. Ako je to u Mančesteru ili Pragu, so be it! Nema razloga da to ne bude omogućeno. Naravno, kada bi bile privatizovane državne obrazovne institucije, a od obveznika bude uzimano NULA dinara za obrazovanje u Srbiji i Ministarstvo prosvete bude ukinuto, dakle, tada bi sve ovo sa vaučerizacijom bilo bespotrebno. Do tada, to je jedini način da se izađe iz Bolonjske močvare u kojoj se može kupiti obrazovna roba drugorazrednog kvaliteta.
Nažalost, većina ovih reformi neće biti sprovedena u Srbiji u skorijoj budućnosti. Dokle god građani Srbije glasaju za stranke u zavisnosti od njenog programa za rešenje statusa Kosova, stranke neće biti motivisane da predlažu rešenja koja bi mogla da ozbiljno unaprede životni standard u Srbiji.
(Marko Paunović je pomogao u izradi teksta, a Miss Tocqueville napisala odu srpskim prosvetnim sindikatima)
Disclosure
Kategorija:
Razno
Izraz iz naslova posta se verovatno može prevesti na srpski kao "obelodanjivanje" i pretpostavljam da će pre ili kasnije ući u srpski rečnik, nešto kao "transparentnost".
Ovaj pojam se uglavnom odnosi na politiku medija da analitičar koji analizira određenu stvar mora da iznese sve podatke o sebi. Potrebu za ovim sam sam posebno uočio u prethodna dva dana. Prvo sam video da je Vladimir Gligorov predstavljen kao "ekonomista pri Bečkom institutu za međunarodnu ekonomiju" kada je na B92 kritikovao predlog novog budžeta, a danas sam video da je Oliver Antić predstavljen kao "profesor Pravnog fakulteta" kada je komentarisao Šešeljevu odbranu.
Oba ova podatka su tačna, međutim to nisu jedine stvari, čak ni najbitnije, po kojima su ovi ljudi poznati. Kod komentarisanja predloga budžeta, mnogo bi bolje i relevantnije bilo predstaviti Vladu Gligorova kao "pisca ekonomskog programa LDP-a", a kod komentarisanja Šešeljeve odbrane predstaviti Olivera Antića kao "jednog od vodećih pravnika Srpske radikalne stranke".
Jasno je da mnogi ljudi imaju po nekoliko funkcija. Ali, kao što bi glupo bilo predstaviti Dinkića ili Đelića kao "ekonomske stručnjake", a Dušana Petrovića ili Vojislava Koštunicu kao "pravne eksperte" glupo je i Vladu Gligorova i Olivera Antića tako predstavljati, budući da su i oni politički angažovani.
Naravno, to što su politički angažovani uopšte ne mora da znači da je njihova analiza pogrešna ili pristrasna, ali je to činjenica na koju bi novinari čitaocu morali da skrenu pažnju.
Ovaj pojam se uglavnom odnosi na politiku medija da analitičar koji analizira određenu stvar mora da iznese sve podatke o sebi. Potrebu za ovim sam sam posebno uočio u prethodna dva dana. Prvo sam video da je Vladimir Gligorov predstavljen kao "ekonomista pri Bečkom institutu za međunarodnu ekonomiju" kada je na B92 kritikovao predlog novog budžeta, a danas sam video da je Oliver Antić predstavljen kao "profesor Pravnog fakulteta" kada je komentarisao Šešeljevu odbranu.
Oba ova podatka su tačna, međutim to nisu jedine stvari, čak ni najbitnije, po kojima su ovi ljudi poznati. Kod komentarisanja predloga budžeta, mnogo bi bolje i relevantnije bilo predstaviti Vladu Gligorova kao "pisca ekonomskog programa LDP-a", a kod komentarisanja Šešeljeve odbrane predstaviti Olivera Antića kao "jednog od vodećih pravnika Srpske radikalne stranke".
Jasno je da mnogi ljudi imaju po nekoliko funkcija. Ali, kao što bi glupo bilo predstaviti Dinkića ili Đelića kao "ekonomske stručnjake", a Dušana Petrovića ili Vojislava Koštunicu kao "pravne eksperte" glupo je i Vladu Gligorova i Olivera Antića tako predstavljati, budući da su i oni politički angažovani.
Naravno, to što su politički angažovani uopšte ne mora da znači da je njihova analiza pogrešna ili pristrasna, ali je to činjenica na koju bi novinari čitaocu morali da skrenu pažnju.
Nekontrolisani priliv nepotrebnog kapitala
Kategorija:
Razno
Kaže Katić. Čime je uveo frazu "nepotrebni kapital" u srpski jezik. Guglovao sam "nepotrebni kapital" tako pod navodnicama i našao nula pogodaka.
Evo ključne misli za danas:
Србија је ту где је, управо зато што је превише слушала друге и ослањала се на неолибералну доктрину коју ММФ промовише. ... Српску привреду, већ ојађену ратом и санкцијама, дотукла је неодговорна либерализација спољне трговине, неконтролисани прилив непотребног капитала и коришћење динара као монетарног сидра.
Evo ključne misli za danas:
Србија је ту где је, управо зато што је превише слушала друге и ослањала се на неолибералну доктрину коју ММФ промовише. ... Српску привреду, већ ојађену ратом и санкцијама, дотукла је неодговорна либерализација спољне трговине, неконтролисани прилив непотребног капитала и коришћење динара као монетарног сидра.
12 November 2007
Ko je ovde lud?
Kategorija:
Trgovina
Čovek koji je zabranio izvoz pšenice i još nekih poljoprivrednih proizvoda, sada u intervjuu za Blic govori o tome šta sve treba uraditi kako bi se povećao izvoz prehrambenih i poljoprivrednih proizvoda!
Ja mislim da bi smena jednog ministra bila dovoljna.
Iz ovog intervjua mi se zaista čini da on izgleda ni ne vidi da je najveći problem izvoza to što je zabranjen.
Ja mislim da bi smena jednog ministra bila dovoljna.
Iz ovog intervjua mi se zaista čini da on izgleda ni ne vidi da je najveći problem izvoza to što je zabranjen.
Nagrade Tržišnog rešenja
Kategorija:
Razno
Iz želje da promovišemo razvoj liberalizma Tržišno rešenje će 28. decembra ove godine, po prvi put, dodeliti nagrade osobama koje su u toku 2007. najviše doprinele razvoju liberalizma u Srbiji (Tržišno rešenje godine) i gušenju liberalizma (Netržišno rešenje godine). Još nismo odlučili šta će pobednici tačno dobiti ali će nagrade sigurno biti interesantne i korisne.
Detalji procesa:
Ko god želi može da ostavi predloge kandidata za nagrade u komentarima ovog posta. Potrebno je ostaviti ime osobe koju predlažete i razloge zbog kojih smatrate da dotična osoba zaslužuje nagradu. Potrebno je da naglasite za koju nagradu predlažete kandidate. Proces predlaganja će trajati 7 dana. Po isteku ovog perioda blogeri TR-a će izabrati nekoliko kandidata za koje će biti moguće glasati. Glasanje će biti dozvoljeno svim posetiocima Tržišnog rešenja. Blagovremeno ćemo objaviti link za glasanje. Glasanje će biti ograničeno na jedan glas po računaru. Neka najbolji pobede.
Neznanje ili nešto drugo?
Kategorija:
Trgovina
Prosto ne znam kako da komentarišem sledeću stvar:
Naša država i ekspertska javnost se slažu da nam treba više izvoza i više stranih investicija. Takođe se slažu da nam treba manje uvoza. Država je, isto tako, zabranila odliv kapitala iz zemlje. Znači, cilj je da privučemo što je moguće više deviza u zemlju, a da u isto vreme što manje deviza izađe iz zemlje. Ja se sa time ne slažem, ali ok, to je legitiman i interno konzistentan zahtev. Gomilanje deviza (tada zlata) su još merkantilisti postavili kao vrhovni državni cilj i to verovanje se očigledno održalo do danas, a problem je pre svega u nama liberalima što nismo uspeli javnost i političare da ubedimo u besmislenost te ideje.
Međutim, meni nije jasna sledeća stvar - zašto se onda ti isti ljudi bune što dinar apresira? Ako imate veliki priliv deviza, a ne želite da te devize izađu iz zemlje, apresijacija prosto mora da sledi, jer se ponuda deviza stalno povećava.
Kako neko može da podržava određenu politiku, ali da ne podržava posledice te politike? Na osnovu čega onda oni baziraju svoju podršku toj politici?
Naša država i ekspertska javnost se slažu da nam treba više izvoza i više stranih investicija. Takođe se slažu da nam treba manje uvoza. Država je, isto tako, zabranila odliv kapitala iz zemlje. Znači, cilj je da privučemo što je moguće više deviza u zemlju, a da u isto vreme što manje deviza izađe iz zemlje. Ja se sa time ne slažem, ali ok, to je legitiman i interno konzistentan zahtev. Gomilanje deviza (tada zlata) su još merkantilisti postavili kao vrhovni državni cilj i to verovanje se očigledno održalo do danas, a problem je pre svega u nama liberalima što nismo uspeli javnost i političare da ubedimo u besmislenost te ideje.
Međutim, meni nije jasna sledeća stvar - zašto se onda ti isti ljudi bune što dinar apresira? Ako imate veliki priliv deviza, a ne želite da te devize izađu iz zemlje, apresijacija prosto mora da sledi, jer se ponuda deviza stalno povećava.
Kako neko može da podržava određenu politiku, ali da ne podržava posledice te politike? Na osnovu čega onda oni baziraju svoju podršku toj politici?
Granice
"Ukoliko dođe do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, a to znači mimo Saveta bezbednosti UN, Srbija treba jasno da kaže, da će u tom slučaju priznati nezavisnu Republiku Srpsku", izjavio je sinoć Dačić.
Što se mene tiče Dačić je u pravu, jer princip je isti. Štaviše, argument ne bi trebalo da bude samo pravni nego i politički. Kao što mislim da je za Kosovo i za Srbiju dobro da Kosovo dobije nezavisnost, isto to važi i za Republiku Srpsku.
Jednostavno, posle dva veka eksperimenata sa granicama trebalo bi da bude jasno da veštačke države ne rade. I ne samo što ne rade danas, nego da citiram Valtazara Bogišića, što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Debakl u Iraku nije nastao 2003., nego je posejan 1920-ih kada su britanski kolonijalni službenici granice crtali po osećaju. Irak je kao zemlja besmislen, nastao je prostim objedinjavanjem tri kolonijalne administrativne jedinice u jednu državu, bez ikakvog osvrta na etničko poreklo ili religiju stanovništva nove države. Belgija, u mnogo naprednijem delu sveta, je i posle 170 godina još uvek pred raspadom, a da kojim slučajem ima naftu ili dijamante verujem da bi i tamo bio građanski rat. Dobar deo nesposobnosti Afrike da izađe iz siromaštva i građanskih ratova je posledica kolonijalizma -- ali ne zato što su kolonijalne sile opljačkale resurse kao što se obično misli, nego zato što pri dekolonizaciji njihovi državni službenici crtali granice lenjirom. Te države nikada nisu počele da funkcionišu, i ako pogledamo zemlje po Africi jednostavno pravilo je da što su granice pogrešnije, što više seku etničke/plemenske/religiozne podele, to je zemlja siromašnija. Zašto se onda iste greške ponavljaju do današnjeg dana nije mi jasno. Niti ima smisla da Kosovo ostaje u Srbiji, niti da Republika Srpska ostaje u Bosni.
Što se mene tiče Dačić je u pravu, jer princip je isti. Štaviše, argument ne bi trebalo da bude samo pravni nego i politički. Kao što mislim da je za Kosovo i za Srbiju dobro da Kosovo dobije nezavisnost, isto to važi i za Republiku Srpsku.
Jednostavno, posle dva veka eksperimenata sa granicama trebalo bi da bude jasno da veštačke države ne rade. I ne samo što ne rade danas, nego da citiram Valtazara Bogišića, što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Debakl u Iraku nije nastao 2003., nego je posejan 1920-ih kada su britanski kolonijalni službenici granice crtali po osećaju. Irak je kao zemlja besmislen, nastao je prostim objedinjavanjem tri kolonijalne administrativne jedinice u jednu državu, bez ikakvog osvrta na etničko poreklo ili religiju stanovništva nove države. Belgija, u mnogo naprednijem delu sveta, je i posle 170 godina još uvek pred raspadom, a da kojim slučajem ima naftu ili dijamante verujem da bi i tamo bio građanski rat. Dobar deo nesposobnosti Afrike da izađe iz siromaštva i građanskih ratova je posledica kolonijalizma -- ali ne zato što su kolonijalne sile opljačkale resurse kao što se obično misli, nego zato što pri dekolonizaciji njihovi državni službenici crtali granice lenjirom. Te države nikada nisu počele da funkcionišu, i ako pogledamo zemlje po Africi jednostavno pravilo je da što su granice pogrešnije, što više seku etničke/plemenske/religiozne podele, to je zemlja siromašnija. Zašto se onda iste greške ponavljaju do današnjeg dana nije mi jasno. Niti ima smisla da Kosovo ostaje u Srbiji, niti da Republika Srpska ostaje u Bosni.
11 November 2007
Megalokratija
Kategorija:
Razno
WASHINGTON, DC—Political scientists at the Cato Institute announced Monday that they have inadvertently synthesized a previously theoretical form of government known as megalocracy.
"We were attempting to recreate a military junta in a controlled diplomatic setting, and we applied too much external pressure," said head researcher Dr. Adam Stogsdill, a leading expert in highly reactionary ruling systems. "The resultant government has the ruthless qualities of a dictatorship combined with the class solidarity of a plutocracy—it's quite a remarkable find."
Priča je naravno potpuna izmišljotina, jer je iz Oniona. U dva pasosa ismejava ne samo političare, nego vrlo suptilno i društvene naučnike.
The Onion su nedeljne satirične novine koje sebe nazivaju "the finest news source in America", po tiražu uporedive sa vodećim listovima, uglavnom ideološki neutralne i besplatne.
O popularnosti Oniona: otkucajte u Googleu "Onion" i prvi link koji dobijete je The Onion.
Oktucajte u Googleu "The" i prvi link koji dobijete je The Onion.
The Onion su nedeljne satirične novine koje sebe nazivaju "the finest news source in America", po tiražu uporedive sa vodećim listovima, uglavnom ideološki neutralne i besplatne.
O popularnosti Oniona: otkucajte u Googleu "Onion" i prvi link koji dobijete je The Onion.
Oktucajte u Googleu "The" i prvi link koji dobijete je The Onion.
Nuklearni potpredsednik
Kategorija:
Razno,
Regulacija
Božidar Đelić se zalaže za izgradnju nuklearnih elektrana u Srbiji, odnosno za ukidanje moratorijuma na izgradnju. I ja mislim da se slažem sa izgradnjom nuklearnih elektrana pod uslovom da se grade privatnim sredstvima. Evo ga post na tu temu. U svakom slučaju mislim da bi trebalo razmotriti tu mogućnost.
Nisam uspeo da nađem tekst moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana. U Zakonu o energetici član 80. kaže da su proizvođači električne energije oni koji je proizvode u hidro, termo-elektranama... ali bez pominjanja nuklearnih elektrana, što znači da su praktično zabranjene. Koliko sam shvatio, naučnici se uglavnom zalažu za izgradnju dok su ekolozi i Stormfront nacoši protiv ideje. Moratorijum bi trebalo da je na snazi do 2015. ali to ne bi trebalo da predstavlja veći problem.
Mislim da je lepo što Đelić pokreće raspravu na temu nuklearne energije, ipak je on iz francuske škole. Nažalost u istom članku opet pominje kako privatizaciju NIS-a treba odložiti. Već smo pisali da odlaganje ima svoju cenu.
Nisam uspeo da nađem tekst moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana. U Zakonu o energetici član 80. kaže da su proizvođači električne energije oni koji je proizvode u hidro, termo-elektranama... ali bez pominjanja nuklearnih elektrana, što znači da su praktično zabranjene. Koliko sam shvatio, naučnici se uglavnom zalažu za izgradnju dok su ekolozi i Stormfront nacoši protiv ideje. Moratorijum bi trebalo da je na snazi do 2015. ali to ne bi trebalo da predstavlja veći problem.
Mislim da je lepo što Đelić pokreće raspravu na temu nuklearne energije, ipak je on iz francuske škole. Nažalost u istom članku opet pominje kako privatizaciju NIS-a treba odložiti. Već smo pisali da odlaganje ima svoju cenu.
10 November 2007
Radi pravna država
Kategorija:
Regulacija
Pre par dana su Telekom i Microsoft podneli zahtev RATEL-u da zabrani SBB-u da pruža provajding ElieHub-u, domaćem torrent trackeru. Ovo me je po malo zabrinulo jer i sam koristim EliteHub, naravno isključivo u naučno-istraživačke i obrazovne svrhe.
Microsoft se, sasvim normalno, buni zato što se preko EliteHub-a mogu skinuti Microsoftovi programi i to je ok. Telekom, sa druge strane, ima problem zato što je EliteHub značajna prednost SBB-a u odnosu na Telekom, naročito zato što protok sa i prema EliteHub-u ide većom brzinom nego standardni Internet saobraćaj, pa tvrde da se radi o nelojalnoj konkurenciji.
Evo poruke koju su dobili svi korisnici Huba dan pošto je podnet zahtev RATEL-u: "Od ovog trenutka je najstroze zabranjeno uplodovati torente iz bilo koje kategorije koji sadrze rad domacih autora. Takodje je zabranjeno postavljati torente koji su direktno ili indirektno u vezi sa Microsoft-om. Za svako krsenje ovih pravila korisnik ce snositi adekvatne posledice bez prava na prigovor."
Problem je u tome što RATEL nije nadležan za sadržaj protoka, već isključivo za tehničke aspekte interneta. Sadržaj nemaju pravo da regulišu. Naravno, sve je ovo potpuno suludo. Ako zabrane EliteHub, preći ću na neki inostrani tracker. Neću dozvoliti da me mrski regulatori spreče u daljem obavljanju veoma bitnog naučno-istraživačkog rada.
Microsoft se, sasvim normalno, buni zato što se preko EliteHub-a mogu skinuti Microsoftovi programi i to je ok. Telekom, sa druge strane, ima problem zato što je EliteHub značajna prednost SBB-a u odnosu na Telekom, naročito zato što protok sa i prema EliteHub-u ide većom brzinom nego standardni Internet saobraćaj, pa tvrde da se radi o nelojalnoj konkurenciji.
Evo poruke koju su dobili svi korisnici Huba dan pošto je podnet zahtev RATEL-u: "Od ovog trenutka je najstroze zabranjeno uplodovati torente iz bilo koje kategorije koji sadrze rad domacih autora. Takodje je zabranjeno postavljati torente koji su direktno ili indirektno u vezi sa Microsoft-om. Za svako krsenje ovih pravila korisnik ce snositi adekvatne posledice bez prava na prigovor."
Problem je u tome što RATEL nije nadležan za sadržaj protoka, već isključivo za tehničke aspekte interneta. Sadržaj nemaju pravo da regulišu. Naravno, sve je ovo potpuno suludo. Ako zabrane EliteHub, preći ću na neki inostrani tracker. Neću dozvoliti da me mrski regulatori spreče u daljem obavljanju veoma bitnog naučno-istraživačkog rada.
Boudreaux o trgovinskim ratovima
Kategorija:
Trgovina
Ima mnogo metaforičkih i čak alegorijskih objašnjenja i ismevanja protekcionističkih sofizama o korisnosti carina, poreza, javnih radova, uragana, štetnosti uvoza itd, od Bastije, preko Hazlita do Boudreauxa, te mnogih drugih.
Ovo je jedno od uspešnijih objašnjenja šta se dešava kad vlade dve zemlje krenu da "kažnjavaju" jedna drugu uvećanjem trgovinskih barijera za proizvode i firme iz druge zemlje:
But do keep in mind an important difference between the more-familiar shoot'-em-up wars and "economic wars": in "economic wars," each belligerent government aims its weapons only at its own citizens, demanding that they avoid taking advantage of good economic deals offered by foreigners. Put differently, in "economic wars," when the government of A attacks citizens of A, the government of B "retaliates" by attacking citizens of B. Then to further punish B, the government of A increases the scale of its attack on citizens of A. And so it perversely goes.
Autor je opet jedan od mojih omiljenih ekonomista današnjice Donald Boudreaux.
Ovo je jedno od uspešnijih objašnjenja šta se dešava kad vlade dve zemlje krenu da "kažnjavaju" jedna drugu uvećanjem trgovinskih barijera za proizvode i firme iz druge zemlje:
But do keep in mind an important difference between the more-familiar shoot'-em-up wars and "economic wars": in "economic wars," each belligerent government aims its weapons only at its own citizens, demanding that they avoid taking advantage of good economic deals offered by foreigners. Put differently, in "economic wars," when the government of A attacks citizens of A, the government of B "retaliates" by attacking citizens of B. Then to further punish B, the government of A increases the scale of its attack on citizens of A. And so it perversely goes.
Autor je opet jedan od mojih omiljenih ekonomista današnjice Donald Boudreaux.
09 November 2007
I to može u Srbiji...
Kategorija:
Razno
Komisija za zaštitu konkurencije traži od tužioca da ispita da li je Vrhovni sud prekršio zakon?!
Poslao sam im mejl sledeće sadržine: "Da li ste vi normalni?" Planiram i da ih zovem da se raspitam kako napreduje peticija za ukidanje Vrhovnog suda. Ko hoće da se pridruži to može da uradi pozivom na sledeće telefonske brojeve:
Poslao sam im mejl sledeće sadržine: "Da li ste vi normalni?" Planiram i da ih zovem da se raspitam kako napreduje peticija za ukidanje Vrhovnog suda. Ko hoće da se pridruži to može da uradi pozivom na sledeće telefonske brojeve:
+ 381 (0) 11 311 73 07
4 miliona funti godišnje
Kategorija:
Porezi
Od svojih 10 miliona uštedeće vozač F1 Lewis Hamilton, preseljenjem iz UK u Švajcarsku. Godišnji porez koji će plaćati u Švajcarskoj je 180.000 funti.
Zašto pad dolara nije loš
Kategorija:
Monetarna politika
Dosta mojih prijatelja priča o padu dolara ovih dana. Ne zato što žive u Americi, naprotiv. Svi ljudi koji primaju plate u dolarima a žive van Amerike su zabrinuti jer im se plate realno smanjuju. I to je život. Koliko sam shvatio, ljudi u Americi nisu previše zabrinuti jer, za sada, ne osećaju nikakve posledice korekcije vrednosti dolara.
Naišao sam na sjajan članak u Economist-u koji analizira ovaj problem. Oni kažu, otprilike, da pad dolara trenutno nije problem u Americi, naprotiv. Korekcija kursa čini američke proizvode i usluge jeftinijim od istih u Evropi. Problem uvozne inflacije nije izražen jer su valute zemalja koje najviše izvoze u Ameriku prilično vezane za dolar. Ovde je bitno primetiti da Fed u Americi ne vodi politiku kursa. Oni ne smanjuju vrednost dolara da bi pomogli svojim izvoznicima već je to posledica njihove monetarne politike koja se svodi na kontrolu kamatnih stopa. Kurs se formira na tržištu.
Pad dolara je posledica smanjivanja kamatnih stopa u Americi i relativno visokih kamatnih stopa pogotovu u zemljama Evropske Unije. Koliko ja kapiram ekonomiju, niske kamatne stope su dobre za razvoj. Krediti su jeftiniji pa ljudi troše više novca, a takođe, ljudi manje štede a više ulažu jer im se ne isplati da štede. Nažalost, ne mogu svi da spuštaju kamatne stope. Niske kamatne stope zbog više investicija i potrošnje mogu da utiču i na rast inflacije. Kako onda Amerika može da priušti niže kamatne stope?
Jedan od odgovora je zbog liberalnog tržišta rada. Prilikom snižavanja kamata u Evropi, zbog veće potražnje dobara i usluga, zaposleni vrše pritisak za povećanje plata. Oni to mogu da rade jer poslodavci ne povećavaju broj zaposlenih lako plašeći se da ne mogu kasnije lako da ih otpuste ako se promeni ekonomska klima. Ako rastu plate, uglavnom rastu i cene. To utiče na povećanje inflacije. U Americi sa druge strane tog pritiska zaposlenih nema, jer poslodavac može lakše da otpusti radnike, što znači da ih lakše i zapošljava. Kada ima više posla američke firme zaposle više ljudi, kada imaju manje oni otpuste višak. Ljudi koji rade u firmi, ne mogu da traže veće plate jer znaju da će poslodavac lako da zaposli zamenu. Tako liberalno tržište rada omogućava Fed-u da drži niske kamatne stope i stimuliše ekonomiju bez straha od inflacije.
Kao posledica niske kamatne stope utiču na smanjenje vrednosti dolara. Ali kurs pogađa manje ljudi (npr. moje prijatelje i američke turiste) nego što bi pogađale visoke kamate (praktično sve). Zato Fed-u slabiji kurs dolara ne pada teško.
Usput, Economist kaže da Fed namerava i dalje da spušta kamate dok ECB to ne može da radi. Dakle, ako im verujete, i dalje nije kasno da menjate dolare za evro.
Naišao sam na sjajan članak u Economist-u koji analizira ovaj problem. Oni kažu, otprilike, da pad dolara trenutno nije problem u Americi, naprotiv. Korekcija kursa čini američke proizvode i usluge jeftinijim od istih u Evropi. Problem uvozne inflacije nije izražen jer su valute zemalja koje najviše izvoze u Ameriku prilično vezane za dolar. Ovde je bitno primetiti da Fed u Americi ne vodi politiku kursa. Oni ne smanjuju vrednost dolara da bi pomogli svojim izvoznicima već je to posledica njihove monetarne politike koja se svodi na kontrolu kamatnih stopa. Kurs se formira na tržištu.
Pad dolara je posledica smanjivanja kamatnih stopa u Americi i relativno visokih kamatnih stopa pogotovu u zemljama Evropske Unije. Koliko ja kapiram ekonomiju, niske kamatne stope su dobre za razvoj. Krediti su jeftiniji pa ljudi troše više novca, a takođe, ljudi manje štede a više ulažu jer im se ne isplati da štede. Nažalost, ne mogu svi da spuštaju kamatne stope. Niske kamatne stope zbog više investicija i potrošnje mogu da utiču i na rast inflacije. Kako onda Amerika može da priušti niže kamatne stope?
Jedan od odgovora je zbog liberalnog tržišta rada. Prilikom snižavanja kamata u Evropi, zbog veće potražnje dobara i usluga, zaposleni vrše pritisak za povećanje plata. Oni to mogu da rade jer poslodavci ne povećavaju broj zaposlenih lako plašeći se da ne mogu kasnije lako da ih otpuste ako se promeni ekonomska klima. Ako rastu plate, uglavnom rastu i cene. To utiče na povećanje inflacije. U Americi sa druge strane tog pritiska zaposlenih nema, jer poslodavac može lakše da otpusti radnike, što znači da ih lakše i zapošljava. Kada ima više posla američke firme zaposle više ljudi, kada imaju manje oni otpuste višak. Ljudi koji rade u firmi, ne mogu da traže veće plate jer znaju da će poslodavac lako da zaposli zamenu. Tako liberalno tržište rada omogućava Fed-u da drži niske kamatne stope i stimuliše ekonomiju bez straha od inflacije.
Kao posledica niske kamatne stope utiču na smanjenje vrednosti dolara. Ali kurs pogađa manje ljudi (npr. moje prijatelje i američke turiste) nego što bi pogađale visoke kamate (praktično sve). Zato Fed-u slabiji kurs dolara ne pada teško.
Usput, Economist kaže da Fed namerava i dalje da spušta kamate dok ECB to ne može da radi. Dakle, ako im verujete, i dalje nije kasno da menjate dolare za evro.
Sarkozi u Vašingtonu
Kategorija:
Svet
Francuski predsednik je izazvao pravo oduševljenje tokom svoje posete Americi. Držeći govor pred oba doma američkog Kongresa (što je čast koja se stranim državnicima vrlo retko ukazuje), on je govorio o svom "divljenju za američku kulturu i američki san", o "Americi koja je spasila Francusku u dva svetska rata", "predovdila borbu protiv komunizma u toku hladnog rata". Takođe, naglasio je da je danas "Iran sa nuklearnim oružjem neprihvatljiv". Da užasavanje levičara širom sveta bude još veće, Sarkozi je čak indirektno podržao američke napore u Iraku, tvrdeći da "uvek kad čuje za pogibiju nekog američkog vojnika u svetu ja se setim onog što je Amerika učinila za Francusku" i da on "podržava demokratski i stabilan Irak koji će biti u stanju da se brine o sebi" . Jedan kongresmen je izjavio da je imao utisak da sluša Ronalda Regana, a ne francuskog predsednika.
Nisam pratio kakve su šire reakcije američkih liberala bila na ovo, osim kiselog komentara na Cato-u da će je Sarkozi "pružio retku priliku Bušu da pokaže u Beloj Kući entuzijastičnog pro-američkog lidera", ali da oni misle da će se ovaj truditi da vodi "pragmatičnu politiku između Širakove pozicije i Blerove bespogovorne servilnosti" (to je onaj Bler, "Bušova pudlica" kako su ga zvali na "antiratnim" demonstracijama). Očigledno im se nije baš dopao Sarkozijev govor. Pa zar on nije čuo da je rat u Iraku propast od početka, da Iran nije pretnja, još manje Asad, (kome je Sarkozi poslao delegaciju u Dmask da zapreti da se ovaj ne meša u libanske izbore)? Buš mora da ostane izolovani ludak, a taj glupi Francuz na svake dve-tri nedelje sve pokvari svojim, patetičnim, pro-američkim "reganizmima" i stavovima još "neokonzervativnijim" od Bušovih.
Nisam pratio kakve su šire reakcije američkih liberala bila na ovo, osim kiselog komentara na Cato-u da će je Sarkozi "pružio retku priliku Bušu da pokaže u Beloj Kući entuzijastičnog pro-američkog lidera", ali da oni misle da će se ovaj truditi da vodi "pragmatičnu politiku između Širakove pozicije i Blerove bespogovorne servilnosti" (to je onaj Bler, "Bušova pudlica" kako su ga zvali na "antiratnim" demonstracijama). Očigledno im se nije baš dopao Sarkozijev govor. Pa zar on nije čuo da je rat u Iraku propast od početka, da Iran nije pretnja, još manje Asad, (kome je Sarkozi poslao delegaciju u Dmask da zapreti da se ovaj ne meša u libanske izbore)? Buš mora da ostane izolovani ludak, a taj glupi Francuz na svake dve-tri nedelje sve pokvari svojim, patetičnim, pro-američkim "reganizmima" i stavovima još "neokonzervativnijim" od Bušovih.
Večeras u Kolarcu
Nažalost, svaki izbor ima svoj oportunitetni trošak. To je tragika ljudske egzistencijalne situacije - ko pogodi cilj, promaši sve ostalo. :) Tako ću ja večeras od 18 h biti na Kolarčevom Univerzitetu, gde prof. Vladan Ducić drži predavanje "Srbija u klimatskim promenama". Tako da neću moći da gledam drugaricu Aleidu u Poligrafu, zbog čega mi je iskreno žao.
Oni koje interesuje "skeptičko" gledište na klimatske promene, i povrh svega, analiza kako se sve to odražava na Srbiju, neka dođu u malu salu Kolarca. Moraće da propuste Poligraf, ali mislim da to može da se sluša i na internetu naknadno. Oni koje ovo manje zanima, imaće dobru zanimaciju...
Oni koje interesuje "skeptičko" gledište na klimatske promene, i povrh svega, analiza kako se sve to odražava na Srbiju, neka dođu u malu salu Kolarca. Moraće da propuste Poligraf, ali mislim da to može da se sluša i na internetu naknadno. Oni koje ovo manje zanima, imaće dobru zanimaciju...
Šta ćete večeras da radite?
Kategorija:
Socijalizam,
Svet
Večeras u "Poligrafu" Aleida Guevara, Cheova ćerka. Ako neko poznaje Jugoslava ili Antonelu neka im prosledi Ivanov tekst od pre par nedelja, čisto da imaju predstavu koga su pozvali. Nemam ja problem sa time što je ona Cheova ćerka, nije ona za to kriva, problem je u tome što ona i dalje tvrdi da su on i Kastro pozitivni likovi.
"What would your father have thought of what you do now?
- If he were alive I wouldn't be doing it. I would be next to him all the time.
Is he still your hero?
- Yes. No doubt about it. He is the most complete man I've ever met."
"What would your father have thought of what you do now?
- If he were alive I wouldn't be doing it. I would be next to him all the time.
Is he still your hero?
- Yes. No doubt about it. He is the most complete man I've ever met."
08 November 2007
George W. Bush i šimpanza
Ovo je prva stranica koja vam se otvori kada u Google-u otkucate "George W. Bush". Posle sajta Bele Kuće i odrednice na wikipediji, sledi na četvrtom mestu sajt pod naslovom "George Bush ili šimpanza", čiji podnaslov obećava detaljno poređenje fotografija jednog i drugog. Zatim sledi sajt o "mračnoj strani" američkog predsednika, i njegovom "ličnom i profesionalnom bezakonju" pa sajt o "bušizmima", pa tek posle 7 ili osam odrednica lični vebsajt američkog predsednika, na adresi georgewbush.com.
Ja mislim da bi Google mogao da u slučaju Billa Clintona stavi negde na treće mesto sajt Srpske Radikalne Stranke sa linkom ka knjizi vojvode Šešelja "Američko đubre i seksualni manijak Bil Klinton" (u engleskom prevodu, bogat je Google, može da plati radikalima prevod).
Svako ko vidi ovu prvu stranu Googla, i ako sve najgore misli o W. Bushu prosto mora da stekne neku simpatiju za njega. Ja oduvek imam pomalo ambivalentan stav prema njemu. S jedne strane, pre dosta godina sam izgubio svaku iluziju u nekakav liberalno-reformatorski kapacitet ovog predsednika i njegovo liderstvo u tom pravcu. S druge strane, ne mislim da je on najgora stvar koja je mogla da se desi Americi. Naprotiv. Histerična mržnja prema njemu i u Americi i drugde, koja najčešće potiče od ljudi koje ja smatram najvećim zlom, za mene je razlog da o njemu sudim uzdržanije nego što bih možda inače. U svakom slučaju, šta god Google govorio svojim zaista skandaloznim rangiranjem (ne verujem da je broj poseta sajtu kriterijum za to gde će biti smešten prilikom pretraživanja), mislim da će o njemu sud narednih generacija biti povoljniji od onog kome je izložen danas. Veliki deo propagande protiv Buša danas prosto neodoljivo podseća na propagandu protiv Regana. A znamo kako se to posle drastično promenilo.
Takođe, rat u Iraku je stvar po kojoj se najviše sudi Bušova politika danas. Ja mislim da on tu stoji bolje nego u domaćoj areni. Za godinu-dve Irak će verovatno biti na "zelenoj grani". I sva propganda o "novom Vijetnamu" i "kolosalnom promašaju u spoljnoj politici" će biti zaboravljena. Pojaviće se mnoštvo revizionističkih tumača koji će dokazivati da je to bio uspeh jednog vizionarskog, vilsonovskog političara. Ali, promašaji u unutrašnjoj politici, kao što je povećanje državne potrošnje, rent-seekinga, neuspeh u reformi penzionog sistema, i mnoge druge stvari, biće zaboravljene.
Ja mislim da bi Google mogao da u slučaju Billa Clintona stavi negde na treće mesto sajt Srpske Radikalne Stranke sa linkom ka knjizi vojvode Šešelja "Američko đubre i seksualni manijak Bil Klinton" (u engleskom prevodu, bogat je Google, može da plati radikalima prevod).
Svako ko vidi ovu prvu stranu Googla, i ako sve najgore misli o W. Bushu prosto mora da stekne neku simpatiju za njega. Ja oduvek imam pomalo ambivalentan stav prema njemu. S jedne strane, pre dosta godina sam izgubio svaku iluziju u nekakav liberalno-reformatorski kapacitet ovog predsednika i njegovo liderstvo u tom pravcu. S druge strane, ne mislim da je on najgora stvar koja je mogla da se desi Americi. Naprotiv. Histerična mržnja prema njemu i u Americi i drugde, koja najčešće potiče od ljudi koje ja smatram najvećim zlom, za mene je razlog da o njemu sudim uzdržanije nego što bih možda inače. U svakom slučaju, šta god Google govorio svojim zaista skandaloznim rangiranjem (ne verujem da je broj poseta sajtu kriterijum za to gde će biti smešten prilikom pretraživanja), mislim da će o njemu sud narednih generacija biti povoljniji od onog kome je izložen danas. Veliki deo propagande protiv Buša danas prosto neodoljivo podseća na propagandu protiv Regana. A znamo kako se to posle drastično promenilo.
Takođe, rat u Iraku je stvar po kojoj se najviše sudi Bušova politika danas. Ja mislim da on tu stoji bolje nego u domaćoj areni. Za godinu-dve Irak će verovatno biti na "zelenoj grani". I sva propganda o "novom Vijetnamu" i "kolosalnom promašaju u spoljnoj politici" će biti zaboravljena. Pojaviće se mnoštvo revizionističkih tumača koji će dokazivati da je to bio uspeh jednog vizionarskog, vilsonovskog političara. Ali, promašaji u unutrašnjoj politici, kao što je povećanje državne potrošnje, rent-seekinga, neuspeh u reformi penzionog sistema, i mnoge druge stvari, biće zaboravljene.
Nije mi jasno
Kategorija:
Razno
Gledam neku emisiju na Fox-u i Zoran Ostojić iz LDP-a kaže da je sramota što RTS prenosi suđenje Šešelju.
Sećamo se da je B92 prenosio suđenje Miloševiću (čak je delom to platio USAID) i tada je to hvaljeno, jer je trebalo da pomogne da se Srbi konačno suoče sa zločinačkom prošlošću.
Nije mi jasno zašto je to sada problem.
Sećamo se da je B92 prenosio suđenje Miloševiću (čak je delom to platio USAID) i tada je to hvaljeno, jer je trebalo da pomogne da se Srbi konačno suoče sa zločinačkom prošlošću.
Nije mi jasno zašto je to sada problem.
Diletant
Kategorija:
Svet
Zaista ne razumem zašto je predsednik Mihail Sakašvili uveo vanredno stanje. Posle samo šest dana protesta on je izveo policiju na ulice, silom rasterao demonstrante i zabranio rad opozicionim medijima. Na youtube-u ćete naći interesantan klip za poslednjih pedesetak sekundi programa jedne od ugašenih TV stanica.
I to nije sve. Pre nešto više od mesec dana Okruašvili, bivši ministar odbrane, unutrašnjih poslova, ekonomije i tužilac je optužio bivšeg prijatelja Sakašvilija da je naredio ubistvo lokalnog bogataša. Odmah je uhapšen zbog korupcije, da bi posle par dana njegova izjava data državnom tužiocu bila prikazana na nacionalnoj televiziji. Izvinio se predsedniku što ga je lažno optužio i priznao sve optužbe za korupciju.
Dijagnoza: Sakašvili je paranoik.
I to nije sve. Pre nešto više od mesec dana Okruašvili, bivši ministar odbrane, unutrašnjih poslova, ekonomije i tužilac je optužio bivšeg prijatelja Sakašvilija da je naredio ubistvo lokalnog bogataša. Odmah je uhapšen zbog korupcije, da bi posle par dana njegova izjava data državnom tužiocu bila prikazana na nacionalnoj televiziji. Izvinio se predsedniku što ga je lažno optužio i priznao sve optužbe za korupciju.
Dijagnoza: Sakašvili je paranoik.
Ne znam šta me više nervira...
Kategorija:
Trgovina
....kukanje zbog velikog uvoza ili kukanje zbog malog izvoza.
Kukanje zbog velikog uvoza mi uvek miriše na carine.
Kukanje zbog malog izvoza mi uvek miriše na subvencije.
Uzgred, ako izvoz ove godine bude 8,7 milijardi dolara, kao što Đelić kaže, to je pet puta više nego što je izvezeno 2000. godine (1,7 milijardi dolara). Nije loše, za samo sedam godina. Srećne 1990. je iznosio 5,8 milijardi.
Pre nego što mi neko prigovori što poredim babe i žabe (dolare iz 1990. i dolare iz 2007.) moram da napomenem da je tadašnji izvoz bio žestoko subvencionisan i politički motivisan, za razliku od ovog današnjeg. Ja u stvari mislim da će izvoz u 2007. godini biti realno viši nego ikada u istoriji Srbije.
Kukanje zbog velikog uvoza mi uvek miriše na carine.
Kukanje zbog malog izvoza mi uvek miriše na subvencije.
Uzgred, ako izvoz ove godine bude 8,7 milijardi dolara, kao što Đelić kaže, to je pet puta više nego što je izvezeno 2000. godine (1,7 milijardi dolara). Nije loše, za samo sedam godina. Srećne 1990. je iznosio 5,8 milijardi.
Pre nego što mi neko prigovori što poredim babe i žabe (dolare iz 1990. i dolare iz 2007.) moram da napomenem da je tadašnji izvoz bio žestoko subvencionisan i politički motivisan, za razliku od ovog današnjeg. Ja u stvari mislim da će izvoz u 2007. godini biti realno viši nego ikada u istoriji Srbije.
Gordon Tullock o intelektualnoj klimi
Kategorija:
Socijalizam
Gordon Tullock piše u knjizi "Public Goods, Redistribution and Rent Seeking", o promeni dominantne intelektualne klime (moj prevod):
"Sećam se da je jedan od najboljih studenata na mojoj grupi na Pravnom fakultetu strpljivo objašnjavao meni, očigledno retardiranom studentu, da naravno da se socijalistička privreda mora brže razvijati od kapitalističke privrede, zato što grupa ljudi koja na centralnom nivou donosi odluke ima potpune informacije o svakom delu ekonomije, dok u kapitalizmu menadžeri znaju samo po jedan deo - onaj kojim se oni bave".
Takođe:
"Počev od kasnih 80-ih sve je ovo nestalo. Mislim da je kolaps komunističke države u SSSR-u, kao i prihvatanje kapitalizma u komunističkoj Kini i komunističkom Vijetnamu bio osnovni razlog za ovu promenu. Ali, nisam nikada pročitao da je bilo koji od ovih intelektualaca ponudio neko objašnjenje za promenu svog stava. U stvari, većina njih je potpuno zaboravila u šta su ranije verovali."
Moram da priznam da ne poznajem dovoljno modernu istoriju srpske intelektualne elite, ali mi se čini da se ovaj citat odnosi i na Srbiju.
"Sećam se da je jedan od najboljih studenata na mojoj grupi na Pravnom fakultetu strpljivo objašnjavao meni, očigledno retardiranom studentu, da naravno da se socijalistička privreda mora brže razvijati od kapitalističke privrede, zato što grupa ljudi koja na centralnom nivou donosi odluke ima potpune informacije o svakom delu ekonomije, dok u kapitalizmu menadžeri znaju samo po jedan deo - onaj kojim se oni bave".
Takođe:
"Počev od kasnih 80-ih sve je ovo nestalo. Mislim da je kolaps komunističke države u SSSR-u, kao i prihvatanje kapitalizma u komunističkoj Kini i komunističkom Vijetnamu bio osnovni razlog za ovu promenu. Ali, nisam nikada pročitao da je bilo koji od ovih intelektualaca ponudio neko objašnjenje za promenu svog stava. U stvari, većina njih je potpuno zaboravila u šta su ranije verovali."
Moram da priznam da ne poznajem dovoljno modernu istoriju srpske intelektualne elite, ali mi se čini da se ovaj citat odnosi i na Srbiju.
Razvoj berze
Kategorija:
Privatizacija
Kao jedna od dobrih stvari Dinkićevog koncepta "privatizacije" nekih javnih preduzeća se pominje i razvoj Beogradske berze. Naime, neki misle da to treba da bude cilj za sebe. Ja se sa time ne slažem. To bi bilo kao kada bi se od države tražilo - "prodajte bolnice, kako bi podstakli tržište nekretnina", ili "otpustite 10.000 ljudi kako bi podstakli tržište rada".
Berza (kao ni tržište nekretnina, odnosno rada) nije nešto što treba veštački podsticati. Ako nema interesovanja za trgovinu na berzi - ok. Ako ima, opet ok. Država treba da odluku o privatizaciji javnih preduzeća donese potpuno ignorišući "interes berze". Ako neko tvrdi suprotno, budite sigurni da ili radi za Berzu, ili radi za neku brokersku firmu. Interes berze i brokera (da se trguje sa što više akcija, kako bi se uzelo što više para od provizije) nije u potpunoj saglasnosti sa interesom naroda (efikasna i dinamična privreda). Meni se čini da bi taj interes naroda mogao bolje da se ostvari potpunim zanemarivanjem interesa berze i prodajom većinskog paketa na tenderu.
Podsećanja radi, Beogradska berza je privatna firma, koja je organizovana kao zatvoreno akcionarsko društvo. Znači, dok kukaju kako treba izneti akcije javnih preduzeća na berzu, oni sami su zatvoreno društvo, čijim se akcijama ne trguje.
Berza (kao ni tržište nekretnina, odnosno rada) nije nešto što treba veštački podsticati. Ako nema interesovanja za trgovinu na berzi - ok. Ako ima, opet ok. Država treba da odluku o privatizaciji javnih preduzeća donese potpuno ignorišući "interes berze". Ako neko tvrdi suprotno, budite sigurni da ili radi za Berzu, ili radi za neku brokersku firmu. Interes berze i brokera (da se trguje sa što više akcija, kako bi se uzelo što više para od provizije) nije u potpunoj saglasnosti sa interesom naroda (efikasna i dinamična privreda). Meni se čini da bi taj interes naroda mogao bolje da se ostvari potpunim zanemarivanjem interesa berze i prodajom većinskog paketa na tenderu.
Podsećanja radi, Beogradska berza je privatna firma, koja je organizovana kao zatvoreno akcionarsko društvo. Znači, dok kukaju kako treba izneti akcije javnih preduzeća na berzu, oni sami su zatvoreno društvo, čijim se akcijama ne trguje.
07 November 2007
ESPI Institut
Kategorija:
Razno
ESPI Institut iz Beograda je dobio Freda Utley nagradu za 2007. koju dodeljuje Atlas fondacija. Čestitke dobitnicima. Ja nažalost ne znam mnogo o ovom institutu. Nagrada je dodeljena zbog letnjih škola koje ovaj institut organizuje. Na njihovom sajtu možete da pročitate da su bili deo G17 instituta i da su formirali novi institut pošto je G17 postala politička partija. Bar sam ja tako shvatio. Na sajtu se vidi da su fakultativna predavanja skoro držali usual suspects, Mlađan Dinkić, Radovan Jelašić, Branko Milanović i Milko Štimac.
Bilo bi lepo da nam neko kaže nešto više o ovom institutu. Da li su zaista liberalni? Na Atlasu piše da uče ljude austrijskoj ekonomiji. Nisam mogao da nađem na njihovom sajtu nigde potvrdu da su dobili nagradu. Da je se ne stide možda? Da li je neko bio kod njih u letnjoj školi? Kakvi su utisci? Piše da su think tank mada ih nešto ne viđam po medijima. Možda sam samo ja neobavešten. U svakom slučaju im čestitam.
Bilo bi lepo da nam neko kaže nešto više o ovom institutu. Da li su zaista liberalni? Na Atlasu piše da uče ljude austrijskoj ekonomiji. Nisam mogao da nađem na njihovom sajtu nigde potvrdu da su dobili nagradu. Da je se ne stide možda? Da li je neko bio kod njih u letnjoj školi? Kakvi su utisci? Piše da su think tank mada ih nešto ne viđam po medijima. Možda sam samo ja neobavešten. U svakom slučaju im čestitam.
Milka Forcan i liberalizam
Kategorija:
Razno
Još jedan, bojim se, knjiški primer nesporazuma Tržišnog Rešenja i srpske javnosti. Izgleda, naime da Milka Forcan ostaje na čelu nekakvog Saveta za promociju Srbije koje formira Vlada, i čiji cilj je kako kažu da se "popravi poslovni imidž Srbije u inostranstvu" i slično. Da ne gnjavim sad i ja o Delti i Miškoviću (imate ovde dobar Markov post i raspravu ispod), problem/nesporazum je podozrevam u sledećem: svi su krenuli u hajku na navodni ili stvarni "sukob interesa" Milke Forcan kao CEO u Delti i predsednice ovog Saveta. Ali, nikom nije palo na pamet da upita ministra koji je to smislio - čemu će uopšte služiti taj Savet, i kakva vajda će od njega biti za bilo kog građanina Srbije?
Čak i liberali iz LDP su "na liniji": traže osnivanje anketnog odbora za "ispitivanje uloge komapnije Delata u društvu"! Molim vas, šta znači "uloga neke kompanije u društvu"? Ljudi su toliko opsednuti Miškovićem, da ne vide od drveća šumu. Zar ne bi bilo logičnije da upitaju Vladu za šta to poreski obveznici plaćaju dotični Savet, pa bio mu na čelu Marko Kraljević ili Milka Forcan, svejedno? Osim dosta para iz budžeta za marketinške agencije povezane sa državnim funkcionerima, malo reklame, dnevnica i obilaska lepih mesta i gradova po svetu za članove Saveta, nije jasno kakav bi to dalji efekat po privredu Srbije moglo da ima. Imidž Srbije se popravlja popravljanjem poslovnog okruženja, a ne trošenjem poreskih para na samoreklamu političara i njihovih prijatelja i saradnika. Glavni ekonomski strateg LDP, Gligorov, to svakako zna, ako ovi drugi ne znaju. Zašto malo ne edukuje svoje lidere da je njihov zadatak da zastupaju principijelno liberalne ideje, a ne da ganjaju Miškovića.
Čak i liberali iz LDP su "na liniji": traže osnivanje anketnog odbora za "ispitivanje uloge komapnije Delata u društvu"! Molim vas, šta znači "uloga neke kompanije u društvu"? Ljudi su toliko opsednuti Miškovićem, da ne vide od drveća šumu. Zar ne bi bilo logičnije da upitaju Vladu za šta to poreski obveznici plaćaju dotični Savet, pa bio mu na čelu Marko Kraljević ili Milka Forcan, svejedno? Osim dosta para iz budžeta za marketinške agencije povezane sa državnim funkcionerima, malo reklame, dnevnica i obilaska lepih mesta i gradova po svetu za članove Saveta, nije jasno kakav bi to dalji efekat po privredu Srbije moglo da ima. Imidž Srbije se popravlja popravljanjem poslovnog okruženja, a ne trošenjem poreskih para na samoreklamu političara i njihovih prijatelja i saradnika. Glavni ekonomski strateg LDP, Gligorov, to svakako zna, ako ovi drugi ne znaju. Zašto malo ne edukuje svoje lidere da je njihov zadatak da zastupaju principijelno liberalne ideje, a ne da ganjaju Miškovića.
Zemlja koja tone
Kako to rade američki populisti, odnosno najpoznatiji među njima. Pat Buchanan o padu vrednosti dolara i propasti ekonomije.
Srbija do Brisela
Kategorija:
EU
Marko je već pomenuo kako ne razume poentu parafiranja SAA. Economist se slaže. Oni otprilike kažu da Brisel koristi izveštaje o napretku kako bi birokratski zakopali proces proširenja EU, jer izgleda da je u Evropi ponestalo entuzijazma. U suštini oni smatraju da zemlje Balkana, sa izuzetkom Hrvatske (izvinjavam se Hrvatskoj što ih svrstavam u Balkan samo prepričavam što sam pročitao) mogu da računaju na članstvo u EU samo u srednjem i dugačkom roku. U svakom slučaju ne skoro.
EU je na svom sajtu objavila progress report za Srbiju u kojima ima par tržišnih predloga. Traže od vlade da smanje javnu potrošnju (pogotovu plate), liberalizaciju kontrolisanih cena, sprovođenje zakona o stečaju, liberalizaciju protoka novca, nastavak reformi penzionog i zdravstvenog sistema i sl. Moj omiljeni predlog je uvođenje transparetnosti i sistem odgovornosti u rad Radiodifuznog saveta. Izgleda da i njih nervira. TR je već ponudio rešenje za Savet.
Ima doduše i dosta netržišnih saveta. Meni je najinteresantniji zahtev za osvnivanje regulatornog tela za nuklearnu energiju, mada verovatno ima smisla ukoliko bude interesovanja za izgradnju nuklearnih elektrana. Takođe, i dalje smatraju da je osnivanje Agencije za borbu protiv korupcije korisno iz nekog razloga. Koga ne mrzi da čita može u tim dokumentima svašta da nađe.
EU je na svom sajtu objavila progress report za Srbiju u kojima ima par tržišnih predloga. Traže od vlade da smanje javnu potrošnju (pogotovu plate), liberalizaciju kontrolisanih cena, sprovođenje zakona o stečaju, liberalizaciju protoka novca, nastavak reformi penzionog i zdravstvenog sistema i sl. Moj omiljeni predlog je uvođenje transparetnosti i sistem odgovornosti u rad Radiodifuznog saveta. Izgleda da i njih nervira. TR je već ponudio rešenje za Savet.
Ima doduše i dosta netržišnih saveta. Meni je najinteresantniji zahtev za osvnivanje regulatornog tela za nuklearnu energiju, mada verovatno ima smisla ukoliko bude interesovanja za izgradnju nuklearnih elektrana. Takođe, i dalje smatraju da je osnivanje Agencije za borbu protiv korupcije korisno iz nekog razloga. Koga ne mrzi da čita može u tim dokumentima svašta da nađe.
Loša vest
Kategorija:
Razno
Gledao sam sinoć snimak suđenja Šešelju (koje formalno još nije počelo, a kad će, još se ne zna). Mogu samo reći da sam veoma zabrinut, jer mi se čini da će uspeti ne samo da se odbrani, već i da Tužilaštvo napravi na kompletne idiote. Čak je i sudija nekoliko puta držao bukvicu tužiocu.
Šešelj je očigledno uspeo u svom zahtevu da mu Tužilaštvo dostavi svih 207 hiljada strana "potencijalno oslobađajućih dokaza" na srpskom, na papiru, što Tužilaštvu, naravno, predstavlja veliki problem. Ali, suština je u tome da su oni sami, u želji da ga zatrpaju gomilom papira na engleskom, rekli da postoji 207 hiljada stranica tog teksta i sada su u problemu.
Bile su i još tri meni potpuno neprihvatljive stvari. Prvo, jedna od odredbi Pravilnika glasi da će se "identitet zaštićenih svedoka otkriti optuženom dovoljno vremena pre početka suđenja". Tužilaštvo (a izgleda i sud) to tumači kao "30 dana pre svedočenja tog svedoka", što je očigledno narušavanje Pravilnika i već sada se može videti da, čak i ako Šešelj bude osuđen, ima odlične argumente za žalbu.
Druga prosto nenormalna stvar je što je tužilac tražio od Šešelja da u davanju svoje izjave sutra ne pominje ničije(!) ime, jer se te osobe možda nalaze na spisku zaštićenih svedoka u koji Šešelj još uvek nema uvid. Tužilaštvo dakle ne želi da kaže čija imena Šešelj ne sme da pominje, pa zato traži da mu se zabrani pominjanje bilo kog imena! Tu je i sudija prilično poludeo.
Treće nenormalno pitanje je - a kada u stvari počinje suđenje? Po Šešelju (a nekako je i logično), suđenje počinje čitanjem optužnice, to jest danas. Po sudiji, suđenje počinje kada prvi svedok počne da daje iskaz (negde u decembru). Tužilac je tu tražio da se, zbog zimske pauze, početkom suđenja smatra prvi dan suđenja u januaru, znači puna dva meseca posle čitanja optužnice!
Sve u svemu, čini mi se da ih za sada Šešelj tuče na proceduralnim pitanjima, na onome što treba da bude teren Tužilaštva. Mogu samo da zamislim na šta će sve to da liči kada Tužilaštvo uđe u suštinu procesa, u ono što Šešelj svakako bolje poznaje od njih, a posebno imajući u vidu da se Šešelj ne tereti ni za direktno učinjene ratne zločine, niti za komandnu odgovornost. Ako se nastavi sa potpuno neshvatljivom nekompetentnošću Tužilaštva (a imali su skoro pet godina da se pripreme!), procenjujem da će Šešelj trijumfalno da se vrati u Srbiju negde sredinom 2009. godine. A onda neka nam je Bog u pomoći.
Šešelj je očigledno uspeo u svom zahtevu da mu Tužilaštvo dostavi svih 207 hiljada strana "potencijalno oslobađajućih dokaza" na srpskom, na papiru, što Tužilaštvu, naravno, predstavlja veliki problem. Ali, suština je u tome da su oni sami, u želji da ga zatrpaju gomilom papira na engleskom, rekli da postoji 207 hiljada stranica tog teksta i sada su u problemu.
Bile su i još tri meni potpuno neprihvatljive stvari. Prvo, jedna od odredbi Pravilnika glasi da će se "identitet zaštićenih svedoka otkriti optuženom dovoljno vremena pre početka suđenja". Tužilaštvo (a izgleda i sud) to tumači kao "30 dana pre svedočenja tog svedoka", što je očigledno narušavanje Pravilnika i već sada se može videti da, čak i ako Šešelj bude osuđen, ima odlične argumente za žalbu.
Druga prosto nenormalna stvar je što je tužilac tražio od Šešelja da u davanju svoje izjave sutra ne pominje ničije(!) ime, jer se te osobe možda nalaze na spisku zaštićenih svedoka u koji Šešelj još uvek nema uvid. Tužilaštvo dakle ne želi da kaže čija imena Šešelj ne sme da pominje, pa zato traži da mu se zabrani pominjanje bilo kog imena! Tu je i sudija prilično poludeo.
Treće nenormalno pitanje je - a kada u stvari počinje suđenje? Po Šešelju (a nekako je i logično), suđenje počinje čitanjem optužnice, to jest danas. Po sudiji, suđenje počinje kada prvi svedok počne da daje iskaz (negde u decembru). Tužilac je tu tražio da se, zbog zimske pauze, početkom suđenja smatra prvi dan suđenja u januaru, znači puna dva meseca posle čitanja optužnice!
Sve u svemu, čini mi se da ih za sada Šešelj tuče na proceduralnim pitanjima, na onome što treba da bude teren Tužilaštva. Mogu samo da zamislim na šta će sve to da liči kada Tužilaštvo uđe u suštinu procesa, u ono što Šešelj svakako bolje poznaje od njih, a posebno imajući u vidu da se Šešelj ne tereti ni za direktno učinjene ratne zločine, niti za komandnu odgovornost. Ako se nastavi sa potpuno neshvatljivom nekompetentnošću Tužilaštva (a imali su skoro pet godina da se pripreme!), procenjujem da će Šešelj trijumfalno da se vrati u Srbiju negde sredinom 2009. godine. A onda neka nam je Bog u pomoći.
Lepa vest
Kategorija:
EU
Komesar Ren kaže "Posle nacionalizma u devedesetim, svanula je demokratska zora 2000, za Srbiju, a sada sviće evropska zora", a vezano za parafiranje SAA-a.
To je svakako dobra vest, ali moram priznati da meni nije jasan značaj samog parafiranja. Ako to i dalje znači da nema potpisivanja SAA-a bez nalaženja i izručenja Mladića, onda parafiranje apsolutno ništa ne znači. Biće to dobra prilika za slikanje i za naglašavanje da je "budućnost Srbije u Evropi", ali zaista ne vidim nikakav suštinski značaj današnjeg događaja (osim toga da paraf podrazumeva da je sam tekst sporazuma usaglašen).
To je svakako dobra vest, ali moram priznati da meni nije jasan značaj samog parafiranja. Ako to i dalje znači da nema potpisivanja SAA-a bez nalaženja i izručenja Mladića, onda parafiranje apsolutno ništa ne znači. Biće to dobra prilika za slikanje i za naglašavanje da je "budućnost Srbije u Evropi", ali zaista ne vidim nikakav suštinski značaj današnjeg događaja (osim toga da paraf podrazumeva da je sam tekst sporazuma usaglašen).
Američki izbori i žene u politici
Kategorija:
Svet
Meni su naredni američki izbori posebno zanimljivi jer pokazuju koliko se politička kultura u suštini brzo menja i kako politički tabui vrlo lako bivaju srušeni. Do današnjeg dana, samo jedan jedini američki predsednik nije bio WASP muškarac (white anglo-saxon protestant) - John Kennedy. Sledeći predsednik skoro izvesno neće biti WASP muškarac - Hilary je žensko, Obama nije W, Rudy nije ni AS ni P, a Rommney nije P.
Sama činjenica da su najozbiljniji kandidati za predsednika žena, afro-amerikanac, Italijan-katolik i mormon se meni čini zaista izuzetnom i pokazuje da Amerika nije ni izbliza tako zadrta i zatucana kakvom mrzitelji žele da je predstave.
Probao sam sada da pronađem koliko je žena ikada izabrano na demokratskim izborima za šefa države (jer u Americi smatraju da "zaostaju") i nisam uspeo. To je već uspelo Cristini Fernandez de Kirchner, i Chandriki Bandaranaike Kumaratungi, ali je slične primere teško naći. Indira Gandhi nikada nije bila predsednik, kao ni Benazir Bhutto. Drugi očigledni primeri (Angela Merkel, Margareth Thatcher, Yulia Tymoshenko, Megawati Sukarnoputri) ne zadovoljavaju makar jedan od kriterijuma - ili nikada nisu bile šef države (predsednik), ili ih na tu funkciju nije izabrao narod, već parlament.
Sama činjenica da su najozbiljniji kandidati za predsednika žena, afro-amerikanac, Italijan-katolik i mormon se meni čini zaista izuzetnom i pokazuje da Amerika nije ni izbliza tako zadrta i zatucana kakvom mrzitelji žele da je predstave.
Probao sam sada da pronađem koliko je žena ikada izabrano na demokratskim izborima za šefa države (jer u Americi smatraju da "zaostaju") i nisam uspeo. To je već uspelo Cristini Fernandez de Kirchner, i Chandriki Bandaranaike Kumaratungi, ali je slične primere teško naći. Indira Gandhi nikada nije bila predsednik, kao ni Benazir Bhutto. Drugi očigledni primeri (Angela Merkel, Margareth Thatcher, Yulia Tymoshenko, Megawati Sukarnoputri) ne zadovoljavaju makar jedan od kriterijuma - ili nikada nisu bile šef države (predsednik), ili ih na tu funkciju nije izabrao narod, već parlament.
Metafore
Kategorija:
Razno
Danica Popović je posle šminikanja svinje, što se odnosilo na restrukturiranje preduzeća, smislila još jednu metaforu. NIP je od danas krečenje od nacionalnog interesa.
Ron Paul 2008
Biće ovde još postova o Ronu Paulu, jer teško je preceniti značaj koji njegova kampanja ima za libertarijanizam. Poslednji momenat slave libertarijanci su imali još 1964. kada je Barry Goldwater bio kandidat Republikanske stranke, ali ubedljivo izgubio protiv Lyndona Johnsona. Reagan je bio donekle protržištan, ali mu je kampanja pre svega bila klasično konzervativna.
Juče je izašla vest da je Ron Paul na Intrade političkim kladionicama zauzeo treće mesto, pretekavši Freda Thompsona. Odavno je pretekao Johna McCaina i ostale, i sada su ispred njega samo Rudy Giuliani i Mitt Romney.
Da bi se shvatile pune razmere ovoga treba reći kakvu vrstu kampanje Ron Paul vodi. Glavne tačke njegovog programa su ništa manje nego ukidanje Fedralnih rezervi i povratak na zlatni standard; ukidanje poreza na dohodak; momentalno povlačenje iz Iraka i generalno prestanak svih vojnih intervencija SAD u svetu. U Kongresu je glasao protiv međunarodnih trgovinskih ugovora i članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, zato što kaže da za slobodnu trgovinu nisu potrebni ugovori sa drugim državama -- treba jednostrano ukinuti sve carine i ograničenja, a drugi neka rade šta hoće. Sa takvim programom, koji je i za libertarijance ekstreman, a prosečnom glasaču sasvim sigurno zvuči suludo, Paul je uspeo da dođe do trećeg mesta.
Ovde je snimak njegovog gostovanja kod Jaya Lenoa. Na pitanje zašto je počeo da se bavi politikom, Paul koji je inače lekar, odgovara zato što je bio fasciniran Austrijskom školom ekonomije. Ovo je sigurno najveći politički uspeh koji je Austrijska škola ikada imala. Margaret Thatcher je spominjala Hayeka kao političkog filozofa i Vaclav Klaus voleo da citira i Hayeka i Misesa, ali im programi nisu bili ni blizu ovome što sada radi Ron Paul.
Juče je izašla vest da je Ron Paul na Intrade političkim kladionicama zauzeo treće mesto, pretekavši Freda Thompsona. Odavno je pretekao Johna McCaina i ostale, i sada su ispred njega samo Rudy Giuliani i Mitt Romney.
Da bi se shvatile pune razmere ovoga treba reći kakvu vrstu kampanje Ron Paul vodi. Glavne tačke njegovog programa su ništa manje nego ukidanje Fedralnih rezervi i povratak na zlatni standard; ukidanje poreza na dohodak; momentalno povlačenje iz Iraka i generalno prestanak svih vojnih intervencija SAD u svetu. U Kongresu je glasao protiv međunarodnih trgovinskih ugovora i članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, zato što kaže da za slobodnu trgovinu nisu potrebni ugovori sa drugim državama -- treba jednostrano ukinuti sve carine i ograničenja, a drugi neka rade šta hoće. Sa takvim programom, koji je i za libertarijance ekstreman, a prosečnom glasaču sasvim sigurno zvuči suludo, Paul je uspeo da dođe do trećeg mesta.
Ovde je snimak njegovog gostovanja kod Jaya Lenoa. Na pitanje zašto je počeo da se bavi politikom, Paul koji je inače lekar, odgovara zato što je bio fasciniran Austrijskom školom ekonomije. Ovo je sigurno najveći politički uspeh koji je Austrijska škola ikada imala. Margaret Thatcher je spominjala Hayeka kao političkog filozofa i Vaclav Klaus voleo da citira i Hayeka i Misesa, ali im programi nisu bili ni blizu ovome što sada radi Ron Paul.
06 November 2007
Koncept privatizacije
Kategorija:
Privatizacija
Dinkić je izašao sa konceptom privatizacije nekih od javnih preduzeća.
Predlaže se da država zadrži manjinske udele (34-36%) u NIS-u i JAT-u (gde bi se većinski paket prodao strateškom partneru i 15% akcija podelilo građanima), a većinske udele (51, odnosno 70%) u Telekomu, EPS-u, Galenici i Aerodromu (gde bi se 15% akcija podelilo građanima, a dodatnih 15% bi moglo da se kupi po privilegovanoj ceni).
Mislim da je, generalno, to korak napred, posebno privatizacija NIS-a i JAT-a, a donekle i Telekoma, EPS-a i Aerodroma. Ali, nikako mi nije jasno zašto se insistira da Galenika ostane državna. Za to ne postoji apsolutno ni jedno razumno objašnjenje.
Predlaže se da država zadrži manjinske udele (34-36%) u NIS-u i JAT-u (gde bi se većinski paket prodao strateškom partneru i 15% akcija podelilo građanima), a većinske udele (51, odnosno 70%) u Telekomu, EPS-u, Galenici i Aerodromu (gde bi se 15% akcija podelilo građanima, a dodatnih 15% bi moglo da se kupi po privilegovanoj ceni).
Mislim da je, generalno, to korak napred, posebno privatizacija NIS-a i JAT-a, a donekle i Telekoma, EPS-a i Aerodroma. Ali, nikako mi nije jasno zašto se insistira da Galenika ostane državna. Za to ne postoji apsolutno ni jedno razumno objašnjenje.
Glasanje za najbolji blog
U Americi se održava zanimljivo glasanje za najbolje blogove na engleskom jeziku. Ima raznih kategorija - od zabavnih, sportskih, političkih, do recimo najboljeg konzervativnog i najboljeg liberalnog bloga.
Meni je posebno zaniljivo takmičenje za najbolji naučni blog, zato što se tu u finalnoj konkurenciji među 10 najboljih nalazi i Climate Audit, izvanredan blog koji se bavi kritikom i proverom naučnih rezultata vezanih za merenja temperature i proxy-rekonstrukcije klime u prošlosti. Autor bloga je Steve McIntyre, čovek koje je opovrgao famozni Hockey Stick, otkrio greške u NASA-inim merenjima, po kojima je najtoplija godina u SAD 1934, a ne 1998 kako se do sada tvrdilo, i veliki broj drugih korisnih stvari koje možete saznati čitajući njegove priloge. Blog je zaista izvanredan, civilizovan, i komentatori su uglavnom visokokvalifikovani fizičari, inženjeri i drugi ljudi koji se razumeju u te stvari. Ja sam puno naučio o rekonstrukcijama klime, problemima sa merenjima temperature satelitski i na zemlji, o tome zašto određeni četinari iz Kalifornije nisu pouzdan temperaturni proxy, koji su dokazi da je period od 900-1300 godine bio znatno topliji od današnjeg, itd. Uz sve to, čovek je strašno duhovit, ciničan i zabavan kad satirizira alarmiste i komentariše njihove stavove. Nema ni trunke zagriženosti, netrpeljivosti i mržnje prema protivnicima koja toliko karakteriše većinu alarmista.
Takmičenje traje do prekosutra, 8 novembra. Moguće je glasati na svaka 24 sata. Ja sam glasao već tri puta, za Climate Audit naravno, što i vama preporučujem. :) Za sada, Steve stoji odlično, čak ima šanse da pobedi. Konkurenti, uglavnom levičari i "liberali" su zgroženi takvom mogućnošću, i dodatnom medijskom pažnjom koju bi Steve dobio u tom slučaju. Pomozimo da Climate Audit pobedi. Prenesite prijateljima i poznanicima da i oni glasaju, ako vam se blog čini vrednim glasanja.
Meni je posebno zaniljivo takmičenje za najbolji naučni blog, zato što se tu u finalnoj konkurenciji među 10 najboljih nalazi i Climate Audit, izvanredan blog koji se bavi kritikom i proverom naučnih rezultata vezanih za merenja temperature i proxy-rekonstrukcije klime u prošlosti. Autor bloga je Steve McIntyre, čovek koje je opovrgao famozni Hockey Stick, otkrio greške u NASA-inim merenjima, po kojima je najtoplija godina u SAD 1934, a ne 1998 kako se do sada tvrdilo, i veliki broj drugih korisnih stvari koje možete saznati čitajući njegove priloge. Blog je zaista izvanredan, civilizovan, i komentatori su uglavnom visokokvalifikovani fizičari, inženjeri i drugi ljudi koji se razumeju u te stvari. Ja sam puno naučio o rekonstrukcijama klime, problemima sa merenjima temperature satelitski i na zemlji, o tome zašto određeni četinari iz Kalifornije nisu pouzdan temperaturni proxy, koji su dokazi da je period od 900-1300 godine bio znatno topliji od današnjeg, itd. Uz sve to, čovek je strašno duhovit, ciničan i zabavan kad satirizira alarmiste i komentariše njihove stavove. Nema ni trunke zagriženosti, netrpeljivosti i mržnje prema protivnicima koja toliko karakteriše većinu alarmista.
Takmičenje traje do prekosutra, 8 novembra. Moguće je glasati na svaka 24 sata. Ja sam glasao već tri puta, za Climate Audit naravno, što i vama preporučujem. :) Za sada, Steve stoji odlično, čak ima šanse da pobedi. Konkurenti, uglavnom levičari i "liberali" su zgroženi takvom mogućnošću, i dodatnom medijskom pažnjom koju bi Steve dobio u tom slučaju. Pomozimo da Climate Audit pobedi. Prenesite prijateljima i poznanicima da i oni glasaju, ako vam se blog čini vrednim glasanja.
IQ, ponovo
Kategorija:
Teorija
Ivan je nedavno imao post na temu IQ-a i ekonomskog razvoja, a ovog meseca će se i na CatoUnboundu baviti sličnom pričom.
Šta ja mislim o svemu tome? Meni je prosto očigledno da su inteligencija i uspeh u životu veoma visoko korelisani. Naravno, svi poznajemo nekog ko je pametan, ali iz nekog razloga nije uspeo, kao što poznajemo i neke ne baš toliko pametne, a uspešne. Ali, to su, verujem, izuzeci.
Ako je to tačno na individualnom nivou, zašto ne bi bilo tačno na grupnom? Ja verujem da jeste, ali da je korelacija između uspešnosti države i inteligencije njenog stanovništva mnogo slabija nego na individualnom nivou. Zašto? Pa, zbog institucija. Pametni ljudi u lošem okruženju će lošije proći u životu nego glupi ljudi u dobrom okruženju.
I to je otprilike bila Ivanova teza - "Ako imaju malo sreće sa selekcijom institucija (mir, niski porezi, vladavina prava itd), prosperiraće čak i ako nisu neki geniji".
Međutim, meni se čini da se pri izboru institucija ipak ne radi o pukoj sreći, odnosno da institucije nisu potpuno egzogene. Neke i jesu, posebno u bivšim kolonijama. Pravo pitanje, čini mi se, je da li pametnije stanovništvo zahteva bolje institucije. Ako je to tako (a ja nisam ubeđen ni da jeste ni da nije), onda sudbina Afrike nije tako svetla. Ako se neinteligentije stanovništvo lakše "prima" na populističke priče o socijalnoj pravdi, zlim kapitalistima i neophodnosti da država upravlja ekonomijom, onda IQ može da ima veliki uticaj na razvoj.
Šta ja mislim o svemu tome? Meni je prosto očigledno da su inteligencija i uspeh u životu veoma visoko korelisani. Naravno, svi poznajemo nekog ko je pametan, ali iz nekog razloga nije uspeo, kao što poznajemo i neke ne baš toliko pametne, a uspešne. Ali, to su, verujem, izuzeci.
Ako je to tačno na individualnom nivou, zašto ne bi bilo tačno na grupnom? Ja verujem da jeste, ali da je korelacija između uspešnosti države i inteligencije njenog stanovništva mnogo slabija nego na individualnom nivou. Zašto? Pa, zbog institucija. Pametni ljudi u lošem okruženju će lošije proći u životu nego glupi ljudi u dobrom okruženju.
I to je otprilike bila Ivanova teza - "Ako imaju malo sreće sa selekcijom institucija (mir, niski porezi, vladavina prava itd), prosperiraće čak i ako nisu neki geniji".
Međutim, meni se čini da se pri izboru institucija ipak ne radi o pukoj sreći, odnosno da institucije nisu potpuno egzogene. Neke i jesu, posebno u bivšim kolonijama. Pravo pitanje, čini mi se, je da li pametnije stanovništvo zahteva bolje institucije. Ako je to tako (a ja nisam ubeđen ni da jeste ni da nije), onda sudbina Afrike nije tako svetla. Ako se neinteligentije stanovništvo lakše "prima" na populističke priče o socijalnoj pravdi, zlim kapitalistima i neophodnosti da država upravlja ekonomijom, onda IQ može da ima veliki uticaj na razvoj.
05 November 2007
Ispovest jednog udbaša!
Kategorija:
Kultura,
Socijalizam
Pre desetak dana poslao sam jedan tekst pod naslovom "Zasto kazeš antifašizam a misliš komunizam?" časopisu NIN (pošto je dično Vreme prethodno odbilo da ga objavi, zapravo da me uopšte obavesti da li će ga ili neće objaviti). Tekst je izašao u pretposlednjem broju NIN-a (takođe bez obaveštenja, tako da sam za objavljivanje danas slučajno saznao), a u poslednjem broju pojavilo se nekoliko reakcija, među njima i reakcija Zorana Ostojića iz LDP. Ni izvorni tekst ni reakcije se ne mogu naći na online prezentaciji NINa. Iz mog teksta samo nekoliko naznaka a za Ostojićev dobijete link ka sajtu LDP.
Dakle, Janković:
Dakle, Janković:
"Fašističko-antifašističko nadmetanje u Novom Sadu prethodne nedelje pokazalo je ne ono po čemu se Srbija razlikuje od Zapada, već ono po čemu mu je slična. Iako je medijska prezentacija događaja uglavnom prećutkivala ovu stranu priče, istina o potpuno savremenom i evropskom karakteru celog hepeninga je neporeciva. To nije stvar koja je imala mnogo veze sa izvornim tranzicijskim problemima Srbije, već je proizvod idejnih sukoba koji su univerzalni u zapadnom svetu. Pogledajmo samo spoljašnji opis događaja – imali smo na jednoj strani grupu obrijanih momaka u čizmama, koji slave rođendan Hajnriha Himlera. Scena kakvu ćete lako naći svuda u Evropi, čak i u Nemačkoj (a kako čujemo i u Izraelu). Na drugoj strani, imali smo jedan drugi čudan skup koji je sebe okarakterisao kao "antifašistički". Na tom skupu su se mogle videti na desetine crvenih zastava sa petokrakama, mladi demonstranti sa licem prekrivenim maramama ala Jaser Arafat, parole tipa "EU jednako NATO jednako svastika", mnoštvo slika Če Gevare itd. Ikonografija i parole "antifašističkog" skupa su ponajviše ličili na asortiman sa parada komunističke partije u Italiji ili na ekstremnije segmente antiglobalističkih pokreta na Zapadu. Ni sama forma kontramitinga nije nova – u Italiji i Nemačkoj, komunisti i radikalni levičari vrlo često organizuju "antifašističke" kontramitinge sličnog tipa. Nije, dakle, bilo ničeg u nastupu, ideološkom repertoaru, pa čak ni u međusobnom sukobljavanju ovih grupa, što već nije hiljadu puta viđeno drugde. Da su se našli na nekom antiglobalističkom skupu u Evropi, pripadnici ovih dvaju "tabora" ne bi ni primetili da se po nečem bitnom razlikuju, već bi složno marširali i harangirali protiv Amerike, kapitalizma, NATO-a, MMF-a, globalizacije itd.
Korupcija u Srbiji 2
Kategorija:
Privatizacija
"Delta" je odlučila da tuži Vericu Barać za delo "narušavanja poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti". Ne znam da li za to imaju osnova, ali znam da će to samo dodatno pokvariti sliku koju o "Delti" već ima srpska elita (mišljenje običnog naroda očigledno je drugačije), tako da nisam siguran da im je to dobar potez. Sa druge strane, Izveštaj o "C marketu", koji je napisao Savet za borbu protiv korupcije se zaista odlikuje nekompetentošću i davanjem proizvoljnih i neargumentovanih ocena.
Koji su dokazi za nekompetentnost? Prvo, Savet napada Zakon o privatizaciji iz 2001. godine, a kao primere navodi "privatizaciju najstarije fabrike mineralne vode, prodaju nekada najvećeg lanca robnih kuća, otkup poljoprivrednog zemljišta i borbu nad vlasništvom C marketa". Problem je u tome što su i "Knjaz Miloš" i "C market" privatizovani po zakonu iz 1997. godine i da su u trenutku "privatizacije" 2005. godine već uveliko bili većinski privatni, da su "Robne kuće" u stečaju još od 2002. godine, a da državno poljoprivredno zemljište jednostavno nije predmet privatizacije. Sve u svemu, nijedan od primera nema apsolutno nikakve veze sa zakonom iz 2001. godine.
Drugi dokaz nekompetentnosti je tvrdnja da "neki pojedinac raspolaže bogatstvom koje se procenjuje na najmanje 6% BDP". Problem je u tome što su bogatstvo i BDP dve međusobno neuporedive veličine (ekonomisti bi rekli da je bogatstvo "stok" (stock), a BDP "tok" (flow)). Ako se želi nešto porediti sa BDP-jem, onda je to novostvorena vrednost u toj firmi (suštinski - plate, profit i plaćeni porezi), a ako već žele da uporede Miškovićevo bogatstvo sa nečim, onda treba da ga porede sa ukupnim bogatstvom u Srbiji (ukupna imovina minus obaveze prema inostranstvu, a koje je najmanje 10 puta veće od BDP-ja). Mišković nesumnjivo jeste veoma bogat, ali nema ni blizu 6% ukupnog bogatstva Srbije (recimo, pogledati "Ekonomistovu" listu 300 najvećih firmi u Srbiji).
Proizvoljne ocene se odnose na tvrdnju da Delta, po kupovanju C marketa, ima preko 60% tržišta, što prosto nije tačno, čak ni izbliza. Praktično jedine iole svetle tačke Izveštaja su kritika koja se odnosi na sastanak koji je održan kod Koštunice i na kome je dogovoreno primirje suprotstavljenih strana, kao i zaista odlična hronologija događaja, iz koje međutim ostaje potpuno nejasno ko je tu uopšte bio korumpiran - Vlada, Komisija za hartije od vrednosti, Trgovinski sud, ili neko drugi.
Koji su dokazi za nekompetentnost? Prvo, Savet napada Zakon o privatizaciji iz 2001. godine, a kao primere navodi "privatizaciju najstarije fabrike mineralne vode, prodaju nekada najvećeg lanca robnih kuća, otkup poljoprivrednog zemljišta i borbu nad vlasništvom C marketa". Problem je u tome što su i "Knjaz Miloš" i "C market" privatizovani po zakonu iz 1997. godine i da su u trenutku "privatizacije" 2005. godine već uveliko bili većinski privatni, da su "Robne kuće" u stečaju još od 2002. godine, a da državno poljoprivredno zemljište jednostavno nije predmet privatizacije. Sve u svemu, nijedan od primera nema apsolutno nikakve veze sa zakonom iz 2001. godine.
Drugi dokaz nekompetentnosti je tvrdnja da "neki pojedinac raspolaže bogatstvom koje se procenjuje na najmanje 6% BDP". Problem je u tome što su bogatstvo i BDP dve međusobno neuporedive veličine (ekonomisti bi rekli da je bogatstvo "stok" (stock), a BDP "tok" (flow)). Ako se želi nešto porediti sa BDP-jem, onda je to novostvorena vrednost u toj firmi (suštinski - plate, profit i plaćeni porezi), a ako već žele da uporede Miškovićevo bogatstvo sa nečim, onda treba da ga porede sa ukupnim bogatstvom u Srbiji (ukupna imovina minus obaveze prema inostranstvu, a koje je najmanje 10 puta veće od BDP-ja). Mišković nesumnjivo jeste veoma bogat, ali nema ni blizu 6% ukupnog bogatstva Srbije (recimo, pogledati "Ekonomistovu" listu 300 najvećih firmi u Srbiji).
Proizvoljne ocene se odnose na tvrdnju da Delta, po kupovanju C marketa, ima preko 60% tržišta, što prosto nije tačno, čak ni izbliza. Praktično jedine iole svetle tačke Izveštaja su kritika koja se odnosi na sastanak koji je održan kod Koštunice i na kome je dogovoreno primirje suprotstavljenih strana, kao i zaista odlična hronologija događaja, iz koje međutim ostaje potpuno nejasno ko je tu uopšte bio korumpiran - Vlada, Komisija za hartije od vrednosti, Trgovinski sud, ili neko drugi.
Stručnjak, a nije Nebojša
Kategorija:
Monetarna politika,
Privatizacija
Posle debakla Nebojše Katića izgleda da su novinari u Srbiji na tragu boljeg sagovornika. Dragomir Janković, iz ekonomskog instituta u Briselu dosta bolje analizira ekonomske probleme u Srbiji i predlaže konkretnija rešenja. Janković kritikuje vladu zbog odugovlačenja sa privatizacijom, nereformisanog PIO fonda, kredita za samozapošljavanje i zbog velike javne potrošnje.
U slučaju javne potrošnje Janković smatra da je veliki budžet po definiciji inflatoran. Na Tržišnom rešenju smo već raspravljali o ovome i koliko se meni čini nismo uspeli da se dogovorimo da li rast javne potrošnje izaziva inflaciju. Koliko se sećam mislim da smo se u načelu složili sa ovom pretpostavkom jer vlada novac isključivo troši dok građani malo i štede. Mislim da se nisu svi složili sa ovom definicijom. (Ne mogu sada da nađem post, ako neko bude imao više sreće od mene neka ostavi link u komentarima). U svakom slučaju Janković kaže da rast plata u javnim preduzećima (sve monopolisti) podstiče inflaciju. Sa ovim se slažem. Što su veći troškovi monopolisti će vršiti veći pritisak na vladu da povećava cene. Janković predlaže tržišno rešenje, privatizaciju javnih preduzeća.
U slučaju reforme PIO fonda Janković smatra da se ta reforma ne radi na inicijativu države, što meni apsolutno nije jasno. Država će morati da pokrije troškove sadašnjih penzionera i radnika koji su do sada uplaćivali novac u penzioni sistem. Takođe, obaveza uplaćivanja doprinosa u PIO fond mora biti ukinuta pre nego što privatni fondovi zaista zažive. Ova reforma će se raditi isključivo na inicijativu države.
Janković takođe krivi Komisiju za zaštitu konkurencije za postojanje monopola. Tu greši. Na stranu par kritika mislim da su novinari definitivno našli boljeg ekonomskog sagovornika iz inostranstva.
U slučaju javne potrošnje Janković smatra da je veliki budžet po definiciji inflatoran. Na Tržišnom rešenju smo već raspravljali o ovome i koliko se meni čini nismo uspeli da se dogovorimo da li rast javne potrošnje izaziva inflaciju. Koliko se sećam mislim da smo se u načelu složili sa ovom pretpostavkom jer vlada novac isključivo troši dok građani malo i štede. Mislim da se nisu svi složili sa ovom definicijom. (Ne mogu sada da nađem post, ako neko bude imao više sreće od mene neka ostavi link u komentarima). U svakom slučaju Janković kaže da rast plata u javnim preduzećima (sve monopolisti) podstiče inflaciju. Sa ovim se slažem. Što su veći troškovi monopolisti će vršiti veći pritisak na vladu da povećava cene. Janković predlaže tržišno rešenje, privatizaciju javnih preduzeća.
U slučaju reforme PIO fonda Janković smatra da se ta reforma ne radi na inicijativu države, što meni apsolutno nije jasno. Država će morati da pokrije troškove sadašnjih penzionera i radnika koji su do sada uplaćivali novac u penzioni sistem. Takođe, obaveza uplaćivanja doprinosa u PIO fond mora biti ukinuta pre nego što privatni fondovi zaista zažive. Ova reforma će se raditi isključivo na inicijativu države.
Janković takođe krivi Komisiju za zaštitu konkurencije za postojanje monopola. Tu greši. Na stranu par kritika mislim da su novinari definitivno našli boljeg ekonomskog sagovornika iz inostranstva.
Korupcija u Srbiji
Kategorija:
Razno
Centar za liberalno-demokratske studije je objavio studiju "Korupcija u Srbiji: pet godina kasnije", a održali smo i konferenciju u Sava Centru u subotu.
Što se same studije tiče, statistički deo predstavlja ponavljanje ankete koja je urađena januara 2001. godine. Anketa pokazuje smanjenje korupcije, posebno kod objektivnijih pitanja, tipa "da li je vama lično neko tražio novac". Što se percepcije korupcije tiče, ona je opala od 2001., ali ne mnogo. Ako bih morao da rezimiram studiju u jednoj rečenici, rekao bih da je došlo do određenog pada korupcije od 2001. na ovamo, ali skoro isključivo kao rezultat indirektnih akcija Vlade (liberalizacija, privatizacija, reforma poreskog sistema, javne nabavke i slično), a samo malim delom kao rezultat direktnih akcija Vlade (rad specijalizovanih tela, hapšenja i slično). Takođe, bavili smo se i analizom pisanja medija i ono je, blago rečeno, loše.
Što se same konferencije tiče, uspeli smo da na jednom mestu okupimo ministre pravde, unutrašnjih poslova, ekonomije i finansija, a bio je tu i potpredsednik Vlade. Na mene su najbolji utisak ostavili Petrović (koji je naveo zaista zabrinjavajuće podatke o stanju u pravosuđu - recimo, preko 70% presuda za teška ubistva podrazumevaju kaznu koja je ispod zakonskog minimuma, što implicira korupciju) i Dinkić, koji je najavio "giljotinu propisa", ali o tome u nekom narednom postu.
Što se same studije tiče, statistički deo predstavlja ponavljanje ankete koja je urađena januara 2001. godine. Anketa pokazuje smanjenje korupcije, posebno kod objektivnijih pitanja, tipa "da li je vama lično neko tražio novac". Što se percepcije korupcije tiče, ona je opala od 2001., ali ne mnogo. Ako bih morao da rezimiram studiju u jednoj rečenici, rekao bih da je došlo do određenog pada korupcije od 2001. na ovamo, ali skoro isključivo kao rezultat indirektnih akcija Vlade (liberalizacija, privatizacija, reforma poreskog sistema, javne nabavke i slično), a samo malim delom kao rezultat direktnih akcija Vlade (rad specijalizovanih tela, hapšenja i slično). Takođe, bavili smo se i analizom pisanja medija i ono je, blago rečeno, loše.
Što se same konferencije tiče, uspeli smo da na jednom mestu okupimo ministre pravde, unutrašnjih poslova, ekonomije i finansija, a bio je tu i potpredsednik Vlade. Na mene su najbolji utisak ostavili Petrović (koji je naveo zaista zabrinjavajuće podatke o stanju u pravosuđu - recimo, preko 70% presuda za teška ubistva podrazumevaju kaznu koja je ispod zakonskog minimuma, što implicira korupciju) i Dinkić, koji je najavio "giljotinu propisa", ali o tome u nekom narednom postu.
Subscribe to:
Posts (Atom)