Svi kriptokomunisti su isti

Predsednik Hrvatske i ministar spoljnih poslova Hrvatske ovih dana se satraše od davanja preporuka šta treba da bude odluka sudskih vlasti Srbije u procesu rehabilitacije Ministra odbrane Kraljevine Jugoslavije i Vrhovnog komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini. Meni se diže kosa od toga jer, em se neko našao iz inostranstva da nam soli pamet kako treba da funkcioniše naše pravosuđe, em izgleda da ono ne treba da sudi isključivo na osnovu dokaza koje prikupi u procesu rehabilitacije. Mnogo je tu istinskog kriptokomunističkog smeća, a meni bodu oči sledeće stvari.
1. Rehabilitacija nam samo govori da je neko osuđen u procesu u kojem optuženi nije imao prilike da se brani i u kome nisu korišćeni dokazi koji su karakteristični za uređene pravne sisteme. Mihailoviću je suđeno od strane suda koji ima jednak legitimitet i legalitet kao i sudovi Al-Kaide, Cvenih kmera, pa ako hoćete i sudovi RSK sa stanovništa Republike Hrvatske. Reč je o sudu nekoga ko je na krilima okupatora iz šume došao na vlast i sudio onima koji su bili legalni i legitimni predstavnici organa Kraljevine Jugoslavije. Ja da sebe nazivam evropejcem i demokratom nikada se ne bi busao u odluke takvih sudova.
2. Međutim, to nije ni pola problema. Meni je jasno da neko u Hrvatskoj može da ne voli Kraljevinu Jugoslaviju. Jasno mi je da može i da ne voli ono što bi se desilo da je JKVO bila pobednik, a to bi bilo kažnjavanje kvislinga. Međutim, to je jedna stvar, a ono što se prebacuje Mihailoviću je nešto sasvim drugo. Postojanje zločina koje su počinile jedinice JKVO koje su se odmetnule od kontrole Mihailovića nikako nije dokaz o zločinačkom karakteru JKVO (šta više Mihailovićeve snage su likvidirale neke od tih odmetnih kabadahija), jer onda bi zločini koji su počinjeni u Oluji mogli da govore po istoj analogiji o zločinačkom karakteru Hrvatske i celog njenog rukovodstva iz 1995. godine. Dalje, ponajmanje pravo da govore o tome imaju oni koji su pripadali ideološkom korpusu onih koji su pobili bez suđenja nekoliko desetina hiljada ljudi samo u Srbiji i to samo zato što isti nisu želeli da žive u ropstvu.
3. Osim u Hrvatskoj i delu Bosne i naravno, kod naših kriptokomunista-evropejaca, nigde Mihailović nije ratni zločinac i saradnik nacista. Meni je dovoljno šta su o njenu govorili Ronald Regan, Dvajt Ajzenhauer, Hari Truman i Ričard Nikson. Niko u civilizovanom svetu nije ikada video u JKVO saradnika nacista nego antifašističku formaciju, koja se borila protiv svakog totalitarizma. Ako je zločin to što su želeli da nam Jugoslavija/Srbija ne postane to što je postala pod komunistima, to je samo razlog za pohvalu. Ceo rat je Mihailović proveo po šumama i pećinama samo zato da bi bolje sarađivao sa nacistima, a ovi su ga ucenili na 100.000 maraka jer im je baš mnogo pomagao. Istovremeno neki drugi su imali u nacistima svoje prijatelje i saveznike sve do juna 1941. godine, a tokom rata su manje-više konstantno sa njima sarađivali.
4. Meni je jasna potreba za analogijom zločina i saradnje sa nacistima, ali ona može biti samo na nivou Pavelić-Ljotić, nategnuto Nedić. Ako se želi da se ikada Srbi i Hrvati izmire u pravom smislu te reći, možemo ili da čekamo još par decenija, ili da pogledamo istoriju kakva jeste, ali to se nikada ne može desiti time što ćemo se vratiti starim fikcijama bolesne partizanštine. Da budem iskren, više cenim one koji neće da nas sve trpaju u taj koš, nego one koji spajaju partizanki pedigre i put ka EU. Dok ne bude bilo jasno da su muslimane u Srebrenici, Albance na KOsmetu i Hrvate na Ovčari ubijali oni koji su izašli iz šinjela ubica iz 1944. i 1945. godine, a ne iz nasleđa JKVO bićemo tragičan narod koji nema razloga da se stidi niti Kraljevine Jugoslavije, niti Karađorđevića, niti JKVO, a koji uporno velikim delom slavi one koji su ga civilizacijski upropastili.

Prekrajanje istorije

Kada istorijske činjenice ne odgovaraju željenoj istoriji, najjednostavnije je promeniti činjenice i dobiti istoriju kakva se želi. O tome smo već pisali , jedan od rodonačelnika Novog primitivizma je to lepo sažeo na duhovit način. Danas su u medijima bila dva događaja od kojih je jedan u maniru potpune groteske, a drugi govori o bedi Srbije.

Prvi događaj koji je smešan i u duhu Elvisa Dži Kurtovića desio se u Splitu. Predsednik NK Hajduk, koji čas pokazuje ljubav prema ustaštvu, čas govori da je bio mlad i neiskusan u godinama koje su poznije nego godine mladalačkog obijanja trafika u Srbalja, rešio da dokaže da Hajduk nije bio omiljen Titov klub. Malo fotošopa i nestade groteskna petokraka sa dresova Sliškovića, Šurjaka i ekipe na kalendaru sa asovima ovog kluba. Kada bih reagovao u maniru naših autora komparativnih regionalnih razlika sa akcentom na budalaštine drugih naroda u regionu, rekao bih da Lukić i Đurić nisu najgori.

Drugi događaj govori o bedi Srbije gde moralne lekcije dele ljudi kojima su krvave ruke i gde se i danas, malo manje konzumira potpuno izmišljena istorija, počevši od Žikice koji ubija policajca u švalerskom pohodu, preko bajki o komunističkom otporu u Beogradu, prećutkivanja zločina koji su počeli još 1941.godine u prvoj republici-modelu, pa zaključno sa potpunim izmišljanjem događaja i biografija koji se nikada nisu desili, a malo više konzumiraju plodovi pljačke i zločina nakon zamene jednog okupatora drugim. Dokazivanje rehabilitacije bilo koga ko je osuđen pred sudovima KPJ je iživljavanje nad idejom pravne države i poziv da niko nikada ne stane iza ovakve države i konsekventno naroda u teškim vremenima sa odgovoršću i integritetom većim i za zrno od integriteta barabe. Danas je prezentovan dokument države koja je imala najbolji uvid i stanje u Srbiji, koja nije imala velike potrebe da falsifikuje našu istoriju jer je shvatila da Britanci neće živeti u neslobodi za razliku od Srba i koji govori ono što znaju i vrapci na grani, a to je da je Mihailoviću mesto gde i drugim ličnostima iz srpske istorije koje su se borile za slobodu, a protiv tiranije.

Praznici

Praznici su bitan element identiteta jedne nacije. Neki od nacionalnih praznika su poznati mnogo šire od matične države, na primer Dan nezavisnosti, Pad Bastilje ili mnogi drugi širom sveta. Čak su i komunisti u Srbiji imali široku potku izmišljenih događaja i heroja čija su (ne)dela slavljena. Nakon što smo se ratosiljali Dana svinjokolja i Dana kada je Žikica ubio muža svoje švalerke, nastala je praznina koju jednostavno ne mogu da popune samo verski praznici. Stoga je inicijativa da se slavi nešto što predstavlja značajne svetovne događaje, bilo svetlije momente srpske istorije, svetske istorije ili stvari koje se nikada ne trebaju zaboraviti dobra stvar.
Meni je posebno drago da će Drugi svetski rat stati u jedan Dan sećanja na nacističko bezumlje i da ćemo uz malo pameti prestati da pričamo o stradalnicima na bilo koji drugi način nego kao o nevinim žrtvama, koje nisu umrle ni za petokraku, ni za krst časni, ni za bolje sutra, nego zato što je neko odlučio da ubija nevine civile.
Odlična je stvar što ćemo na primeran način obeležiti golgotu u Prvom svetskom ratu i sećati se da je Srbija nekada bila zemlja koja je bila deo zapadne civilizacije, koja je imala vojsku kojoj su neprijatelji dizali spomenike i koja je tada izgubila trećinu muškog stanovništva braneći slobodu.
Dobro je i da će onaj praznik u februaru, a ustvari sećanje na dva bitna događaja dobiti i drugi dan. Sretenjeski ustav pokazuje da je Srbija imala iskorake koji su bili čak i ispred vremena, a posebno ispred zemlje čija je autonomna jedinica Srbija tada bila, a Dan ustanka je između ostalog i dan naše kapitalističke revolucije.
Jedino mi je žao što se Dan pobede, a danas Dan Evrope ne praznije dva dana. Jer tog 9. maja samo je deo Evrope pobedio, a deo je još 44 godine bio pod režimom koji ni po čemu nije bio drugačiji od onoga koji je pobeđen 9.5. Stoga bi 9.novembar, dan kada se, opet u tom Berlinu, slomila kična Carstva Zla, bio pravi izbor za drugi Dan pobede.

Mali ogled o istoriji životnog standarda u Srbiji

Opet nam je standard u vreme Broza tema u medijima. Ja sam već pisao o tome, ali mi sada padaju na pamet neki argumenti koje ranije nisam razvijao.

Recimo, industrijska proizvodnja. To što je ona i dalje na nivou 1970-ih nam ne govori samo da smo mi negde zaostali u razvoju, već nam govori da je Srbija proizvodila nešto što su:
a. Domaći građani i domaće firme morali da kupuju jer nisu imali izbora
b. Prodavali na velikom gladnom tržištu SEV gde su mogli da uvaljaju svakojako smeće bez većih problema.
Dakle, to što smo 1970-ih, recimo, proizvodili ovo ili ono je relativna stvar. Izgrađenu su giganti koji su uglavnom pravili gubitke, a imali su jak netržišni vetar u leđa. Problem je što nisu na vreme prodati i restrukturirani nego je 13 godina pod Miloševićem većinu od njih učinilo potpunim zombijima. A svet se promenio i SEV nikada neće biti region gde žive robovi koji su srećni kada jedan dan kupe levu, a drugi dan desnu cipelu. I braća nesvrstani su razvila ukus za dobru robu u međuvremenu. A bogami i u Srbiji ima entuzijazma da se kupuju samo domaće stvari koje daju vrednost za novac.
Drugo je pitanje, dobro ako je privreda pravila gubitke, kako to da se izgradilo ovo ili ono i odakle nam pare da to finansiramo. Ja sam već ukazivao na:
a. SAD su dale ogromnu bespovratnu pomoć i izgradile JNA.
b. Dosta pogona je po političkim linijama investirano u SFRJ (na primer Golf u Vogošći i sl.)
c. SFRJ se zadužila oko 20 milijardi dolara, što je u današnjem novcu ekvivalent od preko 100 milijardi dolara, ako ne i više.
A ima još jedan bitan izvor. Naime, klasična piramidalna shema penzija zvana pay-as-you-go je dovodila do toga da uslovima kada nije bilo mnogo korisnika veliki deo novca može da se "investira", a da penzije budu solidno visoke. To je bio ogroman keš koji je mogao svašta da zakrpi. I to je trajalo dok nismo došli gde jesmo.
Dakle, niti danas imamo mogućnost da se još zadužimo, niti država može da preusmerava pare koje idu u "penzioni fond", niti smo ikome bitni na celom svetu da nam nešto veliko da na lepe muljatorske oči, niti iko hoće da kupuje svakojako smeće, dakle možda je i nekome tada bilo lepo, ali ta lepota je proizvela mnogo ružnih stvari danas.
Stoga je plitkoumno uopšte porediti standard dva vrmena, jer danas se i manje zadužujemo nego tada, niko nam ne pirka tajfunče u leđa, nemamo kravu muzaru čija će muža da se obija o glavu generacijama koje dolaze, a ljudi danas vole da nešto dobiju za svoj novac.
Sve u svemu da je taj sistem kojega se mnogi nostalgično prisećaju preživeo i da narodi SFRJ ne bi o tom hipotetičkom slučaju želeli da namire svoje račune proizvodima JNA, takva zemlja bi danas bila svetska parija. Bila bi izopštena u svakom pogledu, sve fabrike koje su propale bi propale i u tom slučaju, čak i da nam ne uvedu ekonomske sankcije zbog kršenja ljudskih prava, svi računi koji su nam danas došli na naplatu došli bi kogod da vodi zemlju. Ja ne kažem da u poslednjih deset godina nije urađeno premalo i da se pomalo kraduckalo, ali u poređenju sa sprcavanjem novca koje se dešavalo u vreme srećne geopolitike, sadašnje vlasti se ponašaju skoro kao švapska domaćica.

Kratak prikaz pada jedne štetočine i jedne dobrano propuštene prilike

Zamisli život u kome nosiš nove cipele,
Zamisli da voziš nešto drugo osim Zastave,
Zamisli život drugačiji od ovog,
I igraj, igraj, igraj Fonto,
Zamisli život u kome nosiš nove cipele.
Zamisli život sa devizama u bankama,
Zamisli da benzin ne kupuješ u kantama,
Ma zamisli život drugačiji od ovog,
I igraj, igraj, igraj bingo,
Zamisli život sa devizama u bankama.
E, ponekad ulice su pune ljudi,
A specijalci batinaju sa pendrekom po uhu,
A murija izlazi iz podruma i sa krova,
I čitav narod tuce kao da je lud, lud, lud,
I ja sam lud!
Zamisli život u kom redovno dele penzije,
Ma zamisli da radiš i da živiš od zarade - neverovatno,
Zamisli život drugačiji od ovog,
Znam da teško možeš i da zamisliš život,
Al' zamisli da živiš i da ne moraš da zamišljaš.
Kao sto rekoh, ponekad ulice su pune ljudi,
Specijalci batinaju pendrekom po uhu,
A murija izlazi iz podruma i s krova,
I čitav narod tuce kao da je lud, lud, lud,
I ja sam lud!
A sad ćemo lagano da probamo da zažmurimo i da zamislimo.
Jel'?
Nije teško, videćete.
3-4.

Zamisli život gde ideš često preko granice,
Zamisli da letuješ negde van Čukarice,
Zamisli život u kom te država ne potkrada,
Zamisli život gde politika je dosada,
Zamisli da ima prave opozicije,
Zamisli bolnice i škole bez policije,
Zamisli puteve sa popravljenim džombama,
Zamisli nebo s kog nam ne prete bombama,
Zamisli život drugačiji od ovog,
Znam da teško možeš i da zamisliš život,
Al' zamisli da živiš i da ne moraš da zamišljaš.
Zamisli!!!

Ko je ovaj čovek?

As he smashed the feu­dal sys­tem of aris­to­crat­ic priv­ilege and birth, he built a new and unique sys­tem based on in­di­vid­ual mer­it, loy­al­ty, and achieve­ment. He took the dis­joint­ed and lan­guorous trad­ing towns ... and or­ga­nized them in­to his­to­ry’s largest free-​trade zone. He low­ered tax­es for ev­ery­one, and abol­ished them al­to­geth­er for doc­tors, teach­ers, priests, and ed­uca­tion­al in­sti­tu­tions. He es­tab­lished a reg­ular cen­sus and cre­at­ed the first in­ter­na­tion­al postal sys­tem. His was not an em­pire that hoard­ed wealth and trea­sure; in­stead, he wide­ly dis­tribut­ed the goods ac­quired in com­bat so that they could make their way back in­to com­mer­cial cir­cu­la­tion. He cre­at­ed an in­ter­na­tion­al law and rec­og­nized the ul­ti­mate supreme law of the Eter­nal Blue Sky over all peo­ple. At a time when most rulers con­sid­ered them­selves to be above the law, ... in­sist­ed on laws hold­ing rulers as equal­ly ac­count­able as the low­est herder. He grant­ed re­li­gious free­dom with­in his realms, though he de­mand­ed to­tal loy­al­ty from con­quered sub­jects of all re­li­gions. He in­sist­ed on the rule of law and abol­ished tor­ture, but he mount­ed ma­jor cam­paigns to seek out and kill raid­ing ban­dits and ter­ror­ist as­sas­sins. He re­fused to hold hostages and, in­stead, in­sti­tut­ed the nov­el prac­tice of grant­ing diplo­mat­ic im­mu­ni­ty for all am­bas­sadors and en­voys, in­clud­ing those from hos­tile na­tions with whom he was at war.

Iz knjige Genghis Khan and the Making of the Modern World.

Istočna Evropa

Bio sam nedavno u Bratislavi i prilično se iznanadio kada sam pročitao da je Bratislava u periodu od 1541. do 1784. veka bila glavni grad Mađarske.

Razmišljajući o tome da onda nije ni čudo što Mađarska i Slovačka ni do danas nisu rešili sve međusobne probleme, pokušao sam da se setim nekog sličnog primera, gde je nekada glavni grad danas postojeće države danas glavni grad neke druge države (ne uzimajući u obzir trivijalne slučajeve poput - London je nekada bio glavni grad SAD i Indije).

Uspeo sam da se setim još tri slučaja, sva tri u ovom delu Evrope, od toga dva direktno vezana za Srbiju. Dakle - Kijev (nekada glavni grad Rusije, danas Ukrajne), Skoplje i Priština (nekada glavni gradovi Srbije). Tu bi verovatno trebalo dodati i Istanbul, koji nije (više) prestonica Turske, a mislim da se slobodno može reći da je bio prestonica Grčke. Takođe, Prag je jedno vreme bio prestonica Svetog Rimskog Carstva,  za koje se možda može tvrditi da je prethodnica Nemačke.

Dakle, da li znate za još neki sličan slučaj, a da nije u Istočnoj Evropi?

PS. Ovo za Prištinu nisam siguran, engleska Vikipedija kaže da jeste, srpska kaže da nije.

Kad su tekli med i mleko

Komentator perica skreće pažnju na čuveni Memorandum SANU iz 1986. godine. Pošto ga nikada nisam ranije pročitao, rekoh - ajde da bacim pogled. Evo jednog od zanimljivih pasusa.


Na moral masa razorno deluje i nezaposlenost. Nepotizam je sveopšta pojava, davanje prvenstva rođacima prilikom zapošljavanja postalo je skoro obicajno pravo. Nezaposlenost je težak društveni problem ne samo zato što je veliki broj mladih ljudi bez samostalne egzistencije, vec i zato što veliki deo stanovništva, sa starosnom i kvalifikacionom strukturom boljom od one koju imaju zaposleni, ostaje neproduktivan iako bi njihovo odgovarajuce ukljucivanje umnogome poboljšalo stanje. Mučni su i demoralizacija tih ljudi i njihovih porodica, beznađe učenika i studenata koji se školuju bez izgleda na zaposlenje, kao i psihologija onih koji, dobivši najzad posao nakon višegodišnjeg čekanja, gledaju u njemu samo uhljebije, lišeni ambicija da se obeleže značajnim radnim doprinosom, utoliko više što su se tokom čekanja iskljucili iz struke i zaboravili veliki deo naučenog.


Ako vas zanima, Memorandum možete naći ovde.

Zašto su se crnogorski socijalisti predomislili 2000. godine?

Već jedno 10 godina me "muči" jedno pitanje - zašto 2000. godine Crnogorci nisu napravili Vladu sa SPS-om i JUL-om?

Naime, 5. oktobra je priznata pobeda Koštunici nad Miloševićem, ali je stanje u tadašnjem saveznom parlamentu bilo daleko drugačije. U Veću Republika, u kojem su obe Republike imale po 20 poslanika, crnogorska partija bliska Miloševiću (Socijalistička narodna partija) je imala svih 2o poslanika, jer koalicija oko Đukanovića nije ni učestvovala na tim izborima. DOS je, ako se ne varam, imao samo 11 ili 12 poslanika. U Veću građana DOS takođe nije imao većinu (ne mogu sada da nađem rezultate izbora, ali recimo da je DOS imao 55 poslanika od 120, ili tako nešto).

Ja sam do nedavno mislio da Crnogorci nisu želeli da od njih zavisi i da su prosto napravili koaliciju sa najjačom grupacijom iz Srbije. Međutim, izgleda da nije bilo tako jednostavno.

Naime, pre par nedelja sam imao priliku da razgovaram sa jednim čovekom koji je tada bio poslanik SPS-a u Veću građana. On mi tvrdi da su socijalisti pregovarali sa Crnogorcima i da su se dogovorili da naprave Vladu, da su čak usaglasili i sva "kadrovska rešenja". Dogovor je dakle bio da Koštunica bude predsednik države, ali da saveznu vladu, koja je i inače bitnija od mesta predsednika, čine predstavnici SPS i crnogorskih socijalista. Ovaj čovek mi tvrdi da su socijalisti otišli u Skupštinu uz veru da će biti izabrana ta vlada. Navodno je na početku zasedanja izbio neki problem oko toga ko će da predsedava Skupštinom - Mićunović je seo u fotelju, pretpostavljajući da je najstariji, ali se onda ispostavilo da je neki crnogorski poslanik još stariji. Napravljena je pauza od par sati u kojoj se, iz perspektive čoveka koji mi je to pričao, desilo nešto bitno, pa su se Crnogorci za vreme te pauze predomislili i odlučili da naprave koaliciju sa DOS-om.

Dakle, pitanje je - da li neko zna šta se tada desilo? Jednostavno, zašto su se Crnogorci predomislili?

Dve stvari koje nisam znao o Drugom svetskom ratu

1. SAD i SSSR su priznale tzv Višijevsku vladu u Francuskoj, koja je nastala nakon okupacije od strane Nemačke i održavale su normalne diplomatske odnose sa tom vladom sve dok nisu ušle u rat.

2. SSSR je objavio rat Japanu tak 8. avgusta 1945. godine, dva dana NAKON bačene bombe na Hirošimu i dan pre bacanja bombe na Nagasaki.

Arhiva

Koga takve stvari zanimaju, na sajtu Time Magazinea možete naći sve tekstove koje je magazin objavio od 1923. godine. Ako na sajtu tražite tekstove u kojima se pominje Serbia i ako ih složite hronološki, dobićete sledeće tekstove.

Na primer, možete pročitati u članku od 21. marta 1923. godine o nedavno održanim izborima, kao i to da je Hrvatska seljačka stranka Stjepana Radića ostvarila odlične rezultate i povećala broj poslanika sa 49 na 70. Za Radića kažu " He is in favor of the separation of Croatia from the rest of Yugoslavia and setting his country as an independent republic." Zanimljiv je i članak pod naslovom "Montenegro: Cessession" od 4. juna 1923. A članak od 2.jula 1928. počinje sledećom rečenicom "Serbia was the traditional Land of Assassinations".

Sve u svemu, možda bi bolje bilo da deci, umesto udžbenika iz istorije, daju da čeprkaju po Time-ovom sajtu.

Ideje i interesi 2

Čitam Slavišin tekst, pa rekoh da napišem i nešto što ja mislim na tu temu. Meni se čini da ideje i interesi ne mogu ni samostalno, ali ni zajedno da objasne porast državne intervencije u pretodnih stotinak godina.

Prvo, zašto ne mogu samostalno. Za veliku promenu državne politike je nužno da u novim idejama neko prepozna svoj interes. Komunizam i fašizam se nisu raširili u prvoj polovini dvadesetog veka samo zbog "snage ideja", već i zato što su određene grupe ljudi u sprovođenju tih ideja videle svoj lični interes i bile spremne da poginu za njega. Jeste, bilo je potrebno taj interes opravdati nekim višim razlozima, ali su i tada ljudi znali da "za ideale ginu budale". Sa druge strane, većini interesnih grupa je teško da nešto "proguraju" ako uopšte nemaju podršku intelektualne elite i građana. Meni je zato veoma bliska teorija Brusa Jendla o švercerima i vernicima - dok vernici traže promenu politike iz "idealističkih" razloga, dotle šverceri na tome profitiraju. U tom kontekstu, ideologe bi mogli da smatramo svojevrsnim vernicima koji političarima daju opravdanje za vođenje politike koja je u korist određene uske grupe ljudi.

Ali, čini mi se da porast državne intervencije u proteklih 100 godina ne može da se objasni samo idejama i interesima. Mislim da su bitne makar još tri stvari, koje su doprinele povećanom mešanju države.

Prva je širenje demokratije. Kao najočigledniji primer, navodim žene koje su se izborile za pravo glasa upravo u prvoj polovini dvadesetog veka u većini zapadnih zemalja. Elektorat se duplirao, to ne može da nema posledice na ishod. O tome je pisao Džon Lot pre desetak godina. Svako ko se bavi izborima će vam reći da su teme koje interesuju žene drugačije od tema koje zanimaju muškarce. Ako pretpostavimo, što meni deluje razumno, da su žene manje sklone riziku od muškaraca, onda širenje država blagostanja nakon što su žene dobile pravo glasa savršeno ima logike, a Lot je našao i neke empirijske dokaze. Ali, dodao bih, veća averzija prema riziku ne implicira samo veće rashode za penzije, zdravstvo, školstvo i nezaposlenost, već i strožiju regulaciju vezano za zaštitu životne sredine, ispravnost hrane i slično.

Druga velika promena u poslednjih sto godina je tehnologija (pogledajte, recimo ovaj tekst. Tehnologija je učinila mogućim ono što ranije nije bilo moguće - administriranje složenog poreskog sistema, na primer. Takođe, trošenje državnih para je postalo lakše pratiti. Samo zamislite nekoga ko 1850. godine želi da uvede državni penzijski sistem - ko su obveznici, gde žive, kako da im dostave pare, kako da naplate doprinose, sve potpuno nemoguće, ili prohibitivno skupo. Zato o tome nije niko ni razmišljao, a ne zato što nije bilo zainteresovanih ili zato što su ljudi tada takvu ideju smatrali moralno ili ekonomski pogrešnom.

Takođe, treba naglasiti i uticaj tehnologije na samo formulisanje ekonomske politike. Hajekov argument da donosioci odluka često ne znaju šta rade jer nemaju informacije je kroz novu tehnologiju izgubio svoju uverljivost, jer su protivnici mogli da kažu - "kako to misliš da je nešto neizračunljivo, pa imamo kompjutere", ili "kako to misliš da političari nemaju informacije sa terena, pa pozvaće telefonom ljude na terenu da ih pitaju". Naravno, Hajekova teza nije ni bila direktno vezana za tehnologiju, ali je njegovim protivnicima usled razvoja tehnologije bilo lakše da takve kritike odbace. Recimo, pogledajte tekst Oskara Langea "The Computer and the Market":

In my essay I refuted the Hayek—Robbins argument by showing how a market mechanism could be established in a socialist economy which would lead to the solution of the simultaneous equations by means of an empirical procedure of trial and error. Starting with an arbitrary set of prices, the price is raised whenever demand exceeds supply and lowered whenever the opposite is the case. Through such a process of tatonnements, first described by Walras, the final equilibrium prices are gradually reached. These are the prices satisfying the system of simultaneous equations. It was assumed without question that the tatonnement process in fact converges to the system of equilibrium prices.

Were I to rewrite my essay today my task would be much simpler. My answer to Hayek and Robbins would be: so what’s the trouble?

Let us put the simultaneous equations on an electronic computer and we shall obtain the solution in less than a second. The market process with its cumbersome tatonnements appears old-fashioned. Indeed, it may be considered as a computing device of the preelectronic age.

Treće, došlo je i do velikih demografskih promena, što je uticalo i na preovlađujuće ideje i na preovlađujuće interese. Na primer, ako postoje državni penzijski i zdravstveni sistem, starenje stanovništva će praktično po definiciji dovesti do porasta državnih rashoda za te stvari, a samim tim i do poreza iz kojih se sve to finansira.

Moja poenta je, u stvari, da nije ideja o povećavanju uloge države (i interesi koji iz toga proizlaze) "pala s Marsa" između dva svetska rata. Te ideje i interesi su oduvek bili tu, oduvek je bilo ljudi koji su verovali da svet nije pravedan i da država "tu mora nešto da uradi", kao što je oduvek bilo ljudi koji su želeli da se ogrebu o državu.

Ali, uslovi su se stekli tek pre stotinak godina, kada je, sa jedne strane, došlo do povećanja tražnje za državnom intervencijom, a sa druge strane do obaranja troškova državne intervencije. Ravnotežna količina je prosto morala da poraste.

Velimir Bajkić

Ljudi brzo zaboravljaju. Još pre dve godine izgledalo je da čovečanstvo ide u ekonomsku i socijalnu katastrofu. Industrija u svetu radila je prosečno sa 20% kapaciteta; cene su bile pale za 50-80%, otplata najvećeg dela dugova izgledala je beznadežna. Jedan veliki deo fabrika predstavljao je staro gvožđe; jedan veliki deo hartija od vrednosti postao je bio non-valuers, a priličan broj milionera, naročito u Americi, pao je na prosjački štap....

Protivnici kapitalističkog privrednog sistema nisu se više ni deranžirali da ga ruše, toliko je on izgledao truo i sklon padu.

Među onima koji nisu gubili vere i koji su naprotiv verovali da će opet doći staro blagostanje, a čiji je broj bio veoma mali, bilo je najviše ekonomista. Oni su tvrdili da privredna depresija od 1929. godine, neobična po dubini i po obimu, nije kriza kapitalizma. Oni su tvrdili da ova kriza nije ništa drugo nego jedan konjukturni prsten, upravo jedan deo konjukturnog ciklusa (kruga), jedna njegova faza koja će automatski biti odmenjena poletom, kao što je bilo već deset puta ranije.

Ovo je odlomak iz knjige "Izabrani spisi" Velimira Bajkića, koju je priredio Boško Mijatović, iz članka "Šta bi sa krizom kapitalizma?", a koji je inicijalno objavljen u časopisu "Narodno blagostanje" 1937. godine.

Danas na promociji knjige je Boško tvrdio da je Bajkić najbolji naš ekonomista iz prve polovine dvadesetog veka, a nažalost skoro niko nije čuo za njega. Bio je doktor ekonomije, bankar, osnivač cementare u Popovcu, publicista, a jedno vreme i političar u tadašnjoj Liberalnoj stranci.

Knjigu je izdao Službeni glasnik, košta oko 1000 dinara. Za sada sam samo preleteo kroz nekoliko članaka, sve je zapanjujuće relevantno - naslovi nekih od tekstova su "Pred reformom neposrednih poreza", "Naša Narodna banka i njena kamatna stopa", "Priroda i uzroci današnje ekonomske krize kod nas", "Osnova jednog zakona o akcionarskim društvima", "Kartel", "Dirigovana privreda", "Evropska unija", "Jedna ekonomska zabluda naših političara".

Sve u svemu, koga iole zanima ekonomija ili domaća istorija, prosto mora da pročita ovu knjigu.

Staljin i Draža, stari drugari

Zanimljiv post na blogu Zasto...:

Na jednoj strani smo imali razne levičare, liberale (u američkom smislu reči), neokomuniste, NGO-ove i sličnu "poštenu inteligenciju" (pescanik, e-novine...) koji svi odreda obožavaju Tita, "veliki su poštovaoci narodnooslobodilačke borbe" (Biljana Srbljanović), dok istovremeno obožavaju Zapad i preziru sve što ima bilo kakve veze sa Rusijom i Rusima. I ne, ne uviđaju u tome nikakav problem. To što su upravo Rusi instalirali Tita na vlast, onako usput, dok su pičili za Berlin, uglavnom prećutkuju. Sa druge strane imamo razne nacionaliste, naciste, disidente i slične "desne mislioce" (nspm, stormfront ...) koji do imbecilnosti vole četnike, ali i majčicu Rusiju. I ne, ni oni u tome ne vide problem. To što su upravo Rusi na vlast doveli čoveka koji je rokno njihovog ljubljenog Čiča Dražu, prećutkuju. Ima li neko ko nije među ovima. Pa ima. Nešto hardcore komunista, svi sa 80+ godina, kojima na zidu još visi Staljinova slika, a unucima neće da daju 50 dinara od svoje boračke penzije da ne bi kupili ono imperijalističko smeće - coca colu. Ima tu i nešto konzervativaca i liberala (u evropskom smislu) koji potiču iz četničkih porodica, kod kojih se u kući tajno slušao "Glas Amerike". Oni ne vole ni Tita, ni Staljina, ni Kastra, ni bilo kog komunistu (katalksija , na primer). Međutim, broj ovakvih komunista i konzervativaca u Srbiji danas je mali. Začudio bih se i ako je šestocifren. Dakle, ogromna većina ljudi ima problem sa konzistentnošću svojih političkih stavova.

Autor nudi i zanimljivo rešenje ovog problema - izmeniti istoriju. Lepo napisati u knjigama da je Staljin u stvari sve vreme podržavao Dražu, a Englezi i Amerikanci Tita.

Mikrobi, puške i čelik

Završavam ovih dana čitanje knjige Džereda Dajmonda "Mikrobi, puške i čelik" (Guns, Germs and Steel). Podnaslov knjige je "Sudbine ljudskih društava", a cilj je da se opiše istorija sveta od pre 13.000 godina do pre jedno 500 godina, kao i da se objasni potpuna globalna dominacija evroazijskih društava. Knjiga je objavljena i kod nas 2004. godine.

U suštini, Dajmond u knjizi pokušava da objasni zašto su evropski konkvistadori uništili Inke, a nisu peruanski (ili Navaho) konjanici osvojili Evropu. Osnova svega, po Dajmondu, je raspoloživost biljnog i životinjskog sveta koji je bio podložan odomaćivanju i uzgajanju.

Jednostavno rečeno, Evroazija je imala više divljih biljaka od kojih su se kroz veštačku selekciju mogle dobiti korisne biljke, kao i mnogo više životinja koje se mogu pripitomiti i koristiti bilo u ishrani, bilo kao izvor energije, ili kao oružje (konji i kamile). Na primer, od 14 vrsta velikih sisara koji su pripitomljeni, samo jedna (lama), ne potiče iz Evroazije. Evroazija ima i jednu dodatnu veliku prednost. Za razliku od ostalih kontinenata koji se protežu u pravcu sever-jug, ona se proteže u pravcu istok-zapad. To znači da biljke koje su pripitomljene u jednom delu kontinenta mogu lako da se prošire po istoj geografskoj širini, jer je geografska širina dominantni klimatski faktor. Sa druge strane, biljke koje uspevaju u Andima, teško mogu da uspeju u Meksiku, ili dolini Misisipija.

Obilna i raznovrsna hrana je vodila porastu gustine populacije, što je omogućilo specijalizaciju stanovništva, ali i drugačije društveno uređenje, koje je dovelo do nastanka država, a koje su onda bile sposobne da organizuju (milom ili silom) i osvajačke pohode.

Dajmond analizira još jedan veoma bitan faktor - ove mikrobe iz naslova knjige. Njegova teza, koja meni kao laiku deluje uverljivo, je da je život u blizini domaćih životinja "ojačao" genetsku otpornost evroazijskih naroda na zarazne bolesti. I tako, dok su Španci ili Englezi bili otporni na grip i boginje (čije poreklo je vezano za domaće životinje), dotle Inke, Asteci ili australijski domoroci nisu ni mogli da razviju otpornost na te bolesti, jer ih nikada ranije nisu susreli. Dodatni problem za njih je bio i to što nisu imali nijednu "svoju" zaraznu bolest kojom bi zarazili evropske osvajače, a nisu ni mogli da ih imaju jer nisu ni živeli sa životinjama. Naravno da su česte epidemije tu i tamo desetkovale evroazijsko stanovništvo, ali je uravo to desetkovanje dovelo do razvoja imuniteta.

Inače, dosta dobar rezime knjige možete naći u prezentaciji Alexa Tabarroka, na temu ekonomskog razvoja.

Vekovne težnje Nemačke

Čuli smo svi priče o tome kako postoje vekovne nemačke težnje da se na neki način okupira Balkan, a pre svega Srbija. Evo šta kaže sporazum između Molotova i Ribentropa (Staljina i Hitlera), potpisan 23. avgusta 1939. godine:

Što se tiče Jugoistočne Evrope, sovjetska strana skreće pažnju na svoj interes u Besarabiji. Nemačka strana saopštava potpunu političku nezainteresovanost za ovaj region.

Hrišćanstvo i ekonomija

Pošto se ovih dana mnogo govori o SPC, ovde Vladimir Gligorov analizira vezu između religije i ekonomije. U suštini pravi dobru poentu, da crkva nije ni neophodan ni dovoljan uslov moralnog ponašanja koje vodi opštem napretku. Takođe, pre neki dan sam naišao na ovaj grafik iznad i dosta razmišljao o njemu. Grafik je s namerom komičan, ali kao i sve ostalo komičan je zato što u njemu vidimo zrno istine. Na kraju krajeva to je ono čemu nas školska istorija uči. Hrišćanstvo je dugi niz vekova sputavalo razvoj nauke i tehnologije i opšteg napretka; pre hrišćanstva Grci i Rimljani su bili na dobrom putu razvoja nauke, ali je to naprasno prestalo, da bi se progres nastavio tek posle nekoliko vekova mračnog doba.

To nije skroz pogrešna hipoteza, ali evo šta izostavlja. Arapski svet i Kina su u srednjem veku bili tehnološki i naučno napredniji od evropske civilizacije. Ali onda se, očigledno, dogodilo nešto što je drastično promenilo tok istorije i preokrenulo zapadnu Evropu u apsolutnog lidera u političkom, ekonomskom i naučnom smisu. Do današnjeg dana gotovo celokupni progres ostvaren bilo gde u svetu može se pripisati ovom skoku zapadne civilizacije. Dalekoistočne zemlje su počele da rastu tek kada su počele da se integrišu u zapadni sistem i ugledaju na njega, prihvatile već gotove naučne i tehnološke rezultate i prepisale zapadne političke i pravne sisteme (mislim posebno na period od kraja 19. veka do posle II sv. rata). Sada funkcionišu odlično, ali to je istorijski dosta novi fenomen.

Šta je to što je Evropu negde u srednjem veku preokrenulo u lidera civilizacije? Tu dolazi uloga religije i jedan, možda i sasvim slučajan događaj koji nema direktne veze sa suštinom hrišćanstva i koji je sigurno pomognut ostalim slučajnim geografskim i istorijskim faktorima. Centralni događaj je Papska revolucija u 12. veku koja je uspostavila novi politički sistem iz kojeg se izrodio novi pravni sistem. U ostatku sveta, svetovni i religiozni vođa je bilo jedna te ista stvar, apsolutni vladar koji legitimitet dobija direktno od Boga, koji je iznad svetovnog zakona i čijoj neograničenoj vlasti se ne suprotstavlja. Isto je važilo i u zapadnoj Evropi, sve dok papa Grgur VII nije krajem 11. veka sa Svetim Rimskom Carstvom krenuo u borbu oko postavljenja biskupa. Posle nekoliko decenija sukoba i ratova, papa je uspeo da uspostavi autoritet i da situaciju okrene naglavačke. Ne samo da se vladari nisu više mešali u postavljanje sveštenika, nego je Papa, obrnuto, dobio autoritet da imenuje vladare. Vladar nije više bio dat od Boga nego je morao da traži autoritet od njegovog izaslanika na zemlji. Autoritet svetovnih vladara bio je zauvek narušen i njihova volja postala ograničena nekim višim pravom. I osim narasle svesti o višem, prirodnom, od boga datom pravu, regularno kanonsko pravo je i bukvalno tretiralo vladara jednako kao i ostale građane.

To je događaj koji razlikuje zapadnu Evropu od ostatka sveta. Što se više udaljavate od zapadne Evrope, manje je to slučaj. U Rusiji je, i sa pravoslavnim patrijarhom, car sve vreme bio smatran za polubožanstvo, a onda se ta aura prenela na političke lidere sve do danas. U islamskom svetu religija i do današnjeg dana nije odvojena od države.

Da se sada vratimo na grafik, šta bi bilo bez zapadnog hrišćanstva? Da li bi kriva progresa nastavila da raste posle Grka i Rimljana? Sudeći po ostatku sveta, ne. Ostatak sveta je bio na manje ili više istom nivou političkog, ekonomskog i naučnog razvoja već dve hiljade godina, sve do upliva zapadnog uticaja. Da nije bilo zapadne Evrope i Papske revolucije u njoj, kako znamo da mi danas ne bi bili na nivou 13. veka? Nauka i tehnologija su direktni, ali političke i pravne institucije su krajnji, konačni uzrok ekonomskog razvoja.

Ako vas ova tema interesuje, autor teorije je pokojni harvardski profesor Harold Berman, u knjizi Pravo i revolucija. Priznato je da je Reformacija u 16. veku igrala ulogu u daljem razvoju ograničene vlade i individualizma, ali Papska revolucija je istovremeno ubedljivija teorija -- jer su zapadno pravo, slobodni gradovi i trgovina i nauka u njima, počeli da se razvijaju odmah posle nje -- i za razliku od Reformacije neobjašnjivo zanemarena. Berman je prvi koji je skrenuo pažnju na to.

Ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost

Kao što je Orvel znao u teoriji, a mnogi od SANU do Staljina i u praksi, ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost. U Rusiji je sada uhapšen istoričar koji se bavio tretmanom nemačkih ratnih zarobljenika i ruskih folksdojčera tokom II svetskog rata.

Tržište religije

Ovaj snimak venčanja odgledalo je 30 miliona ljudi. Jako lepo, ali još zanimljivija stvar je što se sve to dešava u crkvi. Dok se ovakva stvar ne može zamisliti u najvećem delu zapadne i istočne Evrope, to za američke crkve nije ništa neobično. Američke crkve, bilo koje orijentacije, nisu dosadne. Sveštenici govore normalnim, modernim jezikom, unutar crkve ne morate šaputati, a u mnogim od njih su igra i pesma obavezne na nedeljnim misama. I Biblija postoji u nekoliko modernih verzija, pisanih modernim, razumljivim i prijatnim jezikom, čita se kao savremeni roman. Najvažnija posledica svega toga je uspeh religije u Americi, koja je i dalje najreligioznija hrišćanska zemlja.

To nije tako zbog prirode protestantizma. To je tako zato što je američko tržište religijskih ustanova slobodno. Sloboda veroispovesti je bio razlog kolonizacije Amerike i sloboda religije je prva na spisku ustavom garantovanih sloboda. A kada svako može osnovati crkvu bilo kakve orijentacije, onda su crkve primorane da se takmiče u privlačenju klijenata. Kao i na svakom drugom tržištu, slobodna konkurencija dovodi do inovacija i do zadovoljstva potrošača. Inovacije na religijskom tržištu su normalno ponašanje, moderan jezik, i igra i pesma u crkvi, a zadovoljstvo potrošača se ogleda u nesmanjenoj stopi religioznosti u SAD.

Za razliku od toga, pravoslavna crkva u istočnoj Evropi i katolička u zapadnoj, imaju monopole na svojim teritorijama. One ne moraju da se bore za klijente, ne moraju ništa da menjaju, mogu da mrmljaju na latinskom ili staroslovenskom, i opet, ako im niko ne dolazi na mise krivi su ljudi a ne crkva. A iste ove crkve, katolička i pravoslavne, se na teritoriji SAD gde nemaju monopol, gde mogu lako izgubiti klijente, ne dobijaju državne donacije i ne mogu alternativne religije proglasiti za "sekte", ponašaju malo drugačije.

U svakom slučaju pogledajte snimak venčanja, jako je zanimljiv.

O produktivnosti u Srbalja

Ovako je o našoj produktivnosti u drugoj polovini 19. veka govorio otac srpske statistike Vladimir Jakšić:


Evropski seljaci rade gotovo tri puta marljivije nego naši, a američki barem četiri puta; ali i bez numeričkih dokaza koje smo naveli, dobro je poznata činjenica jasna svima nama da naši poljoprivrednici nisu skloni radu koliko bi trebalo da budu, i u tome su svi Srbi isti, jer gdegod da žive, čak i ostali Sloveni ih daleko nadmašuju u ovom pogledu.