Prirodna bogatstva zaglupljuju

Već smo pisali o negativnoj korelaciji prirodnih bogatstava i političkih sloboda. Sada Thomas Friedman piše o novoj studiji OECD koja pokazuje negativnu korelaciju između priodnih bogatstava i kvaliteta obrazovanja.

Nuklearna renesansa

Posle predloga Bugarske da Srbija delimično učestvuje u izgradnji nuklearne elektrane Belane ponovo se pokreće rasprava o ulaganju u ovu vrstu energije.

Prednosti nuklearnih elektrana su što ne zagađuju okolinu (ukoliko se otpad pravilno odloži). Po pitanju mana spisak je poduži ali je verovatno najznačajnije da nuklearna energija izgleda nije isplatljiva, tvrdi Jerry Taylor iz Cato instituta. U Americi nuklearne elektrane dobijaju razne vrste poreskih olakšica koje predstaljaju subvenciju industriji, ubrzanu amortizaciju, državno garantovanje kredita, zaštitu od novčane odgovornosti za odlaganje nuklearnog otpada i naravno limit novčane odgovornosti na 10 milijardi dolara u slučaju nuklearne katastrofe. U Velikoj Britaniji limit je 140 miliona funti.

Sa svim ovim povlasticama trošak proizvedenog kilovata je 4.31 centi dok je taj trošak kod standardnih termoelektrana bez ikakvih povlastica svega 3.53 centa. S&P analitičar je izračunao da bi na slobodnom tržištu cena kilovata iz nove nuklearke koštala od 12 do 15 centi, ili četiri puta skuplje od struje dobijene od uglja. Čak i sa zelenim porezom, gde bi se termoelektrane dodatno oporezivale (pretpostavka $2 po toni ugljendioksida), nuklearne elektrane i dalje ne bi bile konkurentne.

Jerry Taylor tvrdi da nuklearke nigde u svetu nisu profitabilne. Nuklearne elektrane u Francuskoj, Rusiji, Kini i Indiji su u državnom vlasništvu i obično se dilema svodi na 1) prebacivanje troškova na potrošače umesto proizvođače energije ili 2) jeftinu konstrukciju uz nadanje najboljem.

Ja nemam ništa protiv da se nuklearna elektrana gradi u Srbiji privatnim sredstvima čak i uz neko ograničenje odgovornosti u slučaju katastrofe. Gradnja nuklearnih elektrana novcem poreskih obveznika nije samo nemoralni već moguće i neisplatljiv projekat. Investiranje u nuklearnu elektranu u Bugarskoj je u najmanju ruku glupo. Čak i da je u redu za državu da se bavi investicijama valjda bi bilo logično da potencijalne prihode uporedi sa alternativnim investicionim strategijama (kupovinom obveznica, deonica, gradnjom bioskopa u Rumuniji) i tek onda donese odluku o investiranju u Bugarsku nuklearnu elektranu čiji radovi kasne već dvadesetak godina. Sa druge strane, gde ima tu se i rasipa.

Nuklearke

Izjava ruskog ambasadora je rasplamsala raspravu o izgradnji nuklearke. Stručnjak za nuklearke Dejan Dimov za Danas kaže:

Moratorijum je usvojen 1989 godine. Njegovom usvajanju je prethodio referendum kao i četvorogodišnja javna rasprava širom bivše Jugoslavije. Političke strukture bile su na strani izgradnje nuklearki, ali je mišljenje stručnjaka i javnog mnjenja preovladalo - kaže Dimov i dodaje da bi Srbija trebalo da se okrene alternativnim izvorima energije i da se u tom pogledu ugleda na Nemačku i Švedsku, koje su na taj način rešile problem nedostatka energenata.

Nemačka, inače, ima 17, a Švedska ima 10 nuklearki. O ostalim evropskim zemljama pogledajte sajt Evropskog udruženja za nuklearnu energiju. Ja mogu samo da zaključim da od "ozbiljnih" (u smislu veličine) zemalja nuklearku nemaju samo Italija, Grčka, Austrija, Portugal, Poljska i Belorusija.

Megatone u megavate

Ako niste znali, Amerikanci prave struju od bivših sovjetskih nuklearnih raketa:

Salvaged bomb material now generates about 10 percent of electricity in the United States — by comparison, hydropower generates about 6 percent and solar, biomass, wind and geothermal together account for 3 percent.

Today, former bomb material from Russia accounts for 45 percent of the fuel in American nuclear reactors, while another 5 percent comes from American bombs, according to the Nuclear Energy Institute, an industry trade association in Washington.

Ako ne bude nafte...

... nećemo imati ni problema sa Globanim zagrevanjem.

Politika danas prenosi vest da se takoreći nalazimo na kraju "petrocivilizacije", to jest civilizacije zasnovane na fosilnim gorivima.

Ako je to istina, tek onda borba protiv globalnog zagrevanja nema smisla. Poenta je u tome što u procenjenoj količini nafte u nalazištima nema dovoljno CO2 koji je potreban za generisanje katastrofičnih scenarija o globalnom zagrevanju.

Kao što sam nekada davno napisao na ovom blogu - ne treba da simultano brinete i o globalnom zagrevanju i o nestanku nafte, jer se te dve stvari međusobno isključuju. Treba da odaberete jednu omiljenu i onda brinete samo o njoj.

Problem nisu velike porodice već velika država

Već smo pričali o Malthusu i njegovoj teoriji koja otprilike krivi veliki prirodni priraštaj za sprečavanje ekonomskog razvoja. Mi smo više puta skrenuli pažnju na ovu zabludu jer prirodni priraštaj ograničava relativno bogatstvo pojedinca (porodice) dok je sveukupno (zajedničko) bogatstvo irelevantno.

U Africi sa druge strane postoji objektivni problem. Neke zemlje poput Južne Afrike imaju recimo desetine hiljada novih ljudi koji se svake godine pojavljuju na tržištu rada. Neke cifre kažu da ih ima oko 150.000 godišnje. Ja ne znam koliko je to tačno. Video sam jedan podatak da je nezaposlenost porasla sa 33 na preko 40 procenata od nezavisnosti do 2002. Ipak, pošto država ne treba da zapošljava ljude, što veruju i u Južnoj Africi, onda je to pre svega lični problem. Sa druge strane, u većini afričkih zemalja koje imaju socijalistički sistem funkcionisanja i gde su mnoge kompanije državne onda to zaista postaje i državni problem. Znači nije problem priraštaj već državno uređenje.

Problem je još izraženiji u slučaju zdravstva i obrazovanja. Ako neka zemlja ima recimo prirodni priraštaj od 4% godišnje, da bi potrošnja po učeniku ili osobi (bolesniku) ostala otprilike na istom nivou, onda je neophodno da država troši isto 4% više na obrazovanje i zdravstvo. Naravno pretpostavka je da je kvalitet obrazovanja i zdravstva imaju direktnu korelaciju sa potrošnjom, što ne mora da bude tačno. Kako afričke zemlje nemaju dovoljno visok rast one ne mogu značajno da povećaju potrošnju na godišnjem nivou. To je rezultiralo činjenicom da su usluge u skoro svim afričkim zemljama lošije nego što su bile u prvim godinama od sticanja nezavisnosti.

Skoro sve afričke zemlje imaju ovaj problem jer sve nude državno obrazovanje i zdravstvo. I u ovom slučaju je krivo državno uređenje, jer da država ne nudi ove usluge besplatno, obrazovanje i zdravstvo bi bili problemi pojedinca. Malthus nije u pravu kada kaže da je prirodni priraštaj problem ekonomskom razvoju. Pravi problem su velike države koje nažalost ne nude dobro rešenje za tradicionalno velike afričke porodice.

Ko želi da se informiše o političkoj situaciji u Africi od nezavisnosti do danas, predlažem mu sjajnu knjigu Martin Mereditha, The Fate of Africa. Definitivno najbolja knjiga koju sam našao na tu temu.

Sad se znade ko je novi Putin...

Među grupom ljudi koju ja od milošte zovem "nacošima" vlada veliko oduševljenje i uzbuđenje zbog civilizacijskih dostignuća Vladimira Putina, koji je u njihovoj vizuri Rusiju ponovo "učinio jakom i svetskom silom". Šta god da on uradi, naići će kod njih na toplo prihvatanje i odobravanje. Posebno su "napaljeni" na njegovo oživljavanje sovjetskih hladnoratovskih ambicija i sukoba sa Zapadom, korišćenje nafte i gasa za političke pritiske na susede, da ne govorimo o ratnim napadima ili bar pretnjama zemljama poput Gruzije ili Ukrajine ili o progonima i hapšenjima državnih neprijatelja, stranih plaćenika i domaćih izdajnika. Ne zna se šta od svega toga oni više vole. Sećam se sa kojim je sladostrasnim uzbuđenjem i istovremeno zavišću (što on ne može ovde isto tako ) pre nekoliko godina jedan visoki funkcioner DSS-a govorio o tome kako je Putin svojim zakonodavstvom "rešio pitanje" prozapadnih nevladinih organizacija... Ne sumnjam da je jednako oduševljen i Putinovim "rešavanjem pitanja" opozicije, Litvinenka, Politkovske i svih ostalih.

No, izgleda da nisu samo klasični nacoši opsednuti Putinovim samodržačkim stilom vladanja. I predsednik Tadić uči od ovog portparola KGB filozofije vlasti, posebno kad je reč o ekonomskoj politici. Naš predsednik je skoro izjavio da nikako ne treba privatizovati sva javna preduzeća: "Нисам велики присталица продаје ни ЕПС-а, ни Телекома јер су те компаније важне за вођење економске и регионалне политике Србије".

Ako se setite s kakvim su oduševljenjem Bajatović i još neki govorili o Južnom Toku kao mogućnosti da i mi imamo negde "ruku na slavini" jasno vam je da naša vlast, na čelu sa predsednikom, sanja da kao što Putin odvrće i zavrće slavine celoj Evropi, tako i oni jednog dana budu u stanju da odvrću i zavrću slavine na Balkanu. Da vode "regionalnu politiku" recimo prema Crnoj Gori, BH, Kosovu ili Makedoniji kakvu Rusija vodi prema Ukrajini ili Gruziji. Privatizacija bi to onemogućila jer je profit jedina "regionalna politika" privatne firme. Ergo...

Pre jedno mesec dana iz nekoliko "dobro obaveštenih izvora" sam čuo da je Tadić potpuno opsednut Putinom, da želi da potpuno uništi bilo kakvu opoziciju i da u Srbiji uvede sistem vlasti kakav je Putin uveo u Rusiji, sa sobom kao kraljem ili carem. Čitajući ovu najnoviju Tadićevu izjavu, povrh njegovog već ispoljenog autoritarizma i firerskog ponašanja u DS, sklon sam da verujem da su ove priče o Putinu kao modelu tačne. Nije džabe Đorđe Vukadinović toliko oduševljen Tadićevim novootkrivenim državništvom...

Tadprom

Boško Jakšić kritikuje Tadića što nije obezbedio značajnije rezerve gasa. Nažalost u pravu je jer je u Srbiji posao države, odnosno državnih firmi, između ostalog i da uvozi i čuva gas, što je naravno pogrešno. Ne razumem kako političari ne shvataju da bi za njih bilo bolje da građani nemaju priliku da ih kritikuju zbog neefikasnoti u poslu koji na prvom mestu ne bi trebali ni da rade. Zašto bi pored brojnih problema sa kojim se suočavaju još upuštali u diplomatsku "borbu" za svaki kubni metar gasa? Zašto daju priliku Jakšiću da ih kritikuje bez preke potrebe?

Slažem se sa Jakšićem i po pitanju spora Rusije i Ukrajine. Rusija stvarno ne bi trebala da bude u obavezi da prodaje gas jeftinije nego što on vredi na tržištu. Sa druge strane saosećam i sa kolegama liberalima u Rusiji gde Gazprom, nekada ministarstvo energetike a danas kompanija mutant, ima monopol nad ovim poslom. Naravno ne vidim ništa sporno ni u nameri Ukrajine da podigne tranzitne takse za svoj gasovod kada im istekne sadašnji ugovor.

Već par dana Politika objavljuje tekstove sa nadnaslovom "Kako sprečiti otkaze?" Mislim da je Politika pogrešno formulisala pitanje. Bolje bi bilo pitati "Da li treba sprečavati otkaze?" Danas Danica Popović objašnjava razliku. Komentatori su po tradiciji nezadovoljni pa je čak i autorka morala da reaguje.

Energetski sigurno

Marko je ranije pisao kako energetski sporazum ne mora da znači i energetsku sigurnost. Od kako je došlo do spora između Ukrajine i Rusije to je očigledno. Dostavljanje ruskog gasa neće samo zavisiti od mogućeg političkog ucenjivanja Rusije već i od svih zemalja kroz koje gasovod prolazi pre ulaska u Srbiju.

Ne kažem da gasovod ne treba da se gradi, iako smatram da ne treba da se gradi novcem poreskih obveznika, već samo da njegova izgradnja ne garantuje takozvanu energetsku sigurnost. Naprotiv, može da proizvede i suprotan efekat ukoliko se odlučite za ovaj izvor energije a nemate alternativu. Treba naglasti da država ne može da ima energetsku sigurnost ili nesigurnost, već mogu da je imaju samo pojedinci ili preduzeća koja samostalno donose odluke koju vrstu energije će koristiti.

Ali izgleda da ni pojedinci ne treba da se brinu: Mirko Cvetković je rekao da Vlada u potpunosti kontroliše situaciju u energetskom sektoru.

Garancija

Pričao mi je rođak sledeću priču. Dolazi prijatelj kod njega i kaže "Molim te da tvoja firma garantuje za kredit mom nećaku Saletu, hoće da napravi pečurkaru. Nemaš šta da brineš, ja ti garantujem da je momak na mestu i da će da vrati kredit." Moj rođak ga pita "Čekaj, znači ako ne vrati pare, pa banka mene pojuri, ti ćeš da mi to platiš?" A ovaj mu kaže "A ne, nisam to mislio".

Na to mi po malo liči ova priča sa Rusima. Garantuju oni, nema nikakvih problema i to "dva takva državnika" (što reče premijer, mada i on kaže da je "mala verovatnoća" da oni ne ispune obećano, ne kaže da nema nikakve šanse da se to desi), ali ipak ne bi da stave to na papir. Da premijer (ili predsednik, ili bilo ko drugi) prodaje svoj stan, a da zna da postoji "mala verovatnoća" da bude prevaren, siguran sam da ne bi tako olako prešao preko te "male verovatnoće".

Doduše, ja zaista ne mislim da Putin i Medvedev svesno lažu. Verujem da postoji volja sa njihove strane da naprave taj Južni tok, ali projekat zavisi od mnogo stvari.

Recimo, treba postaviti pitanje čemu uopšte služe Južni i Severni tok. Koliko ja to sve shvatam, a sasvim je moguće da grešim, ni Rusima ni Evropi ne treba veći kapacitet gasovoda, već Rusima treba alternativa za Ukrajnu i Poljsku, jer sada svi gasovodi tuda idu. Poljaci već tradicionalno ne vole Ruse, a ni Ukrajinci (naročito oni na zapadu Ukrajine) nisu nešto ludi za njima.

Dakle, Rusi imaju problem da Ukrajinci i Poljaci mogu da ih ucenjuju. I zato Rusima trebaju Severni i Južni tok - da bi zaobišli Ukrajinu i Poljsku (da je problem kapacitet, napravili bi još dva kroz Ukrajnu, to je sigurno jeftinije nego praviti gasovod kroz more). Da li im baš trebaju oba? Ne znam, možda i ne.

Lako može da se ispostavi da im je Severni tok dovoljan. Ili, da postignu neki dil sa Ukrajincima, pa da dignu ruke od oba. Ili, da u Bugarskoj dođe na vlast neko ko će da traži previše. Jednostavno, realizacija projekta zavisi od previše stvari koje ne zavise samo od Putinove dobre volje. Što znači - trebalo je nekako da se zaštitimo.

Zanimljiva je i ova priča oko cene NIS-a, pa sad treba još Gazpromu da budemo zahvalni što će platiti i ovih 400 miliona. Ja stvarno ne znam koliko NIS košta - možda je to 400 miliona, a možda je to 4 milijarde. Ali, znam da direktni pregovori svakako nisu najbolji način da se utvrdi realna cena.

Da je Gazprom privatna kompanija, onda bih bio siguran da je 400 miliona premalo. Ali, budući da su i oni državna firma i da ne plaćaju svojim parama, ne bih se uopšte iznenadio da su preplatili. Sumnjam, ali ne bih se iznenadio.

Eksperti na vlasti

Par puta smo pominjali opkladu između Paula Ehrlicha i Juliana Simona -- Ehrlich je savremeni Malthus koji u poslednjih 40-ak godina stalno predviđa ekološke katastrrofe, neodrživ rast svetske populacije, energetske krize i nestanak ključnih resursa, dok je Simon bio na suprotnom kraju, verovao da će ljudska inventivnost samo poboljšavati upotrebu resursa, a tržišni mehanizmi odrediti njihovu pravu cenu i pronaći najbolju upotrebu. Godine 1980. ova dvojica su ušla u opkladu. Pošto je Ehrlich govorio da svet ostaje bez osnovnih resursa kao što su rude metala, Simon je ponudio Ehrlichu da sa svojim saradnicima izabere 5 resursa koji će po njihovom mišljenju u narednih deset godina poskupeti. Ehrlich i stručni saradnici su izabrali pet i ubedljivo izgubili opkladu, jer je do 1990. godine svaki od ovih pet metala pojeftinio.

Pomislili biste da su ovakve katastrofalne greške dovoljne da diskredituju eksperte, ali nisu. Tim eksperata je izmislio gomilu objašnjenja zašto su izgubili opkladu, mada bi bilo dobro čuti zašto opkladu gube i dalje, jer sve do danas cene istih metala i dalje padaju. Ali eksperti nisu diskreditovani, Ehrlich i dalje piše katastrofičarske bestselere, a njegov saradnik koji mu je pomogao u izboru metala, John P. Holdren je sa prestižnog Berkeleyja dobio posao na još prestižnijem Harvradu gde predaje ne samo prirodne nauke, nego na Kennedy School of Government. Kakva god mu bila ostala akademska dostignuća, priča sa opkladom ukazuje na njegovu osnovnu nesposobnost da razume dinamiku ekonomskog razvoja i funkcionisanje tržišta i u teoriji bi trebalo da izazove sumnju u njegovu podobnost da drži baš katedre na raskršću politike i upravljanja resursima. Ali ne samo da se to nije desilo, nego je sada, šlag na tortu, Holdren imenovan za glavnog savetnika za nauku Obamine administracije i šefa naučnog tima Bele kuće! Prvi naučnik vlade SAD je neko ko je ne tako davno bio svojski izblamiran, u sopstvenoj disciplini, u opkladi čije je uslove sam izabrao. Ali zato ima savršen ideološki profil borca protiv globalnog zagrevanja i stručnjaka za održivi razvoj i to je razlog zašto mu je autoritet ovako imun na činjenice. Voleo bih kad bi neki novinar sada pitao za objašnjenje zašto cene istih metala danas i dalje padaju i da li i sada predviđa njihov budući rast.

Dve proporcije

O resursima, ishrani i navodnoj prenaseljenosti sveta.

1) Kada bi svi ljudi sveta bili raspoređeni u četvoročlane porodice i smešteni u kuće srednje veličine sa okućnicom, svi bi stali na površinu jednog Teksasa ili Francuske.

2) Kada bi na svoj povrišni koja se trenutno koristi za poljoprivredu na svetu produktivnost bila slična produktivnosti poljoprivrede u EU ili SAD, svet bi proizvodio dovoljno hrane za 40 milijardi ljudi.

Raspad OPEC-a kraj sveta?

Već je bilo reči o nesposobnosti novinara da vide da i državni kartel može biti opasan, još i više od privatnog.

Ali, ovaj tekst, pod naslovom "Da li prisustvujemo kraju OPEC-a?" je zaista prevazišao sve mere nekompetencije i gluposti, čak i za novinare. Članak, naime, posle kraćeg faktografskog uvoda, utvrđuje da će "na dugi rok raspad OPEC-a voditi globalnom energetskom haosu". Dakle, raspad kartela država koje kontrolišu veliki deo proizvodnje nafte, neće, kako nas elementarna ekonomska teorija uči, voditi nižim cenama i boljoj snabdevenosti potrošača, nego "energetskom haosu".

Zamislite da neko izjavi da bi raspad nekog privatnog kartela vodio haosu na tržištu...

OPEC "uravnotežuje tržište"

Ekonomisti novinare obično smatraju ekonomski nepismenim. Ali, mislim da nije reč samo, a možda ni prevashodno, o tome. Razlog zbog koga oni čine toliko štete nije nepismenost, nego nepismenost udružena sa ideološkom pristrasnošću. Kad je neko samo nepismen onda biste očekivali slučajnu distribuciju grešaka ili, tačnije, ideološki neutralnu distribuciju stavova, bili oni pogrešni ili ispravni. Imali biste slučajnu smešu liberalnih i socijalističkih ideja, pa bila analiza kompetentna ili glupa, svejedno. Ali, kao što znamo, predrasude koje dominiraju u 95% novinskih izveštaja su predrasude protiv tržišta, apsolutna posevećenost državniim intervencijama, apsolutno neshvatanje zablude razbijenog prozora itd.

Evo jednog eksperimenta. Zamislite da se kartel pet ili šest vodećih privatnih firmi u bilo kojoj oblasti sastane, i da zaključi da su cene na tržištu suviše niske, i da bi trebalo da se smanji proizvodnja da bi povećali cene. Šta mislite kako bi bio naslov članka o tom sastanku? Neki moji predlozi: "Korporativna zavera", "Neviđeni korporativni skandal".

Međutim, kada se kartel vodećih VLADA koje imaju kompanije za naftu u svom vlasništvu sastane i zaključi da su cene nafte suviše niske i počne raspravu o tome koliko smanjiti proizvodnju da bi se povećala cena, onda se stvar volšebno menja. Onda odjednom perspektiva zavere nestaje i novinari prestižne agencije Associated Press članak koji o tome izveštava naslovljavaju sa "OPEC pokušava da uravnoteži tržište nafte". Niske cene su tako unošenje neravnoteže u tržište! Kad privatne firme prave kartelsku kombinaciju onda je to "zavera" , a kad vlade prave istu kombinaciju onda se to naziva pokušajem da se "izbalansira tržište". Kartel OPEC mu dođe skoro kao neki korektivni mehanizam za tržišnu grešku preterano niskih cena nafte, koje ohrabruju potrošnju i pogoršavaju globalno zagrevanje. :)

Na jednom mestu, autori članka citiraju saudijskog kralja koji kaže da bi "pravedna cena" nafte trebalo da bude oko 75 $, i dodaju da "nije jasno kako on misli da postigne tu cenu". Ja mislim da bi za novinare AP-a bilo zanimljivije da upitaju saudijskog kralja ne kako misli da postigne tu cenu, nego zašto bi baš 75 $ bila "pravedna cena", i da li to znači da je letošnjih 147 $ za barel takođe bila "nepravedna" cena, kao i sadašnjih 54$? I zašto saudisjki kralj prošlog jula nije tražio da se ta očigedno "nepravedna" cena od 147$ smanji duplo na 75$?

Još jedan mit o nafti

Na internetu se mogu naći interesantni tekstovi koji prognoziraju (tj. prognozirali pre par godina) kraj američke ekonomske dominacije u slučaju da nafta prestane da se prodaje u dolarima i da pređe, recimo na evro. Logika jednog takvog teksta je da zemlje danas skupljaju dolare da bi mogli da kupuju naftu. Naime, da cena drugih proizvoda poraste usled promene kursa, to neće toliko uticati na ekonomiju kao rast cena nafte, pa se centralne banke uglavnom odlučuju na štednju u dolarima da bi se zaštitile od valutnog rizika koje bi sa sobom nosila cena nafte.

U slučaju da nafta počne da se prodaje za evro (uradio Irak 2000. a Iran najavljivao 2006.), po ovoj teoriji bi motivisalo mnoge centralne banke da zamene svoje dolarske rezerve što bi rezultiralo velikom devalvacijom dolara i nemogućnošću Amerike da finiansira svoj trgovinski deficit. Naravno, berze bi odmah propale jer bi stranci povlačili svoje investicije iz Amerike a nezaposlenost bi porasla do neslućenih razmera. I sve zato što su arapske zemlje odlučile da prodaju naftu u evrima umesto dolarima.

Ova teorija nije tačna iz više razloga: Devizne rezerve centralne banke su u obveznicama i ne drže se da bi ih koristili za kupovinu nafte već zbog podloge sopstvenoj valuti. Dolar je, bar do sada, bio najstabilnija valuta i zato je omiljen za rezerve. Dodatni problem za evro je što obveznice u evru izdaju pojedinačno zemlje članice a ne EU. Čak i da većina država počne da čuva rezerve u evru to sigurno neće biti zbog nafte jer naftu ipak kupuju preduzeća a ne države. Takođe, troškovi konverzije valute iz dolara u evro su relativno mali i ozbiljnim igračima ne predstavljaju odlučujući faktor prilikom kupovine nafte. Evo šta su davno rekli Tyler Cowen i James Hamilton o ovoj temi.

Teoretičari zavere obožavaju mitove o nafti. Tako ispada da ste naivni ako ne verujete da je rat u Iraku počeo zbog nje. Nafta je u tom smislu nebitna.

OPEC u problemu

Neke članice OPECa pozivaju na dodatno smanjivanje proizvodnje nafte pošto prethodna redukcija od 1,5 miliona barela dnevno nije dovela do rasta cena. Angola, najnoviji član, pak poziva na strpljenje. Kažu još je rano, treba sačekati da prethodna odluka počne da deluje pre nego što nastave sa smanjivanjem proizvodnje. Angolanski ministar nafte greši, očekivanja su uračunata u cenu i već sada je jasno da najavljeno smanjenje proizvodnje nije značajnije uticalo na cenu nafte. Ustvari ne greši, jasno je to njemu, nego stidljivo priznaje kako nije lako biti član OPECa danas. Glupo mu je da se odriče profita u korist Rusije, Amerike, Norveške i ostalih proizvođača koji nisu članovi kartela i neće limitirati svoju proizvodnju. Ne može OPEC još dugo.

Nafta

Cena nafte je pala na 91 dolar i sa sobom povukla indekse moskovske berze za 17%, odnosno 11%.

Upravljanje zemljištem

U National Geographicu je objavljen veoma zanimljiv članak o upropašćavanju zemljišta erozijom i raznim pokušajima da se zemljište učini plodnijim.

Prvo, upropašćivanje zemljišta erozijom, na kineski način - kroz veliki plan. Naime, Mau se mnogo svidelo to što su radili ljudi u selu koje se zove Dazhai, pa je naredio svima da to rade. Tehnika se svodila na izgradnju stepenika na brdima, kako bi mogle i na brdima da se gaje žitarice. Nakon nekoliko godina dobrih prinosa, kiša bi ispirala sve hranljive sastojke iz zemlje, pa bi prinosi naglo opadali. Pošto niko nije smeo da kaže da je Mao debelo zeznuo stvar, nastavili su sa tom praksom do nedavno. Tek su od skoro počeli da tu zemlju ponovo pretvaraju u brda.

A onda i jedan uspeh u Nigeru, u Africi. Tamo je ceo jedan pojas koji se zove Sahel (predeo između Sahare i savana) postao tokom sedamdesetih potpuno suv i neupotrebljiv za poljoprivredu, jer se zemlja prosto stvrdnula od suše. Milioni ljudi su umrli od gladi. A onda je izvesni Sawadogo, farmer iz Burkine Faso, doveo do revolucije:

"Tokom sušne sezone on je iskopao hiljade rupa u zemlji —zaï, (kako se zove tehnika za koju je čuo od svojih roditelja). Sawadogo je svaku rupu napunio balegom, koja je privukla termite. Termiti su razgrađivali organske sastojke, obogaćujući zemljište. Takođe, insekti su kopali tunele kroz zemlju. Kada su došle kiše, voda je prolazila kroz tunele i tamo se zadržavala." To je počelo da radi nekoliko miliona ljudi i zaključak je "Skoro bez ikakve podrške ili uputstva od vlade ili međunarodnih agencija za razvoj, lokalni farmeri su korišćenjem pijuka i lopata regenerisali više od 19.000 kvadratnih milja zemljišta."

I, ključna stvar: "Tokom devedesetih, Vlada Nigera, koja je do tada raspoređivala zemljište na totalitaran način, počela je da dozvoljava seljacima da imaju punu kontrolu nad svojim zemljištem. Ljudi su počeli da veruju da mogu da investiraju u svoje zemljište uz mali rizik da će im ono biti oduzeto."

Sve u svemu, dajte ljudima zemlju i već će se oni nekako snaći.

Harvard protiv jeftine nafte

Uvek se iznova zaprepastim kad pročitam pisanija nekih poznatih ekonomista o cenama energije i najboljoj energetskoj politici: Greg Mankiw sa Harvarda, pisac jednog od najčitanijih ekonomskih blogova (i raniji šef Bušovog ekonomskog tima!) je opsednut time kako da se veštački poveća cena energije da bi se postigli nekoliki (po njemu) korisni ciljevi. "Osnovao" je i održava Pigu klub, tj klub ekonomista koji zagovaraju uvođenje dodatnih poreza na potrošnju energije da bi se "rešio" niz problema, od globalnog zagrevanja, preko smanjenja gužve u saobraćaju, do zagađenja i sličnih teškoća urbanog života u civilizaciji, ali i popunjavanja rupa u budžetu, recimo penzionom programu! (I kad bih pokušao da smislim goru besmilicu od ove teško da bih uspeo - treba uvesti dodatni porez da bi se fundirao neodrživi i uskoro bankrotirani budžetski program preraspodele dohotka). Mankiw obrazlaže da bi veći porezi na energiju bili dobri i zato što bi rasteretili državu kontrole emisionih standarda kod automobila. Naprosto, ne bi vlada morala da veštačkim standardima obeshrabruje ili onemogućava proizvodnju i prodaju SUV-ova, već bi to isto ekonomisti postigli višim porezima. Zbog njih bi benzin bio suviše skup i ljudi ne bi vozili SUV-ove, već malolitražna kola. Ima li čega divnijeg i "elegantnijeg" od "piguovskog poreza"?

E, sad, jedan Mankiwov drugar sa Harvarda, takođe veliki ljubitelj visokih cena i visokih poreza, ima i adekvatno obrazloženje zašto su visoke cene energije ne samo dobre, već i neizbežne, tj zašto su pokušaji da se one smanje "ludački" Kaže taj genije: High prices may be painful, but they convey a key nugget of information: Energy is scarce; use it wisely. If the government uses tax policy to artificially reduce energy prices, then the government will only deter private individuals from appropriate conservation." Je li? Ja sam baš mislio da su cene energije visoke zato što američka vlada zabranjuje bušenje nafte u priobalju i Arktiku, ili što mnoge vlade pod paskom ekoloških lobija drastično ograničavaju korišćenje nuklearne energije. Kolika bi bila cena nafte da se ukloni zabrana kopanja u Americi (što sada mnogi političari zagovaraju)? Ili da se dozvoli izgradnja nekoliko stotina velikih nuklearnih centrala u svetu? Dakle, aktuelne cene energije ne pokazuju njenu dragocenost, nego veštačku nestašicu koju stvara vlada svojim regulacijama i zabranama. Smanjite regulacije i zabrane, i smanjiće se drastično i cena energije. Ali, to se franjevcima sa Harvarda ne bi svidelo, jer bi poremetilo "piguovsko" uravnoteženje troškova i koristi korišćenja energije, i dozvolilo ljudima da i dalje žive u svom bezbožničkom obilju, da voze SUV-ove, žive u predgrađima, putuju svojim kolima umesto da se svi tiskaju u državnom metrou ili autobusima, i naravno da nastave da uništavaju planetu emitovanjem CO2.

Pri tome, ovaj drugi piguovac sa Harvarda je smrtno preplašenn da neko slučajno ne smanji poreze kao odgovor na visoke cene. To bi bila katastrofa, jer: "Standardna akonomska analiza pokazuje da su glavni korisnici manjih poreza na energiju naftne kompanije". Ja sam opet naivno mislio da su glavni beneficijeri nižih cena bilo čega, a posebno energije, siromašni građani koji plaćaju manje račune za proizvode i usluge. Ali, ako ste slučajno propustili da se upecate na "tržišni" argument da visoka cena energije odslikava njenu retkost, a tržište se, jelte, ne sme narušavati (skupoća je nužna), svakako nećete propustiti da se upecate na ovaj drugi "argument" dostojan Naomi Klajn i Ralfa Nejdera: ako smanjimo poreze samo će zli naftaši da se obogate, a ti obični goljo, jel tako, ne želiš da vidiš da se naftaši bogate a ti propadaš zbog niskih cena nafte, kao što si propadao još od Rokfelera i Standard Oila do danšnjeg Exona. Naftaš je esencija zla i ne sme mu se dozvoliti nekontrolisano bogaćenje. Pa makar i snižavao cene. Posebno onda.

Ja lično gubim volju da se bavim Tomicom Milosavljević i Božom Đelićem, kojima smo se mi ovde puno bavili kao kreatorima najgorih ekonomskih besmilica. Podjednako su genijalni i inspirativni i profesori sa Harvarda. Opraštam sve Tomici. Ako mogu ovi, što ne bi i on.

Relativna cena nafte

Relativna prema ukupnom dohotku ili u procentima GDP-ja (američkog, ali slika nije bitno drugačija na svetskom nivou). Prava cena nafte dugoročno opada.