Loše stanje javnih finansija

Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, za Peščanik govori o trenutnom stanju javnih finansija. Izuzetno poštujem profesora, bio je sjajan predavač, vrlo otvoren u komunikaciji i raspravi te stoga uvek s pažnjom pratim njegove izjave i izveštaje Fiskalnog saveta. Situacija je svakako alarmantna ali i tužna.

Tužno je to koliko se para razbacuje na razne gluposti u javnom sektoru. Topla preporuka da odslušate svih 42 minuta. 

Neefikasnost sistema zdravstva u Srbiji

Evo i mog prvog posta na TR, bio je i red da se oglasim ali ne stigoh da ranije napišem nešto smisleno. U svakom slučaju, drago mi je što sam ovde i zahvaljujem se osnivačima na pozivu.

Zdravstveni sistem u Srbiji je toliko truo, da gde god da pogledate naiđete na trulež. Prema istraživanju o efikasnosti zdravstvenog sistema koji upoređuje kvalitet usluge sa troškovima, Srbija je zaslužila 47. mesto na svetu, a poslednje u Evropi. Ovo istraživanje pokazuje da Srbija u relativnim iznosima izuzetno troši na zdravstvo, čak 12% BDP-a (jedine zemlje koje troše više su Francuska sa 12,5 i Grčka sa 13%). Iako na ovaj pokazatelj najviše utiče prosečna starost stanovnika a Srbija ima jako staru populaciju, Bugarska koja se nalazi u sličnoj situaciji troši samo 7,5% BDP-a. Što se tiče apsoultnih iznosa, može da stoji tvrdnja da ''pošto smo siromašni, moramo da trošimo na zdravstvo više nego drugi u relativnim iznosima jer je u pasolutnim to jako malo'' - godišnje po stanovniku se za zdravstvo u Srbiji troši 622 USD. Bogatije zemlje troše dosta više, npr SAD 8 608 USD, ali uporedive zemlje kao što su Bugarska i Rumunija troše samo 522 i 500 USD a imaju mnogo bolje ocene u ovom indeksu, što samo znači da je efikasnost trošenja sredstava a ne ukupan njihov iznos problem u srpskom zdravstvu. To treba naročito posmatrati u svetlu toga da se pod reformom zdravstvenog sistema u Srbiji od 2000. godine podrazumeva krečenje bolnica ili nabavka novih dušeka, našta svakako treba zahvaliti pre svega bivšem dugogodišnjem ministru iz G17 ali i sadašnoj ministarki iz SPS-a. 

   

Ova slika pozuje gde se tačno nalazi Srbija, sa ukupno 451 poenom od 1000 mogućih. Srbija je svuda jako loša, sa tim što je nešto malo bolja od svog proseka u oblasti prevencije i medikamenata. U svakom slučaju, rezultat je jadan, bedan i definitivno ne zaslužuje ovoliko novca koliko košta. Tako Albanija ima tačno 100 poena više od Srbije, dok Rumunija ima i bolji skor i troši 100 dolara manje od Srbije. 

Interesantna ilustracija neefikasnosti zdravstvenog sistema se može videti i u rasporedu zdravstvenih institucija i lekara u njima. Donji podaci su uzeti za beogradsku opštinu Zvezdara (sasvim nepristrasan uzorak, sa obzirom na to da celog života živim u njoj). Na njenoj teritoriji se nalaze samo KBC Zvezdara, poznatija širom Beogradskog pašaluka kao Gradska bolnica, i dom zdravlja Zvezdara koji ima i ispostavu u Mirijevu. Podaci su preuzeti sa DevInfo baze (a ceo profil opštine možete videti ovde).

Kao što vidite, ukupan broj lekara na opštini jeste zadovoljavajući mereno prema broju stanovnika, ukupno 3,3 lekara na njih 1000. Međutim, kada pogledamo kog profila su ti lekari nailazimo na problem:  nikad manje rođene dece zbog bele kuge a nikad više lekara koji leči decu, jer čak 3/4 ukupnog broja lekara se bavi zdravstvenom zaštitom dece i omladine - 2,5 od 3,3 lekara na 1000 stanovnika. Ostala 1/4 lekara se brine o svim ostalima, računajući i sve specijaliste. Tako da ako ste se ikada zapitali zašto je gužva kod lekara u domovima zdravlja, evo jednog od odgovora.

Ukratko, najveći problemi unutar zdravtsvenog sistema se neće rešiti samo povećanjem izdvajanja za zdravstvo jer će se to završiti samo kao sipanje novca u bunar. Moraju se napraviti velike promene unutar sistema, da bi se povećala efikasnost. Čini mi se da bi pozitivan pomak bio uvođenje konkurencije u sistem tako što se ne bi finansirale više institucije već bi se iz osiguranja finansirale zdravstvene potrebe pacijenata tj lekarski pregledi i tretmani tako da bi se stimulisao ulazak i privatnika u sistem, ali i da bi se same javne zdravstvene ustanove naterale da poboljšaju kvalitet usluge. Mislim da je bilo koja druga promena u sistemu sa trenutnim stanjem javnog mnjenja i preferencijama među biračima praktično nemoguća.

Dobra ili loša vest?

Press prenosi nalaze istraživanja po kojem je prosečna vrednost mita u zdravstvu porasla sa 169 na 255 evra od oktobra 2009. godine. Press je ovo okarakterisao kao lošu stvar, ali to nije tako.

Naime, viša "cena" korupcije upravo znači da su hapšenja u zdravstvu (i možda neke druge mere) u prethodnih par godina imala efekta i da se lekari sada više plaše da traže mito, odnosno da je oportunitetni trošak korupcije porastao.

U izvesnom smislu, praćenje "cene" korupcije je za borbu protiv korupcije isto kao praćenje cene droge za borbu protiv droge - povećanje cene znači da akcija države ima efekta.

Pravo pitanje je šta se dešava sa "količinom" korupcije, odnosno da li se smanjio broj ljudi koji pozitivno odgovara na pitanje "Da li ste u prethodnih godinu dana platili mito nekome u zdravstvenom sistemu?". To je broj koji želimo da smanjimo, a ne iznos prosečnog mita.

Egenmäktigt förfarande

Za to je optužen čovek u Švedskoj koji nije više mogao da čeka u bolnici da mu zašiju ranu, pa uzeo konac i iglu u ruke i zašio je sam. Bolnica je podnela prihavu za neovlašćeno koriščenje bolničke imovine:

"I first went to the health clinic, but it was closed. So I rang the medical help line and they told me that it shouldn't be closed, so I went to emergency and sat there," the man named only as Jonas told the newspaper.

After an hour-long wait in a treatment room, he lost patience and proceeded to sew up his own wound.

"They had set out a needle and thread and so I decided to take the matter into my hands," he said.

But hospital staff were not as impressed by his initiative and have reported the man on suspicion of criminal dispossession (egenmäktigt förfarande) for having used hospital equipment without authorization.

Čisto da ne bude zabune, bolnice u Švedskoj su državne.

Keš za krv?

Ministarstvo zdravlja je pozvalo građane da dobrovoljno daju krv. Karakteristično za letnji period, rezerve krvi u Institutu za transfuziju krvi Srbije i drugim centrima za transfuziju krvi u Srbiji su smanjene, a broj davalaca manji je od neophodnog. Logično rešenje bi bilo keš za krv ali to izgleda nigde nije praksa. Jedno od objašnjenja je da bi "profesionalni" davaoci krvi imali motiv da lažu o neophodnim podacima (seksualne navike ili istorija konzumiranja narkotika) i da bi se destimulisali altruistični davaoci. Mislim da se time bavi i Freakonomics i da zaključuju da bi krv bila lošija odnosno da bi bilo manje kvalitetne krvi. Nisam baš siguran da je ta teorija tačna ali je činjenica da krv ne može da se testira na određene bolesti (u Americi na primer ne možete da date krv ako ste proveli 6 meseci u Velikoj Britaniji od 1980 - 1996 zbog takozvanih ludih krava jer još uvek ne postoji test koji otkriva prisustvo u krvi). Moral sa plaćanjem ne bi trebalo da ima nikakve veze jer crveni krst u Americi prikupljenu krv ne poklanja već prodaje bolnicama.

Sa druge strane donacije plazme se plaćaju. Plazma može da se donira dva puta nedeljno i otprilike se plaća 20 za prvu i 40 dolara za drugu posetu nedeljno. Dosta ljudi to koristi kao dodatni prihod. Farmaceutske kompanije koriste plazmu za proizvodnju preparata za tretman hemofilije i opekotina. Za razliku od krvi, nestašica plazme je praktično nemoguća.

Integracija privatnika

Na Katalaksiji možete da pročitate izveštaj sa konferencije o reformi zdravstva u Srbiji od pre jedno 6 meseci, kao i odličan komentar Borislava Ristića. Između ostalog, razmatrano je i pitanje integracije državnog i privatnog zdravstvenog sistema.

Do pre jedno godinu dana sam i ja mislio da bi to možda bio korak u pravom smeru, ali sam od onda počeo da se ozbiljno premišljam.

Naime, prošlog leta sam se nešto glupirao na Dunavu i povredio rebra. Pošto su me bolela par dana, žena me ubedi da odem kod lekara, da proverim da ih nisam polomio. Odem u privatni "dijagnostički centar" u Požarevcu (rade neke osnovne analize, imaju ultrazvuk i rendgen), platim 20 evra, dobijem rendgenski snimak, lekar specijalista kaže "Nije ništa polomljeno, maži gel protiv bolova i proći će". Posle par nedelja je zaista i prošlo.

E sad, neko može da kaže "Pa glupo je što si platio, trebalo je da to dobiješ za džabe kod državnog lekara, kad već plaćaš doprinos za RZZO". Ili "Treba da postoji sistem koji ti omogućava refundiranje tih 20 evra".

To su dobri argumenti, ali poenta je da sam ja za 20 evra i manje od 20 minuta imao snimak u ruci i mišljenje lekara specijaliste. A to je super. U Americi sam sličan rendgenski snimak pluća platio 400 dolara i izgubio ceo dan. (Inače, nije moje iskustvo sa rebrima toliko specifično, žena i ja smo "izneli" dve trudnoće posetama privatnicima za 20 evra po poseti. Sve zakazano, sve na vreme, ne izgubiš ni pola sata po pregledu.)

Sve u svemu, u poslednje vreme sam sve skloniji tome da mislim da bi integracija privatnih lekara u državno finansiranje ceo sistem toliko poskupela i zakomplikovala, da bi se izgubila svaka razlika. Jednostavno, ako neko drugi plaća (država ili privatna osiguravajuća kuća), onda ne može lekar da mi snimi rebra tek tako, zato što je meni to palo na pamet. Morao bih prvo da odem kod lekara opšte prakse, da on utvrdi da me rebra baš bole (mada mi nikada nije bilo jasno kako to utvrde, valjda gledaju koliko glasno jaukneš kad te pritisnu na mesto za koje si im već tri puta rekao da te boli na pritisak). Onda bih uzeo uput i otišao kod specijaliste, koji bi me snimio i dao mišljenje, ali bi uz to morao da popuni gomilu formulara kako bi od RZZO naplatio snimak i pregled. A tu više nema nikakve konkurencije, država propisuje cene.

Elem, poenta je da, od kako sam za 20 evra i 20 minuta završio nešto što bi koštalo makar 100 evra, 4 sata i pola kila živaca u integrisanom sistemu, mnogo spremniji da cenim sadašnji haos na tržištu medicinskih usluga. Naravno, ne daj Bože da se ozbiljno razbolim, ali za ovakve manje-više rutinske stvari sistem funkcioniše brzo i efikasno (čitaj - jeftino).

Dakle, za mene je sadašnji sistem možda čak i BOLJI od single payer sistema u kojem, grubo govoreći, država plaća sve, a pacijent bira između državnih i privatnih lekara. Jednostavno, u takvom sistemu lekari su "privatni" samo na papiru, ali sve odluke moraju da donose u skladu sa državnim pravilima (kao što rekoh, ne mogu da me snime tek tako). Suština je da bez postojanja prave konkurencije na tržištu zdravstvenof osiguranja, prave reforme nema. Što kaže Borislav u citiranom tekstu, parafrazirajući Džefersona "Ako bih mogao da biram između potpuno transparentnog sistema državnog zdravstvenog osiguranja i sistema privatnog zdravstvenog osiguranja - bez ikakve dodatne kontrole javnosti, osim one tržišta - svakako bih izabrao ovo drugo."

Inače, setio sam se da napišem o svom iskustvu nakon što sam video da su na sajtu Udruženja privatnih lekara i stomatologa stavili link na Tržišno rešenje.

Retroaktivno osiguranje

U Americi je veoma teško naći zdravstveno osiguranje koje pokriva "prethodne bolesti" (preexisting conditions). Deluje veoma surovo - ako nemaš osiguranje, pa se razboliš, moraćeš potpuno sam da snosiš troškove lečenja, koji mogu da budu veoma visoki i da te dovedu do bankrota. Kao što kaže predsednik Obama "If you ask the American people about health care, one of the things that drives them crazy is insurance companies denying people coverage because of preexisting conditions."

Predlog zdravstvene reforme koji se trenutno razmatra bi primorao osiguravajuće kuće da osiguraju i one koji već boluju od neke teške bolesti. Deluje veoma humano... Ali, šta će tačno sprečiti ljude koji su relativno zdravi da uopšte ne uplate osiguranje, plaćaju manje troškove iz džepa, a onda se osiguraju tek kada teško obole? Kazna. Jeste, predlog reforme predviđa kaznu od oko 700$ godišnje.

Meni deluje da je to malo. Velikoj većini mladih i zdravih ljudi će se isplatiti da plaćaju kaznu i čekaju da se razbole, kako bi uplatili osiguranje tek onda.

Suština je da navedeni predlog liči na osiguranje protiv požara koje možeš da uplatiš i nakon što ti je kuća izgorela, a onda tražiš novac od osiguravajućeg društva. Mislim, zašto bi se u takvoj situaciji iko osiguravao protiv požara unapred? Sačekaš lepo da ti kuća izgori, pa se onda retroaktivno osiguraš.

PS. I Dejvid Henderson danas piše upravo o ovom problemu.

Iskreni lekar

Zanimljiv intervju sa Philom Hammondom, engleskim lekarom. Najzanimljivije pitanje i odgovor:

Do doctors take the same advice and drugs they dish out to patients?

Not always. I know plenty of doctors who are overweight, drink too much alcohol, cycle without a helmet, eat bacon sandwiches, have no idea what their cholesterol level or blood pressure is and refuse to have a flu jab. We do this because we know that if you've got a good job in a country that disposes of its shit properly, you're likely to live to 80 unless you're unlucky. And we're prepared to accept a few risks in return for pleasure and freedom.

The drugs and advice we dish out sound impressive applied to the whole population, but the benefits to an individual seem far more marginal. And some of the things that are bad for you in excess (sun, alcohol, wrestling with labradors) are good in moderation. The trick with risk is to suss out the pros and cons of whatever you fancy, and enjoy it without guilt. But if shit happens, accept it, turn it into a good story and move on.

Mit o broju neosiguranih Amerikanaca

U Americi 46 miliona ljudi (17% stanovništva) nema zdravstveno osiguranje. -- piše Svetlana Vukajlović, direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje.

Ta cifra se besomučno ponavlja godinama, sada je i Obama upotrebio u nedavnom govoru, ali pouzdano nije tačna. Ona se odnosi na ukupan broj ljudi na teritoriji SAD koji nemaju osiguranje. A od te ukupne cifre:

7 miliona su ilegalni imigranti;

12.5 miliona ima pravo na Medicaid ili Medicare, državna osiguranja za starije, decu, siromašne i ugrožene, ali se u njih nije upisalo;

20 miliona ima dohodak duplo veći od nivoa siromaštva ili $41.300 godišnje za četvoročlanu porodicu;

Kada se to oduzme ostaje 6.5 miliona Amerikanaca na koje se ceo svet sažaljeva jer nemaju zdravstveno osiguranje. To je nešto malo preko 2% stanovništva.

Postoji mnogo problema sa američkim zdravstvenim osiguranjem. Jedan od nih je da se individualna kupovina osiguranja oporezuje, zbog čega je osiguranje preko poslodavca jeftinije, zbog čega je osiguranje često vezano za posao i ljudi koji izgube posao izgube i osiguranje. Ali to je posledica državne politike podsticaja poslodavcima da zaposlenima daju osiguranje. Drugi problem je što savezne države imaju različite zdravstvene politike i nameću osiguranjima obavezu pokrivanja pojedinih stvari, zbog čega je kupovina osiguranja van svoje države nemoguća, pa je konkurencija time ograničena. Treći problem je sudska praksa ogromnih obeštećenja u slučaju lekarskih grešaka, zbog čega su i zdravstvene usluge i osiguranje neminovno skuplji. Četvrti je striktna državna regulacija uslova za medicinske usluge, kontrola izgradnje bolnica, ograničenja ulaska u posao i esnaf medicinskih radnika. Sve ove stvari podižu ukupnu cenu zdravstva u SAD, sve proističu iz državno nametnutih obaveza i regulacija i sve su rešive liberalizacijom zdravstva i zdravstvenog osiguranja.

Ali broj neosiguranih građana, ta cifra koja se toliko vrti po medijima, nije jedan od problema američkog zdravestvenog osiguranja. Kada se od navodnih 46 miliona oduzmu ilegalni imigranti, zatim oni koji ustvari već imaju osiguranje, kao i oni koji imaju sredstava da ga kupe ali neće, ostaje 6-7 miliona neosiguranih koji ne mogu da priušte osiguranje.

Ovih 20 miliona koji mogu da kupe osiguranje ali neće, su uglavnom mlađi ljudi sa nižim dohocima, koji se na to svesno odlučuju. I ja sam dugo živeo u Americi bez osiguranja na taj način, jer sam pretpostavljao da mi je u tim godinama rizik teške bolesti dovoljno mali da se ne isplati kupovati osiguranje, a lekove za prehladu uvek mogu kupiti u apoteci. Kupio sam ga kasnije kada je jedan univerzitet ponudio program po nekoj smešnoj subvencionisanoj cifri. I to je normalno, ljudi koji nemaju osiguranje nisu jedni te isti ljudi. Većina ga u nekom trenutku nema a onda kasnije možda odluči da ga kupi, ili ga nema jer čeka da ga dobije sa dobitkom posla. Osiguranje je lična odluka kao i svaka druga kupovina.

Zdravstvena politika i posledice

Politika je ovde.

Posledica je ovde.

Socijalizam u zdravstvu

Zaista sjajan tekst o reformi zdravstvenog sistema u Srbiji. Citati:

Sistem u kojem lekari i pacijenti mogu bez ograničenja da odlučuju o lečenju, a da sistem javne zdravstvene zaštite plati troškove svih tretmana bez obzira na cenu ili korist od datih tretmana, više nije moguć ni u bogatoj Evropi, a još manje u Srbiji.

Ili:

Međutim, iako je primena ekonomske logike u reformi zdravstvenog sistema neminovna, to građanima niko ne želi da kaže. Političari se boje gubitka izbora, lekare uglavnom ni ne interesuje ko će i kako finansirati njihove želje da bi u lečenju pacijenata primenjivali najsavremenije metode, građani već odavno zdravstvenu zaštitu zovu "besplatnom", nastojeći da izbegnu plaćanje doprinosa za zdravstveno osiguranje kad god je to moguće, ali očekuju maksimalnu zdravstvenu zaštitu kada im je potrebna.

Ili:

Promena načina finansiranja zdravstvenih ustanova koji će se zasnivati na obimu i kvalitetu njihovog rada, koje predlaže MMF, a težnja je i Fonda zdravstvenog osiguranja, zahteva i konačno raskid sa reliktima socijalizma u Zakonu o radu i Zakonu o platama u javnim službama po kojima svi zaposleni u zdravstvu treba da imaju istu platu bez obzira na obim i kvalitet rada, a neradnika ne možete otpustiti. Ovo je i osnovni razlog što se u zdravstvu (kao i u celom javnom sektoru) u proseku nedovoljno radi, ali tako što jedan deo zaposlenih prekomerno radi, vođen isključivo sopstvenim osećanjem odgovornosti i entuzijazmom, a drugi deo malo ili nimalo jer takvo ponašanje teško može biti sankcionisano. Štaviše, nedavno se jedan direktor "drznuo" da otpusti vozača kola hitne pomoći koji je vozio u alkoholisanom stanju, ali mu je inspekcija rada po hitnom postupku naložila da ga vrati na posao.

Autor je, nećete verovati, dugogodišnja direktorka Fonda zdravstvenog osiguranja Svetlana Vukajlović.

Moj razgovor sa tri lekara

Pre neki dan sam bio na ručku sa, između ostalih, tri lekara.

Neke stvari koje su mi ispričali su zaista neverovatne. Na primer, na moje pitanje, šta lekari rade sa svim pićem koje dobiju od pacijenata, odgovor me je iznenadio - "pa popiju u lekarskoj sobi". Na moju konstataciju da dobiju 2-3 litra dnevno, odgovor je bio "pa popiju 2-3 litra". Navodno, na nekim odeljenjima, svakog jutra izvlače šibicu ko će da bude trezan tog dana. Čak su mi pričali o hirurgu koji pre operacije popije čašicu viskija "da mu se ne tresu ruke".

Pokrenuo sam i pitanje reformi zdravstva, svi su ljuti na Milosavljevića što se ne ide ka uvođenju privatnog zdravstvenog osiguranja. Jasno im je da bi u sistemu u kojem postoji konkurencija, lekari dobro prošli. Jednostavno, sada im platu određuje država. U sistemu u kojem bi postojala konkurencija, lekari bi radili za onoga ko ponudi najviše para. A to bi bilo više nego što je sada.

Ja sam im odgovorio na običajeni način - privatne bolnice bi odvukle sve dobre lekare, a oni loši bi ostali da rade u državnim i da leče one koji nemaju para. Pogledali su me kao poslednjeg kretena - "Misliš da se to sada ne radi? Pa i sada sirotinju leče najgori lekari, oni najbolji neće ni da ih pogledaju."

Sve u svemu, bio sam prijatno iznenađen time što je njima sasvim jasno šta je problem sa sadašnjim sistemom - to što nema konkurencije. Ja sam očekivao da će da kritikuju konkretna "kadrovska rešenja", ali ne - njima je jasno da u ovakvom sistemu kadrovi ne mogu ništa da reše, odnosno da sam sistem iz temelja mora da se promeni.

Nadrilekari

Opet se podigla hajka oko nadrilekara pošto je izvesni "dr" Roso optužen za prevaru. U komentarima na vesti se može pročitati kako nadrilekarima naravno treba zabraniti rad, pohapsiti ih i slično. Ja nisam siguran da bi čovek trebalo da odgovara za svakog pacijenta. Neki Rosovi klijenti kažu da su znali da je čovek prevarant ali da su bili u situaciji kada su morali da se hvataju za slamku. Očigledno nije samo iskorišćavao naivne.

Čitajući o Rosu naišao sam na interesantniji slučaj. Izvesni "doktor" Jovanović je lečio nerotkinje. Pošto su mnoga deca ličila na doktora, čovek je završio na sudu i osuđen je na 4 godine zatvora, po mom mišljenju nezasluženo. Upitan od strane suda da malo pojasni kakvu je to injekciju davao ženama i da li se kaje za ono što je radio, okrivljeni Jovanović je izjavio: - Zašto bi se kajao? Nisam nikoga ubijao, nego sam darivao život! A injekcija? Kako čija i kakva? Pa moja, brate. Ne može se zatrudneti od nekakvih čajeva i trava, nego samo od dobre injekcije!

U suštini je glupo verovati da nadrilekari mogu da pomognu tamo gde standardna medicina ne može. Sa druge strane ljudi imaju pravo da rade i glupe stvari.

Trojanski konj?

Tomica:

Republički zavod za zdravstveno osiguranje aktivirao je je Pravilnik po kome će pacijenti imati pravo na povraćaj novca za određene zdravstvene usluge dobijene u privatnoj praksi. U pitanju su pregledi za koje ne postoje zvanične liste čekanja, ali ih, uprkos tome, državna zdravstvena ustanova nije uspela organizovati u roku od 30 dana.

Noga je u vratima, ovo može biti uvod u ozbiljniju reformu. Kad jednom ljudi vide da fond može refundirati lečenje i kod privatnika, prvo će sve više birati privatnike, a onda će početi da se pitaju zašto ima ograničenja, zašto se diskriminiše po vrsti usluga i zašto postoji rok taj proizvoljni rok od 30 dana. Eto odlične prilike za jednu političku stranku da predloži dalju reformu i ukidanje ograničenja koja favorizuju državne bolnice, mobiliše javno mnjenje oko toga i kapitalizuje na sledećim izborima. Kakve god da su predrasude u korist države, ljudima koji su se upoznali i sa državnim i sa privatnim klinikama biće brzo jasno šta im je u interesu.

Na duži rok ukidanje svih ograničenja nadonkade privatnika će voditi bankrotstvu državnog zdravstvenog fonda, što može biti uvod i u njegovu privatizaciju. Dok do toga ne dođe, dobro je da i sa državnim osiguranjem dođe do pojačane privatizacije zdravstvenih usluga.

Nenameravana posledica

Histerija oko smrti bebe od meningitisa je dovela do navale uspaničenih roditelja na Tiršovu, čime se smanjuje vreme posvećeno svakom slučaju i povećava verovatnoća propusta. Toliko o dizanju svesti i građanskim inicijativama kao metodu rešavanja problema u zdravstvu.

Ministarstvo državnog zdravstva

Aktuelni ministar državnog zdravstva, koji se pogrešno predstavlja kao ministar zdravlja, poznat je po svojim izjavama koje su tužne i vrlo često nagone na razmišljanje kako nekome tako nešto uopšte može da padne na pamet.

Najnoviji crni biser je nalaz da je problem kod smrti šestomesečne bebe od bolesti koja ne bi smela da ima ovakvu posledicu u Evropi 21. veka nepotpuna medicinska dokumentacija, a ne lekarske procedure. Bez želje da glumim Majkla Mura koji tendenciozno i nedotupavno kuka nad propustima sistema, ovo je užasno.

Stoga i ne čudi što neki lekari ponosno izjavljuju da svi pacijetni dobijaju isti tretman,što je u potpunosti tačno jer ko je nekada otišao samo sa zdravstvenom knjižicom u, na primer, Narodni front, znao bi da je to istina i da je taj tretman jednako ponižavajući za sve koji nisu spremni da plate onima koje inače plaćaju kroz zdravstveno osiguranje.

Kombinacija politike "da za svoje pare nikada nećete moći da birate između državnog i privatnog zdravstvenog osiguranja", stvaranja jakih strukovnih udruženja koja nikada neće presuditi da je lekar pogrešio i birokratskog promišljanja o razvoju sektora zdravstva dovelo je do toga da je malo ko zadovoljan onim što za svoj novac dobija u zdravstvenim ustanovama Srbije. Neko će reći koliko para toliko muzike, ali to je netačno, imajući u vidu da su izdvajanja za zdravstvo zasigurno mnogo veća od onih koje beleži zvanična statistika koja ne obuhvata koverte i poklone babicama, lekarima i praktično svima u lancu korupcije. Naravno, mnogo građana ne želi da učestvuje u toj igri i pored toga što izdvaja sredstva za državno zdravstvo ide isključivo u privatne klinike gde ih mnogo češće tretiraju kao ljude. Ako se na ova dva dodatna izvajanja dodaju izdašne donacije koje je dobilo zdravstvo u Srbiji nikako ne može proći parola o jeftinom zdravstvu sa posledično "ponekim problemom".

Konačno, nameće mi se jedno pitanje. Da li bi u slučaju da je neka beba umrla od meningitisa u privatnoj klinici krivi bili jedino papiri?

Slučajnost?

Hajek je bio gluv na levo uvo, a Marks na desno.

(Izvor.)

Problem nisu velike porodice već velika država

Već smo pričali o Malthusu i njegovoj teoriji koja otprilike krivi veliki prirodni priraštaj za sprečavanje ekonomskog razvoja. Mi smo više puta skrenuli pažnju na ovu zabludu jer prirodni priraštaj ograničava relativno bogatstvo pojedinca (porodice) dok je sveukupno (zajedničko) bogatstvo irelevantno.

U Africi sa druge strane postoji objektivni problem. Neke zemlje poput Južne Afrike imaju recimo desetine hiljada novih ljudi koji se svake godine pojavljuju na tržištu rada. Neke cifre kažu da ih ima oko 150.000 godišnje. Ja ne znam koliko je to tačno. Video sam jedan podatak da je nezaposlenost porasla sa 33 na preko 40 procenata od nezavisnosti do 2002. Ipak, pošto država ne treba da zapošljava ljude, što veruju i u Južnoj Africi, onda je to pre svega lični problem. Sa druge strane, u većini afričkih zemalja koje imaju socijalistički sistem funkcionisanja i gde su mnoge kompanije državne onda to zaista postaje i državni problem. Znači nije problem priraštaj već državno uređenje.

Problem je još izraženiji u slučaju zdravstva i obrazovanja. Ako neka zemlja ima recimo prirodni priraštaj od 4% godišnje, da bi potrošnja po učeniku ili osobi (bolesniku) ostala otprilike na istom nivou, onda je neophodno da država troši isto 4% više na obrazovanje i zdravstvo. Naravno pretpostavka je da je kvalitet obrazovanja i zdravstva imaju direktnu korelaciju sa potrošnjom, što ne mora da bude tačno. Kako afričke zemlje nemaju dovoljno visok rast one ne mogu značajno da povećaju potrošnju na godišnjem nivou. To je rezultiralo činjenicom da su usluge u skoro svim afričkim zemljama lošije nego što su bile u prvim godinama od sticanja nezavisnosti.

Skoro sve afričke zemlje imaju ovaj problem jer sve nude državno obrazovanje i zdravstvo. I u ovom slučaju je krivo državno uređenje, jer da država ne nudi ove usluge besplatno, obrazovanje i zdravstvo bi bili problemi pojedinca. Malthus nije u pravu kada kaže da je prirodni priraštaj problem ekonomskom razvoju. Pravi problem su velike države koje nažalost ne nude dobro rešenje za tradicionalno velike afričke porodice.

Ko želi da se informiše o političkoj situaciji u Africi od nezavisnosti do danas, predlažem mu sjajnu knjigu Martin Mereditha, The Fate of Africa. Definitivno najbolja knjiga koju sam našao na tu temu.

Reforma porodilišta

Pokrenuta je inicijativa za potpisivanje peticije za poboljšanje uslova u srpskim porodilištima. Sasvim iskreno, smatram da to jeste veoma ozbiljan problem. Tretman kojem su trudnice i bebe izložene u našim porodilištima je često zastrašujući. Ali, iako se slažem sa time da ovo jeste veliki problem, ne slažem se uopšte sa predloženim rešenjem koje se svodi na "mora ministarstvo da napravi Radnu grupu koja će da se pozabavi problemom". Odmah se setim izreke "Ako ne želiš da rešiš neki problem, ti napravi komisiju."

Moje lično iskustvo vezano za porodilište je pozitivno, jer mi se supruga porodila u privatnom porodilištu, koje je u međuvremenu zatvoreno iz sanitarnih razloga. Zatvaranje tog porodilišta, a ostavljanje "u poslu" državnog porodilišta u koje bi moja supruga otišla da ovo nije postojalo, je analogno zatvaranju Ferarija zato što pravi mnogo ružne automobile, uz istovremeno dozvoljavanje Zastavi da pravi Yugo. Ali, šta da se radi... Sanitarni inspektor koji nema nikakvu primedbu na bubašvabe u državnom porodilištu je već našao neki razlog da zatvori privatno porodilište.

Cena porođaja je bila sledeća - običan porođaj 500, a carski rez 1000 evra. Koliko čujem, toliko otprilike košta i porodjaj u državnoj bolnici, dok "častiš" sve koje treba.

Dakle, moje rešenje za problem trudnica i beba je - kompletna privatizacija porađanja. Da ne dramimo previše, ipak se u daleko najvećem broju slučajeva radi o relativno jednostavnoj proceduri. Iz mog iskustva, mnogo je bitniji odnos sestara, lekara i ostalog osoblja prema majci i porodici (možeš bebu da vidiš kad god hoćeš u toku dana ili noći, svako ima svoju sobu sa TV-om, sestre zaista pomažu majkama za šta god da treba, hrana je ok, WC je čist i prijatan). Kada smo napuštali bolnicu, gazda (bukvalno gazda) nas je ispratio i pitao da li je sve bilo u redu, da li imamo nekih primedaba. 

Dve nedelje posle porođaja je moja supruga sa bebom provela 5 dana u državnoj bolnici i to joj je i dalje jedno od najtraumatičnijih doživljaja u životu - beba plače, niko neće da je uteši, a mojoj ženi ne daju da uđe u boks; mora da nosi iscepanu bolničku spavaćicu, ne sme svoju da donese od kuće "zbog higijene"; u kupatilu 5 stepeni, jer stoje otvoreni prozori, pošto sestre samo tu smeju da puše; mrzelo ih je da pišu otpusnu listu u petak, pa je ostala do ponedeljka potpuno nepotrebno, itd. Naravno, u ponedeljak niko nije pitao "jel sve bilo u redu, jel ste zadovoljni".

Neko će sada reći - lako je tebi da predlažeš privatizaciju, kad imaš 500 evra da platiš porođaj. To je, nažalost (odnosno na moju sreću) tačno, ali evo rešenja. Prvo, ne bih imao ništa protiv kada bi se iz budžeta izdvajala sredstva za porođaje, ako bi to išlo paralelno sa zatvaranjem državnih porodilišta. Država bi mogla da daje vaučere porodiljama u iznosu od po 500 evra koje bi one mogle da iskoriste isključivo za porođaj. Izbor porodilišta bi bio potpuno slobodan. Time bi pare išle ka dobrim porodilištima. Budući da se u Srbiji godišnje rađa oko 70.000 beba, to bi budžet koštalo oko 35 miliona evra. Teško je proceniti koliko bi se uštedelo otpuštanjem lekara i sestara koje sada to rade u državnim bolnicama, ali sigurno nije zanimarljiva suma.

Ukoliko je baš nužno, država može da propiše tačne uslove za otvaranje porodilišta i za minimalnu proceduru samog porođaja (recimo, mora da bude prisutan jedan hirurg, jedan neonatolog, jedan anesteziolog).

Dobra stvar sa ovim predlogom je to što je svima u interesu. Zaista ne vidim nikoga ko bi bio protiv ovog predloga. Što je najvažnije, to bi za majke i decu bilo mnogo prijatnije iskustvo, ali bi i lekarima bila pružena prilika da zarade više para. Naravno, ostaju neka pitanja (tipa, šta se dešava ukoliko se ispostavi da je porođaj problematičan), ali se sve to može detaljnije razraditi.

Iz ne znam ni ja kog razloga, čini mi se da nema nikakve šanse da ovo iko ozbiljno razmotri. Čini mi se da će ministar sa najvećim  zadovoljstvom da osnuje Radnu grupu i "reši problem". Naravno, za par godina će se potpisivati neka nova peticija da se osnuje Anketni odbor koji će razmatrati zašto Radna grupa nije dobro obavila svoj posao.

100 dana ničega

Ministarstvo zdravlja je takođe prestavilo rezultate rada (i ovde) za prvih 100 dana vlade, na stranu što isti čovek vodi ministarstvo više od 1,500 dana. Kao osnovni uspeh Ministarstva navodi se zapošljavanje 1,000 zdravstvenih radnika. Čestitam! Ministarstvo uspešno sprovodi strategiju za prepolovljavanje nezaposlenosti u zdravstvenom sektoru do 2010. Ako ovako nastave do tada će zaposliti još 4,000 novih. Da je sreće pa da prebace normu i reše problem nezaposlenosti uopšte. Opšte je poznato da je najveći problem koji građani Srbije imaju po pitanju zdravlja nezaposlenost u zdravstvu pa je u redu da se sa tim problemom ozbiljno uhvati u koštac.

Osim zapošljavanja dodeljeno je 1,000 dugoročnih stambenih kredita zdravstvenom osoblju a povećane su im i plate za 5 odsto. Pored toga kupljeni su neki uređaji, okrečene neke zgrade a instalirana je i kotlarnica na gas u Kliničkom centru zbog uštede (valjda nisu predvideli poskupljenje). Na kraju se pominje i broj uredbi i predloga zakona koje je Ministarstvo pripremilo. Jedino što mi je bilo interesantno je predlog uredbe o dobrovoljnom zdravstvenom osiguranju. Pretpostavljam da će se to plaćati preko obaveznog državnog. Znači i nije neka reforma.

Sve u svemu uglavnom se sve svodi na zdravstvo a gotovo ništa na zdravlje. Zato me je i iznenadilo što je na kraju dokumenta napisano da je prioritet broj jedan Ministarstva zdravlja da pacijent bude u središtvu zdravstvenog sistema. Kako? Milosavljević ima teoriju koja kaže da bi pacijent bio u središtu sistema neobično (je) važno planiranje zdravstvenog kadra. Mene ta logika nekako zaobilazi. Razumem da je bolje imati više zdravstvenih radnika nego manje, ali ne mislim da je to najbolji i jedini način za povećanje kvaliteta usluge. Konkurencija svuda dovodi do boljeg kvaliteta. Zašto bar ne počne sa razvijanjem sistema konkurencije u kome bi privatne bolnice mogle ravnopravno da se takmiče sa državnim? Makar da napiše strategiju može i bez akcionog plana, da nam pokaže da mu je stalo. Naprotiv, do sada se samo trudio da tu konkurenciju guši ograničavanjem prava zdravstvenih radnika da rade i u privatnoj praksi. Jasno mi je da je to verovatno najbolnija i najkomplikovanija reforma koja može da se sprovede ali mi je neverovatno da je ovaj ministar praktično nije pomenuo za pet godina svog neprekidnog mandata. Ako jeste izvinjavam se, ja ga bar nisam čuo.

Ministarstvo zdravlja bi trebalo da se preimenuje u Ministarstvo zdravstva pošto više vode računa o zaposlenima u sektoru nego o zdravlju građana. Doduše, nisu jedino ministarstvo kojima "pacijenti" nisu u centru sistema.