Nova premijerka stari problemi

Konzervativna partija je dočekala referendum podeljena - tačnije, podeljenost po ovom pitanju unutar partije je i naterala Kamerona da se obaveže na raspisivanje referenduma. Kameron je ovde igrao ulogu pomiritelja između dve frakcije u partiji, i želeo je da pitanje reši po već oprobanoj matrici u škotskom referendumu: zauzeti središnju poziciju i tako smanjiti podršku najradikalnoj opciji - Škotskoj je obećano mnogo više autonomije nego tada, sprovođena je jaka Better Together kampanja, i Škotska je na referendumu odbila nezavisnost. Po istom principu, Kameron je u pregovorima sa evropskim zvaničnicima isposlovao nekakav novi poseban status za Britaniju (verovatno po ugledu svojevremeno na Margaret Tačer) i očekivao je da će to biti dovoljno da jedan deo Leave glasača i aktivista neutrališe ili prevuče u Remain tabor. Gledajući rezultate ispitivanja javnog mnjenja koji su mi bili dostupni pre referenduma kao i kurs funte koja je značajno oslabila nakon referenduma (sa 1,500 prema USD na 1,332 odmah nakon referenduma) izgleda da je malo ko očekivao ovakve rezultate. Da je izlazak bio očekivan, investitori bi to ukalkulisali u budući kurs funte i ona bi verovatno gubila na vrednosti u nekom periodu pre referenduma, a ne dramatično nakon objave zvaničnih rezultata. Stoga je ovakava rezultat referenduma bio verovatno neočekivan i za samog Kamerona i većinu torijevaca. 

Nakon kameronove ostavke, Tereza Maj je izabrana kao neko ko može da ponovo okupi konzervativnu stranku i sačuva njenu ''sabornost'' - ona je  sposobna za ovu ulogu jer ima jaku reputaciju unutar partije. Tokom referenduma se zalagala za Remain opciju, ali ja nisam zapazio njeno značajno učešće u kampanji (svako opažanje je subjektivno). Dakle, ono što je najviše preporučuje za mesto premijera je to što se u nju ulažu nade da će moći da pomiri podeljene frakcije i da je ponovo ujedini.    

Ivan je u nekom od prethodnih postova ukazao na realnu opasnost koju sa sobom vodi izlazak iz EU - da li će Britanija da se vrati tačerističkoj viziji otvaranja prema svetu ili će se okrenuti talasu populizma koji je već vidljiv u Britaniji sa SNP u Škotskoj i naročito sa Korbinom među laburistima koji je zatvorio u odnosu na svet. ProLeave opcija ne mora nužno da odnese pobedu u narednim previranjima, a lično mislim da je verovatnije da neće. I smatram da je izbor Tereze Mej znak koji upućuje na to.

Neke od njenih ideja u javnosti su veoma populističke i Mejova mi liči na predstavnika čvrste etatističke struje. Prema njoj lepo mišljenje ne gaji ni uglavnom libertarijanski (mada malo šizofreni) Spiked, ali što je mnogo upečatljivije ni Telegraph koji je toliko naklonjen konzervativcima da ga ponekada nazivaju i Torygraph. Pored ovih očigledno ne baš sjajnih ideja (članstvo predstavnika radnika u upravnim organima preduzeća, ograničenje naknada menadžerima itd) koje više priliče Korbinu nego nekome od torijevaca, Mejova je tokom svog mandata ministra unutrašnjih poslova imala i mnogo lošije trenutke, kao što je njeno stalno protivljenje Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima zato što nije u skladu sa Terrorism Act 2000 je ne samo loše nego i bestidno (u izjavi novinarima izjavila je da je sud odbacio zahtev za ekstradikcijom jednog stranog državljanina osumnjičenog za veze sa teroristima zato što ima mačku što bi ugrozilo njegova prava prema Evropskoj povelji, iako je stvarni razlog bio postojanje vanbračne zajednice sa britanskom državljankom), slučaj Dejvida Mirande koji je uhapšen na aerodromu i optužen za terorizam jer je za svog partnera, novinara Guardina-a Glena Grinvalda prenosio neka dokumenta koje je na nelegalan način nabavio Snouden - upravo je Evropska povelja omogućila da se optužnica vezana za ''accidental terrorism'' u ovom slučaju odbaci. Ona je čak 2012. i kažnjena zbog nepoštovanje odluke suda o puštanju na slobodu jednog azilanta iz Alžira iz imigracionog pritvora. Reforma policije koja je u toku je kontraverzna, kako zbog promenjene uloge lokalne policije tako i zbog oštrijeg stava prema lakim drogama (Mejova je 2013. na listu nelegalnih supstanci stavila i one koje su nastale od biljke kath uprkos protivljenju ACMD-a (Advosory Council on the Misuse of Drugs) da ne postoje medicinski dokazi da je ova biljka ili nastali proizvodi štetni po zdravlje. Ova politika je dodatno pooštrena sa Psychoactive Substance Bill, koji je ukunio pravilo da je ono što nije zabranjeno dozvoljeno, i uveo suprotno - da bilo koja psihoaktivna supstanca da bi mogla da se koristi mora da se nalazi na zvanično odobrenoj listi. Njena imigraciona politika se uglavnom bavila organičavanjima imigracije - smanjenje neto imigracije bio je jedan od njenih ciljeva nakon stupanja na dužnost ministra, i znatno su pooštreni uslovi za useljavanje članova porodica britanskih državljanja iz inostranstva. 

Ostaje još da vidimo da li je izbor Tereze Mej ono što je Britaniji potrebno, a to pre svega zavisi od konkretnih politika koje će ona i njena vlada sprovoditi među kojima je svakako najvažnije pitanje sporazuma Velike Britanije i Evropske Unije. Međutim, njen dosadašnji track record mi ne uliva poverenje da će  Britanija krenuti ka slobodi i individualnoj odgovornosti, već da će pre to biti ka etatizmu i regulaciji. Naravno, pozicija ministra unutrašnjih poslova i premijera nije ista, i postoji različiti okvir raspodele moći i ograničenja, pa je moguće da nisam upravu. Ostaje nam samo da vidimo. 

    

Duo u pat poziciji

Nastavljam temu koju je otvorio Slaviša. Siriza saga u Grčkoj završiće se na jedan od dva načina: a) neće se desiti ništa specijalno, b) Grčke finansije će da odu u tri lepe šargarepe.

Mislim da je prvi slučaj više verovatan, ali ne isključujem ni drugu opciju. Evo i zašto. Bailout Grčke koji je posle prošlog bankrota 2012 re-dogovoren traje do 28.02.2015 (da Grčka je 2 puta bankrotirala, da privatni investitori su oprostili preko pola duga i da EU, MMF i ECB jesu u dva navrata debelo pokrile Grčke javne finansije). Trenutno, iako Cipras i Varufakis galame i šetaju po Evropi, dogovor sa trojkom i dalje stoji. To zvanično omogućava da se sprovede i poslednja tranša od 7.5 milijardi evra prema Grčkoj do kraja februara (da izbegnu trenutnu krizu likvidnosti). Mnogo važnije, postoji jedna tehnička začkoljica koju treba sagledati koja drži u životu bankarski sistem. Ako bi Siriza stvarno oterala trojku, negativne posledice su ogromne i mislim da Cipras i Varufakis to ne mogu da prodaju narodu. Prvo kratki uvod.

U oktobru 2014 stigli su rezultati stres testova koji su pokazali da 3 od 4 velike Grčke banke ne bi izdržale šok koji test predviđa. Još pre nego što je bilo jasno ko će dobiti skorašnje izbore, zbog neizvesnosti i približavanja roka kraja dogovora sa trojkom, velika količina depozita krenula je da se izliva iz Grčkih banaka što je dodatno pogoršalo stanje u finansijskom sektoru Grčke. Stanje je postalo i gore od pretpostavke stres testova. Nakon pobede Sirize, tempo odliva sredstava iz banaka porastao je na rekordni nivo. Ukupno oko 30 milijardi evra (skoro BDP Srbije) je izvučen iz banaka u samo dva-tri meseca, a dan posle izbora akcije banaka su pale 30%. Grčke banke su u ogromnom problemu likvidnosti. U prevodu, para u bankama ima sve manje a ljudi žele da izvuku novac. Začkoljica koju sam spomenuo do sada je ovde igrala ključnu ulogu.

Grčke banke, pod detaljnim nadzorom ECB već godinama, obavljale su repo operacije sa ECB radi obezbeđivanja likvidnosti. Pojednostavljeno, repo operacija je kada banka uzme kredit od ECB i obeća da će isti taj novac da vrati za 2 nedelje (ili drugi kratak period), uz adekvatnu kamatnu stopu (trenutno na istorijski najnižem nivou - izuzetno jeftin novac). Kao osiguranje da će novac vratiti za 2 nedelje banka šalje u ECB kolateral (obezbeđenje) u vidu hartija od vrednosti. U slučaju Grčke postoji izuzetak da te HoV ne moraju biti visoko rangirane već smeće - obveznice Vlade Grčke. To je tehnički mehanizam kako ECB direktno pumpa pare u grčki bankarski sistem i posredno u grčki budžet. Suštinski važno, ovaj izuzetak koji pravi ECB je uslovljen činjenicom da Vlada Grčke sprovodi dogovor iz 2012 postignut sa trojkom. Dok god taj sporazum važi ECB može da pravi izuzetak i da pozajmljuje Grčkim bankama ogromne količine novca u zamenu za realno bezvredne obveznice Grčke.

Ako se posle 28.02 ne produži dogovor sa trojkom, ne reprogramira program restrukturiranja Grčkih javnih finansija i ako Cipras / Varufakis nastave da laju na trojku, verovatno bi se desilo da ECB izgubi osnovu po kojoj može da uzima smeće kao kolateral i prestaju repo operacije. Uz loše stanje u oktobru po stres testovima, 30 milijardi evra manje od tada kroz odliv depozita, i ogromnu neizvesnost posle pobede Sirize, u slučaju da Siriza ne oladi, mogao bi da se desi juriš na banke, bankrot finansijskog sistema, Grčke i ode sve u tri lepe šargarepe (opcija b)

Jasno je da građani i biznisi nemaju jasnu perspektivu šta će se desiti posle 28.02. Banke su u ozbiljnom problemu likvidnosti pogotovo koji bi nestankom repo operacija sa ECB eksplodirao. Grčka Vlada ima minimalni prostor da sama pomogne bankarskom sektoru. Niti banke niti Varufakis, siguran sam, nemaju realnu ideju kako da reše svoj problem likvidnosti u varijanti da se raskantaju sa trojkom.

Zato mislim da je realnija opcija a). Cipras će da pumpa jak populizam, Varufakis će da obiđe Osborna i ostatak EU ministara finansija da ih umiri malo, i za dve nedelje čini mi se da će morati da spuste loptu jer će im biti jasno u kom smeru ide brod. Nije sad više pitanje da li će Grčka kao zemlja da bankrotira i proglasi moratorijum jer ne želi da sprovodi mere štednje koje nameće trojka. Pitanje je da li će bankarski sektor u Grčkoj da preživi Ciprasov i Varufakisov revolveraški izlet i odsustvo re-re-dogovora sa trojkom do 28.02. Može se zamisliti Grčka koja trenutno seče u javnom sektoru privilegovane kako bi preživela zavrtanje slavine od strane investitora zbog bakrota / moratorijuma, ali ne mogu da zamislim kako bi izgledala Grčka da joj bankrotiraju banke i time se uruši čitav finansijski sektor. Cirpas i Varufakis to znaju, siguran sam, i zato mislim da će uskoro da spuste loptu. Dugoročno, napraviće neki novi (verovatno malo fleksibilniji) dil sa trojkom i nastaviti da sprovode to. Do sledećih izbora izduvaće se popularnosti i populizam. 

Punk Euronomics

Odličan video na Punk Economics kanalu na YouTube koji ilustruje ukratko izuzetno zanimljiva pitanja. Ne znam da li su postavljena najbolja pitanja i da li je odgovor dobar ali sam skeptičan da je budućnost EU upravo ovakva kakvom je predstavlja video. Inače, ilustrovani videji, kratka forma, zanimljive ilustracije ili scene su najbolji način da se ljudi zainteresuju za važna ekonomska pitanja. Tu se u Srbiji škripi, pa evo neka nekome ovaj video posluži kao inspiracija. 

Češki san

Po mom ukusu i skromnom iskustvu, jedan od najboljih dokumentarnih filmova koje sam gledao, a svakako moj omiljeni je Česky sen (2004). Film je fantastična ilustracija svega i svačega a najdivniji aspekt filma je to što nema jasnu i jedinstvenu poruku, već otvara mnogo polemika o prirodi tranzicionog društva. Prošlo je tačno 10 godina od kada je ovaj film snimljen u Češkoj, i kada sam ga prvi put video 2005, čini mi se na FEST-u, pomislio sam da će tako izgledati Srbija za deset godina. Verovatno sam bio optimističan.

Češki san je priča o dvojci studenata filmske akademije koji se odlučuju da snime svoj projekat lansiranja, reklamiranja i otvaranja nepostojećeg hipermarketa. Studenti prolaze kroz čitav proces priprema, od ličnog sređivanja, treninga, snimanja spotova a sve u cilju pravljenja odlične medijske kampanje za nešto što zapravo ne postoji. Češki san je metafora za lažna obećanja i prevelika očekivanja brzog bogaćenja i napretka u procesu transformacije socijalizma u kapitalizam.

Prelazak iz društva oskudice u društvo izobilja, koje nije uvek lako dostupno, mora biti turbulentan. Decenije potiskivanja osnovnih životnih potreba, i želje za materijalnim, nezgrapno se sudaraju sa novim tržišnim fenomenima, poput hipermarketa, marketinga, korporacija, rasporadaja, socijalne segmentacije, izobilja polu-potrebnih stvari itd. U galopirajućem tempu sustizanja zapada, odsečene komunizmom od baze višedecenijskog razvoja koji bi bio prirodan, te tržišne pojave ispoljavaju i veoma negativne osobine koje na površinu izbacuju licemerje, zavist, pohlepu u rudimentarnim oblicima. Ovaj film oslikava veoma loše osobine komunizma kao i istovremeno mane tranzicionog društva zarobljenog na klackalici kolektivističkih i individualističkih vrednosti. Možda ovaj film nije kritika komunizma, ali sve što se u njemu odigrava, svakako jeste delom posledica tog društvenog poretka.

Ovo je samo jedno tumačenje a siguran sam da ih ima još puno. Značajno sam i sam promenio tumačenje i razumevanje ovog filma tokom godina. Češki san je uticao na mene da upišem ekonomiju, da bih izučavao marketing, a kasnije je sama nauka odvukla moja interesovanja na drugu stranu. Preporučujem toplo da potražite ovaj film i pogledate, jer će barem prouzrokovati da se zamislite šta je poenta i poruka. Možda vas odučevi kao i mene. Evo jednog linka za direktno gledanje preko interneta, mada prepročujem torrent i titlove po želji.

Geografsko poreklo socijalizma

U ličnoj preblogerskoj eri imao sam priliku da čujem predavanje jednog enologa, koji je vrlo detaljno i opširno, osim kvaliteta vina, objašnjavao i karakteristike i mehanizme EU programa zaštite geografskog porekla vina i drugih proizvoda. Kada sam ga odvukao na stranu i počeo da ispitujem, osnovano sam posumnjao da je čovek nesvesni ekonomski liberal.

Da dovedete običnog, pa čak i edukovanog potrošača do stola, stavite mu povez na oči, i pustite ga da proba, ne bi razlikovao ni sorte vina, pršuta, čokolada, a kamo li stepen kvaliteta. Zapravo, isti taj enolog je priznao da je cela poenta zaštite geografskog porekla, besplatni brending i ekstraprofit za proizvođače. Potrebno je više hektolitara vina iste sorte da vam prođe kroz preko nepca i kroz grlo da biste razlikovali na slepo, flašu od 3 i 15 EUR, a za razliku između 15 i 150 EUR potrebne su desetine hektolitara. Isto važi za pršutu iz Parme, razliku između srpske, bugarske i češke šljivovice, srpskih i poljskih malina, maslinovog ulja iz istre i grčke itd.

Jedan od važnih razloga za postojanje programa kao što su zaštita geografskog porekla je preopterećenost food & beverage biznisa porezima i regulaciom. Kada bi neko samo pomislio da krene da se bavi podrumarstvom, shvatio bi šta znači vinokolj. Dozvole, regulacija uslova, ekološki, sanitetski, zdravstveni standardi, zaštita od požara, pravila o geografskom poreklu, pravila o metodama proizvodnje, izvozne dozvole, uvozne kvote, carinske deklaracije i na kraju, najvažnije, PDV i akcize. Slika gore lepo ilustruje koliko zapravo, od maloprodajne cene vlaše, dobija proizvođač vina. Akciza može iznositi i do 50% maloprodajne cene za jeftinija vina. U duhu teorije javnog izbora, jasno je zbog čega postoji podsticaj da udruženja vinara zagovaraju zaštitu geografskog porekla. Taj mehanizam nudi mandatorni brending, podiže barijere ulasku u industriju, veštački smanjuje konkurenciju sa krajnjim ciljem - da se vino od 5 EUR proceni kao ono od 20 EUR. Nakon 50 godina ljudi zaista počnu da veruju daje razlika u ukusu pet puta vrednija. 

Regulacija vode

EU birokrate stale su na put još jednom zlu. Posle obimnih istraživanja i nekoliko sastanaka na najvišem naučnom nivou, zaključeno je da voda ipak ne sprečava dehidraciju.

Nauka je brzo našla put do zakonodavstva i EU komisija je ove nedelje usvojila regulaciju koja proizvođačima flaširane vode zabranjuje da tvrde da vas njeno konzumiranje štiti od dehidriranja. Propisana kazna je do dve godine zatvora.

Srbija bi, ako joj je stalo do evropskih integracija, pod hitno morala da sledi ovaj primer i usvoji slično pravilo. Jer tako se radi u EU.

Komparativna analiza evrorealizma (evroskepticizma)

Uvek baš naš, daje tačnu i konciznu dijagnozu quo vadis EU. U normalnim zemljama koje nam mogu biti primer, ako želimo da budemo lider u normalnim stvarima tako izgleda evroskepticizam. U zemljama kao što je Srbija ovakva izjava može samo da izazove porast evroentuzijazma jer spaja EU i temeljne nevrednosti naše kulture.

Meni je bilo neodoljivo da uradim komparaciju sa srpskim evroskepticima.

Inače, nevezano za sve, nikako mi nije jasno zašto naš vox populi nikada ne percipira ako ne Češku, ono barem Slovačku kao zemlje koje su prijateljske prema Srbiji.

Jadna kandidatura

Nadamo se da ćemo da postanemo kandidati, a kršimo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

Član 36. sporazuma kaže (tzv. standstill klauzula):

Od dana stupanja na snagu ovog sporazuma, u trgovini između Zajednice i Srbije neće biti uvedene nove carine na uvoz ili izvoz ili dažbine koje imaju isto dejstvo, niti će one koje se već primenjuju biti povećavane.

Dakle, nadamo se da ćemo da postanemo kandidati, a ne samo da nismo uhapsili Mladića (zašta još možda nekoga i možemo da ubedimo da hoćemo, ali ne znamo kako) već i direktno kršimo sporazum do kog smo jedva došli. Stranke koje su tada bile spremne da sruše vladu zbog ovog sporazuma (setite se da je tadašnja vlada zbog toga pala), danas krše taj sporazum bez ikakvih problema.

Zabavna strana EU

Evropska unija je ozbiljna država, ali neka inovativna rešenja su prilično zabavna. Evo moje top liste sa Euractive o aktivnostima EU uprave poslednjih godina.
1. Predsednik Evropske komisije Barroso planira da formira novinarsku ekipu koja će ga pratiti na putovanjima, kao i „dva posvećena fotografa na dužnosti 24 sata“
2. Komisija 2010-2014 dobija komesara za klimu (imenovana Connie Hedegaard, završila Masters degree in Literature and History, University of Copenhagen)
3. Umesto the most competitive, knowledge based economy, nov marketinški naziv EU za sezonu 2020, biće Innovation Union.
4. Uvodi se Vacancy monitor. Barroso daje objašnjenje: pošto u EU postoji 4 miliona nepopunjenih radnih mesta, Komisija (tj. Monitor) će obaveštavati građane gde mogu naći uhlebljenje.
5. I naravno, moj omiljeni, pod naslovom Wanted: EU chief scientist. Baroso planira da imenuje Vrhovnog Naučnika koji će ga savetovati o kriznim pitanjima klime i genetski modifikovane hrane. Plata 200 hiljada evra godišnje.

Državna pomoć u sportu

Prošle godine je donet Zakon o državnoj pomoći, sa ciljem da se ograniči državna pomoć koja narušava konkurenciju na tržištu. Sve je to urađeno u skladu sa direktivama EU (i pravilima STO). Naime, u EU su prepoznali da je postojanje zajedničkog tržišta praktično nemoguće ukoliko jedna država posebno pomaže svoja preduzeća.

Već neko vreme razmišljam o primeni tih pravila u sportu (a konkretan povod za ovaj post je vest iz Pressa da će država napraviti novu halu za Partizan, u kojoj će moći da treniraju tako da "više neće morati da brinu da ne uskoče u tuđ termin u Pioniru"). Koliko sam mogao da nađem na internetu, ovakva izgradnja hale za jedan sportski klub ne bi bila dozvoljena u EU.

Našao sam na Internetu zanimljiv zbornik radova na tu temu, pod nazivom "The EC state aid regime: distortive effects of state aid on competition and trade", u kojem se analiziraju brojni slučajevi iz prakse EU. U članku pod nazivom "The application of state aid rules to culture and sport" (strana 530.) piše sledeće:

Pomoć u izgradnji stadiona i druge sportske infrastrukture može da se ne smatra državnom pomoći ukoliko su ispunjeni sledeći uslovi: (i) izgradnja stadiona je dodeljena izvođačkoj firmi nakon sprovedenog javnog tendera, (ii) stadion je u javnoj svojini ili njime upravlja privatni administrator koji za to ne dobija preteranu naknadu (overcompensation) i (iii) objekat pruža usluge različitim korisnicima i iznajmljuje se korisnicima po tržišnim cenama, odnosno ne favorizuje jedan ili više klubova.

Nakon ovoga sam pogledao domaći zakon i, koliko mogu da skontam, izgradnja hale Partizanu bi bila nedozvoljena čak i po domaćem zakonu. Pravila su prilično jasna, a nikakav izuzetak nije napravljen za sport.

Evropa 2020.

Bogdan, moj prijatelj iz Poljske, mi je skrenuo pažnju da je Evropska komisija juče predložila novu strategiju, pod nazivom "Evropa 2020 - evropska strategija za pametni, održivi i inkluzivni rast". Možete je naći ovde.

Evo šta kaže Bogdan u mailu, kakve bi to efekte moglo na nas da ima:

S tom strategijom je mali problem posto ona ce uticati u velikoj meri na sledeci budzet Evropske Unije (2013-2020). Prema toj strategiji bice mnogo manije novca za smanjivanje razvojnih razlika koje postoje medju regionima i drzavama u EU (tzv. politika kohezije), jer vecina sredstava otice na investicije u nauku i istrazivanja, privrede osnovane na znanju kao i razvoj ljudskog kapitala i ciljeve povezane sa ekologijom (zivotna sredina).

To puno znaci za vas ukoliko bi Srbija i druge zemlje Balkana dalje zelili da postanu clanovi EU. Znaci, nece biti novca na investicije u infrastrukturu, zeleznicu etc.

Meni se cini da se mnoge stvari u Evropskoj Uniji menjaju.

Brajtonska čajanka u 5.30

Čajanka se širi: nakon "neobostonske", britanska The Freedom Association je organizovala Brighton Tea Party. U 5.30, kako i priliči... U ovom slučaju, avatar kralja Džordža bi verovatno bio Van Rompuy iz prethodnog posta koji oličava taxation without representation. Naravno, laburistička uvećanja nameta od početka nove ere 1997, takođe su tema brajtonske žurke. Jedan od vođa pokreta je Dan Hannan, libertarijanski usmereni član Konzervativne partije.
Inače, Hannan piše u Telegraphu. Bio je protivnik Lisabonskog sporazuma i njegov evroskepticizam je na liniji "Bruges-a".Popularan je njegov govor upućen Gordonu Braunu, u kome ga naziva aparatčikom brežnjevskog tipa.

Naravno, pitanje je da li Tea party pokret ima kapacitet da postane novi modalitet evroskepticizma i organizovane grupe u EU upravi. Kad smo kod stranačkog libertarijanizma u Britaniji, koliko znam, postoji jedna nova stranka koja je otvoreno libertarijanska, ali je to tek šačica članova...Postoje takođe libertarijanski članovi Konzervativne stranke, mada je sa aktuelnom konvergencijom zvanične torijevske politike ka laburizmu malo verovatno da ta pozicija postane ozbiljna frakcija. Na primer, ako se uporede zvanične politike prema MCS (mediji, kultura, sport - čak je i šifra programskog paketa ista u obe stranke), teško je pogoditi koji program pripada laburistima a koji torijevcima. Prvi teže da svi imaju besplatan pristup plivanju do 2012, dok drugi panegirišu Nacionalnoj lutriji kao vrhunskom izumu koji omogućava razvoj sporta i kulture i zalažu se ta stvaranje okruženja u kome the creative industries can flourish, and in which people can take control of the most enjoyable aspects of their lives.. Nisam sigurna koliko čajanki treba da bi se ovaj princip preokrenuo...

Jelko Kacin

Moram priznati da niko iz EU nije do sada tako lepo objasnio gradjanima i političarima u Srbiji troškove isprazne politike i ispraznih izjava.

Kamo sreće da ima više takvih jasnih izjava koje bi razotkrivale odsustvo smislene spoljne politike Srbije.

Još jedan mit

Srbija mora da se regionalizuje ako želi u EU.


Ima mnogo ljudi koji veruju u ovu izjavu. Oni koji iole znaju o čemu pričaju se uglavnom pozivaju na odluku Evropskog parlamenta iz 2003. kojom se uvodi zajednička klasifikacija teritorijalnih jedinica. Međutim, ta klasifikacija se sprovodi isključivo za statističke svrhe. O čemu se radi?

Evropska unija vodi veoma intenzivnu politiku ravnomernog regionalnog razvoja (čitaj, uzimaju se pare od bogatih regiona i šalju se siromašnim regionima). Ako se ne označi jasno šta je "region" i koliki najmanje mora da bude, moguće su zloupotrebe sistema.

Suština je u tome da se ekstremi "gube" sa povećanjem nivoa agregacije. Za one kojima nije jasno šta prethodna rečenica znači, evo konkretnog primera. Ako posmatrate, na primer, prosečnu platu u 2008. u Srbiji, moguća su tri nivoa posmatranja. Prvo, 31.985 din u Centralnoj Srbiji prema 31.065 u Vojvodini. Razlika nije velika. Ako gledate razliku u plati na nivou okruga, najniža je u Topličkom okrugu, oko 24.000, a najviša u Beogradu, oko 40.000 dinara. Znači, odnos 1,66:1. Na nivou opštine, međutim, razlika je ogromna - 50.000 din Novi Beograd, a Bela Palanka oko 13.000 din, znači odnos od 4:1.

Dakle, što je niži nivo posmatranja, razlike su, sasvim očigledno i očekivano - veće.

Kakve to ima veze sa regionalnom politikom? Pa ima, jer ako dozvolite da posmatranje bude veoma nisko, onda svaka zemlja u EU može da napravi tako usitnjen sistem u kojem se više ne zna ko je zaista nerazvijen. Zato je EU izašla sa pravilima oko toga šta se može smatrati regionom za potrebe regionalne politike.

Ali, ponavljam, to je samo za te potrebe. Statistički regioni u EU se često poklapaju sa administrativnom podelom zemlje, ali se često i ne poklapaju. A, čak i kada se poklapaju, ni na koji način ne impliciraju nadležnosti koje administrativni regioni moraju da imaju.

Dakle, sasvim je kompatibilno sa EU pravilima da ne postoji nijedan jedini administrativni region u Srbiji. To, naravno, ne znači da Srbija ne treba da ima regione, jedino znači da korišćenje argumentacije "EU to zahteva" nije na mestu. Jednostavno, teritorijalna organizacija države članice je isključivo unutrašnje pitanje.

Moje lično mišljenje, inače, je da je Srbija mala zemlja i da zaista nema potrebe za administrativnim regionima. Po meni, Republika i opštine su dovoljne. Sadašnji okruzi su, na primer, sasvim sigurno višak. Što se Vojvodine tiče moj stav je - ako su spremni sami da plaćaju svoju administraciju, nemam ništa protiv. Međutim, koliko sam do sada video, niko nikada nije pomenuo uvođenje dodatnih poreza Vojvođanjima za izdržavanje pokrajinske administracije i finansiranje vojvođanskih programa.

Konkretno i praktično

Ivica Dačić kaže:

Ukidanje viza je prva konkretna i praktična korist koju će građani Srbije imati od Evropske unije.

Pretpostavljam da su slobodan izvoz u EU još od 2000. godine, kao i 1,5 mlrd evra pomoći suviše nekonkretni i nepraktični.

Tamo daleko

Teofil Pančić je fasciniran sposobnošću evropske birokratije da sprovede u delo kontraproduktivan plan centralizacije kojem se protivi većina gradjana. U zaključku podrcrtava kako bi EU mogla korisno da utiče na Srbiju:

"E sad, ako vam je do zabave, zamislite da je Srbija već u Evropskoj uniji, a njen predsednik, recimo... Velja Ilić. Ili tako neki lik za kojeg je teško poverovati da nije animiran, i da se nije rodio u South Parku. Ala bi to bilo veselo! Samo, kažem vam, dobro je podmazana ta mašinerija, zato i jeste tako potrebna i važna: kad si jednom unutra, sve se lakše podnosi, jer ona tiho i neosetno neutrališe pokušaje animiranih likova da usmeravaju živote stvarnih ljudi".

Bojim se da se ovde radi o pomalo provincijalnoj fascinaciji Evropom te hroničnom precenjivanju mudrosti odluka koje donosi njena "podmazana mašinerija".

Simbolika - kako političari razmišljaju

Pre jedno dve i po godine sam ovde napisao da postoji šansa da Srbija 2014. godine postane član EU:

Glavni argument za 2014. godinu je ipak simboličke prirode i tiče se stogodišnjice sarajevskog atentata i početka I svetskog rata - znači idealno vreme za prijem Bosne i Srbije u EU. Tako bi evropski političari mogli da kažu da je sto godina nakon početka jedne od najvećih tragedija, Balkan postao deo Evrope.

Vršilac dužnosti ministra spoljnih poslova Grčke kaže:

Vremenski okvir u kojem bi ovaj proces trebalo da bude završen je 2014. godina jer se tada obeležava 100 godina od početka Prvog svetskog rata, objasnio je Drucas i ocenio da je EU najveći projekat mira i da Grčka želi da deli iste vrednosti, kao i da otvorena pitanja rešava konsenzusom.

Irsko "da" - poraz za EU

"Evropski ustav i Lisabonski sporazum su jedno te isto. Podrška Lisabonskom sporazumu od strane francuskog parlamenta je politički nelegalna zato što u demokratiji zakon koji izglasa parlament ne može poništiti referendum. Ponovni referendumi su pokretani u Zimbabveu i Venecueli, ali takvo ponašanje nije svojstveno istinksim demokratijama."

To je jedan bivši član Evropskog parlamenta, preneto sa Katalaksije. Kao što je Fareed Zakaria pisao, južnoameričke demokratije rade po principu "jedan čovek, jedan glas, jedanput". Kad jednom izglasate omiljenog lidera, gotovo je. Evropa sada podseća na to, oni ponavljaju referendume sve dok ne budu prihvaćeni. Onda ih više ne daju. Prvo su Francuska i Holandija glasale protiv evopskog ustava; onda je taj ustav copy-pasteovan u Lisabonski sporazum; Irci su prošle godine odbacili Lisabonski sporazum, i sada su Irci, na popravnom ispitu, konačno prihvatili Lisabonski sporazum. U međuvremenu su ga parlamenti ostalih zemalja prihvatili kao što srpska skupština glasa za zakone iz evropskog paketa - automatski, po skraćenoj proceduri i bez debate.

Još je čudnije da akademija, novinari, intelektualci, neprofitne organizacije, instituti, uopšte ne reaguju na ovakvo očigledano negiranje konstitucionalizma i demokratije. Razmišljao sam kako da njih razumem, i najbolji metod je možda staviti se za trenutak u njihov položaj -- zamislite da je Evropska Unija ustvari jedan klasično liberalni poredak, koji neprestano promoviše tržišnu privredu, ukida regulacije, smanjuje poreze, privatizuje i dereguliše školstvo i zdravstvo. Onda pitajte, da li bi vam ovakav, ne baš tačno demokratski metod širenja Unije za postizanje ovih ciljeva smetao?

Ja priznajem da meni i ne bi toliko. Objašnjenja bi bilo na pregršt, najbolje među njima, necinično i iskreno, da ljudi obično ne razumeju punu korist od sistema ličnih i tržišnih sloboda i da je naročito ekonomske principe i funkcionisanje tržišne ekonomije posebno teško razumeti ako im niste posvetili posebnu pažnju. Zbog toga, usuđujem se da kažem, većini tržišnih liberala elitizam u ovom slučaju verovatno ne bi toliko smetao. Kranji ciljevi, blagostanje za sve, na dugi rok bi bili vredni ovih malih zaobilaženja demokratskih pravila igre.

To naravno ne opravdava ovo ponašanje EU, ali je možda tako jasnije o čemu se ovde ustvari radi. Oni sprovode svoju politiku i svesno ignorišu demokratsku volju jer misle da su pametniji od ostalih. Misle da je preformulisanje ustava i ponavljanje referenduma u redu jer je kranji cilj vredan toga. Oni su ubeđeni da znaju šta je dobro za nas bolje od nas samih, i hoće to da nam daju i protiv naše volje. Zato im se čini najnormalnije da sredstva iz budžeta EU upotrebljavaju da bi se promovisala ta ista EU. Prvo platite porez, da bi onda neko upotrebio vaš novac da vas ubedi u svoj projekat. Sami finansirate propagandu namenjenu vama.

Ali neki prag tolerancije ovde mora da postoji. I ako ste zagriženi pristalica EU, u nekom trenutku morate preispitati koliko ovoga je dozvoljeno. I za Srbiju, pre svega, zašto tačno hoćete da pripadate jednoj ovakvoj organizaciji.

Šta će da kaže Ustavni sud?

Pre neki dan sam imao post u kojem sam rekao da je značajno usložljavanje postupka izdavanja pasoša jedna od mogućnosti da se građanima Kosova de facto ne izdaju srpski pasoši.

Izgleda da se ide u tom smeru:

Pored centralizacije izdavanja pasoša, zbog čega će kosovski Albanci morati da dolaze u Beograd, kao i iznalaženja mehanizama da se spreči lažno prijavljivanje mesta boravka u centralnoj Srbiji, nadležni državni organi će uspostaviti niz izuzetno komplikovanih procedura.

"Kako bi poštovali sva pravila koja ćemo uvesti, Albanci s Kosova će morati da ispune hiljade dokumenata i da maltene desetak puta idu na relaciji Kosovo-Beograd", navodi izvor lista iz Vlade.

Međutim, kak i da u potpunosti zanemarimo Zakon o zabrani diskriminacije (koji je bio navodni USLOV za ukidanje viza), Ustav ima brojne odredbe kojima se zabranjuje diskriminacija i posebno garantuju manjinska prava. Veliko je pitanje kakav će stav zauzeti Ustavni sud ako se usvoji najavljeno rešenje. Sasvim je moguće da ga Ustavni sud proglasi neustavnim.

Takođe, u Mapi puta (kojim je definisano šta sve Srbija treba da uradi kako bi se vize ukinule) piše (navodim samo relevatne tačke):

Serbia should:

- ensure full and effective access to travel and identity documents for all Serbian citizens including women, children, people with disabilities, people belonging to minorities and other vulnerable groups;

- ensure that constitutional provisions on protection of minorities are observed;

Iskreno se nadam da će, pre nego što donesu propise o kojima pričaju, ljudi iz MUP-a otvoreno popričati sa ljudima iz Evropske unije, kao i sa sudijama Ustavnog suda. Ako ne dobiju potvrdu i jednih i drugih da je ovo rešenje njima prihvatljivo, rizikuju da izgubimo još mnogo vremena.

Ništa od ukidanja viza?

Pre jedno šest meseci sam imao post na temu viza, u kojem sam izrazio skepsu prema brzom ukidanju viza. Sve mi se čini da je skepsa bila osnovana.

Koliko kapiram iz šturih vesti, osnovni problem je što srpske pasoše mogu da dobijaju Kosovari, kao i vlasnici dvojnih državljanstava iz Bosne i Crne Gore. Ali, pošto će EU izgleda da ukine vize za Crnogorce, kako može da bude problem to što bi neki Crnogorac išao u EU sa srpskim pasošem, ako već može da ide bez vize sa crnogorskim? Takođe, kako to nije bio problem za Hrvatsku, pošto ima mnogo (mnogo!) ljudi u Bosni, ali i u Srbiji, koji imaju i hrvatski pasoš?

Što se Kosova tiče, navodno je problem što bi bez viza u EU mogli da putuju građani Kosova. Tu postoje dva rešenja - neizdavanje srpskih pasoša stanovnicima Kosova ili priznavanje da oni u stvari nisu građani Srbije i da nemaju pravo na naš pasoš.

Prvo rešenje je u teoriji moguće. Moguće je toliko zakomplikovati i poskupeti proces izdavanja pasoša za one koji imaju prebivalište na Kosovu, pa da se to njima nikako ne isplati. Ali, problem je što upravo u "Mapi puta" piše da ne sme biti diskriminacije pri izdavanju putnih isprava.

Ostaje samo druga mogućnost (priznavanje da građani Kosova nisu građani Srbije), što mi govori da će vize ostati još neko vreme. Nećemo valjda sad da odustajemo, kad smo nadomak pobede!