Pogledi dvojice poznatih srpskih liberalnih ekonomista na kosovski problem.
Jedan je "državotvoran", drugi "mundijalista":
Boško Mijatović u NSPM:
Prva tema koju ćemo razmotriti je pitanje da li će tvrda pozicija Srbije doneti velike i nenadoknadive ekonomske gubitke zemlji i njenim građanima. Moje je uverenje da neće. Evo zašto. Jedini potencijalni ekonomski gubitak može poteći od slabljenja podrške Evropske unije i kasnijeg učlanjenja u istu. A to nisu verovatne opcije. Jer, EU je odavno rekla da neće uslovljavati podršku Srbiji, i onu finansijsku, popuštanjem Srbije kod kosmetskog pitanja. I zaista, kažnjavanje Srbije od EU zbog borbe za sopstvene teritorije bilo bi vrlo ružno i niko u Evropskoj uniji ne sme krenuti tim putem. Makar otvoreno. Hoću reći da verujem da od dva kanala direktne finansijske podrške EU Srbiji onaj koji obuhvata budžetsku pomoć neće biti ugrožen. Još manji rizik postoji kod kreditiranja infrastrukture u Srbiji od EU, budući da i ona ima neposredan interes da se u Srbiji glavna infrastruktura, posebno ona saobraćajna, dovede u red jer predstavlja deo panevropskih mreža. Postoje i trgovinski preferencijali koje nam je EU dala, ali verujem da oni neće biti opozvani ukoliko ne popustimo, kao i da nisu previše bitni jer se primenjuju na proizvode koji su manje važni za Srbiju, ili su kvote relativno skromne ukoliko su važni... Onaj bitniji i atraktivniji mamac – učlanjenje Srbije u Evropsku uniju – stalno nam Holbruk, Polt i slični dobronamerni građani podmeću pod nos. Kažu, kod izbora Kosovo ili Evropa – opredelite se za Evropu. Naravno, dilema je lažna i predstavlja običnu političku propagandu. Naime, prijem Srbije u EU svakako nije izvestan, čak i da ovog trenutka predamo Kosmet. Jer, prvo, Evropska unija ima krizu identiteta posle neuspelog referenduma o ustavu i, drugo, EU ni sama nije raščistila dokle da ide na istok a da ne oteža sopstveno ionako teško funkcionisanje. Naime, njen složen sistem odlučivanja, sa svakodnevnim teškim cenjkanjima, može da funkcioniše samo među zemljama koje pripadaju istom civilizacijskom krugu, dakle u krugu zemalja koje ipak podjednakim očima gledaju na osnovne stvari i koje uživaju međusobno poverenje. S druge strane, uključenje balkanskih i sličnih istočnoevropskih zemalja donosi rizik pojačanja sukoba oko elementarnih stvari ...
Zaključak je da se samo deca mogu uplašiti na način na koji to neki pokušavaju da učine sa nama.
Vladimir Gligorov u Peščaniku:
Demokratska stranka bi imala još veće koristi od rešenja kosovskog spora, ali kada bi se za to zalagala, morala bi prvo da pređe u opoziciju. Za Demokratsku stranku Srbije to je apsolutno odlučujuće za sam opstanak stranke, o udelu u vlasti i da ne govorimo. Za Radikalnu stranku je to jedino političko pitanje koje je može u nekom času dovesti na vlast. U izvesnom smislu, vodeće srpske političke partije crpu političku podršku, a njihovi lideri vlast, iz onog izvora moći kojeg je otkrio Slobodan Milošević na Kosovu na početku svog političkog uspona. Velike i male političke karijere se još uvek prave na Kosovu...
Ukoliko se pregovori vode dok se ne dođe do dogovora, s tim da obema stranama odgovara postojeće stanje više nego bilo koje kompromisno rešenje, i ako nema arbitriranja posrednika ili Saveta bezbednosti Ujedninjenih Nacija kada je reč o mogućim rešenjima, dakle ako se vode pod uslovom da „nema unapred utvrđenog rešenja i rokova“, tada je vrlo verovatan spontan ishod, znači ishod do koga će doći evolucijom postojećeg stanja stvari, koji može da dovede do podele Kosova, ako ostane bilo šta da se deli, budući da nije lako predvideti demografska kretanja posebno među Srbima, i do integracije podeljenih delova sa Srbijom odnosno Albanijom.
