Charlie Broker o izveštavanju

Odavno sam hteo ovo da podelim. Tipičan primer inteligentnog, ciničnog britanskog humora. Lepa ilustracija šablona. Kod nas se takav šablon obično svodi na ovaj je izjavio, a ond aje ovaj odgovorio, oni su poručili i najčešće na ruku/stranu/vodenicu intervjuisane osobe. Ili kukanje, stalno neko kukanje. Uživajte!

Originalnost

Pogledajte izuzetno zanimljiv video "Everything is a remix: Part 2" o tome koliko se u filmovima može naći originalnog materijala.

Prvi deo filma, koji se bavi muzikom, ali i dodatna dva dela, koja dolaze kasnije, možete naći na everythingisaremix.info

Jeftina zabava

Nikako mi nije jasno šta je problem sa "jeftinom zabavom". Zašto bi "skupa zabava" bila bolja?

A ova izjava je sjajna (govori se o srpskim TV gledaocima):


To su ljudi koji nemaju mogućnost izbora

Besplatno, velika većina ljudi u Srbiji ima makar 10-ak kanala, a za manje od 1000 dinara se čovek može pretplatiti na kablovsku i imati nekih 50-ak kanala. Da ne pominjem da uvek postoje i egzotične opcije poput "nema ništa na TV-u, idem u šetnju", "ajde da igramo jamb" ili "idemo kod mojih na kafu".

Sve u svemu, reći da "ljudi nemaju mogućnost izbora" je preterivanje koje se vrlo približava potpunoj budalaštini. 

Postanite mecena

Sajt Kickstarter je posvećen prikupljanju para za raznorazne umetničke i slične projekte. Mehanizam je vrlo zanimljiv.

Recimo da želite da napišete knjigu o romskoj muzici, ili film o životu Bogoljuba Karića. To možete da finansirate od svojih para, a možete i da napravite "stranicu" na Kickstarteru, gde bi ste objasnili šta želite da uradite, koliko para vam za to treba i u kom roku, kao i kako ćete da nagradite one koji vam daju pare. Recimo, možete da napišete nešto tipa "svako ko uplati 50$ dobije primerak knjige, a ko uplati 500$ dobije štampanu zahvalnost u samoj knjizi, plus ga vodim na večeru". Zanimljiv deo je u tome što, ako ne uspete da skupite para koliko ste rekli da vam treba u roku koji ste naveli, ništa od para. Pare dobijate jedino ako ispunite cilj. Time se, pretpostavljam, bore protiv mogućih prevaranata - moraš da prevariš previše ljudi odjednom, što je teško.

Spisak projekata koji se smartaju najuspešnijim možete videti ovde.

Blagodeti globalizacije

Ajde, Jano u izvođenju Faith no More na Exitu (Mike počinje i da peva negde oko 3:30).

Stranac

Njujork Tajms je prošle nedelje u svojoj ekonomskoj rubrici imao zanimljiv, i kako se pokazalo, veoma provokativan članak. Na prvi pogled, članak se bavi teškoćama sa kojima se susreću mladi, fakultetski obrazovani Amerikanci na tržištu rada. Rekordna nezaposlenost mlade generacije je ilustrovana primerom Skota Nikolsona, koji pored solidnog proseka i pomoći uspešne i imućne porodice već dve godine ne može da nadje posao.

Medjutim, kao što se vidi iz oko 1500 gnevnih komentara, u tekstu se nalazi i jedna druga priča. To je priča o produženom detinjstvu, prezaštićenosti, maloj vrednosti fakultetskog znanja, precenjivanju sebe i, uopšte, lošim procenama u širem smislu reči. Naime, u tekstu se ispostavlja da je Skot diplomirao političke nauke, da je odbio posao od $40,000 godišnje, da ga izdržavaju mama i tata i da se prijavljuje na samo 4-5 poslova nedeljno. U suštini ovo je i tekst o suočavanju sa realnošcu života i dobronamernoj i požrtvovanoj porodici koja pokušava da ublaži muke odrastanja.

Na kraju, tu postoji i treća priča, a to su ton i uniformnost čitalackih komentara. Na razmaženog ali u osnovi pristojnog mladića se sručila lavina besa kao da je reč o ubici ili siledžiji. Skoro da nema čitaoca koji se nije ostrvio na njegov po svemu sudeći neutemeljen osećaj da je bogom dan za prestižan posao. Neki su išli toliko daleko da su istraživali statut njegovog univerziteta ne bi li dokazali da mu ni prosek nije tako visok kao što umišlja.

A mi koji smo u Srbiji ili iz nje, možda možemo da se zapitamo, koliko je produžena adolescencija uvreženi deo srpske kulture. Kakvi bi, na primer, bili komentari u "Politici" na dirljivu priču o diplomiranom dvadesetčetvorogodišnjem politikologu koji dve godine ne može da nadje posao? Lično bih očekivala daleko više komentara tipa "Nadam se samo da Dinkić čita ovo...", "Miladin je dobio milion dolara a ovaj momak samo traži posao...", "I onda se pitamo zbog čega dolazi do odliva mozgova...", "Tajkuni se bogate a raja gladuje..." itd. od onih kakve su dali čitaoci Njujork Tajmsa.

Globalizacija

Doner Kebab je napravljen u Berlinu, a kineski kolačići sudbine u San Francisku.

Hollywood i filmovi

Pročitajte tekst Alexa Tabarroka iz Vol strit džurnala o odnosu Holivuda prema kapitalizmu :

Michael Moore didn't have to worry that anyone would misinterpret the title of his film "Capitalism: A Love Story" because in Hollywood no one loves capitalism. That's too bad because Hollywood is one of capitalism's greatest successes. Hollywood brought high quality entertainment to the masses in the same way that Henry Ford brought high quality cars to the masses. Hollywood is great at telling stories but it has yet to tell one of the greatest stories of them all, the story of capitalism, the most humane and productive economic system the world has ever known.

Možda će ovakav odnos Holivuda prema kapitalizmu popraviti film Atlas Shrugged, koji će navodno konačno biti snimljen. Ništa od Anđeline Džoli kao Dagni Tagart. Pominjali su se i Bred Pit (pretpostavljam kao Džon Galt, bio bi savršen za tu ulogu) i Rasel Krou (pretpostavljam kao Henk Riarden), ali i od toga ništa. Glumeće neki anonimusi, što ne mora da bude loše.

Knjiga je očigledno veoma popularna. Ako pogledate ovu listu koju je pripremio Modern Library, na osnovu glasova preko 400 hiljada ljudi, među najpopularnijih 10 romana po izboru čitalaca se nalaze sva četiri romana Ayn Rand, a Atlas je prvi. Najzanimljivije (a tu se negde vraćamo na Tabarrokov tekst) je što po stručnjacima nijedan od njenih romana ne zaslužuje mesto u 100 najboljih romana 20. veka.

Inače, velika sramota je što Atlas nikada nije preveden na srpski. Ko hoće englesku verziju, neka mi pošalje email. Knjigu možete naći na Gigapediji, ali ne bih da ovde ostavljam link.

Material boy

Naš redovni čitalac kaže da je Ivan Medenica, izvesni teatrolog, rekao u Peščaniku da je Grad Beograd subvencionisao Madonin koncert iznosom od 200 hiljada evra da bi se pokrila razlika između tržišne cene karte i cene koju su građani spremni da plate. Koja je ovo logika? Kada neko nije spreman da plati punu cenu proizvoda ili usluge onda do transakcije i ne treba da dođe. Da se radi o subvencionisanju cene hleba i mleka za siromašne stanovnike Beograda pa i da razumem, ali prelivati novac u džepove Madonine publike u Srbiji je ništa drugo nego otimačina da bi se subvencionisali bogati. Uz to, koncert je održan u vreme ekonomske krize, samo par meseci pošto je Đilas sebi i gradskim funkcionerima smanjio plate za 20 procenata i baš kada je, zarad štednje, smanjio broj autobsa u gradskom prevozu. Vrhunsko licemerje.

Film "Kapitalizam"

Upravo je postavljen na youtube film "Kapitalizam" koji su ljudi sa Katalaksije u saradnji sa FMC i nekim drugim free market pojedincima napravili negde 2004. Autor je Andreja Vražalić. Film je svojevremeno bio dva puta prikazan na RTS-u. :) Kao što ćete videti, u filmu se, osim seniorske ekipe na čelu sa Steveom Pejovichem, Miroslavom Prokpijevićem i Veselinom Vukotićem pojavljuju i mlađe libertarijanske snage. Recimo, dvojica blogera sa sadašnjeg Tržišnog Rešenja, a nešto manje komentatori Brut i Breme. :)




Ovde su linkovi:

01 Kapitalizam - Trzisna privreda, deo 1-5

I deo
II deo
III deo
IV deo
V deo

02 Kapitalizam - Politika protiv privrede, deo 1-5

I deo
II deo
III deo
IV deo
V deo

03 Kapitalizam - Poredak slobode ili put u ropstvo, deo 1-5

I deo
II deo
III deo
IV deo
V deo

Kultura iznad zakona

Nekoliko reditelja je stalo u zaštitu Polanskog i kažu da "smatraju neprihvatljivim da policija za hapšenje koristi međunarodni kulturni događaj - filmski festival na kojem se odaje priznanje jednom od najvećih reditelja."

Očigledno ne smatraju skandaloznim odavanje priznanja nekome ko je već 32 godine u bekstvu! Možda je Polanski, što kaže švajcarski reditelj Oto Weismann "pre 32 godine napravio malu grešku", ali je za 32 godine mogao sto puta da je ispravi.

Ovde se više ne radi o tome da li je ili nije silovao 13-ogodišnju devojčicu. Radi se o tome da se on već 32 godine beži od pravde, a da mu Ciriški festival dodeljuje nagradu za životno delo! Mnogi glumci i reditelji kažu za njega da je "sjajan tip". Možda, ali kakve to veze ima?

Long live Štulison

Danas je rođendan Branimira Džonija Štulića, najvećeg pesnika jugoslovenske popularne muzike. Zapravo Štulić je dva ranga iznad svega što je u staroj Jugoslaviji postojalo po imenom popularne, rok, pop muzike, kako hoćete. Njegov rang su Cohen, Dylan, Morisson. On nije nikakav "muzičar", nego pesnik, trubadur i mislilac. Već 20 godina se ne bavi muzikom već antičkom poezijom i istorijom. Preveo je "Ilijadu" (prvo pevanje se u akrostihu čita "Balkane moj, budi mi silan i dobro mi stoj"), zatim Tukididovu "Istoriju Peloponeskog rata", zatim Herodotovu "Istoriju", a trenutno piše knjigu u heksametru o Ameksandru Makedonskom u Holandiji, gde živi već 25 godina ("Morao sam otić'. Mogo sam birat' il ću bit' Goran Bregović, ili me neće bit'. Pošto nisam htio ni jedno ni drugo, morao sam otić").

Štulić je beskrajno zanimljiva osoba zbog svojih političkih stavova. Potpuno netipično za jednog rokera, na pitanje da li je on levičar odgovorio je: "Nisam ja nikakav ljevičar, ja sam vrlo gadni desničar. Ljevičari ne rade ovako dobre pjesme." Možete zamisliti tog užasa! To me podsetilo na Čarlsa Bukovskog i njegovu izjavu da čim za nekog čuje da je "desničar" to mu je siguran znak da taj misli svojom glavom.

Kako Štulison (nadimak koji koristimo mi "pravi", ezoterijski fanovi:)) politički misli možda najbolje govori legendarna pesma "1968" sa takođe legendarnog albuma Filigranski pločnici. Pogledajte je ovde. Ona otkriva otrovnog, ciničnog i zaista gadnog desničara.

Srećan rođendan, Mr Štulison.

Država nikada za nas nije ništa uradila, ali bolje i to nego privatizacija

Pročitajte tekst u današnjoj Politici. U njemu Ljiljana Đurić, predsednica Koordinacionog odbora umetničkih udruženja Srbije, iznosi mnogo optužbi na račun države. Te ne stara se dovoljno o kulturi, te umetnici su svedeni na prosjački štap, te posebno su ugroženi slobodni umetnici.

Sve je to možda tačno. Ali, da se država tako ophodi prema mojoj struci, ja bih tražio privatizaciju, jer bih, posle 20 godina lošeg iskustva, valjda shvatio da ne mogu od države da se nadam nekom rešenju. A umetnici kažu da "privatizacija može da ugrozi postojanje kulturnih institucija". Malo mi liči na ono "nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i sve nam uzeli".

U tekstu ima mnogo bisera. Na primer, problem starih balerina. Naime, zakonom je (navodno) propisano da je granica za odlazak u penziju 50 godina, a ključni argument za žalbu je "žena od 50 godina ne može da igra Žizelu". Pa, ne mogu ni ja da igram Žizelu, pa ne tražim penziju. U penziju ne ide onaj ko ne može da igra Žizelu, nego onaj ko je suviše star ili bolestan da nešto radi. Zamislite neku gimnastičarku koja u 22. godini traži da ode u penziju jer je prestara za gimnastiku.

Takođe, iznosi se problem slikara koji "mogu da održe jednu izložbu godišnje, za koju dobiju 50.000 dinara, a od te sume se ne može živeti". Odmah se setim jedne moje drugarice koja je mnogo želela da studira istoriju umetnosti, ali mi je rekla "ali tu nemam šansi da nađem pristojan posao..." I upisala žena Pravni fakultet i sad je advokat. Poenta je da umetnike niko nije terao da se bave slikarstvom, glumom ili baletom. Zašto bi sada svi mi ostali bili dužni da plaćamo za njihove greške u izboru karijere?

Umetnost je kao sport - nekoliko ljudi je veoma uspešno i zarađuje veoma mnogo para, a velika većina ne uspe da se probije. Ali, ako neka propala fudbalska nada, nakon 15 godina igranja u beton ligi završi karijeru, pa nađe običan posao, zašto to ne bi mogli da rade i umetnici?

Naprednjaci su u pravu

Sramota je što je država finansirala snimanje filma Sveti Georgije ubiva aždahu. Naprednjacima smeta što autori koriste previše umetničkih sloboda i pritom falsifikuju istorijske činjenice. Mene ne zanima ko je u pravu po pitanju istorije, ali je očigledno da kada država finansira umetnost uvek će neko biti uvređen ili razočaran. Stvarno nema razloga da se novcem poreskih obveznika plaća njihovo vređanje. Ukidanje državnog finansiranja umetnosti je jedino rešenje.

Ko još nije pročitao neka pročita stari Ivanov post na sličnu temu.

Politika i jezik

Ko kontroliše jezik, kontroliše i misli. Tako su nas u Srbiji naveli da firme kojima upravlja država (ustvari samo vlada) zovemo "javna preduzeća". U svetu se javnim (public) zovu preduzeća koja su u privatnoj svojini, ali kojima se otvoreno trguje na berzi i javna su zato što svako može da kupi deonicu u njima. Ono što u Srbiji sada zovemo "javna preduzeća" bi morali u najmanju ruku zvati "državnim", mada bi, da bi jezik još bliže oslikavao stvarnost, ispravniji bili termini "vladina" ili "politička" ili "stranačka" preduzeća.

Ovih dana, prateći diskusiju oko Obaminog stimulus zakona potpuno me zbunjuje terminologija koja je potekla od administracije ali koju su nažalost novinari i javnost lako prihvatili. Smanjenja poreza i poreske olakšice se u ovom zakonu rutinski nazivaju troškom. Pogledajte ovde jednu listu poreskih olakšica iz zakona i na kraju svakog odeljka videćete "trošak ovog predloga je toliko i toliko". Za koga je to trošak? Definitivno ne za građane, a nije čak ni za državu jer taj novac uopšte nije u budžetu nego se jedino radi o neostvarenom prihodu za budući budžet.

Ali političari gledaju to sa svoje strane, manji budžet je za njih oportuninteni trošak i tako, možda nenamerno i formulišu. A mediji onda naivno prihvataju istu retoriku i plasiraju je dalje u javnost. Pogledajte ovaj nonsens iz Guardiana (kurziv je moj): "Od $787 mlrd., 33% će biti potrošeno na smanjenja poreza." Kako je moguće potrošiti na smanjenje poreza?

Borhes

Jedan od najvećih pisaca XX veka, veliliki pripovedač, pesnik i jedan od najbriljantnijih esejista, osoba renesansnog zamaha i obrazovanja, i barem što se mene (a ne samo mene, verujte) tiče, veliki filozof XX veka: ali, istovremeno osoba koja zbog političkog neprijateljstva Švedske akademije nauka, koje nikako nije moglo da oprosti manjak Borhesovog entuzijazma za stvar "potlačenih", i višak tolerancije prema Peronu, nikada nije dobila Nobelovu nagradu za književnost (što mu nije teško palo).

U ovom tekstu iz 1946 godine imate vrlo jasan odgovor zašto Borhes nije mogao da zasluži nagradu koju jesu takve veličine, kao što su Andrić i Žoze Saramago: "Najpreči problem našeg doba (na koji je proročkom lucidnošću ukazao već pomalo zaboravljeni Spenser) jeste postepeno sve veće uplitanje države u život pojedinca; u borbi sa tim zlom, čija imena su komunizam i nacizam, argentinski individualizam, možda beskoristan ili štetan, naći će svoje opravdanje.

Bez nade i sa čežnjom, razmišljam o apstraktnoj mogućnosti jedne partije koja bi bila bliska Argentincima; partije koja bi nam obećala strogi minimum vladavine."

Fobija od totalitarizma

Danas je skoro svako odstupanje od „normalnog“ ponašanja, čitaj srećnog i prilagođenog, klasifikovano kao neka vrsta mentalne bolesti. Bolesno je biti tužan, bolesno je biti ljut, bolesno je biti stidljiv. Evo malopre je jedna žena iz Ministarstva zdravlja na televiziji rekla da su pušači „teški bolesnici“ koji su „neuračunljivi“ i „ne znaju šta je dobro za njih“, ali da će „jednog dana shvatiti“, milom ili silom. Dok ja ovo pišem možda se upravo na listu mentalnih bolesti dodaje i moja „fobija“ od totalitarizma.

To je Jovana Papan iz vrlo dobrog odgovora u polemici o usvajanju dece, ali još više o puzajućem totalitarizmu iz labaratorija društvenih naučnika.

Božićni post

Najbolji razlog za verovanje u boga -- Paskalova dilema:

Ako verujete, a bog ne postoji, trošak je samo to što ste tokom života nepotrebno verovali u boga. Ali ako ne verujete u boga a posle smrti saznate da on postoji, imate mnogo veći trošak jer verovatno idete u pakao. Ili sa druge strane, ako verujete i u pravu ste, korist posle smrti je ogromna jer idete u raj. Ako pak verujete u boga i niste u pravu, trošak vam je relativno mali u poređenju sa mogućim dobitkom. Dakle postojao bog ili ne postojao, bolje je biti dobar vernik. Trošak pogrešnog neverovanja u slučaju da bog postoji je ogroman, trošak nepotrebnog verovanja u slučaju da bog ne postoji je mali.

Najbolji razlog za neverovanje u boga -- odbrana koju je nevernik Bertrand Russell spremio za svoj sudnji dan u slučaju da se ispostavi da bog ipak postoji:

"Not enough evidence, God, not enough evidence!".

Wendy i Lucy

Na nagovor svoje žene išao sam na ovogodišnji festival autorskog filma u Beogradu da gledam jedno nasumično izabrano ostvarenje tih njenih "kreativnih autora". I, evo samoproglašeni filmski kritičar Tržišnog rešenja, izveštava šta je tamo video.

Dakle, ostvarenje se zove Wendy i Lucy, rediteljke Kelly Reichard, i spada bez ikakvog preterivanja u najgluplje filmove koje sam ikad video - dovoljno da ga grupa idiota koji sebe nazivaju filmskim kritičarima počasti epitetima tipa "osećajno", "angažovano" "potragom za boljom i lepšom ne-korporativnom Amerikom" itd. Radnja je ukratko sledeća: gospođica Wendy sa svojim psom ženskog pola Lucy putuje svojom polovnom Hondom Akord iz države Indijana gde nema posla za nju (zašto, kako?), na Aljasku, sa jedva 500 dolara u džepu. Zaustavlja se u jednom mestašcetu u državi Oregon, gde joj se kvari auto, pas nestaje posle njenog incidenta sa krađom u prodavnici (ispred koje ga je ostavila), i posle nekoliko peripetija ona odustaje od svog plana i doživljava poraz, morajući da ostavi psa vlasniku koji ga je u međuvremenu pokupio, i da ode. Film predstavlja pokušaj takozvane "društvene kritike" prikazivanjem nesrećne sudbine otuđenih, siromašnih i neprilagođenih osoba u surovoj Americi.

Međutim, najiritantnije u ovom filmu nije ta njegova izanđala ideologija, nego njegova neviđena glupost. Wendy sa 500-600 dolara u džepu pokušava da uštedi tako što krade u samoposluzi jabuke i kruške, pa je uhvate i pošalju u policiju gde mora da plati globu. Zaista, da putujete na Aljasku kolima, teško da biste mnogo uštedeli kradući jabuke u prodavnici (možda pola dolara) i teško da bi vam takva "ušteda" uopšte mnogo trebala. Ali, kako bismo onda imali tužnu priču o propaloj siromašnoj devojci koju surovi sistem uništava? Prosto - žena ima kola, makar i polovna, ali nema para za jabuke i kruške (i hranu za kuče). Što da ne...Ako drukčije ne može da se saopšti "prava istina" o divljem kapitalizmu...No, dobro, kako god bilo, policija je odvodi na saslušanje, njen pas koji je vezan ispred prodavnice u međuvremenu nestaje, i kad je posle pola dana maltretiranja puste na slobodu uz globu, ona se daje potragu za Lucy. U međuvremenu dovozi pokvarena kola kod lokalnog majstora i ovaj joj traži 270 od njenih 500 i nešto dolara. Na kraju nalazi psa, ali i otkriva da su kola sasvim propala i da bi popravka koštala 2 000 dolara, više od cene samih kola. I ona onda počinje da plače, jadna devojka, nema para ni za hranu za sebe ni za svog psa, nema kola kojima može da nastavi put, majstor traži da skloni svoju šklopociju sa njegovog kanala jer mu zauzima prostor...Šta će, kud će, ostavlja nevoljno Lucy kod novog gazde koji ima lepo dvorište, obećava da će se vratiti po nju kad zaradi malo para i uskače u teretni voz koji ide nekuda (Aljasku, Indijanu...vrag bi ga znao?) i odjahava u sumrak...

Ali, čekajte, šta je sa kolima? Svaki pravi srpski korisnik polovnih auta bi odmah znao da i za najveći krš možeš da uzmeš nešto para, makar za rezervne delove. Ako njen auto vredi 2000$, garantujem da bi svaki majstor dao bar 400-500& za njega, zbog rezervnih delova i limarije koje može da proda na nekom otpadu. Što nije prodala auto onom svom majstoru (koji je predstavljen kao vrlo kompetntan i dobronameran, taj bi joj sigurno dao fer cenu), keširala 500$ i kupila ako treba avionsku, a ne autobusku kartu za Aljasku, i povela kuče sa sobom, ako joj je baš stalo? Što mora da uskače u teretni voz i jezdi u sumrak u nepoznatom pravcu? Pa, naravno, da se rediteljka držala logike, i setila ove kapitalne cake sa prodajom kola u staro gvožđe, možda bi naša Wendy i bolje prošla, ali onda ne bi bilo tužne priče o ljudskoj sudbini i kritike sistema i kapitalizma koji uništavaju nežne i osetljive dušice koje vole životinje. A bez toga nema ni "autorskog filma" ni "umetničke dubine", a bez njih ni hvalospeva kritičara.

Film je sinteza filmskih citata popularnih marksističkih predstava o Americi i kapitalizmu koji su toliko glupi da vam se često čini da je reč o parodiji tih stavova i podsmevanju istima, i nelogičnosti koje treba da tu celu marksističku rasklimatanu šklopociju održe sa glavom iznad vode (kao Wendina krađa ili propust da proda svoj krš). Recimo, jedan od dva pozitivna lika u flimu je klošar koji beži sa Aljaske i koji našoj Wendy daje savete gde tamo može najbolje da se zaposli (naravno, kao što kaže lucidna autorka, to je bilo pre Sare Pejlin. Sad verovatno ne može. Verovatno bi sada post-izborna Wendi morala da vesla čamcem do Obećane zemlje Havaja). Taj pozitivac je inače bio vozač nekog skupog bagera. Napio se sa društvom, uključio mašinu i krenuo njome kroz gradilište rušeći sve pred sobom, i tako su se sjajno zabavljali, onako pijani i drogirani, on ih je sve vozio, a onda metar-dva pred neki jendek iskočili iz bagera i pustili ga da se surva u rupu. I tako je uništio stotine hiljada dolara korporativne imovine, ali rediteljka istovremeno nije smela da dozvoli da neko nastrada kao posledica neodgvornosti te drogirane budale, pošto ona mora da bude pozitivac. Svi su zgodno "iskočili" u poslednjem trenutku, a uništenje korporativne imovine do koje je došlo - pa to ne da nije zločin nego je skoro dužnost (istu stvar vidimo kod Wendy, ona je tako slatka, a da bi je učinila još slađom i dopadljivijom, rediteljka je prikazuje kao sitnog lopova. To je naime "progresivna etika"). Drugi pozitivac je Stari Indijanac koji radi na privatnom parkingu u mestu gde našu Wendy zateknu nevolje. On je presrećan što može da radi od 8 ujutro do 8 uveče svaki dan (!) kao čuvar parkinga, pošto je njegov prethodni posao podrazumevao da radi svaku noć (!!!). Indijanac objašnjava Wendy kako je tu postojala neka pilana, ali poslednjih godina je ona zatvorena i sve je otišlo dođavola i niko nema posla. Prosečnom ljubitelju "umetničkog" saopštavanja "istine o Americi", kakvih sam poznavao podosta u sali, verovatno nije preostalo ništa drugo nego da zaključi da je Amerika gora od svakog Gulaga. Jadna Wendy, jadna Lucy, jadni matori Indijanac, jadni klošar-bagerista. Sve žrtve sistema. A budžovani jedu kavijar i izležavaju se. Da budem iskren, nekoliko njih (ženinih drugara, filmskih kritičara/čarki) mi je to u poverenju i priznalo. Film je nekima od njih "otvorio oči", a nekima, "obaveštenijima", bogami samo potvrdio ono što su već znali.

Ipak, jedan od njih, najmanje prosvetljen ovim petparačkim filmskim marksizmom, a više inteligencijom i zdravim razumom, po nevolji i predsednik jednog od žirija festivala, rekao mi je ono što sam i sam sebi priznao pet minuta kasnije, dok sam izlazio napolje: "čoveče, baš si baksuz, došao si da vidiš jedan film na celom festivalu, i naišao na ovo".

Đile o umetnosti

Deo intervjua koji je Srđan Đile Marković dao Blicu:

Karikaturom se ipak ne bavite?
Ne, zato što se kod nas karikatura ne plaća, kao što se ne plaća ni novinski strip. Kad se već ne plaća, ne treba ni da ih bude. To bi bio fer-plej.
Na blogu ste napisali da vam je cilj novac?
Pa jeste, ako umetnost treba da postane vrednost. Jedini način da se ljudi ubede da je delo vredno jeste da ga neko kupi. Novac je jedino u šta ljudi danas veruju.
Vi takođe?
U društvu u kome smo sada, novac je komunikacija – vrednost svih vrednosti. Ma koliko bio bedan, bolje i takav nego nikakav.

Zdrava logika, podseća me na intervju Thomas Bernharda koga je Ivan ranije linkovao. Ovde je Điletov blog.