Tipičan odgovor na ovu vrstu kriza bila bi devalvacija valute. Kad bi još uvek imala drahmu umesto evra, Grčka bi devalvacijom mogla da jednim potezom realno smanji domaću potrošnju i standard i da usmeri resurse u izvoz, što bi onda pomoglo u otplati duga. Ako zemlja nema svoju valutu, ona i tada ipak mora da u nekom smislu devalvira, odnosno smanji potrošnju, plate i cene u zemlji (što još i zovu "unutrašnja devalvacija"). A to je teško.
Letonija ima svoju valutu, ali nije izabrala njenu devalvaciju, nego je izabrala upravo ovaj teži put unutrašnje devalvacije. U poslednje vreme plate u Letoniji opadaju a počela je i deflacija cena.
Ali jedna stvar je tu posebno zanimljiva. Grčka bi volela da može da devalvira, ali ne može; Letonija može ali neće. Glavni razlog zašto se Letonija odlučila na teži put je to što bi devalvacijom pokvarila izglede da zadovolji mastriške kriterijume za priduživanje evro zoni. A kod Grčke ne samo da to ne igra ulogu jer za Grčku kriterijuma više nema, nego je situacija potpuno obrnuta -- upravo zato što pripada evro zoni Grčka je mogla da se ponaša neodgovorno i dođe u ovu situaciju. Pripadnost evro zoni znači da su troškovi vaše neodgovornosti socijalizovani jer ih dele svi u evro zoni. Isti podsticaji zbog kojih je došla u ovu situaciju važe i sada kad se traži odgovor na nastalu krizu. Pošto nema spoljne, reklo bi se da je unutrašnja devalvacija za Grčku nužnost, ali postoji i dodatna mogućnost da se čeka i traži pomoć Nemačke i ostalih u evro zoni.
Ispada da je pridruživanje evru dobra stvar -- a sam evro i ne toliko. Možda isto važi i za Evropsku uniju.
