Jean Tirole, Nobel za ekonomiju 2014

Ime Žana Tirola sam prvi put čuo pre celih 12 godina i to baš u kontekstu Nobelove nagrade. Tada je komentar nekog ko se u te stvari razumeo bio da je Tirol još mlad ali da za nekoliko godina sigurno dobija. Od tada je još mnogo toga uradio i zato dodela nije ni za koga iznenađenje.

Tirol je mejnstrim tehnokratski ekonomista u tradiciji francusko-švajcarske inženjerske škole. Francuzi su dobri matematičari i još od Valrasa i Pareta pa sada do Tirola neki njihovi najpoznatiji ekonomisti su po primarnom obrazovanju inženjeri. Tako se ophode i prema ekonomskim pitanjima, traže ekspertska rešenja i jako su kompetentni u tome, ali retko postavljaju fundamentalna metodološka pitanja. Rade u okviru već uspostavljene paradigme. Tirol se bavio mnogim stvarima ali je nagradu dobio uglavnom zbog rada na tržišnim strukturama (monopoli, oligopoli, konkurencija...). Austrijska ekonomija, na primer, na te stvari gleda u vremenu; ako je tržište otvoreno onda kreativna destrukcija vremenom sama rešava stvar, monopoli dolaze i odlaze -- IBM, Microsoft, Google, sve njih konkurencija pre ili kasnije pojede. Početne pozicije, efekat mreže, sve to olakšava dominantnu poziciju, ali konkurencija i inovacije čine čuda. Pre nekoliko godina ljudi su pisali da MySpace nikada neće izgubiti monopol; danas je MySpace zaboravljen. Umesto toga, Tirol je bliži standardnom, neoklasičnom, statičkom pogledu.

Tirol se bavi izrazito formalnom matematičkom ekonomijom; sve što ima da kaže rečeno je kroz matematičke modele. Ja svako malo ovde izrazim sumnju u svrsishodnost te vrste napora. Kada se relativno jednostavne stvari izražavaju kroz komplikovane formalne modele, postavlja se pitanje šta je tu sredstvo a šta je cilj. Oportunitetni trošak takve nauke je veliki, hiljade pametnih ljudi se troši na formalno modeliranje trivijalnih ideja, ne bi li ih objavili u časopisima, na osnovu toga dobili pozicije, grantove, itd.  Tirol je jedan od najboljih u toj igri, ali je mnogo više od toga. On spada u onu malu grupu genijalaca koja sve to može, a onda uz to stigne da se bavi i stvarima releventnim za ekonomsku politiku i da doprinos i u tome. Napisao je nekoliko knjiga o stvarima poput finansijske i bankarske regulacije.

Gde Tirol stoji ideološki?  Nobelov komitet je citirao njegove doprinose u regulaciji tržišta, ali izgleda da je on u praksi ipak dosta pažljiv i relativno tržišno orijentisan. U jučerašnjem intervjuu francuskim medijima rekao je da, iako simpatiše socijaldemokratiju, misli da je francuska država prevelika, da previše troši i da se tržište rada mora liberalizovati. U ovom tekstu iz 2007. govori o -- relevantno za Srbiju -- neophodnosti smanjenja javnih rashoda i višku zaposlenosti u javnom sektoru, o poželjnosti konkurencije u javnim uslugama i konkurencije u obrazovanju putem vaučerskog sistema. Njegov relativno liberalni stav proizlazi iz pragmatičnosti, analitičnosti i poznavanja ekonomskih principa. To je potpuno u tradiciji Francuza od Valrasa nadalje. Oni nikad nisu vrednosno bili klasični liberali ali su umeli da čisto analitički izvuku zaključak da tržište radi bolje od alternativa. 

Ekonomija danas

Fenomenalan esej Johna Kaya sa Oxforda i LSE o modernoj makroekonomiji, sastavljen delimično od njegovih prethodnih članaka u Financial Timesu. Pošto je esej malo duži evo nekoliko ključnih rečenica najdirektnije vezanih za raspravu o stanju ekonomske nauke u našim prethodnim postovima -- posebno o irelevantnosti u koju je opsesija matematičkim modeliranjem odvela ekonomiste.

"They (models) loosely resemble the world, but a world so pared down that everything about them is either known, or can be made up. Such models are akin to Tolkien’s Middle Earth, or a computer game like Grand Theft Auto. ... The nature of such self-contained systems is that successful strategies are the product of the assumptions made by the authors. It obviously cannot be inferred that policies that work in Grand Theft Auto are appropriate policies for governments and businesses."

"If much of the modern research agenda of the economics profession is thus unconnected to the everyday world of business and finance, this is also largely true of what is taught to students. Most people finishing an undergraduate course today would not be equipped to read the Financial Times."

"The modern economist is the clinician with no patients, the engineer with no projects. And since these economists do not appear to engage with the issues that confront real businesses and actual households, the clients do not come.

There are, nevertheless, many well paid jobs for economists outside academia. Not, any more, in industrial and commercial companies, which have mostly decided economists are of no use to them. Business economists work in financial institutions, which principally use them to entertain their clients at lunch or advertise their banks in fillers on CNBC. Economic consulting employs economists who write lobbying documents addressed to other economists in government or regulatory agencies."

"That blindness was an element in our present crisis, and conditions our still ineffectual responses. Economists – in government agencies as well as universities – were obsessively playing Grand Theft Auto while the world around them was falling apart."

Nobelovci o ekonomiji

Još malo o Nobelovcima. Moja osnovna tvrdnja je da je današnja ekonomska nauka i posebno makroekonomija, irelevantna. Matematička formalizacija, koja je nekad bila umerena i smislena, uzela je maha toliko da je negde oko 1980-ih postala svrha samoj sebi. Negde od tada, iz ekonomije kao nauke isparila je suština, a ostala samo ta komplikovana forma. Ishod je situacija koju imamo danas -- možete biti profesor na Harvardu a ne znati baš ništa o osnovnim ekonomskim konceptima kao što su inflacija ili oblici deviznog kursa ili trgovinski deficit. I pod "ne znati ništa" ne mislim ne poznavati njihovu pravu filozofsku suštinu kako ju je izložio fon Mizes -- mislim bukvalno ne znati ništa. Ali morate znati mnogo matematike i nešto fizike.

Iako izuzetaka ima, dvojica ovogodišnjih Nobelovaca su izdanci, ustvari kreatori takve, moderne makroekonomije. Povodom nagrade Princeton je organizovao konferenciju za štampu i pogledajte kako su Nobelovci pokušali da odgovore na neka osnovna ekonomska pitanja.

Komentator Raša šalje ovaj video Petera Schiffa koji se podsmeva njihovom neznanju i daje dva kratka isečka sa konferencije:

Ako hoćete pogledati i ostatak i uveriti se da Schiff ne preuveličava, ovde možete naći ceo snimak konferencije. Ovo što je Schiff izdvojio počinje od 14. minuta, ali pogledajte i minut-dva počev od 29. minuta i odgovor na pitanje novinara iz Kine šta misle o kineskoj ekonomiji.

Boettke o Nobelovcima

Za one koji hoće još o najnovijim Nobelovcima, izjasnio se i Peter Boettke -- a po mojoj oceni teško da danas ima boljeg metodologa i istoričara ekonomske misli od njega.

Njegov sud je sličan onima koje smo Ivan i ja ovde izneli -- izgubila je nauka, dobila je lažna naučnost ili scientism. Evo Boettkea:

But both Sargent and Sims represent scientism run amok, and the attitude (especially of Sargent) has further killed scholarship in economics and political economy in the search for more rigorous science.

Nobelovci 2011

Thomas Sargent i Christopher Sims su ovogodišnji dobitnici Nobelove ili tačnije nagrade švedske centralne banke za ekonomiju. Obojica spadaju u mejnstrim, po standardnim kriterijumima su već decenijama u vrhu akademske ekonomije i izbor nije iznenađenje.

Malo je čudno da se u ovakvom trenutku opšte diskreditacije makroekonomije iz pravih ili pogrešnih razloga, nagrada dodeljuje makroekonomistima. Makroekonomija je diskreditovana ne samo zbog nemogućnosti da predvidi krizu, nego i zbog toga što se ispostavilo da se akademska ekonomija uopšte nije ni bavila stvarima od važnosti. Na primer, sa koje god strane da gledate na svetsku ekonomsku krizu pitanje finansijske regulacije je u njenom centru. Ali time se ekonomisti uopšte nisu bavili, veza između regulacije i ekonomije je ostavljena pravnicima i praksi -- ekonmisti su se bavili rešavanjem jednačina tako da se zadovolje uslovi ravnoteže u izmišljenom matematičkom modelu čitave ekonomije.

Po meni je jedna od najvećih neispričanih priča poslednjih nekoliko godina premeštaj akademske debate na blogove, to je prava tiha revolucija koju niko nije primetio. Od akademika se i dalje očekuje da objavljuju radove u naučnim časopisima, ali debata se sada uopšte ne vodi tamo. Posebno kada se radi o makroekonomskim pitanjima, glavnim pitanjima ekonomske politike, vidimo da se debate koje vodeći ekonomisti današnjice vode teško mogu povezati sa bilo kakvim teorijskim doprinosima savremene ekonomije. Naprotiv, vode se na mnogo praktičnijem nivou, gde su od savremenih teorijskih "dostignuća" mnogo važniji pravilna upotreba osnovniih ekonomskih koncepata, intuicija, ideologija, upućenost u politiku, zakonodavstvo ili ekonomsku istoriju. Dostupnost koju sada imamo svakodnevnim razmišljanjima Paula Krugmana, Johna Taylora ili Grega Mankiwa o relevantnim temama ogolila je ono što se sumnja odavno -- da je akademska ekonomija u poslednjih tridesetak godina postala uglavnom irelevantna. Vrlo je teško povezati stavove koje o pitanjima inflacije, nezaposlenosti, budžetskog deficita ili fiskalne politike imaju Krugman ili Mankiw sa teorijskim modeliranjem ili empirijskim nalazima prisutnim u časopisima akademske ekonomije.

Dvojica ovogodišnjih Nobelovaca su predstavnici upravo takve, sterilne, izolovane i irelevantne akademske ekonomije. Sims se najviše bavio ekonometrijskim metodama u makroekonomiji, ali to je Sizifov posao. Ekonometrija je u makroekonomiji neupotrebljiva ne zato što raniji metodi nisu bili dovoljno napredni, nego zbog prirode ekonomije kao društvene nauke, kao sveta gde ne postoje konstantni odnosi između veličina da bi se oni mogli meriti i onda koristiti za predviđanje budućeg ponašanja.

Za Sargenta sam prvi put čuo pre skoro deset godina, kada sam se suočio sa ovim njegovim udžbenikom -- prelistajte sadržinu preko linka sa leve strane i biće vam jasno zašto je akademska ekonomija irelevantna. To je klasičan primer onoga što je Hayek zvao "scientism" ili "privid znanja"; što je Rothbard zvao "plašt nauke", ogrtač čija je svrha da stvori privid naučnosti; paralelno onome što je Tesla mislio o Ajnštajnu:

"...[a] magnificent mathematical garb which fascinates, dazzles and makes people blind to the underlying errors. The theory is like a beggar clothed in purple whom ignorant people take for a king ... its exponents are brilliant men but they are metaphysicists rather than scientists ..."

Iako se kasnije bavio drugim stvarima, Sargent je najpoznatiji kao rani zastupnik teorije racionalnih očekivanja, za koju je potreban poseban post.

Hayek i Barcelona

Večeras se igra prvi od dva meča između Reala i Barselone u Ligi šampiona i ovaj el klasiko prati veća fama i napetost nego bilo koji drugi u skorijoj istoriji. U ovom trenutku to je duel dva najbolja fudbalska tima na svetu, igrača od kojih je gotovo eksluzivno sastavljen tim aktuelnog svetskog prvaka Španije, plus dva najbolja igrača na svetu.

Ali el klasiko je i mnogo više od toga. Ideološki, on je uvek bio nastavak španskog građanskog rata drugim sredstvima. Dva najveća španska kluba vuku ideološke razlike iz sukoba republikanaca i komunista. Real Madrid je, iako kraljevski klub, u doba Franka bio projekat korporativne države. Svoje najsvetlije trenutke imao je u tom periodu, kada je država sponzorisala klub kao što fašistička država bira i pomaže svojim ekonomskim gigantima da dominiraju u zemlji i predstavljaju je inostrastvu.

Barselona je sa druge strane nastala iz komunističko-anarhističke struje u Španiji 1930-ih. Za vreme Franka je predstavljala simbol otpora režimu, a znaci leve orijentacije se vide i sada. To je jedini klub na svetu koji nema sponzorsku reklamu na dresu i tako se, valjda u ime otpora korporacijama, odriče velikog prihoda. Prvo nije imala ništa, pa kad je UEFA zahtevala da zbog uniformnosti svi klubovi imaju nešto, Barselona je besplatno stavila reklamu Unicefa.

Ali hteo sam da kažem nešto drugo, dosta eksperimentalno. Kod Barselone je poslednjih godina prepoznatljiv poseban stil igre, koji je kopirala i cela šampionska ekipa Španije na poslednjem svetskom prvestvu -- sistem poznat kao tiki-taka. Ono što je meni interesantno kod toga je što se gledajući taj ceo sistem igre u njemu ponekad ne vidi konkretna svrha. Evo jednog lepog primera Barseloninog stila; mada zato što navijači na Youtube postavljaju uglavnom samo najbolje poteze ne mogu da nađem klip gde bi se tačno videlo baš ono što hoću da pokažem -- kada dva ili tri Barselonina igrača razmene po nekoliko potpuno bespotrebnih pasova jedan drugome. Oni koji češće gledaju Barselonu znaju o čemu govorim. Kada recimo Puyol i Xavi vrate loptu jedan drugome po dva puta i na kraju ona opet završi kod koga je i bila i na istom mestu, gledalac ne može da se ne zapita - zašto!? Stvar ide dotle da jedni hvale Barselonu zbog lepote u igri kratkih pasova, dok je drugima ta igra beskonačnih bezopasnih dodavanja na sredini terena smrtno dosadna.

Znam da sam u opasnosti da upadnem u "ako imaš samo čekić sve ti liči na ekser" zamku, ali predložio bih da u Barseloninoj igri ima elemenata Hayekove teorije evolucije složenih sistema. Složeni sistemi, kao što je društvo ili tržišna ekonomija, funkcionišu po pravilima koja su evoluirala eksperimentacijom. Naš um nije u stanju da shvati zašto na nivou društva radimo to što radimo; ako hoćete da stvorite efikasno društvo počevši od ničega, nećete dobiti tako dobar rezultat kao ovaj koji je dobijen spontanom evolucijom pravila u društvu. Zato marksizam nije uspeo -- nema tog uma koji je superiorniji od nagomilane istorijske mudrosti koja je sadržana u postojećim društvenim pravilima. Ako ne možemo da vidimo ili da racionalno objasnimo koristi od nekih stvari, od privatne svojine, religije, porodice ili države, to ne znači da su one pogrešne. To što su one evoluirale u društvenim interakcijama je znak da u njima postoji nešto racionalno, a što naša ograničena racionalnost ne može sagledati.

Kada Puyol i Xavi, po mišljenju gledalaca potpuno bespotrebno po dva puta dodaju jedan drugome i nazad, to možda ima svrhu. Ni sami igrači ne moraju razumeti svrhu -- oni i njihovi treneri su prosto uvideli da kada igraju igru beskrajnog dodavanja, češće pobeđuju. Oni samo slede jednostavno pravilo: dodaj najbližem slobodnom igraču. (Ili malo potpunije, ne pokušavaj završni pas ili prebacivanje igre na drugu stranu terena ili šut, osim ako šansa nije očigledna). Nije svaki pojedinačni pas racionalan (i gledaoci su u pravu kada pitaju zašto se dodaju u nedogled), ali ono što je racionalno je pravilo kratkih i jednostavnih pasova koje igrači Barselone slede.

Da ne govorimo samo o osnovnim institucijama društva, uporedite to recimo sa politikom spašavanja posrnulih banaka -- da li je racionalno spasiti veliku banku da bi se izbegao finansijski slom i negativne posledice na celu ekonomiju? Sasvim je moguće da je odgovor "da". Koristi spašavanja mogu biti veće od direktnih troškova. Ali da li je efikasno spasavanje banaka kao pravilo? Naravno da ne. Nije efikasno ni pravilo po kojem neke banke treba spasiti a neke ne, jer to stvara moralni hazard i korupciju i košta na drugi rok. U pitanju su dve različite vrste racionalnosti, kratkovida racionalnost i racionalnost pravila.

Gledajući razvoj tiki-taka filozofije možemo posvedočiti da do njihovog racionalnog pravila nije došao genijalan trener, nego je nastalo evolucijom u Barseloninoj igri ili u najboljem slučaju poperovskim inžinjeringom na parče. Počelo je negde pre dvadesetak godina sa Krojfom, ali tek u poslednjih par godina je došlo do punog izražaja.

Mi možemo sada naknadno pokušati da objasnimo zašto je pravilo racionalno, kao što smo naknadno racionalizovali zašto su svojina ili porodica efikasne institucije. Jedna mogućnost je da i besmisleno dodavanje navodi igrače protivničkog tima da menjaju raspored, dok se onda ne uvidi šansa za malo smislenije dodavanje. Druga je ona koju vidi trener Gvardiola, da je dodavanje u napadu ustvari odbrambena taktika -- ako je lopta kod tebe onda znači da nije kod protivnika. Ali to je samo delimično slučaj, jer ako ste gledali Barselonu znate da se oni dodaju malo više nego što treba čak i kada jure rezultat.

Tako smo došli smo do zaključka da levičarski klub ustvari igra hajekovski fudbal.

Racionalnost i regulacija

Ovde možete naći rad o tome koji sam pisao za jednu konferenciju.

Lepa ali...

Jelena Krstović PR Delte: - Tržište u Srbiji je premalo da bi moglo imati probleme sa kartelima. Što je tržište manje, odnosno što je manje konkurenata, lakše je organizovati kartel.

O libertarijanizmu

Profesorka Danica Popović preopručuje pregled knjige Libertarijanizam od A do Z.

Teorija signaliziranja po Robinu Hansonu

Sa bloga Overcoming Bias:

Food isn’t about Nutrition
Clothes aren’t about Comfort
Bedrooms aren’t about Sleep
Marriage isn’t about Romance
Talk isn’t about Info
Laughter isn’t about Jokes
Charity isn’t about Helping
Church isn’t about God
Art isn’t about Insight
Medicine isn’t about Health
Consulting isn’t about Advice
School isn’t about Learning
Research isn’t about Progress
Politics isn’t about Policy

Više o pojmu signaliziranja možete naći na Wikipediji - ovde (o važnosti u ekonomskoj teoriji) i ovde (o teoriji signaliziranja u evolucionoj biologiji/psihologiji).

Lista knjiga

Među blogerima je ovih dana popularno nabrajanje knjiga koje su najviše uticale na njih. Tyler Cowen je nabrojao svojih deset, usledili su ostali, a evo sada i moje liste.

Ja sada daleko više čitam akademske članke nego knjige, a razne policy studije, novinske kolumne i blogovi takođe, kad se sve sabere, ostvare veliki uticaj. Drugo, ne radi se najboljim knjigama koje smo čitali nego o onima koje su najviše uticale na nas. Skoro sam čitao prelepu knjigu o istoriji svetske trgovine koju bih možda svrstao u 10 najboljih, ali sigurno nije na bilo kakvoj listi najuticajnijih. Uticajnost mnogo više zavisi od teme i od vremenskog perioda kada smo nešto čitali.

Svejedno, ovo je za mene deset najuticajnijih, hronološki:

1. Milton Friedman, Kapitalizam i sloboda - Zajedno sa Friedmanovom Slobodom izbora, prvi uvod u tržišnu ekonomiju i klasični liberalizam.

2. F. A. Hayek, Poredak slobode - Ovu knjigu sam uzeo iz biblioteke AAOM, a kada sam procitao prva dva poglavlja pozurio sam do knjižare da kupim svoj primerak jer sam bio ubeđen da će se rasprodati!

3. John St. Mill, O slobodi - O individualnoj slobodi u širem smislu, obrazovanju, razlicitosti. Neke druge liberalne klasike, čak i Misesa, moram da preskočim jer su relativno malo novog dodali u trenutku kada sam ih čitao.

4. Paul Krugman, Pop Internationalism - Da, Krugman je na listi, ali ovo je knjiga njegovih ranih tekstova o međunarodnoj ekonomiji. Mnoge sam već linkovao pojedinačno.

5. Bruno Leoni, Freedom and the Law - O razlici između demokratije i slobode, o razlici između zakonodavstva i prava. Ovo je pisano mislim 1961., dakle dosta pre Hayekove Law, Legislation and Liberty sa sličnom temom.

6. Richard Epstein, How progressives rewrote the Constitution - O borbi demokratije protiv ustava i o ulozi suda u sprovođenju ustavnosti i očuvanju ograničene vlade. Druga, slična knjiga ali sa konkretnim skorašnjim primerima iz prakse je Clint Bollick, David's Hammer - the case for an activist judiciary. Bilo koju od prethodne tri (Leoni, Epstein, Bollick) bilo bi lepo prevesti na srpski, sve su kratke i čitljive.

7. Steven Pinker, The Blank Slate - O ljudskoj prirodi, razbijanje mitova da je čovek rođen dobar ali ga društvo kvari, da je uticaj društva i vaspitanja presudan a da genetska osnova pojedinca ne igra ulogu.

8. Bryan Caplan, The Myth of the Rational Voter - znamo da demokratija nije savršena, ali Caplan je efektno pokazao da ljudi malo znaju o ekonomiji i da je to razlog zbog kojeg sami traže državnu intervenciju.

9. James Surowiecki, The Wisdom of Crowds - znanje se u masi sabira, eksperti su precenjeni. Evo dela ranijeg posta o tome, evo Željkinog prikaza iste knjige.

10. Gerd Gigerenzer, Gut Feelings - ponekad je intuicija bolja od razuma, ponekad je bolje odluku doneti na prvu loptu nego meriti troškove i koristi umišljajući da znamo šta radimo.

Pošto rekoh da su razni članci ponekad i važniji, ako opet preskočim nekoliko klasika za mene je verovatno najvažniji bio: Peter Boettke "Where did economics go wrong - modern economics as a flight from reality" (pdf).

Ideje, ne interesi

Moj članak o uzrocima rasta države tokom 20. veka je objavljen u Independent Reviewu, ali nije dostupan bez pretplate. Mislim da će postati dostupan za 6 meseci ali svakome ko hoće sada mogu poslati svoj fajl.

Ovo je apstrakt:

According to a recent survey, a large majority of the members of the American Economic Association believes that special interests play a major role in policy formulation. John Maynard Keynes may have been closer to the truth, however, when he wrote, “it is ideas, not vested interests, which are dangerous for good or evil.”

Film "Kapitalizam"

Upravo je postavljen na youtube film "Kapitalizam" koji su ljudi sa Katalaksije u saradnji sa FMC i nekim drugim free market pojedincima napravili negde 2004. Autor je Andreja Vražalić. Film je svojevremeno bio dva puta prikazan na RTS-u. :) Kao što ćete videti, u filmu se, osim seniorske ekipe na čelu sa Steveom Pejovichem, Miroslavom Prokpijevićem i Veselinom Vukotićem pojavljuju i mlađe libertarijanske snage. Recimo, dvojica blogera sa sadašnjeg Tržišnog Rešenja, a nešto manje komentatori Brut i Breme. :)




Ovde su linkovi:

01 Kapitalizam - Trzisna privreda, deo 1-5

I deo
II deo
III deo
IV deo
V deo

02 Kapitalizam - Politika protiv privrede, deo 1-5

I deo
II deo
III deo
IV deo
V deo

03 Kapitalizam - Poredak slobode ili put u ropstvo, deo 1-5

I deo
II deo
III deo
IV deo
V deo

Papirni novac ili zlatni standard?

Ivan u postu ispod ima problem sa načinom na koji ekonomisti tretiraju novac, a Igor u komentarima pita za pokretanje dublje rasprave o fudnamentima monetarnog sistema. Evo zašto ja ne vidim poseban razlog za radikalnu transformaciju sadašnjeg sistema papirnog novca i vraćanje na zlatni standard, što je najčešće predlagana alternativa.

Ako pogledate šta kažu pristalice zlatnog standarda, jedan od argumenata je da je sadašnji papirni novac inflatoran jer nije pokriven nečim što ima realnu vrednost. Često se pri tome navodi podatak da dok je zlatni dolar bio relativno stabilan, papirni novac je od osnivanja Federalnih rezervi 1913. do danas drastično izgubio na vrednosti.

Šta je problem sa ovom tvrdnjom? To što osnivanje Feda nije povezano sa prestankom zlatnog standarda. Dolar je imao zlatnu podlogu sve do 1973., dakle i u vreme najveće američke inflacije ikada (13% početkom 1970-ih). Ali problem je bio što je novac štampan i preko nivoa koji je količina zlata preporučivala. Sa druge strane, inflacija je u proseku manja posle potpunog skidanja sa zlatnog standarda i uvođenja papirnog novca, sve od sredine 1970-ih, kada je Novi Zeland izmislio nezavisnost centralne banke od političara, do sada.

Zašto je novac postao inflatoran baš negde od 1914. nadalje? Iz istog razloga iz kojeg je i državna potrošnja porasla od 5% na 50% i zbog kojeg je regulacija svega od ekonomije do zdravlja, škola i ishrane porasla eksponencijalno. Demokratija je divna stvar, ali to su njeni nusproizvodi.

Zlatni standard, naime, podrazumeva poštovanje određenih pravila igre. Glavno pravilo je da se papirni novac ne sme štampati osim na osnovu ulaska zlata u zemlju, kao i da se papirni novac automatski povlači prilikom izlaska zlata iz zemlje. Za to je potrebna čvrsta politička odluka vlada da se ne mešaju u ovaj proces. Ali taj proces ume da bude i neugodan. Danas kada strana valuta izlazi iz zemlje, domaća valuta zbog toga depresira. U zlatnom standardu depresijacije nema jer je valuta ustvari zlato, već moraju da smanje cene. Svaki izlaz novca iz zemlje znači smanjenje cena i recesiju. I dok je ovo ekonomski veoma zdrav i čist proces, on je, pokazalo se, politički neodrživ. Što su vlade postajale zavisnije od masovne podrške, to su bile sklonije da proces ublažavaju zaobilaženjem pravila igre -- štampanjem para i kad nije bilo zlatne podloge za to ili nepovlačenjem papirnog novca onda kada je zlato izlazilo.

Može se tvrditi da politička neodrživost nečega nije razlog da se i ekonomisti slože sa tim. To je tačno, ali pravi problem nije to. Problem je kvaka 22 koju imamo ovde -- kada bi političari u današnjim demokratijama bili spremni da prihvate ova pravila zlatnog standarda, onda nam zlati standard ne bi bio ni potreban! Jer u tom slučaju, mi bismo mogli računati na njihov karakter i volju da sprovode politiku čvrstog novca i bez zlata. Mogu recimo ograničiti količinu novca na fiksnu sumu, ili kao što je Friedman predlagao, uvesti kompjuter koji će svake godine povećavati novčanu masu za 2%. Zlatni standard ustvari nije stabilizator -- stabilizator je bila politička volja da se poštuju pravila zlatnog standarda. Ali ako već imamo tu političku volju, onda zlatni standard nije ni potreban. Sa političkom voljom i papirni novac može biti neinflatoran.

Druga stvar koju hoću da prokomentarišem je važnost ovog pitanja. Po mom mišljenju nije velika. Po austrijskoj teoriji poslovnih cuklusa, inflacija je štetna jer dovodi do pomeranja relativnih cena, zbog čega onda ulagači prave pogrešne investicione odluke, i to je glavni razlog nastanka kriza i recesija. Ali pogledajmo na primer poslednju finansijsku krizu - tu je na delu bilo toliko regulacija da više nijedan regulator nije mogao znati šta sve ostalo je regulisano. Regulacija nije sasvim novi, ali je i dalje veoma brzo rastući fenomen. Kad je Mises pisao teoriju poslovnih ciklusa, početkom 20. veka, monetarna politika je bila jedna od retkih oblasti koju je država kontrolisala. Danas država kontroliše sve važne podsticaje - reguliše banke, finansijska tržišta, igra se stotinama poreza, pomaže stanogradnju i šta sve ne. Ako je austrijska teorija poslovnih ciklusa i tačna, u šta ja ne sumnjam, njena važnost danas nije ni približno onome što je bila. Druge stvari neuporediv više doprinose stagnaciji i krizama.

Zato je i važnost pitanja državne kontrole novca manja. Mene mnogo više brine recimo što država danas garantuje sve depozite u svim bankama - to znači da konkurencija među bankama ne postoji. Na strani potrošačke tražnje među bankama vlada potpuni socijalizam, a na strani plasmana država im striktno reguliše u šta mogu koliko da ulažu. Ili to što su centralne banke posle krize same, na svoju ruku, dale stotine milijardi dolara pomoći ili garancija bankama pred bankotom, stvarajući novi ciklus moralnog hazarda. Ili to što se sada spremaju oštriji Baselski standardi III, iako je i Basel II više nego očigledno igrao ulogu u krizi. Da ne pominjem druge regulacije za koje znamo ili ne znamo. U takvom kontekstu, priča da je zbog 2% inflacije neko doneo pogrešne investicione odluke je možda i dalje jednako tačna, ali nije više jednako važna.

Kao praktično rešenje dakle, što se tiče samog novca, ja nemam mnogo toga da prigovorim sadašnjem sistemu. Povratak na zlato ne bi promenio ništa jer proponenti zlatnog sistema brkaju političku volju koja je držala zlatni standard, sa zlatnim standardom po sebi. Interesantnija ideja od toga mi je konkurencija valuta. Nema razloga zbog kojeg države ne bi dozvolile da se strane valute koriste na njihovim teritorijama, kao i omogućile privatnim bankama da izdaju valute. To svaka zemlja može da uradi unilateralno, zbog sebe same. Ali i sadašnji sistem je, barem što se tiče novca, ogromno poboljšanje u odnosu na bilo koji period od rađanja masovne politike 1914. Politička volja da centralne banke bude relativno nezavisne najvećim delom postoji, i to je veliko dostignuće. Inflacija je mnogo manja sa nezavisnim centralnim bankama i papirnim novcem, nego što je bila 1960-ih, kad je dolar imao zlatnu podlogu.

Nije bitno ko je uplatio, već ko snosi trošak

Novinar Politike u tekstu o planovima Carslberga Srbija kaže da su oni od svog dolaska na tržište 2004. godine doprineli punjenju državne kase jer su u budžet uplatili 126 miliona evra.

Verovatno jesu toliko uplatili, ali to nikako ne znači da su nešto posebno "doprineli punjenju državne kase". Naime, daleko najveći deo poreskog opterećenja je prenet na kupca, tako da je kupac taj koji je u stvari platio porez, a ne Carslberg.

Slično se često može čuti od NIS-a i od proizvođača cigareta, da oni nekako "pune budžet". Ne, budžet u najvećoj meri punimo mi koji kupujemo gorivo i cigarete, oni ga samo prosleđuju državi.

Kako to sve funkcioniše u teoriji (i zašto sam uopšte rekao "u najvećoj meri"), pogledajte na Wikipediji, pod pojmom Tax Incidence.

Snaga produktivnosti

Počeo sam ponovo da čitam knjigu "The Power of Productivity", koju je napisao Vilijam Luis, osnivač Mekinzi global instituta. Knjiga predstavlja prikaz brojnih studija koje je institut radio, a koje su se bavile konkretnim privrednim granama u nekoliko razvijenih zemalja.

Za sada, evo nekih zaključaka knjige, a koje je autor stavio u uvod.

1. Razlika u intenzitetu konkurencije na različitim tržištima je mnogo značajnija od opremljenosti države radom i kapitalom. Politike kojima se utiče na konkurenciju su važne makar koliko i makroekonomska politika.

2. Faktor koji je najčešće zanemaren u analizama, a izuzetno bitan, je da su stvoreni uslovi za ravnopravnu tržišnu utakmicu (level playing field).

3. Obrazovanost radne snage nije toliko važna. Većina radnika može da se na samom radnom mestu obuči da obavlja posao veoma dobro.

4. Umesto da država vodi socijalnu politiku kroz ekonomsku politiku (carine, jeftini krediti maloj privredi, visoke minimalne plate, otežano otpuštanje radnika), najbolje je da se to radi kroz poresku politiku.

5. Velika vlada znači visoke poreze. Visoki porezi znače sivu ekonomiju, koja znači nelojalnu konkurenciju legalnim firmama.

6. Elite nisu rešenje. Elite su upravo najčešće i krive za licenciranje svega i svačega, kontrolisanje tokova robe i kapitala, skupe socijalne programe i podržavaju državno vlasništvo nad firmama. Najčešće zato što sama elita ima najviše koristi od takvog sistema.

7. Direktne investicije stranih kompanija su mnogo bolji način da se podigne produktivnost, nego da se država zadužuje u inostranstvu i ulaže u domaću privredu.

8. Potrošnja je bitnija od proizvodnje. Proizvodnja ima smisla samo kada neko želi da kupi proizvod. Samo potrošači svesni svojih interesa mogu da se izbore sa dominacijom proizvođačkih interesa.

Međutim, knjiga nije zanimljiva zbog ovih zaključaka. Zanimljiva je zato što je svaki od ovih zaključaka izveden iz raznih studija slučajeva, kojih u knjizi ima veoma mnogo. Verovatno ću blogovati narednih dana o tome, kako budem čitao knjigu.

Na primer, da li ste znali da je japanska prehrambena industrija čak 65% manje produktivna od američke, a da u isto vreme zapošljava isto ljudi koliko automobilska, elektro, mašinska i metaloprerađivačka zajedno? Zato je američka industrija bila produktivnija od japanske i pored toga što su Japanci bili produktivniji za 20% u proizvodnji automobila i čak 50% u proizvodnji čelika (sredinom devedesetih, kada je studija rađena). Jednostavno, prehrambena industrija je i po vrednosti proizvodnje i po broju zaposlenih mnogo bitnija od bilo koje druge industrije. Slično važi i za maloprodaju.

Iluzija kompetentnosti

Izašao je novi broj Critical Reviewa, jednog od mojih omiljenih akademskih časopisa, a u njemu i moj članak, Illusion of regulatory competence. U istom broju je članak nobelovca iz 2006. Edmunda Phelpsa i još nekoliko članaka o neizvesnosti i problemu "crnog labuda" Nasima Taleba.

Ideja mog članka je spisku iluzija i sistematskih grešaka koje ljudskom razumu pripisuje bihevioralna ekonomija dodati i iluziju kompetentnosti kojoj su, ako sam u pravu, državni regulatori obično podložni. Za ovu iluziju ima uporišta u psihologiji, a ja sam pokušao da pokažem da je primenjiva i na kompleksne stvari poput regulacije tržišta. Regulatori ne samo da ne znaju, nego i ne znaju da ne znaju kako ekonomija funkcioniše -- ili u sistematskoj su iluziji da znaju kako se tržište može regulisati i kako smišljenom intervencijom mogu postoći željene rezultate.

Ovo okreće bihevioralnu ekonomiju naglavačke. Bihevioralna ekonomija se bavi ograničenjima razuma i kaže nam da kvalitetna regulacija može nadomestiti naša kognitivna ograničenja. Moja poenta je da regulatori, ali i ekonomisti, misle da to mogu da urade samo zato što su u sistematskoj iluziji, pokazanoj u psihologiji na nekim drugim fenomenima, da znaju šta treba uraditi.

Na žalost članak nije dostupan online -- ali svakome ko mi pošaje e-mail poslaću svoj fajl. Evo kopiram abstrakt:

ABSTRACT: The illusion of explanatory depth, which has been identified by cognitive psychologists, may play a prominent role in encouraging regulatory action. This special type of overconfidence would logically lead regulators to believe that they are aware of the relevant causes and consequences of the activities they might regulate, and of the unintended side effects of the regulatory actions they are contemplating. So, as with other cognitive biases, the illusion of explanatory depth is likely to lead to mistakes. And unlike the biases that have been the focus of so much behavioral economics, the illusion of explanatory depth is uniquely resistant to correction by those who are aware of it as a general problem and rigorously attempt to keep it under control.

Mikrobi, puške i čelik

Završavam ovih dana čitanje knjige Džereda Dajmonda "Mikrobi, puške i čelik" (Guns, Germs and Steel). Podnaslov knjige je "Sudbine ljudskih društava", a cilj je da se opiše istorija sveta od pre 13.000 godina do pre jedno 500 godina, kao i da se objasni potpuna globalna dominacija evroazijskih društava. Knjiga je objavljena i kod nas 2004. godine.

U suštini, Dajmond u knjizi pokušava da objasni zašto su evropski konkvistadori uništili Inke, a nisu peruanski (ili Navaho) konjanici osvojili Evropu. Osnova svega, po Dajmondu, je raspoloživost biljnog i životinjskog sveta koji je bio podložan odomaćivanju i uzgajanju.

Jednostavno rečeno, Evroazija je imala više divljih biljaka od kojih su se kroz veštačku selekciju mogle dobiti korisne biljke, kao i mnogo više životinja koje se mogu pripitomiti i koristiti bilo u ishrani, bilo kao izvor energije, ili kao oružje (konji i kamile). Na primer, od 14 vrsta velikih sisara koji su pripitomljeni, samo jedna (lama), ne potiče iz Evroazije. Evroazija ima i jednu dodatnu veliku prednost. Za razliku od ostalih kontinenata koji se protežu u pravcu sever-jug, ona se proteže u pravcu istok-zapad. To znači da biljke koje su pripitomljene u jednom delu kontinenta mogu lako da se prošire po istoj geografskoj širini, jer je geografska širina dominantni klimatski faktor. Sa druge strane, biljke koje uspevaju u Andima, teško mogu da uspeju u Meksiku, ili dolini Misisipija.

Obilna i raznovrsna hrana je vodila porastu gustine populacije, što je omogućilo specijalizaciju stanovništva, ali i drugačije društveno uređenje, koje je dovelo do nastanka država, a koje su onda bile sposobne da organizuju (milom ili silom) i osvajačke pohode.

Dajmond analizira još jedan veoma bitan faktor - ove mikrobe iz naslova knjige. Njegova teza, koja meni kao laiku deluje uverljivo, je da je život u blizini domaćih životinja "ojačao" genetsku otpornost evroazijskih naroda na zarazne bolesti. I tako, dok su Španci ili Englezi bili otporni na grip i boginje (čije poreklo je vezano za domaće životinje), dotle Inke, Asteci ili australijski domoroci nisu ni mogli da razviju otpornost na te bolesti, jer ih nikada ranije nisu susreli. Dodatni problem za njih je bio i to što nisu imali nijednu "svoju" zaraznu bolest kojom bi zarazili evropske osvajače, a nisu ni mogli da ih imaju jer nisu ni živeli sa životinjama. Naravno da su česte epidemije tu i tamo desetkovale evroazijsko stanovništvo, ali je uravo to desetkovanje dovelo do razvoja imuniteta.

Inače, dosta dobar rezime knjige možete naći u prezentaciji Alexa Tabarroka, na temu ekonomskog razvoja.

Zbogom austrijskoj ekonomiji

Boettke je odlučio da promeni brend. Naime brend austrijske ekonomije je po njemu počeo da predstavlja problem u širenju ideja koje ova ekonomska škola afirmiše. Novi brend je Coordination Problem.

Odličan izbor

Dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju su Elinor Ostrom i Oliver Williamson. Pre neki dan sam se u nekom postu žalio da se ekonomisti preterano igraju irelvantnim matematičkim modeliranjem umesto da se bave pravim stvarima, pre svega načinima na koje institucionalni aranžmani utiču na ponašanje ljudi i kakve ekonomske posledice to donosi. Ova nagrada Ostrom i Williamsonu je nagrada za takvu, relevantnu i nepretencioznu, novu institucionalnu ekonomiju. Zove se 'nova', jer je postojala i prethodna, 'stara' institucionalna ekonomija, koja nikada nije dostigla status zaokružene teorije nego je više ličila na zanimljivi literarni tretman ekonomskih pitanja.

Nova institucionalna ekonomija je škola koja negde od 1960-ih pokušava da podigne neoklasičnu ekonomiju na viši nivo, da u modele ponašanja aktera doda institucionalne pretpostavke. Šta to u praksi znači? Uzmite recimo osnovni model ponude i tražnje. To je standardi ekonomski model, ali nova institucionalna ekonomija nam kaže da on postoji samo zato što iza njega postoje, ili u njega su ugrađane, pretpostavke kao što su privatna svojina i sloboda ekonomske akcije. Ponuda i tražnja ne funkcionišu u vakuumu, već funkcionišu zato što su podržani ovim institucijama. Ako ovih institucija nema, ili ako su one drugačije uređene, ponašanje i rezultat biće drugačiji.

Institucije u ovom kontekstu znače formalna ali i neformalna pravila igre. Pravila određuju ponašanje ljudi i zato ekonomski performans na kraju krajeva zavisi od ovih pravila. Ekonomska nauka je, ili treba da bude, studija načina tog uticaja, studija institucija kao pravila igre.

Nova institucionalna ekonomija je ostvarila veliki akademski i politički uticaj. Jedan od mojih omiljenih citata je Ronalda Coasea, koji je pre dvadesetak godina pisao, parafraziram: "Institucionalna ekonomija neće svrgnuti neoklasičnu odjednom, nego će neoklasičari početi polako da shvataju da rezultat pre svega zavisi od pratećih institucija, počeće da uključuju svojinska prava, pravila igre, transakcione troškove, sve to jedno po jedno u svoje modele -- ali kad na kraju sve to urade, sva ekonomija će postati nova institucionalna ekonomija."

Coase je bio u pravu jer se to što je rekao već odavno i dešava. Ako danas pogledate neke od najuticajnijih ekonomista novije generacije, kao na primer Simon Johnson, Daron Acemoglu ili Andrei Shleifer, oni se pre dvadesetak godina ne bi mogli opisati drugačije nego kao novi institucionalni ekonomisti. Danas se, međutim, oni smatraju mejnstrimom. A uspeh jedne škole mišljenja je upravo to, kada prestane da se zove svojim imenom i kada tiho postane mejnstrim. Takođe, na primer, danas Svetska Banka godišnje objavljuje Doing Business izveštaj. Takve stvari su tek od nedavno u modi. Pre dvadesetak godina nije mnogo ljudi mislilo da način osnivanja firme, sprovođenje ugovora ili prepreke biznisu igraju neku ulogu. To jednostavno nije bilo tema za ekonomiste, jer u ne-institucionalnoj ekonomiji toga nema. U ne-institucionalnoj ekonomiji nema transakcionih troškova, neznanja ili prepreka biznisu. Novi institucionalisti su taj neoklasnični pristup nazivali "Nirvana pristup" (Demsetz) ili "blackboard economics" (Coase). Nirvana ekonomista ima i danas, ali stvari su značajno različite.

I eto, nagrada Williamsonu i Ostrom je još jedna potvrda uspeha institucionalnog pristupa u mejnstrimu. Nova institucionalna ekonomija je i ranije dobijala Nobelove nagrade, prvo njen osnivač Ronald Coase (1991), a onda i ekonomski istoričar Douglass North (1994). A u red nekoliko pionira ove škole, uz Coasa, Northa, Alchiana, Demsetza i Williamsona, spada i naš redovni čitalac Steve Pejovich.

Da dodam, za feministkinje, Elinor Ostrom je prva žena dobitnik ove nagrade. Njen suprug Vincent, sa dosta sličnim opusom, je izostavljen.