Par crtica iz SAD-a, Volume I: politika

Tokom avgusta sam proveo dve nedelje u SAD. Prva nedelja je bila radna pošto sam učestvovao na jednom novopokrenutom programu fondacije Friedrich Naumann, pod nazivom World Economic Order. Ovo je bio prvi program, i bio je posvećen protekcionizmu i međunarodnoj trgovini. Ovo je verovatno najbolji program na kome sam do sada učestvovao, pošto je imao dobru raspodelu vremena između predavanja, radnih sastanaka i prilika za networking, a i same organizacije koje su bile uključene u program su se potrudile da sve zaista bude na visokom nivou. Za ovo je verovatno najzaslužniji direktor kancelarije u Vašingtonu, Klaus, koji već više od 3 decenije živi i radi u Vašingtonu, a radio je i u političkim kampanjama nekih kandidata i u samom Kongresu, pa su njegovi kontakti otvarali mnoga vrata koja bi inače ostala zatvorena. Pored standardnih think tank-ova (Peterson Institute for International Economics; Cato Institute; Heritage Foundation; Brookings Institute) koji prate međunarodnu trgovinu, bili su i organizovani sastanci sa profesionalnim udruženjima kao i federalnim institucijama: US Trade Commission, US Trade Representative, House of Representatives. 

Ovo je bio moj prvi boravak u SAD, i naravno da je bio prepun utisaka, pre svega da je to društvo koje je svetlosnim miljama udaljeno čak i od Evrope, Balkan da ne spominjemo. Usled političkih previranja (niko nije verovao u izbor Trampa, pa se posle postavilo pitanje imenovanja nove administracije, pa sada ruski uticaj tokom kampanje) politika je velika tema i običnom svetu, samo što oni razmišljaju u dihotomiji pro-Trump / anti-Trump, dok malo upućeniji i obrazovaniji ljudi govore o posebnim politikama nove administracije pa stoga pro-policy ili anti-policy. 

Kako sam svoj stav o političkim kretanjima uglavnom izgradio na osnovu selektivnog pristupa američkih i evropskih medija, doživeo sam nekoliko ozbiljnih momenata koji se mogu nazvati reality checks. Prvo, republikanska pratija je i dalje čvrsto free trade partija. Deo njenih glasača to nije, a oni se veoma glasni i važni jer izgleda da su oni bili važan jezičak na vagi na predsedničkim izborima. Izgleda da deo njih nije istorijski galsao za republikance, ali da je ih privukao Tramp. Republikanski establišment još uvek ne zna kako da se prilagodi ovoj situaciji - kako nam je rekao pomoćnik predsednika poslaničke grupe republikanaca (jer kako drugačije da prevedem Majority Leader?). To se lepo videlo i na glasanju u US Trade Commission dan posle toga: komisija ima 6 članova (3 republikanci, 3 demokrate) i prateću stručnu službu koja ispituje slučajeve non-fair trgovine i mogućih policy odgovara u oblasti trgovine (npr uvođenje prelevmana u slučaju dampinškog uvoza). Komisija je glasala o pritužbi na uvoz proizvoda od gume, sa željom da se ispita opravdanost uvođenja nekih mera zaštite. Proces su pokrenule američke kompanije protiv firmi iz Malezije (ako se dobro sećam), na glasanju su republikanci glasali PROTIV, a demokrate ZA. Toliko o tome da je republikanspa partija protekcionistička.

Drugo, gotovo svi akteri u SAD žele da se pokrene revizija NAFTA-e. Ali ne svi iz istih razloga: Tramp i delovi administracije možda žele da uvedu neki protekcionizam, ali drugi akteri žele reviziju da ovaj sporazum postao otvoreniji, a ne zatvoreniji. Trgovina uslugama nije dobro rešena njime jer je on pregovaran u trenutku kada Internet još nije funkcionisao, kao ni sistem rešavanja sporova pa se oni uglavnom rešavaju pred WTO. Ako Tramp ne uspe da okupi dovoljno jaku koalciju oko sebe, verovatnije je da će nova NAFTA biti liberalnija od stare. Ovo dodatno komplikuje procedura trgovinskih pregovora: normalna procedura podrazumeva da se svaki Free Trade Agreement (FTA) odobrava u Kongresu ne samo u celosti, nego i u pojedinosti tj moguće je postavljanje i usvajanje amandmana od strane kongresmena. Time bi neki teško ispregovarani FTA deal mogao da bude skroz promenjen u proceduri glasanja. Onda bi on morao da se opet pregovara sa drugim stranama, što nije nimalo lagodno ni lako. Zbog toga je ustanovljena ubrzana procedura - u njoj Kongres postavlja ciljeve koje FTA treba da postigne (oni mogu biti široki neobavezujući, tipa povećanje obima trgovine, olakšavanje pristupa američkim privrednicima tržištu date zemlje ali i mnogo konrektniji, npr smanjenje carina za američki izvoz od toliko i toliko % ili ukidanje kvota za šećer itd). Na osnovu ovih smernica se vode pregovori, i ukoliko se oni postignu, prilikom glasanja glasa se samo u celosti, ne postoji procedura promene pomoću amandmana. 

Treće, establišment republikanske partije nije preterao lud za Trampom, što se videlo i iz nastupa John McCain-a prilikom glasanja za Obamacare. Osim toga, sistem unutrašnje institucionalne kontrole administraciji dosta vezuje ruke - politički sistem je takav da moraš da znaš da sklapaš dilove da bi namakao većinu. Ovo nama može da deluje čudno pošto smo navikli na mašine za glasanje u Skupštini bez prava na mišljenje, ali u SAD nema centralizacije političke moći kao kod nas i državama regiona, tako da kongresmeni i senatori, iako pažljivo slušaju šta se priča u partiji i šta govori administracija, ipak više slušaju svoje konstituente koje su ih birale. 

Ovo sve ozbiljno narušava sliku omnipotentnog vladara koja se možda i nesvesno projektuje oko Trampa. Pored toga, ne postoji jak protekcionistički buljuk u Vašingtonu koji gura takve politike. Osim toga, ako bilo šta znamo o ekonomiji, to je da trgovinski deficit nije loš (Slaviša je pisao skoro o tome) sam po sebi, a kako su u SAD prisutni budžetski deficit i suficit na kapitalnom računu može se očekivati postojanje trgovinskog deficita. Pored toga, trgovinski deficit nije nešto posebno visok - u oviru je desetogodišnjeg proseka, i ispod 3% GDP-a (oko 500 milijardi USD godišnje), i smanjuje se od juna pošto izvoz značajno raste. Drugi ekonomski pokazatelji su za sada jako dobri, nezaposlenost je na rekordno niskom nivou još od izbijanja krize, na 4,3%, što je zapravo čak ispod prekrizne stope koja je 2007. bila 4,4%. Zato je veoma čudno da je protekcionizam tako visoko na skali problema; verovatno je trgovina samo popular scape goat koji se koristi da se zamaskiraju drugi problemi - veliki skill deficit među radnom snagom, to što rast ekonomije i zarada nije podjednako raspoređen pa postoje regioni i industrije koji se nisu oporavili od krize. Rast produktivnosti je visok tokom zadnjih godina, i on je zapravo uz automatizaciju koja je njegovo deo zapravo glavni krivac za smanjenje broja radnih mesta u manuelnim industrijama (neke brojke na koje sam naišao ovom trendu pripisuju 3/4 gubitka radnih mesta u industriji SAD, a samo 1/4 prebacivanju industrije u inostranstvo i uvozu). 

Zbog svega ovoga, mislim da se određenom dozom optimizma (ili barem značajno manjom dozom pesimizma) možemo da gledamo šta se dešava sa druge strane Atlantika. SAD su još uvek predvodnik slobodnog sveta, i dešavanja u njoj mogu da imaju značajne posledice po ostatak sveta, pa i po Srbiju. 

  

Wall Street okupatori

U pravu su kad primećuju da nešto sa Wall Streetom stvarno ne valja. To je na kraju krajeva izrodilo i Čajanku i ova dva pokreta ustvari imaju Wall Street banke i "bankstere" kao važnu dodirnu tačku.

Ali razlike među njima su ogromne. Ne znam da li već ima nekih demografskih istraživanja o Okupatorima, ali bilo bi jako zanimljivo to videti. Za pripadnike Čajanke znamo da su bili mahom iz unutrašnjosti, srednjih godina, predstavnici srednje klase po obrazovanju i materijalnom statusu. O Okupatorima ne znamo mnogo, ali znamo da je život u Njujorku jako skup i to što siromašni i obespravljeni već mesec dana borave tamo je jako sumnjiv paradoks. Vidimo i da se radi o mlađim ljudima, verovatno studentima, a u Njujorku i oko njega ima dosta dobrih univerziteta.

Ako pretpostavimo da među njima nema velike razlike u obrazovanju, zašto su ekonomske ideje ova dva pokreta tako različite? Pripadnici Čajanke svoje ideje crpe iz vrednosti i morala. I ako bi trebalo izdvojiti jedno moralno pravilo koje ih vodi, to je samoodgovornost. Svako treba da snosi posledice svojih postupaka -- zato ne treba spašavati bankare bez obzira na navodne strašne posledice, porezi ne treba da služe za raspodelu bogatstva bez obzira na nejednakosti, država ne sme da oprašta ili primorava na oproštaj dugova i nema pravo da stimuliše ekonomiju prekomernim zaduživanjem i premeštanjem tereta na buduće generacije. Mada među njima ima ljudi koji, kao Michelle Bachmann, čitaju Misesa na plaži, ekonomska filozofija Čajanke je izvedena pre svega iz ovakvih jednostavnih moralnih načela.

Ekonomska filozofija Wall Street Okupatora je izvedena iz nešto primitivnijih instiknta. To naizgled nije tako, ali pogledajte ovaj detalj. Pošto im je zabranjena upotreba megafona, Okupatori su smislili drugi metod -- horsko ponavljanje reči gostujućih govornika kao što su Stiglitz ili Žižek. Takav metod, horsko ponavljanje reči lidera grupe, je nešto što se nikako ne bi moglo zamisliti na skupovima Čajanke -- on oslikava kolektivizam do komičnog nivoa, toliko da scene sa govornicima neodolljivo podsećaju na čuvenu scenu iz Žitija Brajanovog.

Taj bazični kolektivizam je onda pomešan sa površnim znanjem i pogrešnim razumevanjem ekonomije i društva, koju propagira grupa levičarskih intelektualaca od Stiglitza do Čomskog, ali koja je najtipičnija za studente prve godine koji su upravo otkrili neke stvari i misle da sada razumeju sve, dok ustvari ne shvataju sopstvenu površnost -- baš kao ovi hipici u South Parku. Činjenica da linkujem dve komedije iako pokušavam da govorim o ozbiljnoj stvari, sama po sebi govori o kakvoj se stvari radi.

Šteta je da je tako, jer kao što rekoh, ispravno su primetili da sa Wall Streetom nešto ozbiljno nije u redu. Ali im nije palo na pamet da je država ta koja je spasila banke -- da sam ja bankar i ja bih prihvatio pomoć. Država ih je izvukla ne zato što im je tako palo na pamet ovog puta, nego zato što je to nastavak višedecenijskog trenda, ne samo bailouta, nego opšte kolektivizacije finansijskog sistema. U poslednjih dvadeset godina u vodećim svetskim ekonomijama je postepeno nastao novi društveni ugovor u finansijskom sektoru -- država reguliše banke, ali i preuzima odgovornost za regulaciju i spašava po potrebi. To je krajnji i najvažniji uzrok i američke krize i ove evropske agonije.

Okupatori Wall Streeta ne vide da je to srž problema i ustvari su za nastavak statusa quo. Stiglitz, njihov lider, je u godinama pre sloma hvalio sistem državno sponzorisanih hipotekarnih kredita i tvrdio da u sistemu nema rizika. Ali okupatori hoće još toga -- još ljudi kao Stiglitz koji će dizajnirati regulacije i ocenjivati rizike na političkom nivou, umesto da puste da sopstvene rizike ocenjuju deregulisane individualne banke ostavljene same sebi u dobru i u zlu. Oni nisu protiv bailouta, kao što nisu bili ni njihovi intelektualni i politički lideri, od Stiglitza i Krugmana do Obame. Oni bi voleli nastavak hiperregulisanog sistema i ne smetaju im bailouti načelno -- smeta im jedino što su bankari, sa ili bez bailoutova, bogatiji od njih. Njihov protest protiv Wall Streeta ne nastaje iz nekog intelektulanog rezona kao kod libertarijanaca, ili iz moralnih principa kao kod konzervativaca iz Čajanke, nego iz socijalističkog instinkta -- istog onog zbog kojeg vole da ponavljaju u horu.

Ko plaća evakuaciju?

Ovih dana vidimo kako mnoge zemlje organizuju letove za evakuaciju svojih građana koji su se zaetkli u Egiptu ili prethodno u Tunisu. Ko plaća ove letove? U Srbiji nesumnjivo poreski obveznici. Pre par godina je vlada platila let turistima kojima neka lokalna turistička agencija nije obezbedila povratne karte iz Turske, pa je gotovo nepristojno i pomisliti da država ne odrešuje kesu u slučaju događanja naroda.

Braća Amerikanci su veće stipse. I oni šalju avione ali ne besplatno. Svi američki državljani se evakuišu ali sami snose troškve evakuacije. Tako je, kažu, propisano zakonom a valjda je i logično. Vlada može da plati samo troškove evakuacije svojim službenicima i njihovim porodicama.

Koliko je veliki balon obrazovanja?

Naišla sam na temu o zaduženosti američkih i kanadskih studenata i mislim da se nekako nadovezuje na Željkin post o balonu obrazovanja. Detaljnu ekonomsku strane problema  imate ovde.

Državno finansiranje visokog obrazovanja podstaklo je rast studentskih dugova u SAD i Kanadi. Lista univerziteta sa najvećim dugovima pokazuje da tu ima veoma različitih univerziteta. Studentski krediti koje garantuje država i direktni federalni krediti čine najveći deo studentskih kredita (100 milijardi dolara godišnje u odnosu na 10 milijardi privatnih). Od 2003/4 prosečni kumulativni dug se povećavao u proseku za 5.6% odnosno 1139 dolara godišnje po studentu. Procena privatnog i državnog duga  u SAD (jun 2010): 833 milijardi dolara.Trenutno stanje dugovanja možete videti na ovom semaforu.

Državna uprava se domišlja kako da ovo stanje sredi. Uvedene su razne inovacije, konsolidacije dugova, čak je primenjen model peer-to-peer rotacionih šema Muhameda Junusa. Posebno je zanimljiva aktuelna priča o mahinacijama univerziteta u vezi sa federalnim programom kreditiranja Pell Grant. Možda ovo treba imati na umu kada se govori o vaučerizaciji srpskog visokog školstva.

Osiguranje od razvoda

Razvod u Americi je često skup. Čuo sam za momka koji je radio dva posla da bi platio ženi studije prava. Pošto je diplomirala razvela se, zadržala kuću i redovno mu mesečno ispostavlja račun za alimentaciju. Momak je morao da se preseli kod roditelja jer mu oko pedeset odsto primanja odlazi na alimentaciju. Ona se naravno uselila kod drugog tipa, koga je upoznala u školi, i koji zarađuje četiri puta više od njega. Ne venčavaju se, između ostalog, jer neće da izgube alimentaciju. Ipak, ne očajavajte, rešenje je na pomolu. SafeGuard Guarantee nudi osiguranje od razvoda.

Za 16 dolara mesečno dobijate 1,250 dolara osiguranja u slučaju razvoda plus 250 dolara dodatnog kredita godišnje. Problem negativne selekcije (ne znam za osiguranje sa više izraženim problemom) je rešen tako što u prvih tri ili četiri godine ne možete da naplatite polisu.

Racionalni Slaviša bi rekao da mu se više isplati da sam štedi umesto da plaća polisu. Tačno. Ali čak ni racionalni Slaviša ne može da garantuje da mu žena neće uzeti i tu specijalnu ušteđevinu u slučaju razvoda. Ta vrsta usluge košta. Znači, ako ne želite da živite sa roditeljima posle razvoda (setite se zašto ste otišli na prvom mestu), ne očajavajte. Tržište je našlo rešenje i za taj problem.

PS
Povremeni sporazumni razvod, svake četiri godine na primer, može da predstavlja i odličan dodatni izvor prihoda (oko 1,200 dolara po polisi umanjeno za četvorodišnji trošak alternativa).

Stranac

Njujork Tajms je prošle nedelje u svojoj ekonomskoj rubrici imao zanimljiv, i kako se pokazalo, veoma provokativan članak. Na prvi pogled, članak se bavi teškoćama sa kojima se susreću mladi, fakultetski obrazovani Amerikanci na tržištu rada. Rekordna nezaposlenost mlade generacije je ilustrovana primerom Skota Nikolsona, koji pored solidnog proseka i pomoći uspešne i imućne porodice već dve godine ne može da nadje posao.

Medjutim, kao što se vidi iz oko 1500 gnevnih komentara, u tekstu se nalazi i jedna druga priča. To je priča o produženom detinjstvu, prezaštićenosti, maloj vrednosti fakultetskog znanja, precenjivanju sebe i, uopšte, lošim procenama u širem smislu reči. Naime, u tekstu se ispostavlja da je Skot diplomirao političke nauke, da je odbio posao od $40,000 godišnje, da ga izdržavaju mama i tata i da se prijavljuje na samo 4-5 poslova nedeljno. U suštini ovo je i tekst o suočavanju sa realnošcu života i dobronamernoj i požrtvovanoj porodici koja pokušava da ublaži muke odrastanja.

Na kraju, tu postoji i treća priča, a to su ton i uniformnost čitalackih komentara. Na razmaženog ali u osnovi pristojnog mladića se sručila lavina besa kao da je reč o ubici ili siledžiji. Skoro da nema čitaoca koji se nije ostrvio na njegov po svemu sudeći neutemeljen osećaj da je bogom dan za prestižan posao. Neki su išli toliko daleko da su istraživali statut njegovog univerziteta ne bi li dokazali da mu ni prosek nije tako visok kao što umišlja.

A mi koji smo u Srbiji ili iz nje, možda možemo da se zapitamo, koliko je produžena adolescencija uvreženi deo srpske kulture. Kakvi bi, na primer, bili komentari u "Politici" na dirljivu priču o diplomiranom dvadesetčetvorogodišnjem politikologu koji dve godine ne može da nadje posao? Lično bih očekivala daleko više komentara tipa "Nadam se samo da Dinkić čita ovo...", "Miladin je dobio milion dolara a ovaj momak samo traži posao...", "I onda se pitamo zbog čega dolazi do odliva mozgova...", "Tajkuni se bogate a raja gladuje..." itd. od onih kakve su dali čitaoci Njujork Tajmsa.

Profesori

Već smo više puta pominjali neverovatno ideološko jednoumlje koje vlada na američkim univerzitetima. Evo još jedne ilustracije - donacije koje su profesori dali vodećim strankama. Odnos donacija je 8:1, što je zapravo i dobro, budući da je, prema nekim podacima, odnos glasanja još preko dva puta gori. Od pet članova moje komisije, troje sam našla ovde da konstantno daju pare demokratama, a nema praktično nikakve sumnje da su i preostala dvojica demokrate.

Meni se čini da je u Srbiji bila dosta bolja situacija i da na npr. Filozofskom fakultetu nije bilo ovakvog jednoumlja. I to se ne odnosi samo na politički stav, nego, što je verovatno povezano, i na raznovrsnost perspektiva u samom nastavnom programu. Da, bilo je tu mnogo budalaština, ali mozda i zbog toga, bilo je i stvarno dobre diskusije o fundamentalnim stvarima.

Američka sirotinja

Jedna od bizarnijih pojava na ovom svetu je količina srpskog verbalnog sažaljenja prema tzv. siromašnim Amerikancima.

Realno, i ti siromašni žive bolje od prosečnog Srbina, tim pre što su u najvećem broju slučajeva oni siromašni privremeno, jer se radi o mladim ljudima koji su tek zasnovali svoja domaćinstva.

Neki medju njima su siromašni jer su poverovali da obrazovanje vodi ekonomskoj produktivnosti, ili makar ličnom uspehu. Priskakanje poreskih obveznika ne bi li se odložilo neophodno suočavanje sa realnošcu je u tom smislu krajnje štetno, ali potencijalno korisno za razgradnju mita o američkoj sirotinji.

Iz dva ugla

Ko prati američku politiku zna da jednu od najzanimljivijih političkih pojava u poslednje vreme prestavlja rast konzervativnog populizma (Tea Party movement). Ovde je prilog Peščanika na tu temu, a ovde je moja analiza.

Megatone u megavate

Ako niste znali, Amerikanci prave struju od bivših sovjetskih nuklearnih raketa:

Salvaged bomb material now generates about 10 percent of electricity in the United States — by comparison, hydropower generates about 6 percent and solar, biomass, wind and geothermal together account for 3 percent.

Today, former bomb material from Russia accounts for 45 percent of the fuel in American nuclear reactors, while another 5 percent comes from American bombs, according to the Nuclear Energy Institute, an industry trade association in Washington.

Uskoro...

Prodjoše i ti izbori. U meri u kojoj nešto iz njih može da se sa sigurnošću zaključi, to je da su priče o značaju Obamine pobede bile krajnje preterane. Obama je pobedio ne zato što je mnogo ljudi u nešto ubedio, nego pre svega kao rezultat protesta protiv politike G.W. Bush-a. Sad kad Demokrate imaju svu vlast, velike su šanse da će i sami biti žrtve istog protesta. To je jako dobro, ako ni zbog čega drugog, da bi se poluge vlasti podelile i usporili Obamini planovi.

Novi izbori (ceo House, trećina senata, i preko 30 guvernerskih mesta) su na redu sledećeg novembra. U medjuvremenu će biti dosta zanimljivih unutarpartijskih trka, naročito u Republikanskoj stranci gde razne vrste ekonomskog liberalizma, ustavobraniteljstva i konzervativnog populizma dozivljavaju novu renesansu. U tom smislu, vodi se za nas nekoliko zanimljivih trka:

Izbori za republikanskog kandidata za senatora u Konektikatu. Ime poznato sa TR-a, Peter Schiff, je jedan od kandidata. U opštim izborima protiv Chrisa Dodda verovatno ima neke šanse (Dodd je ekstremno kompromitovan tokom finansijske krize), ali osvajanje republikanske nominacije će biti veoma teško.

Izbori za republikanskog kandidata za senatora u Kentakiju, gde se republikanski senator Jim Bunning povlači sa scene. Jedan od dva glavna republikanska kandidata je Rand Paul, sin Rona Paula. Republikanski establišment je stao iza Traya Graysona, ali, posle onog što se desilo u NY-23, nijedan partijski apartčik više nije siguran: potuno neočekivano, prema najnovijoj anketi, Paul ima malu prednost u odnosu na Graysona i drži se sasvim solidno protiv potencijalnih kandidata Demokrata.

Izbori za republikanskog kandidata za senatora u Kaliforniji: Chuck deVore vs. Carly Fiorina. De Vore je ustavobranitelj čija je glavna tema uloga države a Fiorina je tipičan RINO, izbor partijskog mejnstrima zbog svojih zasluga u McCainovoj kampanji (?). DeVore ima realne šanse da pobedi Fiorinu, ali teško da bilo ko od njih ima šanse protiv Barbare Boxer (ipak je to Kalifornija).

Ovde je kalendar za sve partijske izbore. Jedno od mesta sa najpouzdanijim procenama šansi je ovde.

Keš za krntije

Po akademskim kredencijalima, Obama ima vrhunski ekonomski tim. Tu su sve sami profesori sa najprestižnijih univerziteta, a predvodi ih Larry Summers, ekonomista sa najboljim pedigreom na svetu (njegovi ujaci su Paul Samuelson i Kenneth Arrow, ne samo Nobelovci nego među najcitiranijim i akademski najuticajnijim ekonomistima 20. veka.) Kako se jednom takvom timu desilo da smisli nešto kao Keš za krntije, program otkupa i uništenja starih automobila, u zamenu za subvenciju za nove automobile? Možda nisu smislili ali su prećutno aminovali, što u tom slučaju više govori o njihovim karakterima nego znanju, ili bolje rečeno zdravom razumu.

Svejedno, program je završen i efekti su sada jasni. Odmah po završetku programa prodaja novih domaćih automobila je drastično opala, za u proseku 25%, što pokazuje da program nije doneo "oživljavanje proizvodnje", nego samo jednokratni porast. Potencijalni kupci su samo vremenski premestili odluke o kupovini i kupili novi automobil nešto ranije nego što su inače mislili, a stari dali na profitabilno uništenje.

Ekonomski neto efekat je čist gubitak. U osnovi programa je stara iluzija razbijenog prozora, ideja da razbijanje prozora ekonomski dobro, jer zapošljava stakloresca. Jeste dobro za stakloresca, ali je u celini neto negativno. Bogatstvo se ne može kreirati uništavanjem imovine.

Čak i ako se uzme u obzir pozitivan ekološki efekat, što je takođe bila ideja programa, on je zanemarljiv. Po jednom računanju ceo program donosi 0.2% uštede benzina godišnje. To je skoro duplo manje od količine benzina koji se potroši za jedan dan.

Ljudi iz Cato instituta su proglasili Cash for clunkers za najgluplji državni program ikada. Potrošeno je 3 milijarde dolara za nula ekonomskog i zanemarljiv ekološki efekat, a ovaj link lepo izlistava i sve ostale efekte. Wall Street Journal je nešto blaži i u uvodniku danas je ovo nazvao jednom od najglupjih ideja ikada.

The more things change...

Svi oni kojima domaće novine svakodnevno ispiraju mozak o medu i mleku u kojem se kupaju talentovani ljudi u inostranstvu ("samo mi ne umemo da cenimo...") treba da pročitaju ovaj tekst. Radi se o ispovesti profesora univerziteta (City College of New York, dakle nikakav Harvard ili Princeton), koji opisuje iskustvo zapošljavanja docenta na odeljenju za filozofiju. Na oglas se prijavilo preko 600 kandidata a kraj je neočekivano srećan jer je, umesto jednog, zaposleno dvoje.

Autor na više mesta naglašava ono što van Srbije manje-više svako zna, a to je da broj prihvatljivih kandidata daleko prevazilazi broj slobodnih mesta. Načelno govoreći, sve su ovo talentovani i vredni ljudi koji su, da bi stigli do "stočne pijace" koja se u tekstu opisuje, savladali veliki broj popriličnih prepreka. Sam upis na postdiplomske studije filozofije je vrlo selektivan (prima se reda veličine par procenata prijavljenih), a onda su tu i godine učenja, čitanja i analiziranja složenih, apstraktnih tekstova, smišljanje, pisanje, odbrana teze i sl. Prema kriterijumu "Politike" koja na naslovnu stranu stavlja ljude čiji je glavni uspeh to što su uspeli da diplomiraju u Americi, većini ovih kandidata bi, da su Srbi, pripadao višenedeljni feljton.

Zašto se sve ovo dešava? Jedan od razloga su mnogo hvaljene besplatne postdiplomske studije. Studenti doktorskih studija ne plaćaju školarinu, koja bi, za pet godina studiranja, iznosila možda i $200,000. Da se plaća, skoro niko od njih se ne bi upustio u doktorat iz filozofije budući da za iste, ili čak manje pare, moze da završi lakši, kraći i daleko profitabilniji law school. Ali pošto se ne plaća, marginalni studenti se usmeravaju u ovom, kao što će se pokazati kasnije, tragičnom smeru. Jer filozofijom se u svakom slučaju neće baviti, a pri tome će biti i mnogo slabije plaćeni.

Naravno, ovo nije nova pojava. Još je Adam Smith kritikovao stipendiranje "men of letters" - pametnih i savesnih ljudi, koji su mogli da budu korisni drugima, a koji su usmeravani ka sticanju naoko važnih a u realnosti uglavnom beskorisnih znanja, da bi na kraju školovanja molili za dozvolu da prose.

"It has been considered as of so much importance that a proper number of young people should be educated for certain professions, that, sometimes the public, and sometimes the piety of private founders have established many pensions, scholarships, exhibitions, bursaries, &c. for this purpose, which draw many more people into those trades than could otherwise pretend to follow them. ..The long, tedious, and expensive education, therefore, of those who are, will not always procure them a suitable reward, the church being crowded with people who, in order to get employment, are willing to accept of a much smaller recompence than what such an education would otherwise have entitled them to...That unprosperous race of men commonly called men of letters, are pretty much in the situation which lawyers and physicians probably would be in upon the foregoing supposition...The time and study, the genius, knowledge, and application requisite to qualify an eminent teacher of the sciences, are at least equal to what is necessary for the greatest practitioners in law and physic. But the usual reward of the eminent teacher bears no proportion to that of the lawyer or physician; because the trade of the one is crowded with indigent people who have been brought up to it at the public expence; whereas those of the other two are incumbered with very few who have not been educated at their own. The usual recompence, however, of public and private teachers, small as it may appear, would undoubtedly be less than it is, if the competition of those yet more indigent men of letters who write for bread was not taken out of the market. Before the invention of the art of printing, a scholar and a beggar seem to have been terms very nearly synonymous. The different governors of the universities before that time appear to have often granted licences to their scholars to beg. In ancient times, before any charities of this kind had been established for the education of indigent people to the learned professions, the rewards of eminent teachers appear to have been much more considerable."

Premotaj dvesta i kusur godina unapred, i naš profesor se setio rešenja za višak doktora filozofije, a to je - izdavanje licenci.

Kako kaže Paul Johnson: "The study of history is a powerful antidote to contemporary arrogance. It is humbling to discover how many of our glib assumptions, which seem to us novel and plausible, have been tested before, not once but many times and in innumerable guises; and discovered to be, at great human cost, wholly false."

Obamina podela vlasti

Jedna dimenzija Obamine vladavine koja se sve jasnije vidi je njegova korenita promena sistema vlasti. Od samog početka mandata, Obama imenuje specijalne rukovodioce za mnoge od svojih pojedinačnih inicijativa. Funkcije imaju razne nazive ali ih mediji ukratko nazivaju "carevima" za ovo ili ono. Te funckije nije izmislio Obama, bilo ih je sporadično i kod ranijih predsednika, ali su postale Obamina specijalnost.

Problem je u tome što ove pozicije narušavaju ustavni sistem podele vlasti. Sekretare države (ministre) za svaku oblast imenuje predsednik a potvrđuje Senat. Ali sada, pored legalno izabranih sekretara, Obama nastavlja da samostalno imenuje, bez potvrde drugih tela, svoje specijalne poverenike za razne oblasti koji su odgovorni samo njemu. Dodatni, praktični i politički problem kod ovoga je preplitanje nadležnosti, a svako ko je radio u bilo kakvoj organizaciji, od firme do države, zna kako to može da izgleda. Recimo legalno imenovani i kongresno potvrđeni sekretar za energiju sada mora da koordiniše sa carem za energiju koji uživa podršku predsednika. Sekretari su takođe u službi predsednika (jer je on u Americi istovremeno i premijer i predsednik), ali pored njih on sada ima i svoje specijalne izvršioce od poverenja.

Za sada je imenovao čak 34 cara. Evo kopiram, alfabetnim redom:

Afghanistan czar, AIDS czar, border czar, car czar, climate czar, copyright czar, cyberspace czar, drug czar, economic czar, education czar, energy czar, executive pay czar, faith-based czar, Great Lakes czar, green jobs czar, Guantanamo closure czar, health reform czar, infotech czar, intelligence czar, Iran czar, Middle East peace czar, non-proliferation czar, Persian Gulf/Southeast Asia czar, regulatory czar, science czar, stimulus accountability czar, Sudan czar, TARP czar, terrorism czar, urban czar, war czar and WMD and terrorism czar.

Ova promena strukture administracije je dobra savremena tema za studente političkih nauka. Problem je dakle zaobilaženje Kongresa i postavljanje svojih ljudi van uobičajene ustavne procedure, ali šta je uzrok? Neki kažu da je u pitanju Obamino nagomilavanje izvršne vlasti. To sigurno jeste slučaj, ali drugi i važniji izvor ove tendencije je njegova progresivistička ideologija. I bez posebne želje da nagomilava vlast, Obama misli da su ljudi koje on imenuje eksperti, da su oni tu da upotrebe svoje znanje i efikasno reše zadate probleme, umesto da se natežu sa dosadnim procedurama imenovanja i podela nadležnosti. Ali po posledicama, takvo razmišljanje nije ništa manje opasno od običnog vlastoljublja.

Sonja Sotomajor

Sonja Sotomajor je upravo postala prva latino žena sudija Vrhovnog suda SAD. Evo zašto je to važno. Da naziv nekoga ne zavara, Vrhovni sud SAD je i vrhovni i ustavni sud u jednom. Pored toga, nigde na svetu ni vrhovni ni ustavni sud, ni oba zajedno, nisu približno tako važni kao u SAD. U suštini Vrhovni sud SAD ima moć da ukine bilo koji važeći zakon, i naravno uredbu, regulaciju i sve druge akte. To u praksi dolazi sa mnogo ograda, zakoni se ne ukidaju svaki dan, ali Vrhovni sud po važećem ustavu može to da uradi i ponekad i radi. U nekim od ključnih slučajeva ukinuo je glavninu Ruzveltovog New Deal programa (pa se kasnije predomislio), ukinuo je rasnu segregaciju i zabranio državama da zabranjuju abortus.

Vrhovni sud može da ukine bilo koji federalni ili zakon bilo koje savezne države, tako se najkraće može opisati moć ove institucije. To ne piše u pisanom delu Ustava, nego je sud sam sebi dao to pravo odmah po donošenju Ustava i postavio se kao njegov tumač. Zato je tih devet ljudi koji sede u Vrhovnom sudu, doživotno imenovanih i nesmenjivih, toliko važno.

Zašto izbor same Sonje Sotomajor i nije baš toliko politički važan u ovom trenutku, je što ona samo menja jednog sličnog njoj, liberalnog, demokratama naklonjenog sudiju koji se povukao. Iako je bilo novih imenovanja, struktura suda je već nekoliko godina ista, u njemu su 4 konzervativca, 4 liberala i jedan, Anthony Kennedy, u sredini. Kada je odluka tesna i ideološki podeljena, onda ishod sticajem tih okolnosti najviše zavisi od neodlučnog Kennedyja. To će za sada ostati tako. Ali nasuprot slici koja je popularna u javnosti, najveći broj odluka ne prati tu ideološku podelu, jer sudije imaju svoje različite pravne rezone van ovih podela. U tom smislu Sotomajor će sigurno ostaviti nekakav pečat. I ako je služi prosečan životni vek, da to uradi će imati na raspolaganju narednih tridesetak godina.

Sertifikat, ponovo

Ja sam već jednom ovde pisao ranije o famoznom Obaminom sertifikatu o rođenju. Američki Ustav zahteva da predsednik bude "natural born citizen", tj rođen na teritoriji SAD. Još od prošle godine pojavile su se tvrdnje da on zapravo nije rođen u SAD, već u Keniji, jer je njegova polusestra navela jednu bolnicu na Havajima kao mesto rođenja, a on sam drugu. Dodatno, njegova baba po ocu tvrdila je svojevremeno da je on rođen u Keniji i da je ona prisustvovala rođenju. Pred izbore, država Havaji je izdala dvosmisleno saopštenje u kome se kaže da su dokumenti o rođenju kandidata Obame ispravni i da se drže u skladu sa zakonima države Havaji. Na sajtu Obamine kampanje se pojavila fotokopija sertifikata, ali se vrlo brzo ispostavilo da nije reč o originalnom sertifikatu (tzv "dužoj formi") koji sadrži sve podatke, uključujući i bolnicu u kojoj je dete rođeno, ime lekara koji je vršio porođaj, tačno vreme itd. Ono što je prikazanao je tzv. kratka forma, tj sertifikat koji se izdaje ne samo deci rođenoj na Havajima nego i onoj koja su rođena drugde, i koji se od strane američkih vlasti ne smatra validnim dokumentom ni za dobijanje vozačke dozvole. Interesantno da se vrlo slična afera dogodila i Džonu Mekejnu kada je Njujork Tajms izašao sa pričom da on nije "natural born citizen". I Mekejn je odmah obezbedio originalni sertifikat, "dužu formu", sa sve imenom bolnice i lekara na Panami gde je on rođen i Kongres je potvrdio da je Mekejn ispravan kandidat.

Obama nikada nije obezbedio istu tu vrstu sertifikata. Naprotiv, suočen sa desetinama privatnih tužbi raznih udruženja, što desničaraskih, što pripadnika njegove sopstvene stranke, on se izvlačio na tehnikalije i na sve moguće načine pokušavao da izbegne objavljivanje tog sertifikata. To je samo podgrevalo dalje spekulacije da on zapravo nije rođen u SAD, nego u Keniji, kako je tvrdila njegova baba, i da zapravo nema validan sertifikat, već samo onu skraćenu formu koju je njegova majka dobila po dolasku na Havaje iz Kenije. Drugi su spekulisali da jeste rođen u SAD ali da u tom sertifikatu možda piše nešto što Obama ne želi da se sazna, i što bi otkrilo da je zvanična priča koju je on o sebi ispleo lažna - recimo da Obama stariji nije njegov pravi otac ili nešto slično. Ali, šta god da je u pitanju, vrlo je nebično da Obama troši velike svote na sudske sporove da bi na legalsitičkim osnovama izbegao ili odložio objavljivanje sertifikata, umesto da prekrati sve spekulacije jednostavnim publikovanjem tog dokumenta i prikaže tako sve kritičare kao bolesne teoretičare zavere. Ako verujete da je sa Obaminim sertifikatom sve ok, njegovo ponašanje nema logike - ako je zaista rođen na Havajima, zašto ne objavi originalni sertifikat kao što je Mekejn učinio? Na to vrlo jednostanvo pitanje nema nikakvog odgovora.

Razlog zašto je on do sada uspeo sa tom strategijom izvrdavanja je saučesništvo i kukavičluk ne samo medija nego i republikanskih političara i mnogih konzervativnih novinara, publikacija i blogova. National Review, Wall Street Journal, Weekly Standard i ogorčeni konzervativni "mrzitelji" Obame poput Michelle Malkin su svi poslušno pristali uz zvaničnu verziju i osudili "ekstremističke" grupe koje pokreću to pitanje. Jedna od sofistikovanijih racionalizacija ovog kukavičluka je teorija da to samo pomaže Obami jer odvraća pažnju od realnih političkih pitanja. Stvarno? Pitanje da li je predsednik rođen u SAD ili ne je nevažno, kao što je nevažno gde je putovao kao student, šta sadrži njegov diplomski rad ili kakav mu je zdravstveni bilten. Svi ovi dokumenti, naime Obamin pasoš, diplomski rad, zdravstveni nalazi itd su zapečaćeni, isto kao i sertifikat o rođenju. Mi smo mislili da to može samo u Srbiji, ali evo može i u Americi, i to uz "konsenzus" levih i desnih mainstream medija, intelektualaca i političara!

Jedan čitalac me je izazvao jesenas pred izbore da se kladimo da će Obama biti izabran i da neće biti nikakvih problema sa njegovim sertifikatom. Ja sam odbio, jer je bilo jasno da se niko, ni Kongres, ni Vrhovni Sud, ni mediji, čak ni konzervativni aktivisti, neće usuditi da to pitanje pokrene. Zamislite da je Obama bio izabran 4 novembra a recimo 10 dana pred inauguraciju Vrhovni sud stopirao inauguraciju dok kandidat ne podnese sertifikat, koji on recimo nema. Zamislite šta bi sve bilo na kocki - osim što bi sam Obama bio politički uništen, slika Amerike kao rasno-tolerantnog društva bi bila takođe "uništena" - izabrali su prvog crnog predsednika i onda ga je zli Vrhovni Sud koji je Buša na "prevaru" ugurao u Belu Kuću, oborio na nekoj sitnoj tehnikaliji, protivno narodnoj volji. Ne bih bio baš u koži tih sudija; teško da bi njihova fizička bezbednost bila baš na visokim granama. Vrlo je verovatno da bi u tom slučaju sledili politički nemiri i možda nasilje velikih razmera. To bi bio samo još jedan dokaz o rasizmu Amerike. Niko ne bi to želeo. Ja sam bio vrlo tužan gledajući kako mnogi ljudi za koje sam inače mislio da su hrabri "kontraši" koji se ne libe da ostanu u manjini i budu ostrakizovani zbog svojih gledišta, podržavaju Obamu, iako on oličava sve ono protiv čega su oni inače. Recimo Kristifer Hičens, levičar koji je imao hrabrosti da podržava Bušov rat u Iraku, nije imao hrabrosti da bude protiv Obame. To bi postalo još mnogo gore da je pitanje sertifikata na relevantan način bilo postavljeno pre izbora ili barem pre inauguracije. Čuli bismo dosta o prevaziđenim zahtevima Ustava i vanrednim istorijskim okolnostima koji zahtevaju vanredno postupanje. Kolektivno ludilo koje je zavladalo svetom oko Obame pred izbore bi postalo još mnogo gore. Svi su imali interesa da gurnu pod tepih stvar, uključujući i Vrhovni Sud. Amerika jeste pravna država, ali sve ima svoje granice.

Tako je sasvim legitimno, i zapravo vrlo važno, ustavno pitanje da li je sadašnji predsednik SAD kvalifikovan za tu poziciju ostalo na marginama, u domenu raznih "ekstremističkih" grupa. Ali, ta činjenica ne bi trebalo da nas posebno impresionira, bar ne nas na blogu kao što je ovaj. Za 90% ljudi mi smo jednaki takvi ekstremisti. Ali, to ne znači da nismo u pravu. Najnoviji dokaz koliki je stepen samo cenzure ali i koliko su ekstremisti u pravu u ovom slučaju govor sledeći članak na inače vrlo dobrom i uglavnom objektivnom sajtu POlitico.com. Tesktopisac govori o priči o Obaminom sertifikatu kao o nekoj sumanutoj teoriji zavere, propuštajući da spomene i makar jednu bitnu činjenicu - uključujući i činjenicu da Obama uporno odbija da objavi svoj sertifikat, ili išta od kontradilktornih izjava članova njegove porodice. U komentarima ispod teksta "ekstremisti" postavljaju vrlo jednostavna pitanja slična onim koje sam ja postavio, dok pristalice na to nemaju nikakav odgovor osim smešnih uvreda i ad hominem diskvalifikacija. To svakom nepristrasnom posmatraču najviše govori.

Stiv Pejović o Obami

Na Katalaksiji:

"U želji da postigne svoje ciljeve on blati ekonomski sistem koji je odbranio ostatak sveta, nahranio ostatak sveta i stvorio životni standard koji drugde nije postojao. Takođe je iznenađujuće videti kako Evropljani pozdravljaju čoveka koji dvaput dnevno kritikuje Regana. Zar nije upravo Reganova politička ekonomija uklonila Crvenu armiju iz Evrope i dovela do pada Berlinskog zida? Mislim da je verovatno da će do izbornog datuma u novembru 2010. godine američki narod shvatiti da je Obama zapravo radikalni socijalista i izabrati veći broj republikanaca u Kongresu Sjedinjenih Država. Primer koji bi trebao da naškodi Obami kod srednjeg glasača jeste njegovo obećanje da neće biti povećanja poreza za one čiji dohodak nije veći od 250 000 dolara godišnje. Bilo kako bilo, predlozi mera koje nudi znače dodatne poreze na energiju, pivo, vino, gazirana pića i zdravstvene pogodnosti.

Šta se može uraditi da se spasi američka ekonomija? Parafraziraću tri velika zapadna lidera: trijumf socijalizma zavisi od pasivnosti slobodnih ljudi (Edmund Berk); problem sa socijalizmom jeste što na kraju uvek ponestane novca drugih ljudi (Margaret Tačer); ako se ne borimo protiv socijalizma sada, kada ćemo? Ako ne mi, onda ko? (Ronald Regan)."

Obama u klopci

Pre nekoliko meseci je izgledalo da novi američki predsednik neće imati velikih poteškoća da sprovede u delo najveći deo svojih planova o kolektivizaciji američke ekonomije i društva. Kao što se njegov šef kabineta izrazio, ekonomska kriza je pružila odličnu priliku "koju ne treba propustiti". I počelo je glatko. Nastavljajući i proširujući Bušov program subvencija propalim investicionim bankama i osiguravajućim kompanijama, Obama je preduzeo značajne korake ka njihovoj postupnoj nacionalizaciji: vlada će se pitati za poslovnu politiku tih firmi, vrlo verovatno kontrolisati zarade menadžera, preuzeti značajan vlasnički paket itd. Analogni koraci su preduzeti u nacionalizaciji automobilske industrije gde je vlada preuzela manjinski paket a većinu će držati sindikati vrlo bliski predsedniku. Izglasan je gigantski fiskalni stimulus od skoro 800 milijardi dolara, čije opravdanje je bilo podsticanje privrede i borba protiv recesije, a pravi sadržaj, trajno povećanje državne potrošnje na ideolooške prioritete demokrata iz Kongresa i samog predsednika.

Međutim, problem predstavlja nekoliko stvari. Najpre, recesija je izgleda bar zasad gora nego što se predviđalo, a cifre nezaposlenih mnogo gore nego što je vlada obećavala. Po rečima Kristine Romer, Obaminog glavnog ekonomskog savetnika, predviđanja administracije će morati da budu revidirana u odnosu na ono što su rekli u januaru i februaru. To znači, lošija ekonomska situacija, manji poreski prihodi, veći deficit budžeta, veće zaduživanje, i vrlo verovatno veći porezi za većinu stanovništva, što je direktno suprotno jednom od glavnih predizbornih obećanja da neće biti povećanja poreza za 95% stanovništva. To je najgore moguće ozračje za nove, ekstravagantne i preskupe budžetske programe koje je Obama zamislio.

Svojim makijavelističkim manipulacijama, Obama je samom sebi postavio potencijalno smrtonosnu klopku. "Stimulus" je propagiran kao niz privremenih mera koje će biti ukinute kad prođe recesija. Sve ružičaste projekcije i obećanja da neće biti velikog deficita su bili zasnovani na toj pretpostavci privremenosti stimulusa. U stvarnosti, najveći deo stimulusa su programi permanentnog povećanja državne potrošnje. To znači da će oni opstati i kad recesija prođe, a ovo znači da će neko za to morati da plati, a taj neko se opet može naći samo u trouglu: poreski obveznik, zaduživanje države ili inflacija. Vrlo loše, posebno za predsednika koji je pobedio sa obećanjem da neće povećavati poreze.

Međutim, problem je još mnogo gori po samog Obamu. On je svoju političku sudbinu na neki način vezao za dve stvari - zakon o cap-and-trade i nacionalizaciju zdravstvenog osiguranja. Što se tiče klimatskog zakona, koji bi mogao da košta preko 1 900 milijardi u periodu 2012-2019 po priznanju same adminsitracije, on je usvojen u Kongresu, ali je zapelo u Senatu, gde značajan broj demokrata iz ugljem bogatih država srednjeg Zapada odbio da podrži plan. Zakon je povučen iz Senata jer nema većine, i dalje sudbina mu je neizvesna. Plan za reformu zdravstva koji bi podrazumevao uvođenje paralelnog državnog osiguranja za milione Amerikanaca bi po projekcijama administracije koštao 1 300 milijarde u narednih 10 godina, a po drugim, verovatno istini bližim projekcijama, otprilike duplo toliko. Nije veliko iznenađenje da ni taj projekat ne izgleda kao nešto što bi moglo proći u Kongresu.

Što je najgore, sve ovo se zgušnjava u skoro "saršenu oluju". Upravo ovih dana, adminsitracija će izdati tu novu budžetsku projekciju za naredni period o kome je govorila Kristina Romer, koja će gotovo sigurno predvideti manji rast i veći deficit nego što je do sada bilo planirano. Ogromni skepticizam za Obamine reforme klime i zdravstva je postojao i do sada, posebno u Senatu. Sa novom, još pesimističnijnom slikom ekonomije, oba ta zakona će vrlo verovatno biti osuđena na propast. Ako se to desi, Obama će doživeti težak politički poraz, i udar na svoju reputaciju mladog, pametnog i energičnog političara koji vešto pravi kompromise i zna šta hoće. On će ispasti neiskusan žutokljunac koji je zagrizao mnogo više nego što je u stanju da sažvaće, i još jedan neupešni političar iz Vašingotna čiji je jedino dostignuće to što je sledećim generacijama ostavio veći dug nego što je zatekao. Njegova "harizma" će biti uništena, zajedno sa elanom njegovih pristalica. Startna pozicija za sledeće izbore neće biti sjajna, čak i ako se ekonomija oporavi.

Ako pak, urkos svemu, uspe da progura ta svoja dva glavna projekta, to će tek biti katastrofa za njega, ali i za njegovu stranku. Dodavanje preko 500 milijardi novih budžetskih rashoda federalne vlade u jednoj godini, i to godini velike recesije, može da znači potpuni kolaps ekonomskog sistema u Americi, sa posledicama koje mogu da idu od drakonskog povećanja poreza, preko verovatno dvocifrene inflacije do drastičnog porasta kamatnih stopa, što može da znači vrlo ružno zaustavljanje bilo kakvog ekonomskog rasta u narednih nekoliko godina. Bilo šta od ta tri može da bude fatalno za bilo kog predsednika. Zamislite samo kampanju 2012 gde Obama nosi teret nekog ko je slagao da neće povećavati poreze i ko je zadužio zemlju više od svih predsedniika od Vašingtona do Buša zajedno i još ekonomije koja stagnira, pride. Ne izgleda baš najbolje. I zamislite pre toga mid-term izbore 2010 na kojima bi demokrati verovatno bili počišćeni kao i 1994, ili kao republikanci 2006, sa tako katastrofalnim stanjem ekonomije i visokim porezima.

Meni ovakav razvoj situacije nije mnogo iznenađujući. A nije iznenađujući dobrim delom zato što je Obama izrazito narcistički tip osobe. A njihova vrlo bitna karakteristika, osim samozaljubljenosti i želje da im se svi dive, jeste vrlo loš osećaj za realnost i groteskno precenjivanje svojih moći. Oni su vrlo skloni samoubilačkom ponašanju u širem smislu reči. Narcis je uveren da kao što je u stanju da šarmira, razoruža i izmanipuliše druge ljude, uključujući glasače, tako može da manipuliše i stvarnošću. Ali, na njihovu veliku žalost, stvarnost je mnogo tvrđi materijal, ona nije tako elastična niti se da prevariti. Tu su dva i dva uvek četiri, uzrok vodi svojoj posledici, i nema medija i udvoričkih intelektualaca da je ubede da progleda kroz prste tom finom čoveku.

Raspodela stimulusa

U 2008., 872 okruga podržala su Obamu na izborima. Svaki od njih je iz stimulus plana sada dobio $69 po osobi.

U 2234 okruga koji su glasali za McCaina, prosek je $34.

Odavde.

Porodične priče

Ako nešto mrzim u američkoj politici, to je opsesija porodičnim životom političara. Političari paradiraju decom i ženama kao da mi ostali imamo nešto od toga što su ovi požrtvovani očevi ili dobri ljubavnici. Ali, to je još i dobro u poredjenju se publicitetom koju dobijaju razni politički irelevantni skandali. Kad tu krenu mučna javna priznanja i kajanja, a sve to kao deo "ozbiljnih" političkih programa i emisija, stvar postaje ne samo krajnje neprijatna nego i potpuno apsurdna.

Jer, iz toga kakav je neko prema svojoj ženi i deci, sledi vrlo malo o tome da li će da štampa pare ili započne rat, da ne pominjem opštiji smer koji će dati političkim kretanjima. I ne pričam samo o pojedinačnim slučajevima kao što su Obama, Milošević ili Klaus. Postoji i duga tradicija psiholoških istraživanja koja pokazuje da je ljudski karakter vezan za situaciju, i da privrženost konvencionalnim normana u jednoj situaciji ima malo veze sa privrženošću odgovarajućim normama u nekoj drugoj.

Elem, najnovija žrtva tog američkog puritanizma je guverner Južne Karoline Mark Sanford. On je prvo bio potpuno ispario na par dana, pa je izmislio da je bio na planinarenju, dok se na kraju nije ispostavilo da je svratio do Argentine gde je imao ljubavnicu. Naravno, sad je politički mrtav, možda zauvek. Cela stvar je posebno frustrirajuća jer je ovo bio jedan od doslednijih small-government konzervativaca i boljih potencijalnih kandidata za republikansku nominaciju 2012.