Kontraslogan za Davos

Rethink, redesign, rebuild - ponovo razmisli, redizajniraj i izgradi - to je slogan ovogodišnjeg globalnog zasedanja u Davosu.

Pre nego što krenu u brainstorming i izgradnju, mogli bi da se podsete šta bi na to rekao onaj za kojeg se kod sličnih dilema u prošlom veku ispostavilo da je bio u pravu -- F. A. Hayek:

"Čudan zadatak ekonomije je da pokaže ljudima koliko malo znaju o onome što misle da mogu da dizajniraju."

Bojim se da je u pravu

U Srbiji hapšenje može da vam se dogodi kao i elementarna nepogoda, koju ničim niste izazivali, a ne možete je izbeći.

Kaže za Press novopečeni naprednjak, Goran Knežević.

Hajekovsko znanje

Hajek je tvrdio da je u kontekstu ekonomskog razvoja centralizovano ekspertsko znanje precenjeno, a da je decentralizovano, svakodnevno, znanje specifično prema vremenu i mestu, daleko potcenjeno. Evo jednog i drugog posta o tome, ali danas sam (u jednom članku za koji nemam link) naišao na sasvim slučajan primer koji lepo oslikava Hajekovu poentu: kada su čoveka koji radi kao kurir pitali da li je bolje da pošiljke u visokim zgradama raznosi od prizemlja nagore ili od vrha nadole, on je odgovorio: "Zavisi od doba dana".

Jel su čuli oni za uvoz?

Zamislite sledeću vest:

Mlekara Imlek je zamolila potrošače da konzumiraju što manje mleka narednih dana, budući da sve mlekare rade pod punim kapacitetom. Generalni direktor Imleka je izjavio "Kako vreme prolazi, a potrošnja raste logično je i da raste verovatnoća da će u nekoj mlekari doći do problema sa opremom za mužu, zbog toga Imlek apeluje na potrošače da danas i narednih dana smanje potrošnju".

Odgovor potrošača na tako nešto bi bio ili "Šta me briga, kupiću od Somboleda" ili "Šta me briga, kupiću neko uvozno".

Ali, kada tako nešto kaže EPS, opciju da kupite od drugog domaćeg proizvođača jednostavno nemate, zato što je proizvodnja struje de facto zabranjena bilo kome osim EPS-u.

Međutim, i dalje postoji opcija da EPS uveze struju, tako da mi nije jasno zašto dižu toliku paniku.

A da nije možda zbog hladnoće?

Sajt B92 prenosi:

Najava da će struja poskupeti tek kad prođe grejna sezona je jasan poziv da se ko god može greje na struju, što je dovelo do dnevne potrošnje od 152 miliona kilovatsati, a narednih dana se očekuje potrošnja od 160 miliona kWh, navodi se u saopštenju EPS-a.

Znači, ovih dana je skočila potrošnja jer je vlada najavila da neće doći do poskupljenja struje? Da struja može da se skladišti, pa i da im poverujem. Ovako sam ipak skloniji jednostavnijem objašnjenju - zahladnelo je, pa se narod dogreva na struju.

Samo je Radovan protivan

Izgleda da više nema potrebe da se popularizuje evroizacija. Građani su shvatili. Pogledajte komentare na vest Uvođenje evra nije dobro rešenje. Još samo da ubedimo stručnjake.

Hajek vs. Kejnz

Libertarijanci, n-ti put...

Već smo ovde ranije ustanovili da prosečan libertarijanski glasač u Americi u smislu "ideologije" više naginje ka "konzervativizmu" nego ka "liberalizmu". No, kako god sa tim stajalo jasno je da to predstavlja manje važan faktor: za ogromnu većinu libertarijanskih glasača ključne stvari su porezi, inflacija, državni dug, nacionalizacija zdravstvenog osiguranja itd, a gej-brakovi, abortus i slične stvari potpuno sekundarna pitanja bez mnogo uticaja na njihovo opredeljivanje u glasanju.

Ipak, ima neko ko se ne slaže sa ovim. David Kirby i David Boaz sa Catoa tvrde da ne samo da libertarijanci nisu ideološki "desno", nego da su ideološka pitanja poput gej-brakova za njih jednako važna kao i ekonomska. Sad, ja se ne osećam mnogo kompetentnim da ocenim da li je u pravu Željka kad kaže da je prosečan libertarijanac "desno" ili oni, kad kažu da je "levo". Meni je mnogo zanimljiviji teorijski okvir onog što ovi rade, i šta zapravo žele da postignu svojom studijom.

Najpre, jasno je da oni žele da uspostave lažnu simetriju između socijalnog konzervativizma republikanaca i ekonomskog socijalizma ("liberalizma") demokrata, i time uspostave "libertarijance" kao ključne "swing voters" koji su na jednakoj razdaljini i od jednih i od drugih. Državni socijalizam i trilioni novih poreza i potrošnje su jednako problem kao i protivljenje gej-brakovima. Ali, da li iko zaista veruje da libertarijanski glasač poklanja ni blizu jednaku pažnju problemu gej brakova kao visini poreza? Ako je tako, libertarijanci nikad ne bi glasali za Ronalda Regana.

Dalje, definisanje libertarijanca kao ekonomskog konzervativca i socijalnog liberala nije zasnovano ni na kakvom teorijskom principu: "socijalni liberalizam" je reč koja nema nikakvo precizno značenje. Ona bi trebalo da insinuira da je socijalni liberal neko ko se principijelno bori za takozvane lične slobode garantovane američkim Ustavom i filozofijsom slobode pojedinca, ali opet da se to ne kaže otvoreno da ne bi bilo podložno kritici. Jer ako kažete da "libertarijanci" podržavaju gej-brakove zato što je individualna sloboda najviša vrednost, i ko ima prava da ometa slobodnu interakciju između odraslih ljudi, onda bi se postavilo logično pitanje: a zašto onda ne i poligamija, a ne samo gej-brakovi? Ili incestuozni brakovi? Ko je država da se meša u slobodne izbore ljudi i proizvoljno definiše šta može da bude brak a šta ne može? I zašto ne legalizovati marihuanu sasvim, a ne samo za "medicinske svrhe", kako se na Cato-u zalažu? A kokain? Nije valjda da libertarijanci treba da nasednu na tu neokonzervativnu paternalističku ujdurmu zakonske zabrane ljudima da se drogiraju kako im se prohte?

Pošto načelna odanost individualnoj slobodi očigledno nije razlog za definisanje libertarijanizma kao socijalno liberalnog, jedino što preostaje je mogućnost da se to radi iz namere da se on ideološki približi socijalizmu. Da se "lične slobode" guraju samo onoliko koliko je to konzistentno sa stavovima ideološke levice. To nije ništa novo, već smo mnogo puta videli razne libertarijance koji su predlagali doktrinarnu a ne samo taktičku alijansu sa socijalistima. Ova studija je napisana da bi se tu apriornu odluku opravdalo.

Retroaktivno osiguranje

U Americi je veoma teško naći zdravstveno osiguranje koje pokriva "prethodne bolesti" (preexisting conditions). Deluje veoma surovo - ako nemaš osiguranje, pa se razboliš, moraćeš potpuno sam da snosiš troškove lečenja, koji mogu da budu veoma visoki i da te dovedu do bankrota. Kao što kaže predsednik Obama "If you ask the American people about health care, one of the things that drives them crazy is insurance companies denying people coverage because of preexisting conditions."

Predlog zdravstvene reforme koji se trenutno razmatra bi primorao osiguravajuće kuće da osiguraju i one koji već boluju od neke teške bolesti. Deluje veoma humano... Ali, šta će tačno sprečiti ljude koji su relativno zdravi da uopšte ne uplate osiguranje, plaćaju manje troškove iz džepa, a onda se osiguraju tek kada teško obole? Kazna. Jeste, predlog reforme predviđa kaznu od oko 700$ godišnje.

Meni deluje da je to malo. Velikoj većini mladih i zdravih ljudi će se isplatiti da plaćaju kaznu i čekaju da se razbole, kako bi uplatili osiguranje tek onda.

Suština je da navedeni predlog liči na osiguranje protiv požara koje možeš da uplatiš i nakon što ti je kuća izgorela, a onda tražiš novac od osiguravajućeg društva. Mislim, zašto bi se u takvoj situaciji iko osiguravao protiv požara unapred? Sačekaš lepo da ti kuća izgori, pa se onda retroaktivno osiguraš.

PS. I Dejvid Henderson danas piše upravo o ovom problemu.

On nije Onaj koga smo čekali

Kaže Pol Krugman, razočaran time što Obama, nakon poraza demokrata u Masačusetsu, nije spreman da Kongres natera da usvoji sadašnju verziju reforme zdravstvenog osiguranja.

Snaga produktivnosti

Počeo sam ponovo da čitam knjigu "The Power of Productivity", koju je napisao Vilijam Luis, osnivač Mekinzi global instituta. Knjiga predstavlja prikaz brojnih studija koje je institut radio, a koje su se bavile konkretnim privrednim granama u nekoliko razvijenih zemalja.

Za sada, evo nekih zaključaka knjige, a koje je autor stavio u uvod.

1. Razlika u intenzitetu konkurencije na različitim tržištima je mnogo značajnija od opremljenosti države radom i kapitalom. Politike kojima se utiče na konkurenciju su važne makar koliko i makroekonomska politika.

2. Faktor koji je najčešće zanemaren u analizama, a izuzetno bitan, je da su stvoreni uslovi za ravnopravnu tržišnu utakmicu (level playing field).

3. Obrazovanost radne snage nije toliko važna. Većina radnika može da se na samom radnom mestu obuči da obavlja posao veoma dobro.

4. Umesto da država vodi socijalnu politiku kroz ekonomsku politiku (carine, jeftini krediti maloj privredi, visoke minimalne plate, otežano otpuštanje radnika), najbolje je da se to radi kroz poresku politiku.

5. Velika vlada znači visoke poreze. Visoki porezi znače sivu ekonomiju, koja znači nelojalnu konkurenciju legalnim firmama.

6. Elite nisu rešenje. Elite su upravo najčešće i krive za licenciranje svega i svačega, kontrolisanje tokova robe i kapitala, skupe socijalne programe i podržavaju državno vlasništvo nad firmama. Najčešće zato što sama elita ima najviše koristi od takvog sistema.

7. Direktne investicije stranih kompanija su mnogo bolji način da se podigne produktivnost, nego da se država zadužuje u inostranstvu i ulaže u domaću privredu.

8. Potrošnja je bitnija od proizvodnje. Proizvodnja ima smisla samo kada neko želi da kupi proizvod. Samo potrošači svesni svojih interesa mogu da se izbore sa dominacijom proizvođačkih interesa.

Međutim, knjiga nije zanimljiva zbog ovih zaključaka. Zanimljiva je zato što je svaki od ovih zaključaka izveden iz raznih studija slučajeva, kojih u knjizi ima veoma mnogo. Verovatno ću blogovati narednih dana o tome, kako budem čitao knjigu.

Na primer, da li ste znali da je japanska prehrambena industrija čak 65% manje produktivna od američke, a da u isto vreme zapošljava isto ljudi koliko automobilska, elektro, mašinska i metaloprerađivačka zajedno? Zato je američka industrija bila produktivnija od japanske i pored toga što su Japanci bili produktivniji za 20% u proizvodnji automobila i čak 50% u proizvodnji čelika (sredinom devedesetih, kada je studija rađena). Jednostavno, prehrambena industrija je i po vrednosti proizvodnje i po broju zaposlenih mnogo bitnija od bilo koje druge industrije. Slično važi i za maloprodaju.

Mali oglas

Dana Popović sa beogradskog Ekonomskog fakulteta traži demonstratora za predmet Međunarodna ekonomija za 15 nedelja, od februara do maja 2010. godine.

Uslovi su da ima završen ekonomski fakultet, da zna ekonomiju i da ume da je obrazloži. Javite se direktno njoj ili ako nemate kontakt nama.

Heritage indeks 2010.

Novi indeks ekonomskih sloboda.

Kako?

Evo Nebojša Katić je dobar primer -- na NSPM je njegov podugačak tekst sa kapitalnim naslovom: "Neoliberalni koreni svetske ekonomske krize". Taman sam pomislio da će sada objasniti, tačno ili pogrešno, ali nekako objasniti kako je to neoliberalizam ili neregulisano tržište dovelo do krize. Gde je taj mehanizam, koja tačno deregulacija je dovela do koje posledice, ili koja je to regulacija manjkala u SAD a postojala na drugim mestima, ili bilo kakav drugi uzročno-posledični mehanizam nastanka krize gde je tržišna sloboda uzrok, a kriza posledica.

Toga, naravno, nema ni u najavi. Sve se svodi na definisanje neoliberalizma. Saznajemo da je neoliberalizam loš i da je nesumnjivo, kao i uvek, on doveo do krize. Ali ne saznajemo kako. I ovde se ne govori o Katiću nego o pravilu, jer tekstovi priznatijih stranih autora o tome nisu ništa različiti. Ja još nisam video nijedno objašnjenje nastanka krize koje pokazuje kako tačno je tržište bilo uzrok. Svi tekstovi ovog tipa svedu se na obične, i nekim čudom uglavnom retorički briljantne, antiliberane deklaracije.

Edukativni tekstovi

Počinje semestar u kojem predajem međunarodnu ekonomiju i planiram da studentima osim obaveznog udžbenika svake nedelje dajem i po neki popularni tekst ili novinski članak za diskusiju.

Za ovu nedelju to je: John Stossel, "The Double Thank-You Moment", koji ovde možete naći i na srpskom u prevodu našeg ljubaznog komentatora. Za sledeću biće Bastijina Peticija proizvođača sveća.

Javiću šta je dalje -- a ako imate ideje predložite i vi.

I na drugim mestima

Počeo sam da blogujem i za Blic. Doduše ovaj put malo više kao neko ko objašnjava osnovne stvari. Ponešto ću objavljivati na oba bloga, ali za sada na Blicu idem sa osnovama liberalizma, a to smo ovde davno prevazišli.

Razglednica

U Indoneziji sam,verovatno u njenom najrazvijenijem delu, da li je to kolosalno gubljenje vremena nisam u potpunosti siguran, ali sam potpuno siguran da je kolosalno gubljenje novca. Moja zapažanja su manje više neoriginalna - lokalci pate od očajne produktivnosti,korupcije, a što meni najviše smeta potvrđuju tezu da siromaštvo i odsustvo higijene nekim čudom idu zajedno, iako im ne manjka ni vode ni jeftinog sapuna, baš kao i u siromašnim opštinama Srbije.

Nisam pisao ni iz mnogo lepših mesta od Kute, ali postoji jedna stvar koju ne mogu da zanemarim. Naši intervencionisti, nazovi kejnzijanci i slični "usrećitelji" nikako da u svojim tiradama pomenu čoveka koji je "stvorio" hiljade radnih mesta u Indoneziji i širom sveta. Reč je o Osami bin Ladenu, čiji ručni rad gledam svako veče i čija je posledica da gotovo svaka prčvara na Baliju ima nekoga ko uglavnom glumi da je obezbeđenje. Potpuno su smešni, više liče na portire ili razvodnike, imaju neke detektore koje uglavnom ne koriste,beskrajno su uljudni...Da ne pričam gde je tu još ugradnja za uniforme, detektore, cela jedna industrija.

Kako pomoći Haitiju

Pre izvesnog vremena je Slaviša imao post u kojem je objasnio ideju Pola Romera o "slobodnim gradovima". Ukratko, ideja je da se nerazvijene zemlje dobrovoljno odreknu suvereniteta na delu svoje teritorije i prepuste je na upravljanje nekoj "ozbiljnijoj" državi, ili konzorcijumu država.

Alex Tabarrok je pre neki dan sugerisao da bi Port-au-Prince nakon zemljotresa možda bio dobar kandidat.

Romer odgovara i kaže da ne misli da je to dobra ideja. Naime, on smatra da je Haiti u tako lošem stanju da država praktično ne može da da saglasnost na tako nešto (ako dobro shvatam, on se plaši da bi za nekoliko godina takva saglasnost bila poništena pod argumentom da je data pod prisilom). Koliko mogu da zaključim, čini mi se da je u pravu. Cela poenta ideje "slobodnog grada" je da se država sasvim dobrovoljno odrekne suvereniteta, inače se sve svodi na obični kolonijalizam.

Vezano za to, predsednik Senegala je ponudio stanovnicima Haitija da se "vrate korenima" i nasele u Senegalu. Ako bi im još ponudio da taj deo Senegala administrira neko drugi, to bi bio idealan eksperiment, ali slutim da od toga nema ništa.

Drugi Pinera

Sebastijan Pinera pobedio je na predsedničkim izborima u Čileu i tako postao prvi konzervativni predsednik Čilea posle Pinočea. Takođe, Sebastijanov rođeni brat je ovde pominjani Jose Pinera, poznati tržišni ekonomista, jedan od čileanskih "Chicago boys", koji je nekada kao ministar prvi u svetu sproveo privatizaciju državnih penzionih fondova. Radi se o porodici milijardera a ipak oba brata su doktori ekonomije sa Harvrada.

Monetarna politika, Chavez style

Hugo Chavez nacionalizovao je francuski lanac supermarketa pošto su podigli cene posle devalvacije.

Posner vs Peltzman

O konverziji Ricahrda Posnera u kejzijanstvo smo već pisali. Ovde imate dobru raspravu između njega i mog omiljenog čikaškog ekonomiste Sama Peltzmana o uzrocima i posledicama finansijske krize. Na kraju se Posner poziva na Kejnzovo pismo Ruzveltu (ovaj put ne Tediju, nego Franklinu) kao podršku tezi da je bailout bio sjajna, odnosno jedino moguća, ideja. Inače, Peltzman je odličan u celoj raspravi, a posebno mi je drago da je "potkačio" Posnerove besmislice o deregulaciji.

Za one koje zanima nešto više o Peltzmanu i njegovom teorijskom doprinosu, ovde je razgovor Russa Roberta sa njim na Econtalku.

Google vs. Kina

Google razmišlja da se povuče iz Kine, nakon što su ustanovili da su bili predmet napada iz Kine, čiji je cilj bio pristupanje Gmail nalozima boraca za ljudska prava.

Šta je usmrtilo ljude na Haitiju?

Ne zemljotres, več siromaštvo kaže Don Budro:.

Sa 7 stepeni na Rihterovoj skali, zemljotres na Haitiju je usmrtio desetine hiljada ljudi. Ali, zemljotres koji je pogodio Kaliforniju 1989. godine je bio iste jačine, a usmrtio je samo 63 osobe.

Tamo preko

Teofil Pančić je, izgleda, bolestan.

U suštini sam prilično ambivalentna prema njegovim tekstovima . S jedne strane me nerviraju jer su redundantni, elitistički i hronično mizantropski. S druge strane, u njima ima nesto autentično nezavisno i autsajdersko, a ponekad, kao ovde, i duboko humano.

Nadam da će uskoro da ga puste iz bolnice i da će što pre da nam pruži svež materijal za kritiku.

Iluzija kompetentnosti

Izašao je novi broj Critical Reviewa, jednog od mojih omiljenih akademskih časopisa, a u njemu i moj članak, Illusion of regulatory competence. U istom broju je članak nobelovca iz 2006. Edmunda Phelpsa i još nekoliko članaka o neizvesnosti i problemu "crnog labuda" Nasima Taleba.

Ideja mog članka je spisku iluzija i sistematskih grešaka koje ljudskom razumu pripisuje bihevioralna ekonomija dodati i iluziju kompetentnosti kojoj su, ako sam u pravu, državni regulatori obično podložni. Za ovu iluziju ima uporišta u psihologiji, a ja sam pokušao da pokažem da je primenjiva i na kompleksne stvari poput regulacije tržišta. Regulatori ne samo da ne znaju, nego i ne znaju da ne znaju kako ekonomija funkcioniše -- ili u sistematskoj su iluziji da znaju kako se tržište može regulisati i kako smišljenom intervencijom mogu postoći željene rezultate.

Ovo okreće bihevioralnu ekonomiju naglavačke. Bihevioralna ekonomija se bavi ograničenjima razuma i kaže nam da kvalitetna regulacija može nadomestiti naša kognitivna ograničenja. Moja poenta je da regulatori, ali i ekonomisti, misle da to mogu da urade samo zato što su u sistematskoj iluziji, pokazanoj u psihologiji na nekim drugim fenomenima, da znaju šta treba uraditi.

Na žalost članak nije dostupan online -- ali svakome ko mi pošaje e-mail poslaću svoj fajl. Evo kopiram abstrakt:

ABSTRACT: The illusion of explanatory depth, which has been identified by cognitive psychologists, may play a prominent role in encouraging regulatory action. This special type of overconfidence would logically lead regulators to believe that they are aware of the relevant causes and consequences of the activities they might regulate, and of the unintended side effects of the regulatory actions they are contemplating. So, as with other cognitive biases, the illusion of explanatory depth is likely to lead to mistakes. And unlike the biases that have been the focus of so much behavioral economics, the illusion of explanatory depth is uniquely resistant to correction by those who are aware of it as a general problem and rigorously attempt to keep it under control.

Prelazak na evro

U toku rasprave o evroizaciji, dobro je podsetiti se tekstova Dušana Stojanovića, bivšeg guvernera NBS, od pre godinu i po. Ovde i ovde.

Suština je, čini mi se, u sledećem pasusu:

Ako ćemo se već odreći dinara na kraju, zašto ne bismo odmah? Možda zato što su potencijalni gubitnici uvođenja evra, iako malobrojni, prilično moćni: od silnih menjača, špekulanata i privrednih moćnika koji zarađuju na kursnim razlikama, preko četa stručnjaka koji žive od davanja saveta, pisanja članaka i držanja predavanja na temu kursa, pa sve do guvernera NBS čija bi se važnost više nego prepolovila (više ne bi bilo monetarne politike ni potpisa na novčanicama, ostala bi samo supervizija) i političara koji upravljaju državnom kasom, jer bi im bilo mnogo teže da troše ono što nemaju kad im politički zatreba.

TR knjiga

Poslednjih par meseci radimo na pripremi knjige "Tržišno rešenje", koja će sadržati izabrane tekstove sa bloga, koji su objavljeni u periodu april 2006 - avgust 2009. Ovih dana upravo prolazim kroz lekturisani tekst i moram da priznam da mi knjiga deluje zaista odlično. Čak mi je i dalje zanimljiva, iako sam sve te tekstove pročitao po 5-6 puta u poslednjih par meseci. Ne znam kada će se naći u prodaji, kada budem znao, reći ću.

Veliki problem je, naravno, bila selekcija tekstova, budući da smo imali preko 2700 postova, ali smo to nekako rešili. Drugi veliki problem je bila "zastarelost" papira kao medija za širenje informacija - nema linkova, pa smo dobar deo njih morali da stavimo u fusnote, što ipak nije isto. Takođe, kada bloguješ, mnogo si opušteniji po pitanju stila i pravopisa. Naravno, trudimo se da ne pogrešimo, ali i ako nešto pogrešimo, ili ako nešto ne prevedemo sa engleskog, nema veze, pošto i onako radimo ovo za džabe - kome takve stvari smetaju, ne mora da čita blog. Ali, kada izdaješ knjigu, koju ljudi kupuju, moraš, jeli, da ispoštuješ mušteriju. Na svu sreću, time se bavi lektorka, koja je uradila odličan posao.

Najveći problem je ipak bio u tome što se autori nalaze na tri kontinenta i što imaju mnogo prečih stvari u životu. Pripremanje knjige za štampu isključivo kroz email komunikaciju, najblaže rečeno, nije najefikasniji način.

Žao mi je samo što u finalnoj verziji knjige nema rasprava iz komentara, već su tu samo postovi. U nekom trenutku smo se složili da bi bilo lepo da u knjizi bude prikazano i nekoliko zanimljivih rasprava, ali nas je na kraju (očigledno) sve mrzelo da pronađemo i sredimo te rasprave. Šteta, bilo je dosta toga zanimljivog. Mada, kada sada o tome razmišljam, nisam siguran kakav je pravni tretman komentara na blogu, odnosno da li bismo uopšte smeli bez saglasnosti da objavimo tuđe komentare?

Mikrobi, puške i čelik

Završavam ovih dana čitanje knjige Džereda Dajmonda "Mikrobi, puške i čelik" (Guns, Germs and Steel). Podnaslov knjige je "Sudbine ljudskih društava", a cilj je da se opiše istorija sveta od pre 13.000 godina do pre jedno 500 godina, kao i da se objasni potpuna globalna dominacija evroazijskih društava. Knjiga je objavljena i kod nas 2004. godine.

U suštini, Dajmond u knjizi pokušava da objasni zašto su evropski konkvistadori uništili Inke, a nisu peruanski (ili Navaho) konjanici osvojili Evropu. Osnova svega, po Dajmondu, je raspoloživost biljnog i životinjskog sveta koji je bio podložan odomaćivanju i uzgajanju.

Jednostavno rečeno, Evroazija je imala više divljih biljaka od kojih su se kroz veštačku selekciju mogle dobiti korisne biljke, kao i mnogo više životinja koje se mogu pripitomiti i koristiti bilo u ishrani, bilo kao izvor energije, ili kao oružje (konji i kamile). Na primer, od 14 vrsta velikih sisara koji su pripitomljeni, samo jedna (lama), ne potiče iz Evroazije. Evroazija ima i jednu dodatnu veliku prednost. Za razliku od ostalih kontinenata koji se protežu u pravcu sever-jug, ona se proteže u pravcu istok-zapad. To znači da biljke koje su pripitomljene u jednom delu kontinenta mogu lako da se prošire po istoj geografskoj širini, jer je geografska širina dominantni klimatski faktor. Sa druge strane, biljke koje uspevaju u Andima, teško mogu da uspeju u Meksiku, ili dolini Misisipija.

Obilna i raznovrsna hrana je vodila porastu gustine populacije, što je omogućilo specijalizaciju stanovništva, ali i drugačije društveno uređenje, koje je dovelo do nastanka država, a koje su onda bile sposobne da organizuju (milom ili silom) i osvajačke pohode.

Dajmond analizira još jedan veoma bitan faktor - ove mikrobe iz naslova knjige. Njegova teza, koja meni kao laiku deluje uverljivo, je da je život u blizini domaćih životinja "ojačao" genetsku otpornost evroazijskih naroda na zarazne bolesti. I tako, dok su Španci ili Englezi bili otporni na grip i boginje (čije poreklo je vezano za domaće životinje), dotle Inke, Asteci ili australijski domoroci nisu ni mogli da razviju otpornost na te bolesti, jer ih nikada ranije nisu susreli. Dodatni problem za njih je bio i to što nisu imali nijednu "svoju" zaraznu bolest kojom bi zarazili evropske osvajače, a nisu ni mogli da ih imaju jer nisu ni živeli sa životinjama. Naravno da su česte epidemije tu i tamo desetkovale evroazijsko stanovništvo, ali je uravo to desetkovanje dovelo do razvoja imuniteta.

Inače, dosta dobar rezime knjige možete naći u prezentaciji Alexa Tabarroka, na temu ekonomskog razvoja.

Zingales i republikanci

Luigi Zingales, profesor ekonomije iz Čikaga napisao je za časopis City Journal programski tekst pod naslovom „An Economic Agenda for GOP“. Ukratko, reč je o predlogu transformacije ekonomske agende republikanaca, i „odbrani“ ideja slobodnog tržišta, posle koje vam samo ostaje da kažete: „s ovakvim braniteljima kapitalizma, neprijatelji nam stvarno nisu ni potrebni“. Njime se bavim jer on važi za vrlo istaknutog pro-tržišnog ekonomistu. Naprimer, kada je Economist upriličio debatu o kejnzijanizmu, uzeo je Brad De Longa kao predstavnika kejnzijanaca, a Zingalesa kao free market kritičara.

Tekst počinje dobro: republikanci su izgubili kompas, izdali tradicionalne free market principe koje je Regan nametnuo, povećali federalnu potrošnju pod Bušom, izveli bankarske bailoute koji su najsnažniji vid državne intervencije u bankarskom sektoru posle Miteranove nacionalizacije 1980ih itd. Tu je i vrlo dobra poenta da biti za slobodno tržište ne znači i biti saveznik krupnog biznisa koji po pravilu teži protekcionizmu, korupciji i korišćenju države protiv potrošača. Takođe, Zingales poredi Ameriku sa Evropom i zaključuje da se američki model zbog manje regulacije i državnog opterećenja pokazao boljim, i da je ekonomski rast tu bio znatno veći nego u Evropi.

Kola počinju da klize nizbrdo kad Zingales krene da analizira negativne promene poslednjih 20-ak godina u Americi koje su kumovale recesiji, ali i gubitku baze za republikanske politike male regulative i niskih poreza. I posebno kad počne da savetuje republikance šta da učine danas da bi izvadili stvar. Zingales misli da je jedan od glavnih problema što su „plavi koliri“ izgubili pozicije sa globalizacijom, i što je nejednakost porasla:

Though American GDP has doubled in real terms over the last 25 years, median real income has grown by only 17 percent. While the richest 1 percent of the population has almost tripled its real income and the richest 0.01 percent has more than quintupled it, the bottom 10 percent has increased its income by only 12 percent. While in 1980, an average high school graduate earned 26 percent less than a college graduate, in 2005 this gap had grown to 38 percent. The blue-collar “Reagan Democrats” are among those struggling the most.

America’s transition to a service-based economy is one reason for its growing income inequality. A country specializing in manufacturing needs many high-quality (and well-paid) workers. By contrast, a service economy can succeed with a relatively small number of geniuses who design devices like the iPhone and earn millions, while less educated workers have fewer opportunities to make a good living.

Ako vam ovo suviše liči na levičarske mantre protiv Amerike i njenog bezdušnog sistema, sačekajte tek da čujete šta je recept profesora ekonomije iz Čikaga za izlazak iz ovog neveselog stanja. Taj recept je jedna visoko shizoidna kombinacija retorike slobodnog tržišta i stvarnog zalaganja za pojačani državni intervencionizam. Recimo, on kaže da bi republikanci trebalo da se vrate idejama slobodnog tržišta i odbace Bušovo nasleđe u ekonomskoj politici, I da budu više za tržište, a manje za korporacije. Ok, ali kako će to da postignu:

In Republican hands, though, populism could become a strong force for positive change. At the beginning of the twentieth century, facing similar conditions of rising income inequality and popular anger, President Theodore Roosevelt, a Republican, approved a series of fundamental reforms that turned the United States into a modern country. From creating the Food and Drug Administration to trust-busting, Roosevelt used public anger to counterbalance the power of large companies (and monopolies) and create a more efficient and popular form of market capitalism.

Dakle, da imitiraju Tedija Ruzvelta, tvorca progresivne politike u Americi, i jednog od najvećih socijalista i kolektivista među američkim predsednicima u 20 veku. “Efikasnija forma” tržišta koju je stvorio Tedi Ruzvelt i njegov naslednik i sledbenik Vudro Vilson, bi se preciznije mogli opisati kao socijalizam. No, Zingales ne vidi kontradikciju. Prosto, da biste ojačali svoju pro-tržišnu politiku morate je prethodno oslabiti, ugledanjem na socijaliste. Interesantno je da mu nije pao na pamet Warren Harding, stvarni pro-tržišni predsednik u 20 veku, ili možda još bolje Grover Cleveland iz 19-og. Ako je zaista poenta okrenuti se tržištu, kako to da precedent za tu promenu postaje kolektivista i vodeći "progresivac", a ne stvarni liberali među američkim predsednicima? Poenta je kobajagi da se rastući popullizam i revolt protiv Vašingotna "kanališe" i da to ne urade demokrati nego republikanci. Ali, Tea Party pokret, najjača populistička bujica u Americi, koja po novim sondažama ima više pristalica i od republikanaca i od demokrata traži Clevelanda i Hardinga, ne Tedija Ruzvelta. Oni protestuju protiv velike države, poreza i regulativa, a ne traže "moderniji" sistem. Oni traže vrlo starinsku i seljačku stvar - laissez-faire kapitalizam. To sve govori da je profesorova priča o protržišnoj transformaciji republikanaca čista folirancija, i da bi on zapravo da kanališe Tea Party pokret tako što će ga razvodniti i polomiti mu zube. A da republikanci postanu više nalik demokratima (a ne manje kako novi američki populizam zahteva), da dodatno razvodne, a ne pojačaju, svoju odbranu tržišnih principa.

Taj žalosni pad se belodano vidi kad Zinglaes uzme da nabraja konkretne mere koje bi trebalo preduzeti. Recimo, njegova “pro-tržišna” strategija u finansijskoj oblasti se zapravo sastojji u dodatnoj regulaciji! Recimo trebalo bi regulisati kreditne derivative oštrije i uneti dodatnu "transprentnost" u finansijske transakcije! Dalje, trebalo bi sprečiti da firme porastu toliko da postanu “too big to fail”. Drugim rečima, sasvim u duhu “liberala" Tedija Ruzvelta problem je veličina firmi, a ne priroda odnosa između biznisa i politike koja kreira podsticaje za intervencionizam, te terapija i nije smanjenje državnog uplitanja u finansijsku oblast, regulative i garancija, nego dodatna kontrola da bi se obezbedilo da banke i firme ostanu manje.

Ali, Zingales ima program i za socijalnu sferu za reformisane ruzveltovske republikance:

a pro-market party should favor a robust safety net—for people, that is, not companies. Of course, this safety net should be run on market principles as much as possible. For example, unemployment insurance should retain incentives to look for work, and the health-insurance industry should be opened up to competition. But defenders of markets cannot ignore the importance of providing such security for citizens.

”

Da li ste vi u stanju da nazrete o čemu čovek ovde priča? Socijalna zaštita, ali zasnovana na tržišnim mehanizmima. Da li to znači da je socijalna zaštita u Americi do sada bila nedovoljna i da republikanci treba da se zalažu za njeno povećanje? Ili za smanjenje? Ili da ostane ista? Dalje, za kakvu reformu zdravstvenog osiguranja bi tačno trebalo da se založi reformisani, ruzveltovski “free market” republikanac? Za “pojačavanje konkurencije” ili za obezbeđivanje više “sigurnosti za građane”? Ne može i jedno i drugo istovremeno. Odnosno može, ali to je onda nacrt strategije za izbornu kampanju oportunističkog političara, a ne program stranke koja sledi bilo kakve principe.

Zaista, šta drugo primetiti osim: “sa ovakvim braniteljima kapitalizma, neprijatelji mu stvarno nisu potrebni”.

Koliko Srba je potrebno za dobru monetarnu politiku?

Grafik pokazuje broj zaposlenih u centralnoj banci prema broju stanovnika zemlje -- gledajte plavu obojenu površinu, cifra na desnoj strani je samo ukupan broj centralnih bankara.

Ako je još uvek tačno da Narodna banka Srbije zapošljava 2800 ljudi, Srbija je na ovom grafiku odmah iza Rusije po broju zaposlenih u centralnoj banci, jer po mojoj računici ima 38 centralnih bankara na svakih 100.000 stanovnika. To je manje od ruskih 50, ali daleko više od američkih 7, japanskih 4 ili britanskih 3.

Šta je u pitanju -- naše bankarsko tržište je toliko razvijenije ili je dinar toliko važniji od dolara, jena i funte da nam treba deset puta više ljudi da njim upravlja?

Da li evro ima alternativu?

Do sada sam više puta čuo argument da bi unilateralno uvođenje evra predstavljalo problem prilikom pregovora o ulasku u EU. Labus efikasno demistifikuje problem:

Da liulazak u EU predstavlja prepreku za uvođenje evra kao platežnog sredstva? Nikako.... Ko danas tvrdi da će nas evro diskvalifikovati za članstvo u EU naivno veruje da će nas tamo primiti sa visokom inflacijom, preteranim budžetskim deficitom ili nekontrolisanim javnim dugom – sve pod uslovom da koristimo dinare, a ne evro.

Nije pitanje da li možemo da priuštimo da pređemo na evro već da li možemo da priuštimo da i dalje koristimo dinar.

Liberalizam u Srbiji

Najbolji pokazatelj da s vašom logikom nešto nije kako valja je da imate tezu da nacional-socijalizam predstavlja glavnu prepreku za ekonomski razvoj Srbije, a da su vam glavne reference za tu tezu Pol Krugman, Deni Rodkrik i Daren Ačemoglu. Ili nešto niste shvatili, ili pokušavate da nešto muljate i manipulišete. Šta god od ovog dvoga bila pozadina, upravo to je teza novog teksta Vladimira Gligorova (btw, pisca novog ekonomskog programa LDP).

Kako to pomenuta trojica eksperata po Gligorovljevom mišljenju dovode u pitanje nacional socijalizam? To je vrlo teško pitanje. Na prvi, zdravorazumski pogled, ta trojica zagovaraju upravo sve ono što bi se dalo podvesti pod nacional-socijalizam: protiv su globalizacije, protiv slobodne trgovine, za državne intervencije, regulaciju, visoke poreze itd. Recimo, svako ko je ikad pročitao išta od Rodrika zna da je on ogorčeni kritičar globalizacije i zagovornik protekcionizma. Međutim, Gligorov kaže da se Rodrik sada popravio i da:

On sada zagovara očuvanje slobodne trgovine, pa i slobodnog kretanja kapitala, ako se sačuva prostor za industrijsku politike zemalja u razvoju. Ali ne u ulaganje u proizvodnju oružja i jačanje vojske, već u industrijske proizvode namenjene izvozu, posebno ukoliko zahtevaju ulaganje u obrazovanje i znanje.

Dakle, Rodrik nije više protekcionista nego samo zagovara industrijsku politiku kojom se "podstiče izvoz". Jako mi je drago zbog njega.

Gligorov je iz nekog nejasnog razloga potpuno opsednut "podsticanjem izvoza" kao receptom za ekonomski napredak. Izvoz i kako ga uvećati je glavna tema celog teksta, i stalno se pretpostavlja da je veći izvoz = ekonomski progres. Ali, opet, i tu ima nijansi. Pa tako recimo on citira Ačemoglua koji tvrdi da podsticanje izvoza vojne opreme i oružja ne podstiče ekonomski rast. Dakle, nije svako subvencionisanje izvozne privrede dobro. To znači - ništa vojska, samo subvencije za proizvodnju automobila, kukuruza, kompjuterske opreme i sličnih stvari. Ne znam u kakvoj je vez ovo sa Srbijom kad je domaća proizvodnja oružja ovde ionako minimalna. A preporuke da se ostale stvari subvencionišu i štite, i ne naseda na olaka obećanja laisez-fairea se, koliko vidim, u Srbiji poštuju.

Ali, pozivanje na Pol Krugmana je zaista već na granici satiričnog. Gligorov se poziva na savete ekonomiste koji se svojevremeno proslavio idejom da će 11 septembar imati povoljan efekat na američku privredu jer će podstaći građevinarsku industriju, da Alan Greenspan nije dovoljno sinizio kamatne stope 2002, da je podsticanje spekulativnog balona u industriji nekretnina jedini način da se izađe iz recesije, da je Obamin stimulus nedovoljan itd. Povrh svega toga, Krugman sada misli da je protekcionizam u Americi (posebno prema Kinezima) odlična ideja, jer free trade dogma "ne važi u depresiji". Dodatno, ako Kinezi prestanu da kupuju američke obveznice to će biti odlična stvar jer će oslabiti američki dolar, te time i učiniti američki izvoz konkurentnijim. I Gligorov prihvata taj nonsens kao odličan recept za Srbiju! No, zamislite samo koliko bi izvoz bio podstaknut ako bi američka vlada prestala da izdaje bilo kakve obveznice i počela prosto da štampa pare! Zašto stati na devalviranju obveznica, ako je jeftin dolar već cilj po sebi? (Izgleda da, bez obzira na sve ideološke razlike, dal su levi ili desni kejnzijanci, američki mainstream eksperti na kraju nezadrživo klize u naručje Stanku Radmiloviću i Nikoli Šainoviću). Dokle taj kejnzijanski nonsens može da ide najbolje svedoči Gligorovljeva (sasvim konsekventna!) kritika opšteprihvaćene dogme da su strana ulaganja nešto dobro! Da, dobro ste čuli:

Ovde vlada gotovo unisono prizivanje stranih ulaganja, ali da bi ona doprinela rastu izvozne privrede potrebno je ili da plate ne rastu, pre svega u javnom sektoru, ili da rastu u skladu sa produktivnošću, u privatnom sektoru. Ukoliko valjane kontrole plata nema, potrebna je kontinuirana depresijacija kako bi ulaganja išla u izvozni sektor privrede i kako bi se održala stabilnost cena. U suprotnom, strana će ulaganja jačati dinar i ići u sektor usluga i podsticati uvoz. Što je ono što se događalo u poslednjih desetak godina.

Drugim rečima, ako plate u javnom sektoru rastu brže nego što bi trebalo, onda je bolje uopšte nemati strana ulaganja jer će pogubni miks velike potrošnje i velikih investicija izroditi mitsko čudovište zvano "spoljnotrgovinski deficit" koje će doći da vas pojede za večeru, sa sve cipela! Drugim rečima, domaće industrije sa stranim kapitalom će znatan deo svog proizvoda moći da prodaju i domaćim, a ne samo stranim potrošačima, takmičeći se sa stranim kompanijama koje će izvoziti u Srbiju, i tako nuditi bolje i jeftinije proizvode. I najgore siromaštvo je bolje od najboljeg spoljnotrgovinskog deficita. Ako se narod ne spreči da troši ("podstiče uvoz") vlada će morati da stalno obezvređuje valutu da bi održala zdravo ekonomsko okruženje (ovo naravno ne znači da je rast plata u javnom sektoru dobra stvar, nego samo da je borba protiv spoljnotrgovinskog deficita pogrešan razlog za njegovu kontrolu). Mi smo ovde, a posebno Slaviša, odrali grlo ubeđujući sve da je ova priča o spoljnotrgovinskom deficitu čista merkantilistička besmislica. Očigledno, ipak, da Gligorov iskreno veruje u tu besmislicu.

I to je tužna slika gde je Srbija danas. Pre 5 dana sam saznao da se Boško Mijatović poziva na Stiglitza u razvijanju teorije da privatizacija penzionog sistema ne valja, i da treba ostaviti državni monopol. Sada vidim da se Gligorov (ekonomski guru jedine liberalne stranke) poziva na kejnzijanske "krekpotove" Rodrika i Krugmana u razvijanju teorije da su obezvređivanje novca i trgovinski protekcionizam dobri načini da se "podstakne izvoz" i time "raskrsti sa nasleđem nacional-socijalizma"!

Free Market, Maribor-Style

Koliko je slovenački model tranzicije slab, možete i sami da se uverite ako uporedite podatke o strukturnim promenama u Sloveniji i ostalima državama istočne i srednje Europe. Videćete da nam je tržište rada najmanje fleksibilno u regiji, birokratske barijere su među najvećima, zbog monopola i niske inovativnosti konkurentnost je katastrofalna, porezi su među najvišima na svetu, penzijski i zdravstveni sistem pred raspadom... Dakle, ako vam je posle svih ovih fatalnih grešaka Slovenija uzor za vođenje ekonomske politike, onda ste stvarno neracionalna država.

kaže u intervjuu Blicu, profesor ekonomije na Univerzitetu u Mariboru, Rado Pezdir.

Free market, Chicago Style

...it was a serious economic mistake to press for a hasty, major transformation of the U.S. economy on the heels of the worst financial crisis in decades. A more effective approach would have been to concentrate first on fighting the recession and laying solid foundations for growth. They should have put plans to re-engineer the economy on the backburner, and kept them there until the economy emerged fully from the recession and returned to robust growth. By failing to adopt a measured approach to economic policy, Congress and the president may be slowing the economic recovery, and thereby prolonging the distress from the recession.

kažu u članku za Wall Street Journal profesori ekonomije iz Čikaga, Gery Becker, Kevin Murphy i Steven Davis. Dakle, nije problem u samim planovima da se napravi reinžinjering američke ekonomije, nego što se ti planovi sprovode u recesiji. Trebalo je, kažu naši liberalni ekonomisti, predsednik ( i Kongres) da odlože malo nacionalizaciju zdravstvenog osiguranja i slične stvari, i da se prvo "koncentrišu" na recesiju. Hmm...meni 800 milijardi bačenih para na "stimulus" i trilion dolara bačenih para na nove bailoute liči na dosta veliko "skoncentrisavanje" na recesiju. Kamo sreće da su se manje "skoncentrisali" na "rešavanje" tog problema.

Mislim da bi mnogo bolji free-market savet predsedniku i Kongresu bio da prestanu da se "koncentrišu" kako na recesiju tako i na reinžinjering američke ekonomije, jer ni jedno ni drugo nije u opisu posla koje im daje američki Ustav kome su se zakleli. Ali, pretpostavljam da bi to bila "ideologija", kojom se, kao što znamo, "ozbiljni ekonomisti" ne bave...

Alarmantno globalno zagrevanje

Američki konzul u Norveškoj izveštava Stejt Deptment:

Akrtik se zagreva. Svi izveštaji ukazuju na radikalnu promenu klimatskih uslova, i do sada neviđeno visoke temperature na tom delu Zemljine površine.

Stanje ledenog pokrova je bez presedana. U stvari, ovoliko malo leda nikad ranije nismo videli. Izveštaji profesora Hola pokazuju da je Golfska struja vrlo topla i da se može pratiti do iza 81 paralele.

Gde su se ranije nalazile velike mase leda, sada vidimo morene, nanose blata i kamena. Na mnogim mestima gde su se glečeri ranije prostirali do duboko u more, sada su potpuno nestali.

Samo...datum je 2 novembar 1922

I zanimljivo, američki konzul nije alarmiran, već ovo naziva "povoljnim okolnostima" i ističe neke prednosti:

Doktor Hoel izveštava o do sada neotkrivenim depozitima uglja, superiornog kvaliteta. Smatra se da je ovo od prvorazrednog značaja za Norvežane jer najveći deo uglja koji norveške kompanije iskopaju na ovim ostrvima nije najboljeg kvaliteta...
Topla okeanska voda čini verovatnijim da će se povoljni uslovi zadržati duže.

Šta ćeš, takav je život bio u mraku neznanja, bez Al Gora i IPCC.

KOREKCIJA: Ovaj izveštaj sam u prvom trenutku pripisao Washington Postu jer je to bila tvrdnja na (obično pouzdanom) blogu Anthony Watts-a. Zapravo, izvor za tvrdnju da je reč o članku u WP je bio ovaj autor u Washington Timesu. Steve Pejovich mi se javio sa tvrdnjom da on nije uspeo nigde da locira takav članak. Ja sam onda ponovo pažljivo pogledao i video da originalni izveštaj zaista nije članak u WP već izveštaj američkog konzula u Norveškoj Stejt Departmentu. Ali, u komentarima na Wattsovom blogu jedan od čitalaca je dao link ka članku u Njujork Tajmsu 23 februara 1923, gde se anlaalizira isti izveštaji o zagrevanju na Arktiku i o tom zagrevanju govori kao o "ublažavanju" ("moderation") klime. Zamislite nešto slično danas!

Duplo golo

Već smo više puta kritikovali težnju savremenih ekonomista da se bave matematičkim modelima umesto ekonomskom realnošću. Pored ogromne inercije i ukorenjenih interesa, jedan od važnih razloga za to je želja da ekonomija bude ozbiljna nauka, u društvu sa fizikom i hemijom, a ne proizvoljnim - i što je u očima mnogih još i gore - pretežno narativnim oblastima poput sociologije.

Ova težnja ne samo da je ograničila i izvitoperila ekonomske teme i zaključke, već nije postigla ni nameravani efekat. Naučni status ekonomije je na nivou sociologije i političkih nauka.

Zbogom austrijskoj ekonomiji

Boettke je odlučio da promeni brend. Naime brend austrijske ekonomije je po njemu počeo da predstavlja problem u širenju ideja koje ova ekonomska škola afirmiše. Novi brend je Coordination Problem.

Novogodišnja čestitka

od Gordane Matković, eksperta za socijalnu politiku CLDS:

U Srbiji ne bi trebalo uvoditi drugi stub penzijskog osiguranja, odnosno obavezno privatno osiguranje, ocenila je direktor studija socijalne politike u Centru za liberalno-demokratske studije Gordana Matković.

Ona je u intervjuu za mesečnik Ekonometar, koji izlazi sutra, kazala da su najnovija istraživanja pokazala da u Srbiji nema uslova za uvodjenje obaveznog privatnog penzijskog osiguranja zbog nedovoljno razvijenog finansijskog tržišta, a nema ni ubedljivih opravdanja za to.

Matkovićeva, koja je bila ministar za socijalna pitanja od 2001. do 2003, ocenila je bi uvodjenje drugog stuba prouzrokovalo i visok tranzicioni trošak, sa neizvesnim rezultatima na dugi rok, bez jasnog dokaza da bi se stvorili uslovi za sigurniju i dovoljno visoku penziju.

Morao sam da uštinem sebe, da proverim dal sam budan. Ali, nema greške, čestitka je autentična. Evo šta ista autorka kaže u časopisu Fokus:

Zabluda je…da reforme nužno podrazumevaju uvođenje II stuba. Od toga je uostalom odustala i Svetska banka zalažući se i danas za sistem višestrukih stubova, ali prihvatajući da svaka zemlja ima svoje specifičnosti i početne uslove od kojih će u velikoj meri zavisiti pravi recept za adekvatne promene

Ostalo je samo nejasno pod kojim bi to uslovima privatizacija u Srbiji bila opravdana? Ovo mi dosta liči na varijantu danas popularne kritike liberalizma a la Stiglitz - kad god ne odobravaš neku meru liberalizacije ti kažeš da "konkretni uslovi" u toj i toj zemlji to ne dozvoljavaju, pri čemu nikad ne defininšeš zašto bi recimo privatizacija penzionog sistema bila dobra u Čileu, a ne i u Srbiji? Nejasno je i zašto autorka uopšte citira afirmativno ovo mišljenje Svetske banke, kad je već prethodno utvrdila da je privatizacija načelno nepoželjna i da nigde nije dala dobre rezultate? Ako se slaže da poželjnost privatizacije zavisi od početnih uslova onda njena analiza ne važi i treba da pokaže zašto baš u Srbiji početni uslovi nisu adekvatni? Ako se ne slaže, nejasno je što citira Svetsku banku (implicirajući, onako uzgred, da je Svetska Banka neki bastion opakog neoliberalizma. Kad su oni relativizovali značaj privatizacije onda znajte da "nema gde dalje").

Dalje, kao "dokaz" da privatizacija ne valja ona navodi činjenicu da skoro nigde na Zapadu nije sprovedena (zanimljivo da se imenica "Čile", niti bilo kakav odatle izvedeni pridev ne pojavljuju u tekstu). Ali, ne kaže da je to stoga što su politički otpori interesnih grupa i javnosti suviše jaki, a ne zato što ne postoje "dovoljno ubedljivi razlozi" za to. Liberalni think tankovi na Zapadu ne misle da nema ubedljivih razloga. Nemam utisak da Cato Institute i Heritage Foudnation dele mišljenje CLDS-a. Politički problem postoji, ali ga ne treba mešati sa načelnom poželjnošću reforme.

Mislim da se ne treba mnogo čuditi žalosnom nivou prihvaćenosti liberalnih ideja u Srbiji, kad i jedan od vodećih srpskih free market think tankova, sa slikom Adama Smita na naslovnoj strani svog vebsajta, misli da je državni penzioni sistem u redu, i da "nema ubedljivih razloga" čak ni za njegovu parcijalnu privatizaciju! Ništa nije nanelo više štete liberalnim idejama u 20-om veku od nedoslednog zastupanja tih ideja. Recimo, kad sledeći put LDP u Parlamentu kaže da penzioni sistem treba privatizovati ili reformisati, na to će Dačić i Krkobabić mirno da uzvrate da je "čak i neoliberalni think tank CLDS bio prinuđen da prizna da je postojeći sistem dobar i da je privatizacija pogubna". I svako ko je pročitao išta od Marka Paunovića ili Boška Miajtovića (ClDS-ovaca sa zasluženom "neoliberalnom" reputacijom) će da kaže: da vidi stvarno, ako su oni protiv ovoga, onda je to stvarno propala stvar.

Mislim da je Pinjerin dolazak u Srbiju važniji nego ikad.

Putinizacija?

Videti sliku.

Još dvojica rasista

Potaknut iskustvom čitanja intervjua koji je juče komentarisan, pronašao sam za vas neke očite primere anti-Obama rasizma. Recimo, komentar Shelbyja Steela u Wall Street Journalu . Steele je profesor filozofije i istraživač na Huverovom institutu pri Univerzitetu Stanford, inače poznat po svojoj teoriji da je Obama "rasni pregovarač", koji trguje svojim "crnstvom" sa belcima koji imaju samonametnutu krivicu zbog rasizma (slika ovde).:

Ja bih...rekao da je izbor Baraka Obame za predsednika SAD suštinski o proizvod američke sofisterije, nacionalne težnje da se vidi ono čega nema i da se ne vidi ono čega ima, da bi se izbegla stigma ne gluposti, nego rasizma.

Šta tek reći za Steelovog kolegu sa Hoovera, profesora ekonomije Thomasa Sowella, jednog od onih ekonomista koji nikad neće dobiti Nobela kako zbog svojih političkih stavova, tako i stoga što ne koristi matematiku (slika ovde). Evo nekih njegovih rasističkih ispada protiv Obame. Najpre razgovor sa notornim Peterom Robinsonom. Ako vam taj užas nije dovoljan, evo odlomka iz jedne od mnogobrojnih rasističkih kolumni:

Reći prijatelju da je ljubav njegovog života lažnjak teško da će ga naterati da promeni mišljenje. Ali vas može koštati prijatelja. Potpuno ista stvar je sa vernicima u Baraka Obamu. Oni su izgradili svoje mišljenje o njemu i ne samo da ne žele da budu zbunjeni činjenicama, već odbijaju da ih čuju

Ili ova:

Vrsta naduvenog samopouzdanja koje je postalo zaštitni znak Baraka Obame vrlo često se može naći kod studenata druge godine Ivy League fakulteta - vrlo pametni i artikulisani studenti, potpuno nedodirnuti iskustvom stvarnog sveta.

Znaci egocentrirane nezrelosti su bolno očigledni, mada ih ignorišu vernici koji su stavili sve nade u njega, i mediji koji vole simbolizam i ideologiju koju Obama predstavlja

Diletantizam

Spadam u one koji nisu verovali u izbor Obame. Po mom mišljenju, Amerika nije bila spremna za Obamu. Za trenutak su mu se obradovali, izbori su bili vrlo emotivni, ali sada se vraćamo u svakodnevnu stvarnost, obećanja se teško ispunjavaju, uzbuđenje je splasnulo i njemu neće biti lako. Možda Amerika ipak nije bila spremna za Obamu. Sada se on suočava s rasizmom i borbom s moćnim partikularnim interesima, naročito u reformi zdravstvenog sistema, jednim od najvećih problema američkog društva.

kaže advokat Srđa Popović, jedan od korifeja "Druge Srbije" u intervjuu crnogorskom Monitoru. Dva pasusa pre toga lamentira nad odsustvom liberalne tradicije u Srbiji. To se zove konzistentnost.

Ovaj pasus odslikava bolest Druge Srbije in a nutshell, što bi rekli Amerikanci. On koristi isti jezik kad opisuje Obamu kao kad opisuje Đinđića i njegove "izneverene nade". Obama je došao da izbavi Ameriku iz konzervativizma, nacionalizma, rasizma i ostalih zala, jednako kao što je Đinđić hteo da izbavi Srbiju. Nema nikakve razlike, sve je jedan isti mrak i tmuša, Amerika, Srbija, Tajland, sve je isto, sve isti Bantustani, a spasioca niotkuda. A i kad dođe, reakcija baca klipove u točkove, lobira, vrši nekonstruktivnu kritiku, širi rasizam. Kapitalizam jednako fašizam, Amerika Klintona i Buša jednako Srbija Slobodana Miloševića. Obema jednako treba "izbavljenje". Ta nesposobnost da se o politici razmišlja politički, dakle mimo kategorija Mesija i Prosvetitelja koji "daju nadu" je prosto fascinantna.

Diletantizam Popovićevog komentara je bolan. Kao objašnjenje Obaminog političkog posrtanja nije u stanju da da smisli ništa pametnije od tog nepodnošljivog idiotizma o "rasizmu". Nemam ništa protiv da brani Obamu al zar baš mora na tako glup način? Rasizam! Da nije možda nepopularnost Obamine refome zdravstva kojoj se protivi 60% Amerikanaca malo veći problem od lobija i rasizma? Koji, lobiji, uzgred budi rečeno, sasvim fino podržavaju istog Obamu (njegov zakonski predlog koji je prošao u Senatu je zapravo bailout za privatne osiguravajuće firme). Da nije možda Amerika "nespremna" ne na Obamu-crnca, nego na njegove trilione dolara duga, na dva triliona bailouta, na 10 koma 2 posto nezaposlenosti, na nacionalizaciju banaka i autoindustrije, na povećanje poreza kojim on krši sva predizborna obećanja? O, ne, to je "rasizam" i propaganda lobija koji hoće da doakaju Mesiji, isto kao što su "isti takvi" doakali Đinđiću.


A šta tek reći za ovaj filozofski biser:

MONITOR: Vaš stav da ,,nije bogaćenje već kulturni razvitak'' cilj zdravog društva, daje jednostavan odgovor ne samo na domaću krizu vrijednosti već i na ono što je samo kao eho došlo do nas kao dilema - kako upravljati svijetom?
POPOVIĆ: U svakom političkom sistemu postoji jedna, tom sistemu inherentna hijerarhija vrednosti, koja odlučuje o tome koje vrednosti će biti žrtvovane ako dođu u sukob sa drugim vrednostima. Još ni u jednom istorijski poznatom političkom sistemu nije kao vrhunska vrednost postavljena kultura, što će reći vrednosti dobrote, istine i lepote, iako je to vrednosni sistem humanizma za koji se čovečanstvo deklarativno opredeljuje. U međuvremenu, kao vrhunska vrednost pojavljuje se Moć, politička, vojna, ekonomska, diplomatska, tehnološka, koja bi imala biti samo sredstvo za ljudskiji život. Moć je, u krajnjoj liniji, biološka kategorija.

Boga ti, ovo već zvuči skoro kao Mira Marković iz 1998:"lepota", "dobrota" "istina"! Samo fale ptičice i cvetići. I mir i socijalizam u svetu. Kuda ide ovaj svet, kad je kulturu stavio u takav "zapećak". Ni sve Obame, Đinđići i Čavezi ovog sveta neće to promeniti. Nije svet "spreman" za lepotu i dobrotu. Jedva čekam da u nekom sledećem intervjuu (ili u Peščaniku) Popović malo elaborira kakav bi to sistem sa kulturom u centru bio? Možda, država pesnika na vlasti?

Ali, nije reč samo o diletantizmu. Ima i opasnih stvari. Recimo, ta jezovita kolektivistička fiks-ideje da "svako društvo ima hijerarhiju vrednosti". Ja sam mislio da u "liberalnom" društvu pojedinci imaju svoju hijerarhiju vrednosti, a ne kolektiv. I da je to bio smisao borbe protiv nacionalističkog ludila 1990-ih. Ne, Popović misli da je ovaj kulturni model (bio) loš i da treba njima dati vlast da uvedu novi i bolji. Da oni odrede koja će "hijerarhija vrednosti" da prevlada.

Najogre od svega je što ja mislim da je Srđa Popović najpronicljiviji čovek u Drugoj Srbiji.

Intervju sa Jose Pinerom

Ovde.

Thomas Woods

Izvanredan govor Thomasa Woodsa o Zaboravljenoj Depresiji iz 1920-1921. Prvorazredna edukativna stvar.

Mane proporcionalnog sistema

Dušan Pavlović ima interesantan tekst u Politici o izbornim sistemima. Pavlović se zalaže za zadržavanje proporcionalnog sistema uz obrazloženje da je većinski sistem nepravedniji u smislu preslikavanja volje građana u skupštinske klupe. Ovo je u teoriji tačno. U praksi nije.

Osnovna mana proporcionalnog sistema je činjenica da poslanici ne predstavljaju građane već predstavljaju političke partije odnosno njene lidere. Pavlovićeva kritika većinskog sistema se svodi na činjenicu da deo biračkog tela u većinskom sistemu ostaje nepredstavljen. To je delimično tačno. Ali ta kritika je mnogo primerenija proporcionalnom sistemu jer u njemu absolutno svi građani ostaju nepredstavljeni.

Kada je bilo ko od čitalaca ili vaših poznanika poslednji put zvao nekog "stranačkog" poslanika u Narodnoj Skupštini da zahteva da se skrene pažnja najvećeg zakonodavnog tela na neki problem? Ili još bolje, kada se poslednji put bilo koji "stranački" poslanik pozvao na građane koje predstavlja (idealno imenom i prezimenom) i objasnio skupštini sa kojim se problemima suočavaju njegovi ili njeni birači?

U većinskom sistemu poslanik odgovara samo glasačima. Posledično svaki poslanik će se truditi da građanima koji glasaju u njegovom ili njenom distriktu izađe u susret, bez obzira da li dotični glasač podržava njegovu ili neku drugu stranku, jer im je to prilika da obezbede još koji glas. Poslanici u većinskom sistemu zaista predstavljaju građane dok su poslanici u proporcionalnom sistemu samo tasteri partijskih lidera.

Pavlović zatim predlaže čudan hibrid kao rešenje jednog nepostojećeg problema. Da bi obezbedio "stabilnost" izabrane vlade predlaže kombinaciju predsedničkog sistema i proporcionalnog parlamenta. U praksi bi to značilo da direktno biramo Tadića koji postavlja predsednika vlade i ministre koji rade kao njegovi pomoćnici. Parlament bi se zatim birao po proporcionalnom sistemu koji bi trebalo da predstavlja građane. Zamislite parlamentarnu većinu koju imamo danas, iako prema Pavovićevim uputstvima nije jasno zašto bi parlament uopšte morao da ima većinu jer niti bira niti obara vladu. Ovakva skupština bi i dalje služila kao produžena ruka izvršne vlasti, odnosno ništa se suštinski ne bi promenil.

Takav sistem sam video još samo u Angoli. I naravno ne funkcioniše. Mislim funkcioniše u smislu da rešava "problem" nestabilnosti; Angola ima istu vladu već 30 godina. Sa druge strane ono što takav sistem ne rešava je nedostatak podele a samim tim i kontrole vlasti. Sva moć je kod iste grupe ljudi. Tadić bi po Pavlovićevom scenariju vodio i izvršnu i zakonodavnu vlast. Drugim rečima ništa se ne bi promenilo, osim što bi Tadićeva vlada sigurno trajala četiri, pet godina a ova može da padne ako se Ištvan dogovori sa Tomom, što je po mom skromnom mišljenju svakako prenost sadašnjeg sistema u odnosu na Pavlovićev.

Svaka naredna reforma izbornog sistema bi morala da se fokusira na podelu i kontrolu vlasti. Većinski sistem je dobro rešenje. Tek kada poslanici više ne budu samo dizači ruku u skupštini doći će do istinske podele vlasti. Ministri više neće sami pisati zakone koje će posle i primenjivati. Skupština bi konačno postala zakonodavno telo u pravom smislu te reči. Zakoni bi bili stvar kompromisa postignutog u skupštini a ne u Maderi prilikom sastanka koalicionih partnera. Obama već godinu dana pokušava da progura zakon o reformi zdravstvenog sistema i trebalo mu je 12 meseci da značajno izmenjena verzija prođe Senat. Zakon još uvek nije usvojen. Činjenica da ni čarobni Obama ne može lako da progura zakon kroz demokratski Senat i Kongres je dokaz podele i kontrole vlasti. Nasuprot tome najveća prepreka bilo koje srpske vlade u donošenju zakona je brzina kojom tehničko osoblje može da ih otkuca. Ta praksa mora da prestane.

Sa druge strane slažem se sa idejom o uvođenju predsedničkog sistema ali isključivo u kombinaciji sa većinski izabranim parlamentom. Pavlović navodi primere Sjedinjenih Država, Francuske i Finske. Samo SAD ima predsednički sistem, gde predsednik postavlja vladu dok je kongres isključivo zakonodavno telo. Francuski i Finski sistem je polupredsedničkog karaktera. Predsednik se bira direktno ali on deli izvršnu vlast sa vladom koju de facto postavlja parlament (odnosno ima mogućnost da je smeni). Francuski parlament se uglavnom bira većinski dok se Finski bira proporcionalno, ali je to manje bitno jer je u pitanju polupredsednički a ne predsednički sistem. Jednostavnst predsedničkog sistema i jasna podela vlasti kao u SAD je najveća prednost ovog izbornog sistema.

Pavolvićev tekst ima još bisera: Većinski sistem... ima i neke prednosti: skupština koja je izabrana po većinskom sistemu omogućava... manju javnu potrošnju, jer će u njoj biti manji broj stranaka. Ovo ne mora da bude tačno. U većinskom sistemu svaki poslanik će se truditi da što više novca preusmeri svom izbornom okrugu. Čuvena pork belly potrošnja ili popularno "svinjarija". Koliko bi bila razlika između zahteva stranaka i pojedinačnih poslanika Pavlović ne može da zna, pa stoga ne bi trebalo ni da tvrdi kako je očigledno da bi u većinskom sistemu javna potrošnja bila manja.

...postoje efikasniji mehanizmi kojima je moguće smanjiti javnu potrošnju: umesto promene izbornog sistema moguće je doneti zakon kojim bi se budžetski deficit ograničio na tri odsto BDP-a, a svaki dodatni procenat zaduženja zahtevao veću većinu u skupštini. (Recimo, za deficit od četiri odsto zahtevala bi se većina od 60 odsto, za deficit od pet odsto većina od 70 odsto). Svakako nije u pitanju efikasniji mehanizam a i ne znam da li se igde primenjuje. Iako se primenjuje verovatno je beskoristan. Ne vidim šta to sprečava parlament da poveća prihodnu stranu budžeta odnosno da poveća poreze i poveća potrošnju bez povećavanja deficita? Više realnijih načina za ograničenje javne potrošnje možete naći ovde. Nažalost nijedan nije idealan.

Mišljenja sam da je demokratija politički sistem u kome vlada ima zadatak da obezbedi dobra i usluge koje tržište nije u stanju da obezbedi efikasno. Zato i postoji termin ograničena ili ustavna demokratija, koja ima za cilj da zaštiti pojedinca od takve tiranije većine.

Sećam se da sam rado čitao tekstove Dušana Pavlovića pre šest ili sedam godina, čimi se u Vremenu, iz kojih sam ponešto naučio i o liberalizmu. Njegova fascinacija kolektivizmom u poslednje vreme nažalost ne izgleda samo kao prolazna faza. Šteta.

Iz programa koje stranke je ovo?

Ali, bez Guglovanja... :)

...(нама) је јасно да се излаз из постојећих тешкоћа у спољној трговини не може наћи путем оганичавајућег увоза, нити политиком извоза по сваку цену, већ пре свега преузимањем потребних мера за стварање ефикаснијег система, повећање продуктивности рада и смањења трошкова производње. Либерализација спољне трговине је нужност која се мора спроводити врло брзо, али не и моментално. Одређене мере заштите домаћег тржишта морају се спровести ради оспособљавања земље за равноправно учешће у конкуренцији на светском тржишту.

Међутим, пракса је показала да једном уведене протекционистичке мере имају тенденцију да се на отворен или мање видљив начин задржавају што је могуће дуже. Таква тенденција настаје због тога што се у условима протекционистичке спољнотрговинске политике формирају одређени интереси како послодаваца тако и радника, као и региона у којима су лоциране заштићене гране индустрије.

Током времена протекционизам постаје део нормалне атмосфере за производњу, запошљавање, стицање профита и надница, односно дохотка свих врста, те сви друштвени слојеви имају заједничку склоност, да без обзира на друге интересе, задржавају протекционизам што је могуће дуже. Врло често тај протекционизам води монополистичком протекционизму и на ту замку се озбиљно мора рачунати.

Ovde je odgovor na pitanje. Program je, navodno, donet 23. oktobra ove godine, mada dosta tu ima "arhaičnosti". Očigledno je dobar deo programa prepisan iz nekog programa od pre desetak godina. Recimo, pominje se "socijalistički režim", a nude i rešenje problema stare devizne štednje.

Climategate 2

U prvom postu o Climategate-u bilo je reči o štelovanju podataka iz temperaturnih rekonstrukcija udaljene prošlosti da bi se demonstriralo kako je zagrevanje u 20-om veku bilo "bez presedana".

Ali, naše elitno društvo klimatologa misli da bi i stvarne podatke iz 20-og veka trebalo malo "izmasirati". Jedan od problema sa kojim su se oni suočili u pogledu temperaturne istorije 20-og veka jeste da se kretanja globalne temperature ne poklapaju sa predviđanjima teorije; zagrevanje počinje "suviše rano". U periodu 1920-1945 kada je emisija CO2 bila relativno niska i kada po nalazima IPCC čovek nije mogao imati većeg uticaja na globalnu temperaturu, Zemlja se ipak zagrejala oko 0.45 stepeni C, što je u osnovi slično stopi zagrevanja u periodu 1975-2000. Ovo ne valja, jer ne predstavlja teoriju o CO2 kao uzroku zagrevanja u najboljem svetlu. Ako je u prvoj polovini 20-veka uzrok bilo sunce, ili okeani ili bilo koji drugi prirodni faktor, što ne bi i kasnije? Pogađate, treba zato "popraviti" podatke iz 1930-ih i 40-ih i eliminisati ili barem minimizirati zagrevanje iz tog perioda. Piše Tom Wigley čitavom društvancetu 29 septembra 2009 godine o tome šta uraditi sa globalnim zagrevanjem 1920-1945:

"Dakle, ako bi smo mogli da smanjimo temperaturu iznad okeana za recimo 0,15 stepeni, onda bi to bilo signifikantno za globalni prosek - ali još uvek bismo morali da objasnimo porast iznad kopna. Namerno sam izabrao 0.15 stepeni. To još uvek ostavlja porast iznad okeana, jer mislim da moramo da imamo neki porast iznad okeana da bi objasnili zagrevanje iznad kopna (bilo kroz neki zajednički faktor zagrevanja, ili preko okeana koji utič ena zagrevanje kopna ili obratno, ili možda sve to zajedno)".

Momci su lukavi: ako otvoreno falsifikuju podatke iznad okeana potpunim "ukidanjem" zagrevanja, neće moći da objasne zagrevanje iznad kopna. Trebaće im novi falsifikat a to je teško napraviti. Zato Wigley predlaže da "smanje temperaturni skok" za 0.15 stepeni (ukupno zagrevanje 1920-1945 je bilo oko 0.45 stepeni C). Ne možemo da eliminišemo prokleti "blip" iz 1940-ih u potpunosti, ali smanjićemo ga barem (to jest sad neće moći, jer su u međuvremenu provaljeni).

Ovo je inače omiljena tehnika klimatologa. Kako vreme prolazi, rade se nove i nove "korekcije temperature" pri čemu uvek 1930e i 1940e postaju sve hladnije i hladnije, a poslednje decenije 20-og veka sve toplije i toplije. Najflagrantniji primer za ovo orvelovsko prepravljanje klimatske prošlosti su korekcije koje vrši NASA i notorni James Hansen. Sirovi podaci o temperaturi u SAD pokazuju da je i periodu od 1940 do danas u SAD došlo do zagrevanja od samo 0.1 stepena C, što je veće od margine greške merenja (dakle globalno zagrevanje 1975-2005 je jedva nešto veće od globalnog zahlađenja 1945-1975!!!). Ipak, kad pogledate finalne podatke ispada da je zagrevanje 0.6 stepeni! Različitim tehnikama korigovanja i štelovanja oni su izmislili pola stepena celzijusa zagrevanja koji ne postoje u originalnim, sirovim podacima. Pogledajte ovde grafikon razlike između sirovih i naštelovanih podataka koje su oni sami objavili. A ovde imate animirani grafikon koji pokazuje kako se odnos 1930ih i 1990ih promenio posle jednog od tih štelovanja koja je Hansen uradio 2001.

Naravno, u nekim slučajevima je neophodno vršiti korekcije. Recimo meteo stanice koje su se početkom veka nalazile u ruralnim ili suburbanim krajevima tokom veka su zbog urbanizacije često završavale kao urbane stanice usred mora čelika, asfalta i betona. To podiže veštački temperaturu (efekat urbanog ostrva toplote) i potrebno je korigovati nove podatke "nadole". Ali, oni su umesto toga dodali, tj "zagrejali" dodatno nove podatke! Čak i sa urbanim efektom, zagrevanje posle 1940 bilo je relativno malo. Plauzibilna korekcija bi ga verovatno eliminisala sasvim. Ali oni su ga uvećali pet puta! I to važi za Ameriku, gde oni objavljuju metodologiju kojom vrše korekcije, kao i sirove podatke. Za ostatak sveta niko nema pojma šta oni rade, kako Jones i engleska grupa tako i Hansen i američka grupa. Phil Jones je jednom australijskom istraživaču koji mu je tražio samo listu stanica na osnovu koje je kreirao svoj temperaturni indeks HADCrut (ne i procedure korigovanja ni sirove podatke) odgovorio: "Zašto bih vam ja dao podatke kad vi hoćete da nađete neku grešku u njima"? Pre 15 dana je izjavio da je "izgubio" sirove podatke, i da ima samo korigovane ("value-added"!) u svom posedu! Mi, dakle, ne znamo ni koje stanice je on koristio u kreiranju svog "autoritativnog" indeksa globalne temperature, niti kako je podešavao i korigovao sirove podatke! I na osnovu njegovih tvrdnji i "podataka" poreski obveznici ovog sveta treba da plaćaju hiljade milijardi kroz sheme racionisanja potrošnje energije i da se žrtvuju za spas planete!?

Za mnoge ljude je ovo bilo zaista šokantno - naučnici koje smo svi naučeni da poštujemo kao nepristrasne tragaoce za istinom spremni da falsifikuju direktno istinu zarad političkih razloga. Mnogi će morati polako da uče da žive za saznanjem da vera u eksperte koji u "javnom interesu" određuju politiku i cost-benefit standarde racionalnosti može voditi samo ovome i ničemu drugom.

Sutra još o štelovanju podataka.

LDP o penzionom sistemu

Odlični nastupi Andrića i Ostojića u Parlamentu Srbije povodom zakona o penzionom osiguranju. I dobar govor Čedomira Jovanovića na sličnoj liniji. Predlog LDP je da se penzionerima smanje penzije 1% za svaku godinu koju su pre vremena otišli u penziju da bi se smanjilo opterećenje plata i proizvodnje.

Odlična ideja, i bilo bi dobro da se LDP u budućnosti što više bavi ovakvim stvarima, i na ovakav način. To je jedini način da privuče glasove, jer on ionako ima šansu samo među onima koji su u stanju da shvate neki komplikovaniji koncept od "hleba za tri dinara" i "lopove u zatvore". Ipak, imam jednu nedoumicu: ni u jednom od ova tri govora čelnih ljudi LDPa ne vidim neki sistematski koncept reforme penzionog sistema. OK, kratkoročno se mora smanjiti budžetsko izdvajanje, ali šta dalje? Stari ekonomski program govori o "uvođenju konkurencije" u penzioni sistem, tj delimičnoj privatizaciji (tri stuba), ali vidimo da ima i novi program koji je pisao Gligorov, i koji ne kaže ni reč o tome. Ova incijativa bi bila mnogo efektnija kada bi LDP rekao šta je duguročni koncept reforme - krpljenje postojećeg sistema stezanjem kaiša u okviru koncepta univerzalnog pay-as-you-go modela, ili uvođenje privatnog osiguranja?

Intervju sa Klausom

Kada budete imali vremena, odgledajte ovaj 30-ominutni intervju sa češkim predsednikom, Vaclavom Klausom.

Climategate 1

Kao što već znate, pre više od 20-ak dana hiljade dokumenata sa emajlovima, komjuterskim kodovima i drugim važnim dokumentima su hakovani (ili namerno otkriveni od strane nekog insajdera) sa servera istraživačkog centra CRU (Climate Research Unit) u Velikoj Britaniji. Sadržaj emejlova je vrlo eksplozivan za publiku koja nije detaljno upućena u aktivnosti naučnika IPCC i stanje klimatologije danas, ali čak i eksperti koji su to sve znali su bili često škoirani sadržajem prepiske nekih od vodećih svetskih klimatologa. U najkraćem, ova prepiska daje direktne dokaze zavere vodećih naučnika IPCC u manipulaciji podacima, štelovanju rezultata istraživanja da bi se uklopili u političke zahteve, sakrivanja od javnosti podataka koji podležu zakonu o njihovoj javnoj dostupnosti, zavera u zajedničkom brisanju zvaničnih emajlova pisanih kao deo IPCC procesa, sprečavanje oponenata da objavljuju u stručnim časopisima itd

U prethodnom postu sam napisao da ova afera otkriva i dokazuje "egzaktno" zašto IPCC ne predstavlja konsenzus 3000 vodećih naučnika, već zaveru šačice ispolitiziranih prevaranata. U ovom i u nekoliko narednih postova ćete videti i zašto.

Najpre, kratak rezime ko su učesnici ove naše drame. Ukratko rečeno, 6 ili 7 ljudi, ne više. Ali, vrlo vrlo važnih. Glavni akter - Dr Phil JOnes, direktor CRU i autor najviše citiranog indeksa globalne temperature CRU HADCrut koji IPCC koristi kao zvaničnu procenu globalne temperature a klimatski modeleri kao imput podatke u "validiranju" modela. U IPCC od 1990 igra vrlo istaknutu ulogu. Broj 2, doktor Michael Mann, Pennsilvania State University, bivši glavni autor za paleoklimatologiju u izveštaju IPCC TAR 2001, i autor čuvenog grafika Hockey Stick koji je besomučno korišćen kao "dokaz" da je 1998 bila najtoplija godina u prethodnom milenijumu, a poslednja dekada 20 veka najtopija dekada u tom milenijumu. Broj tri, dr Keith Briffa, Mannov naslednik na mestu šefa IPCC za paleoklimatologiju, čiji rad je vrlo često bio komentarisan u ovim mejlovima. Sledeći, doktor Tom Wiggley, Jonesov prethodnik na CRU i takođe vrlo istaknut član IPCC. Još jedan, Kenneth Trentbeth, glavni autor u izveštaju AR4 od 2007, mislim poglavlje o "fizičkoj osnovi" globalnog zagrevanja. Jednom rečju, krem.

A sada, da vidimo čime se sve naš "krem" sve bavio. Pošto je stvar toliko komplikovana i sa mnogo detalja, ja ću danas komentarisati samo dva emejla koji su puno pažnje privukli. Sutra nastavljam sa drugim mejlovima koji se tiču manipulacija naukom i podacima, a kasnije ću se pozabavati manipulacijama naučnim procesom i njihovim pokušajima da ućutkaju skeptike i sakriju od javnosti podatke koje su bili po zakonu dužni da objave. Prvi mejl. Piše Phil Jones, Mannu, Briffi i drugima:

"Upravo sam završio Majkov (Michael Mann IJ) trik za Nature (časopis IJ) dodavanjem stvarnih temperatura svakoj seriji za poslednjih 20 godina, kao i od 1961 za Keitha (Briffa IJ) da sakrijem pad temperature".

Ovo je svakako najcitiraniji i jedan od najžešćih mejlova koji su u ovoj aferi razotkriveni. Izgleda prilično belodano kako se vodeći naučnici hvale korišćenjem trikova i manipulacija da bi sakrili globalno zahlađenje. Međutim, stvar je mnogo komplikovanija, i mnogo gora od toga. Naime, to "sakrivanje pada" o kome govori Jones nije pokušaj da se manipulišu stvarni temperaturni podaci kako se često misli, nego takozvani proksi podaci iz temperaturnih rekonstrukcija. Naime, nemajući direktne termometarske podatke za udaljenu prošlost, naučnici često koriste indirektne pokazatelje poput godova na dugotrajnom drveću, sadržaja izotopa kiseonika u ledenim korama, sedimentima polena na dnu jezera i slično da bi rekonstruisali temperaturu u udaljenoj prošlosti. Ova grupa se bavi time, ali na spedifičan način; oni pokušavaju da pronađu proksi podatke koji bi opovrgli davno ustanovljene teorije o toplom periodu srednjeg veka i malom ledenom dobu u 16, 17 i 18'om veku. Stvar se događa pre objavljivanja izveštaja TAR. U njemu ide Mannov Hockey Stick, i jedna Jonesova rekonstrukcija koji pokazuju da famoznog Srednjovekovnog toplog perioda nema, da je temperatura bila statična tokom perioda 1000-1900, a onda skočila naglo kao posledica ljudske emisije CO2 u 20-om veku. Ovim je ostvaren naputak Mannovog prethodnika na mestu šefa grupe za peloklimatologiju IPCC Johnatana Overpecka da "moramo da se rešimo tog srednjovekovnog toplog perioda" (da bi ovaj u 20-om veku izgledao dramatičnije). Međutim, Briffina rekonstrukcija iz analize godova na drveću se ne slaže sa ovim - originalna verzija grafikona pokazuje veću prirodnu varijabilnost nego što se zahteva i odudara znatno od oblika hokejaškog štapa. U jednom drugom majlu vidimo da se naš krem sastaje u Tanzaniji da diskutuje ovo pitanje, šta da se radi sa Briffinom rekonstrukcijom i kako da se napiše izveštaj IPCC. Vajkaju se da će, ako nešto ne učine, Briffin grafik dati municiju skepticima, i pitaju se kako da izmanipulišu Brifine podatke da se uklope u hokejašku viziju klimatske prošlosti. Na kraju Mann predlaže da Briffa iskoristi njegovu statističku metodologiju koja minimizira varijacije temperature (čista prevara, oprobana u stvaranju Hokey sticka, kasnije posprdno nazvana Mannomatic). Briffa pristaje i vrši novu kalkualciju. Zbilja, sada se njegov grafik bolje slaže sa hockey stickom, ali javlja se novi problem - kao posledica nove kalkulacije, pojavljuje se čudna anomalija posle 1961; umesto da temperatura raste, kao što termometri pokazuju, Briffini "proksiji" pokazuju oštar pad, toliko da su vrednosti krajem 1990-ih niže od onih s početka veka? Problem...postavlja se pitanje kakva je pouzdanost te rekonstrukcije 1000 godina unazad kad ne može ni približno da replicira poznate temperaturne podatke u instrumentalnom periodu 20-og veka?

"Trik" za "sakrivanje pada" o kome Jones govori u emailu je zapravo vezan za ovaj problem "divergencije" Briffinih proksija od stvarnih temperatura. Kako sakriti da Briffina korigovana rekonstrukcija "predviđa" snažno globalno zahlađenje u periodu koji bi trebalo da bude "period nezapamćenog globalnog zagrevanja". Pitate se možda koji je to tačno "trik" Jones upotrebio da reši ovaj problem? U svojoj nemuštoj odbrani, ovi prevaranti su često tvrdili da u naučnom žargonu reč "trik" znači pametnu stvar ili kreativno rešenje nekog problema, a ne nužno prevaru. No, ovde je reč o čistoj prevari. Šta je Jones uradio? Ništa posebno "kreativno". Naprosto je uhvatio i "odfikario" deo Briffinog grafikona posle 1961 čiji rezultat mu se nije sviđao! Prosto ko pasulj (detaljna rekonstrukcija cele afere). Podaci nam se ne sviđaju, dođavola s podacima. Izveštaj IPCC iz 2001 kao i onaj iz 2007 donose Brifinu rekonstrukciju, lukavo zatrpanu u druge slične grafikone, koja se završava 1961! Nema ni reči zašto je deo od 1961 do 2000 obrisan! Zapravo nije ni bilo prijavljeno da je uopšte obrisan. Steve McIntyre, kanadski istraživač, je uočio to još 2006. I u svojstvu reviewera IPCC izveštaja iz 2007 tražio da pokažu ceo Briffin grafikon. I odbili su ga, tvrdeći da je to "inappropriate".

Zašto je ovo važna stvar? Prosto zato što imamo egzaktnu potvrdu štelovanja peloklimatskih rekonstrukcija temperature. A one su bile kritično važne u "atribuciji" globalnog zagrevanja čoveku, jer su pružale ključnu podršku tezi da je varijabilnost u prošlosti navodno bila mnogo manja nego što je tradicionalna klimatologija verovala (sa srednjim vekom gde su Vikinzi naselili Zelenu Zemloju Grenland a vinova loza uspevala u Škotskoj). Sad imamo osim već dokazane prevare sa hockey stickom i dokaze u vidu priznanja samih aktera da je druga važna rekonstrukcija, ona Keitha Briffe, bila direktno štimovana da bi se prikrila činjenica da se ona ne slaže sa temperaturnim podacima u 20 veku i da time nema nikakvu prediktivnu moć kada je reč o temepraturama u mnogo daljoj prošlosti. Paleoklimatski "dokazi" za zagrevanje bez presedana u 20 veku naprosto ne postoje. Izmišljeni su.

Pošto je ovo ionako bio (pre)dugačak post, neću sada komentarisati drugi mejl koji sam planirao, već ga prebacujem za sutra.

Kopenhagen i suton klimatske neuroze

Mada znam da se od ekološkog dopisnika TR to očekuje, zgusnute obazveze mi nisu dozvolile da komentarišem zbivanja vezana za aferu popularno nazvanu "Klajmatgejt", kao i propale pregovore svetskih lidera o daljem smanjenju emisija CO2 u Kopenhagenu. Danas ću nešto reći o Kopenhagenu, a narednih dana više o skandalu decenije sa objavljivanjem privatne email prepiske vodećih klimatologa iz Britanije i SAD.

Što se Kopenhagena tiče, stvar je neslavno propala. Posle 10ak dana odurnog cirkusa gde su koljači i diktatori poput Čaveza, Moralesa ili Mugabea dobijali za svoje napade na kapitalizam frenetične ovacije i aplauze od zapadnih NGO zombija, divljanja anarhista i drugih sličnih ludaka po ulicama itd, konačni rezultat koji je proizišao iz cele galame je predstavljao razočarenje za iskrene vernike. Od svih obećanja i pretnji dekarbonizacijom svetske privrede koje su izricane nedeljama pred samit , "istorijski dogovor" postignut između SAD i vodećih zemalja u razvoju je jedno veliko ništa: maglovito obećanje finansijske pomoći nerazvijenima od 100 milijardi u narednih 10 godina, bez specifikacije ko će da plati, koliko, kome i pod kojim uslovima, nikakve konkretne kvote za smanjenje emisija, nikakav obevezujući sporazum i nikakav mehanizam za kontrolu sprovođenja istog. Bazično, na užasavanje ekoloških frikova širom sveta, politički lideri su se dogovorili da nastave da se dogovaraju dogodine u Meksiko Sitiju. To je dobra vest za sve nas. Sa vrlo izglednim debaklom demokrata na izborima za Kongres i Senat dogodine, i vrlo izglednom daljem istrajavanju kineskih komunista u odbrani zdravog razuma i svetskog kapitalizma od Zapada, šanse da će eko-industrijski kompleks biti u stanju da napravi neku veću štetu znatno opadaju.

Ne verujem da je objavljivanje egzaktnih dokaza da IPCC ne predstavlja "konsenzus 3000 vodećih naučnika", već zaveru šačice politički motivisanih prevaranata, igralo neku veću ulogu u ovome. Politički razlozi su bili odlučujući. Interes Kineza, Indusa i ostalih da nastave sa ekonomskim razvojem se sudario sa željom zapadnih mondijalista da kreiraju svetsku vladu. Glavni cilj Kopenhagena nije bio da se donese sporazum o redukciji CO2, nego da se obezbedi nezavisno finansiranje birokratije UN, da ne moraju da zavise od hirovitog američkog Kongresa. U prvom draftu sporazuma iz Kopenhagena je bilo predviđeno da se uvede porez na finansijske transakcije svuda u svetu iz koga bi se finansirali programi UN. KLimatski pregovori su bili samo povod za ono što zapadne socijalističke elite pokuašvaju pod raznim izgovorima da ostvare tokom poslednjih decenija: da od orgranizacija poput UN, MMF ili Svetske Banke, naprave jezgro buduće svetske vlade. Da bi se opravdala potreba za svetskom vladom, morao se naći "svetski problem" koji zahteva globalno upravljanje. To je najpre bilo svetsko siromaštvo, pa neželjeni efekti globalizacije, pa razne druge stvari. Ali klimatske promene su prosto idealan kandidat za to. Ima li išta globalnije od klime i prirode? Mnogi političari su govorili o Kjotou kao začetku globalnog svetskog upravlajnja, a jedan od bivših šefova IPCC je sasvim kenedijevski izjavio da "ne treba da se pitamo šta mi možemo da učinimo za klimatske promene, već šta klimatske promene mogu da učine za nas". Naravno, posao svetske vlade bi bilo ono što je posao nacionalnih vlada u viđenju svih socijalista - da redistribuiraju bogatstvo, to jest da ga "šire unaokolo" kako bi se izrazio američki predsednik. Opravdanje se izmenilo u odnosu na ranija vremena - razlog zašto su milijarde i milijarde državnih transfera sa Zapada ka nerazvijenom svetu potrebni, i zašto je potrebna svetska vlada da ih administrira, nije više "dug zbog kolonijalizma" kako je to bilo popularno u 1960im i 1970im godinama, nego sada "klimatski dug". A da biste osigurali napredak vaše agende morate toj svojoj svetskoj vladi u zametku da date nezavisno finansiranje, kroz globalne poreze.

Sve je to propalo u Kopenhagenu, jer Kinezi i Indusi nisu pristali na obavezujuću dekarbonizaciju, i nisu bili impresionirani obećanjima finansijske pomoći koja treba da nadomesti odustvo ekonomskog rasta. Uvek kad vidim kako kineski komunisti spasavaju kapitalizam od ludaka sa Zapada setim se primopredaje Hong Konga kada je Kris Paten, tadašnji guverner ove kolonije pokušao kineskom namesniku poslatom iz Pekinga da objasni prednosti državnog penzionog osiguranja, a ovaj mu odgovorio da "gospodin guverner može svoje skupe evrosocijalističke ideje da sprovodi kući o trošku svojih poreskih obveznika". Verovatno su delegati iz Pekinga, Delhija i ostalih sličnih azijskih centara rekli Obami, Braunu i ostalim zapadnim socijalistima da svoju klimatsku neurozu mogu da leče kući, o trošku svojih poreskih obveznika.