Promene u oporezivanju zarada

Janko Guzijan, državni sekretar u Ministarstvu finansija, smatra da nije moguće dalje smanjivati porez na zarade (sa 12 na 10 procenata) bez smanjivanja potrošnje. U intervjuu Ekonomistu on predlaže da se poreska stopa poveća ali da se poveća i iznos neoporezive zarade. Šta to znači? Na taj način najniže zarade bi znatno smanjilo poresko opterećenje zaposlnih sa relativno niskim nivoom zarada (možda čak i dovelo do praktičnog oslobođavanja plaćanja poreza) i time motivisalo zapošljavanje. Ljudi sa većim zaradama bi efektivno bili oporezivani progresivno kroz primenu jedne poreske stope. Evo kako Guzijan to objašnjava:

To bi učinilo oporezivanje zarada progresivnijim i smanjilo opterećenje najnižih zarada, a prihodi budžeta ne bi bili značajnije ugroženi. Da ilustrujem sa dva primera nivoa zarada. Neka stopa poreza iznosi 20 odsto i neoporezivi deo 15.000 dinara. Zarada od 30.000 dinara bi imala efektivnu stopu od 10 odsto, dok bi zarada od 200.000 dinara imala efektivnu stopu od 18,5 odsto.

Ovo u suštini nije loš predlog. Zadržali bi samo jednu poresku stopu što bi sistem i dalje činilo prilično jednostavnim a usput bi motivisali zapošljavanje. Ja nemam ništa protiv oslobađanja građana sa najnižim primanjima od poreza, mislim da je to najbolja vrsta pomoći koju država treba da pruži. Međutim postoji jedan mogući problem sa primenom ovog predloga. Janko Guzijan je skoro najavio smanjenje poreza na kapitalnu dobit sa 20 na 10 odsto. Ukoliko zaista dođe do toga a i do uvođenja poreza na zarade od 20 odsto, ljudi sa najvećim zaradama će jednostavno prijavljivati veći deo svojih zarada kao kapitalnu dobit da bi izbegli dodatno oporezivanje. Ministarstvo finansija bi stoga trebalo da razmotri mogućnost da stopa do određenog iznosa zarade, primera radi milion dinara, iznosi 20 odsto, a da se preko toga naplaćuje niža stopa, koja bi bila jednaka stopi poreza na kapitalnu dobit ili 10 odsto. Ovo ne bi bila neka specijalna novina. Ta vrsta maksimalnog ograničenja postoji kada su u pitanju doprinosi. Iako se doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje naplaćuju kroz neki procenat zarade, preko određenog iznosa zarade (recimo 200,000 dinara) doprinosi se ne naplaćuju. Sličan sistem bi trebalo da se primeni i na poreze ukoliko smanje poresku stopu na kapitalnu dobit kao što su najavili.

Pogledajte primer Hong Konga koji važi za zemlju sa najboljim poreskim sistemom. Hong Kong nema flat tax sistem već progresivno oporezivanje. Iako se smatra da je progresivno oporezivanje destimulišuće u Hong Kongu se pokazalo kao odlično rešenje za proteklih 50 godina koliko se koristi. Hong Kong ima četiri poreskih stopa u zavisnosti od primanja: 2, 8, 14 i 20 procenata, gde najniže zarade plaćaju 2 odsto a najveće 20. Da bi rešili problem izbegavanja plaćanja poreza na visoka primanja uveli su alternativnu maksimalnu poresku stopu od 16 procenata. Dakle ko god želi može da plaća ili svoju poresku stopu uz mnogobrojne i velikodušne odbitke (krediti za stan, obrazovanje, penzije i slično), ili da izabere da plaća 16% bez odbitaka. Posledica je da ljudi sa najnižim zaradama uopšte ne plaćaju porez dok najbogatiji plaćaju 16%. U suštini nije bitno da li imamo flat tax ili nemamo, važno je da poreska stopa nije preterano visoka, kao u Hong Kongu gde je najveća stopa u suštini 16% (u Americi je na primer 35%).

Kada bi gledali samo ovaj primer pomislili bi da je Srbija bolja za investicije od Hong Konga jer je kod nas trenutno najveća stopa 12 procenata. Naravno nismo toliko naivni. Kod nas sveukupno opterećenje na bruto zarade iznosi preko 60%. Građani Hong Konga ne plaćaju obavezni penzioni porez i zdravstvene doprinose. Osim toga ne plaćaju ni carine, porez na dodatu vrednost, porez na kapitalnu dobit ili štednju. Sve što plaćaju je tih maksimalnih 16 procenata.

Predlog Ministarstva finansija kao što smo rekli nije loš ali se bavi manje bitnim stvarima. Da bi se stvarno rasteretile zarade neophodno je pozabaviti se doprinosima za penzijsko i zdravstveno osiguranje a to se može postići jedino reformom ta dva sistema.

Beavis & Butt-head

U Srbiji ima mnogo ličnosti u političkom životu za koje smatram da svojim radom čine veliku štetu građanima i sa kojima se apsolutno ni u čemu ne slažem. Ipak, u većini slučajeva u pitanju su zaista pristojni ljudi sa kojima verujem da bi mogao da se privatno družim, na primer sa Đelićem ili Milosavljevićem. Sa druge strane postoji par ljudi koji kao da su mašinom za putovanje kroz vreme došli iz doba 1948. i koji osim što su štetočine sa sobom nose i ozbiljan karakterni deficit. To su recimo Nenad Cekić i Aleksandar Vasić, krem Radiodifuzne agencije.

Već godinama nam objašnjavaju kako je njihova institucija nezavisna a pritom očigledno sve rade po nalogu vlasti. Kako drugačije objasniti da BK nije dobila frekvenciju a dobila je Avala? Kako objasniti da je Tijanić, koji nije ispunjavao uslove propisanog konkursa, bio sjajan kandidat za direktora RTS dok je Koštunica bio premijer a on njegov savetnik? I konačno kako drugačije objasniti da Tijanić više nije dobar kandidat, osim kao posledicu lošeg političkog rezultata Koštuničine stranke? RRA se često stavlja u poziciju moralnih patrijarha pa tako ne poštuju odluke suda, šire svoj uticaj i tamo gde ne bi trebalo da ga imaju (razvoj programa za kablovsku, satelit, internet) i konačno koriste svoj položaj da prete i ucenjuju one koji se sa njima ne slažu (Veran Matić i sada Tijanić). Teško da ćete danas u Srbiji naći još jedan ovako ljigav dvojac kao što je ovaj što vodi RRA.

Mi na Tržišnom rešenju nikada nismo verovali da RTS treba da bude javni servis i od početka smo ih zvali državna televizija. Ne samo zato što nam je bilo jasno da će političari na vlasti uticati na urednički program, već zbog toga što smatramo da nije neophodno da građani budu primorani da plaćaju za uslugu koju mogu da dobiju besplatno. Bajni argument za uvođenje "javnog servisa", da postoji program koji ljudi žele da vide a koji nije isplatljiv privatnim televizijama, će verovatno i sada odneti pobedu. Teško da će neko tražiti da se RTS privatizuje sada kada je očigledno da predstavlja ništa drugo nego samo još jednu stranačku funkciju. Diskusija će se voditi isključivo oko personalnih rešenja, da li Tijanić treba da ode sada ili malo kasnije i ko treba da ga nasledi.

RTS ne treba privatizovati samo zato da bi smanjili politički uticaj na medije jer bi taj uticaj suštinski postojao i preko privatnih televizija (CNN vs. FOX, Kurir vs. Blic). RTS treba prodati jer vođenje televizije nije državni posao, a naša država to posebno loše radi. Da se vratimo junacima ove priče, RRA takođe treba reorganizovati tako da ne kontrolišu sadržaj programa i da se eventualno bave samo tehničkim stvarima oko frekvencija ili idealno privatizacije istih. Konačno, Beavis i Butthead, nesmenjivi funkcioneri, bi trebalo da sa svojim metodama potraže sreću na smetlištu istorije (da parafraziram Brkića).

Verbalni delikt u Hrvatskoj

I Hrvatska vlada poštujući evropske standarde slobode govora hapsi ljude zbog nošenja ustaških obeležja. Sude im za verbalni delikt. U Americi, sa druge strane, sloboda govora je neprikosnovena. Čudno je kako postojanje nacionalističko socijalističkih partija ne predstavlja problem američkoj ali dovodi u pitanje samo postojanje evropskih demokratija. Kao da su Evropljani podvodljiva deca pa ih treba štititi od lošeg uticaja dok u Americi žive odrasli i odgovorni ljudi koji se ne plaše političke konkurencije pogotovu marginalnihi grupa. Konačno, evropske vlade kao da ne znaju da je zabranjeno voće uvek slađe.

Cilj opravdava sredstvo

U jednom komentaru Marko je pomenuo kako nema ništa protiv određenih ekonomskih mitova koji promovišu poželjna rešenja iz pogrešnih razloga. Ta ideja mi se svidela pa sam pokušao da nađem neke primere. Evo tri uključujući i Markov:

• Velika državna potrošnja utiče na inflaciju. Ne utiče, inflacija je monetarni fenomen, ali je u pitanju popularan argument za smanjenje državne potrošnje.
  
  
• Budžetski deficit utiče na povećanje dugoročnih kamatnih stopa. Ne utiče ali je dobar argument za smanjenje deficita. Generalno, ni deficiti nisu sami po sebi loši, ali u Srbiji gde već imamo veliku državnu potrošnju mogli bi da preživimo i bez njih.
  
  
• Evroizacija bi rešila problem lošeg trgovinskog balansa. Kurs se često krivi za nepovoljne uvozno-izvozne rezultate dok bi evroizacija eliminisala kursni rizik. Evroizaciju treba sprovesti ali ne zato da bi smanjili trgovinski deficit, jer verovatno i ne bi, već da bi uveli stabilnost u finansijski sistem Srbije.
  

Da li neko zna za još neki benevolentni mit?

Radiohead

Možda se upućeniji u muzičku scenu znali za ovo, ali ja sam tek sada čuo. Radiohead je prošle godine dozvolio besplatni downoload svog novog albuma, ili preciznije ostavio kupcima da sami odrede cenu koju će platiti makar ta cena bila i nula. Radiohead je poznat po levičarskom opredeljenju i ovaj gest se uklapa u taj pogled na svet. Očekivali su, naime, da kupci sami procene šta je fer i dobrovoljno plate pristojnu cenu. Od svakog prema mogućnostima, svakome prema potrebama.

Ispalo je da su se malo razočarali rezultatima, prekinuli ovaj metod i počeli da regularno prodaju CD po stalnoj ceni od 15 dolara. Nikada nisu objavili koliko su ljudi dobrovoljno plaćali za download, ali evo jedne procene na osnovu uzorka. 62% ljudi je downloadovalo album besplatno, 38% platilo makar nešto. Prosečna cena plaćena za skidanje celog albuma (uključujući i sve one koji su platili nula) je bila 2.26 dolara.

Radiohead je možda iznenađen da komunizam još jednom nije radio, ali ja sam iznenađen da je cena dostigla i ovih $2.26. Standarda ekonomija predviđa da bi prosečno plaćena cena bila ravna nuli, a sve ostalo je ustvari merilo odstupanja od normalne pretpostavke racionalnosti. Radiohead bi još i trebalo da je zadovoljan. Rekao bh da je veći deo ovih 2 i nešto dolara koji su u proseku plaćeni neka čestitka za ovakav eksperiment. Nastave li slučajno i drugi bendovi sa ovim metodom, siguran sam da će se prosečna cena približavati nuli. Ali po svemu sudeći, neće više pokušavati.

Dan nezavisnosti

Danas je jedan od najvažnijih datuma u modernoj istoriji - američki Dan nezavisnosti. Na taj dan 1776 godine u Filadelfiji je usvojena Deklaracija nezavisnosti u zgradi zvanoj Independence Hall u Filadelfiji, a 8 jula je sa obližnjeg Liberty Bell građanstvo Filadelfije pozvano na javno čitanje Deklaracije nezavisnosti. To se dogodilo u jeku američkog rata za nezavisnost i predstavlja zapravo simbol ne samo američke nezavisnosti, već i tipa političkog uređenja i filozofskih vrednosti na kojima je to uređenje zasnovano, a to je liberalni konstitucionalizam i filozofija slobode pojedinca.

Ne može se prenaglasiti značaj Deklaracije nezavisnosti za američku i svetsku istoriju. Među filozofima, najčešće se kao epohalno važna stvar, i kao najbolji izraz rečenog liberalnog karaktera američkog uređenja, uzima sledeći, početni deo Deklaracije:"We hold these truths to be self-evident, that all men are created equal, that they are endowed by their Creator with certain unalienable Rights, that among these are Life, Liberty and the pursuit of Happiness." To svakako jeste jedan od najvažnijih trenutaka u istoriji - jedna nacija biva utemeljena na ideji neotuđivih prava POJEDINCA na život, slobodu i TRAGANJE za srećom (ne na sreću samu).

Ja spadam u one filozofe koji jako vole jedan drugi odeljak iz Deklaracije, koji pokazuje do koje mere su američki Očevi utemeljivači bili deca britanskog političkog iskustva i ideja klasičnog liberalizma, i koliko je površna i pogrešna analogija koja se često pravi između Američke i Francuske revolucije: "Prudence, indeed, will dictate that Governments long established should not be changed for light and transient causes; and accordingly all experience hath shewn that mankind are more disposed to suffer, while evils are sufferable than to right themselves by abolishing the forms to which they are accustomed. But when a long train of abuses and usurpations, pursuing invariably the same Object evinces a design to reduce them under absolute Despotism, it is their right, it is their duty, to throw off such Government, and to provide new Guards for their future security. — Such has been the patient sufferance of these Colonies; and such is now the necessity which constrains them to alter their former Systems of Government ". Dakle, pravo na revoluciju za američke Očeve utemeljivače nije pravo da se stvara novi svet u ime neke filozofske utopije, već samo nužni, neželjeni korak da se ukloni uzurpacija i tiranija i uspostavi nova vlada koja će bolje štititi ono što je bio zadatak stare - život, slobodu i pravo na traganje za srećom svojih podanika/građana. Oni znaju da ni jedna revolucija nije dobra i da se bilo koja sme preduzeti samo u krajnjoj nuždi. Koliko je to samo različito od deliričnog obećanja Novog Sveta I Novog Čoveka francuskih Jakobinaca. Osnivači Amerike su bili pod snažnim uticajem Lokove filozofije, škotskih prosvetitelja, Hačinsona, Takera, Fergusona, zatim rimskih republikanaca i liberala, Cicerona i Tit Livija, i iznad svega pod vrlo snažnim uticajem engleske Slavne Revolucije iz 1688 i Bill of Rights kao krune te revolucije iz 1689. Nije preterano reći da je za njih Revolucija bila neželjeni i iznuđeni način Restauracije starog poretka i vrednosti na kojima je utemeljen. Jedina novost je republikanizam (ali rimskog tipa, ne francuskog revolucionarnog), jer su zloupotrebe Kralja Džordža Amerikance ubedile da tragaju sa novom formom izvršne vlasti namesto monarhijske, i ideja da se ono što je u britanskoj tradiciji common law, nepisani zakon, ovde striktno zapiše u obliku Ustava, da bi se sprečile moguće zloupotrebe koje su se tako dramtaično pokazale u praksi Kralja Džordža. Ali, kad pogledate sadržaj američkog Ustava, videćete da je njegova jedina funkcija ne da "popravlja svet" već da samo obezbedi čvršće i pouzdanije garancije tradicionalnih engleskih sloboda.

Hegel je napisao jednom da je za stvar slobode dovoljno to što u sećanju ljudi može da ostane živi ideja slobode, čak i da je ceo svet pod tiranijom, jer će se nekad, neki ljudi pozvati na tu ideju i u njeno ime podići revoluciju ili reformu koja će doneti slobodu svima (zanemarite to što sam Hegel nije neki autoritet za pozivanje u ovom kontekstu). Isto tako, Amerika može biti uništena, ali ideja slobode pojedinca će ostati da živi u kolektivnom sećanju ljudi. Štaviše, to nije samo neka apstraktna ideja, već moćno siboličko, skoro religiozno, značenje nekoliko istorijskih dokumenata, ponajpre Deklaracije nezavisnosti, i više od dva veka na njima zasnovane prakse, koji pokazuju da je sloboda moguća i kao politička i životna činjenica, a ne kao samo apstraktna teorija.

To je razlog zašto ja dogmatski smatram da je anti-amerikanizam (dakle, ne samo ova ili ona primedba na trenutnu američku spoljnu ili unutrašnju politiku, već generalna antipatija prema Americi kao tipu društva i civilizacije) ravan mržnji prema slobodi.
Iz istog razloga smatram 4. juli kapitalnim istorijskim datumom i za svakog na ovom svetu ko veruje u slobodu pojedinca, a sam nije Amerikanac.

Privatni i državni monopol

Profesor Kovačević u Glasu:
Ekonomisti s pravom ističu ako mora da postoji monopol neka bude u državnom vlasništvu jer privatne kompanije nemaju obzira i forsiraju neopravdano visoke cene.

Ovo se često čuje, ali nije istina. Ekonomisti kao neefikasnost monopola ne vide to što su cene visoke, nego to što monopol stvara čist gubitak ukupno u društvu. Ako privatni monopol stvara taj gubitak na strani krive tražnje (ima manju proizvodnju a više cene, vidi linkovani grafik), državni monopol takav gubitak ima na strani ponude. U praksi to su razni nepotrebni troškovi, od sponzorstvta, preko korupcije, do neproduktivne zaposlenosti. Taj društveni trošak sigurno nije manji od troška koji bi privatni monopol po neoklasičnom modelu (kao na grafiku) stvorio.

Ali važniji od ovog, čisto statičkog neoklasičnog pogleda, je institucionalni pogled na monopol. Dok je državni monopol garantovan silom zakona, privatni monopol na slobodnom tržištu je monopol verovatno zato što je u prethodnom periodu bio najbolji u svojoj grani. A sigurno je tako u oblastima, kao u Srbiji telefonija ili nafta, koje se nikako ne mogu svrstati u "prirodne" monopole. Kao što je Šumpeter govorio, jedini način za privatni monopol da ostane monopol je da se ne ponaša kao monopol. To kod državnog monopola ne važi, on će ostati monopol bez obzira kako se ponašao, dok god to političari hoće. Privatni monopol je bolji zato što monopol kojem preti ulazak novih preduzeća mora da se ponaša tržišno -- da bude efikasan, da pazi na potrošače i na cene. A to je isto kao da i nije monopol. Možda bi stvar bila jasnija kada bi privatni monopol zvali dobrovoljni, a državni zvali zakonski monopol. Bilo bi onda zanimljivo čuti nekoga da kaže: jedina gora stvar od zakonskog monopola je dobrovoljni monopol.

Cena nafte

Kako će se kretati ne zna niko, ali najbolje predviđanje koje imamo je kretanje cena fjučersa na naftu. Po njima, u narednih 8 godina, za koliko fjučersi postoje, cena će ostati ista kao i danas, na oko $140 za barel. Uzevši u obzir ukupnu inflaciju u toku osam godina, to znači da se predviđa realno smanjenje cene nafte za oko 20%. Uzevši u obzir ukupni rast GDP-a, to znači da se predviđa i relativno pojeftinjenje nafte u odnosu na druge stvari. Nije sigurno, ali berze su najbolje predviđanje koje imamo. Analitičari koji misle suprotno mogu da kupe ove fjučerse i tako dobro naplate svoju ekspertizu.

A šta bi oni uradili?

Najgluplji argumenti su tipa: "A šta bi oni na našem mestu uradili?" Gledam ih ovih dana u slučaju sprskog košarkaša koji je u Americi gotovo ubio duplo manjeg (bukvalno, po težini) kolegu sa koledža. I neverovatno je koliko komentara brani nasilnika jednim jedinim argumentom, u različitim verzijama: "a šta bi oni uradili... i oni bi pomogli svome da pobegne... ni oni ne bi izručili svoje."

Nije mi jasno zašto ih interesuje da li bi oni (Amerikanci) izručili ili uhapsili svoje? Zašto im je to važno? Zar prva pitanja ne treba da bude šta je taj momak uradio, da li ga treba štititi i da li zaslužuje kaznu? Da stvar bude jasna, ti oni svoje itekako hapse i redovno osuđuju, ratne zločince baš kao i obične kriminalce. Ali sve i kad ne bi, zašto bi mi birali ponašanje nekog drugog ko je po pretpostavci gori od nas, za moralni putokaz?

Koji je uopšte moralni kriterijum iza ovog argumenta? Uradi im sve što i oni rade drugima? Izgleda da je tako, nije bitno šta ti radiš, ako neko drugi radi to isto ili gore. Ali da se recimo zloglasni NATO rukovodio tim kriterijumom koji se ovde promoviše, mogao je mirne duše sve da nas smesti u logor. Jer i mi smo to radili drugima. Ili i mi bismo to na njihovom mestu uradili. Na sreću to nije kriterijum u civilizovanom svetu, jer da jeste svet do sada ne bi ni opstao. Od Konfučija, preko Hrista, do Kanta, jedinstveni moralni imperativ civilizovanog sveta je upravo obratan.

Prokleto zrno

Za divno čudo do sada nismo mnogo pisali o kockanju. Slaviša je objavio jedan tekst pre par godina o tada novom Zakonu o igrama na sreću gde je kritikovao mere koje ograničavaju razvoj slobodnog tržišta kao što je ograničavanje broja kladionica i kazina. Ne direktno već kroz zahtevanje izuzetno visokih depozita koje su samo najveće kladionice i kazina mogli da priušte.

B92 danas ima vest o nekoj organizaciji koja se zalaže da država odvoji 1 procenat prihoda ostvarenih od primene Zakona o igrama na sreću za programe odvikavanja ljudi od kockanja. Smatraju da je tragično da država zarađuje od kocke a da ništa ne radi na rešavanju ovog "dramatičnog" problema. Ja sam protiv njihovog predloga. Prvo, ne bi bilo moralno. Država direktno promoviše kockanje čuvanjem monopola na lutrije. Nije u redu da nam jednom rukom nude loto listič a drugom nas grde što ga uzimamo, iako upravo to rade sa duvanom. Drugo, kockanje je pre svega lični problem. Niko kockare ne gura puškom u kladionicu. To je stvar njihovog izbora. Nije posao države da nam govori da li je nešto dobro za nas same ili nije. Odrasli ljudi trebaju da snose odgovornost za svoje postpuke.

Treće, pitanje je koliko su programi za odvikavanje od kocke zaista efikasni. Ne bi bilo loše da nam pokažu neke podatke kada već traže novac. Jedini sigurni efekat ovog programa bile pristojne plate zaposlenih u fondaciji koja sprovodi program. Konačno, ne znam zašto bi poreski obveznici plaćali ovu vrstu edukacije. Čak i da je uspešna, a verovatno nije. Najbolje bi bilo da se taj jedan procenat od prihoda od igara na sreću vrati poreskim obveznicima kroz smanjenje visine poreske stope.

Gospoda iz ove fondacije, ako su već toliko zabrinuti, bi mogli da otvore žiro račun i da lobiraju kladionice i kazina da uplaćuju deo njihovih prihoda. Ako se true da budu društveno odgovorni imalo bi smisla da ulažu u tu vrstu obrazovanja. Mogu da traže i donacije od podjednako zabrinutih građana. Ja recimo ne bih bio donator. Smatram da je kockanje glupo ali takođe verujem i da odrasli ljudi imaju prava da budu glupi. Ni ja nisam izuzetak.

Radiodifuzna mafija

Ako može neko da piše na papiru šta hoće, a u programu iznosi šta hoće, onda mi ne moramo da postojimo. Ovako razmišlja funkcioner Radiodifuzne agencije. Drugim rečima mora da se bavi kontrolom programa da se ne bi osećao beskorisno. Još će početi da hapsi. Regulisati nešto, bilo šta, bez posebnog razloga je izgleda u prirodi svake vlasti. Thomas Jefferson kao da je imao Velimira Miloševića iz RRA na umu kada je rekao The natural progress of things is for liberty to yield and government to gain ground.

Stari post gde nudimo alternativu postojanju RRA.

Best before...

Inflacija u Zimbabveu se meri milionioma procenata. Sada sam našao da je kod nas 1993. iznosila 363 kvadriliona (15 nula) procenata. Neki drugi izvori kažu 257 kvadriliona. Ako neko zna tačnu cifru neka javi. Ono što me zanima je zašto hiperinflacija u Zimbabveu ne divlja, još uvek, u onoj meri kao što je bio slučaj kod nas? Jedna od novina koje primenjuje centralna banka u Zimbabveu je da oročava vrednost novca, odnosno na svakoj novčanici je ispisano do kog roka važi (vidi sliku). Moguće je da periodično povlačenje novca iz opticaja malo pomaže u obuzdavanju hiperinflacije. Ipak ne bih smeo da se kladim da sam u pravu. Pre će biti da štampaju manje nego što je to radila NBJ. Manje i jeftinije, zimbabveanski dolar se štampa gotovo na običnom papiru.

Hvala Danilu Bakoviću na pointeru.

Kukuruz kao uranijum

Činjenica da je hrana svuda u svetu poskupela ne sprečava političare u Srbiji da najavlju subvencije i pomoć poljoprivrednicima. Naprotiv, neki to koriste kao izgovor tvrdeći da su visoke cene hrane problem i da im se zbog toga mora pomoći. Davati subvencije poljoprivrednicima u ovoj situaciji je isto kao davati socijalnu pomoć čoveku koji je dobio sedmicu na lotou. Jednostavno nema smisla. Zbog visokih cena poljoprivrednici će zaraditi više dok će građani imati generalno manje novca jer će više trošiti na hranu. Političari predlažu da građani ne plaćaju samo više cene hrane već i da kroz porez dodatno doprinesu festivalu poljoprivrednika. Subvencije poljoprivrednicima generalno idu na štetu većine stanovništva; kada cene hrane rastu to je naročito slučaj.

Ne kažem da političari u Srbiji generalno rade u interesu poljoprivrednika a na štetu ostalih građana, kako to ovaj primer ilustruje. Naprotiv, čini mi se da se trude da svima podjednako odmognu. Do pre dve nedelje su radili na štetu poljoprivrednika zabranivši izvoz žitarica pa opet nije najjasnije da li su značajnije usporili rast cena hrane. Ipak, dobra vest je da je uredba o zabrani istekla i da nije produžena. Možda ima nade da će uraditi još nešto korisno.

Na primer, mogli bi da ukinu ili bar reformišu republičke robne rezerve koje svake godine koštaju poreske obveznike oko 15 miliona evra (gubici od trgovine) a pritom imaju dugovanja u iznosu od par stotina miliona evra prema bankama, fondu za razvoj i slično. Uloga ove institucije je da čuva određenu količinu strateških proizvoda za krizne situacije ali i da utiče na stabilizaciju tržišta. Prvi deo nije sporan. Ima smisla čuvati određenu količinu hrane u rezervama za slučaj rata. Međutim tu je obaveza samo držanja propisane količine određenih proizvoda ne i redovna trgovina u cilju stabilizacije cena. Čuvanje strateških rezervi bi mogla da radi i vojska kao što je i slučaj u zemljama članicama NATO pakta.

Ono što je sporno je uloga koju republičke robne rezerve imaju po pitanju stabilizacije tržišta. Na stranu što poreski obveznici plaćaju proizvode koje po svoj prilici neće koristiti kupovinom velikih količina hrane država ustvari destabilizuje tržište stvarajući veštačku potražnju koja utiče na rast cena. Poljoprivrednici, koji imaju najveći interes da što skuplje prodaju svoje proizvode, takođe imaju i veliki uticaj na cenu. Političari koji u krajnoj instanci određuju cenu otkupa moraju da vode računa da poljoprivrednici koji su i glasači i part-time štrajkači budu zadovoljni, pa po pravilu troškove prebacuju većoj i nezainteresovanijoj grupi, odnosno svim poreskim obveznicima.

Osim toga, kao što je bivši ministar poljoprivrede Goran Živkov primetio od naših robnih rezervi se očekuje da kada je cena niska kupuje po netržišnim cenama da bi ublažili gubitke proizvođača, čime se pare gube a na kraju se ne utiče na tržište jer su količine koje se otkupe smo nekoliko procenata od ukupne količine na tržitu, tako da u osnovi samo odabrani imaju privilegiju bolje cene. Takođe, poznati su po pozajmljivanju pšenice pred žetvu, kada je cena visoka i vraćanju posle žetve kada je cena daleko niža. To naravno otvara mnogo prostora za zloupotrebe. Rukovodioci robnih rezervi imaju prilike da pomognu “najsposobnijim“ trgovcima među nama da ostvare pristojnu zaradu igrajući se zalihama koje plaćaju poreski obveznici. Ovo je moguće jer je većina poslova koju obavljaju robne rezerve smatraju državnom tajnom kao da čuvaju uranijum a ne kukuruz. Najlogičnije rešenje bi bilo ukinuti robne rezerve a čuvanje strateških proizvoda za slučaj rata poveriti nekoj drugoj instituciji. Ako se to čini malo radikalnim za početak bi bilo dobro da se rad robnih rezervi učini transparentnijim i da se ukinu diskreciona ovlašćenja kojim raspolažu rukovodioci ove institucije.

Kraća verzija ovog teksta je objavljena u novinama Biznis prošle nedelje. Hvala Goranu Živkovu na korisnim savetima.

Asparagusni outsourcing

Američko Ministarstvo poljoprivrede je potuklo i samog MIlosavljevića: "U.S. asparagus production has been declining over the past decade, while world asparagus production has been increasing. . . . Over the last decade, the U.S. asparagus trade balance has widened ". Izveštaj dalje napominje da američke proizvođače najviše ugrožavaju konkurenti iz Perua i Meksika, koji imaju jeftinu radnu snagu, a pristup tehnologiji. No, ne propušta se naglasiti da je Kina (usual suspect) najveći proizvođač asparagusa na svetu da i da sa tom zemljom postoji izrazito nepovoljan trgovinski bilans u pogledu asparagusa. Možda je pored svećara koje je podržala Hilari Klinton vreme i da proizvođači asparagusa zatraže neku carinsku zaštitu od asparagusnog outsourcinga u Kinu.

Phone fakeout

Paradoks glasanja je termin koji se koristi u teoriji javnog izbora. Otprilike, pošto je logično da ljudi budu nezainteresovani za glasanje jer je pojedinačan glas irelevantan (jer glasaju milioni) i što su troškovi informisanja o programima političkih partija relativno visoki (utrošeno vreme), onda je relativno nelogično zašto ljudi uopšte izlaze na izbore.

Veliki broj ljudi izlazi na glasanje ali je mnogo i onih koji su nezainteresovani za politiku. Kako je politika često tema, pogotovu oko izbora, nezainteresovani ponekad dolaze u neprijatnu situaciju da ne mogu da ravnopravno učestvuju u političkim diskusijama sa prijateljima što može da ima razne posledice po njihov društveni život. Kao deca koja u školi budu zapostavljena jer ih roditelji kažnjavaju ukidajući im TV privilegije pa ne mogu da prepričavaju avanture snorkijevaca. Ako ste nezainteresovani za politiku ne očajavajte. The Onion nudi kratak kurs koji će vam pomoći da se pretvarate da vas politika zanima.

Poštena inteligencija slobodna od neoliberalne dogme

Žao mi je što sam ovo pronašao tek jutros. Dakle, Slobodan Antonić o Branku Milanoviću:

"Milanović pokazuje kako se intelektualac može pošteno odnositi prema svom poslu i prema svojoj zemlji. On ne skreće pogled od nevolja koje proizvodi jedan hipertrofirani sistem moći. Milanović ne želi smrt tog sistema (pošto neki drugi nije na vidiku). On želi da ga uljudi, popravi, učini podnošljivijim. Milanović nije tehnokrata koga zanima samo sistem, niti ideolog koga zanima samo doktrina. Njega brinu ljudi, njihova sudbina, njihov život. Njega brine Srbija, sa svim njenim zabludama, iskušenjima, manama i vrlinama. Zato on hoće da pomogne. On misli o drugačijim putevima, o alternativnim izlazima. Nekada njegove ideje izgledaju nezgrapno. Ali, on ne obmanjuje, ne širi iluzije, on vidi probleme i iskreno pokušava da ih reši. I što u tome ima neke nespretnosti, to je zato što je on poprilično sam, što njegove kolege samo gledaju tržište i uzdaju se u nevidljivu ruku koja će sve da uredi.

Da je više takvih kao što je Milanović bolje bismo razumeli svet u kome živimo, bolje bismo shvatali svoj sopstveni položaj i lakše bismo iznalazili puteve poboljšanja. Zato je važno podržati Milanovića. Kao netipični ekonomski analitičar, on uspostavlja nove standarde u našoj sredini. On pokazuje kako se može biti slobodan od neoliberalne dogme. On pokazuje kako i ekonomista, verovali mi to ili ne, jeste i može biti ljudsko biće."

Mislim, stvarno...Iz čitave ove Antonićeve ljubavne ode Milanoviću jedino je jasno da svaki onaj "intelektualac" koji dođe recimo do različitih zaključaka od Milanovića ima "nepošten odnos prema svom poslu i svojoj državi" a uz to još i "nije ljudsko biće". A takvi su, mni Antonić, većina "konvencionalnih" ekonomskih analitičara u Srbiji (najgori Gligorov i ja, čije "neoliberalne" napade na svog favorita Antonić s neodobravanjem navodi). A ako pošteni intelektualac i ljudsko biće kaže i poneku glupost, tj "nezgrapnost" (možda poput onog saveza sa azijskim zemljama umesto EU) ljudi smo, treba mu oprostiti jer je dobronameran, odnosno "želi dobro Srbiji".

Stvarno, Antonićevi kriterijumi za istinskog itnelektualca i nisu tako visoki : treba samo voleti Srbiju (njega, Đorđa, Voju i Sašu Tijanića iznad svega), mrzeti globalizaciju, neoliberalizam i Ameriku/EU. Milanovićevo ime u ekonomskoj teoriji i pozicija u Svetskoj Banci su pre kontraindikacija, on vredi tačno onoliko koliko nije ekonomista i važna osoba u WB, onoliko koliko je izbegao zamci "obezljuđenja" koju te stvari nužno postavljaju pred svakog pravog srbskog antiglobalističkog patrijotu, a kojoj mnogi drugi ekonomsita /neoliberal, kako vidimo, nije izbego. No, u tom smislu su Dragan Šormaz i Miloš Aligrudić mnogo poštenija inteligencija od Milanovića: Kosovo jednako vole, EU jednako ne vole, prema Srbiji/Koštunici su još dobronamerniji od njega, ni blizu nisu nekom opakom neoliberalnom osinjaku poput Svetske Banke koji bi potencijalno mogao načetu njihovu srBsku duhovno-moralnu supstancu, izriču mnogo simpatičnije i pituresknije "nezgrapnosti" od Milanovića, a i od neoliberalne (kao i svake druge) dogme su svakako slobodni.

Ludaci su među nama

Na sajtu uglednog nacionalnog časopisa za filozofiju i društvena istraživanja, Nova Srpska Politička Misao, trenutno ima zanimljiva anketa: Kako bi trebalo reagovati na nezavisnost Kosova. I ponuđeno je 5 opcija: 1) vojna intervencija, 2) ekonomska blokada, 3) diplomatski pritisak, 4) ništa i 5) ne znam.

Rezultati kažu da oko 40% čitalaca NSPM misli da bi trebalo vojno intervenisati.

Recepti i rezultati

Oduvek sam teorije da "nema jedinstvenog recepta" za ekonomski uspeh, i da to zavisi od zemlje do zemlje, smatrao posebno bizarnom vrstom anti-intelektualizma, bez obzira da li je zagovaraju likovi poput čuvenog Katića iz Politike, ili pak ekonomski nobelovci.

William Easterly, profesor sa NY univerziteta ima odličnu kritiku novog izveštaja Svetske Banke o perpektivama prevazilaženja siromaštva, koji smo ovde već komentarisali, a koji se u osnovi svodi na "nema recepta" anti-intelektualizam. Kaže Easterly: "The report of the World Bank Growth Commission, led by Nobel laureate Michael Spence, was published last week. After two years of work by the commission of 21 world leaders and experts, an 11- member working group, 300 academic experts, 12 workshops, 13 consultations, and a budget of $4m, the experts’ answer to the question of how to attain high growth was roughly: we do not know, but trust experts to figure it out.

This conclusion is fleshed out with statements such as: “It is hard to know how the
economy will respond to a policy, and the right answer in the present moment may not
apply in the future.” Growth should be directed by markets, except when it should be
directed by governments.

My students at New York University would have been happy to supply statements like
these to the World Bank for a lot less than $4."

Pročitati pažljivo

Intervju Dušana Stojanovića Politici. Tako razmišlja dobar ekonomista.

Branko Milanović Revisited

Zanimljivo je posmatrati ideološku evoluciju raznih poznatih ljudi tokom vremena. A kad je ta evolucija još i bizarna i pomalo odurna, eto prave zabave.

Ako čitate kolumne Branka Milanovića U Politici, za vas neće biti dileme - Voja Koštunica je divan čovek, a ni radikali nisu tako loši, naprotiv, pregovore sa EU treba obustaviti zbog Kosova i zato da se "Srbi više ne bi delili". Nacionalno jedinstvo srpskog naroda, odbrana Kosova i teritorijalni integritet su toliko važni da sve ostalo bledi pred tim. Evo samo jednog karakterističnog pasaža: "Osnovni razlog zašto sam protiv jeste zato što pitanje članstva u EU značajno, čak i ključno, utiče na političku destabilizaciju Srbije. Od pitanja oko koga su se skoro svi slagali, Evropa je postala pitanje oko koga se Srbi najviše dele. Ne zbog toga što ne veruju u ekonomske prednosti udruživanja, već što nisu spremni da se zarad Unije odreknu Kosova". U raznim drugim njegovim tekstovima naći ćete slične i gore stvari.

A sad, brzo nazad - godina je 1993, isti autor, časopis Naša Borba:

"Slobodan Milošević sedi i čeka. Objektivno, njegova situacija je očajna. On jeste predsednik nečega što se naziva država, ali ga niko ne priznaje. Sankcije ga sve više stežu. Komanduje i nečim što se naziva Vojska Jugoslavije, a što se posle izgubljena dva rata, istaklo uglavnom bombardovanjem gradova i masakrima civila, i što bi se pod udarom iz inostranstva raspalo za nedelju dana. Ima nešto što se naziva Skupština gde sede samo on i fašisti. Ima grupu građana koju je on izabrao i koja sebe naziva saveznom vladom. A sankcije i dalje traju..." Ili, tek ovo:

"Način govora koji upražnjavaju srpski političari jeste nešto što bih nazvao "balkanskim mačizmom". On ima dve komponente. Prvo, treba govoriti gromoglasno i busati se u prsa da bi se domaćoj publici kao i inostranstvu odao utisak sigurnosti i snage. Ovakvo ponašanje vuče svoje korene iz samoupravnog socijalizma, u kome je, kao što znamo, Armija "bila garant mirnog života svih trudbenika" (dok nije počela trudbenike da bombarduje po gradovima), u kome nas "ništa neće skrenuti sa Titovog puta" (dok on diljem zemlje nije proglašen za najvećeg zlikovca) i u kome je "samoupravljanje bilo izraz vekovnih stremljenja radničke klase" (dok radničku klasu nije dovelo do prosjačkog štapa). Na domaćem terenu, primer busanja u prsa je gromoglasan "patriotizam" gde stvarno angažovanje osobe u odbrani nečega za šta se zalaže, i način govora o tome obično nisu ni u kakvoj vezi. Biljana Plavšić poziva, iz komfornog beogradskog stana, na pogibiju šest miliona Srba. Bilo bi zanimljivo reći joj: "Slažem se. To je odlična ideja. Evo, neka ova pogibija srpstva krene sa vašim žrtvovanjem za srpsku stvar". Momo Kapor i Milić od Mačve, sa bezbednih daljina, bodre druge da idu u smrt. Isto rade i beogradski akademici. U svakom razvijenijem društvu, takav očiti nesklad između ratobornih poziva i udobnog života, potpuno bi oduzeo legitimnost takvim "profesionalnim patriotama". Kod nas to nije slučaj: veće su patriote oni koji su se na narodnoj muci obogatili i narod poslali u pogibelj, nego oni koji su savetovali umerenost, razum i spasavanje života, a posledice opšte nesreće i sami trpe."

Hm, baš me zanima čime se patriotsko busanje u prsa i prazne pretnje Zapadu V. Koštunice i ostalih savremenih naslednika Biljane Plavšić, Karadžića i Miloševića, kao i njihovih akademika, danas delo iz Milanovićevih kolumni u Politici? I da li su radikali za našeg kolumnistu i dalje "fašisti" kao i 1993 godine? Izgleda da nisu; naime kao da su svi ti nacisti, fašisti, profesionalni patrioti- hohštapleri iz 1990-ih odjedared obnoć premetnuli u divne ljude, borce za ispravnu srpsku stvar, nacionalno jedinstvo i žrtve nepromišljene politike svetskih sila.

Još zanimljivije od ovog preumljenja Branka Milanovića po pitanju Naciona je njegovo preumljenje po pitanju ideologije. Kada je otišao u Ameriku krajem 1980-ih on je bio liberalan ekonomista. Koliko sam shvatio, Steve Pejović je bio toliko oduševljen njegovom briljantnošću da ga je predložio za neki high profile posao u Svetskoj Banci. Ali, posle nekog vremena, čovek je prolupao i postao žestoki levičar, i rečeni Pejović se jako pokajao zbog promocije takvog jednog lika. Danas je Milanović ogorčeni socijalista, čija je primarna oblast profesionalnog zanimanja svetsko siromaštvo, tj dokazivanje da kapitalizam nije tako efikasan u iskorenjivanju siromaštva kako se priča i da značajnu ulogu u tom poslu treba da igraju međunarodne ustanove sa svojom "razvojnom pomoći". Njegova ideja za svetsku preraspodelu dohotka je ta da bogate zemlje moraju da daju siromašnima, ali istovremeno mora da se vodi računa da nijedan pojedinac koji dobija ne bude pre transfera bogatiji od onog ko daje, što praktično po Milanoviću znači da bi samo siromašne i vrlo egalitarne zemlje mogle da se kvalifikuju za pomoć (Mugabeov Zimbabve i Severna Koreja najbolji kandidati). I na kraju, transferom nejednakost kao posledica transfera mora da opadne i u zemlji donoru i primaocu. Mora da se spreči "globalno regresivna preraspodela". Amin, druže.

Ali, što je najzabavnije, izgleda da su oba Milanovićeva preumljenja tekla nekako simultano: u početku je bio liberal i kosmpolitski kritičar Miloševićevog nacizma, da bi protokom vremena prerastao u ekonomskog socijalistu, ali istovremeno i u zagovornika kosovskog Zaveta, Srpske Sloge, i apstiniranja od integracija sa zlim i neuviđavnim zapadnim svetom. Nevidljiva ruka, zar ne?

Uloga političke korektnosti u američkoj krizi tržišta nekretnina

Svakodnevno slušamo o padu cena nekretnina u Americi i opasnostima koje ta stvar nosi po američku i svetsku ekonomiju. Naravno, to je, po konvencionalnoj mudrosti, "kriza" koju je izazvalo tržište, tj pohlepni špekulanti koji su davali kredite šakom i kapom. Ali, ipak da bismo spasili malog čoveka, trebalo bi otplatiti njihove nenaplative kredite.

Činjenica da tokom poslovnih ciklusa u savremenom kapitalizmu tržište nekretnina često biva jedno od najviše pogođenih je davno uočena. Zapravo, kada centralne banke u nameri da efektuiraju politiku jeftinog novca da bi "podstakle rast" snižavaju kamatne stope, to se na biznis reflektuje tako što se znatno uvećava obim investiranja u takozvane zaobilazne (roundabout) proizvodne procese, tj one koji sadrže više faza ma kojima se trguje faktorima proizvodnje. Da bi se neki proizvodni proces koji sadrži više faza pokrenuo i kompletirao potrebna je veća količina kapitala. Niže kamatne stope šalju lažni signal da kapitala ima više, i dolazi do preinvestiranja u zaobilazne projekte. Kada dođe do sloma ili recesije ti projekti za koje se ispostavlja da su zapravo neprofitabilni moraju da budu likvidirani. Stoga kapitalno intenzivne industrije poput proizvodnje kapitalnih dobara, mašina, prerade sirovina ili trajnih potrošnih dobara, poput kuća, doživljavaju najpre najveći bum, a naravno kasnije najveći pad, za vreme recesije.

Međutim, u tekućoj američkoj situaciji, recesije zapravo još uvek nema, pre se može govoriti o usporavanju. A ipak, tržište nekretnina doživljava snažan pad. Ne pretendujem da imam potpuno objašnjenje, ali evo jedne zanimljive okolnosti o kojoj vredi razmisliti. Poslovanje nekretninama je od početka 1990-ih do danas doživelo snažnu državnu regulaciju koja je opravdavana navodnom diskriminacijom manjina od strane kreditora. Otprilike, predrasude koje bankari i kreditori imaju prema manjinskim klijentima (recimo crncima) vode tome da oni teže mogu da dobiju kredite za kuću. Kao lek za ovu "bolest" uvedeno je više sve strožijih regulacija čija je suština bila da se banke i kreditori prisile da pozajmljuju bez uobičajenih kontrolnih mehanizama, poput kreditne istorije klijenta, garancija platežne moći, odnosa dohotka i rate kredita itd. Firmama je dozvoljeno (naređeno) da dele kredite za nekretnine manjinama bez poštovanja ovih uobičajenih bankarskih standarda.

Sada je đavo došao po svoje. Firma Countrywide, najveća iz ove branše u Americi, koju su progresivci uzimali kao svetao primer "socijalno odgovornog bankarstva", a koja se ove godine našla pred bankrotstvom, povećavala je zajmove bez učešća po vrlo niskim kamatnim stopama, i bez primene ikakvih restrikcija i osiguranja, sa oko 1 milijarde $ 1992 na oko 80 milijardi 1999 i oko 600 milijardi 2003. Na kraju je morala da se merdžuje sa Bank of America da ne bi potpuno bankrotirala. Situacija je slična i sa drugim velikim kreditorima.

Nije stoga teško zaključiti da je pritisak na tržište nekretnina koji i inače postoji kod poslovnih ciklusa, u Americi ovaj put bio znatno pojačan "altruističkom" i "progresivnim" reformama vlade kojima su se privatni dobici pripadnika "manjina" povezali sa troškovima koje nema ko da plati, te je došlo do sloma tržišta. Joe Stiglitz bi rekao "informaciona asimetrija", i to klasični primer. Meni se čini da su pre u pitanju - nenameravane ali predvidive destruktivne posledice državnog altruizma prema siromašnima i manjinama. Od strane kreditora imali smo potpunu informacionu simetriju, tj jasnu svest i znanje o tome koji klijent valja a koji ne valja (contra Stiglitz), ali uz dodatak zakonske naredbe da moraju da pozajmljuju lošima, i očekivanja da će iz predvidivog čabra biti izbavljeni bail-out operacijama vlade - tj moralni hazard. Ko ne bi pokleknuo pred takvom kombinacijom?

Dakle, greška države, a ne tržišta!

Samo lepe vesti

Sajt B92 prenosi vest da je rumunski Senat usvojio zakon kojim se medijima nalaže da najmanje 50% svih vesti moraju da budu "pozitivne", šta god to značilo. Argument je da loše vesti vode ljude u depresiju. Kakva nebuloza, kao da neko tera narod da prati medije.

Međutim, mislim da je dobro skrenuti pažnju na jednu, za nas, interesantniju pojavu - od kako su bivše komunističke zemlje ušle u EU, primera ovakvih gluposti ima više. Recimo, vlasti u Slovačkoj su donele novi Zakon o medijima, koji značajno ograničava slobodu štampe, Bugarska odbija da se suoči sa organizovanim kriminalom i korupcijom, a sećamo se i šta se pre dve godine desilo u Mađarskoj.

Poenta je - ulazak u EU nije i ne može biti rešenje za sve.

Novi blog

Novi blog, Creative Capitalism za koji pišu Becker, Posner, Easterly, Glaeser, Landsburg i još neki, na temu filantropije.

PS. U stvari, sad kad sam malo bolje pogledao o čemu se radi, vidim da nije blog, već "razgovor" iz koga treba da nastane nova knjiga na temu kapitalizma, filantropije i ekonomskog razvoja.

Energija

Citat Alexa Tabarroka:

"Na kraju, vezano za naftu - koga briga koja je cena? Pravi problem je energija, a ne nafta. A ja sam ubeđen da će cena energije padati na dugi rok".

Mene zaista iznenađuje od koliko sam pametnih ljudi čuo da su zabrinuti zbog "energetske krize". Brinuti na početku 21. veka oko energije je meni prilično apsurdno.

Da se ja pitam, pre se treba brinuti oko toga što Severna Koreja, Pakistan, a uskoro možda i Iran, imaju nuklearke. Mislim, ako baš želite oko nečega da brinete.

Stručnjaci i tržište

Press:
Politički analitičar Milan Nikolić smatra da bi veliki broj ministarstava „bio dobra vest" kada bi ih vodili stručnjaci.

Logička ekstenzija Nikolićeve tvrdnje je da bi i socijalizam bio dobra stvar kada bi na vlasti bili stručnjaci. Ali nije jedini, dok ovaj izbor ministara traje, najčešće se govori o njihovoj stručnosti. Na to smo već navikli, jer se već odavno kod svake nove vlade govori o izboru "stručnjaka". Još 1990-ih je opozicija sanjala o postavljanju "ekspertske vlade" koju bi činili vanstranački stručnjaci. Posle 2000. Vladan Batić je tvrdio da je tadašnja Đinđićeva vlada najbolja u Evropi, jer ima "najveći broj doktora nauka", njih petnaestak. A šampion je na kraju ispao G17, koji je ekspertizam doveo na nivo ideologije.

Ali da li je zaista bitno da ministar bude stručnjak? Ludvig fon Mizes, što se mene tiče najveći ekonomista svih vremena, je negde pisao da je "od svih vlada najopasnija ona koju čine eksperti". I on je imao u vidu eksperte koji misle da država može da upravlja privredom na način na koji se upravlja preduzećem. To je potpuno pogrešan pristup. Ekonomija nikada ne uspeva kao ustrojen sistem sa ciljem i namerom. Ekonomija uspeva samo kada pojedinci u okvirima slobodnog društva traže ostvarenje svojih ličnih ciljeva. Zapadne ekonomije se nisu razvile zato što su njima upravljali ekpserti. Naprotiv, razvile su se u 19. veku zato što je tamo bilo uspostavljeno slobodno društvo. Eksperti su došli posle, uglavnom u drugoj polovini 20. veka, kada je već bilo kasno da se sve upropasti, a i nikada nisu preuzeli ulogu koja im se namenjuje u zemljama bivšeg komunizma.

Poenta je da vlada nije tu da upravlja društvom nego da postavi okvire. Umesto stručnjaka po ministarstvima i agencijama koji će nam reći šta da izvozimo a šta da uvozimo, treba smanjiti poresko i regulaciono opterećenje privrede i onda ćutati i gledati sa strane. Verovali ili ne, pokazano je da se tako dolazi do najboljeg ishoda. Naravno da ljudi u ministarstvu finansija treba da znaju kako se piše budžet, ali nije potrebno da ministar bude ekspert za pisanje budžeta. Za ministra je potrebno da razume da niski porezi podstiču privredu, a da je visoki destimulišu. Imali smo u dosadašnjoj vladi zaista vrhunskog stručnjaka za ministra telekomunikacija (Aleksandra Smiljanić, doktorirala čini mi se na Princetonu), ali ona je onda zbog sopstvenog nerazumevanja mehanizma tržišne konkurencije aktivno usporavala razvoj interneta i sprečavala privatizaciju Telekoma.

U vladi su pre svega potrebni ljudi koji razumeju kako slobodno društvo funkcioniše na principima decentralizovanog izbora i dobrovoljne razmene. Šta radi stručnjak na mestu ministra prosvete? Ne postoji takav stručnjak za obrazovanje koji može postići efekte kakve postiže decentralizacija i deregulacija obrazovanja -- sloboda osnivanja privatnih škola raznih vrsta, ostavljanje roditeljima da izaberu u kakvu vrstu škole dete treba da ide i šta tamo da uči, ostavljanje fakultetima da se na tržištu bore za studente time što će poboljšavati program i nastavu, umesto da se subvencionišu. Neka cveta hiljadu kurikuluma, a roditelji neka odluče gde da pošalju dete. Tako će se iskristalisati oblici nastave, radno vreme i plate nastavnika i sve će biti po meri kupca obrazovanja. (Država može da plaća obrazovanje izdavanjem vaučera, da sada ne idemo u tu temu).

Najveća stručnost u vođenju države je spoznaja da se do najboljih ishoda dolazi kada se ljudima ostavi da slobodno na tržištu roba i ideja "glasaju" za robe i ideje koje im se sviđaju. I nema oblasti, od ekonomije preko zdravstva do obrazovanja, u kojima jedan čovek ili grupa to može uraditi bolje nego što milioni ljudi zajedno urade svojim pojedinačnim dobrovoljnim izborom -- stvar koja je u srpskom jeziku poznata još i kao tržište.

Šta je problem sa penzijama?

Koliko vidim, a pričao sam sa nekoliko ljudi o tome, "problem penzija" je veoma neshvaćen. Nisam ni ja siguran da ga baš shvatam, ali da probam.

Dakle, prva stvar - neko se tu ne razume u elementarnu matematiku. Izmenama i dopunama Zakona o penzijskom osiguranju, koji je donet 2005. godine su predviđene dve suprotstavljene stvari - da se penzije pretežno usklađuju sa rastom troškova života, kao i da prosečna penzija ne može da padne ispod 60% prosečne plate. Ako penzija padne ispod 60%, onda se vanredno usklađuje, tako da poraste na 60% prosečne plate. Na prvi pogled deluje razumno, ali samo na prvi pogled. Već na drugi pogled se jasno vidi da zakonsko rešenje u stvari glasi "Penzija se usklađuje pretežno sa troškovima života dok ne padne na 60%. Kada padne na 60%, onda se usklađuje isključivo sa rastom plate (kako bi zadržala učešće od 60%)."

Drugo, dosadašnja moja priča, a i priče skoro svih koji to komentarišu u javnosti, zanemaruje sledeći stav istog člana Zakona koji jasno kaže "Ovo vanredno usklađivanje može se vršiti samo tri godine od dana donošenja ovog zakona". Bubući da je zakon donet septembra 2005., ostaje da se prosečna plata uskladi sa prosečnom penzijom samo još jednom, a nakon toga sme da padne ispod 60%.

Dakle, šta u stvari traži Krkobabić? Moram priznati da baš ne znam. Izgleda da traži da se prosečna penzija popne na 70%, i da na tom nivou i ostane, tako što bi se usklađivala samo sa prosečnom platom.

Moram takođe da priznam da mislim da to nije nužno loše rešenje, AKO se dogovorimo oko toga šta je "prosečna penzija". Taj broj sada, očigledno, znači "ukupno isplaćene penzije, podeljene brojem penzionera". Šta meni tu smeta? Pa, to što u "ukupan broj penzionera" ulazi i veliki broj ljudi koji nisu odradili pun penzijski staž, nego su postali penzioneri po nekom drugom osnovu - invaliditet ili starost. Sada je već, ako je verovati mom relativno ograničenom iskustvu sa penzionerima, prosečna penzija, za onog ko je "odradio svoje", preko 90% prosečne plate. Prosečnu penziju "vuku" naniže svi oni koji su radili manje od punog staža.

Daću numerički primer, kako bih demonstrirao problem. Recimo da u državi postoje samo dva penzionera koji su obavljali potpuno isti posao, ali jedan je odradio pun staž (40 godina) a drugi je odradio samo pola staža (20 godina), ali je, zbog starosti, otišao u penziju. Ako je prosečna plata 1000 evra, onda ovaj prvi penzioner mora da ima penziju od 934 evra, a drugi 467, da bi njihova prosečna penzija bila 700 evra (70% od prosečne plate), ali i da bi se uzelo u obzir to što je prvi radio duplo duže nego drugi. Zamislite zatim da se onda penzioniše još jedan radnik sa samo 20 godina staža. Sada bi penzija prvog morala da poraste na čak 1060 evra, a pazite sad ovo - i penzije drugog i trećeg penzionera bi morale da porastu na čak 530 evra, da bi prosečna penzija za njih troje ostala na 70% prosečne plate! Znači, penzionisanje jednog sa malim stažom, dovodi do rasta penzija za sve, uključujući i za njega!

Ako mene pitate, potpuno je sulud sistem u kojem neko ima višu penziju nego što je imao platu. Mislim da je mnogo bolji sistem koji kaže "Onaj ko odradi pun staž ima pravo na penziju koja iznosi 70% njegove prosečne plate koju je zaradio za vreme radnog staža. Svako ko ode u penziju sa manje od punog staža, linearno mu se umanjuje penzija." Naravno, u praksi, imajući u vidu inflacije i sve ostalo, veoma je teško odrediti koliku je platu neko zarađivao pre 30 godina. Ali, nije teško izračunati koliko je ta plata iznosila u odnosu na tadašnji prosek plate. Onda se izračuna prosek tih odnosa za ceo period rada (kao što se i sada radi).

Znači, ako je neko u proseku zarađivao 86% od prosečne plate, sada bi mu se penzija izračunala tako što bi se uzela prosečna plata u Srbiji danas, pomnožila sa 0,86, a onda i sa 0,7.

Takav sistem bi ispunio osnovni zahtev Krkobabića (da se penzije usklađuju isključivo sa platama), ali bi uveo i rezon u ceo sistem. Takođe, a to je ovde novost, moglo bi da se "tumači" da prosečna penzija iznosi 70% od prosečne plate.

Ni meni nije jasno....

Juče je Đorđe Vukadinović u Politici pitao "Nije li sve malo čudno". Moram priznati da meni jeste. Dakle, nije mi čudan stav DS-a, G17, SPS-a, čak ni LDP-a. Čudno mi je držanje Koštunice.

Mislim, ako sam ja dan posle izbora čuo da su se socijalisti i DS još ranije dogovorili da prave Vladu, sigurno je to čuo i Koštunica. I zato mi nije jasno zašto je glumeo pregovore sa socijalistima. Umesto da prvog dana kaže - znamo da postoji dil socijalista i ZES-a, smatramo da je to kršenje izborne volje, bla, bla, bla, Koštunica je savršeno odigrao ulogu tvrdog pregovarača (posebno kada je izašao sa onom pravnom analizom) i time dao izgovor socijalistima (odnosno Palmi, ali to je bilo dovoljno) da naprave vladu sa ZES-om.

Zašto, nije mi jasno... Mogao je da kaže - stavićemo SAA na glasanje, a DSS će glasati protiv. Tako bi i ispunio predizborno obećanje, ali bi i napravio Vladu. Ako bi imao vladu, SAA ne bi morao da sprovodi, ako baš neće, i time bi mogao da uspori EU integracije. Zašto RTS nije svako veče vrteo Dačićeve izjave iz kampanje, takođe mi nije jasno. Što se penzija tiče, to mi je još nejasnije. Iskreno, ja sam očekivao da će i DSS i DS 'ladno prihvatiti povećanje penzija.

Nijedno od mogućih objašnjenja - pritisak tajkuna ili stranih ambasada, mi nije uverljivo. Mogućnost da se Koštunica sve vreme nadao da će Dačića "privesti pameti" takođe nije u skladu sa dosadašnjim Koštuničinim ponašanjem. Možda je mislio da će moći nečime da mu pripreti, ali je to Tadić kontrirao ponudom Dačiću da bude ministar policije.

Na kraju krajeva, pretpostavljam da je mogao, kada je video da će DS da pravi vladu sa SPS-om, da ponudi da DSS uđe u vladu umesto SPS-a. Mislim da bi i DS i G17 i tajkuni i strane ambasade i većina članova DSS-a to rado prihvatila.

Dakle, zašto Koštunica odlazi u opoziciju? Nemam pojma. Ako neko zna, neka kaže.

U se i u svoje kljuse

Morgan Tsvangirai je odustao od drugog kruga izbora u Zimbabveu zbog pritiska vladajuće partije na pristalice opozicije. Prvo je prihvatio zvanične rezultate prvog kruga i pristao da učestvuje u drugom krugu, da bi sada iznenada odustao. Umesto toga, u editorijalu koji je poslao Guardianu iz holandske ambasade u kojoj se skriva, poziva međunarodnu zajednicu da vojnom akcijom smeni Mugabeov režim i postavi privremenu upravu UN.

Za situaciju u Zimbabveu ne postoje jednostavna rešenja. Postoje loše i gore alternative. Tsvangirai je odlučio da brani volju naroda na još jednim izborima očekujući da će u drugom krugu naneti poslednji udarac tridesetogodišnjem režimu. DOS je u Srbiji takvu opciju odbio plašeći se da će Milošević uvesti vanredno stanje ili na drugi način uticati na sigurnu pobedu opozicije. Otuda 5. oktobar. Tsvangirai nije želeo da primeni revolucionarnije metode verujući u svoju pobedu. Dve identične situacije i prilično različita pristupa. Logično je da odgovorni političari izbegavaju da donose odluke koje mogu da dovedu do krvoprolića. Ipak, treba uzeti u obzir i troškove ne organizovanja revolucije. Koliko života će koštati prolongiranje Mugabeovog režiima? Koliko života će koštati odlaganje revolucije? Mislim da je DOS doneo hrabru odluku, na čemu sam im zahvalan.

Tsvangirai danas, zahtevajući vojnu akciju od strane UN, i sam kaže da ne postoji mirno rešenje krize u Zimbabveu. Mislim da će se razočarati kada shvati da je njegov poziv ostao neuslišen. Međunarodna zajednica, a pogotovu svetske sile, danas nisu spremne na humanitarne vojne intervencije. Nisu pomogle u Sudanu pa neće ni u Zimbabveu. Sve će se zaustaviti oštrim osudama režima. SB je juče doneo neobavezujuću rezoluciju kojom osuđuju režim. Nije loše za SB imajući u vidu da su Kina i Južna Afrika, koja trenutno učestvuje u radu, do sada blokirale ovakve odluke, ali svakako je premalo za ono što Tsvangirai očekuje. Međunarodna zajednica očekuje da Zajednica južnoafričkih država (SADC) reši problem u njihovom okruženju ali teško je da će se i ove zemlje upustiti u nešto što i SAD izbegava.

Znam da je neukusno pričati o hrabrosti sa udobne razdaljine ali Tsvangirai će pre ili kasnije morati da preuzme odgovornost za poverenje koju su mu ukazali birači. U kalkulaciju bi trebalo da ubaci ne samo troškove revolucije nego i troškove produžavanja Mugabeove diktature. Ako je racionalan shvatiće da je manje izgubljenih života bolje nego više. Naravno, alternativa je da nastavi da održava status kvo redovno pozivajući međunarodnu zajednicu u pomoć i nadajući se da Mugabe neće još dugo. Šta god da odluči ja mu želim sreću a ljudima u Zimbabveu da što pre vide leđa diktatoru.

Zašto su vegeterijanci nemoralni

Pol Makartni hoće da uvede vegeterijanski ponedeljak - da se ponedeljkom ne jede meso i time pomogne smanjenju emisije gasova sa efektom staklene bašte. Ne samo da bi time maltretirao ljude nego i životinje. Naime, širenje vegeterijanizma je jedna od najgorih stvari koja se može desiti domaćim životinjama.

Ovde je članak Robina Hansona koji me je u to ubedio. Poenta je da domaće životinje ne postoje same od sebe. Čovek njih gaji sa jedinom namerom da budu pojedene. Kada bi sada svi prestali da jedemo meso, niko ne bi više gajio domaće životinje.

Život je naravno prva moralna vrednost. Kada bi svi postali vegeterijanci, to bi značilo prestanak gajenja domaćih životinja i mnogo manje novonastalih života. Tačno je da domaće životinje u nekom životnom dobu budu ubijene da bi se pojele -- ali šta je bolje, živeti bar donekle i onda biti ubijen, ili ne biti uopšte ni rođen? Ako verujete da je život uvek bolji, onda vidite zašto je jedenje mesa moralno. Tražnja za mesom i životinjskim proizvodima izaziva tražnju za domaćim životinjama, a to dovodi do rasta stočnog fonda ili drugačije, do mnogo novih života. Ti životi nisu sjajni, kraći su nego što bi mogli da budu, ali treba shvatiti da kad ljudi ne bi jeli meso onda najveći broj njih ne bi nikad ni bio rođen.

Odbijanjem da doprinese ovom procesu, svaki vegeterijanac godišnje košta životinjsko carstvo na desetine nikad rođenih životinja.

Tadić confidential

Provereni izvori javljaju da predsednik Tadić uzima radni odmor sledeće nedelje da prisustvuje samitu Afričke unije u Sharm El Sheiku. Valjda da ubedi zle jezike da Srbija nije odustala od saradnje sa zemljama u razvoju a možda i da se okupa. Želim mu prijatan provod, a ne bi bilo loše da nam pre brčkanja kaže ko će da bude premijer. Ne mora, ali bilo bi lepo.

Tijanićeva humanost

Iako je pretplata obavezna izgleda da RTS za sada nije podnosio krivične prijave protiv ljudi koji je nisu plaćali. Ako je verovati Aleksandru Vasiću iz radiodifuzne agencije onda zasluge za to ima isključivo Aleksandar Tijanić. Vasić tvrdi da je Tijanić oštetio RTS za 60 miliona evra. Pravilnije je reći kako je Tijanić uštedeo građanima Srbije isti iznos. Bez želje da analiziram Tijanićeve motive mislim da mu ovom prilikom treba čestitati. Na žalost verovatno pravičnog Vasića dokazao je da u Srbiji postoje pametni i oni manje pametni. Meni se čini da i dalje nije kasno da dokažete u koju grupu spadate. Nijednom direktoru RTS neće biti lako da počne da piše prijave. Svaki ozbiljan direktor će to pitanje gurnuti pod tepih i nadati se da je broj glupih u Srba i dalje na zavidnom nivou. Dokažimo suprotno.

Stari postovi o RTSu i pretplati ovde i ovde.

Zašto Berza nije na prodaju?

Beogradska berza, preduzeće u mešovitom vlasništvu sa večinskim državnim udelom, kaže da nije na prodaju. Razlog je isti koji se kod privatizacije državnih preduzeća često ponavlja: "jer srpska berza ima veliki potencijal koji je potrebno iskoristiti pre nego se proda većinski paket deonica".

Pre nekog vremena Đelić iz istog razloga nije hteo da proda NIS. Treba čekati da se poveća vrednost, pa ćemo onda prodati.

U čemu greše? U tome što su očekivanja uvek već ugrađena u cenu. Ako Berza stvarno ima taj potencijal, odnosno ako je očekivanje da njena vrednost porasti kredibilno, onda je to očekivanje već sada ugrađeno u cenu akcija Berze. Akcije vrede onoliko koliko se od njih očekuje da vrede u budućnosti. Ako se danas, na primer, sa stopostotnom sigurnošću objavi da će neka akcija koja danas vredi 10$ 2015. godine vredeti 10 000$, onda vrednost te akcije neće rasti postepeno nego će u istom trenutku, odmah danas, skočiti na blizu 10.000$ (umanjeno samo za normalnu kamatu na kapital do 2015.). Očekivanja su deo cene i barem bi ljudi sa berze to trebalo da razumeju. Jedini način da očekivanje ne bude ugrađeno u cenu je da ono ustvari ne postoji, odnosno da nije kredibilno, nego je plod nečije imaginacije.

Evo to isto o NIS-u.

Socijalisti u vladi

Ne mogu da kažem da mi "socijalno odgovorna vlada" previše smeta. Neće biti sjajno, ali treba imati na umu da najveći neprijatelj prosperitetne ekonomije nisu troškovi socijalne države koje će socijalisti sigurno podići, nego nerazumne ekonomske politike koje sputavaju tržište: stvari kao što su carine, trgovinska ograničenja, kontrola cena, inflacija, državno vlasništvo nad preduzećima ili subvencije firmama i pojedincima kroz razne programe. Te stvari smo imali i sa dosadašnjim vladama i nije sigurno da će ih socijalisti značajno pogoršati. Mi nemamo ekonomiste ili institute koji bi pokušali da približno izračunaju implicitne troškove nekih od ovih politika, ali nemojte sumnjati da su ogromni. Recimo zabrana uvoza polovnih automobila naizgled ne košta ništa, ali u praksi je za ovih nekoliko godina izbila iz džepova građana i privrede na stotine miliona evra -- što direktnih troškova, što propuštenih prilika. Pogrešne politike kao što je ova koštaju mnogo više od socijalne države, a često ne koriste nikome.

SPS smo, između ostalih stvari koje su uradili, zapamtili kao nosioce izrazito kormupirane vlasti, ali sada nema opasnosti da oni budu ono što su bili. Nisu ni tada bili korumpirani zato što im je to u genetskom kodu, nego zato što su ekonomske institucije to podsticale. Ako uvoz i izvoz regulišete po sistemu ekskluzivnih dozvola, ni Patrijah Pavle na mestu šefa carine neće dugo odoleti da malo pomogne bratiji. Naravno, sam SPS je taj koji je kreirao takav sistem tako da to ne znači da im se bilo šta treba oprostiti, ali jednostavno sada, kada su sistemski podsticaji za korupciju dosta manji, od istih tih ljudi ne preti ista opasnost.

Ne znamo kakve su im namere u drugim oblastima, kao što su ministarstvo policije ili prosvete, mada se tu ni prethodnici nisu nešto pokazali, ali ako se u ekonomskom domenu budu koncentrisali na socijalnu pravdu tj. preraspodelu dohotka i penzionere, biće dobro. Ministarstva koja su u rukama DS-a i G17, kao što su ekonomija, trgovina, poljoprivreda i finansije, mogu inventivnim predlozima naneti mnogo veću štetu nego Krkobabić sa penzijama. Kao što nema mnogo razloga za velika očekivanja od demokratskog dela vlade, nema ni razloga za preveliki strah od socijalista.

Kriza u Amsterdamu

Holandija uvodi zabranu pušenja na javnim mestima. Zabrana se neće odnositi na pušenje marihuane i hašiša u ovlašćenim kafeima. Ipak, dodavanje duvana se smatra grehom i biće zabranjeno. Zakon predviđa velike novčane kazne za kršenje ovih pravila ali problem je što trenutno ne postoje uputstva koja bi pomogla inspektorima da procene da li je u pitanju čist ili posoljen džoint. Ovo je primer teško sprovodivog zakona. Valjda se nadaju da će se vlasnici lokala pridržavati pravila uplašeni visinom potencijalne kazne. Ono na šta ne računaju je da vlasnici ne razmišljaju samo o kazni već i o verovatnoći da budu otkriveni. Ako je proizvod ove jednačine kazna x verovatnoća otkrivanja = nula, toliko će se vlasnika i pridržavati zakona. Vlasnici izgleda pretpostavljaju da će vlada ipak naći načina da ih kontroliše pa su počeli da nabavljaju vodene lule da bi nadomestili mušterijama nedostatak duvana.

Inače ova jednačina ima svoju primenu i u ekonomiji odnosno sprečavanju utaje poreza. Nije dovoljno imati visoke kazne već je bitna i verovatnoća otkrivanja utajivača. Ukoliko su poreske vlasti u stanju da otkriju svaki slučaj evazije i minimalne kazne su dovoljne. Drastične kazne sa verovatnoćom otkrivanja od par desetina procenata bi verovatno uticale na većinu građana da plaća porez. Mislim da je ovo formula koju koriste u Americi. Kod nas, nisu problem kazne već verovatnoća otkrivanja.

Karl Rove libertarijanac

Moje staro uverenje je da je G.W. Bush mnogo bojli predsednik nego što danas misle i levičari i mnogi samozatajni libertarijanci, i da će u budućnosti biti više vrednovan nego danas. No, već sada možemo videti da nešto sa dogmom o Bushu kao inkarnaciji svakog zla, od republikanske ratobornosti do velike vlade, ipak nije kako valja. Recimo, ovaj tekst iz WSJ je apsolutno najbolja ekonomska analiza koju sam je pročitao u novinama poslednjih nedelja, a možda i meseci, i bavi se ekonomskom nepismenošću i populizmom, kako Obame tako i Mekejna. I pogodite ko je pisac - omraženi Karl Rove, bivši Bushov savetnik koji je bio nateran da podnese ostavku, a čije ime je za većinu Amerikanaca danas psovka.

Evo, recimo jednog isečka gde govori o Obaminoj opsesiji naplatom poreza na ekstraprofit naftnim kompanijama: "Why doesn't Mr. Obama slap a windfall profits tax on sectors of the economy that have fatter margins? Electronics make 14.5 cents per dollar and computer equipment makers take in 13.7 cents per dollar, according to the Census Bureau. Microsoft's margin is 27.5 cents per dollar of sales. Call out Mr. Obama's Windfall Profits Police! " . U daljem tekstu, kritikujući Mekejnov prigovor naftnim kompanijama da ne ulažu u alternativnu energiju, Rove kaže: "Such investments, however, are not as important as money spent on technologies that help find and extract more oil. Because oil companies invested in innovation and technology, they are now tapping reserves that were formerly thought to be unrecoverable. Maybe we are all better off when oil companies invest in what they know, not what they don't.

And do we really want the government deciding how profits should be invested? If so, should Microsoft be forced to invest in Linux-based software or McDonald's in weight-loss research?"

Nisu tako loši ti neokonzervativci, zar ne? Još ćemo žaliti za njima, posebno kad vidimo ko dolazi na njihovo mesto...

Komunizam ružan, kapitalizam lep

Nekoliko puta sam čuo od posetilaca sa Zapada da je za njih najveće iznenađenje posle pada gvozdene zavese, kada su smeli da po prvi put posete bivše komunističke zemlje, bila njihova ružnoća. Beton, i samo beton, na sve strane, uz potpuno ruinirane ostatke svega od pre komunizma. A lepih stvari od pre komunizma je bilo, naročito u Centralnoj Evropi.

Moje lično iskustvo je da pojedine gradove skoro da nisam mogao da prepoznam posle samo par godina. Na primer, prvi put sam bio kao klinac u Budimpešti 1984. godine i Pragu 1992. godine, a onda sam otišao ponovo 1995. godine i nisam mogao da poverujem koliko su se gradovi za samo nekoliko godina promenili. U Drezdenu sam bio ove godine, bio sam na nekoj maloj izložbi slika gde su bile izložene slike Drezdena neposredno posle bombardovanja, slike iz 80-ih, kao i slike modernog Drezdena. Zapanjujuće je koliko toga nije bilo obnovljeno za 40 godina nakon velikog bombardovanja, a da je praktično sve obnovljeno do danas.

Pitanje je - zašto su komunistički gradovi toliko lepši danas, nego pre 20 godina? Naivni liberalni odgovor bi bio - zbog privatne svojine. Zgrade su ranije bile državne, a sada su privatne, pa je logično da ih privatni vlasnici bolje održavaju. Ali, ja ne govorim o tome. Ja govorim o tome da su javne površine i javne zgrade (trgovi, ulice, muzeji, pozorišta, crkve, tvrđave, palate) u mnogo boljem stanju danas nego pre 20 godina, a i danas i onda su bile u državnom vlasništvu. Dakle, šta se promenilo?

Mislim da je odgovor dvojak - komercijalizacija i demokratizacija. Gradske i nacionalne vlasti su shvatile da imaju šta da ponude zapadnim i dalekoistočnim turistima, ali da to moraju da nekako "zapakuju" - da očiste ulice, osvetle monumentalne zgrade, dozvole otvaranje privatnih kafića, restorana i radnji. Na to ih je primorao pre svega pritisak ljudi koji rade u delatnostima koje žive od turista. Tako su turisti i zdrav motiv za zaradom para doveli do toga da su danas Prag, Budimpešta, Drezden, a koliko čujem i Moskva i Sankt Peterburg, verovatno lepši nego ikada u svojoj istoriji.

Razmišljao sam malo na ovu temu, pa sam se zapitao - šta će u Beogradu ostati od komuzma, odnosno, da li postoji išta što je u Beogradu napravljeno za vreme komunista, a da je lepo? Naravno, korisnih stvari ima dosta, ali da li ima ijedne koja je lepa? Meni zaista nije ništa palo na pamet, mada je lepota vrlo subjektivna stvar. Možda bi neko rekao "Beograđanka", ali bi posebna ironija bila da je najlepše što je komunizam ostavio Beogradu najobičnija poslovna zgrada, napravljena po uzoru na hiljade sličnih zgrada na Zapadu.

1968, četrdeset godina kasnije

Prošlo je tačno 40 godina od poznatih lipanjskih gibanja u Beogradu, tj studentskih demonstracija koje su prvi put dovele u pitanje tadašnju vlast u Jugoslaviji. Iako je pokret bio "opozicioni" u smislu da je bio protiv vlasti, njegove osnovne ideje su bile radikalno komunističke - studenti i njihovi profesori, pripadnici grupe Praksis su optuživali Tita i jugoslovenske komuniste ne zbog odustva političkih ili ekonomskih sloboda, već za izdaju komunizma i dozvoljavanje previše nejednakosti. Osnovne ideje protesta su bile delom preuzete od zapadnih studenata koji su sa istim levičarskim, trockističkim i maoističkim stavovima demonstrirali širom Evrope samo mesec dana ranije, a delom prilagođene lokalnim jugoslovenskim okolnostima, kroz parole o "crvenoj buržoaziji" i zahteve sa povratak izvornom Marksu i većoj jednakosti samoupravljača.

Ovde imate ono što bi se moglo nazvati levom i politički korektnom recepcijom događaja iz juna 1968, a ovde i ovde su desničarski napadi na 1968 i "humanistički marksizam".

Rusija i EU

Svaka čast Aršavinu, Pavličenku, Kolodinu i ostalima, ali u ekonomiji ovako stoje činjenice:

Уосталом наш годишњи извоз у Русију са којом и сада имамо споразум о слободној трговини, Кину, Латинску Америку и Африку половина је онога што извеземо само у Италију.

Iz vrlo dobrog intervjua Gorana Pitića Politici.

Pačja škola

Grupa Beogradski sindikat takođe smatra da država troši previše novca a da su zaposleni u državnoj upravi generalno neefikasni. Evo njihovog rešenja: Mogući odgovor bi bio povećanje efikasnosti zaposlenih u državnoj administraciji digitalizacijom i umrežavanjem njihovih arhiva, kombinovano sa ulaganjem u programe povećanja efikasnosti malih preduzeća i snažnim insistiranjem na socijalnoj svesti i konkretnom materijalnom angažovanju velikih (praktično monoplskih) sistema na tom polju.

Ja ih ništa ne razumem. Ne razumem ni urednika Novosti koji objavljuje ovakve tekstove.

Danas nam je...

Tržišno rešenje danas slavi drugi rođendan. Sve je počelo sa Ivanovim postom o slobodnoj trgovini i Slavišnim o merkantilizmu. Od tada smo postavili 1730 postova ili nešto više od dva dnevno. U međuvremenu se pridružila Miss T, a nešto kasnije Marko i ja. Danas nas u proseku čita oko 350 ljudi dnevno i ukupno smo imali preko 100,000 poseta za protekle dve godine. Ivan je već jednom prilikom veoma lepo sročio kako je sve počelo pa nema potrebe da se ponavljamo. Čestitam koautorima jubilej i zahvaljujem se komentatorima i čitaocima na posvećenoj pažnji. Sigurno je da mi ne bi bili motivisani da ovoliko pišemo da nas ne prati toliki broj ljudi. Živeli!

Slučajni partneri

Ivan Marović smatra da će LDP i G17 verovatno napraviti ekonomski liberalnu koaliciju pred sledeće izbore. Takođe smatra i da će imati velike šanse da osvoje većinu glasova zbog razočaranja građana u intervencionističku politiku naredne vlade.

Mislim da je Ivan u pravu kada pominje saradnju LDP i G17. Mlađan Dinkić je ako se ne varam oborio dve vlade (iako je prvu tehnički čini mi se oborio SDP) nije nemoguće da upravo on zakuca ekser i u sanduk sledeće, a ko bi mu onda bio priorodniji partner. LDP u toj kombinaciji samo dobija. Nravno, Dinkić kao iskusan političar neće žuriti sa obaranjem vlade. Sa druge strane, ne verujem da će ove dve stranke baš tako dobro proći na izborima. Mislim da je problem činjenica da glasači više vole da pričaju o nejednakosti nego o ekonomskom razvoju. Ne vidim kako će to da se promeni za par godina. Uostalom, kod nas se Đelić smatra "neoliberalnim" ekonomistom, što liberalima svakako ne pomaže. Nadam se da grešim ali nudim Maroviću izazov: prosečna penzija da G17 i LDP neće zajedno dobiti više od 25% glasova ili 62 mesta u parlamentu. Kako stvari sada stoje, to uopšte neće biti zanemarljiv iznos.

Najozbiljniji problem

I Bubalo je ponovio mantru da je spoljnotrgovinski deficit "najozbijlniji problem srpske privrede". Ali on je otišao i korak dalje jer je posebno zabrinut za deficit sa Rusijom. Ako je nešto apsurdnije od merenja spoljnotrgovinskog deficita (što bi rekao Adam Smith), to je merenje deficita sa pojedinačnom zemljom. Jer trgovina je multilateralna. Možda mi od Rusije uvozimo gas, prodajemo maline Bugarskoj, a onda Bugarska Rusima prodaje nešto treće. Tako sve tri zemlje imaju deficit: mi sa Rusima, Bugari sa nama, a Rusija sa Bugarima. Svi su zabrinuti, iako je trgovinski bilans svake od tri zemlje uravnotežen.

Da li ekonomista može da bude "čovek"?

Slobodan Antonić, u tekstu na sajtu NSPM-a, smatra da može. Ali, mora da, poput Branka Milanovića, bude "slobodan od neoliberalne dogme". Evo, ja nisam slobodan od neoliberalne dogme, ali svakako ne mislim za sebe da sam surov (mada, kad bolje razmislim, verovatno NIKO sebe ne smatra surovim). Ključno pitanje je šta neko podrazumeva pod rečju "surov". Da li je surov neko ko kaže - ne treba propisivati minimalnu platu? Na prvi pogled, odgovor je svakako - da, jer surovo zvuči - država ne treba da ti pomaže tako što će da ti poveća platu.

Na drugi pogled, stvar je ipak mnogo komplikovanija. U konkretnom slučaju, tačno je da je "neoliberalna dogma" surova prema onome ko već ima posao. Ali, isto tako je "anti-neoliberalna dogma" surova prema svima onima koje niko nikada neće zaposliti jer ne mogu da zarade ni tu minimalnu platu. Surovi smo i jedni i drugi, ali su jednima bitniji oni koji već imaju posao, a drugima oni koji nemaju posao. Ko je suroviji u totalu, pitanje je, ali se meni čini da su liberali u ovom slučaju na pravoj strani.

Da razmotrimo neki drugi primer, recimo liberalizaciju trgovine. Šta može biti surovije od izjave - baš me briga što ćeš ti izgubiti posao u tekstilnoj industriji, uvozićemo jeftin tekstil iz Vijetnama? Na prvi pogled, ponovo je "neoliberalna dogma" surova- siromašni radnici gube posao, kako bi narod mogao da nosi malo jeftiniju garderobu, odnosno, neki ljudi prolaze kroz veoma veliku ličnu traumu kako bi neki drugi ljudi mogli da nešto jefitnije kupe pantalone. Zaista deluje surovo. Zašto se onda ja sa time slažem? Iz nekoliko razloga.

Prvo, te pantalone u Vijetnamu prave još siromašniji radnici. Ako vam je zaista bitna socijalna pravda, ali niste nacionalista, onda je to za siromašne odlična stvar - jeste da je "našim" siromašnima teže, ali "naši" siromašni su bogati u odnosu na vijetnamske siromašne. Drugo, ovih drugih, koji od jeftinijih pantalona imaju koristi, je daleko više nego onih koji trpe štetu. Treće, ne samo da ih ima daleko više, već i među njima ima veoma siromašnih. Zašto primoravati, na primer Rome koji žive u naselju ispod Gazele, da plaćaju garderobu skuplje nego što bi mogli? Četvrto, ni ti ljudi koji su izgubili posao neće ostati večno bez posla. To što građani plaćaju jeftinije pantalone znači da im ostaje više novca za sve ostalo, odnosno da će sve ostale grane da primete porast tražnje, pa će da zaposle dodatne ljude, a između ostalih, baš i one koji su do juče pravili pantalone.

U izvesnom smislu, nije loše napraviti paralelu sa roditeljstvom. Da li je suroviji otac koji kaže svom detetu "sredi sobu, pa ćeš onda da dobiješ bombonu" ili onaj koji kaže "evo ti bombona, a sobu će da ti sredi majka"? Na prvi pogled, prvi otac deluje strožije. Ali, kada u obzir uzmete i malo šire i dugoročnije efekte (kakav je u stvari odnos prema supruzi i kakve će efekte ovo da ima na karakter deteta), odgovor na pitanje - ko je bolji otac i suprug, je relativno lak.

Ili, to ja sebe samo zavaravam, tražeći izgovore za svoju nečovečnost.

Demokratija EU

U danima posle irskog glasa protiv Lisabonskog ugovora sve je očiglednije da niko ne pomišlja da to može zaustaviti EU elitu u namerama, kao što je ni francuski i holandski ustavni referendumi nisu zaustavili.

Jedan nemački EU poslanik je odmah posle referenduma rekao da se ne može dozvoliti da nekakva manjina manjine zaustavi ogromnu većinu EU građana. Možda, samo što tu njegovu pretpostavljenu većinu niko nije ni pitao. Jedini glasači koje je neko pitao su rekli ne.

Ljudi su počeli i da se samoorganizuju - ovde možete potpisati peticiju Gordonu Brownu da poštuje ishod irskog referenduma. Pomislili bi da se tako nešto podrazumeva, ali očigledno je da su potrebne dodatne peticije da bi se volja glasača poštovala.

Sada više nego ikada pada na pamet ono što je Timothy Garthon Ash je navodno rekao, mada ne mogu da nađem gde: "Kad bi EU aplicirala za prijem u EU, ne bi bila primljena jer ne ispunjava sopstvene demokratske standarde."

Graničari dobrovoljci

U Americi je 2004. godine izvesni Jim Gilchrist pokrenuo Minuteman Project, organizaciju čiji je cilj "sprovođenje američke imigracione politike". Naime, Jim smatra da federalna vlada suviše blago sprovodi zakonom utvrđenu imigracionu politiku i da američki građani imaju pravo i dužnost da sprečavaju ilegalne ulaske Meksikanaca i ostalih. U međuvremenu je otvoreno više od 50 lokalnih ogranaka, koji se sastoje od stotina naoružanih ljudi koji dobrovoljno patroliraju američko-meksičkom granicom.

O pravnim aspektima ove pojave možete nešto pročitati ovde, a osnovno pitanje je da li privatne grupe imaju pravo da tako nešto rade. Skrećem upravo pažnju na to, jer se kod nas ovakvo pitanje ne bi ni postavilo, a ukoliko bi ga neko postavio, odgovor bi bio vrlo jasan - ne. Odgovor koji autori daju je "verovatno da, u većini slučajeva". Citat:

Pravo privatnih lica da se okupljaju, nose oružje, prijavljuju potencijalno ilegalne aktivnosti, kao i da štite svoju imovinu i sebe u dređenim slučajevima, je garantovano različitim ustavnim i common law pravima i privilegijama.

Prvi amandman štiti štiti slobodu izražavanja i pravo osoba da se mirno okupljaju i šalju peticije vlasti. Dok neki mogu da ospore tvrdnju da je Minuteman Project mirno okupljanje (jer su osobe naoružane i izvode funkciju kvazi sprovođenja zakona), ipak se čini da je bilo malo, ako je uopšte i bilo, nasilja. Takođe, nema sumnje da je Minuteman Project nastao, makar delom, sa ciljem slanja poruke zakonodavcima da je potrebno uložiti dodatna sredstva u čuvanje granice. Po common law-u osobe obično uživaju, između ostalog, i pravo da zaštite svoju imovinu i sebe u slučajevima napada ili upada. Fizička lica takođe imaju pravo da obave "građansko hapšenje" kako bi pomogli u sprečavanju pojedinih prekršaja.

Na ovu pravnu analizu sam sasvim slučajno naleteo i veoma se iznenadio kada sam shvatio da je jedan od autora Blas Nunez-Neto, moj kolega sa postdiplomskih i verovatno najbolji prijatelj koga sam stekao u Americi. Kada sam ga pitao šta lično misli o Minuteman Projectu, rekao mi je "ma to je gomila rasista-budala, ali štiti ih Ustav".

O libertarijanskom pogledu na celu stvar, ironično kaže izvesni Anthony Gregory:

Hajde da proširimo Minuteman Project na svaki sektor državne politike. Ako naša vlada nije voljna da odradi svoj posao u sprečavanju ilegalnih emigranata da uđu u našu slobodnu državu, u sprečavanju širenja droge i hapšenju uživalaca, u otkrivanju onih koji izbegavaju da plate poreze i u sprovođenju 20.000 propisa o oružju, koji čine Ameriku najslobodnijom zemljom na svetu, potrebni su nam patrioti, u duhu Američke Revolucije, koji će naterati političare da pohvataju one koji krše zakone. Potrebni su nam dobrovoljci da pomognu Poreskoj službi, FBI-ju, DEA-ju i FDA-ju, kako bi dodatno pomogli naporima dobrovoljnih doušnika graničarskog gestapoa.

Ja ću odraditi svoj mali deo tako što ću stajati na ulici i zvati policiju svaki put kada vidim nekoga ko prelazi ulicu van pešačkog prelaza, ili kada neki vozač ne da žmigavac pre skretanja.

Evropski levijatan

U novoj kolumni u Politici, Slobodan Antonić daje sjajnu kritiku Evropske unije iz prilično liberalne perspektive. Čini mi se da bukvalno nije izneo nijednu tezu u ovom tekstu sa kojom se ja ne bih složio.

Dakle, na deskriptivnom planu se sasvim slažemo. Ali, šta je sa normativnim delom? E, tu stvar zavisi od toga šta mislite da je moguće.

Ako mislite da je moguće (kao što, čini mi se, misli Antonić) da Srbija može ekonomski i politički da napreduje van EU (alternativno - ako mislite da Srbija ima političare koji su sposobni da to urade), onda je verovatno bolje da ostanemo van EU. Ali, ako ste skeptični po pitanju kapaciteta srpskih političara, onda je bolje da se odluke donose u Briselu, nego u Beogradu.

Postoji i opcija da uradimo ono što još niko nije uradio - da koristimo pristupanje EU kao argument za reforme kod kuće a onda, jednog dana, kada nam kažu "E sada možete da postanete član.", mi njima kažemo "E, sada nećemo. Iskoristili smo vašu finansijsku i tehničku pomoć, napravili od Srbije normalnu državu, imamo slobodnu trgovinu sa svim EU zemljama i ekonomski sistem koji je kompatibilan i prosto ne vidimo šta ćete nam sada. Mi volimo krive banane."

Zdravlje u svetu

Kao jedan od najalarmantnijih trendova savremenog sveta, često se navodi povećanje broja umrlih od različitih oblika cancera i bolesti kardiovaskularnog sistem (evo, recimo, ovde). Ali, šta to tačno znači?

Prvo, treba shvatiti da je ukupna smrtnost uvek i svuda 100%. Jednostavno, ko god se rodi, taj (za sada) mora od nečega i da umre. To znači i da porast broja umrlih od raka i bolesti srca znači da se, po definiciji, smanjuje broj umrlih od svih ostalih uzroka. Drugo, treba shvatiti da od raka i infarkta prevashodno oboljevaju i umiru stariji ljudi (pogledajte ovde i ovde).

Sve u svemu, porast broja obolelih od raka i bolesti srca je indikator dve stvari. Prvo, da je stanovništvo u razvijenim zemljama sve starije. Drugo, da su u razvijenim zemljama praktično iskorenjeni, ili bitno smanjeni, svi ostali uzroci smrti, poput zaraznih bolesti, gladi ili ratova. Deluje čudno ovo što ću reći, ali porast broja obolelih od raka ili bolesti kardiovaskularnog sistema je indikator BOLJE zdravstvene zaštite. Ako ne verujete, pogledajte recimo ovu mapu, koja prikazuje učestalost pojave raka debelog creva.

Slična situacija je i sa rakom dojke:

Na prvi pogled, može se jednostavno zaključiti - siromaštvo je dobro, jer je mala verovatnoća da se umre od raka. Ali, kao što sam probao da objasnim, situacija je potpuno obrnuta - ako su ljudi siromašni, onda oni i ne požive dovoljno da umru od raka, već umiru mnogo mlađi, od raznih drugih bolesti. Na primer, od malarije.

Obama vs Heron iz Aleksandrije

Kandidat za budućeg predsednika Amerike, senator Obama, ovako vidi ekonomsku situaciju u svojoj zemlji: "Globalization and technology and automation all weaken the position of workers,".

Kada je Heron iz ALeksandrije u I veku n.e. ponudio faraonu izum parne mašine (sličan onom Vatovom!!!) i objasnio mu koja je potencijalna svrha naprave, ovaj ga je upitao - a šta će da mi rade robovi? Obama nije mnogo odmakao od tog egipatskog faraona. U moderno doba, ovu paradigmu tehnofobije i nerazumevanja kako tehnološke inovacije popravljaju ekonomsko blagostanje društva predstavlja pokret ludizma, čiji pripadnici su nasilno uništavali mašine i tehničke naprave jer su verovali da one izazivaju nezaposlenost.

No, ne mogu baš do kraja da optužujem Obamu za primitivnu tehnofobiju. On nije sledbenik samo dičnih egipatskih faraona iz I veka i XIX primitivnih ludista, nego jednako tako i modernih ekonomskih nobelovaca. Kad kaže da tehnologija i automatika idu protiv radnika, on samo ponavlja ono što je čuo od nobelovaca iz ekonomije, recimo Joea Stiglitz koji tvrdi da treba oporezovati dobitnike od tehnoloških inovacija, ili Gunara Mirdala koji smatra da tehnologiju ne treba uvoditi u Africi jer se time smanjuje tražnja za živim radom. Obama zagovara samo oprezniju i umereniju verziju ovakve mainstream ("progresivne") ekonomske "mudrosti" XX veka.

Irsko "ne"

Na prekjučerašnjem referendumu u Irskoj odbijen je Lisabonski ugovor koji je predviđao značajno političko unifikovanje EU, i snažan podsticaj federalizaciji Evrope. Iako je koalicija protivnika Lisabosnkog ugovora bila vrlo raznovrsna (od liberala do sindikalista) i po meni ispravan stav često argumentovala pogrešnim razlozima (mnogi sindikalisti i levičari, naime, pokret ka evro-federalizmu opsuju kao deo neoliberalne globalizacije, što je sasvim pogrešno), ovakav ishod referenduma je vrlo dobar. On će usporiti i otežati napore birokrata iz Brisela da harmonizuju i unifikuju potpuno EU, i pretvore je u super-državu.

Ipak, treba biti oprezan. U prvim reakcijama tih birokrata i političara evropskih zemalja koje su najviše zainteresovane za centralizaciju i federalizaiju, preovlađuju uveravanja da će se nastaviti sa procesom ratifikacije, kao da ništa nije bilo u Irskoj. Ideja je već oprobana: ako ne ide demokratski, ti donesi dekret i proglasi ga. Najpre su pompezno predložili evropski Ustav koji je neslavno propao na referendumima u Francuskoj ii Holandiji. Onda su birokrati seli, razmislili i zaključili da ništa nije strašno, te su doneli Lisabonski ugovor, koji je verna replika Ustava, samo što ima jednu pogodnost - uglavnom ne mora da se potvrđuje na referendumima, te time izostaje mogućnost nekog neprijatnog iznenađenja. Ipak, Irci su bili izuzetak po čijem nacionalnom Ustavu ratifikacija Lisabonskog ugovora nije mogla bez referenduma. A na njemu je taj novi, zakulisni evropski Ustav pao. No, sledeća faza koju treba očekivati jeste neki novi, možda Berlinski ili Pariski ugovor (ionako je svaki ugovor u EU berlinski i pariski) koji nigde neće morati da se potvrđuje. Idealno bi bilo da Solana, Ren i Barozo napišu Ustav i sami ga proglase.

Ko je Nelson Mendela?

Sudbina ovog čoveka je vrlo snažno svodočanstvo u kakvom svetu živimo.

Kada sam ja bio srednjoškolac, moje najiskrenije uverenje je bilo da je Nelson Mendela nekakav južnoafrički Vaclav Havel, neki pisac ili aktivista koga je rđava vlast zatvorila zato što se zalagao za demokratiju i protiv kršenja ljudskih prava. I nesrećnik je proveo 27 godina u zatvoru praktično bez razloga. I sad je moralni autoritet, nepokolebljivi borac za slobodu i predsednik- ujedinitelj koga poštuju i protivnici i pristalice. Baš kao Havel u Češkoj, i to poređenje se stalno i sistematski nametalo.

U stvari, Nelson Mendela je osuđen na zatvorsku kaznu ne zbog političkih uverenja nego zbog terorizma. Mendela je bio vođa Afričkog Nacionalnog Kongresa (ANC), radikalno marksističke i komunističke organizacije, i takođe osnivač njegovog "oružanog" terorističkog krila, koje su obučavali i finansirali sovjetski KBG, Severna Koreja, Kastro i Gadafi. Na sudskom procesu koji je od strane čak i levičarskih zapadnih posmatrača ocenjen kao fer i pošten, Mendela je osuđen na višegodišnju zatvorsku kaznu zbog "193 teroristička akta, koji su uključivali sabotaže, podmetanje eksploziva na ulicama, proizvodnju i upotrebu 210 000 ručnih granata, 48 00 mina, 1500 detonatora i 144 tone amonijum nitrata". Od aktivnosti ANC Posebno je ostao upamćen Curch Street Masacre 1985 kada je Mendela lično naredio da se bombaški napad izvede u vreme najveće gužve, da bi bilo što više žrtava. Komisija za istinu i pomirenje u Južnoj Africi je došla do zaključka da su pripadnici Mendelinog ANC počili strašne zločine u "logorima za prevaspitavanje" u Angoli, Tanzaniji i Ugandi, čak i prema sopstvenim pripadnicima koji su odbijali da u skladu sa Mendelinim naređenjima učestvuju u terorističkim akcijama. 1985 godine mu je ponuđeno oslobađanje ukoliko javno osudi terorizam, što je ovaj "afrički Havel" naravno odbio.

Što se tiče zatvorskih i postzatvorskih dana, tu je priča još jadnija. Svi smo gledali slike njegove zatvorske ćelije. No, najveći deo od onih 27 godina u zatvoru Mendela je zapravo proveo u luksuznoj vili u Johanesburgu u kućnom pritvoru, odakle je rukovodio aktivnostima ANC sve vreme. Nekoliko godina posle izlaska iz "zatvora", posle razvoda, morao je da plati alimentaciju od preko 4 miliona dolara. Zanimljivo, politički zatvorenik, proveo u "ćeiliji" 27 godina, posle izlaska iz "zatvora" raspolaže milionima dolara.

Iako začeta još u vreme pre "zatvora", Mendelina ljubav prema Kastru, Gadafiju, Sadamu Huseinu, Jaseru Arafatu i svim ostalim tiranima i zlikovcima ovog sveta nije ugasla ni posle "oslobađanja". Recimo Gadafiju je dodelio najveće nacionalno odlikovanje Južne Afrike. Ali, zato, i ne sumnjajte, uopšte nije voleo Ameriku i posebno G.W. Busa, koje je optuživao, a šta drugo nego za "imperijalizam" i aroganciju" i takođe, bio je protiv rata u Iraku.):

I na kraju da ne zaboravimo, čovek je, kako red i nalaže, dobitnik Nobelove nagrade za mir. Na Wikipedijinoj odredici o njemu ja vas čikam da pronađete išta loše ili kompromitujuće o njemu, ne samo u glavnom tekstu nego i u bilo kom od mislim 67 linkova koji idu uz glavni tekst.