Tržišno rešenje na engleskom!

Ne mogu da verujem.... Jeste tarzanski engleski, ali i nije toliko loše.

Oportunitetni trošak "borbe protiv korupcije"

U raspravi na jednom od prethodnih postova o finansiranju stranaka došlo je do neslaganja između mene i Marka. Da ne bih prepričavao navešću u celini i moj argument zašto ne treba gubiti vreme u borbi protiv korupcije i njegov kontra-argument zašto to nije gubljenje vremena:

Janković: Ja mislim da je cela ta prica o korupciji u finansiranju stranaka okrenuta napacke. Marko je to dobro naznacio ali mislim nije otisao do kraja. Kljucno pitanje je po meni, zasto bi iko hteo da daje pare bilo strankama bilo pojedinancim politicarima? Pitanje je naravno retoricko ali implikacije odgovora se retko do kraja izvode. Zato sto je sistem u Srbiji takav da politicari upravljaju velikim delom ekonomije, ili mogu da imaju uticaja na sudbine mnogo ljudi u biznisu. Smanjiti tu mogucnost znaci gubitak kljucnog motiva za korupciju. Otkrivanje tople vode? Da, upravo tako, samo sto meni cesto izgleda da je pretpostavka mnogih debata o korupciji verovanje da je voda suva, tj da se problem moze resiti ovakvim ili onakvim zabranama privatnog finansiranja ili jos gore prevaljivanjem troskova na poreskog obveznika. To nikad ne radi, politicari uzmu drzavne pare, a onda se igra sa privatnim novcem nastavlja kao da nista nije ni bilo. Ne bih ja mnogo nade polagao u "umerenost" korupciponaskih apetitta politicara.

Problem je kako uciniti politicke stranke manje atraktivnom investicijom za biznismena (jos nisam cuo za bolji lek od konstitucionalnog smanjenja obima onog sto stranke tj vlada mogu da rade u ekonomiji) a ne kako razviti tehnologiju da se uz isti upliv vlade smanji priliv privatnog novca, tj bolje kontrolise pljacka i korupcija. To je gubljenje vremena. Ostaviti Miskovicu nek slobodno da 2 milijarde dolara nekom politicaru ako ima za bacanje, ali istovremeno uciniti subvencije privatnim firmama protivustavnim, ili bilo kakav drugi preferencialni tretman domacih firmi. Ima korupcije zato sto ima sta da se kupi (javne politike u korist tajkuna) a ne zato sto se ne kontrolise dobro. Treba ukinuti, zabraniti, drakonski ograniciti transakciju, a ne brinuti da li su politicari dobili "previse" u toj transakciji. Nemoralna je i ekonomski destruktivna politicka kontrola ekonomije, a ne podmicivanje ili regularno "preterano" finansiranje stranaka. To je opasna zamena teza jer se kao glavni problem podmece periferna posledica. Kao da bi usluge tajkunima kroz recimo podizanje barijera spoljnoj konkurenciji bile manje nemoralne i ekonomski pogubne ako bi politicari radili to iz ubedjenja. A ako nisu, kao sto nisu manje nemoralne ni ekonomski stetne, onda prestanimo da trosimo ogranicen resurs vremena i energije na nevaznu i posledicnu i fokusirajmo se na zaista vaznu i uzrocnu stvar - etatisticki i dirizisticki karakter srpskih javnih politika i konsenzus intelektualne javnosti svih ideoloskih predznaka oko tih politika.

Paunović: Ivane,

Prosto nisam hteo da pisem post na tu temu, zanimljivije mi je bilo ovo. :)

Ja se potpuno slazem sa time o cemu ti pricas, ali ovde smo ocigledno na terenu second best resenja. Ako vec ne mozemo da smanjimo uticaj drzave jer to prakticno niko ne zeli, mozda nije lose da im barem otezamo da od lose politike imaju neku licnu korist. To svakako ne garantuje vodjenje dobre politike, ali verovatno povecava verovatnocu da ce do nje doci..

Jedino čega sam se setio u međuvremenu što bi ovu raspravu moglo da dalje pogura jeste jedan tekst Borisa Begovića iz časopisa Prizma (nisam uspeo da lociram arhivu sa tim časopisom nigde, tako da ne mogu da dam link. UPDATE, evo linka). Moj argument je zapravo varijanta Begovićevog argumenta iz tog teksta, samo što mislim da moja varijanta ima više praktičnog smisla. Begović, naime, u tom tekstu dokazuje da se ne treba previše baviti pitanjima "suočavanja s prošlošću" i ratnim zločinima jer to angažuje ljudske i materijalne resurse za manje važnu upotrebu, a odvlači od ključne, a to je - ekonomska tranzicija.

Naravno, nije lako videti kakav bi to doprinos raspravi o ekonomskim reformama mogle da daju Nataša Kandić i Sonja Biserko, ali načelno argument može da stoji. Barem teorijski, on i stoji. Ali, u slučaju problema korupcije, Begovićev argument je mnogo jači - tu imamo posla sa jednim istim ljudima koji troše svoje vreme, znanje i intelektualnu energiju na uzaludan i bespredmetan posao "smanjenja korupcije" umesto da se posvete "smanjenju državnog uplitanja u ekonomiju". Borci protiv korupcije su ekonomisti i pravnici koji bi mogli da se bave produktivnijim stvarima. Kao što bi vrhunski ekonomisti koji se u okviru antimonopolskih komisija bave kontrolom horizontalnih integracija bili mnogo socijalno produktivniji da se u okviru privatnih konsultantskih firmi bave sprovođenjem tih integracija na tržištu. Njihovo delovanje u svojstvu državnih birokrata ima jasan oportunitetni trošak propuštenog blagostanja koje bi postojalo kada bi oni radili u privatnom sektoru.

U nešem slučaju, reč je o oportunitetnom trošku propuštenih eseja, studija ili medijskih nastupa gde bi se zagovaralo smanjenje uloge države u privredi. Zamislite da profesor Milić Milovanović ne sedi u vladinom Savetu za borbu protiv korupcije, nego u nekom timu savetnika koji treba da osmisle i javno propagiraju kako smanjiti državnu potrošnju i regulativu. Intelektualni kapital tog čoveka bi tada bio višestruko bolje upotrebljen. Ili da čak samo objavljuje komentare u politici gde bi se zalagao za minimalnu državu. Ili evo, kad smo već kod Begovića i CLDS, još boljeg primera: oni su se zalagali za spoljno-trgovinsku liberalizaciju, ukidanje uvozno-izvoznih dozvola, kvota i kontinegenta, te smanjenje carina. To je delimično i sprovedeno za vreme Labusove savezne vlade što je dovelo do drastičnog smanjenja korupcije na carini. Da Labus nije hteo da liberalizuje tada, da li bi Begovićevo, ili bilo čije, sedenje u nekakvom "Savetu za borbu protiv korupcije na carini", smišljajući načine kako da se smanje zloupotrebe pri dodeli uvozno-izvoznih dozvola i određivanju kvota, imalo ikakvog smisla? Za mene, odgovor je očigledan.

Dakle, moj zaključak je da borba protiv korupcije nije second best rešenje, nego nametanje štetnog oportunitetnog troška društvu koje vezuje intelektualne resurse tog društva za inferiorne upotrebe.

Opet koncesija

Pre jedno dve godine sam imao par postova na temu koncesije (pogledajte ovde i ovde). Moj zaključak je bio da je Ugovor o koncesiji dobar za Srbiju i da mi nije uopšte jasno zašto tadašnja vlada nedeljama nije htela da ga objavi.

Sada smo došli u situaciju da se cela stvar potpuno raspala i da nesuđeni koncesionar tuži Srbiju za 70-ak miliona evra. Šta se uopšte dogodilo?

Po mom mišljenju, dogodilo se to da je ugovor bio ISUVIŠE dobar za Srbiju i da zato nijedna banka nije htela to da finansira. Prosto, koncesionar je ugovorom na sebe preuzeo sve bitne rizike, uključujući i rizik niskog intenziteta saobraćaja, što se bankama očigledno učinilo neozbiljnim i previše rizičnim. Pošto koncesionar nije mogao da obezbedi finansiranje, došlo je do raskida ugovora a sada i do tužbe. Ko je u pravu, zaista ne znam. Slutim da je koncesionar pristao na sve što je naša strana tada tražila, u očekivanju da će kasnije moći da podmiti koga treba da se ugovor naknadno izmeni.

Koncesija je jednostavno veoma, veoma komplikovana stvar, gde je pravilna raspodela rizika između dve strane od suštinske važnosti. Ponašanje vlade, ali i histerično ponašanje dela tadašnje opozicije i javnosti oko celog ovog posla mi sugeriše da Srbija još uvek nije spremna za ovakav oblik izgradnje infrastrukture, što je šteta.

Finansiranje stranaka i sloboda govora

Zanimljiv film CATO instituta o načinu na koji ograničavanje finansiranja stranaka dovodi do ograničavanja slobode govora (mislim da je ovo prvi put da "embedujemo" film).

Argumentacija je sledeća. Pretpostavimo da se ograniči ukupni budžet za reklamiranje stranaka u kampanji. Nakon toga, svakako da možemo da očekujemo da će onda biznismeni i ko god ima para, a veoma je zainteresovan za rezultat izbora, pokretati svoje kampanje, bilo direktno "Glasajte za Peru" ili "Mladi treba da glasaju", čime se indirektno utiče na izbore. Ako želimo potpuno "čistu politiku", to sve treba da bude zabranjeno, jer ako je dozvoljeno time se suštinski izigravaju pravila.

Zamislite sada da, umesto TV kampanje, neki biznismen "kupi" 50 analitičara da stalno po novinama hvale nekog političara. Jel i to treba da bude zabranjeno? Pa, da, jer je i to izigravanje pravila. A šta ako neki analitičar iskreno veruje da treba da hvali nekog političara? Pa, moramo i njemu to da zabranimo, jer otkud znamo da ga nije podmitio neki tajkun. Sa druge strane, čak i ako znamo da ga nije niko podmitio, njegovo agitovanje u štampi možemo smatrati doprinosom nečijoj kampanji samo što je, umesto da pošalje pare, napisao članak u novinama. Pošto su sve predviđene pare već potrošene na spotove, ovo nije dozvoljeno.

Šta ako neki književnik u svojoj knjizi napada političara koji je kandidat za predsednika? Pa, pošto je književnik plaćen za pisanje knjige, i to bi moralo da se zabrani, jer bi moglo da se smatra da izdavač (ili ko god isplaćuje honorar) na taj način utiče u kampanji. Isto se odnosi i na crtanje karikatura.

Dakle, ako ozbiljno želite da ograničite uticaj para na politiku, to MORA da ide preko ograničavanja slobode govora. Ne može drugačije.

Naravno, postoji i drugi način - da ograničite uticaj politike na pare.

Libertarijanska žurka

Drugo libertarijansko okupljanje biće održano u četvrtak 7.5. s početkom u 20h. Mesto hepeninga je mali Underground (Pariska 1a, na ukrštanju sa onom ulicom što ide od Kalemegdana ka Patrijaršiji). Koncept je sličan kao i na prethodnom okupljanju, naša ideja je da se pusti Libekov film i da se u lepoj i neformalnoj atmosferi pretresu različite ideje.

Pa ko se oseća libertarijancem neka rezerviše gore pomenuti termin. Takođe komentatori i posetioci Tržišnog rešenja su dobro došli.

Tr je obezbedio prostor, DJ-a, šankere, dobismo i obezbeđenje gratis.

Kako izgleda 1000 milijardi dolara?

Pogledajte ovde.

Ne valja kad je dobrovoljno

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama je predloženo napuštanje obaveznog članstva u Privrednoj komori i mogućnost osnivanja paralelnih komora.

Mislim da se radi o odličnom predlogu, budući da trenutno PKS ima svojevrsni monopol bez ikakve realne potrebe. Pretežno se radi o organizaciji koja parazitira na domaćoj privredi.

Ali, izgleda da su penzioneri i socijalisti oštro protiv toga rešenja. Jedini argument koji su uspeli da artikulišu je - pa tako smo radili prethodnih 150 godina, nema razloga da se sad to menja.

Kakve to ima veze?

Funkcioner Lige socijaldemokrata Vojvodine kaže za Politiku:

Zbog svojih specifičnosti i istorijskih tekovina Vojvodina je autonomna pokrajina u Republici Srbiji i, ukoliko pričamo o regionalizaciji, možemo isključivo da govorimo o asimetričnom modelu. To bi podrazumevalo da nijedna oblast koja će dobiti status regiona ne može da bude izjednačena sa AP Vojvodinom.

Moram da priznam da ne razumem kakve to veze ima. Zašto bi se Vojvođani našli ugroženim ako bi sutra Šumadija, Istočna ili Južna Srbija, dobili iste nadležnosti kao Vojvodina?

Nekoliko dobrih videa

Prvo, Patri Friedman o ideji Seasteadinga (ovde je stari post na tu temu, a ovde sajt Seasteding Institutea).

Drugo, Patrijev otac David o novoj knjizi Future Imperfect (ceo tekst knjige, koja je zaista odlična se nalazi na Davidovom sajtu ovde).

Treće, prezentacija Alexa Tabarroka na TED conferences.

Titovi liberali

Jedna od najčudnijih karakteristika srpske političke scene je da veliki broj onih koji sebe nazivaju liberalima korene traže u liku i delu Titovih "disidenata", bez problema ističu da je Titov režim bio progresivan i rado se sećaju "lepih" vremena. U poslednje vreme rasprava o liku i delu "najvećeg sina naših naroda i narodnosti" se iznova razbuktala, a među njegovim braniocima su istaknuti "evropejci", "liberali" i različiti "progresivci". Moje mišljenje je da je ovo velika šteta, jer je traženje korena liberalizma u jednom zločinačkom režimu najbolji put u diskreditaciju liberalizma, barem zbog pet stvari.

Prvo, Brozov pokret je došao na vlast nakon okupacije Srbije od strane SSSR. Svakome ko se iole oseća demokratom i građaninom neke zemlje dolazak na vlast iz šume uz pomoć okupatora je stvar koja izaziva gađenje.

Drugo, i pre dolaska na vlast partizanski pokret je izvršio više masovnih zločina tamo gde je imao prilike da pokaže kako bi komunizam izgledao u praksi, od Užičke Republike, preko levih skretanja, pa do prilježnog žrtvovanja građana Srbije u ime komunističkih sabotaža i diverzija minornih efekata.

Treće, po dolasku na vlast partizani su u crno zavili veliki broj gradova u Srbiji, pobili i/ili proterali cvet inteligencije i elite u Srbiji i unišili sve što je imalo veze sa pokretačkom snagom svakog društva - privatnim preduzetništvom.

Četvrto, dolazak na vlast praćen je temeljnom pljačkom privatne imovine, gde je ista imovina dobrim delom podeljena između bandita sa nadužim stažom.

Peto, ukinute su temeljne ljudske slobode, kao što je pravo na pravično suđenje, sloboda govora, ispovedanje vere...

Spisak je naravno mnogo duži i svakom ko deli vrednosti tržišnih demokratija teško je pronaći izvore inspiracije za bilo šta progresivno, a još manje liberalno u partizanskom pokretu i Titovom režimu. Pitanje koje se postavlja je otkuda ova perverzna naklonost prema titotizmu. Postoji nekoliko razloga:

Prvo, biti veliki ili malo manji disident u Titovo vreme značilo je mogućnost da se lepo i ugodno živi bez ikakve odgovornosti. U današnje vreme odgovornost za sopstvene postupke ipak postoji, a novac se ne dobija isključivo iz budžeta.

Drugo, veliki broj ovakvih "liberala" i branilaca ljudskih para su svoje detinjstvo i dobar deo života proveli živeći u tuđim kućama i jedući iz tuđih kašika i viljuški. Niko nije odgovoran zbog postupaka svojih roditelja, ali je u najmanju ruku nepristojno opravdavati i braniti takve postupke.

Treće, čak i ovakvo slabašno tržište koje funkcioniše bez velikog dela institucija koje su normalne u tržišnim privredama svelo je sredstva namenjena različitim intelektulacima, umetnicima, sportistima, društvenim kritičarima i drugim grupama poznatim po rent-seekingu na nivo koji je prilično blizak nivou tražnje za njihovim uslugama. Socijalizam je bio velikodušniji prema njihovom angažmanu, pa otuda žal za lakim životom.

Četvrto, zarekao bih se da mnogi glasnogovornici demokratije ne žele da se dosijei u Srbiji ikada otvore za javnost.

Moje mišljenje je da jedan održivi liberalni pokret u Srbiji ne može da koketira sa "vrednostima" Brozovog režima jer tamo nema ičega što je blisko liberalnim vrednostima. Moje mišljenje je i da istorija Srbije ima primera ljudi koji su zastupali liberalne ili pretežno liberalne ideje u srpskoj istoriji 20. veka i da su nepravedno satanizovani i skrajnuti iz zvanične istorije. Bez traženja istinskih temelja liberalizma na tlu Srbije, liberalne partije u Srbiji će biti lažne ili će liberalizam izgledati kao još jedna od ideja koja se pokušava nasilno nakalemiti u Srbiji.

Balint Pastor

Poslanik Saveza vojvođanskih Mađara ima svoj web site. Vrlo zanimljivo, ima čak i blog.

Ako imate bilo kakvo pitanje, možete da mu ga postavite ovde. Koliko vidim, prilično je ažuran u odgovaranju.

Spasavanje ugroženih vrsta

Danas piše:

Uvodi se krivično delo ubistva sudije, tužioca, advokata, policajca, ali i novinara, profesora, lekara, a pooštrava se kazna za ubistvo najviših predstavnika vlasti - predsednika države, predsednika parlamenta, premijera, predsednika Ustavnog suda, predsednika Vrhovnog suda i republičkog javnog tužioca.

Kao posao od javnog značaja smatra se obavljanje profesije ili dužnosti koja ima povećani rizik za vlastitu sigurnost, a odnosi se sudije, tužioce, advokate, veštake i policajce, ali i novinare na dužnosti, lekare, profesore, taksiste, vozače u gradskom prevozu. Za ubistvo osoba koje se bave poslovima od javnog značaja zaprećena je kazna od 10, 30 ili 40 godina zatvora. Najviša kazna predviđena je i za ubistvo najviših predstavnika vlasti.

Neki su definitivno jednakiji od ostalih. Ko mi je kriv kad se ne bavim nečim opasnim... Na primer, profesurom.

Baš me zanima obrazloženje za posebnu zaštitu vozača u gradskom saobraćaju u odnosu na kolege koje voze u međugradskom saobraćaju.

Španski model privatizacije

Prošle nedelje je neko iz uprave zvezde pozvao Ceptera da uloži veliki novac u klub a između redova je moglo da se pročita da mu nude mesto predsednika kluba. Cepter im je samo ponovio: Ne pada mi na pamet da na „Marakanu" dolazim kao predsednik, pa da ne znam u šta ulažem novac. Mogu da dođem kao vlasnik, kada bude donet zakon, ili eventualno kao generalni sponzor. Povrh toga sada im je održao i ECON 101 lekciju: Sistem svačije i ničije je odavno prevaziđen. To je u stvari ničije.

Ministar policije

Pre svega, moram da konstatujem da Ivica Dačić za mene predstavlja jedno od najprijatnijih iznenađenja u ovoj vladi. Dakle, ne kažem da sam nešto ekstremno zadovoljan time šta i kako radi, već da je, kao ministar, bolji nego što sam očekivao. Takođe, mora se priznati da SPS nije mnogo "zastranjivao" u svom levičarenju. Da li je to zato što su odustali od nekih ideja, ili zato što se ostatak vlade približio njihovim idejama, ne znam.

E sad, da pređemo na intervju u Politici, u kojem Dačić govori o mnogo toga, ali je meni par stvari upalo u oko.

Prvo, vezano za svetsku ekonomsku krizu, Dačić kaže "Ovo je krah neoliberalnog koncepta kapitalizma. Odgovor na svetsku ekonomsku krizu jeste veća uloga države". Naravno da se ja sa time ne slažem, ali nije to poenta. Poenta je u sledećem - ako Dačić već smatra da odgovor na krizu mora da bude veća uloga države, zašto onda podržava ovu vladu? Ova vlada nije na krizu reagovala povećanjem uloge države, ni apsolutno, a posebno u poređenju sa nekim drugim državama. Zašto on nije insistirao na povećanju poreza i dodatnom regulisanju banaka, ili za šta god misli da se treba dodatno regulisati?

Drugo, vezano za policiju, Dačić kaže da oni nemaju dovoljno ljudi, sredstava i svega ostalog. To je, verujem, tačno. Ali, da li on ne shvata da je policija u takvu situaciju dovedena UPRAVO zbog "veće uloge države" u svemu ostalom? Kada bi država prestala da se bavi raznoraznim stvarima kojima ni ne treba da se bavi, bilo bi daleko više para za one stvari kojima država mora da se bavi (policija, pravosuđe, vojska).

Treća bitna stvar su plate u državnoj upravi. Dačić kaže da policija ima ozbiljnih problema u popunjavanju ljudstva u Beogradu, pa ljudi moraju da putuju svaki dan na posao iz drugih krajeva Srbije. Meni to sugeriše da bi plate u državnom sektoru morale da u određenoj meri zavise od lokalnih troškova života. Koliko ja znam, to je standardna praksa u mnogim zemljama, a značilo bi da lekar u Medveđi ima nižu platu od lekara u Beogradu, zato što su neki troškovi života (na primer, stanovanje) daleko viši u Beogradu. Možda bi još bolje bilo prosto decentralizovati policiju i prepustiti određivanje plate lokalnim vlastima u skladu sa uslovima na lokalnom tržištu radne snage.

Četvrta stvar koja mi se učinila zanimljivom je izjava da je "pucanj u policajca - pucanj u državu". Mnoge zemlje imaju slične odredbe u zakonu, po kojima su policajci i druga "službena lica" zaštićenija od ostalih, u smislu da se napad na njih strožije kažnjava nego na neka druga, "obična lica". Ne znam konkretne odredbe našeg Krivičnog zakona, ali sam prilično siguran da i kod nas nešto slično postoji, tako da ne znam na šta tačno Dačić misli. Možda misli da će u buduće, ne samo sud posebno kažnjavati napade na policajce, već da će i sama policija davati prioritet tim slučajevima u odnosu na ostale.

Meni se to ne sviđa, mada mislim da mi je jasna argumentacija. Jednostavno, ne vidim zašto bi život policajca ili političara bio vredniji od života vozača ili lekara. Čak i da zanemarimo da takva zakonska odredba verovatno nije u duhu člana 21. stav 1. Ustava koji kaže "Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki", meni se čini da je to duboko nemoralno.

Nebeski narod

Kratka analiza avio tržišta nam kaže da je krajem juna cena povratne karta redovnim letom na relaciji Budimpešta-Krf 123 evra. U istom periodu cena povratne karte na relaciji Beograd-Krf je 240 evra, ali čarter letom.

U međuvremenu neke kompanije su primetile da bi itekako mogle da organizuju čarter letove na relaciji Beograd-Krf, a i na gotovo svim ostalim, za mnogo manje od 240 evra. Međutim, gospodin Radisav Stanković ima objašnjenje zašto Srbijanci moraju da plaćaju barem dva puta više nego sav ostali normalan svet.

Neverovatno je da neko od nas traži da mu dovedemo sto hiljada turista, ali nam pri tom postavlja uslove. Ne mogu da shvatim kako je moguće da nam Turci i Egipćani određuju čijim avionima ćemo kod njih na more. To nigde u svetu nije zabeleženo. Znači, hoće od nas da im pošaljemo turiste, ali isključivo preko njihovih avio-kompanija. Na to nijedna zemlja ne bi pristala.

Ovo smo čuli već mnogo puta, more demagoških gluposti. Novost je da su turisti stoka koju neko šalje. Druga novost je priznanje da je konkurencija = nema Jata. Svi znamo zašto. Do tada je naš nacionalni aerodrom u Temišvaru, osim ako ne niste soj turista mazohista.

Koreni

Morate znati da je svet ostario i da više nije u svojoj staroj snazi. On postaje svedok sopstvenog propadanja. Nestaju kiše i toplota sunca; zalihe metala su gotovo iscrpljene; muškarac pregalac ne uspeva na poljima, mornar na morima, vojnik u logoru, nema poštenja na tržištu, pravde u sudovima, sloge u prijateljstvu, veštine u umetnosti, discipline u moralu. Ova rečenica se čuje svuda u svetu, da će sve što ima početak doći do svog kraja, da će ono što je dostiglo zrelost ostariti, da će jaki oslabiti, da će veliki postati mali, a da će posle slabljenja i skupljanja doći do raspadanja.

Ovo nije prilog novijoj istoriji mračnjaštva, autor ove "umne" analize predvideo je još u 3. veku ono što danas pre(d)viđaju ljubitelji novih totalitarnih ideja. Nikako da im se ostvari.

Finansiranje stranaka

Lazar je pre neki dan imao dobar post o finansiranju stranaka kojem je usledila zanimljiva rasprava, a danas je u Politici izašao intervju sa profesorom Zoranom Stoiljkovićem na istu temu.

Očigledno je da mnogi ljudi misle da je finansiranje stranaka ključno pitanje u borbi protiv korupcije. Nekako deluje očigledno - stranci trebaju pare za kampanju i finansiranje određenog broja plata, biznismeni im daju pare, a onda kada stranka dođe na vlast, odužuje se biznismenima (ili ih zadužuje za naredne izbore, svejedno).

Lično, ja ne verujem u ovu priču. Ne kažem da toga nema, samo kažem da mislim da je to minoran deo ukupne korupcije. Suština je u podsticajima - koji tačno podsticaj ima neki državni službenik da od nekoga uzme pare "za stranku"? Mislim, ako već može od nekoga da uzme neke pare, zašto bi ih uzeo za stranku, a ne za sebe? Izlaže se velikom riziku, a za uzvrat ne dobija praktično ništa - pare odlaze u stranku za plaćanje bilborda i plate sekretarica opštinskih odbora, a sve to samo marginalno utiče na verovatnoću da će on zadržati svoju poziciju.

Da budem jasan, to ne znači da stranke nemaju veze sa korupcijom već da stranačke finansije nemaju previše veze sa korupcijom. To što neko da pare potpredsedniku neke stranke lično da mu ovaj završi neki posao sa državnim službenikom koji je član te stranke neće se nikada ni videti u stranačkim finansijskim izveštajima.

Međutim, mislim da je glavni argument za tvrdnju da finansiranje stranaka nije ključno za borbu protiv korupcije sledeći - sadašnja pravila finansiranja stranaka su postavili političari, a ne tajkuni. Ja prosto ne mogu da nađem nijedan iole racionalan razlog za tvrdnju da su političari tako postavili sistem da sada moraju da moljakaju biznismene za pare za kampanju. Mislim, nisu valjda bili toliko glupi, kada su donosili Zakon o finansiranju stranaka, da su ga napravili tako da sada biznismeni mogu da ih ucenjuju i drže u šaci.

O tajnim memorandumima Bušove administracije

(Napomena: izvinjavam se unapred zbog jako dugačkog posta, ali reč je neznatno izmenjenoj verziji komentara koji sam poslao na Peščanik, ali nije objavljen zbog njihove politike da ne dozvoljavaju direktne polemike na sajtu).

U kometaru gospodina Vuka Boškovića na Peščaniku „Change you cannot Believe in“ dato je dosta informacija o sveže objavljenim memorandumima Bušovog ministarstva pravde koji se tiču mučenja zatvorenika u bazi Gvantanamo. Ipak, u skladu sa poznatom američkom izrekom „correct but untrue“, njegov tekst pravi kolaž tačnih ili uglavnom tačnih podataka, ali tako upakovanih da daju krajnje neobjektivnu i nekompletnu sliku stvarnosti. Veliki deo ključnih detalja za razumevanje celokupne slike koji ovi memorandumi sadrže je prećutan a istaknuti samo oni koji se uklapaju u politički narativ o zlom, terorističkom Bušovom režimu, a ponovljene su kao nesporna istina i neke poznate i davno opovrgnute izmišljotine.

Glavni deo teksta je posevećen lamentiranju nad Obaminom nespremnošću da „Buša i njegove ljude stavi na sud“, uz nadu da će se to možda ipak desiti u budućnosti. Ipak, faktograska osnova za ta ubeđenja i stavove koja izriče g. Bošković je vrlo tanka. On recimo, citirajući autore memoranduma, nabraja naširoko sve tehnike mučenja koje su bile dozvoljene bez objašnjavanja konteksta, i stvarajući time utisak da je bila reč o široko, rutinski i masovno primenjivanim merama torture nad zatvorenicima. Ipak, to je potpuno pogrešno. Kad pogledate iste te memorandume koje Bošković citira, videćete da su „oštre tehnike“ ispitivanja, poput famoznog voterbourdinga i sličnih, primenjivane samo u izuzetnim okolnostima, kada su zvaničnici imali osnovanu sumnju da zatvorenik poseduje korisnu informaciju koja može razotkriti planirani napad i spasiti hiljade nedužnih života, i kad sve regularne tehnike ispitivanja nisu dale rezultata. Toliko komentarisani voterbording je primenjen samo u tri slučaja (!), od toga kod dvojice najistaknutijih Al Kaidinih terorista Kalila Šeika Muhameda i Abu Al Zubadije. Bošković spominje njihova imena i nekoliko instrukcija iz memaranduma u vezi tehnika njihovog mučenja, ali nam ne objašnjava ko su ta dvojica, zašto su mučeni, pod kakvim okolnostima i kakve su posledice toga bile. Kalil Šeikh Muhamed je mastermind 11 septembra, glavni organizator terorističkih napada na Njujork i Vašington. Operativci CIA-e su imali vrlo kredibilne indicije da on ima informacije o pripremama „drugog talasa“ terorističkih napada na SAD gde bi pripadnici azijskog ogranka Al Kaide oteli avione izned Pacifika, i zakucali se u neimonovane zgrade u Los Anđelesu, kao i podatke da je on lično isplanirao te napade. Na sva pitanja islednika o tim napadima KSM je ponavljao „videćete uskoro“ i „Alah je veliki“. Kada je uz dozovlu vlasti (i znanje kako republikanskih tako i demokoratskih političara!) primenjen voterbourding, KSM je otkrio sve detalje plana, imena operativaca Al Kaide, vreme napada i avione koje su planirali da otmu. Zahvaljujući informacijama koje su dobijene od njega „mučenjem“, razbijena je zavera za napad na Los Anđeles koji bi odneo, da se dogodio, hiljade nevinih života. Zahvaljujući istim informacijama, teroristička mreža Al Kaide u Aziji koja je planirala napade je potpuno razbijena. U memorandumu Stivena Bredberija iz 2005 koji Bošković navodi samo kad on nabraja („razotkriva“) tehnike mučenja stoji i sledeća poruka operativcima CIA (koju Bošković naravno ne navodi): „Obavestili ste nas da je ispitivanje KSM, kada su primenjene napredne tehnike, vodilo otkrivanju njegove zavere za drugi talas napada, gde bi se otetim avionom srušila...zgrada u Los Anđelesu..hvatanju Hambalija...i zatvaranju Gurabi ćelije Al Kaide koja je trebalo da izvrši drugi talas napada“. U istom izveštaju Bredberija se kaže da je „napredno ispitivanje“ samo KSM i Al Zubadije dovelo „do najmanje 6000 obaveštajnih podataka o Al Kaidi, oko polovine ukupnih podataka koje je CIA tokom 2004 prikupila o ovoj organizaciji“, što je presudno doprinelo da se ovoj organizaciji zada udarac od koga se zapravo nikada nije oporavila. Biši direktor CIA- George Tennet, direktor CIA- koga je postavio Klinton je rekao da su informacije dobijene voterbourdingom vredele "više nego što su CIA, FBI i NSA bili u stanju zajedno da prikupe". Dakle, mučenja su bila vrlo ograničena, fokusirana na nekoliko najokorelijih zlikovaca Al Kaide, bila su pažljivo nadzirana i preduzeta samo u krajnjoj nuždi (uz znanje kako administracije tako i dvostranačke grupe kongresmena), kada je na osnovu obaveštajnih podataka postojala direktna opasnost od katastrofalnih terorističkih napada, a islednicima nije stajala na raspolaganju nikakva druga metoda. I teroristima nisu nanesene nikakve vidljive fizičke povrede, samo su bili zastrašeni i lažno alarmirani da će im se nešto strašno dogoditi.

Bošković nabraja detaljno sve tehnike mučenja, pri tom ponavljajući i neke odavno opovrgnnute izmišljotine kao navodne „informacije“ iz izveštaja. Recimo međunarodni Crveni krst je pre nekoliko godina objavio da se zatvorenici u Gvantanamu muče tako što im se glava udara u zid! Pri tome, kako se kasnije saznalo, jedini izvor za ovu „informaciju“ su bili KSM i Al Zubadija lično! Bošković, sledeći CK i medije koji su tu „informaciju“ vrlo rado preuzeli i nastavili da „spinuju“, nabraja među tehnnike „mučenja“ i „udaranje osobe u zid i imobilisanje glave prilikom ispitivanja“. Pri čitanju novootkrivenih memoranduma, međutim, vidi se da je zapravo bila reč o lažnom zidu od mekog sintetičkog materijala o koji je ispitanikova glava „udarana“ što je proizvodilo zvuk (škripu) koji je često bio nepodnošljiv za ispitanika (a ne bol, ili ne daj bože fizičke povrede), a imobilizacija glave je koriščena upravo da bi se isključila mogućnost povrede vrata pri cimanju! Deluje skoro bizarno i nadrealistički – „tortura“ čiji je cilj da ne povredi onog koga „torturiše“ (preduzimajući mere da se to spreči), nego samo da ga škripom psihički izludi ili iznervira da kaže „dosta“, „reći ću vam šta tražite“ (naime, "koji moji drugari i kada planiraju da pobiju hiljade nevinih ljudi u vašoj zemlji"). Svejedno, Bošković ostavlja čitaoca u uverenju da su zatvorenicima u Gvantanamu rutinski razbijane glave o zid.

A šta tek reći za sledeće tehnike „mučenja“: „manipulisanja ishranom (zamena normalne hrane tečnom što pojačava rezultate uskraćivanja spavanja), potpune obnaženosti individue, intezivnog skretanja pažnje... stavljanja individue u ograničen prostor u kojem je onemogućeno kretanje, držanja osobe u uspravnom položaju bez pomeranja (izaziva zamor mišića)”. Zaista, ima li kraja inkvizitorskoj krvoločnosti američke vlade koja jadne teroriste sa samo par hiljada nevinih duš a na duši i sa preciznim hitnim planovima za još toliko, “obnažuje”, “daje tečnu umesto čvrste hrane”, “zamara im mišiće” i “intenzivno skreće pažnju”. To zaista zavređuje novi Nirnberg.

Predsednik Obama je dao suvislo obrazloženje da bi pokretanje krivičnog procesa protiv onih koji su u takvim uslovima naređivali i sprovodili “napredne tehnike” ispitivanja značilo politizaciju. I zaista, optužbe za “torturu” koje su levičarski mediji, aktivisti i političari (uključujući i sadašnjeg predsednika u to vreme) često ponavljali prehodnih godinu ili dve najčešće nisu imali nikakve veze sa činjenicama, često ni sa pravnim ni ustavnim statusom zatvorenika, nego jedino sa propagandnim ratom protiv Bušove administracije. Predsednik razume da ako bi popustio pred pritiscima radikalno levičarskih elemenata u svojoj stranci i pokrenuo krivične postupke protiv ljudi u Bušovoj amdinistraciji, to bi otvorilo Pandorinu kutiju – možda višegodišnje procese koji bi ličili, kako je Karl Rove napisao ,na "neku latinoameričku banana republiku gde hunta pukovnika koji su pučem došli na vlast sudi svojim prethodnicima zbog političkih razlika". Međutim, ima još većih komplikacija – u bilo kakvoj istrazi bi isplivalo mnogo “prljavog veša” pri čemu mnogi demokratski političari takođe ne bi bili zaštićeni, pošto su mnogi ljudi u Kongresu znali za prakse u Gvantanamu. Recimo, predsednica Kongresa Nensi Pelosi, jedan od lidera ekstremno levog krila demokrata koja je danas posebno glasna u zahtevima za krivično gonjenje ljudi iz Bušove adminsitracije, sve vreme je znala za torturu, bila je, kao deo odabrane dvostranačke grupe parlamentaraca, redovno obaveštavana od CIA-e o svemu, i ona je čak izražavala sumnju da tehnike ispitivanja nisu dovoljno radikalne ni oštre u iznuđivanju priznanja od terorista! A u sebi je otkrila "borca protiv torture" tek kad je rejting g. Buša dramatično opao i kad se ispostavilo da se napadima na njega zbog "torture" mogu steći lepi politički poeni. Ista stvar važi i za uticajnu demokratsku senatorku iz Kalifornije Diane Feinstein koja je sada takođe vrlo glasna u zahtevima da se sudi Bušovim ljudima, a koja je svojevremeno vrlo entuzijastično podržavala sve napredne tehnike, uključujući i zloglasni "voterbording". Takvih primera ima koliko hoćete i oni govore o ogromnoj hipokriziji i odsustvu bilo kakvog kredibiliteta da se kritikuje Bušova adminsitracija, ali i o velikoj opasnosti koja bi se nadvila nad mnoge demokrate ako se krene u lov na veštice.

Predsednik Obama je, svestan svega toga, postupio vrlo lukavo. S jedne strane, da zadovolji radikalno levo krilo svoje partije, obelodanio je četiri memoranduma koji se uglavnom bave opisivanjem tehnika mučenja (što je još jednom podstaklo "bes" protiv Buša), a samo manjim delom kontekstom, tj informacijama koje su time dobijene (što bi verovanto podstaklo razumevanje za Buša, a što nije dobro). On time želi da još jednom iskoristi javni resantiman protiv Buša za svoje političke svrhe, a da ipak ne uzme vruć krompir krivičnog lova na Bušove veštice u ruke, jer bi to moglo da se njemu i njegovoj stranci jako obije o glavu. S druge strane, da bi stvar koliko je god moguće ostavio u magli, on nije objavio druge memorandume koji se mnogo detaljnije bave obaveštajnim podacima koji su dobijeni ispitivanjem zatvorenika u Gvantanamu, recimo čuveni “memorandum o efikasnosti” (iako je bivši potpredsednik Čejni tražio upravo to) koji sadrži sve detalje o informacijama dobijenim putem ovakvih ispitivanja i njihovim efektima na borbu sa Al Kaidom i sprečavanje drugih napada, a na koji (izveštaj) objavljeni memorandumi više puta ukazuju. Nije teško ni pogoditi zašto. U tom izveštaju ima svakako mnogo više detalja poput onog o sprečavanju napada na Los Anđeles, i verovatno još šokantnijih i “nezgodnijih” primera uspeha u sprečavanju napada i borbi protiv Al Kaide, koji bi dodatno pokazali koliko je optužba protiv Bušove administracije za torturu bila prenaduvana i u osnovi pogrešna, i koliko su u svetlu spasenih života i borbe s terorizmom, te mere bile učinkovite. Po novim ispitivanjima Galupa 71% Amerikanaca smatra da bi torturu trebalo primenjivati na teroristima ako postoji osnovana sumnja da se time mogu sprečiti teroristički napadi. Nije baš lako (ni popularno, što je Obamin veći problem) pogledati u oči tim građanima Amerike i reći da ti osuđuješ ispitivanja terorista koja su dovela do spasavanja hiljada nevinih života i praktičnog razbijanja ili dramatičnog unazađivanja najopasnije terorističke mreže na svetu. Mnogo je lakše pričati o “moralnoj šteti” koju je “tortura” u Gvantanamu nanela Americi, selektivno objavljujući tajne dokumente, i na tome graditi svoj imidž “dobrog momka”.

Da se razumemo, neko može reži da je tortura načelno neprihvatljiva, makar i po cenu da Library Tower u Los Angelesu bude srušen i svi u u njemu pobijeni. Ali, besmisleno je govoriti da tortura “nije efikasna”.

Kristina Hof Samers

Odličan tekst jedne od vodećih predstavnica "feminizma jednakosti" na NSPM, u prevodu Jovane Papan (za njene tekstove, videti recimo ovde ili ovde).

Mislim da je prisustvo takvih high profile žena u intelektualnom životu, kao što su Kristina Hof Samers ilI Vendi Mekelroj, ili Kamil Palja neprocenjivo. One čuvaju vezu između ideje oslobađanja žena i ideje individualne slobode, u eri pomahnitalog "gender" feminizma koji je postao jedna mračna ideologija mržnje prema civilizaciji.

Denacionalizacija i nacionalizacija

Da li iko osim mene vidi nedoslednost u paralelnom zalaganju Vuka Draškovića za vraćanje imovine koja je oteta "srpskoj građanskoj i preduzetničkoj eliti" nakon Drugog svetskog rata, ali i za oduzimanje imovine današnjim tajkunima "kao Vladimir Putin"?

Koja je tačno razlika između ondašnjih i današnjih tajkuna? To što je onima imovinu uzela komunistička vlast, a ovima bi uzeli "naši"?

Gligorov o industrijskoj politici

Čega se sve neće setiti srpski ekonomisti u očajničkoj potrazi za nekim "kreativnim" rešenjem ekonomske krize ili barem objašnjenjem za nju. Vladimir Gligorov u tom smislu žali što nije bilo industrijske politike u predhodnih 7-8 godina:

"Proizvodi se malo, a i veoma ograničen broj proizvoda. Ovo se stanje nije promenilo u poslednjih desetak godina, tako da se ne bi moglo reći da je privredna politika koja je vođena od 2000. godine naovamo imala, neposredno ili posredno, neki elemenat industrijske politike."

Ako ja ovo dobro razumem, preduslov da se ne proizvodi "malo i ograničen broj proizvoda", nego recimo mnogo i veliki broj proizvoda, je da taj se vodi industrijska politika, (koje ovde nije bilo , pa se zato i proizvodi malo). Ako je tome tako, onda treba preporučiti vladi industrijsku politiku kao rešenje, da bi se to stanje popravilo, zar ne? A ne, kaže Gigorov, naprotiv, "vrlo malo zemalja je imalo uspeha u tome", te to srpska vlada ne treba da radi. Ali, zašto se onda implicira je loše stanje srpske industrije posledica odsustva industrijske politike? Vrag će ga znati...

Gligorov ipak misli da imamo neku zamenu za industrijsku politiku, a to je politika kursa. Iako ovo zvuči loše, može se braniti kao plauzibilno u jednom smislu, naime da je Narodna banka veštački održavala visoku vrednost dinara iz populističkih razloga, što je neopravadano favorizovalo uvoz nauštrb izvoza. Ali, ako to misli, onda treba da smatra devizni kurs dinara "neralnim" tj dinar precenjenim. Ali ne, evo šta on kaže: "Ukoliko se sledećih meseci zabeleži oporavak uvoza, a da nema oporavka izvoza, to će značiti da je reč o povratku na politiku realnog kursa koji je bio u osnovi najvažnijih strukturnih problema srpske privrede. " Ako je stari restriktivni kurs dinara bio realan, kako onda on istovremeno može biti "u osnovi najvažnijih strukturnih problema sprske privrede"? Hm, recimo da je reč o lapsusu, da je hteo da kaže "neralni kurs" umesto "realni". No, jako sumnjam da bi i tada kurs mogao da se opiše kao glavni uzrok strukturnih problema srpske privrede.

U zemlji Berka, Gledstona i Mila

Više liči na zemlju Trockog, Lenjina i Staljina. Ili, još bolje, Georgea Orwella.

Dan planete

Da ne dužim. Julian Simon je objasnio suštinu cele stvari mnogo bolje nego što bih ja.

Ja samo mogu da se pridružim Lubosu u željama da se plava planeta što skorije oslobodi zelenih lanaca, mada lično nisam uopšte otpimista u tom pogledu (o najnovijim razlozima za pesimizam više sutra ili prekosutra).

Update: Don Boudreaux objašnjava šta njemu znači Dan planete. Priceless.

"Vrana vrani oči ne vadi"

"The whole notion was that if we showed courtesy or opened up dialogue with governments that had previously been hostile to us, that that somehow would be a sign of weakness," Obama said, recalling his race for the White House and challenging his critics today.

"The American people didn't buy it," Obama said. "And there's a good reason the American people didn't buy it _ because it doesn't make sense." kaže Obama.

Još da je zainteresovan za ratifikovanje i free trade sporazuma sa Uribeom (Kolumbija), kao za ljubavisanje sa Kastrom i Čavezom...

Bagzi +

Saramanga:
Dok sam bio direktor NIS-a, ni jedan jedini dinar nisam uplatio niti dao Demokratskoj stranci. Na kraju, sve se to lako da tehnički proveriti u knjigovodstvu preduzeća.

Naravno da neće da nema ugovora sa DS niti BT potpisa u knjigama. Ono što verovatno može da se nađe su ugovori o NISovoj kupovini proizvoda i usluga po netržišnim cenama čija razlika se daje DSu.

Ova afera sa Kneževićem je sjajna jer po prvi put neko ko je očigledno bio umešan u finansiranje partije je odlučio da progovori. Tužilac, ako ima iole odgovornosti ili bar ambicija, treba da pažljivo sluša i razmišlja o statusu zaštićenog svedoka. Goran Knežević izvlači slučaj iz domena javne tajne i svojim svedočenjem može da dovede do promene poslovanja stranaka u Srbiji.

Finansiranje političkih partija

Trenutno je popularna tema finansiranje političkih partija. Ivica Dačić najavljuje izmene zakona o finansiranju političkih partija, Transparency International podržava, Verica Barać tvrdi da su izveštaji koje partije podnose frizirani, Goran Knežević da DS prima anonimne donacije dok Čedomir Jovanović predlaže da ubuduće kampanje budu besplatne, zarad transparentnosti.

Trenutno Zakon o finansiranju politickih partija propisuje državno finansiranje stranaka i ograničava sredstva koja stranke mogu da prikupe od donatora na 100% sredstava koje daje država. Fizičko lice može da pokloni najviše do 10 prosečnih zarada dok pravno lice može da priloži maksimum 100 prosečnih zarada. Zarada od imovine kojom raspolaže stranka (npr. iznajmljivanje nekretnina) ne sme da pređe 20 procenata od ukupnih prihoda. Prihodi od članarine nisu ograničeni.

Moj predlog za izmenu zakona je:

Ukidanje državnog finansiranja političkih stranaka - Nema razloga da poreski obveznici finansiraju političare. Nije posao države da uzima novac od građana da bi ih davala političarima. Stranke mogu da se finansiraju iz donacija i članarina. Jedna od sporednih posledica državnog finansiranja je i proliferacija kandidata na izborima koji se kandiduju isključivo iz materijalnih razloga. Zastupnici državnog finansiranja bi rekli da bi bez državnog finansiranja političari bili podložni pritiscima tajkuna. Koliko je meni poznato, a što potvrđuje i Goran Knežević, oni i pored ovog zakona i dalje finansiraju stranke. Znači probali smo, ne ide. Usput, cifre nisu nimalo naivne. 0.15% republičkog budžeta (minus doprinosi i transferi) se meri desetinama miliona evra.

Ukidanje ograničenja privatnih donacija - zabranom trošenja sopstvenog novca država praktično sprečava slobodu govora. Možda je čak i neustavno. Zašto bi država zabranjivala nekom tamo Slaviši da širi socijalističke ideje? Koliko god novca želi da pokloni za promociju svojih stavova je isključivo njegova stvar. Ista stvar je i sa ograničavanjem prava raspolaganja imovinom. Ako neko želi da ostavi zadužbinu Beogradskom Univerzitetu, to se smatra vrhuncom altruizma. Ako neko želi da uradi isto sa političkim partijama onda je to praktično kriminal. Kritičari bi rekli da bi na taj način neke stranke imale očieglednu prednost ukoliko imaju bogate finansijere iza sebe. To nije tačno. Novac nije odlučujući faktor u politici. Zamislite situaciju da se Šeik Hassan kandiduje za predsednika Srbije i uloži milijardu dolara u kampanju. Kolike su mu šanse da pobedi? Verovatno nikakve. Kampanja ne odlučuje pobednika već može da pomogne sa par procenata glasova neodlučnih glasača.

Još nešto. Čedino zalaganje za besplatne kampanje, pretpostavljam da misli da mediji besplatno daju prostor, je krajnje neliberalno. On praktično traži od države da natera vlasnike medija da odustanu od svog prihoda zbog "opšteg dobra". Možda misli samo državnih medija, ali pošto država ne bi trebalo da poseduje medije to bi opet bio loš izgovor. Dosledni predstavnik liberalne opcije treba da se zalaže za ukidanje državnog finansiranja i ukidanje ograničenja privatnim donacijama.

Šainović sa Harvarda

Već smo navikli na Mankiwove razne vragolije. Ali, novi članak u New York Timesu je zaista, zaista nešto posebno.

Mankiw je nezadovoljan sadašnjom ekonomskom situacijom i predlaže kako izaći najbolje na kraj sa njom. Najpre, dijagonza: "recesija je proizvod nedovoljne tražnje za dobrima i uslugama." Dakle, sve je ok sa ekonomijom, samo ljudi iz nekog misterioznog razloga iracionalno odbijaju da kupuju (traže) dobra i usluge. Kakva dijagnoza, takva i terapija. Pošto ljudi ne kupuju dovoljno, to znači da nemaju para. Ako nemaju para, mi imamo centralnu banku, pa ćemo im pare dati. To bi najbolje bilo učiniti tako što ćemo da napravimo da realna kamatna stopa bude negativna(!) što će "pozajmljivanje učiniti mnogo privlačnijim i pospešiti agregatnu tražnju". Dakle, pozajmiš nekom 100 dolara danas i dobiješ nakon tri meseca 95 dolara natrag. Odličan posao. Osim što bi se u takvim uslovima više isplatilo da držiš keš u slamarici nego da ga pozajmljuješ bilo kome, te time praktično nestaju i sve prednosti ovog "rešenja".

Ali, nije naš profesor od juče - svestan je on ove male nezgodacije. Zato on ima i odgovarajuće rešenje. U pogledu rešenja ga je, kako saznajemo iz teksta, prvi prosvetlio jedan njegov student (možete zamisliti taj feedback mehanizam) koji je predložio kao rešenje ove rak-rane modernog društva, naime iracionalnog, lihvarskog gomilanja keša pri negativnoj realnoj kamatnoj stopi, da se, brate, zabrani, ili ograniči, plaćanje kešom! Da vlada objavi da sve novčanice koje završavaju devetkom ili nekom drugom cifrom, od nekog datuma nisu legalno sredstvo plaćanja. Kao par-nepar u Titovo vreme. Genijalno! Svi bi gledali da se otarase novčanica sa devetkama ili trojkama ili peticama, kupovali bi robu, stimulisali agregatnu tražnju, i "onda se uzeli i živeli srećno"...Mankiw hvali svog genijalnog studenta ali kaže da ideja nije nova da ju je prvi lansirao nemačku ekonomista Gossen (XIXvekovni merkanitilista koji je uticao na Kejnza), u vidu poreza na novac (osim malog problema, naime, ko bi hteo da primi novčanicu koja se završasva devetkom kad zna da ona od sutra ne važi, al ajde baš da ne cepidlačimo...).

Kad čujete "porez na novac" šta vam prvo pada na pamet? Da, da devize, devize, vize... jurnjava do dilera da zamenite konfeti dinare koje inflacija pojede za pola sata. Inlacija je, verovali ili ne, čarobni štapić za izlazak iz recesije profesora ekonomije sa Harvarda (glavnog ekonomskog stratega predsednika Buša), u aprilu mesecu 2009 godine! Ovo nije 1939, ne sanjate. Po Menkjuu naime, FED treba da proglasi da je njegov cilj visoka inflacija, dovoljno visoka da deluje kao gossenovski porez na novac. Dakle, prvo bismo snizili kamatnu stopu u negativnu zonu, a onda napumpali inflaciju da pojede sve ekonomske benefite držanja keša (dobro, ne baš u smislu naše 1993, ali princip je isti). Tada bi lihvari i ostali rentijeri shvatili da im je bolje da "stimulišu agregatnu tražnju" pozajmljivanjem i trošenjem, makar i gubili realno 4 ili 5 dolara na svakih 100, nego da drže keš, i gube recimo 8 ili 10 na svakih 100 zbog inflacije ("Gossen-Mankjuovog poreza")!

Naravno, profesor nije objasnio kako će se to privreda dugoročno izvući iz krize ako vlada inflatornim porezom prisili stanovništvo da gubi na svakoj transakciji. Kakva će dugoročna korist biti od toga što će nominalne nadnice, nominalni profiti i kamatne stope da budu pozitivni/rastu, kada će realno da opadaju ili da stagniraju? Naime, inflacija kao sredstvo obmanjivanja ekonomskih aktera je delotvorna samo ako je ne-anticipirana, kako je to dokazao navodni učitelj Grega Mankiwa, pokojni Milton Friedman (verujem da bi se nesrećnik užasnuo na pomisao da je neko ovakav u bilo kom smislu njegov "učenik". Ceo život je proveo u borbi protiv takvih). Ako FED objavi da targetira inflaciju od 10% (ili 100%) za narednu godinu, ljudi će se prilagoditi, tj uračunati to u sve svoje transkakcije. I pored privremenog poremećaja ("ekspanzije potrošnje i investicija"), vrlo brzo će biti uspostavljena stara ("pogubna", "recesiona") ravnoteža između potrošnje i štednje i ljudi će sankcionisati prevaru smanjenjem potrošnje i investicija. Jedini način da se inflacija učiniti delotvornom (tj sposobnom da trajno obmanjuje ljude da imaju više realne vrednosti koju mogu da troše nego što zaista imaju) je da se stalno nepredvidivo ubrzava. Kao kod narkomana kojima uvek treba veća doza da bi reagovali na drogu, tako je i ekonomiji svikloj na određeni stepen inflacije uvek potrebna jača doza da bi reagovala kako inflacionistički ekonomista traži od nje. Ali, cena toga je kolaps ekonomskog sistema, ili u boljem slučaju, ono što smo videli 1970-ih u Americi i danas u Japanu, naime stagflacija.

Ovo još jednom potvrđuje moju staru invektivu da se razlika između Obaminih kritičara i podržavalaca u ekonomskoj politici svodi na razliku između vere u državno zaduživanje i vere u inflaciju. Tri puta sam čitao Mankiwov tekst, pokušavajući da otkrijem u čemu je štos, da li je antidatirano, a tekst objavljen 1 aprila kao neka zajebancija, ili slično. Ne, ne, "nema laži nema prevare", čovek je smrtno ozbiljan. Otkrio je čarobnni Šainovićev eliksir mladosti za posustalu američku ekonomiju.

UPDATE: Prosto nisam mogao da odolim a da ne prenesem sledeća dva komentara-reductio ad apsurdum, Mankiwovog šainovićizma, čitalaca na Marginal Revolution, koji su dostojni Bastije: "As long as there are no rapid pre-payment penalties for borrowing at a negative interest rate, I think it is a wonderful, awesome, superb idea. I shall borrow $1000 today at a -3% rate. Pay back the $970 I owe tomorrow, pocket the $30 and reborrow $1000. Since I have shown what a superb credit risk I am by repaying my debt early, I should have no problems borrowing that $1000 every day, paying back the $970 the next and pocketing the $30. At the end of a year I will have borrowed $1000, 365 times, paid back the $970 364 times. Pocketed $10,920 dollars and be ready to start a new year. Of course the $10,920 will not have quite the purchasing power of previous years dollars, but that is a minor consideration. I will have nice paper with pretty engravings on it.".

A ovaj je još bolji: "There's a hilarious David Niven story about setting up a negative interest rate by using a metallic currency - specifically uranium (or maybe it was plutonium.) Anyhow the idea was that people in possession of a radioactive element would be eager to spend it simply to get the thing out of their wallet..". Možda je zaista bolja ideja umesto inflacije kovati radioaktivne metalne dolare, što bi ljude teralo da ih se što pre otarase. Koliko bi tek tad porasla agregatna tražnja...

Ispeci pa reci

U pokušaju da ubede javnost da neće davati kredite privredi iz deviznih rezervi NBS konačno priznaje koliko je bio tržištan kurs dinara.

B92:
NBS je navela da se devizne rezerve koriste isključivo za odbranu kursa dinara.

Nije da nismo znali, ali lepo je što su priznali da se bave i kursom a ne samo kamatnim stopama.

Otac Nacije

"„Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda.“,

kaže o Albancima kao narodu u svojoj novoj knjizi Otac Nacije, Putnik sa Galeba, nacional-boljševik po vokaciji, koji bi da se opet rodi "tukao četnike", obožavalac Leke Rankovića-Marka i Slobodana Miloševića, "najvećeg srpskog političara druge polovine XX veka" - Dobrica Ćosić.

Ne zna se šta je gore u onoj rečenici - njena moralna odvratnost ili neobična glupost. Ko je još u stanju da piše o srpskom narodu kao "najcivilizovanijem i najdemokratskijem na Balkanu" ili o nekom drugom narodu kao o "varvarskoj rulji" a da to nije deo nekog crnohumornog gega, iz registra Balkanskog Špijuna ili Radovana III ("Vilotići"). Ako je jedan ovakav rasistički maloumnik u bilo kom smislu "otac nacije", onda je ta nacija zaista u velikom, velikom problemu. I sa sobom i sa svetom. A koliko, najbolje se vidi po tome što za predsednika ima čoveka (pobedio kao demokrata plašeći narod da će u suprotnom pobediti mračnjaci i nacionalisti!!!) koji se "redovno konsultuje sa Čika Dobricom" o svim važnim pitanjima, (pored, naravno, svog tate, još jednog Capoa iste Cosa Nostre, i takođe velikog šampiona humanog preseljenja i odbrane Srpstva od svetske zavere). Zaista, mnogo toga je mogao da nauči od "čika Dobrice" i svog tate. A i naučio je, vidimo to.

Srećan Uskrs

Ovo sam propustio da učinim prilikom "zapadnog" Uskrsa, pa evo da popravim stvar uoči "istočnog". Dakle, čestitam i "istočnima" i "zapadnima" njihov praznik, uz prigodnu svečanu pesmu zapadnog (njujorškog, takoreći) pesnika i pevača Toma Waitsa, "Čokoladni Isus".

Kamata od 57 posto

Nebojša Katić u današnjoj Politici piše o položaju banaka u Srbiji. Osnovna teza je da banke ovde zarađuju veoma dobro što je posledica, sa jedne strane, visokih kamata, a, sa druge strane, niskog poreza na profit. Shodno tome, predlaže povećanje poreza na profit i ograničavanje kamatnih stopa.

Kao podršku svojoj tezi, navodi nekoliko podataka. Prvi podatak je da je prosečna kamata na kratkoročne kredite stanovništvu "porasla na besramnih 57%". On ne navodi izvor za ovaj broj, ali verujem da se radi o vesti koju je preneo sajt B92 pre neki dan. Problem je, međutim, što ni oni ne navode tačan izvor, već kažu da to "pokazuju podaci Narodne banke Srbije".

Ako pretpostavimo da je to tačno, da li je 57% previsoko? Svakako deluje da jeste, ali ne mora da bude. Ako pozajmim 100 dinara danas i kažem "Vraćam ti 101 dinar sutra", kamatna stopa na godišnjem nivou iznosi nekoliko stotina procenata. Ali, u određenim situacijama, ljudi su spremni da plate veoma visoke godišnje kamatne stope, kada se zadužuju na veoma kratak rok. Recimo, ako mi je poslednji rok da platim račun za struju od 2.000 dinara danas, a plata mi leže sutra, nemam ništa protiv da platim dnevnu kamatu od 1% (20 dinara), kako mi ne bi isekli struju. Kada se preračuna na godišnju kamatnu stopu zaista deluje izuzetno visoko, ali sam ja potpuno spreman da to uradim i još sam zahvalan banci što mi je omogućila da relativno jeftino izbegnem sedenje u mraku.

Drugi Katićev argument je ne samo da su kamate VISOKE, već da su PORASLE u poslednje vreme, iako je trend smanjivanja baznih kamata širom sveta opšte prisutan. I na ovo se može odgovoriti - percepcija rizika je veoma porasla.

Stavite se u kožu nekog svetskog bankara. Ulagali ste u papire koji su bili procenjeni kao izuzetno sigurni, pa se ispostavilo da je to bio potpuni promašaj, odnosno da je pravi rizik bio daleko veći. Razmišljate - pa koliko su onda tek rizični moji plasmani u tamo nekoj Srbiji? Da se ne lažemo, do pre par nedelja nije bio daleko od realnosti sledeći scenario - ogromni odlivi deviza po osnovu otplate privatnih kredita dovode do žestoke depresijacije kursa, što dovodi do masovnih defaulta, što građana što privrede, što dovodi banke na ivicu bankrota, a neke verovatno i prelaze tu ivicu. Ne kažem da je takav scenario bio izvestan, ali je postojala određena verovatnoća da se tako nešto dogodi. Čak, na kraju krajeva, nije ni bitno da li je tako nešto objektivno moglo da se desi, bitno je to da su mnogi MISLILI da postoji određeni rizik da se upravo to desi. Sve to ne može da se ne reflektuje na marže.

Ja celu situaciju sa bankama posmatram potpuno drugačije. Ako su kamate previsoke, to jedino može da bude posledica nedostatka konkurencije. Ako ne vidim nedostatak konkurencije, nemam na osnovu čega da tvrdim da su kamate previsoke. Niti mislim da je moguće da preko 20 banaka održava neki kartelski sporazum, niti je ijedna banka dovoljno velika da na neki način "diktira uslove".

Jedino što je moguće da ima nekog uticaja, mada nisam siguran koliki je taj uticaj, je činjenica da je u Srbiji praktično nemoguće osnovati novu banku. Sasvim je moguće da je taj uticaj prilično zanemarljiv, pošto banaka ima dosta, ali bih sve jedno voleo da NBS konačno olabavi uslove za otvaranje novih banaka. Odnosno, ne da ih olabavi, već da ih jasno propiše i da SVAKO ko ispunjava te uslove može da osnuje banku.

Suštinski, smeta mi što ne mogu da kažem - pa kad bankari tako lepo zarađuju, ko ti brani da napraviš banku?

Čajanka i Markuze u Beloj Kući

Danas je američki Tax Freedom Day. U mnogo gradova širom Amerike (na preko 300 različitih mesta) održavaju se demostracije organizovane od strane raznih NGO, nezavisnih grupa i medija pod imenom "Čajanka" (Tea Party). Usmerene su primarno protiv Obaminog projekta povećanja poreza i zaduživanja da bi se platilo za enormno povećanje državnih izdataka. Naravno, asocira se na legendarnu Bostonsku čajanku iz 1773 koja je označila početak Američke revolucije. Smatra se da je pokret lansirao harizmatski populistički komentator CNBS-ja Rick Santeli još u februaru, posle čega su usledile prve "čajanke" u Sijetlu,Kanzas Sitiju, Orlandu i mnogim drugim gradovima.

Međutim, ovo što je danas započelo u Americi, a nastaviće se i narednih dana, izgleda ozbiljnije od svih političkih skupova, upravo zato što nije reč o ekskluzivno partijskim anti-Obama, već anti-establišment protestima. Predsedniku Republikanskog komiteta Michaelu Steelu nisu dozvolili da govori na jednom od njihovih skupova (imajući u vidu njegove stavove, potpuno ih razumem). No i pored toga, levičari su se jasno prepoznali kao meta napada. Pol Krugman je vrlo ljut i puca iz svih "sofisticiranih" oruđa i oružja, karakterističnih za nobelovce, poput partijskih pljuvačina Rush Limbaugha, napada na republikance i pohvala demokratima, te teorija zavere po kojima ove proteste organizuju razne tajne i polutajne organizacije.

S druge strane, Obamin Department of Homeland je ovih dana izdao Izveštaj o desničarskom ekstreemizmu u kome se upozorava na opasnost od ekstremno-desničarskih grupa koje koriste ekonomsku krizu za regrutovanje potencijalnih članova. Pri svemu tome opis desnog ekstremizma je takav da on uključuje i neonaciste, ali su zapravo glavna meta napada oni koji protestuju protiv povećanje poreza i zaduživanja, koji su opisani kao rasisti koji ne vole novog predsednika jer je crnac. Tajming izveštaja i jezik koji se koristi nedvosmisleno potvrđuju da su njegova glavna meta pripadnici narastajućeg pokreta protiv velike države a ne "desni ekstremisti". Izveštaj jasno tvrdi da se "desno-ekstremsitički pokreti" sastoje iz dve grupe - rasista i fašista na jednoj strani, i liberala koji kritikuju veliku vladu na drugoj: "Rightwing extremism in the United States can be broadly divided into those groups, movements, and adherents that are primarily hate-oriented (based on hatred of particular religious, racial or ethnic groups), and those that are mainly antigovernment, rejecting federal authority in favor of state or local authority, or rejecting government authority entirely. It may include groups and individuals that are dedicated to a single issue, such as opposition to abortion or immigration."

Dakle, ako veruješ da federalna vlada ima previše moći u odnosu na države, ili da država generalno ima previše moći, ili pak ne odobravaš abortus, onda si isti kao nacisti ili Kju Kluks Klan. Dosta zgodna definicija "desnog ekstremizma", dovoljno "darežljijva" da obuhvati svakog kritičara i političkog protivnika administracije. Potpuno je očigledno da se Obami i društvu ni malo ne dopada ovaj pokret sa čajankama i da pokušavaju da ga opišu kao "ekstremistički". Još iz izveštaja:"Rightwing extremists are harnessing this historical election as a recruitment tool. Many rightwing extremists are antagonistic toward the new presidential administration and its perceived stance on a range of issues, including immigration and citizenship, the expansion of social programs to minorities, and restrictions on firearms ownership and use.". Hm, meni ovo malo liči da Obama smatra da svako ko njega kritikuje, ko se zalaže za očuvanje Drugog amandmana, i protivi se recimo operacijama Fannie Mae i Freddie Mac ili širenju države blagostanja, samim tim postaje "desni ekstremista", takoreći nacista, podložan (što je najvećma zabrinjavajuće), "monitoringu" vlade.

Ovo uopšte ne treba mnogo da nas iznenadi. Pošto je Obama bio kandidat američke obrazovne industrije, i to diplomac fakulteta političkih nauka, nije nikakvo čudo da on samo primenjuje ono što ga je naučio profesor Herbert Markuze, obožavalac Maoa i Ho Ši Mina, u svom eseju o "represivnoj toleranciji": "treba zabraniti sve desničarske ekstremističke grupe, fašiste, naciste i one koji su za smanjenje socijalnih izdataka vlade." U ime istinske, nerepresivne tolerancije.

Zašto smo nepreduzimljivi?

Medijum Galup je objavio istraživanje u kome tvrde da građani Srbije nemaju preduzetničku inicijativu. Naime oko 67 procenata stanovništva ne planira da osnuje privatnu firmu ili da proširi postojeći posao.

Da li na to utiču kulturološki razlozi ili možda društveno uređenje? Odrasli smo na državnim jaslama pa nam je takva vrsta rizika strana. Na osnovu podataka o imigrantima u Americi izgleda da društveno uređenje nema mnogo veze sa preduzimljivošću pojedinca. U Americi imigranti započinju više poslova nego lokalci. Imigranti iz Indije, Pakistana, Kine imaju više svojih firmi nego imigranti iz Južne Amerike i Kariba. Imigranti iz komunističke Kine imaju više svojih firmi (relativno) nego imigranti iz relativno kapitalističkih zemalja Južne Amerike. Doduše studija zaključuje da su bitni faktori lični i ljudski kapital što delimično ruši ovaj argument.

Da li neko ima ideju zašto građani Srbije nisu skloniji preduzetništvu?

Zastava i grb

Član 42. Zakona o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije predviđa kaznu od 40.000 do 400.000 dinara za pravno lice "ako istakne zastavu ili grb Republike Srbije koji su oštećeni ili nepodobni za upotrebu".

Čudi me da nisu osnovali Agenciju za kontrolu upotrebe grba, zastave i himne Republike Srbije, koja bi kontrolisala podobnost istaknute zastave i grba, u smislu člana 42, kao i to da neko slučajno ne ubaci stih "srpskog kralja, srpski rod" u "Bože pravde", pošto su zabranjene i sve izmene stihova himne (član 37, stav 2). Stav 1 istog člana inače predviđa da se himna može izvesti isključivo na sledeće načine: sviranjem, pevanjem, ili sviranjem i pevanjem.

Zanimljiv je i član 33, koji kaže "Zastava Republike Srbije ne sme biti izložena tako da dodiruje tle, niti kao podloga, podmetač, prostirka, zavesa ili draperija."

Trenuci za pamćenje*

Pregledao sam Predlog zakona o turizmu o koji je pomenut u prethodnom postu. Zakon je prilično dugačak i bavi se raznim stvarima. Evo nekoliko detalja koje su mi zapali za oko, a vezano za Dinkićev komentar da je neophodno da se država umeša i pomogne kada tržište ne radi.

• Zakon definiše izlet. Izlet je ako niste znali kombinacija dve ili više usluga (prevoz i druge turističke usluge) u trajanju kraćem od 24h bez noćenja.
• Praktično propisuje obavezu države da se reklamira (svoje turističke potencijale)
• Osniva se Turistička organizacija Srbije. Državno preduzeće sa sve upravnim odborom i direktorom koga imenuje vlada. TOS će osnivati predstavništva u zemlji i inostranstvu. Ići će po sajmovima da predstavlja Srbiju i slično. Toliko o štednji.
  
• Upravljač turističkog prostora će imati pravo preče kupovine nepokretnosti u državnom vlasništvu. To praktično znači da će privilegovani moći da otkupe državnu imovinu (zemlju) po boljim uslovima. Ovo se ne odnosi na nacionalne parkove ali se odnosi na parkove prirode. Čini mi se da je Kusturici upala sekira u med.
• Budžet će da učestvuje u podsticanju turizma. Pomagaće u izradi projekta, finansiranju projekta i promotivnih aktivnosti i slično.
• Turističke organizacije će nuditi tipske ugovore koje propiše ministar nadležan za turizam. Znači nije dovoljno da se sami dogovorite sa agencijom nego ugovor mora da pokrije sve detalje koje propiše ministar.
  
• Ne može zakon bez licenciranja. Davaće se licence za turističke organizacije kao i vodiče i pratioce, koji će polagati i poseban ispit pred ministarstvom. Ajde što neće početi da ga primenjuju 5 godina kao i sa lekarima, nego što kada počnu praktično samo otvaraju vrata za korupciju.
  
• Vodiči i pratioci moraju da budu državljani republike srbije. Zašto je to preduslov? Ja imam jedno objašnjenje: 1999 sam par dana radio kao turistički pratilac. Autobusi sa turistima iz Slovačke koji su išli za Grčku su morali da imaju nekoga iz Srbije u pratnji. Onda su turistički pratioci za 50 maraka sedeli u autobusu od Horgoša do Dimitrovgrada. Pravilo koje je teralo strance da troše više para u zemlji. Sada član 90. piše nešto na tu temu ali mi nije jasno da li se time ukida ili ostavlja ovo pravilo. Sve u svemu klasičan protekcionizam.
  
• Definišu se prioritetne destinacije. Ministarstvo propisuje koji kvalitet mora da imaju objekti na ovim destinacijama. Tako na primer mogu da propišu da na Kopaoniku mogu da posluju samo hoteli III kategorije i više. Vlasniku se daje 2 godine da unapredi hotel. Ukoliko to ne uradi, plaća kaznu državi od 2 miliona evra! Vlasnicima se tako ograničava pravo raspolaganja sopstvenom imovinom. Povrh toga na to rešenje ministarstva nije dozvoljena žalba. Da li je ovo ustavno moguće?

Sve u svemu prilično tužno. Vladinim institucijama se daju velika ovlašćenja koja će sa jedne strane da utiču na smanjenje turističke ponude dok će vlada to pokušati da balansira podsticajima iz državnog budžeta.

*Ako se ne sećate "Trenuci za pamćenje" (Moments to remember) je bio slogan iz spota kojim se promoviše Srbija na CNN-u. Ako ste zaboravili slogan, kao što sam ja, onda je to najbolji dokaz da je pola miliona dolara potrešnih na kampanju sa ovim sloganom dostojno Woddy Allenovske ironije.

Boudreaux

Jedan od najlucidnijih ekonomskih komentatora na internetu, Donald Boudreaux, objašnjava odnos između trgovine i nasilja u svom pismu New York Timesu:

"While in Mexico, Secretary of State Hillary Clinton will pledge U.S. help in the fight against violent Mexican drug suppliers ("Clinton Says U.S. Feeds Mexico Drug Trade," March 26).

It's interesting to reflect that when Mrs. Clinton visits France she need not pledge U.S. help in the fight against violent French wine suppliers. Or that when she visits Belgium she need not pledge help against violent Belgian chocolate suppliers. Or that when she visits Colombia she need not pledge help against violent Colombian coffee suppliers. Or that when she visits Japan she need not pledge help against violent Japanese automobile suppliers.

I detect a pattern! When goods and services can be produced, sold, and consumed legally, suppliers of these goods and services are peaceful and not violent.

Sincerely,
Donald J. Boudreaux".

Još jedan član koalicije slobodnomislećih libertarijanaca.

Sa skupštinske govornice

Ovako je tekla rasprava u parlamentu o Zakonu o turizmu:

Toma Nikolić: Ne rekoste koliko ćemo da uložimo u setvu ove godine, šta ćemo da jedemo, ali pričate o skijanju. U šta ćete da ulažete, u elitni turizam? Što ne ulažete u seoski turizam, da turisti vide pravo selo. Tek da nešto kaže.

Ostojić (LDP): je kazao da su prihodi od turizma veoma mali i kao razlog za to naveo preveliko mešanje države. Mešanje države su verovatno razne dozvole za osnivanje, porezi i slično. Ne mislim da je to kod nas toliki problem, pre bih rekao da ako su prihodi od turizma loši onda je to zato jer nemamo mnogo toga interesantnog da ponudimo turistima. Ipak sviđa mi se pristup.

Dinkić: mu je na to odgovorio da ima stvari u koje država mora da se meša, pogotovo u onim slučajevima gde tržište ne daje efekte i pogotovo u vremenu ekonomske krize. Prvo nije jasno odakle Dinkiću podatak da tržište ne daje efekte u ovom slučaju. Drugo, nije objasnio kako država može da pomogne. Konačno ako je prvo tačno to nikako ne znači da drugo rešava problem.

Arsen Đurić (DSS): kritikovao je predloženo zakonsko rešenje, navodeći da se tim zakonom vrši centralizacija, a ne decentralizacija vlasti, kao i da se opštinama uzimaju određene nadležnosti koje sada imaju. Sa ovim se slažem. Ako država već želi da se bavi stvarima kao što su turizam onda je bolje da o tome odlučuju niži nivoi vlasti. Bilo bi zgodno kada bi se to radilo isključivo iz izvornih prihoda odnosno kada bi opštine više živele od sopstvenih prihoda nego od republičkih transfera. Kako bi onda trošile taj novac bi bio problem svake opštine. Ako ulažu u turizam ili u vola na ražnju a njihovi glasači to podržavaju, odlično.

Milutin Jeličić (NS): rekao je da bi u Vladi Srbije trebalo da postoji posebno ministarstvo za turizam, dodajući da je upravo to razlog za male prihode od turizma i loše rezultate u toj oblasti. Ovaj nema pojma.

Dinkić reloaded: se složio da je potrebno više ulagati u turizam, kako bi država ostvarivala i veće prihode. Vodi se pretpostavkom da se na jedan evro uložen u turizam vraća jedan+ evro kroz povećani poreski prihod. Wishful thinking. Uostalom da su to tako dobre investicije valjda bi privatnici gradili žičare a ne Agencija.

Alex Tabarrok o lobiranju

Kaže:

We will never get the money out of politics until we get the politics out of money.

Šta je odgovornost?

Đilas o spornom zemljištu Luke Beograd:
Ako je sudska presuda konačna u našu korist, onda nikakvih pregovora nema i sve pripada Beograđanima. Ako nije, svaka odgovorna kompanija, ukoliko želi nešto da gradi, treba deo da da svom gradu...

Važi

Boris Tadić:
Ocenio je da je broj ministarstava posledica izborne volje građana i dodao da su neophodne i izmene izbornog zakona kojima bi se najpre smanjio broj poslanika u skupštini, a zatim i ministarstava.

Slažem se da se reorganizacijom ministarstava ne pravi značajnija ušteda, ali nikako mi nije jasno kako je broj ministarstava posledica izborne volje građana.

Long live Štulison

Danas je rođendan Branimira Džonija Štulića, najvećeg pesnika jugoslovenske popularne muzike. Zapravo Štulić je dva ranga iznad svega što je u staroj Jugoslaviji postojalo po imenom popularne, rok, pop muzike, kako hoćete. Njegov rang su Cohen, Dylan, Morisson. On nije nikakav "muzičar", nego pesnik, trubadur i mislilac. Već 20 godina se ne bavi muzikom već antičkom poezijom i istorijom. Preveo je "Ilijadu" (prvo pevanje se u akrostihu čita "Balkane moj, budi mi silan i dobro mi stoj"), zatim Tukididovu "Istoriju Peloponeskog rata", zatim Herodotovu "Istoriju", a trenutno piše knjigu u heksametru o Ameksandru Makedonskom u Holandiji, gde živi već 25 godina ("Morao sam otić'. Mogo sam birat' il ću bit' Goran Bregović, ili me neće bit'. Pošto nisam htio ni jedno ni drugo, morao sam otić").

Štulić je beskrajno zanimljiva osoba zbog svojih političkih stavova. Potpuno netipično za jednog rokera, na pitanje da li je on levičar odgovorio je: "Nisam ja nikakav ljevičar, ja sam vrlo gadni desničar. Ljevičari ne rade ovako dobre pjesme." Možete zamisliti tog užasa! To me podsetilo na Čarlsa Bukovskog i njegovu izjavu da čim za nekog čuje da je "desničar" to mu je siguran znak da taj misli svojom glavom.

Kako Štulison (nadimak koji koristimo mi "pravi", ezoterijski fanovi:)) politički misli možda najbolje govori legendarna pesma "1968" sa takođe legendarnog albuma Filigranski pločnici. Pogledajte je ovde. Ona otkriva otrovnog, ciničnog i zaista gadnog desničara.

Srećan rođendan, Mr Štulison.

Dobri gusari

Već smo imali jedan post o knjizi profesora ekonomije sa George Masona (!) Petera Leesona "Invisible Hook", u kojoj on hvali civilizacijska dostignuća gusara u XVII veku u Severnoj Americi i Karibima.

U novom članku na istu temu, autor se oseća obaveznim da malo objasni porodicama kidnapovanih mornara u Sueckom Kanalu koje hvataju savremeni somalijski gusari, zašto su ovi moderni banditi loši, dok su Crnobradi i Kaliko ostavili neviđeno civilizacijsko zaveštanje svetu. Leeson: "Modern pirates can't lay claim to helping pioneer liberty, democracy and equality. But early 18th-century pirates can."

Zaista? Kako to? E pa evo odgovora:
1. "Pirate constitutions established democratic governance for their roguish commonwealths. Crewmembers elected their captains by popular vote and democratically removed captains who dared to misuse their power.". Dakle, bande su birale svoje vođe demokratski, većinskim glasanjem (za razliku od "tiranskih sistema" Velike Britanije, Amerike ili Holadnije tog vremena, čiji su trgovački brodovi prevozili za privatne vlasnike koji su postavljali kapetana i unajmljivali mornare).

2. "Pirates created an early system of social insurance and enshrined this in their law. Sea dogs injured on the job received workers' compensation from the crew's common purse — five pieces of eight for the loss of an arm, 10 pieces of eight for the loss of a leg, and so on. A maimed pirate didn't have to worry about a work-sustained injury leaving him without a bottle of rum to spit in." Tri put ura za Crnobradog, utemeljivača još jedne civilizacijske tekovine, socijalne pomoći.

3. Kad su već utemeljili welfare state, što ne bi i rasnu jednakost. "Pirates also embraced racial tolerance well before their legitimate counterparts. Centuries before the civil rights movement, the ACLU, or the Equal Opportunity Act, some pirates already had adopted a policy of hiring black sailors in their crews.". Ovo znači da ste mogli da budete bandit i pljačkaš čak i ako ste crnac. To je sledeće veliko dostignuće gusara vredno divljenja u XXI veku. Gusari su pioniri tolerancije.

4. Ovo je već over the top. Gusari su naime po našem libertarijanskom profesoru ekonomije shvatili osnovnu poentu Jamesa Medisona (!) da moć podanika potiče usled mogućnosti promene vlasti! I sproveli su u praksi ovo načelo 100 godina pre nego što ga je Medison stavio na papir!

Ne znam da li Leeson i druge, recimo severnoafričke gusare XVIII veka, koji su napadali i pljačkali američke trgovačke brodove u Mediteranu, smatra humanistima i utemeljivačima civilizacije. Ali, rečeni Medison, teorijski sledbenik Crnobradog, baš nije delio Leesonov entuzijazam. On je lepo poslao flotu u Mediteran, i zauzeo Tripoli, nezvaničnu prestonicu ovih pomorskih humanista, da bi prekinuo njihovu dalju civilizacijsku misiju pljačkanja trgovačkih brodova.

Prosto je neverovatno da proferor ekonomije koji sebe smatra sledbenikom Austrijske škole (!!!) piše knjigu i članke u kojima hvali gusare zato što su anticipirali modernu demokratiju i državu blagostanja. Pa svaka banda bira svog vođu demokratski, i brine se za svoje članove. Balkanski hajduci su birali svoje vođe demokratski. I oni su brinuli o svakom svom članu solidarno. Šta je sledeće - knjiga o velikom civilizacijskom doprinosu italijanske Cosa Nostre?

Intelektualni nivo ovog pisca je stvarno više nego jadan. U njegovom univerzumu banditi u XVIII veku su "dobri", ali ovi danas nista ne valjaju. Bez ikakvog objasnjenja. Ne pada mu na pamet da možda i savremenni gusari imaju sličnu etiku kao i oni stari. Da dele plen međusobno, da možda biraju svoje vođe demokratski, i da takođe nemaju rasnih predrasuda. Ili, on na osnovu nečeg veruje da su se ovi novi gusari, daleko bilo, pretvorili u neke "posesivne individualiste" koji svojim članovima ne obezbeđuju socijalnu pomoć kod "povreda na poslu", da možda ne biraju svoje šefove bandi većinski (nego možda oni sa brodom u vlasništvu unajmljuju druge bandite da rade za njih, fuj, fuj, korporativna dekadencija gusarenja). Da li bi onda somalijski humanisti bili mnogo vredniji hvale ako bi birali šefove demokratski i imali sindikate? Da li bi onda prestali da budu "banditi" kako ih površno, zdravorazumski Leeson kvalifikuje? Možda treba da im predloži da dozvole formiranje sindikata gusara...Ili možda Leeson misli da ovi danas moraju da podignu lestvicu u humanizmu u odnosu na Crnobradog - da nije više dovoljno demokratsko biranje šefova bandi, "pravedna podela" opljačkanog plena, rasna tolerancija i safety-net za drugove koji se povrede na "poslu", nego u skladu s vremenom, recimo afirmativna akcija za bandite iz "manjinskih zajednica" (naprimer "drugove" iz Evrope). Ili možda progresivno oporezivanje šefova i njihovih pomoćnika? I gusari moraju ići u korak s vremenom ako žele i dalje da budu avangarda civilizacije. Ne smeju da dozvole da se ograniče na tu ćiftinsku perspektivu Američkog Ustava da je dovoljna jednakost i odustvo diskriminacije. A gde je "politika različitosti" i "podsticanje diverziteta"? Možda bi Leeson mogao da ovim konsideracijama dopuni svoju "analizu" u narednom izdanju svoje knjige.

Plate u NBS

Nemam mišljenje od visini plata u NBS, ali razveselila me je njihova odbrana od pokušaja vlade da ih smanji. Prvo jeftini "slippery slope" trik:

"Danas su to zarade, sutra može biti bilo koja druga aktivnost Narodne banke", upozorila je NBS.

A prekosutra i ostalih banaka, pa drugih firmi, posle čega nam sledi uspostavljanje strahovlade, totalitarizam i novi balkanski i na kraju svetski rat. Slippery slope ili "klizava nizbrdica" može biti ozbiljan argument ("Ako se Hitleru dozvoli da aneksira Sudetsku oblast, ubrzo će Poljsku, pa sve ostale..."), ali se mnogo češće koristi kao sofistički trik u argumentaciji, kao što sada radi Jelašić. Od smanjenja plata, koje nije proizvoljno nego po ugledu na celokupnu državnu administraciju, do političkog diktiranja referentne kamatne stope, put je ipak predug da bi ovakav Jelašićev argument bio ozbiljan.

Drugo, guverner kaže: "...NBS, koja se ne finansira iz budžetskih prihoda i u koju nikada nije ušao nijedan dinar od naplaćenih poreza".

Ne finansira se iz budžetskih prihoda, ali jeste oportunitetni trošak za budžet. NBS se finansira od sopstvene emisione dobiti, ali ostatak te dobiti posle odbitka njihovih plata i troškova ide u budžet. Tako da kada manje potroše, više će otići u budžet. A emisiona dobit centralne banke nije posledica njene poslovne filozofije ili sposobnosti guvernera, nego posledica monopola na štampanje para. Čak je uzročnost obrnuta, što se više para štampa, to je veća emisiona dobit ili "inflatorni porez" koji nam NBS nameće. Plate u NBS nisu trošak budžeta, ali jesu smanjeni prihod za budžet, što dođe na isto.

Bez pregovaranja sa teroristima

Times online objavljuje interesantne podatke o američkom iskustvu sa piratima:

As the trade routes of the US extended into the Mediterranean, its merchant ships became an attractive target for Arab pirates operating out of North Africa. Crews were often held for ransom, and in 1785 the US eventually agreed to pay $1 million a year, nearly one tenth of its budget, in return for safe passage

Milion dolara iz 1785. je oko 23 miliona dolara danas. Sada je američki federalni budžet nažalost značajno veći nego tada. Onda je na scenu stupio fiskalni konzervativac:

On taking the presidency in 1801, Thomas Jefferson ordered a halt to the payments and sent a fleet to North Africa, where it defeated the kingdom of Tripoli, making the seas safe for US merchant ships

Ipak Jefferson nije bio uvek najveći poklonik slobodnog tržišta. Jednom prilikom je zabranio trgovinu sa Evropom i time izazvao mini ekonomsku katastrofu u zemlji. Što danas neki cene kao jednu od najvećih grešaka američkih predsednika svih vremena.

Geoinženjering

Obamin savetnik za nauku John Holdren je izjavio da su "sva moguća rešenja za problem klimatskih promena na stolu", uključujući i geoinženjering.

Ideja deluje relativno jednostavno - ako se Zemlja zagreva, dobar način da je ohladimo je da sprečimo Sunčeve zrake da dođu do Zemlje, tako što ćemo u više slojeve atmosfere lansirati razne reflektivne čestice. Na prvi pogled, meni ova ideja deluje dobro. Deluje mi znatno jeftinija od radikalnog smanjenja korišćenja fosilnih goriva. Još ako je moguće i povlačenje tih čestica ukoliko se ukaže potreba, onda super. Takođe, za razliku od smanjenja fosilnih goriva, ovo rešenje ne zavisi od razloga Zemljinog zagrevanja. Jer, ako se Zemlja ne zagreva zbog CO2, nego zbog nečeg drugog, smanjenje emisije CO2 verovatno ne bi pomoglo, ali bi emitovanje reflektivnih čestica pomoglo. Sve u svemu, čini mi se da je ovo najjeftiniji način da se globalno zagrevanje, ako je uopšte realan problem, zaustavi.

Da li ima šanse da se ovo i desi? Grubo posmatrano, postoje dve grupe ljudi - oni koji smatraju da je GZ realni problem i oni koji smatraju da je cela priča oko GZ-a prenaduvana. Ovi drugi svakako neće podržati predlog. Ali, ja mislim da ni oni prvi neće podržati predlog. Zašto? Pa, zato što za većinu njih borba protiv GZ nije cilj, već sredstvo. Oni ne žele jednostavna i jeftina, visokotehnološka rešenja, koja nam omogućavaju da nastavimo da spaljujemo naftu i gas - oni žele da mi radikalno promenimo svoj način života, a GZ je tu samo korisno sredstvo.

Tako da mislim da od geoinženjeringa nema ništa.

Eh Miško

Delta agrar traži od države da daje povoljne agrokredite i da dodatno subvencioniše proizvodnju jabuka. Veliki dobrotvori iz Delte bi onda otkupili 100 procenata tih jabuka (proizvedenih po njihovim standardima) i plasirali ih u Rusiju. Delta ne bi dobila subvencije ali bi dobila jeftinije jabuke. Dobitnici u ovom poslu bi bili: stotinak proizvođača jabuka, Delta i kupci jabuka u Rusiji. Gubitnici: svi građani Srbije.

Naslov u Blicu je pritom genijalan: Šansa srpske ekonomije je izvoz jabuka u Rusiju. Primereniji naslov bi bio: Poreski obveznici u panici - Delta planira otimačinu.

Problem nisu velike porodice već velika država

Već smo pričali o Malthusu i njegovoj teoriji koja otprilike krivi veliki prirodni priraštaj za sprečavanje ekonomskog razvoja. Mi smo više puta skrenuli pažnju na ovu zabludu jer prirodni priraštaj ograničava relativno bogatstvo pojedinca (porodice) dok je sveukupno (zajedničko) bogatstvo irelevantno.

U Africi sa druge strane postoji objektivni problem. Neke zemlje poput Južne Afrike imaju recimo desetine hiljada novih ljudi koji se svake godine pojavljuju na tržištu rada. Neke cifre kažu da ih ima oko 150.000 godišnje. Ja ne znam koliko je to tačno. Video sam jedan podatak da je nezaposlenost porasla sa 33 na preko 40 procenata od nezavisnosti do 2002. Ipak, pošto država ne treba da zapošljava ljude, što veruju i u Južnoj Africi, onda je to pre svega lični problem. Sa druge strane, u većini afričkih zemalja koje imaju socijalistički sistem funkcionisanja i gde su mnoge kompanije državne onda to zaista postaje i državni problem. Znači nije problem priraštaj već državno uređenje.

Problem je još izraženiji u slučaju zdravstva i obrazovanja. Ako neka zemlja ima recimo prirodni priraštaj od 4% godišnje, da bi potrošnja po učeniku ili osobi (bolesniku) ostala otprilike na istom nivou, onda je neophodno da država troši isto 4% više na obrazovanje i zdravstvo. Naravno pretpostavka je da je kvalitet obrazovanja i zdravstva imaju direktnu korelaciju sa potrošnjom, što ne mora da bude tačno. Kako afričke zemlje nemaju dovoljno visok rast one ne mogu značajno da povećaju potrošnju na godišnjem nivou. To je rezultiralo činjenicom da su usluge u skoro svim afričkim zemljama lošije nego što su bile u prvim godinama od sticanja nezavisnosti.

Skoro sve afričke zemlje imaju ovaj problem jer sve nude državno obrazovanje i zdravstvo. I u ovom slučaju je krivo državno uređenje, jer da država ne nudi ove usluge besplatno, obrazovanje i zdravstvo bi bili problemi pojedinca. Malthus nije u pravu kada kaže da je prirodni priraštaj problem ekonomskom razvoju. Pravi problem su velike države koje nažalost ne nude dobro rešenje za tradicionalno velike afričke porodice.

Ko želi da se informiše o političkoj situaciji u Africi od nezavisnosti do danas, predlažem mu sjajnu knjigu Martin Mereditha, The Fate of Africa. Definitivno najbolja knjiga koju sam našao na tu temu.

Da li je moguće...

... da prosečna kuća u Detroitu košta 13 hiljada dolara?

Da, znam na šta liči Detroit, ali sve jedno.

Srbija treba da uvede evro

Kaže MMF.

Ovde je jedan od naših prethodnih postova na tu temu.

Ponekad je pametnije ćutati

Za to vreme, niko se ne usuđuje da zatraži nacionalizaciju „Delte” ili bar izvuče zaključak da nikada više ne smemo dopustiti jednom čoveku da od njega zavisi privreda Srbije. Kaže Aleksandar Vulin sa setom se sećajući vremena kada je cela privreda zavisila od jedne žene.

Agitprop komesar poziva svakog ponaosob da ponovo razmisli i da sam sebi odgovori ima li hrabrosti da ćuti.