Ima recesije, nema recesije...

Ja sam do sada naivno verovao da manipulacije statistikom od strane zvaničnih tela važe samo za istraživanja klimatskih promena. Međutim, najnovija rašomonijada o tome kad je počela recesija u SAD me razuverava u tom pogledu.

National Bureau for Economic Research (NBER), privatna akademska institucija koja tradicionalno proglašava recesije i bavi se analizom kvartalnih kretanja u ekonomiji, upravo je objavila da je recesija u SAD počela, verovali ili ne, 1 decembra 2007. Obrazloženje za ovakav stav je vrlo nejasno, a metodologija kojom su došli do ovakvog zaključka još nejasnija. Oni odbacuju podatke o GDP kao merodavne, i naglašavaju da se ne sme gledati samo proizvodnja nego i dohodak, ostavljajući potpuno misterioznim kako su izračunali da je recesija počela baš u decembru 2007.

Tradicionalno se recesijom smatra period od najmanje dva uzastopna tromosečja sa negativnom stopom rasta GDP, ili ređe negativnom međugodišnjom stopom rasta GDP. Od 11 recesija koje su se dogodile u SAD od 1945 naovamo 8 su ispunjavale uslov dva negativna kvartala, jedna (1960-61) nije ali je imala vrlo negativan jedan kvartal (-5,1%), i negativnu međugodišnju stopu rasta. Dve recesije ne zadovoljavaju ni jedan od ova dva kriterijuma - "recesija" koju NBER sada locira na period mart-novembar 2001, i ova najnovija, koja je počela navodno u decembru 2007. Dakle, George W. Bush je po ovim podacima predsedavao tokom dve recesije, koje po uobičajenim kriterijumima zapravo nisu ni postojale.

Da stvar bude zagonetnija, NBER krajem 2006 prvu Bušovu "recesiju" re-locirao drugačije; ona je do tada počinjala u poslednjem kvartalu druge Klintonove administracije, i završavala se u martu 2001 (zato što je prvi kvartal negativnog rasta zabeležen pred kraj Klintonovog mandata). To je bila mešovita Klinton-Bušova recesija. Od 2006 naovamo sve je iz nepoznatih razloga pomereno 6 meseci unapred, na period od marta do novembra 2001! Klintonov mandat je ispao period "nezabeležneog ekonomskog progresa" bez recesije, a Buš predsednik sa 2 recesije koje to nisu, barem u tradicionalnom smislu reči!

Kad je reč o drugoj Bušovoj "recesiji" ona je kako smo čuli počela u decembru 2007. Ali, podaci o GDP kažu da je on zaista opao u 4 kvartalu 2007 za 0,2%, ali je onda u prvom i drugom kvartalu 2008 porastao po stopama od 0.9 i 2.8%, da bi tek u trećem kvartalu ponovo opao za 0,5%. Međugodišnji rast GDP je pozitivan 0,7%. "Recesija" čiji drugi i treći kvartal imaju stope rasta od skoro 1% i skoro 3%?! I to je moguće!

Objašnjenje NBER da oni polaze ne samo(!) od podataka o realnom GDP rastu, nego i od drugih kriterijuma poput kretanja realnog dohotka stanovništva i zaposlenosti takođe ne drži vodu. Nezaposlenost je u decembru 2007 bila 5%, dakle niža nego u velikom delu Klintonove vladavine kad nije bilo recesije. NBER kaže da je većina ekonomskih indikatora potrošnje i proizvodnje doživela pik imeđu decembra 2007 i juna 2008. Nezaposlenost je bila 5% u decembru, zatim jo opadala dva meseca (u sred "recesije") da bi u aprilu još uvek bila 5%. Dakle, zaposlenost je dosegla pik negde u martu 2008. Kod prve Bušove "recesije" zaposlenost je dosegla pik u junu 2000, dakle dobrih pola godine unutar drugog Klinotonovog mandata. Ali, "recesija" je po NBER počela 9 meseci kasnije! Sada počinje 3 meseca ranije! Sam Bog zna zašto.

Ili, možda i mi možemo da malo naslutimo. Bil Klinton nije imao ni jednu recesiju, a G.W. Buš jeste dve, dok će Obama verovatno izaći iz svoje prve recesije mnogo pre nego što bi se standardnim kriterijumima mereno očekivalo. Vrlo zgodno, ako ne volite G.W. Buša. Zaista, naučnici su uložili enorman trud, uključujući i potpuno kaširanje tradicionalnih kriterija, i veliku nekonzistentnost, da bi dokazali da su obe recesije lagodno smeštene u sred Bušove vladavine. To je već po sebi vrlo sumnjivo. Dalji nagoveštaj nam možda pruža odgovor na pitanje - ko tačno stoji iza ovog nalaza NBER? Evo šta se kaže u izveštaju:

"Committee members are: Robert Hall, Stanford University (chair); Martin Feldstein, Harvard University and NBER President Emeritus; Jeffrey Frankel, Harvard University; Robert Gordon, Northwestern University; James Poterba, MIT and NBER President; David Romer, University of California, Berkeley; and Victor Zarnowitz, the Conference Board. Christina Romer of the University of California, Berkeley, resigned from the committee on November 25, 2008, and did not participate in its deliberations of November 28."

Glavna savetnica novog predsednika i njen muž su tu, ali takođe i još nekoliko ne baš free market tipova. Fino. Naravno, ne možemo sa sigurnošću znati, ali čim neko uloži toliko puno truda da dokaže nešto, a pri tome kompromituje uobičajene standarde procene, i još pri tome pokaže veliku unutrašnju nekonzistentnost, možemo biti sigurni da je politika glavni razlog. Ja sam video mnogo ovakvih slučajeva naknadnog, orvelovskog štimovanja prošlosti, da bi se podaci upodobili nekom unapred donetom političkom zaključku u oblasti istraživanja klimatskih promena (vidi ovde rezime), pri čemu je metodologija, bila nepouzdana, nejasna i bez objektivnih standarda, tj takva da nezavisni posmatrač nije bio u stanju da replicira rezultate. Čim nešto slično vidim drugde, odmah posumnjam da je u pitanju politika. Ovde ne treba biti previše pametan da vidite i koja politika.

UPDATE: Recimo, pogledajte ovaj Reutersov članak. "At 12 months, the current recession is already the longest since a severe 16-month slump in 1981-82. Many economists say this downturn will ultimately set a new record for the post-World War II period. During Bush's eight years in office, the United States has fallen into two recessions. The first one started in March 2001 and ended in November of that year." Veselo, zar ne? Kad Irak više nije zgodna tema, dobro dođu i "rekordne recesije".

Odgovor na krizu

Političari vole krize. Kriza bilo kakve vrste je odličan izgovor za intervenciju države, a kada jednom interveniše, država najčešće ne izlazi iz ekonomije nego ostane tu gde jeste. Kao što kaže Milton Friedman, ništa nije tako stalno kao privremena državna mera. To je ono što Robert Higgs, jedan od najrelevantnijih američkih ekonomista, zove račet efekat -- kada se stepen jednom promeni naviše, on tu i ostaje. ("Najrelevantnijih" ekonomsta kažem jer ima mnogo ekonomista koji se u akademskom svetu odlično kotiraju i čekaju u redu za Nobela, ali su zbog opskurnosti teorija ustvari potpuno irelevantni -- na primer Robert Lucas ili Thomas Sargent; sa druge strane, Higgs ili Steve Hanke su u akademiji zanemareni ali u praksi i na policymaking nivou imaju mnogo toga zanimjivog i važnog da kažu; ima i onih čiji je rad i akademski dobro kotiran i relevantan u stvarnosti, kao Friedman, Becker ili u novije vreme Andrei Shleifer; i naravno, i onih koji su i akademski i praktično irelevantni, kao Lazar.)

Elem, Prvi svetski rat, Velika depresija, Drugi svetski rat, svi su predstavljali skok državne intervencije na novi nivo, koji je onda manje više ostajao tu gde jeste. I to je Higgsova teorija rasta države, najbolje objašnjena u samom naslovu knjige koja je iznosi: Kriza i Levijatan. Poslednji primer imamo u dešavanjima u EU i SAD, a očiglednu potvrdu teorije je dao Obamin novopostavljeni šef kabineta, Rham Emanuel koji je posle izbora bukvalno rekao: "Ne smemo da proćerdamo ovu krizu; to je prilika da se urade stvari koje inače ne bi mogli da uradimo". QED.

Ali dobre vesti su da u Srbiji za sada izgleda da Higgsova teorija ne važi. Kao odgovor na krizu ne pominje se obimna intervencija, nego suprotno, mere štednje. Takođe, najavljuje se giljotina propisa, za koju ne treba objašnjavati zašto je dobrodošla. Štednja u smislu rasipanja budžetskog novca je takođe uvek dobra stvar, ali klasična makroekonomska politika u vreme recesija nije smanjenje, nego kejnzijansko povećanje državne potrošnje. U Srbiji se pak govori o njenom smanjenju i to je po mom mišljenju dobro, jer smanjenje državne potrošnje ne znači ništa drugo nego povećanje privatne potrošnje, a državna potrošnja nema magični multiplikator zbog čega je navodno posebno potrebna u vreme krize. Izgleda da će Srbija ovog puta ignorisati kejnzijanski recept.

Ono na čemu ja međutim ne bih insistirao je smanjenje budžetskog deficita u ovom trenutku. Umesto toga bih iskoristio krizu za smanjenje poreza na dohodak i doprinosa i ostavio deficit u budžetu. To je posebno potrebno zbog talasa otpuštanja. Poslodavci i sami nekako moraju da odgovore na krizu, a kako je zaposlenost često bila veštački stimulisana tenderskim uslovima kod privatizacije, otpuštanje je njihov očigledan izbor. Smanjenjem poreza na dohodak i doprinosa taj trend bi se ublažio. Dodatno bi se ublažio deregulacijom tržišta radne snage po ugledu na Đinđićev zakon iz 2001. i mada koalicini partneri ne bi bili oduševljeni, možda je sada dobro vreme da se kriza iskoristi i za to.

Sve u svemu, u Srbiji odgovor na krizu za sada izgleda bolje nego u većini zapadnih zemalja. Još bolje bi bilo kada bi se pored mera državne štednje, u odgovor na krizu smestile i ove dve stvari, da ponovim: 1) smanjenje poreza i doprinosa makar i po cenu budžetskog deficita; 2) ako je ikako moguće, deregulacija tržišta radne snage vraćanjem na prethodni zakon.

Nisu se upisali

Kada u svih devet slučajeva u kojima su strane nastavile postupak (tužbom Vrhovnom sudu) Vrhovni sud poništi rešenje Komisije, onda tu zaista nešto nije u redu. 9:0! Da su dali bar počasni! Kaže Boris Begović analizirajući učinak Komisije za zaštitu konkurencije.

Hipoteza glupih ljudi

Jedna od najglupljih pretpostavki "nauke" o klimatskim promenama (koja ni u celini nije neki spomenik logike i smislenosti) jeste poznata "hipoteza glupih ljudi", na kojoj se eksplicitno zasnivaju svi oficijelni scenariji katastrofalnih efekata klimatskih promena koje promovišu IPCC i ostali alarmistički NGO-ovi. Rečena hipoteza tvrdi da ljudi neće biti u stanju da se prilagode na klimatske promene i da će ljudske i materijalne štete postajati sve veće sa protokm vremena, te je stoga jeftinije potrošiti hiljade i hiljade milijardi dolara godišnje na uništenje ekonomije (Kjoto dekarbonizaciju) nego hiljaditi deo toga na adaptaciju. Recimo, IPCC tvrdi da će sve više ljudi umirati od posledica vrućine, ili da će štete od poplava i uragana rasti kako oni postaju (misli se) sve drastičniji, iako će se po istim modelima globalno zagrevanje dešavati postepeno i barem teorijski ostavljati dovoljno vremena za adaptaciju. Sva modelska predviđanja IPCC u osnovi pretpostavljaju da će ljudi pasivno trpeti sve posledice klimatskog Armagedona, i da neće baš ništa preduzeti da se zaštite ili adaptiraju. Ekstremni toplotni talasi postaju sve jači, ali ljudi ne kupuju više klima uređaja i ne shvataju da treba opreznije da se kreću i da izbegavaju period od 11-17 časova za vreme ekstremnih vrućina. Uragani sve više jačaju ali ljudi tvrdoglavo grade sve više kuća koja ne obezbeđuju od vetra propisano i ne prate uputstva meteo-službi. Poplave sve češće, ali sve više ljudi se sliva u područja izložena poplavama. Ljudi - idioti, to je pretpostavka koja jezuitima klimatskih promena nasušno treba da bi opravdali svoje varvarske planove uništavanja svetske ekonomije u ime spašavanja planete od imaginarne pretnje globalnog zagrevanja.

Ali, ako je ikome potrebno, samo jedan najsvežiji primer gluposti hipoteze glupih ljudi. Sezona uragana u SAD 2008 je bila zvanično 1,5 puta slabija od 2005 ali su štete 5 puta manje, uključujući i ljudske žrtve. Ako se 2005 ponovi neke od narednih godina verovatno će štete biti još manje. Ljudi uče, posebno kad ih ne-učenje lično košta!

Gde uložiti pare?

Odgovore za Biznis daju neki srpski ekonomisti i "ekonomisti":

Goran Nikolić, PKS: "kad bi se znalo gde uložiti novac, bilo bi suviše prosto biti biznismen. On ipak ističe da bi on najradije novac oročio i štedeo, jer u suprotnom ne zna gde bi ga uložio."

Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju: "Ogromne marže u farmaceutskoj industriji govore da je tu konkurencija nedovoljna. Prema tome, tu treba ulagati. Takođe, isplativo je investirati i u energetski efikasne objekte. Gradnja kuća koje štede energiju biće unosan biznis."

Miloje Kanjevac, direktor Instituta za ekonomska istraživanja: "Svi bi trebalo novac da stave u „slamarice", da se primire sve dok ne prođe ova svetska ekonomska kriza. Novac ne treba čuvati ni u bankama, jer su devedesetih građani ostajali bez kompletnih ušteđevina."

Milan Prostran, sekretar udruženja za poljoprivredu u Privrednoj komori Srbije: "Smatram da je u vremenu finansijske krize najbolje ulagati u prehrambenu industriju, jer je hrana životna potreba, čime je taj sektor automatski najisplativiji. Zato treba ulagati u proizvodnju osnovnih životnih namirnica, kao što su hleb, mleko, brašno i ulje. "

Sve u svemu, Goran je, ako ne grešim, daleko najmlađi od svih, ali i daleko najmudriji jer je njegov savet dovoljno uopšten, ali ipak razuman. Kako je sa ostalima?

Pavlović pravi već zaista tužnu grešku da poistovećuje maržu i profit. Jeste, marže su u farmaciji ogromne, ali su troškovi istraživanja i razvoja novog leka takođe ogromni. A rezultati takvog ulaganja su često veoma neizvesni. Takođe, u koju to farmaceutsku kuću je u Srbiji uopšte moguće ulagati? A ove "energetski efikasne objekte" ne bih komentarisao.

Što se Kanjevca tiče, razmislite ovako - da li bi ste više voleli da vam pare propadnu u banci, ili da neko čuje da pare čuvate kod kuće, da vam provali u stan, uzme pare, a uz to možda i pretuče vas i vašu porodicu?

Prostranov predlog se zasniva na sledećoj pretpostavci - "hrana je životna potreba, čime je taj sektor automatski najisplativiji". Valjda su zato najbogatiji ljudi na svetu seljaci, mlinari, mlekari i pastiri, a ne sportisti, glumci, bankari i softveraši. Vrlo je jednostavno - sport, filmovi, krediti i softver prosto nisu životna potreba.

Orvel u NBS II: Likvidnost tržišta i obim prometa

Narodna banka Srbije prodala je danas na međubankarskom deviznom tržištu 10 miliona evra, da bi poboljšala likvidnost tržišta i doprinela povećanju obima prometa.

To je skoro ceo izveštaj NBS, koja očigledno nastavlja da spinuje. Prestali su da pad dinara zovu "oscilacija", ali sada imamo nove fraze čiji je cilj valjda da novinarima budu taman dovoljno opskurne da ne bi pozivale na nekakva pitanja.

Ali da ih dekonstruišemo: zašto bi poboljšanje likvidnosti i povećanje obima prometa bili razlog za intervenciju? Dobro je da obim deviznog prometa bude veliki jer je to znak da se kurs formira na osnovu velike ponude i velike tražnje. Ali u tom smislu obim prometa je samo pokazatelj nečeg drugog -- on nije nikakav cilj sam po sebi, da bi se zbog njega intervenisalo.

Zamislite sledeću vest: "Rukovodstvo zelene pijace je otkupilo 10 tona paradajza da bi povećalo obim prometa ovim artiklom." Prvo pitanje koje pada na pamet je: "a zašto bi pijaca povećavala obim prometa paradajza?" Drugo što vam padne na pamet je da to stvarno nema baš mnogo veze sa "obimom prometa", nego da pijaca verovatno dodatnim otkupom pokušava da utiče na tražnju i tako podigne cenu paradajza. Zašto bi podizala obim prometa, jedan običan numerički pokazatelj aktivnosti?

Isto važi i za drugi deo fraze, "likvidnost na deviznom tržištu". Pošto se radi o prodaji deviza od strane NBS, znači da se likvidnost odnosi na povećanje likvidnosti u devizama, odnosno povećanje količine evra i dolara u ekonomiji. Ali šta je onda to nego povećanje ponude evra i dolara, odnosno klasična intervencija usmerena na jačanje dinara? Cilj opet nije "likvidnost" u devizama, nego veća ponuda deviza, standardni instrument kursne intervencije.

NBS može sada izmišljati nova uvijena obrazloženja, ali predlažem im da priznaju realnost i lepo objave da NBS hoće da brani kurs dinara do nekog nivoa. Ako smatraju da je to dobra politika, ne razumem zašto izbegavaju da je nazovu pravim imenom.

Pokajanje

Ogromna sredstva data su za pripreme Milorada Čavića i za mnoge druge sportiste. Čaviću je pripalo oko 200.000 evra za nagrade i pripreme. Mislim da to nije malo. ... Čavić, takođe, dobija mesečno 52.000 dinara stipendije, za razliku od nekih studenata medicine, hemije i drugih fakulteta. ... Pripreme u Italiji su ranije najavljene, a te pripreme plaća država Srbija. ... Želim da se zna da su građani Srbije investirali u svoje sportiste, ali mislim da je greška što smo investirali u pojedince. Oni budu nezadovoljni i javnost misli da se država prema njima nije korektno odnosila. Mi ćemo to promeniti i investiraćemo u objekte – rekla je Snežana Samardžić-Marković agenciji Beta.

Svega ovoga ne bi bilo da je ministarka na vreme čitala blogove. Sada se nadamo da će vlada stvarno tako uraditi i prestati da finansira Čavića i sve ostale koji su izabrali da žive od hobija a onda traže od poreskih obveznika da im to zadovoljstvo plaćaju.

Još jedan tržišni fundamentalista

"Kad govorimo o svetskoj krizi moramo razumeti suštinu koja tu krizu opisuje kao cenu koju plaćamo za privid u kome smo živeli godinama. Štiglicovo objašnjenje koje se praktično svodi na alavost je neodrživo zbog toga što je u prirodi svakoga ko se bavi biznisom da kupi jeftino, a proda što skuplje, uz ostvarenje maksimalnog profita...Greška je u činjenici da se ne može fingirati jedan sistem, a u taj proces se ušlo onog momenta kad su se oni koji fingiraju taj sistem opredelili za politiku srednjeg puta. Ako je akvizicija u Americi uslovljena davanjem subprime kredita, čuvenih Nindža, onda vas pitam gde je sloboda. Ako samo tri kompanije mogu da se bave poslovima revizije, onda ne možemo govoriti o slobodnom tržištu, pogotovo ako su one istovremeno i savetnici i kontrolori. Nema liberalizma ni u ideji da su profiti privatni, a šteta zajednička."

kaže Čedomir Jovanović u intervjuu NIN-u.

OPEC "uravnotežuje tržište"

Ekonomisti novinare obično smatraju ekonomski nepismenim. Ali, mislim da nije reč samo, a možda ni prevashodno, o tome. Razlog zbog koga oni čine toliko štete nije nepismenost, nego nepismenost udružena sa ideološkom pristrasnošću. Kad je neko samo nepismen onda biste očekivali slučajnu distribuciju grešaka ili, tačnije, ideološki neutralnu distribuciju stavova, bili oni pogrešni ili ispravni. Imali biste slučajnu smešu liberalnih i socijalističkih ideja, pa bila analiza kompetentna ili glupa, svejedno. Ali, kao što znamo, predrasude koje dominiraju u 95% novinskih izveštaja su predrasude protiv tržišta, apsolutna posevećenost državniim intervencijama, apsolutno neshvatanje zablude razbijenog prozora itd.

Evo jednog eksperimenta. Zamislite da se kartel pet ili šest vodećih privatnih firmi u bilo kojoj oblasti sastane, i da zaključi da su cene na tržištu suviše niske, i da bi trebalo da se smanji proizvodnja da bi povećali cene. Šta mislite kako bi bio naslov članka o tom sastanku? Neki moji predlozi: "Korporativna zavera", "Neviđeni korporativni skandal".

Međutim, kada se kartel vodećih VLADA koje imaju kompanije za naftu u svom vlasništvu sastane i zaključi da su cene nafte suviše niske i počne raspravu o tome koliko smanjiti proizvodnju da bi se povećala cena, onda se stvar volšebno menja. Onda odjednom perspektiva zavere nestaje i novinari prestižne agencije Associated Press članak koji o tome izveštava naslovljavaju sa "OPEC pokušava da uravnoteži tržište nafte". Niske cene su tako unošenje neravnoteže u tržište! Kad privatne firme prave kartelsku kombinaciju onda je to "zavera" , a kad vlade prave istu kombinaciju onda se to naziva pokušajem da se "izbalansira tržište". Kartel OPEC mu dođe skoro kao neki korektivni mehanizam za tržišnu grešku preterano niskih cena nafte, koje ohrabruju potrošnju i pogoršavaju globalno zagrevanje. :)

Na jednom mestu, autori članka citiraju saudijskog kralja koji kaže da bi "pravedna cena" nafte trebalo da bude oko 75 $, i dodaju da "nije jasno kako on misli da postigne tu cenu". Ja mislim da bi za novinare AP-a bilo zanimljivije da upitaju saudijskog kralja ne kako misli da postigne tu cenu, nego zašto bi baš 75 $ bila "pravedna cena", i da li to znači da je letošnjih 147 $ za barel takođe bila "nepravedna" cena, kao i sadašnjih 54$? I zašto saudisjki kralj prošlog jula nije tražio da se ta očigedno "nepravedna" cena od 147$ smanji duplo na 75$?

Još jedno državno preduzeće

Prenosim ceo email koji sam upravo dobio:

Pao je prvi sneg, ali za zaposlene na Beogradskoj berzi nema zime. Prema godišnjem izveštaju Beogradske berze za 2007. godinu, 40 zaposlenih je na ime plata u 2007. godini primilo više od 124 miliona dinara, što je u proseku 152.000 dinara mesečno. (izvor: http://www.belex.co.yu/srp/oberzi/pregled/godisnji_izvestaj.pdf).
Interesantno je da su prosečne plate koje je primilo 27 zaposlenih u najvećoj brokerskoj kući u Srbiji, M&V Investments, iznosile 53.600 dinara.
(izvor:http://www.mvi.rs/new/sr/aboutus/fin_izvestaji_2007/konsolidovani/KBU2007.pdf)

Akcije „Beogradske berze“ se već dve godine ne mogu kupiti ili prodati na berzi. Iako su se akcije preduzeća „Beogradska berza“ a.d. Beograd mogle kupiti ili prodati na berzi sve do kraja 2006. godine, na skupštini akcionara Beogradske berze održanoj 07.12.2006. godine doneta je odluka da Beogradska berza posluje kao zatvoreno akcionarsko društvo sa ograničenjem u prenosu akcija. Rezultat te odluke je bio isključivanje akcija „Beogradske berze“ a.d. sa organizovanog tržišta, na kome su do tada mogli učestovati svi investitori (strana i domaća fizička i pravna lica).

Iako se predstavnici svih nadležnih ministarstava, kao i svi učesnici na finansijskom tržištu zalažu za povećanje broja preduzeća čijim se akcijama trguje na berzi, samo preduzeće „Beogradska berza“ je učinilo suprotno. Čak se i sama Gordana Dostanić, direktorka Beogradske berze, u više navrata zalagala za iznošenje akcija javnih preduzeća na berzu, međutim kada su u pitanju bile akcije „Beogradske berze“ to joj se nije svidelo.

Ko je doneo takvu odluku, ko su akcionari, tj. vlasnici „Beogradske berze“ a.d. Beograd? Država. Tačnije, Republika Srbija i Agencija za sanaciju banaka (preko banaka koje su u stečaju ili likvidaciji) su vlasnici blizu 50% od ukupnog broja akcija. (izvor: www.apr.gov.rs) Zašto je i ko ispred države podržao odluku da se akcije preduzeća „Beogradska berza“ a.d. skinu sa berze i da se spreči pravo građana i drugih investitora da kupuju njihove akcije?

Neko ko se plaši Zakona. Ako kupite akcije bilo kog preduzeća, imate mnoštvo zakonom propisanih prava, između ostalog i da učestvujete na skupštinama akcionara, odlučujete u skladu sa brojem akcija koje posedujete a i da postavljate različita pitanja. Kolike su plate tridesetak službenika u Komisiji za hartije od vrednosti Republike Srbije, ne može se pronaći na njihovom internet sajtu, šta mislite zašto?

Progledao?

Moja plata je bezobrazno visoka, s obzirom na ono što dobijaju drugi zaposleni u Srbiji... Ima sigurno razloga i prostora da se ta plata umanji i zaista jedva čekam da se donesu odgovarajuće odluke kako bi ona bila umanjena. Kaže direktor Eelektromreža Srbije.

Vaclav Klaus

New York Times je užasnut: Vaclav Klaus, populista, loših manira predsedava Evropskom Unijom.

Što bi se američki ružičasti plašili Vaclava Klausa? Mislim da je to zato što je reč o vrlo obrazovanom i elokventnom zagovorniku tržišnih ideja kvari idilično jedinstvo svetske politike oko dve krucijalne stvari: okrivljavanja divljeg kapitalizma za finansijsku krizu kao predtekstu za jačanje svetske vlade, i apokaliptičke litanije "klimatskih promena" kao predtekstu za uspostavu svetske vlade, ili bilo kojoj od te dve litanije kao predtekstu jačanja političke centralizacije u EU. Klaus je jedini učinkoviti i dosledni zagovornik liberalnih ideja među vodećim političarima u svetu. Kao takav, Klaus će potkopati novopronađeno jedinstvo u gluposti i oportunizmu, koje seže od Buša do Brauna, Sarkozija i Putina do Obame. Stoga su ružičasti posebno zabrinuti da će "populista" Klaus "koji ima obožavaoce širom EU" (evo dokaza:) ) "osramotiti najveći svetski trgovinski blok i zakomplikovati njegove napore da reši ekonomsku krizu i uveća svoju moć" !!!

Dakle, došli smo do tačke da je sama ideja da neka država ili trgovinski blok ne treba da uvećaju svoju moć najgora moguća jeres koja se da zamisliti. Klaus je za američku levicu opasan kao primer, ali ne zbog svog realnog političkog uticaja na događaje na dnevnoj bazi, nego zato što kao vrlo poštovan lider među američkim republikancima može biti jedan od katalizatora njihovog buđenja, i dugoročnijeg odustajanja od političkog samoubistva kroz privhatanje etatističkog konsenzusa u Americi. Klaus zaista može da osramoti neke političare u Americi, a posebno može da ohrabri njihove pristalice da ih priupitaju: a, je li, od koga ste vi to čuli da su bailouti banaka i kenzijanska potrošnja lek za recesiju? Ili, da su drakonska ograničenja potrošnje energije potrebna ikome osim zelenim lobijima i propagatorima svetske vlade (oba pitanja u ovom trenutku se jednako mogu postaviti GW Bušu i Džonu Mekejnu)?

U Srbiji, jedino čemu se možemo nadati jeste da će Klaus, osim pohvala što je bio protiv priznanja Kosova, ohrabriti neke od drvenih "desničarskih" mozgova da razumeju da se može biti "evroskeptik", i mimo mržnje prema Hagu, ljubavi prema Ratku Mladiću i uvređenosti zbog priznanja Kosova.

Terminologija

U tržišnom poslovanju, bonusi se dodeljuju na osnovu rezultata, a glavno merilo rezultata je profit. Kod državnih preduzeća takve kalkulacije nema, jer pravih mera rezultata nema. Posebno je to slučaj kod monopolskih državnih preduzeća. Pošto takav monopol može proizvoljno da podiže cene a da, pošto je zakonski monopol, izgubi vrlo malo tražnje, profit je ne samo irelevantno, nego čak i naopako merilo. "Profit" u tom slučaju samo pokazuje monopolsku dobit, odnosno meru u kojoj su potrošači oštećeni nedostatkom konkurencije. Računovodstveno, to se i kod državnih preduzeća zove "profit", ali je ekonomski on mnogo bliži porezu na potrošnju nego pravom profitu.

Ako profit u ekonomskom smislu kod državnih monopolskih preduzeća stvarno ne postoji, šta je onda bonus? Ni taj "bonus" nije bonus u tržišnom smislu, nagrada za ostvaren profit, nego se samo tako zove. "Bonus" menadžera državnih preduzeća je obično zahvatanje u budžetsku kasu i proizvoljno raspoređivanje.

Zato se ja ne slažem sa Lazarom da je Bojan Krišto moralna gromada. "Profit" Aerodroma nije profit nego porez, i "bonus" direktora Aerodroma nije bonus nego budžetski rashod. Nemojmo da nas termini zavaraju. Iako se isti koriste u oba slučaja, njihovo ekonomsko značenje kod privatnih preduzeća i kod državnih monopola nije isto.

Lekcija iz morala

Bojan Krišto je podneo ostavku. Komentatori na B92 bi da ga šalju u zatvor. Bez namere da ulazim u opravdanost tog ne tako impresivnog bonusa (nešto više od jedne plate) jer je u pitanju državno preduzeće a za njih je rešenje jedino privatizacija, mislim da je Krišto upravo održao lekciju iz morala javnim funkcionerima. Ovakve ostavke su prava retkost. Bravo Bojane.

Pregled kolumni

I po najvažnija rečenica.

Prokopijević, o svetskoj krizi u Srbiji:
Sažeto rečeno, obilje kapitala u svetu pre izbijanja krize je činilo da neki njegov deo dođe i u Srbiju, a taj priliv posle izbijanja krize naglo presušuje.

Danica Popović o monopolu NIS-a:
...od 500 najvećih firmi jugoistočne Evrope, NIS je na dvadesetom mestu, a Miškovićeva imperija, Delta M, tek na sto šestom. Tek da osetimo kolike su to pare, i kolika je to moć.

Miša Đurković o jednoj stvari koja se lako zaboravlja:
Komunizam je, međutim, kvantitativno gledano, proizveo daleko više direktnih žrtava nego nacizam. Dok se rezultati nacističke vladavine procenjuju na oko dvadeset pet miliona žrtava, sveukupni bilans komunističkog terora, represije i progona procenjuje se od šezdeset do čak sto miliona mrtvih.

Šta znači trošenje deviznih rezervi

I od onih koji se slažu da NBS ne treba da brani kurs nego da ga prepusti tržištu, čujemo kako je tu najveći problem što NBS troši devizne rezerve na odbranu kursa i to uzaludno jer će dinar ionako na kraju pasti. Tako se ima utisak da NBS u procesu odbrane kursa troši, spiskava, baca u vodu stotine miliona evra.

To nije sasvim tačno. Kad NBS potroši te pare, to nije čist trošak nego prelivanje. NBS nije stvarno potrošila te pare, osim u svojim bilansima, nego ih je dala onima koji su prodali dinar za evro. Nikakvo bogatstvo tu nije stvoreno niti uništeno, nego je zbog poremećaja cena valuta jedno isto bogatstvo promenilo vlasnika. NBS prodajom deviza ne troši resurse, nego finansira dosta veliki sloj stanovništva, sve kojima jači dinar odgovara. Recimo uvoznike i kupce uvozne robe.

Analogno, ni dok su devizne rerezve rasle NBS nije bila produktivna i stvarala novu vrednost, nego je samo uzimala nevidljivi desetak od istih ljudi koje danas nevidljivo finansira.

Prema tome, iako ima dobrih razloga zašto treba biti protiv regulacije vrednosti dinara, rasipanje deviznih rezervi nije jedan od njih. Trošak ne može biti problem jer stvarnog neto troška i nema. Problem može biti preraposdela do koje u procesu dolazi, kao i to što se NBS proizvoljno igra cenom valute.

Hajek 1 - Tržište intelektualaca

Nameravam da u nekoliko nastavaka primenim hajekovske ideje na rešavanje nekih akutnih zagonetki ekonomije i političke filozofije kojima se inače bavimo na ovom blogu u poslednje vreme.

Danas komentarišem temu kojom smo se bavili pre neki dan (videti posebno komentare) a kojom smo se bavili i ranije - da li flagrantna pristrasnost američkih medija na stranu Obame predstavlja tržišnu grešku? Konvecnionalno gledano, morala bi. Ako tržište kaže da je Amerika zemlja desnog centra, sa polovinom glasača koji naginju republikancima, sebični profitni motiv bi terao privatne medije (a samo takvi postoje u Americi) da budu što je moguće više fer. Ipak, oni jako liče na neko orvelovsko Ministarstvo istine, pre nego na objektivne medije, a ne liče čak ni na medije željne senzacija na kojima bi takođe mogli da profitiraju (jer ih ignorišu u Obaminom slučaju). U raspravi na prethodnom postu nismo došli ni do kakvog pametnijeg zaključka. Ja sam bio u problemu da objasnim zašto bi se to tržišna greška ovih razmera javila samo u medijskoj industriji a ne i proizvodnji cipela ili komjutera. Ali, moji kritičari su takođe bili u problemu da objasne kako je moguće da mediji u tolikoj meri ignorišu šanse za profit i opasnosti od njegovog gubitka (kroz otuđivanje velikog dela konzervatnih glasača i oglašivača), i u kom se to smislu može nazvati racionalnim ekonomskim ponašanjem.

Evo kakav izlaz iz ovog ćorsokaka nudi Hajek u svom poznatom eseju Intelektualci i Socijalizam:

"Even where the direction of policy is in the hands of men of affairs of different views, the execution of policy will in general be in the hands of intellectuals, and it is frequently the decision on the detail which determines the net effect. We find this illustrated in almost all fields of contemporary society. Newspapers in "capitalist" ownership, universities presided over by "reactionary" governing bodies, broadcasting systems owned by conservative governments, have all been known to influence public opinion in the direction of socialism, because this was the conviction of the personnel. This has often happened not only in spite of, but perhaps even because of, the attempts of those at the top to control opinion and to impose principles of orthodoxy."

Izgleda da on misli da su ubeđenja većine novinara, kao i glumaca i pisaca i profesora, takva da čine efektivnu kontrolu sadržaja medijskih i edukativnih programa skoro nemogućom, čak i sa konzervativnim vlasnikom. Ovo svakako može da objasni generalno zastupanje socijalističkih predrasuda od strane medija. Isto tako može da objasni oduševljenje ljudima poput Obame kod većine novinara, ali i svih drugih "intelektualaca", jer je on bio percipiran kao oličenje njihovih ideoloških fantazija i nada. U odbranu tih nada, sva sredstva su dozvoljena, jer intelektualcima uvek na prvom mestu dolaze ideje. Hajekova teza je, modernom rečnikom izraženo, da će zbog okolnosti da medijski biznis u velikoj meri koristi usluge intelektualaca, uvek do izvesne mere postojati principal-agent problem između konzervativnog vlasnika i agenata, a zbog informacione asimetrije zbog koje intelektualac kao nezaobilazni šraf u širenju opštih ideja na široke mase uvek ima prednost u odnosu na praktičnog biznismena. Imamo u osnovi istu "tržišnu grešku" u medijskoj industriji, kao i u holivudskoj filmskoj produkciji, koja takođe teško da odslikava gledišta prosečnog američkog čoveka. Ključna specifičnost tržišta na kojima dominiraju intelektualci leži u tome da pretpostavka njihovog saobražavanja konvencionalnom ekonomskom opisu efikasnih tržišta leži u smanjenju barijera ulasku za ne-intelektualce u hajekovskom smislu. Tada bi neiskorišćene mogućnosti profita koje sada postoje zbog sistematske pristrasnosti intelektualaca bile u većoj meri iskorišćene. Što je barem u ovom trenutku vrlo teško zamisliti. Drugim rečima, za situaciju gde većina novinara, publicista, glumaca, režisera i pisaca ne bi bili socijalisti i komunisti.

DODATAK: Treba ovde dodati, kao što sam ja ranije činio, da možda ipak nije reč o dugoročnoj tržišnoj grešci, budući da je jasno da konvencionalni mediji polako ali sigurno gube uticaj, zbog ekspanzije interneta. Pretpostavka analize je da barem na srednji rok konvencioanlni mediji ostaju galvni izvor informisanja za većinu ljudi.

Orvel u NBS

Neznanje je istina, rat je mir, pad je oscilacija. NBS nastavlja da spinuje:

Da bi sprečila preveliku oscilaciju kursa dinara, NBS je na međubankarskom tržištu prodala 40 miliona evra.

Ne sprečava oscilaciju, nego pad. Oscilacija podrazumeva kretanje oko neke veličine, a pad je jednosmeran. Ne znam zašto NBS ima potrebu da nas laže, ako hoće da brani kurs neka brani, to nije ni zabranjeno niti posebno skandalozno.

Nije skandalozno, legitimna je politika, ali nije ni najbolje što NBS može da uradi. Postoje dve vrste tržišnog kursa, jedna je potpuno slobodno fluktuirajući kurs, drugi je potpuno fiksni kurs. Obe su tržišne, jer kad je kurs fluktuirajući njegova cena se određuje na tržištu, a kad je fiksni onda je vezan za neku drugu valutu, evro ili dolar, čija se cena opet utvrđuje na tržištu. Oba režima su bolja od sadašnjeg režima proizvoljne intervencije. U njima centralna banka nema potrebu da "brani" kurs, on je u oba slučaja prepušten automatskim mehanizmima.

I pored višegodišnjih deklaracija da se kurs dinara formira na tržištu, država očigledno to nije mislila ozbiljno, jer čim je došlo do većih pomeranja ona interveniše. Fleksibilni kurs ima svojih negativnih strana, kao što su upravo te oscijacije i direktna zavisnost od tokova kapitala, i ako se u njega ne veruje onda treba razmisliti o prelasku na fiksni režim, vezivanje za evro. Ono što sigurno ne treba raditi je pretvarati se da je kurs fleksibilan, a ustari ostavljati guverneru da potpuno arbitrarno interveniše. Guverner ne zna kolika treba da bude cena dinara. Niko ne zna kolika treba da bude cena dinara. Zato ili pustite da tržište odluči kolika će biti cena, ili definišite cenu kao fiksnu frakciju cene evra.

Luboš

Bivši profesor fizike na Harvardu Luboš Motl (Čeh iz Plzenja) piše jedan od meni najdražih blogova uopšte Reference Frame. Objavio je moj članak o Hockey Sticku ranije. :)

Uglavnom se bavi teorijom struna i drugim pitanjima teorijske fizike, ali dosta piše i o politici i klimatskim promenama. Poznat je kao klimatski "skeptik", konzervativac blizak Vaclavu Klausu, i sličan njemu po tome što nema mnogo dlake na jeziku, niti samocenzure. Napustio je Harvard 2006 zbog onog što opisuje kao vladavinu levičarske političke korektnosti i "naci-faminizma" na tom Univerzitetu i vratio se u Češku. Inače, osudio je kao i Klaus, priznanje nezavisnosti Kosova. :)

Ovde je Luboševa analiza Obamine energetske politike (da ne bude zabune, GW Busha on naziva "umerenim alarmistom").

Titovim stazama

Već je poznato da je Obama jedan od najvećih predsednika svih vremena -- Time magazin ga je na naslovnoj strani preobukao u Roosevelta, a Newsweek u Lincolna. Ali poslednja vest je korak napred. Pre nego što je i postao predsednik, jedna osnovna škola u New Yorku je promenila ime u -- Osnovna škola "Barack Obama"!

Pa dobro drugovi, hoće li neko u jednom trenutku reći dobro, ovo sada je previše? Ili će se ovako nastaviti? Chicago će se na inicijativu građana preimenovati u Obamagrad?

Citi Group među "usrdnim moliocima"?

Sa skoro tugom sam se prethodnih dana prisećao remek-dela velikog Tokvila o Francuskoj revoluciji gde on, dokazujući da je etatizam u Francuskoj uveliko preovladavao još za Monarhije a samo ozakonjen revolucijom, navodi na desetine primera plemića i trgovaca koji pišu molbe vlastima za izuzeće od poreza ili za subvencije. Pri svemu tome, Tokvil ovo oslanjanje na državu kontrastira sa zdravim tržišnim refleksima ljudi u Engleskoj. Tokom cele knjige on pravi poređenja odanosti slobodi Engleza i slepog poslušništva vlastima Francuza. Na jednom mestu, posprdno naziva sve koji traže subvencije od vlade "usrdnim moliocima".

Tužno je kad više od 200 godina posle Tokvila, Amerika, slično Francuskoj iz XVIII veka postaje nacija "usrdnih molilaca". Finansijske ustanove i banke su prve dobile pare. Sada mole automobilske firme iz Detriota, tu su farmeri, ali su i bibliotekari bogami usrdni molioci, i oni imaju molbu "Njegovom Veličanstvu da ne oporezuje ovog siromašnog oca porodice punim iznosom desetka" (citat po sećanju Tokvila)

Posle odobrenih 700 milijardi dolara za spašavanje propalih finansijskih ustanova i potrošenih već do sada 290 milijardi, finansijsko tržište u Americi tone sve dublje. Sada je Citi Group izgubila pola tržišne vrednosti za tri dana. Već je u izgledu da i oni budu "spaseni". Koliko milijardi će to da košta? CG još nije ušla među usrdne molioce, ali pitanje je dana - svakako se kvalifikuju za usrdnu pažnju i razumevanje Veličanstva, jer su dovoljno veliki.

Mislim da bi Bušova adminsitracija za početak mogla da razmisli o prestanku spašavanja svih tih jadnih "očeva porodice" čija propast bi automatski značila propast ekonomije. Možda stvari krenu bolje same od sebe. Možda bi Buš makar u poslednjem trenutku mogao da uradi nešto čime bi zaslužio stigmu koju mu levičari bez ikakvog osnova daju - stigmu zagovornika divljeg kapitalizma. Možda bi zaista mogao da pusti da neka krupna riba ode pod led, da odbije neku od usrdnih molbi za tuđe pare, i da svet vidi da zbog toga neće pasti tavanica niti početi hiljadudnevni dažd koji će da potopi zemlju, niti će skakavci automatski da obrste livade od Ukrajine do Kanzasa. No, bojim se da je ovo samo wishfull thinking.

Samuelson

Nobelovac (još jedan!) Pol Samuelson kaže da "liberarijanci nisu samo emocionalno defektni. Oni su i loši savetnici".

Isti Pol Samuelson koji je još 1989 godine pisao da sjajne performanse sovjetske centralno-planske ekonomije dokazuju da Mizes i Hajek nisu bili u pravu.

Neke činjenice

1/4 ukupne proizvodnje kukuruza u SAD je upotrebljena za etanol.

Pošto SAD ima polovinu svetske proizvodnje kukuruza, to znači da je 1/8 ukupnog svetskog kukuruza prošle godine, zbog američke politike subvencija, umesto ishrane otiša u proizvodnju etanola.

U konzervativnoj Ajovi je McCain ovaj put izgubio izbore zato što se protivio ovim subvencijama. Obama, oličenje socijalne pravde i borac protiv svetskog siromaštva, ih je podržao.

Evo i dobre karikature.

Funkcija države

Poenta liberala nije samo da država radi previše stvari koje ne treba da radi, nego i da ne radi stvari koje inače treba da radi. Kapacitet države je ograničen i zbog toga kada se bavi mladima, pozorištem ili se meša u ekonomiju, ostaje manje vremena, sredstava i pažnje da se bavi stvarima kojima treba da se bavi -- pre svega zaštitom ličnosti i svojine i garantovanjem i sprovođenjem ugovora.

Tako je sada u Beogradu uhapšen građevinar koji je godinama varao ljude klasičnim nepoštovanjem ugovora. Ali on nije uhapšen zbog neizvršenja stotina ugovora tokom prethodnih nekoliko godina, nego zbog utaje poreza. Država od organizovanja Evrovizije i promovisanja izvoza nije stizala da uradi ono što joj jeste posao, ili je zaboravila da joj glavni posao jeste da odlučuje o tužbama za neizvršenje ugovora i na njih reaguje prinudom. Izgleda da mora da se čeka da neko prevari samu državu da bi reagovala. Pa i sicilijanska mafija garantuje fer pravila igre na svojoj teritoriji - ni don Korleone na filmu nije običan pljačkaš, nego pre svega, što milom što silom, rešava sukobe između svojih klijenata.

Ako baš hoćete da imate svojih 30 ministarstava, ukinite omladinu, sport, dijasporu i ministarstvo smešnog hoda, a napravite četiri ministarstva pravde i dva policije. To država treba da radi. To je razlika između jake države i velike države.

Kako je Obama pobedio

Ja sam ovde više puta pisao o tome koliko je neobjektivnost i flagrantno kršenje elementarnih pravila novinarstva imalo uticaja na američke izbore.

Konzervativni filmadžija i komentator John Ziegler je napravio eksperiment koji to skoro egzaktno potrvđuje. Postavio je grupi Obaminih pristalica nekoliko pitanja neposredno posle izbora i dobio je sledeće zaprepašćujuće odgovore. Niko od njih nije znao da demokrati kontrolišu Kongres, skoro niko nije čuo za Nensi Pelosi ili Heri Rida, niko imao pojma da je Obama izjavio da će njegova ekonomska politika bankrotirati energetske kompanije, ili da je Bajden morao da odustane od jedne ranije kampanje zbog plagiranja govora, ili da je Obamina karijera započela u dnevnoj sobi teroriste Ejersa iz Weatehr Undeergorund. Ali su svi bez grešeke znali čija maloletna ćerka je trudna, čija odeća je koštala 150 000 dolara, i ko je (po pogrešnim navodima medija) izjavio da se iz njene kuće vidi Rusija (sve Sara Pejlin). Video je zaista urnebesan.

Ali, naravno, ovi sporadični nalazi ne bi vredeli mnogo - neobaveštenih ljudi ima svuda. Ali Ziegler je platio poznatoj kući Zogby da uradi istraživanje na reprezentativnom uzorku Obaminih pristalica na nacionalnom nivou, i da im postavi ista pitanja kao i on u filmu. I Zogby je napravio istraživanje, i to među Obaminim obrazovanijim glasačima - 55% njih su imali koledž, a preko 90% bar srednjoškolsko obrazovanje. I rezultati su bili jednako zapanjujući:

- 57% njih nije znalo koja partija trenutno ima većinu u Kongresu!
- 71% nije znalo da je Bajden plagirao tuđ govor
-88% nije znalo da je Obama izjavio da će posledica njegove politike biti skok do neba cena energije i bankrot termocentrala na ugalj.
56% nije znalo da je Obama pokrenuo karijeru u dnevnoj sobi Bila Ejersa,

ali zato:

- samo 13% nije znalo da je Sara Pejlin imala garderobu u vrednosti 150 000$
- samo 6% nije znalo da je maloletna ćerka Sare Pejlin trudna.
- samo 13% nije reklo da je Sara Pejlin izjavila da iz njene kuće može videti Aljasku (za šta su je mediji optužili a ona nije rekla).

Zaključak odavde nije da su glasači Obame glupi, nego da su katastrofalno neinformisani. Ali ne o svemu, nego samo o važnim negativnim stranama svog kandidata. Kao što vidimo, vrlo su informisani o nevažnim pikanterijama vezanim za Saru Pejlin. Američki mediji su sistematski pomagali Obaminu kampanju insistiranjem na najsitinijim negativnim temama vezanim za Saru Pejlin, uz potpuno i apsolutno prećutkivanje i zataškavanje i najvećih skandala i spornih izjava Obama i Bajdena. Nije da ljudi ne veruju da je Obama blizak prijatelj Bilija Ejersa, ili da je rekao da će svojom politikom dovesti do skoka u nebo cena energije - oni to naprosto nisu čuli jer su mediji prećutali, da bi Obama bio izabran, a oni se informišu u mejnstrim medijima.

Mislim da je ovo jedno dosta mračno i sramno razdoblje u istorijji američkog novinarstva, i da je to sada dosta precizno dokumentovano.

Šest zabluda o srpskom penzijskom sistemu

Juče je na konferenciji o reformi penzijskog sistema Goga Matković govorila o sledećim zabludama vezano za penzijski sistem u Srbiji:

- Penzijski fondovi su uništeni tokom 90tih
- Rashodi za penzije su izuzetno visoki i medju najvišima u Evropi
- Deficit PIO fonda je veliki, rastući i najvažniji je indikator za preveliko opterećenje penzijskim izdacima
- Broj penzionera je veoma veliki u odnosu na ukupnu populaciju
- Penzioneri spadaju među najugroženije grupe
- Penzije u Srbiji su jako niske

Kratko objašnjenje svake od zabluda.

Naravno da penzijski fondovi nisu "uništeni" tokom 90ih, pošto fondovi nikada nisu ni postojali. Sistem je sve vreme bio pay-as-you-go. Rashodi za penzije (kao deo GDP-ja) jesu visoki u odnosu na zemlje u tranziciji, ali su niski u odnosu na razvijene države. Deficit PIO fonda jeste veliki, ali nije rastući i uopšte ne predstavlja bitan indikator stanja domaćeg penzijskog sistema, iz više razloga. Recimo, možda je indikator niske stope doprinosa. Prosto rečeno, deficit nije znak lošeg stanja, kao što uostalom ni suficit zdravstvenog fonda ne znači da u zdravstvu nema problema.

Četvrto preskačem, jer nemam podatke. Što se pete tačke tiče, Anketa o životnom standardu je pokazala da su penzioneri relativno retko siromašni. Daleko su siromašnije izbeglice, Romi, stara seoska domaćinstva.

Poslednje je verovatno najzanimljivije. Naime, penzije u Srbiji, u odnosu na prosečnu platu, nisu uopšte niske. Neko ko je odradio pun staž i imao uvek prosečnu platu, ima prosečnu penziju od preko 70% prosečne plate.

Kolektivni ugovor

Lazar je već pisao o besmislenosti novog kolektivnog ugovora. Juče je o tome u Politici pisao Boško Mijatović, a danas Politika javlja da se najverovatnije novi kolektivni ugovor neće ni primenjivati, makar privremeno.

Pročitajte Boškov tekst, a meni je najzanimljivije pitanje - šta je u stvari ta Unija poslodavaca koja je u ime poslodavaca potpisala kolektivni ugovor? Na sajtu piše da imaju 140.000 članova, ali od nekoliko poslodavaca koje ja poznajem, niko nije ni čuo za njih.

Ovde možete videti spisak predstavnika Unije poslodavaca u Socijalno-ekonomskom savetu, pa možete sami doneti zaključak o njihovoj reprezentativnosti.

Parlamentarizam u Srbiji

Ovog puta odlična kolumna Slobodana Antonića u Politici:

Pod izgovorom da nam je skupština neefikasna, vrši se, dakle, dosta sumnjiva redukcija našeg parlamentarnog života. Parlamentarizam ima svoja pravila, svoju logiku funkcionisanja. Nekada je rad parlamenta spor, nekada je praćen i namernom opstrukcijom. Ali, sve je to cena demokratije, koju je ipak bolje platiti nego živeti u autoritarizmu.

Nije bilo daleko vreme kada je u ime izgradnje socijalizma suspendovan parlamentarizam kao „spor” i „zastareo” sistem. Svi znamo kako se to završilo. Sada se hoće da se u ime „evrointegracija” ponovo redukuje parlamentarizam.

Potpuno tačno, ali ja ne bih bio tako pesimističan oko toga. Sa jedne strane to jeste negiranje parlamentarizma i demokratije. Šta znači parlamentarna demokratija ako u skupštini samo jedan uopšteni kolektivni cilj na koji se ide bez ikakve deliberacije? Ni izbori nisu izbori za određeni skup ideja, politika ili čak ličnosti, nego su redukovani na referendum za ili protiv Evropkse unije.

Sa druge strane, ne bih voleo da mi prosečan srpski poslanik kroji zakone. Ako već moram da biram između EU zakona u paketu i zakona kojih bi se srpska skupština sama setila, izabrao bih EU paket. A da pri tome uopšte ne spadam u EU entuzijaziste.

Vlada Srbije je sklopila dogovor sa MMF-om samo da bi pred koalicionim partnerima imala alibi da usvoji njihove preporuke, i to je dobro. Recimo da parlament ima sličan implicitni ugovor sa EU. Trošak je jasan, biće usvojeno mnogo somnabulnih regulacija, od pečenja rakije do zakrivljenosti banana. Kakva je korist nismo sigurni, ali ne smem ni da pomislim šta bi sve padalo na pamet skupštinskim poslanicima kad bi bili ostavljeni sami sebi.

Još jedan ekonomski blog na srpskom

Ekonomija, grupe autora.

Još jednom o Obami

Moj tekst na Katalaksiji, koji su odbili da objave, zapravo da mi išta odgovore, i Vreme i NIN.

Rezultati i trud

DSS kritikuje ministarku za sport i omladinu što "nije pokrenula nijednu aktivnost kako bi se suzbili problemi mladih - nasilje, alkoholizam i narkomanija, gojaznost, niti podstaklo masovno bavljenje dece i omladine sportom.“

Znači, nije problem što nije suzbila probleme mladih, već što "nije pokrenula nijednu aktivnost". Kao komentar na ovu vest, neko pita u komentarima, kritikujući ministarku "da li je pokrenula neku akciju da se to spreci ili makar ukaže na probleme koji postoje"

Sve ovo je meni zanimljivo, donekle čak iznenađujuće. Evo o čemu se radi - ni DSS, ni ovaj komentator ne traže od ministarke da nešto URADI, nego samo traže da nešto RADI.

Na ovakve stvari sam počeo da obraćam pažnju nakon što sam pročitao radove i knjigu Bryana Caplana. Naime, on tvrdi da je mnogim ljudima bitna državna politika sama po sebi, a da su im rezultati skoro potpuno nebitni. Recimo, ljudi prosto vole da pušenje marihuane bude zabranjeno, iako bi legalizacija dovela do pada kriminala i broja ubistava. Ili, ljudi vole da država izdaje dozvole za nove lekove, iako je nedvosmisleno pokazano u brojnim studijama da čekanje na izdavanje licence ubija daleko više ljudi nego kada se lekovi uopšte ne bi kontrolisali. O borbi protiv gojaznosti da ne govorim - nikome nije bitno da li država može uopšte da se tome suprotstavi (imajući na umu da su aktivnosti i ishrana dece i dalje u nadležnosti njihovih roditelja), već im je samo bitno da "država nešto radi", „podiže svesnost“ i „ukazuje na probleme“.

Ako gledate stvari iz te perspektive, mnoge, na prvi pogled, nerazumne stvari, počinju da imaju nekog smisla. Recimo, jasno je političarima da su raznorazni njihovi apeli i pretnje mnogo manje efikasni od promene zakona. Ali, jasno im je i da bi promena zakona (kojim bi se, recimo, ograničila cena zejtina) mogla da bude katastrofalna. Zato apeluju, samo kako bi narod video da se "ministri trude" i „ukazuju na probleme“.

Selgin o free-banking-u

Russ Roberts na Econtalku razgovara sa jednim od najznačajnijih monetarnih teoretičara Austrijske škole Georgeom Selginom, o postojećoj krizi, o tome zašto je free banking sistem bolji od centralnog bankarstva, kako je slobodno bankarstvo funkcionisalo u Škotskoj, zašto stabilnost opšteg nivoa cena nije dobar indikator postojanja inflactornog uticaja cena na proizvodnju, kako bi se i bez usvajanja zlatnog standarda mogla ukinuti centralna banka danas itd. Jedan od, barem meni, najboljih intervjua do sada na Econalku.

Dizajn i katalaksija

Jedan od glavnih razloga zašto sam uvek bio skeptičan prema ulozi ekonomista u društvu, jeste okolnost da je, barem kad se o modernoj ekonomiji radi, većina njihovih argumenata tehničke prirode. Matematizacija i težnja ka rigoroznosti i modelskom mišljenju samo pojačavaju ovu tendenciju. Ekonomisti u najvećem broju slučajeva više liče na saveznike ekonomskih planera nego na njihove protivnike jer jezik kojim govore ohrabruje mišljenje u okviru primitivne intervencionističke paradigme, a ne izlazak iz te paradigme i ulazak u onu Adama Smita. Paradoksalno, ma koliko Adam Smit bio osnivač ekonomske nauke, moderna ekonomija ima malo veze sa njegovim načinom mišljenja koji je bio više filozofski, a manje inženjersko-projektantski. Većina modernih ekonomista (školovanih u neoklasičnoj tradiciji) razmišlja o uspešnom ekonomskom sistemu kao o nuz-produktu efikasnog regulatornog dizajna, u duhu cost-benefit paradigme. Daleko bi nas odvela rasprava o uzrocima ovog stanja, ali je meni vrlo zanimljivo da pratim kako se ta koalicija ekonomsko-tehničkog rezonovanja i napora političara da nametnu što više političke kontrole i centralističkog dizajna nasuprot spontanim tržišnim silama, ogleda u sadašnjoj finansijskoj krizi.

Ekonomskim razmišljanjem o toj krizi dominiraju kategorije poboljšanja kontrole-regulative i izgradnje institucija tj "finansijske arhitekture". Pretpostavka je da su finansijski i ekonomski sistem uopšte neuračunljivi, ali da su regulatori ne samo uračunljivi nego i pametniji. Glavni argument je da tržišta nisu racionalno raegovala na inovativne finansijske instrumente poslednjih godina, ali se ne dovodi u pitanje da će regulatori moći da reaguju bolje.

To je smešna zabluda. Ponekad se osećam apsurdno kada treba da inteligentnim ljudima dokazujem da državni birokrata i regulator nemaju neko više znanje o finansijskim tokovima samo zbog toga što rade za državu. Oni čak ni nemaju motiv da stvari poznaju bolje, za razliku od privatnih investitora. Državne regulacije su pokušaji da se sužavanjem slobode ugovora, tj zabranjivanjem ovih i nametanjem onih akcija poprave rezultati ekonomske aktivnosti. Ali se ne uzima u obzir da i najbolja regulativa uvek reguliše poslednju krizu kako smo sto puta mogli da vidimo. Ali, naš problem je sledeća kriza, a ne prethodna. Regulator ne može da bude toliko sveznajući da može da predupredi buduće krize. Ako bi to mogao, onda bi i centralno planiranje sovjetskog tipa bilo moguće i ne bi nam trebalo tržište uopšte.

Osnovna stvar koju zagovornici regulativa ne vide jesu nenameravane posledice regulacija. Američki bailout finansijskih ustanova je klasičan primer. Ideja je bila da se otkupe loše hartije od vrednosti po višim cenama od tržišnih, sačeka poboljšanje uslova na tržištu i onda hartije prodaju ponovo. Ipak, sada sekretar Paulsen izjavljuje da to neće biti urađeno, da ništa od planiranih 700 milijardi neće biti potrošena na kupovinu loših hartija. Šta se desilo? Vlada je najavom bailouta sprečila jednu normalnu, očekivanu tržišnu reorganizaciju koja bi uveliko olakšala krizu - prodaju loših hartija privatnim investitorima. Na tržištu se uvek pojavljuju firme koje love loše hartije od vrednosti da bi ih popravile i preprodale. Što jeviše tih hartija i što njihova vrednost viša pada, to ovo tržište za njihovo preuzimanje raste i jača. Naravno, cene tih hartija bi bile niže nego što prodavci žele, ali ne bi imali izbora, bez vladine pomoći - bilo bi im bolje da dobiju nešto nego ništa. Kupci bi imali motivaciju da kupe po nižoj ceni mortgage-backed securities i da ih onda, po konsolidaciji i reorganizaciji (to je posao firme-kupca), prodaju po skupljoj ceni. Ali cela operacija je onemogućena zato što je država najavila bailout, i prodavci nisu imali motiv da prodaju nešto za šta će im država platiti više. Time je jedna vitalna tržišna operacija onemogućena, što je pojačalo kreditno zamrzavanje i loše stanje na finansijskim tržištima. Ali, malo ko je sada spreman da vidi ulogu državnih intervencija u tome.

Blog policija

Verovatno da bi sprečila haos koji preti da nastane na neregulisanom tržištu blogova, genijalna italijanska opozicija je predložila uvođenje reda u blogovanje. Predlog zakona iza kojeg stoji lider opozicije Walter Veltroni predviđa obaveznu registraciju svih blogova, tretiranje bloga kao štampanog medija i primena sve prateće regulacije, kao i oporezivanje prihoda koje blogeri naprave od reklama (oglase smo kao što vidite sa strane i mi uveli pre nekoliko dana i za sada zaradili 20 centi.) Glasova protiv praktično da i nema, osim od strane samih blogera, tako da će zakon najverovatnije biti usvojen.

Tragikomično je što se to dešava u zemlji gde je poslednji pokušaj države da se bavi internetom pokazao kao spektakularni promašaj. Vlada je 2003. počela da organizuje sajt za promociju turizma, jer očigledno je i turizmu potrebna centralna podrška umesto da se razvija stihijski. Rezultati su da je do današnjeg dana, posle 5 godina rada i angažovanja nekoliko ministarstava iz dve različite vlade, na projekat potrošeno celih 45 miliona evra -- a da sajt još ni ne postoji! Čista istina.

Nadam se da će im i regulacija blogova isto tako ići od ruke.

Laissez-faire

Kad god se u svetu pojavi neka ekonomska kriza, budimo sigurni da će laissez-faire biti optužen kao krivac, i da će istovremeno ta kriza biti proglašena za njegovu konačnu smrt. Intelektualni istorijat XX veka ima mnogo takvih epizoda sahranjivanja laissez-fairea. Najpre je Kejnz 1926 godine u svom eseju "The End of Laissez-Faire" slavodobitno objavio da je liberalni kapitalizam gotov, i da dolazi era državnih intervencija i reformizma koji će popraviti njegove rezultate. Ipak, samo nekoliko godina kasnije laissez-faire je privremeno povampiren da bi na njega bila svaljena krivica za Veliku Depresiju. Kejnz i svi drugi su rekli; možda je ipak postojao do sada (jer šta bi drugo izazvalo ovakav haos), ali sad je zaista, zaista mrtav. Onda je opet bio mrtav veći deo XX veka, da bi se u jesen 2008 opet povampirio da izazove ekonomsku krizu u svetu kojoj prisustvujemo (jer šta bi drugo izazvalo ovakav haos). Svetski političari, novinari, i neki ekonomisti svi uglas složno trube da je krivac za postojeću krizu "slepa vera u divlji, neregulisani kapitalizam", Sarkozi i Gordon Braun traže da se izgradi novi međunaordni finansijski poredak koji bi regulisao taj haos laissez-fairea.

S druge strane, kada god neko od nas, zagovornika laissez-fairea uzme da objašnjava prednosti tog sistema, najčešće nam ti isti ljudi koji krive divlji kapitalizam za krizu, odgovaraju da je to čista fantazija, i da takav sistem nikad i nigde nije postojao, niti sada postoji. I da nije slučajno što je tako jer gde bi tako nešto besmisleno, ekstremno i izopačeno kao "čist laissez-faire" moglo da postoji.

Kako je laissez-faire jedan potpuno čudesan sistem! Uspeva mu istovremeno i da ne postoji i da izaziva sve krize i nevolje u svetu.

Tri mita o Americi

Postoje tri široko rasprostranjena ekonomska mita koji su dominirali ovogodišnjim američkim izborima, i koji su predstavljali glavnu argumentaciju za kolektivistički pristup rešavanju ekonomskih problema kandidata Obame i demokratskih kandidata za Senat i Kongres. Sva tri mita se stapaju u naraciju o produbljivanju ekonomskih razlika u Americi, gde samo najbogatiji stiču korist od ekonomskog rasta, dok ogromna većina običnog naroda vidi malo koristi od toga. Prvi od mitova koji supstantiviraju ovu ideologiju je mit o stagnirajućim relanim nadnicama. Poslednjih decenija realne plate u Americi stagniraju (kao i srednji dohodak domaćinstva) dok se broj milijardera i milionera multiplikuje i profiti skaču u nebo, što samo pokazuje koliko je američko društvo "socijalno nepravedno" i zahteva novi "balans između kapitala i rada", recimo kroz povećanje minimalnih nadnica ili ukidanje tajnog glasanja pri formiranju sindikata. Drugi mit je da bogati ne plaćaju svoj "fer deo poreza" i da su smanjenja poreza dovela do toga da siromašni plaćaju mnogo više nego bogati. Treći mit je da ima 47 miliona ljudi bez zdravstvenog osiguranja, što je skandal i nezamisliva stvar, i najboji argument za socijalizaciju (etatizaciju) zdravstvenog osiguranja.

Mit 1: "Stagnacija" realnih zarada. Zaista, ako pogledamo zvanične statistike realne plate čak blago opadaju od 1980-ih naovamo. Udeo zarada u GDP je opao od srednie 1970-ih sa preko 53% na samo 45%. Međutim, tu nije kraj priče. Pre 30 ili 40 godina ogromna većina dohotka zaposlenih je isplaćivana u obliku zarada. Kao posledica (surprise, surprise!) državnih regulativa sve veći deo tog dohotka se danas isplaćuje u obliku doprinosa za zdravstveno osiguranje i druge nadoknade mimo plate. Svojom poreskom politikom vlada je učinila poslodavcima i zaposlenima profitabilnijim da sve veći deo dohotka zaposlenih prebacuju u zdravstveno osiguranje. Isto važi za sve druge fringe benefits izdejstvovane pod uticajem sindikata, poput plaćenog odsustva, doprinosa za privatno penziono osiguranje itd. Kad pogledate cifre ukupnih nadoknada koje obuhvataju i plate i sve fringe benefits zaposlenih vidite da se taj zbir poslednjih dve i po decenije stabilno kotira između 56 i 57% GDP. Dakle, realni dohoci zaposlenih, koji uključuju plate i sve druge sporedne nadoknade realno rastu manje-više po istoj stopi kao i GDP, a ne stagniraju. Samo je kombinacija individualnih preferencija i vladinih politika učinila da se danas znatno manji deo tog ukupnog zbira isplaćuje u kešu nego pre 30 godina.

Nasuprot tome korporativni profiti su na nivou 10% GDP, što je višedecenijski prosek, na nivou 1950-ih i 1960-ih godina. Dakle, nema astronomskih profita i "preraspodele GDP od rada ka kapitalu".

Mit 2: Bogati ne plaćaju svoj deo poreza i Reganova i Bušova poreska rasterećenja su prebacila teret na siromašne. Sledeći grafikon sve govori. On poredi udeo najbogatijeg procenta američkog društva u ukupnim poreskim davanjima sa udelom najsiromašnijih 95% stanovništva poslednjih 25-26 godina.


Kao što vidimo, ako je neko tretiran "nefer" onda su to najbogatiji (izvor).

Mit 3: 47 miliona Amerikanaca nema zdravstveno osiguranje što dokazuje bla bla...

Statistika naša dika. Zaista po podacima Census biroa blizu 47 miliona ljudi nema osiguranje. Ali, po istim podacima najmanje 10 miliona njih su stranci ili ilegalni stranci što znači da ne bi imali zdravstveno osiguranje ni pod jednim sistemom, uključujući i socijalizovani. Dakle, već smo na 37 miliona. Sad na to treba dodati i sledeće. Od preostalih 37 miliona 8,3 miliona imaju dohodak preko 50 000$ a 8,7 miliona njih preko 75 000$. Dakle, dodatnih 17 miliona zarađuje više od proseka a nema zdravstveno. Da li ti spadaju u one koji ne mogu da kupe sebi zdravstveno osiguranje, pa im treba pomoć Nensi Pelosi i Baraka Obame kroz velikodušnu socijalizovanu medicinu? Ili će pre biti da je reč o ljudima koji misle da su zdravi i da im u ovom trenutku ne treba osiguranje ,a da ga mogu kupiti kad god požele. Nije li u tome lepota slobodnog društva? Ne i za etatiste. Dalje, 45% onih bez zdravstvenog osiguranja po ovim statistikama su ljudi koji trenutno menjaju posao i koji u roku od 4 meseca dobijaju osiguranje. Zatim, ima više miliona siromašnih sa dohotkom ispod 30 000 godišnje koji se kvalifikuju za Medicaid, ali koji se ne prijavljuju za pomoć. Po procenama liberalnog (u američkom smsilu) think tanka Kayzer Family Foundation zaista siromašnih osoba koje ostaju bez zdravstvenog osiguranja duže od dve godine u Americi je oko 8,2 miliona! Dakle, 6 puta manje od popularne cifre kojom mašu mediji i političari demokratske partije.

Dakle, sa bezdušnim Reganovim i Bušovim poreskim sistemom, profiti su na onom udelu u GDP na kome su bili 1950 i 1960-ih, realni dohoci zaposlenih rastu značajno i na istom su udelu u GDP kao i pre 1980-ih, broj siromašnih opada, siromašni plaćaju sve manje poreza u odnosu na bogate, zdravstveno osiguranje je najšire dostupno i samo dva ili tri procenta stanovništva realno ne mogu da ga priušte. Svet rastućih razlika, poreskih nepravdi prema siromašnima i 47 miliona siromašnih ljudi bez zdravstvenog osiguranja postoji samo u levičarskim fantazijama.

Plate i penzije

Konačno je postignut dogovor sa MMF-om. Mada, ispravnije bi bilo reći da su se konačno članovi Vlade dogovorili. Dogovor sa MMF-om je, u stvari, postignut još pre par nedelja, a sastoji se u jednom jedinom broju - maksimalni deficit 1,5% BDP-a. Poslednjih dana je MMF samo posredovao u dolaženju do odgovora na pitanje - a kako da dođemo do tih 1,5%, imajući u vidu sve što smo obećali?

Postignuti dogovor je solomonsko rešenje, koje će omogućiti da svi donekle sačuvaju obraz - povećanje penzija će ostati na snazi, ali će one biti nominalno zamrznute sledeće godine, dok će plate u javnom sektoru biti samo usklađene sa predviđenom inflacijom. Naravno,daleko od idealnog rešenja, ali verovatno nije moglo bolje.

Zanimljivo je da čak ni zamrzavanje plata i penzija neće biti dovoljno da se ostvari cilj od 1,5% deficita, imajući u vidu ovogodišnje vanredno povećanje penzija, ali i početak sprovođenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, dil sa FIAT-om i planirani početak radova na završavanju autoputeva ka Makedoniji, Bugarskoj i Mađarskoj.

Sve to znači da je potrebno dodatno uštedeti negde drugde, odnosno povećati neke poreze. Koliko vidim, predlog je da se znatno smanje različite subvencije, kao i da se dodatno povećaju akcize.

Takođe, izgleda da je plan da konsolidovana javna potrošnja ne pređe 42%, odnosno da bude nešto niža nego ove godine.

Odjeci i reagovanja II

John Stuart Mill ovako objašnjava razliku između prirodnih i društvenih nauka. U prirodnim, neko ko se ne bavi posebno tom naukom obično ne smatra da je njegovo mišljenje u tom polju relevantno. Da biste pokušali da opovrgnete neku prihvaćenu tvrdnju iz domena fizike, vi morate biti nekakav fizičar, ili će vas smatrati ludakom. U društvenim je međutim, kaže Mill, suprotno:

"U društvenim naukama... svaki laik misli da je njegovo mišljenje jednako dobro kao i mišljenje bilo kog naučnika. Svako ko ima oči i uši misli da može da bude sudija... čak i onaj ko nikada nije studirao, na primer, politiku, ili se sistematski bavio političkom ekonomijom, uopšte ne smatra nedoličnim ne samo da sa velikom sigurnošću izražava svoje bilo kakvo mišljenje, nego i da one koji se tim predmetom bave profesionalno optužuje za neznanje i imbecilnost. Ustvari, čak se onaj koji se profesionalno bavi tim predmetom diskvalifikuje iz rapsrave -- on bude ismevan kao puki teoretičar."

Tako na primer Boris Popović na Peščaniku, pokušavajući da kritikuje Prokopijevićev članak i naše postove odavde o Obaminoj ekonomiji, kaže:

Klasični model ponude i tražnje je apstrakcija koja ne postoji u realnom svetu.

Svaki ekonomista zna da je napisati nešto ovako isto kao negirati zakon gravitacije. Kao što postoje zakoni fizike, tako postoje nepromenjive ekonomske zakonitosti koje proističu iz ljudske prirode, a zakon ponude i tražnje je jedna od osnovnih. Ne treba biti Hayek pa to shvatiti, sa time se slagao i Karl Marx lično. Ja neću da objašnjavam zašto je model ponude i tražnje bitan i zašto on jeste apstrakcija (jer je model isto što i apstrakcija), ali koja u realnom svetu postoji svuda oko nas i vrlo ga dobro objašnjava. Ali eto ovaj slučaj pokazuje koliko je Mill bio u pravu. Nećete naći nikoga ko ne nosi ludačku košulju, a ko kaže da je zakon gravitacije apstraktna teorija fizičara bez uporišta u realnom svetu, ali zato slobodno možete praktično isto to reći u ekonomiji i još kritikovati ekonomiste da nisu razumeli to čime se bave. I to bude objavljeno i smatra se legitimnim. Ima još dosta toga u tekstu, ali kako raspravljati sa nekim ko vam kaže da zakon gravitacije ne radi?

Odbrane radi, osvrnuću se samo na još jedan detalj. Popović negira naše podatke o kretanju berze u vreme Ruzvelta, stvarajući utisak da smo mi nešto sakrili. Da bismo to ispravili ponovićemo da su podaci javni, ja sam ih već bio postavio u linku ovde, evo originalnih tabela i ovde, i iz njih je jasno da po kretanju berze, kao i po drugim merilima, Ruzveltova politika nije dovela do oporavka. Za jedini oporavak koji se desio za vreme Ruzvelta zaslužan je Fed koji je konačno prekinuo monetarnu kontrakciju i počeo da štampa pare, što je dovelo do ublažavanja monetarno izazvane depresije. Onda su se indeksi procentualno oporavili, jer je i baza, početna vrednost iz 1932., bila istorijski niska -- kao kada posle rata 1999. ekonomija Srbije poraste 40% a Borka Vučić vam pokazuje statističku tabelu i kaže da je ostvaren neviđen rast. Ali kad se izuzme prestanak monetarno izazvane recesije i umereni rast indeksa sa jako niske baze, ekonomija se nikada za vreme Ruzvelta nije oporavila, po bilo kojim pokazateljima. Ni po Dow Jones indeksu, koji je sa 380 poena iz 1929. godine za sve vreme vladavine FDR-a dostigao najviše 180. Ne znam šta tu nije jasno.

Republikansko preispitivanje

Već smo imali neke komentare o tome kako se u konzervativnom pokretu u Americi sve više uviđa pogubnost preobrazbe republikanske stranke u stranku velike vlade. Slaviša je spominjao National Review u tom kontekstu.

Ja ću danas spomenuti jedan drugi konzervativni medij. U časopisu American Thniker danas imate odličan nekrolog republikanskoj stranci. Kaže se da je datum smrti 3 oktobar 2008 kada je Buš potpisao bailout, a 1 oktobar je datum kada je Mekejn izgubio izbore, tj glasao za bailout. Ovo su ohrabrujući znaci, da uprkos savetima nekih levičara u Americi, republikanska stranka neće krenuti putem britanske konzervativne, tj potpune izdaje i napuštanja bilo kakve free market filozofije.

Odjeci i reagovanja na Peščaniku

Povodom teksta Miroslava Prokopijevića o Obami. Već su se javila dvojica. Jako ljuti, a posebno na nas, koje jedan od Onih koji su videli Svetlo naziva "desničarsko-fašističko-konzervativni blog", ili tako nešto. Kako je to predvidivo.

Reganov zakon i Zapadna Kenija

Opisujući svojevremeno ekonomsku filozofiju demokrata, Ronald Regan je o istom trošku dao jedan od najboljih opisa svih levičarskih razmišljanja o ekonomiji: "Ako vidiš da nešto mrda - oporezuj; ako nastavi da mrda - reguliši; kad prestane da mrda - daj subvenciju".

Američka autoindustrija, ona u Detroitu, ovih dana je "prestala da mrda", posle decenija poreza i posebno drakonskih regulativa i sindikalnih iznuda. Pošto je vlada decenijama namatala sve moguće restrikcije, maltretmane, ali i dotirala kad zatreba i pomagala oko eko-frendli projekata, konačno je upalilo - automobilisti traže takođe bailout, i po svoj prilici će ga i dobiti, 50 milijardi za početak. Obama i njegovi saveznici u Kongresu ne mogu da dozvole da najjaće sindikalno uporište u SAD, koje je mnogo učinilo za njihov/njegov izbor "pukne". Prestalo je da mrda, eto sreće neviđene za davaoce subvencija. Faktura ide poreskom obvezniku.

Inače GM i Ford su visoko sindikalizovane firme, sa vrlo darežljivim programima zdravstvenog osiguranja, enormnim penzionim fondovima kompanije i drakonskim ekološkim regulativama i standardima proizvodnje. Još u doba kada je ostatak ekonomije bio u bumu, oni su beležili gubitke. Sada je svetska zavera valjda kriva što ne mogu da se nose sa konkurencijom.

Detroit zapošljava oko 200 000 ljudi. No zanimljivo, istovremeno sa njim, postoji vrlo zdrava i propulzivna automobilska industrija na Jugu koja zapošljava oko 113 000 ljudi. Međutim, ona je uglavnom u rukama Japanaca i Korejanaca, nije skoro uopšte sindikalizovana, nema velikodušnih penzionih fondova i zdravstvenog osiguranja, i preživljava čak i u ovoj krizi. I nikome iz Vašingtona ne pada na pamet da njima udeli neke subvencije.

Kao i slučaju banaka, poruka će biti sledeća - najsigurniji način za sticanje profita nije konkurencija i napredak u poslu nego dobre političke veze "tamo gore", dobri sindikati i lobisti. "Dobri automobilisti" sa Severa će dobiti državne pare, "loši" sa Juga neće jer nema ko da ih protežira. Štete od nastavljanja ovog ludila koje je započelo sa delimičnom nacionalizacijom banaka će biti ogromna i teška, jer na kraju neće sve stati na Detroitu. I ta šteta se neće plaćati samo kroz poresku globu za namirenje direktnih troškova, već i kroz sistematsku promenu podsticaja i pravila igre koja bi od Amerike mogla postepeno da stvore neku novu Rusiju ili Maleziju. Ili što reko moj omiljeni fizičar Luboš Motl, "Zapadnu Keniju". Nadam se da ipak dotle neće stići.

Stjepan kao Rasim

Stjepan Mesić je kratkovid poput Rasima Ljajića:

Novac u bankama pripada hrvatskoj privredi, građanima i državi!", poručio je Mesić stranim bankama i dodao da se ne sme dozvoliti da se taj novac iznosi iz Hrvatske, kao što se ne sme iz zemlje iznositi ni profit koji je u njoj ostvaren. Naglasio je da Hrvatska ima pravo da traži da se, bar privremeno, sve ono što se u njoj zaradi, u nju i investira. Novac zarađen u u Hrvatskoj mora da se koristi za očuvanje i stvaranje radnih mesta u Hrvatskoj.

Stvar je jednostavna, ako stranci ne mogu da iznesu novac ubuduće ga neće ni unositi. Pitanje za Mesića: Da su strane države, kao što Hrvatska sada želi, zabranile investiranje u inostranstvu na koga bi se on sada ljutio?

Sprečavanje oporavka

Rasim Ljajić kritikuje poslodavce koji pod izgovorom svetske finansijske krize smanjuju broj zaposlenih. Najavljuje i da će sve državne inspekcije kontrolisati rad preduzeća ne bi li sprečili ovaj trend.

Izjava ministra Ljajića je nepromišljena. Ja mogu sa njim da se složim da je gubitak posla težak udarac ali ukoliko otežavamo otpuštanja samo ćemo obeshrabriti otvaranje novih radnih mesta. Ako poslodavci uoče da radnike nije lako otpustiti dobro će razmisliti pre nego što počnu da zapošljavaju nove. Snaga američke ekonomije leži ponajviše u fleksibilnosti tržišta rada. U vreme krize broj nezaposlenih raste ali se brzo smanjuje kada se ekonomija oporavlja. Umesto što svojom politikom usporava oporavak Ljajić bi trebalo da se fokusira na uspostavljanje slobodnijeg tržišta rada i time zaista pomogne nezaposlenima.

Kontradiktornosti

Uprošćeno posmatrano, postoje dva pogleda na glavnog uzročnika trenutne finansijske krize: "kriva je država" (liberali) i "krivo je tržište" (praktično svi ostali). Takođe, postoje dva pogleda na to kako se treba boriti sa efektima krize: "neka investitori sami snose troškove svojih loših odluka " (liberali) i "mora država da pomogne kako se kriza ne bi proširila" (svi ostali).

Da li su oba pogleda kontradiktorna? Mislim, ako verujete da je kriva država, onda je valjda fer da država pokrije deo troškova do kojih je dovela lošom regulativom. Sa druge strane, ako verujete da je krivo "tržište", zašto bi onda država pomagala?

Mislim da mogu da objasnim da liberalni stav nije kontradiktoran, ali zaista ne mogu da nađem objašnjenje za stav svih ostalih. Naime, ako već verujete da su krizu izazvali pohlepni kapitalisti, zašto onda podržavate mere koje će im pomoći?

Što se liberalnog stava tiče, kada bi zaista postojala "država", stav bi bio kontradiktoran. Međutim, činjenica je da, kada govorite o uzročniku krize, umesto "država" treba da piše "političari i birokrate", a kada govorite o pomaganju, umesto "država" treba da piše "poreski obveznici". Ako tako posmatrate stvari, nije prosto kriva "država", već neki sasvim konkretni političari i birokrate u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti, a pare treba da daju neki veoma konkretni poreski obveznici.

Pošto je nemoguće tužiti političara za štetu koju je nekome, potpuno u skladu sa zakonom naneo, a nije fer tražiti od građana da plaćaju za tuđe greške, stav liberala je onda "Moraš da ukalkulišeš i regulatorni rizik u svoje poslovne odluke. Ako to ne uradiš, sam si kriv, nisu ti krivi političari i nemaš pravo da od poreskih obveznika tražiš nadoknadu".

Alternativni mehanizam bi bio da političari sopstvenom imovinom odgovaraju za politiku koju vode.

Spinovanje

Richard Dawkins, poznati britanski ateista, je pokrenuo kampanju i okačio banere na londonske autobuse sa natpisom: Bog verovatno ne postoji. Zato prestatnite da brinete i uživajte u životu.

Metodistička crkva mu se zahvalila na pokretanju kampanje i na njegovoj podršci promovisanju interesovanja za Boga.

Konstruktivno

Greg Mankiw nudi par saveta Obami.

Rolerima na posao

Đilas kaže da ne beži od privatizacije javnih preduzeća. Pozdravljam. Međutim onda postavlja uslove: mogu neprofitabilna preduzeća ali cene usluga moraju da budu realne. Zašto samo neprofitabilna preduzeća? Nisu ona profitabilna jer imaju dobar menadžment već zato što su u pitanju monopoli. Da se ta javna preduzeća privatizuju i što je još važnije dozvoli pristup tržištu svim zainteresovanima, cene bi bile niže a usluga bolja. Đilas lepo primećuje da su u Londonu svi autobusi privatni i da postoji veliki broj operatera ali takođe kaže da bi bilo dobro da jedna velika kompanija iz inostranstva dođe i kupi GSP. Odlučite se. Londonska vlada propisuje cene autobskog prevoza, ali moglo bi se pokušati i bez toga jer će preduzeća uvek ispregovarati višu cenu karte sa političarima nego sa klijentima.

Gradonačelnik najavljuje i puštanje u rad gradske železnice kao novog vida prevoza. Pošto su pruge tu samo je neophodno uložiti 10 miliona evra (meni zvuči kao kapara) u izgradnju stanica i kupovinu vozova. Ako već postoji opredeljenje da se u nekom momentu GSP privatizuje, zašto stvarati nova javna preduzeća? Zar ovo nije idealna prilika da se proba drugi sistem? Ako je ta železnica već toliko neophodna i jeftina, zašto je ne ponude privatnicima? Grad neka da prugu, a privatnici nek urade ostalo. Ako je već tako dobra ideja sigurno će biti zainteresovanih, a propustićemo i štrajkove sindikalaca i neizbežni socijalni program pošto taj vid prevoza trenutno ne postoji.

Najavljuje i izgradnju parking garaža u centru i povećavanje cena parkiranja u postojećim jer je beogradski mentalitet takav da ljudi ne žele da idu u centar autobusom. Prvo, nije posao grada da gradi garaže. Privatnici će to mnogo bolje da urade, a pošto se ne radi o projektu od "nacionalnog interesa" (naravno samo ako niste direktor Parking servisa) nema razloga da se to sprečava. Drugo, da li su cene visoke ili niske znaćemo tek kada sve garaže budu privatne, jer dok ih formira vlada a ne tržište možemo samo autoritativno da nagađamo. Treće, nije problem mentalitet Beograđana koji ne koriste GSP kada idu u centar već verovatno kombinacija lošeg prevoza i trenutnih cena parkiranja. Vožnja po gradu predstavlja racionalno ponašanje čak i za slovenske duše. Konačno, gradonačelnik najavljuje i niže cene parkiranja u garažama za vozače iz komšiluka. To nije fer, cena treba da bude ista za sve. Parking mesta se po velikim gradovima u Americi prodaju kao nekretnine. Ta informacija se uzima u obzir prilikom izbora mesta prebivališta. Nema logike da se u novim garažama građani tretiraju različito.

Đilas nije zaboravio ni metro za koji kaže da je tridesetogodišnji projekat i koji grad neće moći sam da finansira već će iza njega morati da stane država. Osim očiglednog, da i ovaj projekat treba ponuditi privatnicima (možda na koncesiju) pa ako ima zainteresovanih ima, smeta mi i pozivanje države u pomoć. Država ne plaća ništa, sve plaćaju poreski obveznici. U ovom slučaju Đilas želi da prebaci troškove, kao svojevrsni beogradski porez, i na građane koji uslugu metroa možda nikada neće koristiti. Zbog svega pomenutog gradonačelnik za svoj dosadašnji rad zaslužuje jaku dvojku, pre svega jer još uvek ništa nije sproveo u delo. Možda je najbolja alternativa da tako i ostane.

P.J. O' Rourke o američkom konzervativizmu

Sjajan tekst. Toliko odličnih poenti. Recimo:

"Our attitude toward immigration has been repulsive. Are we not pro-life? Are not immigrants alive? Unfortunately, no, a lot of them aren't after attempting to cross our borders."

"Yes, we got a few tax breaks during the regimes of Reagan and W. But the government is still taking a third of our salary. Is the government doing a third of our job? Is the government doing a third of our dishes? Our laundry? Our vacuuming?"

"Bush, at his most beneficent, said if illegal immigrants wanted citizenship they would have to do three things: Pay taxes, learn English, and work in a meaningful job. Bush doesn't meet two out of three of those qualifications."

"What is the coherent modern conservative foreign policy? We may think of this as a post 9/11 problem, but it's been with us all along. What was Reagan thinking, landing Marines in Lebanon to prop up the government of a country that didn't have one?" ... "Iran-contra was about as smart as using the U.S. Postal Service to get weapons to anti-Communists. And I notice Danny Ortega is back in power anyway. I had a look into the eyes of the future rulers of Afghanistan at a sura in Peshawar as the Soviets were withdrawing from Kabul. I would rather have had a beer with Leonid Brezhnev."

Poenta teksta je da su konzervativci imali 28 godina (od kada je Regan postao predsednik) da od Amerike naprave državu kakvu su želeli. Što PJ kaže "We Blew It".

Prokopijević o Obami

Na sajtu Peščanika.

Kratak rezime teksta: "Pad berzi u SAD i razvijenim zemljama sveta pokazuje da su poslovni krugovi – sasvim različito od većine birača u SAD – vrlo razočarani Obaminom pobedom. To nije bez razloga. Obamina ekonomska filozofija se oslanja na „tešku ruku države“ a ne na tržišne sile, na regulaciju a ne deregulaciju, na kontrolu a ne liberalizaciju, na socijalnu demagogiju i populizam, a ne politiku „čistih računa“. To vodi pogoršanju prilike za ulaganja, pogoršanju poslovnog okruženja i klime, manjem broju radnih mesta i generalno nižem ekonomskom rastu. A i sporijem rastu standarda".

S obzirom na predvidive reakcije čitalaca, urednice Peščanika bi mogle da uvedu "Odjeke i regovanja" ("Fight he Smears") zbog ovog podlog, rasističkog ataka na Jednog, pod tobožnjim izgovorom ekonomske analize njegovog programa. :)

Hajekov razgovor sa studentima Stanforda

Ovde je raritetan ali vrlo zanimljiv razgovor F. A. Hajeka sa studentima Stanford Univerziteta negde 1970-ih godina. Pogledajte, ako uspete da se probijete kroz dosta loš ton i Hajekov potpuno strašan nem-engleski.:)

Raspravlja o nekim od osnovnih teorijskih pitanja, poput uloge cena, informacija, konkurencije, o odnosu inflacije i nezaposlenosti, demokratije i liberalizma, itd.