Miroslav Ilić izdajnik

Nisam znao da postoje ljudi koji i u to veruju, ali evo teksta, pogledajte komentare ispod: ustaša, NATO pevač, izdajnik.

Pročitajte ovde jedno malo drukčije, i pretpostavljam istorijski relevantnije, vrednovanje Miroslava. :)

Joe Sobran

The investor who finds a way to make soap from peanuts has more genuine imagination than the revolutionary with a bayonet, because he has cultivated the faculty of imagining the hidden potentiality of the real. This is much harder than imagining the unreal, which may be why there are so many more utopians than inventors

Ceo tekst ovde.

Demsetz

Jedan od najvećih živih ekonomista objašnjava šta je pogrešno sa Caoseovom teoremom. Ne propustite.
Ovde.

Za one koji vole da čitaju evo (može da se dounlouduje) teksta objavljenog u Review of Law and Economics gde izlaže isti argument.

Nemci

Javlja BBC:

The German city of Bonn has installed a meter to tax prostitutes for soliciting on its streets at a rate of six euros (£5.30; $8.70) per night.

Takodje:

Bonn has also erected "consummation areas", or wooden garages clients may use to visit prostitutes.

Quis custodiet ipsos custodes?

Kada su stari Rimljani postavili pitanje "A ko će čuvati čuvare?", verujem da na umu nisu imali ovo (Blic):

Policajci traže da im država garantuje bezbednost na Paradi

Povećanje trošenja pred izbore

"Kako je poznato, vlade obično troše više uoči izbora", kaže Dušan Pavlović na svom blogu. Naravno, nije on jedini koji ovo kaže, to je sada u Srbiji već conventional wisdom. Ali, da li je to tačno?


Pitanje je da li je tačno, jer nije sasvim jasno šta tvrdnja tačno znači. Da li tvrdnja "vlade više troše uoči izbora" znači da će (a) javna potrošnja u 2012. biti viša nego u 2011, ili (b) trošenje para iz već usvojenog budžeta za 2012. će biti brže u mesecima pred izbore? 


Pretpostavljam da je Dušan mislio na opciju (a), a opciju (b) pominjem jer sam jednom slušao Pavla Petrovića, sadašnjeg predsednika Fiskalnog saveta, kako je pričao da u kvartalima pred izbore dođe do skoka rashoda. Ja mislim da su obe tvrdnje pogrešne, a probaću da obrazložim zašto. 

Dakle, pogledajte ovu sliku (preuzetu iz prethodnog Dušanovog posta, a koja pokazuje kretanje javne potrošnje i broja stranaka u vlasti. Broj stranaka nas sada ne zanima, pa gledajte samo zelenu liniju.)

Da ne znate kada su bili izbori, da li biste na osnovu kretanja zelene linije mogli da pogodite? Teško.


Imamo 6 godina u kojima javna potrošnja raste i 3 godine u kojima opada. Izbore smo imali 2003, 2007 i 2008. Javna potrošnja jeste porasla (zanemarljivo malo) 2003. godine. U 2007. godini je uvećanje javne potrošnje iznosilo možda 1% BDP. Što se 2008. godine tiče, čak je došlo do smanjenja javne potrošnje (doduše, kao posledica krize). Dakle, što se mene tiče, uopšte nije očigledno da izborni ciklus ima velike veze sa visinom javne potrošnje. 


Što se tiče druge tvrdnje, da potrošnja skače u kvartalima pred izbore, nažalost nemam grafik koji je tada Pavle Petrović pokazao, ali je on izgledao otprilike ovako (zamislite dužu seriju, od 2000. na ovamo, doduše kvartalnu, sa ucrtanim parlamentarnim izborima). 

Pošto su izbori održani 28.12.2003., 21.2.2007. i 28.5.2008., deluje da je došlo o velikog povećanja potrošnje pred same izbore 2003. i 2007, dok se za 2008. to baš i ne vidi. Ali, jasno je da ova dinamika nema apsolutno nikakve veze sa izborima, već se radi o tome da pred kraj godine, SVAKE godine, dolazi do rasta izdataka (iz raznih razloga, da ne ulazim sada u to).


Pored ovog "empirijskog" ukazivanja na to da uopšte nije očigledno da dolazi do rasta potrošnje pred izbore, nudim i "teorijsko" obrazloženje - jednostavno, to nije baš tako izvesti u proporcionalnom sistemu, a pitanje je da li čak i ima volje. 


Možemo zamisliti nekoliko situacija. Jedna situacija je kao što je sada - sve partije znaju da će izbori biti održani na proleće sledeće godine. Kakav interes ima Ivica Dačić da se bori za veće rashode za puteve i prosvetu, kad nema ni predstavu da li će uopšte biti u sledećoj vladi i da li će baš njegova stranka "preuzeti odgovornost" za te resore? Koliko puteva uopšte može da napravi u periodu januar - mart? Koliko javnih nabavki može u tom periodu da se sprovede? Sa druge strane, kakav interes ima DS da dozvoli da G17 resori (ili obrnuto) povećaju potrošnju sledeće godine, kad ciljaju na slično biračko telo? Svaki birač koga si "kupio" javnim parama je kupljen od mene! Praktično jedini konsenzus koji mogu da postignu je da se stvari ne menjaju bitno u odnosu na ovu godinu i da, eventualno, povećaju potrošnju na one kategorije koje generalno dižu standard građana na kratak rok, ali takve stvari nije lako naći. Jedino što pada na pamet je jednokratna isplata javnom sektoru, ali to su radili i kada izbori nisu bili ni na vidiku. Druga moguća situacija su iznenadni izbori, kada nema vremena, političke volje, a ni skupštinske većine da se budžet menja (recimo, zamislite situaciju u kojoj početkom 2008. godine, DSS i DS se dogovaraju i izglasavaju novi budžet - nema šanse). Dakle, čak i na teorijskom nivou je teško očekivati da, u uslovima koalicione vlade, dođe do značajnog povećanja javne potrošnje pred izbore. Suštinski - koalicione vlade su, praktično po definiciji, sastavljene od stranaka koje imaju slične programe i ciljaju na slično biračko telo, pa je samim tim teško da se postigne dogovor o budžetu koji jednoj strani daje prednost. Ako u celu ovu priču dodamo i MMF sa kojim je Srbija malte ne svih poslednjih 10 godina imala neku vrstu sporazuma, jasno je da sve to nije tako lako i jednostavno.


Dobro, ako ne dolazi do rasta javne potrošnje pred izbore, zašto onda svi imaju utisak da je to slučaj? Zato što političari u predizbornoj kampanji počinju da obećavaju kule i gradove, da lažu, mažu i foliraju, da idu na otvaranja raznoraznih novih domova kulture, lokalnih puteva i vodovoda - na sve ono što su često odbijali da rade dok su izbori bili daleko. Dakle, u interesu političara u tom trenutku je da se stekne utisak da su oni mnogo para potrošili na "prave projekte" i da će potrošiti još i više kada dođu na vlast. 


Na svu sreću, svoja predizborna obećanja često krše.


PS. U kometarima, profesorka Dana Popović daje link na vrlo dobar članak The Impact of the Proportional Representation and Coalition Government on Fiscal Policy.

Pogledajte semafor

Pogledajte vrlo zanimljivo poređenje srpskog i bosanskog monetarnog sistema, koje je na Katalaksiji objavio Marko Đogo (koji ima i svoj blog).

Ukratko, poredio je brojne naše i bosanske pokazatelje i došao do rezultata da su nas Bosanci deklasirali sa 8:1 (gore nego Mančester - Arsenal). Evo semafora, a za detaljno obrazloženje svakog od pokazatelja, pogledajte članak.

c	Srbija	Bosna
1. Stabilnost cena	0	1
2. Stabilnost nominalnog deviznog kursa	0	1
3. Kretanje realnog deviznog kursa	0	1
4. Uticaj monetarnog sistema na fiskalnu disciplinu	0	1
5. Uticaj kursa na stabilnost finansijskog sistema	izjednačeno	izjednačeno
6. Podložnost špekulativnim udarima	0	1
7. Uticaj poverenja na rast štednje	0	1
8. Kapital banaka	1	0
9. Podsticajna inflacija	izjednačeno	izjednačeno
10. Devizne rezerve i inflacija	0	1
11. Devizne rezerve i nelikvidnost	izjednačeno	izjednačeno
12. Iskustva sa krizom u periodu 2008.-2009.	0	1
Konačan rezultat	1	8

We live in an amazing world, and it's wasted on the crappiest generation of spoiled idiots

Linkovao sam na ovaj video i pre par godina, ali moram opet, isprovociran jednom mojom FB prijateljicom koja ima neke primedbe na Google i Facebook.

Naknade u Srbiji

Kaže privrednik iz Mladenovca za Pravdu:

Тражили смо да се то промени, али нам је незванично речено да фирме то морају да плаћају било да имају смећа или не, јер се тако на њих преваљују трошкови које би иначе у пуном износу морали да плаћају грађани, што се, како нам је наглашено, не сме дозволити јер је политички непопуларно.

Ne sećam se da sam ikada pisao ovde o naknadama, pa evo jedne analize stanja, kako ga ja vidim.

Jednostavno, u Srbiji postoje naknade koje opština sama može da odredi u nivou i na način koji sama želi. Nemam ja problem sa nivoom, imam problem sa načinom. Recimo, opština može (a najčešće to i radi) da donese odluku o naknadi za korišćenje građevinskog zemljišta kojom će propisati da banke plaćaju naknadu u iznosu od 100 dinara po kvadratu objekta, klanice 10 dinara po kvadratu objekta, a građani 1 dinar. Čak i da zanemarim kompletnu budalaštinu da se naknada za korišćenje ZEMLJIŠTA najčešće obračunava po kvadratu OBJEKTA (a ne zemljišta), ovakve diskriminacije ne bi smelo da bude. Ovakav sistem obračuna je doveo dotle da skoro 90% ukupno naplaćene naknade za korišćenje zemljišta dolazi od pravnih lica, iako naravno ne koriste ni približno 90% zemljišta. Kada bi se uradila detaljnija analiza (za koju, nažalost, nema podataka), verovatno bi se videlo da makar 80% svih prihoda od pravnih lica dolazi od banaka, benzinskih pumpi, supermarketa i telekomunikacionih firmi.

Privatizacija zemljišta ukida osnov za naknadu (čak bi i u Srbiji bilo malo čudno da plaćaš naknadu za korišćenje svog zemljišta), ali uvodi zemljište u osnovicu za oporezivanje imovine. Kako će se to tačno uraditi nije sasvim jasno, ali jeste jasno da će zamena naknade za korišćenje zemljišta porezom na imovinu rasteretiti privredu a opteretiti građane. Pošto pravna lica, za razliku od fizičkih lica, nemaju pravo glasa na izborima, jasno je da političari na ovo ne gledaju sa prevelikim entuzijazmom. Dakle, em će biće potrebno uraditi nešto nepopularno, em se gubi osnov za diskriminaciju, korupciju i, usuđujem se reći, reketiranje. Pre izvesnog vremena mi je poznanik koji je u vrhu jedne strane firme ispričao sledeću priču (konkretne brojeve sam zaboravio, ali se radi o tom redu veličine, dešava se pred izbore 2006. godine)...

Pozove nas predsednik opštine na sastanak i kaže "Slušajte, ide predizborna kampanja i trebaju mi pare. Jedno 30 miliona dinara. Znate i sami da mi, kao opština, možemo da uvedemo ekološku naknadu u iznosu koji sami procenimo da je opravdano. Vi sada to plaćate, po mojim informacijama, 3 miliona godišnje. Bolje dajte stranci 30 miliona, nego 300 miliona opštini" Ja mu objasnim da bi mi vrlo rado to uradili, kada bi mogli. Ali, sa jedne strane, globalna politika naše firme je da takve stvari ne smeju da se rade, a sa druge strane, nemamo predstavu kako da izvučemo 30 miliona dinara i da mu ih damo. Kako to računovođe da pravdaju, kako da mi pravdamo našim šefovima, šta da kažemo Poreskoj upravi? On kaže "U redu.", a na sledećoj sednici skupštine, uvedu naknadu od 130 miliona za našu privrednu granu. Naravno, mi smo jedina firma koja se baš time bavi u celoj opštini, ali smo bili srećni što nisu uveli naknadu od 300 miliona. 

Problemi postoje i sa naknadom za uređenje građevinskog zemljišta. Iako (po mom mišljenju) ima osnova za takvu naknadu, način na koji se ona u Srbiji obračunava i način na koji se ta sredstva troše je veoma loš. Ukratko, naknada se utvrđuje na osnovu zone, a ne na osnovu stvarnog troška komunalnog opremanja lokacije. Zaista nema nikakvog smisla da naknada bude 5 puta viša za zgradu koja se gradi na Vračaru u odnosu na istu takvu zgradu koja se gradi u Surčinu, jer su troškovi opremanja slični. A da ne govorim o tome da je sasvim moguće da platiš naknadu, a da zemljište ostane neuređeno, jer nije ušlo u ovogodišnji program rada Direkcije.

Kod firmarina je slična priča. Iako "firmarina" liči na pojam "glavarine", gde bi svaka firma plaćala isti iznos, i tu na visinu firmarine utiču različiti faktori poput zone, veličine firme i delatnosti, pa se ona svede na neki porez na odokativno procenjenu dobit.

Pored opštinskih, postoje i republičke naknade i takse. Recimo, nedavno sam video da Komisija za hartije od vrednosti naplaćuje 200.000 dinara za obradu zahteva za odobravanje ponude za preuzimanje akcija. Odnosno, tarifa glasi "0.35% vrednosti preuzimanja, ali ne manje od 200.000 dinara". Ali, ovo onda nije "naknada za obradu zahteva" već "porez na preuzimanje akcija". Kad ideš preko berze, ne plaćaš ovu naknadu, ali ako si većinski vlasnik ne možeš da stičeš akcije preko berze, već moraš da daš ponudu za preuzimanje. Dakle, apsolutno ne postoji legalni način da izbegneš plaćanje ovoga, a Komisija može sutra da poveća naknadu na 3.5%. Ja nemam ništa protiv plaćanja "naknade za obradu zahteva", ali ona mora da bude fiksna - ponuda za preuzimanje je ponuda za preuzimanje, dokumentacija je ista, bilo da je vrednost transakcije milion ili 10 milijardi dinara.

Čuo sam da slične nerazumne naknade imaju i Republički geodetski zavod (nešto kod upisa hipoteke), Komisija za zaštitu konkurencije, RATEL, Uprava za duvan, Uprava za igre na sreću i ko zna ko sve još.

Da probam da rekapituliram probleme i da ponudim neka rešenja.

Prvi problem je u tome što je naknada za izvršenu uslugu (poput odnošenja smeća, cena vode) je diskriminatorna bilo tako što propisuje različite cene za različite korisnike, bilo tako što je izabrana osnovica koja ima isto dejstvo (primer o kojem za Pravdu priča biznismen iz Mladenovca, gde se za osnovicu za obračun naknade za odnošenje smeća uzima površina pod objektima, a ne količina odnetog smeća). 

Jedno moguće rešenje je da se Zakonom o komunalnim delatnostima propiše tačan način utvrđivanja iznosa koji važi za sve opštine, uz odredbu tipa "Za usluge i proizvode gde je moguće meriti utrošak, ukupna obaveza se dobija množenjem utroška sa jedinstvenom cenom."

Takođe, moguće bi bilo u Zakon o komunalnim delatnostima uneti odredbu poput "Opština mora da vodi politiku cena koja nije diskriminatorna u pogledu delatnosti ili veličine pravnog lica. Pravno lice se može žaliti organu XXX (koji može da bude sud, može da bude nadležno republičko ministarstvo, može da bude i nova agencija za komunalne usluge, može da bude Komisija za zaštitu konkurencije) ukoliko smatra da postoji neopravdana diskriminacija. Pa neka se onda kroz praksu dođe do toga šta tačno može a šta ne može.

Drugi problem je u slučaju kada je naknada diskriminatorna, ali je realno nemoguće ili veoma teško meriti koliku uslugu prima obveznik (klasična priča sa javnom komunalnom potrošnjom, dakle održavanje parkova, trotoara, atmosferske kanalizacije, javnog osvetljenja itd.). Najbolje rešenje, po mom mišljenju je da se sve ovakve naknade ukinu, a da se javna komunalna potrošnja finansira iz poreza na imovinu/dohodak. 

Drugo moguće rešenje (koje se meni lično ne sviđa, ali Crna Gora je uvodi, a verovatno će i Srbija) je da se izmisli nova, komunalna naknada, ali koja bi imala na jedinstven način definisanu osnovicu. Recimo, poreska osnovica koja bi imala smisla bi kod pravnih lica verovatno uzimala u obzir površinu zemljišta, površinu objekta, možda broj zaposlenih i opremljenost lokacije. Svaka opština bi mogla da određuje nivo (stopu) naknade, a naknada bi se umanjivala ukoliko lokacija nema neki od elemenata (recimo, ako pored kuće nema osvetljenja i trotoara, iznos je niži).

Treći problem je u tome što su neke naknade/takse za obradu zahteva suviše visoke i nemaju apsolutno nikakve veze sa stvarnim troškom obrade. Verovatno jedino rešenje je da se utvrdi obaveza za regulatorna i druga tela da daju detaljna opravdanja i obrazloženja za iznos naknade. Recimo, Komisija za hartije od vrednosti bi morala da objasni zašto su za obradu jednog zahteva za odobravanje ponude za preuzimanje potrebna 2 čovek/meseca (pod pretpostavkom da je tamo prosečna bruto plata 100 hiljada dinara). Još važnije, ukinuti mogućnost da nivo naknade bude varijabilan.

Nulifikacija, ponovo

Ovde sam već pisao o doktrini nulifikacije i o kontekstu u kome se ona nalazi. Neću sada da davim ponovo teorijskim detaljima: želim samo da podsetim da ova doktrina koja vuče korene iz kolonijalnog perioda i ratifikacije Ustava a koju su prvi otvoreno i konzistentno formulisali Thomas Jefferson i James Madison u svojim Virginia i Kentucky rezolucijama iz 1798 godine, kaže da pošto su države partneri u federalnom kompaktu, one onda imaju prava da kao poslednja instanca ocenjuju koji akti federalne vlade su ustavni a koji ne, i da eventualno odbiju da primejuju ("nulifikuju" tj ponište) federalne zakone koje smatraju protivustavnim.

Naravno, pomenuti ovu doktrinu bilo kom pripadniku američke političke ili intelektualne klase danas (nema nikakve razlike da li se radi o levičaru, konzervativcu ili libertarijancu) je kao pokazati krst grofu Drakuli. Užasavanje i zgražavanje, uz verovatno pominjanje ropstva, i strah da ga-nju neko neće videti u društvu sa vama. Sama reč je zabranjena najstrožim tabuom: ko bi još mogao posumnjati u beskonačnu mudrost federalne vlade i svu anarhiju koja bi nastala ako se prihvati doktrina nulifikacije.

Ipak, izgleda da većina američkog naroda ne deli ovaj pobožni odnos njegove vladajuće klase prema vlasti. Naprotiv, po najnovijoj Rasmussenovoj sondaži 54% Amerikanaca koji glasaju je odgovorilo potvrdno na pitanje da li misle da države imaju pravo da izađu iz programa federalne vlade koji im se ne sviđaju (dok je samo bilo 31% protiv)! Dakle, ne da nulifikuju u smislu protivustavnosti, nego da odbace na osnovu sviđanja ili ne-sviđanja!

Sad, naravno niko ne zagovara takvu doktrinu. Ali, zapazite da više od polovine Amerikanaca toliko mrzi federalnu vladu da smatra radikalniju, anarhističku formu nulifikacije opravdanom! Pa, ipak, ne samo političari, nego ni intelektualci na dvoru u Vašingtonu se ne usuđuju da spomenu blažu i umereniju verziju doktrine!

Interesantno pitanje ovde je - zašto nema političara koji bi iskoristili ovu tržišnu nišu? Čak ni Ron Paul ne forsira ovu doktrinu direktno nego blažu verziju "federalizma". Možda će mu ova nova sondaža pomoći da i to promeni. Pretpostavljam da će pre biti sa narodom nego sa dvorskim komentatorima, člankopiscima i ostalim hvaliteljima novog carevog odela. Što je najbolje, to nije nikakava nova ni radikalna doktrina. Ne samo da je nebrojeno puta primenjivana kroz istoriju u 18, 19 i 20 veku, nego u trenutku dok ovo pišem Kalifornija, Arizona i još nekoliko država otvoreno nulifikuju hatišerif federalne vlade (ali i Vrhovnog suda) po kome je proizvodnja i prodaja marihuane zabranjena na osnovu Interstate Commerce Clause ustava. U Los Anđelesu samo ima na hiljade prodavnica gde se ona može LEGALNO kupiti. Nekolicina država su pre koju godinu nulifikovale federalni hatišerif o nacionalnoj ličnoj karti, odbijanjem da sarađuju. Zakon je posle toga povučen. Takvih primera ima još puno - recimo Vajoming je nulifikovao federalni zakon o zaštiti divljine i krenuo da istrebljuje ponovo vukove. Pokušalo se u više država i sa nulifikacijom Obamacarea (Ajdaho, Montana...) ali je republikanski establišment uspeo da organizovanom kampanjom to tesno zaustavi. Zasad.

Austrijanci, monetaristi i inflacija

Slaviša je napisao opšriran komentar o situaciji sa inflacijom u Americi, komentar koji je prevashodno inspirisan njegovim nezadovoljstvom onim što on vidi kao ideološki ekstremizam nas nekih komentatora koji slepo branimo austrijsku doktrinu, i ignorišemo činjenice. Da ne bih opterećivao komentare na njegovom postu, mislio sam da je možda bolje da ja napišem svoju "verziju" cele stvari.

Najpre, optužba za ideologizaju i pripisivanje loših motiva drugima je standardni motiv svih manistream napada na austrijsku školu. Slaviša je naširoko ponavlja. Ali, ona u osnovi nema mnogo smisla. Da li je zlatni standard bolji ili nije bolji od državnog monopola na novac nije vrednosno pitanje, nego teorijsko. Da državni državni birokrati i intelektualci koji ih podržavaju ne vole zlatni standard jer ograničava mogućnosti za državnu potrošnju i smanjuje vrednost "ekspertskih" znanja i usluga u vođenju i komentarisanju "monetarne politike", nije nikakva teorija zavere ili etička optužba nego hladna, pozitivna analiza. Da bankari čiji profiti zavise od sistema frakcionalnih rezervi ne vole one koji kritikuju frakcionalne rezerve takođe nije neka velika teorija zavere, nego jednostavna pozitivna istina, slična onoj da industrija zaštićena carinama ne voli zagovornike slobodne trgovine. Osim, naravno, ako nećemo celokupan public choice da otpišemo kao iracionalno širenje teorija zavere.

Ali, mimo svega toga, pitanje generalno nije ko koga voli i ko je dobar a ko zao, nego da li su frakcionalne rezerve ekonomski bolje od punih, da li je zlatni standard bolji od državnog novca i slično. Slaviša bi da to ostane van domena moguće debate, tako što će svakog ko misli da su zlatni standard ili pune rezerve bolji otpisati kao iracionalnog "ideologa". Dakle, nije tema da li su momci koji hoće da štampaju pare "zli" ili nisu, nego da li greše ili ne. Niko nije zainteresovan za to da li je Ben Bernanke lično "zao" ili fini, nego da li štampanje triliona dolara kao mera ekonomske politike ima nekog smisla ili nema. Slaviša bi, koliko vidim na osnovu ovog njegovog najnovijeg posta, hteo da možda pomalo i brani Bernankea, ali da to ne učini braneći direktno njegove stavove od austrijskih kritika, nego napadajući austrijance za ideologizaciju.

Drugi nivo problema je naravno sama inflacija u Americi. Da, mnogi ekonomisti uključujući i većinu austrijanaca i monetarista su predviđali brži porast CPI inflacije nego što se desio. No, šta to tačno dokazuje? Slaviša misli da to u prvom redu dokazuje da je austrijska monetarna teorija pogrešna i da je treba revidirati (nausprot nama, "ideolozima" koji hoćemo da je sačuvamo po svaku cenu, menjajući podatke ako treba). Ali, šta tačno kaže austrijska teorija o inflaciji?

Prvo, austrijanci, po pravili inflaciju definišu kao porast novčane mase, a ne kao porast opšteg nivoa cena. Ako hoćemo baš da cepidlačimo, podaci su savršeno konzistentni sa austrijskom teorijom, jer je kretanje CPI apsolutno irelevantno za austrijsku teoriju inflacije.

Dalje, mehanizam stvaranja inflacije je u toj teoriji drukčiji nego u monetarizmu: sledeći Cantillona, austrijanci tvrde da novac nije neutralan, tj da povećanje novčane mase nejednako utiče na cene različitih dobara. Kod inflatornog procesa, oni koji prvi dobiju novac (najčešće banke i preduzetnici preko kreditnog sistema) profitiraju dok ostali gube. Katastrofalno dejstvo štampanja para nije toliko u tome što ono izaziva porast potrošačkih cena, nego što snižava kamatnu stopu i remeti sistem relativnih cena, čineći kapitalno intenzivnije projekte isplativijim nego što jesu. Ako išta, austrijski model predviđa mnogo brži rast cena sirovina, među-proizvoda, kapitalne opreme, nekretnina i drugih trajnih dobara osetljivijih na kretanja kamate (dakle svega onoga što NIJE obuhvaćeno državnim statistikama o nivou cena), nego cena samih potrošakih dobara. Citirati CPI statistiku kao dovođenje u sumnju austrijske teorije inflacije je besmisleno. Mnogo bolji test je kretanje cena sirovina i međuprozvoda koje su skočile poslednjih godinu dana po stopi od 22% odnnosno 12%. "Opšti nivo cena" je statistička fikcija koja ništa ne govori o kauzalnim vezama među fenomenima u jednoj ekonomiji. Pojedične cene koje odgovaraju različitim "stadijumima proizvodnje" su jedini podaci koji su relevantni. Dakle, to što su neki austrijski ekonomisti predviđali da će CPI cene porasti brže nego što jesu je potpuno irelevantno za samu teoriju – relevantno je da li cene proizvodnih dobara rastu brže od potrošakih. Kao što vidimo, itekako rastu.

Stoga, koliko god glavni target bili austrijanci, Slavišina sopstvena analiza pokazuje, obratno, da su jedini u teorijskom problemu ovde monetaristi. Jedino iz njihove perspektive, ovo što se desilo predstavlja neki teorijski skandal koji zahteva objašnjenje i "revidiranje" teorije, jer su oni ti koji izjednačavaju "inflaciju" sa CPI. Oni imaju tu naivnu, primitivnu, mehanicističku verziju kvantitativne teorije novca po kojoj inflacija znači štampanje para koje automatski završava u porastu opšteg nivoa cena (nivo cena je kod njih jedna homogena veličina, irelevantno je kakve su različite cene, kako novac ulazi u ekonomiju – važan je samo statistički prosek). Veliki deo Slavišinog posta je zapravo dokazivanje da je kejnzijanska teorija superiorna u odnosu na monetarističku jer kod monetarista nema mesta za "zamku likvidnosti" u kojoj se po kejnzijancima (a i Slaviši) danas nalazi američka ekonomija. Ali, zašto se onda bavi austrijancima, i predlaže njima da revidiraju teoriju, kad ne predviđa njihova, nego monetaristička teorija, nužni porast CPI kao posledicu povećanja novčane mase?

S druge strane ja se potpuno slažam sa Slavišinom idejom da iako možda postoje makroekonomski problemi, rešenja su uvek mikroekonomska. Ali, problem je što je to tipično austrijsko "zadrto-ideološko" gledište. To je ono što je Hajek mislio kad je rekao da je glavna razlika između njega i Fridmana to što Fridman veruje da je dobra monetarna politika osnov svega, dok on, Hajek misli da ne postoji dobra monetarna politika, i da ona nikad ništa ne rešava, čak ni u finansijskoj krizi (čuveni Hajekov "likvidacionizam"). Fiskalna i monetarna politika kao stimulusi su jednako neefiaksni a "makroeokonomija" kao takva je socijalistička besmislica. Kad ovo imamo u vidu, još je manje jasno zašto je Slaviša targetirao austrijance kao predmet kritike u njegovom postu.

Jedino otvoreno pitanje je da li se američka ekonomija nalazi u stanju stagnacije zbog režimske neizvesnosti, ili u stanju buma izazvanog besomučnim štampanjem para. Oba scenarija su savršeno u skladu sa austrijskom teorijom. Ludvig fon Mizes je pisao u Human action da jedini način da kreiranje velike količine novca ne izazove ekonomski bum ("bum" naravno u austrijskom smislu) je da vlada regulativama, porezima ili konfiskacijom ubije svaki podsticaj za preduzetništvo. Tada ni najekspanzivnija monetarna politika neće pokrenuti ekonomski bum (očigledno nije morao da se oslanja na Kejnzovu mudrost da bi ovo uvideo). Da li se to sada dešava u Americi? Dobro pitanje, na koje ja nemam konačan odgovor. Moguće je. Mada bih ja bio skloniji da verujem da je novi bum uveliko u toku. Cene nekretina i zemljišta u mnogim delovima Ameriike već vrtoglavno rastu, kao i cene sirovina i međuproizvoda. To sve liči na period sredinom 2000ih. Ali, šta god da je po sredi, to nije mnogo teorijski relevantno za austrijsku teoriju kao takvu (iako možda jeste za neke austrijske ekonomiste koji su davali pogrešne prognoze o kretanju CPI).

Inflacija, zamka likvidnosti, mikro i makro

Kad god ovde napišem nešto o američkoj inflaciji dobijem salve kritika pravovernih austrijanaca. Naime, po „austrijskoj“ teoriji, inflacije u Americi mora biti jer je Fed štampao pare. To što danas inflacije nema, niti ima inflacionih očekivanja, za neke je znak da treba revidirati teoriju koju imaju o inflaciji; drugi bi da svoju teoriju zadrže, ali da revidiraju podatke ili odaberu neke druge koji im se bolje uklapaju.

Priča je malo složenija nego što na prvi pogled izgleda. Da je makroekonomija jednostavna ne bi ceo 20. vek prošao u raspravama između više radikalno drugačijih struja oko nekih osnovnih pitanja – šta stvara inflaciju, kakve su posledice monetarne politike na ekonomiju, kakve su njene posledice na cene. I ove debate su stvarne, ne radi se o dobrim i lošim momcima. Izvor spora nije u tome što loši momci hoće da nekontrolisano štampaju papirni novac a dobri ih hrabro sprečavaju. Tačno je da ideologija igra veliku ulogu u ekonomskim raspravama, ali ne mogu se sve rasprave sve svesti ideološku bitku ili na borbu dobra i zla. Postoje realni razlozi zašto se različite škole razlikuju u ovim stvarima.

(Možda najvažnija stvar koju sam naučio u poslednje tri godine je ovo zapažanje Waltera Lippmanna: u neslaganjima i raspravama mi neminovno pokušavamo da objasnimo protivnike; ali poslednje objašnjenje na koje ćemo pristati je da protivnik vidi drugačiji skup činjenica od nas. Mnogo je lakše videti intelektualnog protivnika kao pokvarenog ili zaverenika, nego videti da postoji drugačiji skup činjenica koji u svetlu protivnikove teorije ima smisao.)

Problem je u sledećem. Američki Fed je, opšte je poznato, drastično povećao monetarnu bazu u poslednje dve godine. Kada je to urađeno, mnogi su predviđali da će ubrzo doći do ostene inflacije, čak i hiperinflacije. Monetarna baza je povećana više nego trostruko i ako bi cene to ispratile to bi značilo inflaciju od 300% u roku od nekoliko godina. Nisu svi govorili o hiperinflaciji, jer se pretpostavljalo da će Fed kada vidi prvu inflaciju povući deo novca iz opticaja. Ali pošto nije bilo izvesno da Fed to uopšte može ili može pravoremeno da uradi, veliki deo ekonomista, posebno onih austrijske orijentacije, predviđao je osetnu inflaciju.

U isto vreme, ekonomisti kejnzijanske orijentacije, kao i neki monetaristi, prednjačili su u predviđanjima da inflacije ne može tako lako biti. Na osnovu čega? Kejnzijanci nisu baš tako naivni, znaju i oni za dobro dokumentovanu vezu između monetarne ekspanzije i cena, od kad ih je Friedman u to ubedio. Posebno naivni nisu monetaristi – ovo će iznenaditi moderne instant austrijanace, ali monetaristi su ti koji su oživeli kvantitativnu teoriju novca, do detalja obrazložili monetarni mehanizam i objasnili da je inflacija uvek i svuda monetarni fenomen. Ako sve to znaju, kako su onda neki od njih mislili da je moguće da ovakva istorijska intervencija Feda na povećanju monetarne baze ne dovede do inflacije?

Kao što je i pokvareni sat tačan dva puta dnevno, tako i kejnzijanska makroekonomija može dati neke odgovore dva puta u veku. Nakon Velike depresije 1930-ih, Kejns je ukazao na mogućnost postojanja takozvane „zamke likvidnosti“. Zamka likvidnosti je situacija u kojoj monetarna politika više nema nikakvog uticaja na GDP ili na cene. Monetarna politika obično ima uticaja na kratkoročni GDP – to u ekonomiji nije sporno. Monetarna emisija ima kratkoročni uticaj na privredni rast i zaposlenost i to je bio razlog zašto su Fed i druge centralne banke u svetu pokušale da stvore umerenu inflaciju. Nakon takvog privremenog rasta, monetarni efekat se preliva na cene a rast se prilagođava nadole. Zato se misli da monetarna ekspanzija nije dobar recept za dugoročni rast, ali nema sumnje da može doneti privremeni pozitivni efekat.

Ali prilikom velikih kriza, po kejnzijancima, ekonomija se može naći toj "zamci likvidnosti". U takvom slučaju, monetarna politika nema više nikakav uticaj – ni na GDP ni na cene. Možete štampati novac, ali se aspsolutno ništa ne događa.

Rezon iza zamke likvidnosti je da je to situacija u kojoj je ravnotežna kamatna stopa negativna. U realnosti, centralna banka može smanjiti svoju bazičnu kamatnu stopu samo na nulu – ne može niže jer onda niko neće davati novac na zajam (mada bi uzimali). U toj situaciji, kolika god da je kamatna stopa, čak i ako je ona nula, monetarna politika je ustvari restriktivna!

Pošto je monetarna politika bez efekata, sledi da, ako država hoće da podstakne ekonomski rast, ona to mora uraditi fiskalnim stimulusom. Monetarni je nemoguć jer su kamate svejedno nula. To je teorijski osnov za fiskalni stimulus. Pošto je Krugmanov stav da je američka ekonomija danas u stanju zamke likvidnosti, a dokaz za to su postojeće nulte kamatne stope, to je teorijski osnov za Krugmanovu teoriju da bi fiskalni stimulus (ili rat ili napad vanzemaljaca) podstakao ekonomiju. Cilj je podstaći potrošnju, a pošto se ona u zamci likvidnosti ne može podstaći monetarnim putem, ostaje jedino fiskalni način, potrošnja iz budžeta. Kejnzijanci misle da je Drugi svetski rat zaustavio depresiju jer je veštački podstakao potrošnju, odnosno imao dejsgtvo ogromnog fiskalnog stimulusa.

Monetarna ekspanzija kejnzijancima nije prioritet – očigledno, pošto je u situaciji zamke likvidnosti neefktivna. U slučaju monetarne ekspanzije, neće se dogoditi ništa – niti će podstaći kratkoročni rast, niti cene. Da bi to imalo smisla treba reći da su najvažniji faktor u kejnzijanskoj analizi kamatne stope -- investicije zavise od kamata, ekonomija raste kada padaju kamate. Ili komplikovanije rečeno, transmisioni mehanizam monetarne politike za kejnzijance su kamate. Ali pošto su kamate u zamci likvidnosti već nula i nikakva dodatna monetarna ekspanzija ih neće smanjiti, znači da monetarna politika nema uticaja ni na realne veličine, investicije, rast ili cene.

Šta kažu monetaristi? Monetaristi uglavnom sumnjaju u mogućnost postojanja ovakve situacije, zamke likvidnosti. Monetaristi kažu da centralna banka može uvek povećati potrošnju i cene ako to hoće. Otuda metafora Miltona Friedmana i kasnije Bernankea sa helikopterom – to je ustvari odgovor na kejnzijanski mehanizam kamata. Na kejnzijanski argument da je centralna banka nemoćna ako su kamate već na nuli, odgovor monetarista je da transmisioni mehanizam ne moraju biti kamate – to može biti jednostavno novac po sebi ( „efekat bogatstva“). Ako centralna banka iz helikoptera baci novac i duplira njegovu količinu u ekonomiji, kako je moguće da se ne dogodi ništa? Ljudi će pokupiti novčanice, počeće da ih troše, što će prvo podstaći ekonomiju, a na kraju i duplirati cene. Monetarna politika je efektivna čak i kad su kamate nula.

To je bio rezon iza Fedovog drastičnog povećanja monetarne baze, QE i QE2. Kada su kamatne stope već odavno bile spuštene na nulu i efekata nije bilo, Fed je odlučio da uradi nešto slično helikopterskoj intervenciji – otkupio je od banaka veliku količinu dugoročnih obveznica (to se obično ne radi), a a uzvrat im dao primarni novac.

Sada dolazi iznenađenje. Evo šta se dogodilo nakon Fedovih intervencija. Banke su uzele novac, ali ga nikada nisu prosledile dalje u ekonomiju. Fed je pokušao da stvori rast i inflaciju, ali nije uspeo. Pokazatelji su nesporni – stope inflacije su iste kao i uvek, a očekivanja inflacije još niža (mereno tržišnim prognozama, kamatama ili TIPS spreadom). Nije nemoguće da će do inflacije doći – jedna od Friedmanovih najvažnijih ideja je da u monetarnoj politici postoji vremenski razmak, koji je dug i varijabilan – monetarna ekspanzija proizvodi inflaciju, ali je nemoguće znati kada. Ali i ovo vreme bez ikakve inflacije i inflacionih očekivanja je za njih veliko iznenađenje.

Da li onda možemo da kažemo da zamka likvidnosti postoji? I kejnzijanci misle da je to izuzetno redak scenario, praktično nije postojao u svetu posle Velike depresije, dok se nije pojavio u Japanu 1990-ih i sada u Americi. (Ukupna kejnzijanska ideologija povećanja državne potrošnje uvek i svuda nema mnogo veze sa ovim izvornim teorijskim opravdanjem fiskalnog stimulusa u zamci likvidnosti.) Osim što je monetarna ekspanzija prošla bez efekata, u prilog toj tezi idu i tvrdoglavo niske kamatne stope, koje nisu porasle ni posle fiskalnog stimulusa. Prema monetaristima trebalo je da porastu – budžetski deficit bi trebalo da poveća kamate na tržištu jer se država pojavljuje kao dodatni veliki igrač na strani tražnje za kreditima (efekat istiskivanja, crowding-out). Ali kamate ni posle velikog skoka državnog zaduživanja nisu porasle sa nule, što je klasični argument u prilog postojanja zamke likvidnosti.

Šta bi bio monetaristički odgovor na ove činjenice? Alan Meltzer je nedavno objavio nešto između negiranja činjenica i predviđanja da će inflacija ipak doći, ali to je bilo dosta razočaravajuće, za jednog od najvećih monetarista iz Friedmanove grupe. Noviji monetaristi kao Scott Sumner zalažu se za dodatnu monetarnu ekspanziju – inflacije nema i dodatni novac bi mogao dosta bezopasno pokrenuti ekonomiju iz recesije. Fed je do sada bio uglavnom na toj liniji, mada malo konzervativnije – umesto dodatne ekspanzije nedavno su obećali držanje niskih, nultih kamata još dve godine. To bi trebalo da podstakne inflatorna očekivanja i tako ubrza trošenje i preko toga celu ekonomiju.

Ali kako bi monetarizam, bez zamke likvidnosti, mogao objasniti dosadašnji neuspeh Feda da podstakne inflaciju? Sa jedne strane, mnoge stvari su jasne. Porasla je monetarna baza, ali ne i novčana masa. Monetarna baza uključuje gotovinu i rezerve banaka kod centralne banke. Novčana masa (razne definicije M1, M2...) na to dodaje depozite i kredite u ekonomiji – a to su stvari od koih zavisi realna tražnja u ekonomiji. Inflacija nastaje kada ove veličine rastu, a sama monetarna baza je u tom smislu nevažna, osim u posrednom smislu uticaja na ove veličine.

Evo kako su se te veličine kretale: pogledajte rast monetarne baze, koji nije ni približno ispratila M2 novčana masa od koje inflacija bliže zavisi. Drugim rečima, monetarna baza se nije pretočila u M2, već su banke jednostavno čuvale rezerve na računu kod Feda, umesto da njima kreditiraju ekonomiju. Dok Fed može da poveća monetarnu bazu koliko hoće, on ne može mnogo da utiče na M2.

To nije sve. Inflacija ne zavisi direktno ni od kretanja M2. M2 je ponuda novca, ali u ekonomiji postoji i tražnja novca o kojoj ne odlučuje Fed nego stanovništvo. Ako tražnja novca poraste, onda se novac kroz ekonomiju kreće sporije – što znači da je uticaj novca na cene manji. Desilo se da je poslenjiih godina i tražnja novca porasla. To se drugačije meri brzinom opticaja novca – kada je ta brzina manja, to označava veću tražnju za novcem, znači da ljudi drže više novca na računima a manje troše i manje utiču na cene. Evo kako je brzina opticaja novca opala.

Dakle inflacije nema jer porast monetarne baze nije dovoljan. Nije (vanredno) porasla novčana masa. Čak i ako novčana masa poraste ni to nije dovoljno, jer pad brzine opticaja novca to može da neutrališe.

Ali ova objašnjenja ne idu preterano na ruku monetaristima. Kako je monetarni multiplikator pao i M2 ne može da poraste ako se tvrdi da Fed može da kontroliše novčanu masu? Neugodna je i druga promenljiva, rast tražnje za novcem odnosno pad brzine opticaja, jer su oni voleli da kažu da je to stabilno. Po monetarističkom scenariju, monetarna baza je trebalo da se relativno glatko pretoči u uveličani M2, što bi uz stabilnu brzinu opticaja novca, otprilike proporcionalno povećalo i cene. Nije se dogodilo.

Što se tiče austrijanaca, ovo nisu debate u kojima austrijanci kažu mnogo korisnih stvari. Razlog je što se u ovim stvarima oni tradicionalno orijentišu na dugoročne teme i govore o sistemskim pitanjima – ne o inflaciji ove godine, nego o ukidanju centalne banke, frakcionalnog bankarstva, zlatnom standardu i takvim stvarima. Može se reći da je tekuća monetarna politika najslabija tačka novije austrijske ekonomije. Monetarni mehanizam je, videli smo, malo komplikovaniji od devize "štampanje para vodi u inflaciju". Da, vodi, ali posredno, kroz vreme i u zavisnosti od nekih drugih veličina koje mogu značajno da variraju.

Da sumiram – sve pokazuje da nešto slično kejnzijanskoj zamci likvidnosti postoji i da je SAD danas u takvoj situaciji. Iz toga ne sledi da treba i automatski prihvatiti i kejnzijanski recept fiskalnog stimulusa. Umesto toga, ključčno je pre svega postaviti pitanje zašto zamka likvidnosti postoji? Kejnzijanci se nikad nisu mnogo bavili ovim pitanjem (oni su po prirodi rešavaoci problema a ne teoretičari), a nisu ni monetaristi ni austrijanci jer negiraju njegovo postojanje.

Ja mislim da je to ključno pitanje, ali i da nas ono vodi izvan makroekonomije i uvodi u mikroekonomiju i političku ekonomiju. Da bi na njega odgovorili treba odgovoriti na pitanja kao što su zašto banke ne plasiraju kredite, zašto ih privreda ne uzima ni po niskim kamatama, zašto postoji višak tražnje novca (držanje novca na računu, termin „tražnja novca“ zbunjuje), a manjak zainteresovanosti za pozajmljivanje i investiranje? Takva pitanja bi verovatno pokazala da dublji problemi leže u nedostatku prilika za ulaganje, u nesigurnosti koja se proširila u ekonomiji posle porasta državne potrošnje, posle uvođenja novih biznis, finansijskih i zelenih regulacija, skupe zdravstvene reforme, pokušaja da se povise porezi i mnogo toga drgugog. Kada je posle velike finansijske krize nova administracija počela da unosi i dodatne ekonomske neizvesnosti, došlo se u situaciju opšte neizvesnosti. To može biti glavni razlog zašto je prirodna kamatna stopa negativna, odnosno ekonomija u "zamci likvidnosti", stanju letargije u kojoj ne reaguje na monetarne podsticaje. Ali ovo više nisu problemi iz domena monetarne i fiskalne politike i zato ih ove politike ne mogu ni rešiti.

Pre neki dan je Ben Bernanke održao važan govor i umesto da najavi dodatne intervencije kojima su se mnogi nadali, rekao je nešto vrlo važno – Fed nije svemoćan, odgovornost je na političarima. Šta god da su kratkoročne mere Feda, dugoročni prosperitet pre svega zavisi od odluka političara i ukupne ekonomske politike.

Zato što se tiče mera ekonomske politike relevantna podela čak i nije na monetariste i kejnzijance ili bilo koje druge makro škole mišljenja. Teorijski su makro debate vrlo zanimljive (postoji li zamka likvidnosti? kako je moguće da centrlana banka ne može stvori inflaciju?), ali u praktičnom smislu, kad dođe do odabira ekonomskih politika, najvažnija podela je na makro i mikro ekonomiju. Makro je ekonomija kratkoročnih mera, ekonomija uticaja fiskalne i monetarne politike na ekonomske mere i agregate; mikro je ekonomija podsticaja u privredi koje opredeljuju dugoročni prosperitet. Kao što Peter Boettke voli da kaže, problemi mogu biti makroekonomski, ali rešenja su skoro uvek mikroekonomska.

Linkovi za vikend

Prethodnih dana nisam baš stigao da pratim blogove, pa se nakupilo. Evo linkova na članke koje treba natenane da pročitate za vikend:

1. Robert Murphy:

To my knowledge, no school of economic thought predicted all of the major trends back in, say, January 2008. The conventional Keynesians employed at the White House and in major forecasting firms were completely wrong about the Obama stimulus package. The “crowding out” Chicago School types were completely wrong about the deficit’s impact on interest rates. People like Peter Schiff (and yours truly) were completely wrong about consumer price inflation in 2009 and 2010. The “quasimonetarists” (who blamed Bernanke for his allegedly tight money policies) and Paul Krugman were completely wrong about gold and silver prices, and arguably about the fragility of the “recovery” in the stock market.

2. Antireklama - modna firma Abercrombie & Fitch je spremna da plati nekom od džibera u Jersey Shore-u da NE nosi više njihovu garderobu. Podseća me na onu pričicu iz Autostoperskog vodiča kroz galaksiju o Robu McKenni - "Bogu kiše", kojem su turistički gradovi plaćali da ne dolazi na letovanje kod njih.

3. Za online slušanje predmeta na temu veštačke inteligencije na Stanfordu se prijavilo 58.000 ljudi.

4. Budućnost snabdevanja energijom je u Americi:

The U.S. endowment of unconventional oil is more than 2 trillion barrels, with another 2.4 trillion in Canada and 2 trillion-plus in South America -- compared with conventional Middle Eastern and North African oil resources of 1.2 trillion. The problem was always how to unlock them economically.

5.Zanimljiv i kontraverzan program javnih radova u Mađarskoj.

6. Šangajska lista 100 najboljih univerziteta u svetu za društvene nauke. Najboljih 14 su američki, a u prvih 50 nema nijednog koji nije "anglosaksonski" (4 britanska, 4 kanadska i 42 američka). Najbolji "neanglosaksonski" je Univerzitet Erazmus iz Holandije. Za one koji sumnjaju u pristrasnost - radi se o Šangajskoj listi, koju pravi šangajski Jiao Tong Univerzitet.

7. O stanju u srpskom fudbalu najbolje govori izjava Majkla O'Nila, fudbalera Šamrok Roversa:

За нас је невероватно да уопште сањамо да играмо у Лиги Европе, имајући у виду да наши играчи немају сталне уговоре. Зато је ово велики тренутак за све у клубу.

Svaka čast, momci, zaslužili ste!

8. Alex Tabarrok između ostalog citira i sledeći pasus iz knjige Nothing to Envy, o osobi koja je iz Severne Koreje prebegla u Kinu:

Up until that moment, a part of her had hoped that China would be just as poor as North Korea. She still wanted to believe that her country was the best place in the world. The beliefs she had cherished for a lifetime would be vindicated. But now she couldn’t deny what was staring her plain in the face; dogs in China ate better than doctors in North Korea.

9. Odličan duži članak Waltera Russela Meada o istoriji i današnjici Turske.

10. Čini mi se da Perry lako može da pobedi Obamu. Deluje mi da su svi neophodni sastojci tu.

E, ovo nam treba...

Blog Usporedbe linkuje na slovenački online servis Supervizor preko koga možete da vidite koliko je neka firma dobila para od države i po kojoj osnovi.

Da ponovim, pošto možda neko neće da poveruje šta je upravo pročitao: sistem omogućava da unesete ime firme i vidite po državnim organima koliko je toj firmi država platila para, po svim osnovama. Pored toga, možete da vidite i vlasničku strukturu firme. Pogledajte ovde jedan nasumično odabrani primer.

Simun sa Usporedbi predlaže da se sličan sistem uvede i za fizička lica, gde bi pretraživanjem po imenu i prezimenu mogli da vidite koliko je ko para, po različitim osnovama, dobio od države. Sjajna ideja. Nažalost, kao i mnoge druge sjajne ideje, ne verujem da će ovde da se primi.

Iskoristite priliku...

... i skinite knjigu Government Failure sa sajta Cato Institute. Autori su Gordon Tullock, Arthur Seldon i Gordon Brady. 

Odevanje i institucije

Obradova me svojim pitanjem Predrag Azdejković. Za privatne firme ovo nije ni bitno, mogu propisati da žene dolaze u kostimima Snežane, a muškarci u kostimima vukija, sve je to slobodan izbor (teorijski, naravno, pala bi tužba za mobing, ali to je već drugi deo priče). Međutim, ono što me odavno nervira je upravo diskriminacija muškaraca kada je reč o pristojnom odevanju. Zamislite mučenika koji mora da dolazi u pantalonama i cipelama na plus 40C jer je to, zaboga, jedina pristojna varijanta. S druge strane možeš doći u bilo koju instituciju i da smrdiš kao konj i nikom ništa. Nadam se da rezultat neće biti da i žene moraju imati dugačke suknje i eventualno neku maramu pride, ali se nadam da ću moći da u bermudama ušetam u naše pristojne institucije i obavim ono što sam naumio.

Interesantno

Prosečan čitalac TR-a bi verovatno na američkim izborima podržao Rona Pola. Izgleda da bi i prosečan čitalac Kurira takođe podržao Rona Pola (pogledajte komentare ispod teksta).

Dobar članak na Peščaniku

Iz članka Vuka Perišića:

Neki će reći da je država poželjno sredstvo za obuzdavanje cinične samovolje besprizornog, posebno bankarskog i spekulativnog kapitala. A tko će nas štititi od države kada ona obuzda kapital? Tko će njezin cinizam obuzdati? Draži su mi oni koji žele zaraditi od onih koji žele vladati. Bit ću radije na strani onih koji zbog zarade obuzdavaju one koji bi vladali, nego na strani onih koji bi obuzdali sve samo zato da bi vladali. Vlastoljublje je bolesno. Pohlepa je samo glupa, ali je – svaka još čast – slijepa za boje.

Kina

Niall Fergusson je napisao zanimljiv članak o svom putovanju Kinom:

With inflation above 6 percent and the stock market down, the new Chinese middle class has gotten in on the act. An unknowable proportion of these new apartments have been bought as investments by people who already own one or more. With new-property prices up about 20 percent in just two years, who can blame them?

Sound familiar? Yes, this looks a lot like a real-estate bubble—with Chinese characteristics. As for debt problems, Chinese bank loans were 97 percent of GDP in 2008. Now they’re at 120 percent.

All of which makes me wonder if China’s recent gloating at our misfortunes might just prove a tad premature.

Pored toga, pročitajte i vrlo zanimljiv članak iz Daily Maila, sve sa satelitskim snimcima potpuno pustih novih naselja, poput recimo ovog:

Zemljotres

Juče se na istoku SAD desio dosta jak zemljotres, jačine oko 5.9 stepeni po Rihteru u epicentru (negde Virdžiniji). To je dosta jak zemljotres i osetio se u većim gradovima na istočnoj obali, ali ipak većih razaranja ili žrtava nije bilo.

Pretpostavljam da bi običan puk na ovo reagovao sa nekim olakšanjem: eto, makar niko nije poginuo a i nema velikih šteta.

Na sreću, nobelovac Krugman nije toliko zatucan: on zna da su zemljotresi, kao i uragani, teroristički napadi i ostale pošasti dobri za ekonomiju jer stimulišu agregatnu tražnju. Problem je, kaže nobelovac, što zemljotres nije bio jači da nanese veću štetu, jer je ekonomija u dosta jadnom stanju pa joj treba jači podsticaj:

People on twitter might be joking, but in all seriousness, we would see a bigger boost in spending and hence economic growth if the earthquake had done more damage.

Ja ne mogu da nađem nikakvu manu ovom argumentu. Osim možda što je previše pesimističan jer previđa da američka vlada ima na raspolaganju sredstva da otkloni ovaj nedostatak stimulusa. Ako već zemljotres nije napravio dovoljnu štetu mogla bi američka vlada da lupi jedno 50-ak tomahavka po centru Njujorka ili Čikaga. Što bi čekali sledeću prirodnu katastrofu ili teroristički napad? Može vlada sve precizno i na naučnoj osnovi da isplanira. Recino, bilo bi interesantno da vidimo ekspertske procene koliki je multiplikator bombardovanja i ponovne izgradnje Njujorka.

Predsednik S&P podneo ostavku

Očigledno nema nikakve veze sa skorašnjim obaranjem kreditnog rejtinga američke federalne vlade.:) Evo šta o tome ima da kaže "pro-biznis" Wall Street Journal:

The downgrades helped deepen the financial crisis. While most of the rating decisions and jarring downgrades occurred before he took over, Mr. Sharma was under pressure to defend S&P and convince skeptical critics that the firm was making substantial changes to its procedures.

Izgleda da autor misli da je S&P pogoršao krizu 2008 time što je "doungrejdovao" hipotekarne obveznice! Koliko se ja sećam, on to nije uradio. Niti je to uradila ni jedna od tri državne kuće. Sad ispada da S&P jeste i da je to razlog za "produbljivanje finansijske krize"! Sve bi bilo ok da su nastavili da daju AAA rejting obveznicama sa NINJA zajmovima. Da ne govorimo kakav haos izazivaju sada neodgovornim obaranjem rejtinga federalne vlade. Mislim da za tu drskost i neodgovornost čovek treba da visi na trgu, ne samo da bude smenjen.

Nije sa Njuza

Zanimljiv članak na B92 vezano za novi propis u Srbiji:


Najmanje se plaća za ubistvo insekata, pa je kazna za leptira kupusara 10.000 dinara, za bubamaru 15.000, ali ukoliko neko naudi krupnijim životinjama kao što su vuk ili ris, tarifa je znatno veća, i do 300.000 dinara. Mrki medved je ipak najčuvaniji, pa je kazna za njegovo ubistvo milion dinara. Kada se velikim životinjama nešto i desi to može da se utvrdi, ali kako uhvatiti ubicu bubamare?

Antireligiozni aktivizam

"SPC je retrogradna, treba da pojačamo ateizam u društvu", reče nam danas Vesna Pešić. Ja ovde ne vidim veliku razliku u pogledima, na sreću siguran sa da je ima u metodima, u odnosu na neke starije ateističke škole u Srbiji. Čak i da je SPC retrogradna (ja bih rekao tradicionalna i lutajuća (baš kao i njena pastva)), ne znam zašto bi to značilo ateizaciju? Nije pripadnost SPC uslov da verujete, možete biti i agnostik, možete uzimati one proizvode SPC koje želite, ne morate uz Sveto pismo konzumirati nužno Amfilohija i ekipu. Ako je jedina retrogradnost "razvaljena Bosna" i "podgrevanje Crne Gore", nema tu šta posebno ni da se zameri, ovakve konstrukcije su samo druga strana nacionalizma, koja osim novog ateiste treba da proizvede i nove Srbe u BiH i CG.

Ja bih ponajpre rekao da u Srbiji crkva i država treba da budu razdvojene i da tu nema kompromisa. I da svako radi svoj posao.

Upozorenje

Već su ušle u legendu neke od "warning labela" koje koriste proizvođači raznih proizvoda sa Zapada u nameri da preduprede tužbe nezadovoljnih potrošača. Ovde možete naći neke od zanimljivijih, poput onoga na mikrotalasnoj rerni "Do not use for drying pets". Ali, ova je po mom mišljenju neprevaziđena.

Ako se pitate zašto ovo mora da piše, pogledajte leaflet američkog Ministartstva poljoprivrede koji kaže:


On January 1, 2006, the Food Allergen Labeling and Consumer Protection Act of 2004 (FALCPA) became effective.  This law requires manufacturers to clearly identify on their food labels if a food product has any ingredients that contain protein derived from any of the eight major allergenic foods and food groups: milk, eggs, fish, Crustacean shellfish, tree nuts, peanuts, wheat, or soybeans.  


I tako smo došli do toga da na pakovanju jaja mora da piše da jaja sadrže jaja.

Tito, partija - Miki Maus, restitucija

Ovako nam zbori ministar univerzalni koji se školovao na Zapadu, a govori kao da je prošao brzi tečaj OZNE.

...On je rekao da svuda tamo gde nije bilo rehabilitacije, neće biti ni restitucije.

... Prema sadašnjem važećem Zakonu o rehabilitaciji koji će takođe morati da se menja, za rehablitaciju je bila dovoljna samo jedna strana- onaj koji podnosi zahtev i sudija, kazao je Đelić. "Izmenom zakona moraće da se predvidi sučeljavanje više elemenata kod rehabilitovanja, i ako se, primera radi, utvrdi da je neko bio fašista, kolaboracionista ili kriminalac, sigurno je da neće moći da koristi pogodnosti iz Zakona o restituciji", kazao je on. Ideja Zakona o rehabilitaciji, dodao je Đelić, i nije bila da se svi rehabilituju i on se pre svega odnosio na one koji su bili predmet ideološkog progona. Prema Đelićevim rečima, Srbija neće zatvarati ni mogućnost da svoja prava iz Zakona o restituciji mogu da ostvare i građani iz inostranstva, ali će se u tom slučaju voditi računa o reciprocitetu, što znači da je i u državi odakle stižu ovakvi zahtevi građana prihvaćeno da i naslednici iz naše zemlje imaju pravo na restituciju u toj zemlji.

Dakle, kako mi se čini na osnovu ovog skalakurenog promovisanja besmislica naše vlasti neće da vrate imovinu onima koji su po principu kolektivne nacionalne krivice proveli nekoliko godina u koncentracionim logorima Titove Jugoslavije. Otvaraju mogućnost da se građanima ostalih republika bivše SFRJ ne vrati ništa. Dakle, uzdižu lična prirodna prava na nivo nekih kolektivnih tlapnji. Šta više, umesto da se snagom argumenata iz sopstvenog činjenja brane prirodna prava naših građana, Srbija u startu kaže da će se trampiti po principu otimanje za otimanje privatne imovine uz njenu konverziju na obe strane u javnu, a potom privatnu po sopstvenom nahođenju.

Drugo, sledbenici tekovina OZNE i UDBE daju puni legitimitet najvećoj pljački i progonu sprske elite i teže da zacementiraju udruženi zločinački poduhvat kroz zamenu uloga žrtvi i dželata, lopova i pokradenog. I sve to da se ne vidi koliko su tuđe imovine već prodali, koliko tuđe imovine uživaju oni koji nisu njeni legalni sticaoci i koliko su sve ove godine mislili da obeštete one kojima je oteto.

Hajek u Čikagu...

Prisustvovao sam ovog leta jednom seminaru na Mises Institutu u Alabami, koji je Ronald Hamowy, bivši Hajekov postdilpomac u Čikagu, držao o zdravstvenom osiguranju u Americi. Moram da priznam da ni meni ni većini ostalih to predavanje nije bilo mnogo zabavno iako je bilo nekih interesantnih istorijskih fakata u njemu. Međutim, kada je posle pola sata ili 35 minuta tema bila iscrpljena, počela je prava zabava: Joe Salerno je upitao Hamowyja (pošto je ostalo skoro sat vremena za seminar) da nam nešto ispriča o svom studiranju u Čikagu, o Hajeku, Fridmanu, Frenk Najtu i drugima.

U gomili zanimljivih pikanterija, ali i vrednih istorijskih podataka, koji su usledili, meni je svakako najvažnija bila sledeća: U jednom trenutku neko je upitao kako to da Hajek nije bio primljen na odeljenje za ekonomiju, nego na neki fiktivni, novoformirani institut za "društvenu teoriju", i jel tačno da je to bilo zbog otpora nekih ljudi na ekonomskom fakultetu? Na to je usledio Hamowyijev odgovor koji je sve prisutne potpuno šokirao (prenosim po sećanju njegove reči):

"Ne neki ljudi, nego Milton Fridman lično, koji je tada bio najmoćniji čovek na katedri, naslednik Frenka Najta i koji je lično blokirao Hajekovo zapošljavanje. Fridmanovo obrazloženje je bilo da je Hajekova ekonomska teorija prevaziđena i da se on uopšte više i ne bavi ekonomijom".

Mislim da je ovo jedno od najvećih priznanja koja je Hajek ikada dobio, mnogo važnije od Nobelove nagrade: Milton Fridman, nesumnjivi lider čikaške škole, toliko se plašio Hajekovog potencijalnog uticaja da je blokirao njegovo zapošljavanje na fakultetu. Na kraju je Hajek završio na tom opskurnom institutu, njega su (kao i Misesa u Njujorku) plaćali neki privatni biznismeni (nije dobijao platu od Unvierziteta) i morao je na kraju da se vrati u Evropu, jer ne bi dobio penziju u Čikagu! Naravno, kad je za svoju "zastarelu" teoriju dobio Nobelovu nagradu, ni Fridmanu ni ostalima nije smetalo da okače njegovu sliku među druge laureate koji su predavali u Čikagu.

Da li je ovo nešto što bi prosečna osoba očekivala? Naprotiv, naviknuti smo da ovu dvojicu doživljavamo kao deo jedinstvenog "fronta". Otkud sad tolika netrpeljivost kod Fridmana? Očigledno da nije bila u pitanju lična netrpeljivost. Koliko znam, oni su uvek ostali u prijateljskim odnosima (što više govori o Hajeku nego o Fridmanu). Mislim da je bila u pitanju načelna pozicija. Fridman nije krio svoj prezir prema Austrijskoj školi, a Hajekovu knjigu "Cene i proizvodnja" je nazivao zlom knjigom koja je mnogo štete nanela svojim nagovaranjem da se ništa ne čini tokom Velike Depresije (da podsetim, Fridmanova teorija zašto je došlo do Velike Depresije je bila da Fed nije štampao dovoljno para da je spreči). Dalje, Fridman je bio pozitivista, koji je verovao u empirijsko i ekonometrijsko verifikovanje ekonomskih zakona, dok Hajek nije, i čak je dao vrlo snažne argumente protiv toga. Fridman je verovao u makroekonomiju "Svi smo mi kejnzijanci" dok je Hajek to potpuno odbacivao. I ako je neko razvio dobre argumente protiv toga, onda je to bio Hajek. Sličnosti među njima su vile vrlo površne, ideološke i na nivou intuicija i preferencija. Ne na nivou doktrina i teorija. Fridman je uvek toga bio svestan. Zato nije želeo uljeza u Čikagu, ili barem da ga drži na odstojanju.

Pada mi sada na pamet još jedna anegdota koja je vrlo često ponavljana, a koja takođe puno govori o odnosu Fridmana i čikaške škole sa Austrijancima. Koje još malo libertarijansko dete nije čulo priču za laku noć čika Miltona Fridmana o jezivom, netolerantnom čiki Ludvigu fon Mizesu koji je toliki ekstremista da je na sastanku Mont Pelerin društva sa sve samim hard core liberalima nazvao svoje kolege "gomilom socijalista" i izjurio ljutito iz sobe! Ovde je zabavno da Fridman nije zalazio u detalje da opiše šta je izazvalo takvu Mizesovu reakciju i o čemu se tačno raspravljalo osim da je generalno bilo reči o distribuciji dohotka. No, iako ne znamo tačan sadržaj razgovora, ipak znamo učesnike, znamo kakva su njihova gledišta u to vreme bila po pitanju distribucije dohotka, i možemo da pretpostavimo šta je izazvalo Mizesovu reakciju. Sledeća spekulacija Petera Kleina mi se čini sasvim plauzibilnom:

The panelists were discussing income distribution. We don’t have a transcript, but a plausible scenario is that Friedman was pushing his “negative income tax” as an anti-poverty measure, while Knight, Robbins, and others argued for conventional welfare programs. (Even Hayek, often regarded as an extreme liberal — i.e., libertarian — favored minimum-wage laws, maximum-hours laws, public works projects, government-provided unemployment insurance, and the like.)

Da li je zaista tako neobično da bi Ludvig fon Mizes mogao u nekom trenutku ljude koji zagovaraju ovakve stvari da nazove socijalistima, i zašto bi to bilo jako problematično? Da li pravi liberal treba da podržava državu blagostanja, da ne bi bio "netolerantan"?

Pogledajmo istu stvar iz druge, moje lične perspektive. Sećam se da sam prvi put čuo za ime Miltona Fridmana negde u leto 1991 ili tako nešto u nekoj raspravi na trećem programu radio Beograda, kada je Mihailo Marković rekao kako u "ekstremni laissez faire liberalizam više niko normalan ne veruje osim Miltona Fridmana i njegovih čikaških dečaka". Moja prva reakcija je bila: "vau, taj Fridman mora da je neka faca, daj da nađem da nešto pročitam od njega". Pošto sam živeo u Mladenovcu, i nije bilo interneta, pretrage po lokalnoj biblioteci i raspitivanja kod malobrnojih ljudi koji čitaju knjige nisu urodili nikakvim plodom. Niko nije bio čuo za takvu osobu. Šest ili sedam godina kasnije sam prvi put pročitao u jednoj kolumni Dimitrija Boarova za Fridmana koji je bio predstavljen kao najveći šampion liberalizma i uskoro su usledili Global Book prevodi.

Sad, ne samo da percepcija jedne iste stvari koju imaju Mihailo Marković i Ludvig fon Mizes ne mora biti ista: što je za jednog "ekstremni liberalizam", za drugog može biti "socijalizam". Još važnije od toga, ljudi poput Mihaila Markovića imaju svaki mogući motiv da granicu ideološki dozvoljenog i mogućeg "diskursa" postave kod Miltona Fridmana, a ne kod Ludviga fon Mizesa. Razlog je vrlo jednostavan: uvek se može reći, "eto čak i Milton Fridman, najekstremniji liberal na svetu misli da je zlatni standard glupost, da centralna banka ne sme da sedi skrštenih ruku za vreme recesije i da je potrebna neka redistribucija". Uvek je bolje definisati nedoslednijeg i umerenijeg predstavnika protivničke doktrine kao "ekstrema", jer time sužavaš prostor za debatu i sebe predstavljaš kao "umerenijeg" nego što jesi. Sećam se kad sam prvi put čitao srpski prevod George Reismanove knjige "Government Against Economy" u kojoj je on između ostalog kritikovao Fridmanov monetarizam i zagovarao zlatni standard, da sam pomislio: "bože, kakav je ovo manijak, šta on lupeta, hoće da bude readikalniji od Fridmana?". To je upravo način kako Mihailo Marković želi da reagujete! I zato između Mihaila Markovića i Miltona Fridmana ovog sveta postoji prirodna usklađenost interesa. I nije uopšte čudo da se Ben Bernanke, Paul Krugman, Brad De Long i Tyler Cowen prosto zagrcnjavaju od citiranja Miltona Fridmana. Ko ne bi na njihovom mestui? I ja bih citirao Kejnza da je zagovarao zlatni standard. Još samo kad bih bio u stanju levičare da ubedim da je zlatni standard polu-socijalistička doktrina, i da se levo od toga ne sme ići ako nećeš da budeš crackpot - moj trijumf bi bio potpun. Problem je što stvar stoji obratno - što su oni većinu nas ubedili da je papirni novac kapitalistička ustanova (ili bar konzistentna s kapitalizmom) i da je Fridman najdesnije što se legitimno može ići. Postoji čitava intelektualna industrija, kako na levici tako i na desnici, čiji je prevashodni cilj da od Fridmana napravi sveca zaštitnika klasičnog liberalizma.

Stoga je ova epizoda sa Hajekovim (ne)zapošljavanjem samo jedna mala, ali znakovita crtica u istoriji 20 veka. Uglavnom nenapisanoj istoriji. Istoriji konačne propasti klasičnog liberalizma.

Jadna deca

Još par priloga sumnji u priču da su divljaci u Londonu bili siromašna deca koja su tražila pravdu isprovocirana brutalnim "kresanjem" javnih rashoda.


1. Iz Suna o Chelsea Ives, "olimpijskoj ambasadorki Londona":


Chelsea is said to have hurled a rock through a shop window while rioting - then yelled excitedly to a friend: "This is the best day ever."


Inače, kada su roditelji na snimku prepoznali ćerku, odmah su pozvali policiju i prijavili je.


2. Iz Telegrapha o Lauri Johnson


Her parents, Robert and Lindsay Johnson, live in a large detached farmhouse in Orpington in Kent. They bought the house, which has extensive grounds and a tennis court, in 2006.


Before moving there they sold their previous house, 10 miles away near Greenwich, for £930,000. Mr Johnson is a successful businessman, with directorships in several companies.


Uzgred, pročitajte i vrlo zanimljiv članak na temu - ko god da se buni, krivi su konzervativci.

Nije primereno da džavne institucije budu "pesimistično prikazane"

Iz Politike, vezano za odbijanje RTS-a da prikaže film Šišanje:


Koscenarista Dimitrije Vojnov ističe da je kada je „scenario predstavljen RTS-u, njihov komentar bio da film pesimistično prikazuje državne institucije i da zbog toga nije primeren Javnom servisu”.


Javni servis treba ukinuti. 

Prva pomoć

Ima da nas košta oko 2.400 dinara, puta 2.5 miliona vozila, 60 miliona evra. Slatka para za Galeniku. Tri komentara:

1. U mnogim evropskim zemljama komplet za prvu pomoć uopšte nije obavezan.

2. Mnogo je jeftiniji od ovih 35 dolara.

3. Kada sam pre jedno 7 godina civilno služio vojsku, obuku iz prve pomoći nam je držao lekar iz požarevačke hitne pomoći. Rekao nam je, otprilike - "U 99% slučajeva najbolje je da ništa ne dirate. Uzmite mobilni i pozovite hitnu pomoć. Za onih 1% ja ne mogu da vas obučim za 2 dana."

Anarhija u UK

Jovana Papan:

Gledajući snimke sa ulica britanskih gradova u kojima su prošle nedelje prštali i izlozi i vilice, čovek ne može da se otrgne tisku da je situacija u kojoj se britansko društvo trenutno nalazi baš ona kojoj mi težimo. Jer, britanska deca (mnogi od izgrednika zaista su bili deca, a većina ih je bila između 16 i 18 godina) koja su letnji raspust odlučila da iskoriste za veliku žurku pod kapuljačama, „festival slomljenog stakla“ kako su ga nazvali britanski novinari, gde se uz ulaznicu (upaljač ili ciglu) dobijao i vaučer za nabavku novih patika, ajpeda ili TV-a sa ravnim ekranom, samo su puko oličenje generacije koju je umesto njihovih roditelja – podigla država.

U nastavku ima vrlo zanimljivih detalja o ulozi britanske države u vaspitanju dece.

Ron Paul, Michele Bachmann i libertarijanci

Marko je već postavio link ka odličnom segmentu Jon Stewartovog šoua u kome ovaj ismeva ignorisanje Ron Paula od strane mainstream medija. Samo po sebi, to je fascinantna priča: kako ljuti neprijatelji, CNN, MSNBC na jednoj i Fox na drugoj strani, jedino mogu da se slože oko toga da Ron Paul ne postoji, čak i kad je prvi ili treći u sondažama ili tesno drugi na probnom glasanju u Ajovi.

Ali, ima jedna stvar koja je za mene još zanimljivija od medijskog zamračenja, a to je strahovit otpor koji prema Ron Paulu osećaju politički korektni vašingtonski libertarijanci. U ovom videu imate jednu gospođicu koja piše za Reason magazine. Upitana na Fox Newsu šta misli o tome da li mediji ignorišu Paula, ona odgovara - ne, jer on nikad neće pobediti na izborima i niko i ne treba da se bavi njime, a pravi problem je što se iko bavi i Bachmannovom! I dodaje da Paul i nije konzistentan libertarijanac, za razliku od Gary Johnsona i da nema nikakav plan šta bi radio kao predsednik (!).

Činjenica da ova dama odražava dominantno gledište vašingtonskih libertarijanaca, koji ili ignorišu Paula (čik nađite bilo kakav, najmanje pozitivan pomen istog na Cato sajtu), ili ga napadaju, je stvar od prvorazrednog značaja i predstavlja, bar na prvi pogled, veliku enigmu. Zašto bi libertarijanci činili sve da omalovaže i diskreditiju očigledne uspehe koje jedini lbiertarijanski kandidat u trci postiže? To nema mnogo smisla, zar ne, barem logički gledano? Trebalo bi valjda da slave.

Ali, zapazite dalju neobičnu logiku. Ajde i da prihvatimo da Paul neće pobediti i da stoga mediji ne treba da se bave njime. Ali, naša dama protestuje što se mediji previše bave i Bachmannovom. To je sad već krajnje čudno. Žena je po svim sondažama do sada bila ili prva ili druga i upravo je pobedila na vrlo važnom probnom glasanju u Ajovi. Kime bi mediji trebalo da se bave? Hermanom Cainom?

S druge strane, ako bismo među sadašnjim kandidatima tražili one koji najviše libertrijanskih elemenata imaju, jasno da je Ron Paul bez konkurencije. Ali, poenta je da od ostalih Bachmannova predstavlja daleko, daleko najlibertarijanskijeg kandidata. Mnogo boljeg i od Perryija, a o Romneyu da ne traćim reči. Nije li vrlo, vrlo neobično da libertarijanac organski ne podnosi dva najlibertarijanskija kandidata, toliko da protestuje što ih mediji ne ignorišu dovoljno?! ((sva sreća da je Obama dovoljno dobar libertarijanac, koga je većina na Reasonu podržala na izborima 2008).

Nije neobično, ako se vratimo na početak priče. Ključna rečenica koja nam omogućava da razumemo ovaj "paradoks" je ona gde gospođica sa Reasona kaže da je Garry Johnson koherentniji libertarijanac od Paula. To na prvi pogled zvuči neobično jer se ne uklapa u druge optužbe establišmenta, uključujući i libertarijanski, politički korektni establišment, da je Paul previše ekstreman, zadrt, nepopustljiv, da svojim libertarijanskim ekstremizmom odbija prosečnog glasača itd. Čak je jedan neokon profesor ljubitelj George W Busha hvalio Johnsona kao razumnijeg i boljeg od Paula. Kad pogledate listu svih pitanja, vidi se da je Paul daleko dosledniji i radikalniji libertarijanac od Johnsona. Sad ispada da je Paul nedovoljno radikalan.

Ali, možda nije ekonomska filozofija ili ideologija ovde u pitanju. Možda naša libertarijanka više ceni Johnsonovo zalaganje za "lične slobode". Ali, tu je teško naći ikakvu političku razliku između dvojice: obojica su za legalizaciju svih droga, i za federalizam kojim bi većina spornih pitanja, poput abortusa i gej brakova bila odlučivana na nivou država. Teško je naći bilo kakvu političku razliku u tom smislu osim što je Johnson lično za abortus i gej brakove, a Paul lično protiv. Osim Paulovog većeg radikalizma u ekonomskom domenu, ovo je jedina bitna razlika na kojoj možemo temeljiti bilo kakav diferencijalni sud, pa i onaj naše komentatorke da je Johsnon "koherentniji" libertarijanac: očigledno ona misli da jedino ako prihvataš "gej-lezbo-vutra" političku agendu na nivou ličnog izbora i preferencije ti možeš biti pravi libertarijanac. Nije dovoljno što Paul kaže da on misli da je nedozvoljeno koristiti federalnu vladu protiv te agende, ili za podršku suprotnoj agendi. On mora lično biti "za", da bi ga politički korektni vašingtonski komentatori atestirali kao libertarijanca. I da bi zamolili medije da priznaju njegovo postojanje! Dakle, "libertarijanizam" kome pitanja poput Feda, rata i mira, poreza, državne potrošnje, nisu odlučujuća, nego pitanje ličnog životnog stila.

Idemo dalje, kako objasniti netrpeljivost prema Bachmannovoj? Možda njenim religijskim konzervativizmom? Ali, ni jedan od ostalih republikanskih kandidata nije lično za gej-lezbo-vutra političku agendu i svi su manje više religiozni konzervativci. Ne samo Bahmannova, nego i Romney i Perry. Zašto je netrpeljivost komentatorke rezervisana samo za nju? Ako išta, njeni libertarijanski poeni, poput predvođenja Tea Party grupe, glasanja protiv TARP i drugih sličnih stvari, trebalo bi da joj daju neku prednost, sa libertarijanske tačke gledišta, u odnosu na plastičnog čoveka Mita koji je uspostavio Obamacare pre Obamacarea i Rick Perryja, George W Busha na steroidima. Ali, ne, dama libertarijanac mrzi Bachmannovu i želi da mediji prestanu da pričaju o njoj! Nadrealno.

Mislim da ova epizoda plastično govori o jednoj drugoj levičarskoj svetoj kravi i demonstrira koliko je oficijelni libertarijanizam u kulturološkom dosluhu sa socijaliizmom i kultur-marksizmom. Ovo je u osnovi ista stvar kao sa Sarom Palin. Žena konzervativac, majka više dece, koja ne veruje u abortus, ali veruje u Boga, slobodno tržište i individualizam - ima li gore uvrede za femi-naci establišment i njihovu ideju kako "emancipacija" žena i njihovo "oslobađanje od patrijarhalne opresije" treba da izgleda? Jel smo se mi za to borile? Da predsednik bude neko poput Palin ili Bachmann? Brak, crkva, porodica i kapitalizam? Jel to moderna enancipovana žena treba da propagira? Pa još je Engels dokazao da brak služi perpetuiranju kapitalističke eksploatacije.

U sklopu one odvratne seksističke kampanje od pre koju godinu protiv Palinove, neke feminističke aktivistkinje su išle dotle da tvrde da Sarah Palin nije žena! Čekam kad će se slična teorija pojaviti i za Bachmannovu. Ekstremni animozitet prema njoj koji pokazuje gđica iz Reasona je samo varijacija na ovu za progresivce bolnu temu: manji je problem ako je Rick Perry "religiozni fundamentalista" ili eksponent "moralne većine", ali kad žena, i to kakva, "Sarah Palin na steroidima", predstavlja sve to, progresivci to doživljavaju kao krajnje poniženje, i potpuno odlepljuju. Onda su sva sredstva dozvoljena. Komentatorka sa Reasona očigledno pripada tom segmentu progresivističke podkulture koja ima skoro organsku averziju prema ženama na pozicijama moći sa konzervativnim i tradicionalnim pogledom na porodicu, brak, veru, abortus i slično. To direktno ugrožava njihov projekat i zato ispoljavaju toliko snažnu agresiju prema ženama tipa Palin i Bachmann. Mnogo jaču nago prema muškim zagovornicima istih ideja.

Ima još jedna dimennzija ovog problema. Nije samo progresivistička kulturna pozadina beltway libertarijanizma povod za ovakav tretman ljudi poput Paula i Bachmannove. Za libertarijance, kao i za levičare i neokonove, gledišta predsedničkog kandidata na brak, porodicu, veru, abortus, itd., su prvorazredno političko pitanje na izborima zato što je za sve njih sve federalno pitanje i sve se tiče predsednika. Svaka od tih grupa ima svoj omiljeni skup samoočiglednih istina i fundamentalnih filozofskih principa ("vrednosti"), i smatra da je korišćenje federalne vlade za nametanje tih vrednosti svima legitrimno. Definicija politike kao totalnog građanskog rata sa apsolutnim ulogom je svima zajednička. Libertarijanci su samo bizarni ukras na ovom etatističkom konsenzusu.