Hoće li Amerika bankrotirati?

Politika i B92 pišu da je rizik sve veći.

Prvo, nijedna zemlja ne mora da bankrotira. Vlade proglašavaju bankrot jer to hoće, kada procene da im je ekonomski ili politički profitabilnije da to urade.

Mora li Grčka da bankrotira? Ona sa sadašnjom ekonomijom sigurno ne može da vrati dugove na uobičajen način. Ali sve suverene zemlje danas imaju toliko državne imovine da to mnogostruko prevazilazi sva njihova dugovanja. Grčka lako može prodati zemlju, zgrade, Akropolj ili ostrva i izaći iz dužničke krize. Problem je što Grci to neće. Bankrotstvo pojedinca i firme podrazumeva da ukupan iznos dugovanja prevazilazi iznos imovine, ali kod zemalja to nije slučaj. Zemlje bankrotiraju zato što neće da prodaju svoju imovinu, a za razliku od pojedinaca ili firmi, na međunarodnom nivou nema sudskog izvršitelja da ih primora da to urade.

Amerika je u još boljoj poziciji od ostalih zemalja jer ima dolar i dug denominovan u dolaru. Za vraćanje dugova SAD uvek može štampati novac. To malo smanjuje vrednost duga, jer dolar u tom slučaju manje vredi, ali se izbegava bankrot. To znaju poverioci i zato su tako sigurni u svoj ulog u američki dug -- znaju da se može desiti da dolar donekle padne, ali da je skoro nemoguće da izgube glavnicu.

Kad je to rečeno, sadašnja američka kriza sa bankrotom je poseban slučaj. Iako je poslednja administracija povećala deficite i dugove (videti post ispod zašto), ovde se ne radi o ekonomskim problemima nego o političkom. Republikanci, koje su glasači na prethodnim kongresnim izborima disciplinovali, odbijaju da prihvate povećanje poreza ili dozvole dalje zaduživanje da bi se finansirale tekuće obaveze i traže da vlada umesto toga smanji potrošnju. Pošto ni oni u Kongresu ni Obama u Beloj kući ne popuštaju, moguće je da već od avgusta SAD neće moći da izmire neke obaveze, što je, tehnički gledano, bankrot.

Ali da to nije pravi bankrot govori i paradoks da su američki poverioci u ovom sukobu na strani Republikanaca koji ne popuštaju ni po cenu bankrota. Ako posedujete američke obveznice, sve što vam se može desiti u slučaju ovakvog bankrota je da ne dobijete na vreme polugodišnju kamatu koja ide na taj dug. Ali to u poređenju sa rizikom da se izgubi glavnica nije nikakav gubitak i zato vam je od toga mnogo važnija dugoročna fiskalna odgovornost, jer znate da će, ako ovako nastavi sa trošenjem, SAD na kraju možda i stvarno bankrotirati ili bar morati da štampa dolare koji će vam devalvirati dug.

Prvi pokazatelj dužničke krize je da kamate na taj dug, odnosno popusti kojima se dug prodaje, porastu. To se sada uopšte ne dešava sa američkim obveznicama, što znači da su vlasnici duga sasvim mirni. Tako je ovaj mogući tehnički bankrot, odnosno nepopuštanje fiskalno odgovorne struje, ustvari dobra vest za SAD i njihove poverioce.

Rezultati fiskalnog stimulusa u SAD

Ovo je iz poslednjeg izveštaja predsednika SAD:

Pomoću procena efekata ekonomskih multiplikatora, što je uobičajen način da se procene efekti zakonodavstva, stimulus je dodao ili spasao nešto manje od 2.4 miliona radnih mesta - privatnih ili državnih - uz trošak od 666 milijardi dolara.

Šta iz ovoga vidimo?

1. Prvo treba reći da je ovo račun samih predsednikovih ekonomista, koji su i dizajnirali stimulus. Ako je pristrasan, pristrasan je u korist stimulusa.

2. Obamina administracija još uvek koristi "dodao ili spasao" frazu kada govori o efektu stimulusa na radna mesta. Pošto stimulus ustvari nije uopšte povećao neto zapošljavanje, ovi ekonomisti rade sa pretpostavkom da bi u nedostatku ovog stimulusa veliki broj radnih bio izgubljen u nastavku krize. Onda se ta radna mesta, koja bi po veoma slobodnoj pretpostavci bila izgubljena a nisu, računaju kao navodno spašena uz pomoć stimulusa.

3. Izveštaj računa i privatna i državna javna mesta. U zemljama sa manje visoke nauke a više zdravog razuma, kreiranje državnih radnih mesta se zove udomljavanjem partijskih službenika i ne računa u povoljne efekte državne politike.

4. I konačno, uz sve to, ako se iznos stimulusa podeli sa brojem ovako stvorenih, pravih i pretpostavljenih, stvorenih i "sačuvanih", privatnih i državnih, radnih mesta, dobija se čitavih $278.000 potrošenih po radnom mestu. Za te pare su mogli da dovedu Fiat Ferari. Ili još bolje, da kupe po jedan svakom radniku koji je dobio ili sačuvao radno mesto u privatnoj ili državnoj službi.

Da li je ovo kraj kejnzijanizma? Da li ovi rezultati obeshrabruju kejnzijance? Ne. Prema Krugmanu, De Longu i drugima, sve ovo se dešava jer stimulus nije bio dovoljno veliki. Sa još većim stimulusom rezultati bi nekako bili potpuno drugačiji. Krugman je, po receptu nepokolebljivih komunista posle pada Berlinskog zida, nedavno napisao da kejnzijanizam nije uspeo jer nikada nije ni pokušan.

Miljenik srpskih medija, 2

Da pogledamo šta dalje kaže Stiglitz. Preskačemo nekoliko rečenica i dolazimo do ove:

Naprotiv, vaskrsla desničarska ekonomska nauka, inspirisana, kao i obično, ideologijom i uskim interesima, ponovo preti globalnoj ekonomiji - ili bar ekonomijama Evrope i Amerike, gde ovakve ideje još cvetaju.

Ove ideje cvetaju u ekonomijama Evrope i Amerike -- dakle u najrazvijenijim delu planete. I šta kaže Stiglitz, da bi umesto njih Evropa i Amerika trebalo da usvoje ideje afričkih i azijskih ekonomista? Naprotiv, nekoliko azijskih i par afričkih zemalja je usvojilo zapadne ideje, od pravne države do tržišne ekonomije i one koje su najdalje odmakle u njihovom usvajanju su i ekonomski najbolje prošle.

Tvrdnje jednog Nobelovca dakle padaju i na najplićem nivou analize -- ako su Evropa i Amerika ekonomski najrazvijenije, valjda to znači da su njihove ideje, posebno njihove ideje iz prethodnog perioda bile dobre. Ekonomija je i nastala kao nauka na zapadu da bi se objasnio taj ekonomski uspeh Zapada koji do nedavno nije postojao nigde drugde na svetu.

Ovo zvuči kao da su zapadni ekonomisti sve sami tržišni ekstremisti, a ustvari je ekonomska nauka veoma levičarski orijentisana. To se lako vidi, recimo, u anketama o političkoj pripadnosti ekonomista. Ubedljiva većina, nekih 3/4 ekonomista (istraživanja su razna, ali rekao bih da je to prosek), pripada levičarskim strankama, ali i pored toga ovi ekonomisti vide očigledno -- o nekim postulatima, kao što su prednosti privatne svojine ili slobodne trgovine, pristojan svet jednostavno više ne raspravlja.

U istoj rečenici Stiglitz nam kaže da je "desničarska ekonomska nauka inspirisana ideologijom i uskim interesima". Ako se nešto definiše kao "desničarska ekonomska nauka", onda je ona po definiciji ideološka. Problem je što je onda i Stiglitzova "levičarska ekonomska nauka" jednako ideološka. Jedino bi neutralna bila "neutralna ekonomska nauka", ali ko može odlučiti šta je neutralno?

Ideologija je u ekonomiji i društvenim naukama uopšte, neizbežna. Ekonomisti su se dugo složno pretvarali da je njihova nauka vrednosno neutralna. U tome su se slagali svi od Misesa i Friedmana na jednoj strani do Samuelsona na drugoj. Ali do danas se pokazalo da je to vrlo teško. Pokazalo se da empirijski nije moguće ništa od važnosti utvrditi. Današnji makroekonomisti se ne slažu ni kod nekih osnovnih pitanja za koja bi pomislili da bi do danas bila rešena -- na primer, da li je smanjenje poreza ili povećanje državne potrošnje bolje za kratkoročni ekonomski rast. To je zato što je empirijsko testiranje nemoguće (mada obe strane, svi osim Austrijanaca, tvrde da je moguće, ali uporno dobijaju suprotstavljene rezultate.)

Problemi tu samo počinju. Fundamentalnije, i sami koncepti kojima se operiše nisu i ne mogu biti neutralni. Uzmimo samo jedan osnovni koncept, GDP po stanovniku. Merenje GDP-a znači agregiranje raznih podataka, čime se narušava pretpostavka individualnosti. Dalje, GDP kao mera je orijentisana na troškove, ne na blagostanje i kao takva ona je pristrasna prema "proizvodnji". Otuda apsurdi kao što su zabluda razbijenog prozora, gde analitičari pogledaju podatke GDP-a posle zemljotresa, vide da je porastao i zaključe da je zemljotres bio dobra stvar. Ideologija se dakle krije čak i u ovim najosnovnijim konceptima i merama. Ili kao što je Hajek objasnio, iza svakog "podatka" krije se teorija. Ako merite progres neke zemlje kilometrima pruga, vi mislite da ste dali jedan neutralan podatak o progresu zemlje, a ustvari ste izneli teoriju da su kilometri pruga važan faktor blagostanja. U društvenim naukama podaci nisu neutralni, već postoje samo u kontekstu teorije. Na kojoj god strani bili i koliko god vam se to ne svidelo, ideologija je u društvenim naukama neizbežna.

Kako stoje stvari sa "uskim interesima" kojima su lesefer ekonomisti navodno inspirisani? Tu je već sasvim očigledno da je stvar potpuno obrnuta -- ekonomisti koji hoće materijalnu zaradu moraju se po svaku cenu kloniti tržišnih ideja. Najveći benefaktor ekonomista je uvek država. Ekonomska nauka, pisao je Mises, je proizvod intervencionizma. Ekonomisti nisu potrebni tržišnoj ekonomiji, potrebni su intervencionizmu, da smišljaju mere i dizajniraju regulacije. Država zapošljava ekonomiste direktno, u ministarstvima, kao savetnike, u centralnim bankama, na univerzitetima i institutima ili im indirektno daje grantove za istraživanje i nauku. Američki Fed zapošljava na stotine ekonomista u svojim "istraživačkim" odeljenjima i time kupuje njihovu privrženost. Šta mislite kakve ekonomiste država traži, one koji su uvek spremni da predlože nove državne mere ili one koji će predložiti ukidanje ministarstva koje ih je angažovalo? Dešava se i obratno, ali retki su političari poput Reagana i Thatcher koji će pitati Friedmana i Hayeka šta da se radi.

Osim države tu su međunarodne institucije, MMF, Svetska banka, UN, OECD i drugi. Ni tu tržišno orijentisani ekonomisti ne prolaze bolje. Za razliku od Stiglitza koji je u istoj instituciji napredovao, Bill Easterly je otpušten iz Svetske banke jer se usudio da kaže da strana pomoć nije bila efikasna u pospešivanju ekonomskog razvoja, posebno onda kad je dodeljivana diktatorima. Ali to je bilo bolje i za njega i za svet, jer je onda počeo javno da govori i piše o propasti ovih politika.

Da li tržišni ekonomisti, ako već ne profitiraju kod državnih i međudržavnih institucija, dobijaju nešto od privatnih korporacija? Korporacije ne vole slobodno tržište. Velike firme, u bilo kojoj zemlji, kada jednom uspostave pozicije su protiv stalnog takmičenja sa novim rivalima. Umesto toga, lakše im je da budu važna, strateška firma, prevelika da propadne, zaštićena od konkurencije iz zemlje ili inostranstva. Pogledajte strukturu američkih političkih donacija (američkih zato što su javne, u Srbiji su tajne). Silikonska dolina i finansijske korporacije daju Demokratama ili mejnstrim Republikancima, a svakako ne Randu ili Ronu Paulu. To je sasvim racionalno, jer predsednik Paul ne bi delio bailoute ni bankama ni proizvođačima automobila. Zato su ubedljivo najvažniji izvor finansiranja Paula, kao i libertarijanskih organizacija poput Cato ili Mises instituta, veliki broj malih donacija prikupljenih putem interneta.

Miljenik srpskih medija

Kao što je Ivan pre neki dan u komentarima primetio, prva i druga Srbija su ustvari veoma bliske jedna drugoj. Na sajtovima i Peščanika i NSPM se pre neki dan pojavio isti dijalog Slavoja Žižeka i Juliana Asangea, a sada se na sajtovima i Vidovdana i Danasa nalazi novi tekst Josepha Stiglitza. Da ne bi bilo da među njima nema nikakve razlike, tekst u Danasu je preveden sa engleskog, a tekst na Vidovdanu sa ruskog prevoda engleskog originala.

Joseph Stiglitz je nekada, dok je bio daleko od očiju javnosti, bio pristojan ekonomista. U ranim radovima je čak često navodio Hayeka kao inspiraciju za svoju formalizovanu teoriju o nesavršenim informacijama. Ali u jednom trenutku je otkrio da mu medijska pažnja prija i počev od svoje knjige o globalizaciji nezadrživo krenuo nadole. Danas on piše pamflete koji su toliko nakrcani ili neistinama ili poluistinama ili nekim ovlašnim ocenama prikazanim kao činjenice, da ih je jako teško kritikovati. U svakoj rečenici se suočite sa nebulozom koju treba iz korena ispravljati i onda vam kritika oduzme dosta vremena i prostora. Zato ću ovo morati da uradim u nastavcima.

Pogledajmo samo prvu rečenicu Stiglitzovog teksta:

"Pre samo nekoliko godina moćna ideologija - vera u slobodno i nesputano tržište - dovela je svet na ivicu propasti."

Ovo smo već mnogo puta čuli i mnogo puta demantovali. Kriza je izbila na raskršću dva najregulisanija ekonomska sektora, nekretnina i bankarstva. Relevantne deregulacije ovih sektora u godinama pre krize nije bilo, a relevantne dodatne regulacije jeste (ključno, "recourse rule" iz 2002. godine, više o tome ovde i ovde -- uzroke krize zaista nije lako shvatiti ako ne sagledate sve regulatorne detalje.) Koliko god puta da smo čuli priču o deregulaciji i krizi, još uvek nismo videli na koju deregulaciju se misli i kako je tačno ona povezana sa krizom. Takve stvari prolaze u novinskim pamfletima za širu publiku, ali ne prolaze više ni na nivou specijalizovnih blogova.

Povezano sa ovim, kao što Peter Boettke često primećuje, Stiglitz se stalno pravi da je ekonomski autsajder. Kao da svetom, akademijom i politikom već dugo vlada ta moćna libertarijanska ideologija, a Stiglitz je nekakav disident koji sa strane upozorava, ali ga niko ne sluša. U stvarnosti, teško je naći ekonomistu koji je više u samom srcu mejnstrima od Stiglitza. On je držao sve moguće pozicije i dobio sve moguće nagrade -- akademske pozicije na univerzitetima Ivy Lige, bio je glavni ekonomista Svetske banke, ekonomski savetnik predsednika SAD i dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju. Stiglitz je slika i prilika današnje ekonomije, intervencionističke i u akademiji i u politici. Evo kako, sa druge strane, prolaze čak i najveći libertarijanski ekonomisti -- Mises je bio neplaćeni profesor, praktično volontirao na NYU, veliki Rothbard se smucao po drugorazrednim školama, Hayeka su nekako primili u Čikago, ali na katedri za sociologiju. Situacija je slična i danas, osim što je dosta njih uspelo da se sakupi na George Mason univerzitetu (koji se bori da bude rangiran u top 50), a jedina politička pozicija kojoj bi se ovi ekonomisti mogli nadati bila bi u kabinetu predsednika Rona Paula. To su autsajderi, Stiglitz je mejnstrim.

Ali da vidimo na šta je to sve vreme upozoravao Stiglitz dok su libertarijanci vladali svetom. Da li je u godinama pre krize govorio o opasnostima deregulacije? To bi bilo teško, jer bi ga tada neko pitao da kaže na koju deregulaciju misli da bi znali o čemu govori. Ne, u godinama pre krize Stiglitz je pisao da je sistem finansiranja kupovine nekretnina putem državnih firmi Fannie Mae i Freddie Mac odlična stvar. Danas znamo da je kriza najvećim delom izbila upravo zbog prevelikih rizika koji su ove firme stvorile ili preuzele. Stigliz je bio plaćeni savetnik Fannie Maea i evo šta je 2002. godine, posle elaborisane stručne analize napisao o stanju dve ključne državne firme:

"Ova analiza pokazuje, da je verovatnoća šoka značajno manja od 1 u 500.000 i možda čak manja od 1 u 3 miliona. Imajući u vidu ovu nisku verovatnoću šoka i pretpostavljajući da Fannie Mae i Freddie Mac drže dovoljan kapital da podnesu šok, izlaganje države riziku da ove firmu postanu nesolventne je veoma malo."

Studija je u međuvremenu uklonjena sa sajtova Stiglitza i koautora i kasnijeg Obaminog šefa budžetske kancelarije Petera Orszaga, ali internet je i dalje može naći. Eto šta su regulatori govorili pre krize: Fannie i Freddie su bezbedni, sve ide po planu.

I to je samo prva rečenica Stiglizovog teksta. Da vidimo šta kaže druga:

"deregulisani kapitalizam američkog tipa doneo je veće materijalno blagostanje samo najbogatijima u najbogatijoj zemlji sveta"

Deregulacija i preraspodela dohotka su različite stvari, ali je očigledna neistina da je kapitalizam blagostanje doneo samo najbogatijima. Doneo je blagostanje celom svetu, svakome ko danas koristi mobilni telefon ili kompjuter, stvari koje su se pre samo deset godina računale u luksuz. Ali to Stiglitzu nije važno, njegova ideologija ljubomore računa samo "relativno" bogatsvto i po njoj je jednakost u siromaštvu bolja od nejednakosti u blagostanju. Ali o Stiglitzu i nejednakosti sam skoro pisao.

Toliko za sada, nastaviću večeras.

Bajbok privreda

Socio-ekonomski savet je dao predlog koji je kao slika, govori mnogo stvari, a bez potrebe da se ide dalje od osnovne ideje - Poslodavci koji namerno ne isplaćuju plate ili doprinose zaposlenima ima da idu u bajbok.
U pitanju je klasičan spin-off priča o tajkunskim mostovima (bez poziva da se naprave teniserski), nepristojno bogatim ljudima, onima koji plaćaju 200-300 EUR radnike, a kupuju jahte ili ne daj bože letuju van Grčke ili Crne Gore. Elem, kada se sve ovo sabere dolazimo do nekih zaključaka iz ovog impresionističkog zakonodavstva & politikanstva:

1. Jedini prihvatljiv poslodavac je onaj koji ne koristi legalno raspoložive mogućnosti da optimizuje troškove koje mu nameće troškadžijski fiskus, koji plaća radnike više od njihove granične produktivnosti i živi u dvosobnom ili trosobnom stanu u radničkom naselju, a letuje u Grčkoj, po mogućnosti u Paraliji, ili ako se baš ima i za više, na Halkdikiju. Dakle, umesto da se menja sistem, treba da se promene ljudi i ljudski podsticaji.
2. Znajući kako izgleda državna procena diskrecionog karaktera, pa makar diskrecija bila upakovana i u pravilnik od 1.000 stranica, čini mi se da će biti problema da se proceni ko se seiri, a ko ne može da plati. Odnosno da problema neće biti uopše, bolje rečeno.
3. U Srbiji već postoji sudstvo i zakon o obligacionim odnosima i radnici mogu da pokrenu parnicu. Šanse da dobiju ono što traže su danas jako velike i sistem je prema njima više nego velikodušan. Doduše, onda se obično pitaju kako to da im je propala firma koju su tužili i gde slučajno rade, odnosno gde više neće imati mogućnosti da rade jer iste neće biti.
4. Većina radnika koji ne primaju plate i koji su kandidati za povezivanje staža svakih nekoliko godina će to i dalje da budu. Najveći deo njih obitava u srpskom privrednom zombilendu koji ne ide u stečaj i likvidaciju samo zato što bi se još više razgolitilo koliko nam je sistem ružan, a budućnost loša.
5. Ako pogledmo tačku 2, baš me zanima kako će izgledati to tanano razlikovanje nemogućnosti da se ispuni ugovorna obaveza (zbog koje se nikada ne ide u zatvor) i namernog izbegavanja plaćanja radnicima. Baš me zanima gde naći armiju ljudi koji su dovoljno stručni da vagaju odnose tokova gotovine i troškova i prihoda na kratak i dugi rok, rizike poslovanja, ostale ugovorne obaveze, obaveze prema državi i da na jasan način dođu do zaključka da neko nedvosmisleno neće da plati nešto što može platiti, a da istvoremeno ne uništava svoju mogućnost da ugovorne obaveze prema tim istim radnicima plaća i u budućnosti.
6. Kako mali Perica misli da izbegne retroaktivnost u primeni, budući da je stanje u tački A na današnji dan posledica činjenja u vremenu pre stupanja na snagu novog revolucionarnog zakona. Dakle, ako se neko seirio i rešio da se popravi, a od tačke A mu baš ne ide, kako razdvojiti ta dva efekta - efekt čistog seirenja u prošlosti i efekat čiste nemogućnosti od stupanja na snagu zakona.
7. Koji će im to đavo kada svakako imaju mogućnost da nekoga jure za zloupotrebu službenog položaja u svojoj firmi i da lako dokažu da je neko počinio "nepočinstvo".
8. Da li je potrebno išta više od elementarnog logičkog zaključivanja da se shvati da bi ozkonjenje ovakvog predloga još više uvećalo sivu ekonomiju, smanjilo broj radnih mesta, odvratilo od investiranja i proizvelo najgore efekte upravo radnicima.

Sve u svemu, užasan, ali na svu sreću veoma sterilan predlog. Umesto da se menja sistem on se gura u dalju metastazu.

Ima i dobrih strana.

1. Građevinska industrija će biti spašena izgradnjom novih zatvora, a ako pobedi uvoznički lobi cvetaće uvoz narukvica & nanogvica.
2. Otvoriće se mogućnost da se za sučesništvo u krivičnom delu tuže oni koji postavljaju menadžere u srpskom državnom/društvenom korporativnom zombilendu.

Država spasila građevinare

Kaže Dulić.

U tome i jeste problem. Država može svojim merama spasiti bilo koju industriju. Ako recimo zabrani uvoz automobila, to bi podstaklo Zastavinu proizvodnju i na kraju bi svi vozili loše domaće automobile po visokim cenama. Ako zabrani uvoz kompjutera, to će stvoriti domaću proizvodnju nekakvih kompjutera, po astronomskim cenama. Tako je i građevinarski sektor bilo veoma lako spasiti subvencijama ili neizdavanjem građevinskih dozvola, što drži veštački visoke cene i sprečava ulazak novih konkurenata.

I kad se dobitak za postojeće igrače unutar sektora koji se spašavaju uporedi sa iznosima gubitka za sve ostale, dobija se ukupni neto gubitak za zemlju. Dulić je u pravu da je država spasila građevinare, ali time se ne treba hvaliti -- to treba kriti.

Recikliranje i profit

Ministar Dulić tvrdi da 40-50% otpada na deponijama ima ekonomsku vrednost i zbog toga iz budžeta plaća otvaranje centara za recikliranje. Ja se u otpad slabo razumem ali dobro znam jednu ekonomsku zakonitost -- da je recikliranje otpada ekonomski svrsishodno, da taj otpad zaista ima ekonomsku vrednost, od toga bi se mogao napraviti profit i privatne firme ili pojedinci bi tu priliku iskoristili. To se, uostalom, sa nekim vrstama otpada uveliko i radi. Ali ako država pored toga treba da organizuje i dodatno recikliranje otpada, to nam govori da je takva aktivnost ekonomski neto gubitak.

Pogledajte ovu Penn & Teller epizodu o recikliranju, kao i legendarni članak iz NY Timesa "Recikliranje je otpad".

Da li biste se za milion dolara odrekli interneta?

Za koliko novca biste pristali da nikada više ne koristite internet?

Vrednosti se u ekonomiji mere oportunitetnim troškovima. Zamislite sumu koja bi bila dovoljna da vas odvrati od interneta i dobićete vrednost koju za vas ima internet.

Koliko novca vas ustvari košta internet je druga stvar. To je samo tržišna cena interneta, ali vaše lično vrednovanje interneta je veće od te cene, što je razlog zašto ga koristite.

Razlika između vašeg subjektivnog vrednovanja interneta i cene koju u stvarnosti plaćate za internet je mera čiste besplatne koristi koju imate od interneta, u ekonomiji poznate kao potrošački višak. Izgleda da je u slučaju interneta on jako veliki. Ovaj video pita da li bi milion dolara bilo dovoljno da se zauvek odreknete interneta i slučajni prolaznici sa snimka redom kažu da nije.

A ako se interneta ne bi odrekli za milion dolara, može li da se kaže da vas postojanje interneta čini milion dolara bogatijim?

Nastavnici koji varaju na ispitu

Mike Munger skreće pažnju na ovaj članak:


Award-winning gains by Atlanta students were based on widespread cheating by 178 named teachers and principals, said Georgia Gov. Nathan Deal on Tuesday. His office released a report from the Georgia Bureau of Investigation that names 178 teachers and principals – 82 of whom confessed – in what's likely the biggest cheating scandal in US history.

This appears to be the largest of dozens of major cheating scandals, unearthed across the country. The allegations point an ongoing problem for US education, which has developed an ever-increasing dependence on standardized tests.

The report on the Atlanta Public Schools, released Tuesday, indicates a "widespread" conspiracy by teachers, principals and administrators to fix answers on the Criterion-Referenced Competency Test (CRCT), punish whistle-blowers, and hide improprieties.

Udžbenici za srednje škole

Ispala je mala afera oko udžbenika iz psihologije jer su "pripadnici gej populacije stavljeni u isti koš sa zoofilima i nekrofilima".



To me je podsetilo na raspravu na Fejsbuk profilu jednog moj FB prijatelja (Izbacio sam ime i ostale učesnike u raspravi i editovao sam tekst. Nisam siguran šta da radim u ovakvim situacijama.)

Koliko to moraš biti neuk i površan da bi u udžbeniku Ustav i pravo građana napisao sledeću rečenicu:

Jedna podvrsta posesivnih/gramzivih liberala - libertarijanci: Robert Nozik, Grover Norkvist i dr. zastupaju maksimalizovanje individualnih prava, posebno onih koja su povezana sa delovanjem slobodnog tržišta, i minimalizovanja uloge države."

Sve to me ne bi toliko tangiralo da klinci na FPN na prijemnom ispitu nisu dobili sledeće pitanje:
"Koji liberali su poznati kao gramzivi?"

Da li na osnovu toga treba da donosim sud i o ozbiljnosti FPN?

Da li treba i mi da pokrenemo kampanju za podizanje svesti o ovom problemu?

Šta ne valja sa Ronom Paulom?

Ne valja ništa, ako pitate profesora Gregory Hiltona. On je napisao tekst od više hiljada reči da bi pokazao šta je sve pogrešno sa Ronom Paulom, i njegovom filozofijom. A mislim da suštinu prigovora najbolje opisuje sledeći, rezimirajući pasus, negde pred kraj teksta:

Ron Paul’s answer is always the same simplistic solution. Remove the role of the federal government and everything will be fine. All Republicans advocate a balanced budget and major cutbacks in government programs, but there are many vital areas in which it would be foolish to abolish federal role.

Zamislite, koji bi još "konzervativac" verovao u tako nešto poput uklanjanja moći federalne vlade kao rešenje svih problema. Recimo štampanje novca, zdravstveno osiguranje, penzije, subvencije za poljoprivredu, Amtrak, obrazovanje, energija, fino štelovanje klime...Kako bi svet opstao bez američke federalne vlade da kontroliše sve ovo? Ko bi još hteo da ukine Fed ili da privatizuje usluge socijalne države, osim provincijskog zatucanka iz Teksasa koji je "protiv progresa" (Hiltonova formulacija)? Pa zemlja bi se otkinula od svoje ose i otkotrljala pravo ka suncu. Ne, ne - kao što znamo, "pravi konzervativizam" znači očuvanje svih blagodeti progresivne ere, New Deala i Great Society, ne njihovo uništavanje ili razmontiravanje. Konzervativac nije revolucionar, on je čuvar onog što su mu Vudro Vilson, FDR i LBJ ostavili u nasleđe.

Zabrinjavajuće

Izašao je novi izveštaj Evropske banke za obnovu i razvoj "Life in Transition". Pun je vrlo zanimljivih grafikona i podataka, a evo dva koja su mene posebno zabrinula (oba na strani 22.).

Ako ne vidite lepo, podrška tržišnoj privredi u Srbiji je treća najniža među ovim zemljama (niža je samo u Francuskoj i Letoniji) i opala je od 2006. sa recimo 45% na oko 28%. Drugi grafikon možda treba i više da nas zabrine - podrška demokratiji je u Srbiji niža od svih drugih zemalja, a takođe je dramatično opala, sa recimo 52% na 38%. Koliko je sve ovo uzrok, a koliko posledica ponašanja političara, nemam pojma.

PS. Tek pošto sam prošao kroz ceo izveštaj u potrazi za podacima koji se odnose na Srbiju, shvatio sam da na kraju izveštaja idu lepo rezimei po zemljama - sve što se odnosi na Srbiju se nalazi na 100. i 101. strani.

Od Svetog Save ka Novaku Đokoviću

Prolog:
Sa ponosom i nadom da nije sve izgubljeno za Srbiju,
čitamo ovde u Australiji vesti vezane za Kusturicu,
Dodika, Novaka, Matiju Bećkovića...
Za vaše akcije spremni smo da novčano pomognemo
koliko i kako mogadnemo.

J. E, čitalac Politike


Saša je pomenuo u jednom komentaru na prethodni post o Đokoviću da je čitanost naglo skočila posle tog teksta, pa reko', daj da opet usijamo malo žice, ako je kojim slučajem čitanost u međuvremenu pala. :)

Šalu na stranu, razlog zašto se vraćam Đokoviću je jednostavan. Tvrdio sam u prethodnom postu da je Đokovićev sportski uspeh iskorišćen na jedan vrlo specifičan način od strane intelektualnih i medijskih elita Srbije. Evo šta je bila moja glavna teza:

Ja se jako bojim da cela ta neuroza da se o "Srbiji bolje misli u svetu", makar uz pomoć Novaka Đokovića, nema mnogo veze sa Srbijom i Srbima, nego opet sa politikom. Kao što priča o antirspkom haškom sudu nije tu da bi branila "Srbe", nego Miloševićevu politiku i njegov ratni projekat, tako i briga za sliku sveta o Srbiji nije briga za "Srbiju" nego za isti propali politički projekat.

I danas čitam tekst Đorđa Vukadinovića koji pokazuje crno na belo, schwartz auf weiss, koliko je vaš komentator, dragi čitaoci, bio beznadežno u pravu. Iako Vukadinović ne daje mnogo na priču o popravljanju imidža Srbije (naprotiv), jednačina o kojoj sam ja pričao: Srbi i Srbija jednako Sloba, Voja, Ratko, Dobrica i Matija prosto je bolno očigledna.

Osim uobičajenih litanija o Noletu koji vraća Srbljima nacionalni ponos, koji ceni i razume "srpsku duhovnost i tradiciju" i sličnih kritičkih filozofema, Vukadinovićeva specifična teza je da našeg Noleta zapadnjaci mrze. I to zato što je naš, tj srpski, a nas mrze zato što su bezobrazni. Ali "eve im ga" - Noletu ne mogu ništa jer je najbolji, i tako i mi svi ostali treba da budemo najbolji i da nam ne mogu ništa, a ne da se opravdavamo, izvinjavamo zbog Slobe i Ratka, i slično, što je bespredmento, jer su ovi bezobrazni i neće prestati da nas mrze (možda nam i zavide jer smo lepši ,viši i plavlji, i jeli smo zlatnim kašikama u 13 veku, ali to autor na sreću ne elaborira):

Дакле, пошто је Ноле готово беспрекоран (искрено говорећи, мени једино није симпатично оно стењање, али времена су се променила и то – изузев Федерера – сада упражњавају практично сви водећи тенисери), очито је да највећи део анимозитета са којим се Ђоковић суочава долази из негативног односа не према њему лично, него према његовом пореклу и земљи из које потиче. И које се не одриче.

Poslednja, kratka rečenica je ovde ključna. Nole se ne odriče svoje zemlje. Uprkos mržnji kojoj je izložen zbog nje. Zastanimo malo kod te propozicije. Da li ste se nekad zapitali - kako se to čovek "odriče svoje zemlje"? Šta to neko treba da uradi pa da bi objektivni posmatrač, tj Vukadinović, rekao da se dotični "odrekao" svoje zemlje? Prva asocijacija koja se barem meni nameće je - da ode u inostranstvo da tamo živi, recimo zbog nižih poreza. Vukadinović, kao socijalno odgovorni analitičar i osvedočeni neprijatelj divljeg kapitalizma i borac za "socijalnu pravdu" bi svakako morao imati razumevanja za takav argument - kakav je to patriota-bogataš koji odlazi u Monako da sakrije svoje dukate od sirotinje i poreskog egzekutora u Srbiji? Lako mogu da zamislim Vukadinovića kako piše čitav esej o sveopštoj vladavini neoliberalnog duha i pohlepe u Srbiji posle 5 oktobra, koji su "proželi sve pore društvenog života", pa eto nisu zaobišli čak ni našeg Noleta. Ali, avaj, kao što vidimo, ništa od toga - "Nole" je zaključan u srcu a ključ je izgubljen i ne može se naći, a kamoli da bi bilo moguće da se dotični odrekao Srbije životom u Monaku. Daleko bilo.

Ok, možda život u inostranstvu nije odricanje od Srbije, ali bi recimo odricanje od srpskog državljanstva i pasoša i/ili prihvatanje stranog mogli da budu. Nole drži srpski pasoš i igra za Davis kup reprezentaciju, pa je time dobar patriota. Možda je tu caka? Ali, ne verujem ni da je ovo ključ, jer ako jeste, onda bi i takvi kvalitetni srpski rodoljubi poput Srđe Trifkovića i Obrada Kesića morali da budu proglašeni za odrode i izrode jer imaju strane, pa još, Bože mi oprosti što psujem, američke, pasoše. Nešto mi govori da Vukadinović ne bi bio spreman da ovu dvojicu uglednih nacionalnih radnika baci među izdajnike, pa sledstveno sumnjam da bi onda i Noleta, čak i kad bi ovaj postao de jure Amerikanac. S druge strane, siguran sam da Vukadinović misli da su se mnogi koji imaju srpske pasoše i žive u Srbiji odrekli ove odavno, pretpostavljam na čelu sa zloglasnom Drugom Srbijom, "misionarima" i sličnima. Tako da je ovo irelevantno, ni državljanstva ni pasoši nam nisu od velike pomoći.

Ali, ako nije ni ovo, šta bi moglo da bude? Da pustimo mašti na volju - Nole bi, recimo, mogao da kaže da nije Srbin, da mrzi Srbiju i odriče je se. Ali, to je potpuno suludo. Niko, ili skoro niko, to ne bi nikada rekao. To ni najgori izdajnici i "evro-unijati" iz Druge Srbije ne čine. To bi bio neki vrlo radikalan i neubičajen, i nadasve malo verovatan, čin. A opet, Vukadinović insinuira da je Noletovo neodricanje jedan stvaran, hrabar i netrivijalan čin, odolevanje nekom sasvim realnom i svakodnevnom iskušenju i mogućnosti, nešto na čemu bi mu trebalo čestitati i podržati; oni mrze njega jer je iz zemlje iz koje je, a on je se ipak ne odriče. Hm, misterija, zar ne, šta bi to tako strašno Nole mogao da uradi na odricanju od Srbije, a nije? Na kakvom je on to iskušenju?

Dozvolite da improvizujem malo i da vam dam jedan ad hoc ali relativno tačan primer. Verujem da bi se Nole "ispisao iz Srba", tj "odrekao svoje zemlje" ako bi recimo javno, negde na televiziji, ili u novinama, rekao nešto poput sledećeg:

Izručenje ratnog zločinca Ratka Mladića Hagu je ispravan korak kojim se uspostavlja pravda prema njegovim žrtvama a moja zemlja suočava sa odgovornošću za ratne zločine 1990ih.

Mislim da bi se "naš Nole", ponos, dika i veliki poznavalac "srpske tradicije i duhovnosti" obnoć premetnnuo u skota, kretena, odroda, slugu Iluminata i Vatikana, a nadasve, odrekao bi se "Srbije". Ili recimo - mogao bi da odbije orden Svetog Save, ili da kaže nešto protivu Nemanje Kusturice ili Matije Bećkovića i njihovog političkog projekta. Možda da se slika sa Sonjom Biserko ili javno donira neke pare "Peščaniku". Šta mislite koliko bi opstao kao nacionalna ikona takav "Nole"? Tačno, pet sekundi. Ne bi se majci onda izvukao ni sa svojim Monakom, svojim parama koje ne da srpskoj sirotinji i nejači, i da ne nabrajam.

Mislim da Vukadinović ima upravo ovo u vidu. Srbije se ne odričeš i iz Srba ne ispisuješ ni odlaskom iz nje, ni menjanjem pasoša niti državljanstva, niti ičim takvim, nego određenim političkim stavom. Što kažu - kretanjem izvan dominantnog, oficijalnog političkog diskursa i standarda "pristojnog" ponašanja U NINu, Francuskoj 7, NSPM, RTSu i ostalim nacionalnim institucijama kulture. Dakle, ne pominji Mladića u negativnom kontekstu, druži se sa Jeremićem, Kusturicom, primaj orden Svetog Save, oblači onu idiotsku majicu sa srpskom zastavom i ćiriličkim natpisom "šampioni" (dakle, ne ja, Novak Đoković šampion, nego mi Srbi šampioni) itd. Ako Nole ikad pređe crtu i kaže nešto ružno o "nama Srbima" (čitaj nacističkom, genocidnom programu i politici 1990ih i njenim intelektualnnim lučonošama) gotov je. Pa makar osvojio i petnaest Vimbldona.

Onaj smehotresni "prolog" koji sam citirao na početku - čitalac Politike koji stavlja u isti koš Dodika, Bećkovića, "Noleta" i Nemanju Kusturicu kao jedine nade Srbije, pravi je manifest srpske političke misli, tj jezgrovito, istinito i elegantno izricanje shvatanja koja Vukadinović i ostali analitičari i intelektualci formulišu samo malo zakukuljenije. Podsetilo me je i na izjavu neke iste takve komične figure pune priča o "istinskoj duhovnosti" iz Bosne, koja je izjavila kako će Bošnjaci opstati (zapazite kako je "narod" kod nacista uvek na rubu opstanka) "samo sa Kuranom u desnoj i sevdalinkom u lijevoj ruci". Tako i mi Srblji opstajemo samo sa Svetim Savom u desnoj i Novakom Đokovićem u levoj ruci. I možda sa Teslom kao "duhovnom sponom" među njima.

Ko koga drži u šaci?

Često se naglašava da Rusija drži Evropu u šaci zbog energenata. Međutim, da li je baš tako?

Pogledajte strukturu ruskog izvoza (link na ruski Zavod za statistiku) - pune dve trećine izvoza je izvoz "mineralnih proizvoda". Pogledajte strukturu prihodne strane ruskog federalnog budžeta - prošle godine je 45% prihoda dolazilo od taksi i poreza na naftu i gas.

Suština je da koliko god Evropa ne može bez kupovine ruskih energenata, toliko ni Rusija ne može bez prodaje energenata. 

Otimači izgubljenog blaga

U Indiji su pronašli blago u jednom manastiru, koje izgleda da vredi preko 20 mlrd dolara (naravno, nisam poverovao Pressu, cifra deluje nerealno, ali i svetski mediji tako prenose). Iz članka u Pressu:

Kao što su predvideli mediji u Indiji, već je počela veoma oštra debata o tome šta da se radi sa nalazom u zemlji u kojoj 450 miliona ljudi živi ispod granice siromaštva. Verske vođe hinduista smatraju da blago treba da bude uloženo u aktivnosti hrama, što mnogi intelektualci smatraju „sumanutim", kako se izrazio jedan kolumnista, i umesto toga predlažu da se novac uloži u javno dobro. Pominje se i činjenica da je dosadašnji nalaz vredniji od godišnjeg prosvetnog budžeta Indije. Na strani potonjih je i bivši sudija vrhovnog suda Krišna Ijer, koji je obećao da će sav svoj zamašni autoritet uložiti u lobiranje da se blago usmeri tamo gde je, prema njegovom mišljenju, najpotrebnije.

Šta decentralizovati?

Vodi se ovih dana rasprava o decentralizaciji. Kaže Saša " Nigde ni govora o istinskoj decentralizaciji koja podrazumeva vraćanje ovlašćenja", pa rekoh da probam da dam svoj doprinos. Dakle, pitanje je - šta bi to Republika mogla da prenese na opštine? (Zanemarujem sada pitanje da li država uopšte, na bilo kom nivou, treba nečim da se bavi.)

Hajde prvo da vidimo šta uopšte opštine danas rade. Prvo i osnovno, bave se građevinskim dozvolama. Dakle, imaju skoro potpunu kontrolu nad time gde šta može da se gradi. Drugo, bave se komunalnim delatnostima (voda, kanalizacija, daljinsko grejanje, gradski prevoz, groblja, pijace...), uključujući i održavanje ulica i lokalnih puteva, obično preko komunalnih preduzeća. Opštine se takođe bave predškolskim obrazovanjem, a i finansiraju održavanje školskih i zdravstvenih objekata. Ima tu i drugih stvari - neke mere socijalne zaštite, poput jednokratne pomoći i narodnih kuhinja, zatim promocija turizma, poljoprivrede, finansiranje nekih sportskih i kulturnih događaja i institucija itd.

Dobro, šta bi onda opštine mogle još da rade?

1. Decentralizacija policije i pravosuđa - moguće bi bilo (mada ja uopšte nisam ubeđen da bi to bilo dobro), da policija bude u nadležnosti opštine, odnosno da lokalnog šefa policije ("šerifa") ne postavlja ministar unutrašnjih poslova, već gradonačelnik. Tako postavljena policija bi se bavila samo određenim krivičnim delima i prekršajima (šta znam, klasične pljačke, krađe, tuče, "obična" ubistva), a druga krivična dela bi bila u nadležnosti ministarstva (organizovani kriminal, korupcija itd), kako bi se izbegla situacija da šef policije treba da hapsi svog šefa, gradonačelnika, zbog korupcije. Znači, ta republička policija bi bila nešto poput našeg FBI. Saobraćajnu policiju bih zadržao na republičkom nivou, prosto imam utisak da bi se lokalna saobraćajna policija pretvorila u reketiranje vozila sa tablicama drugih gradova. Verovatno bi onda trebalo nešto uraditi i sa Tužilaštvom, možda i sa sudovima (ne znam, da se "opštinski" prekršaji i krivična dela procesuiraju u "opštinskim" sudovima), ali se u to stvarno ne razumem dovoljno.

2. Odlučivanje o mreži škola i finansiranje prosvete. Načelno posmatrano, stvari je moguće postaviti manje ili više radikalno. Radikalniji pristup bi podrazumevao finansiranje osnovnih i srednjih škola isključivo iz lokalnih poreza, dok bi manje radikalan pristup podrazumevao "per student" transfere opštini iz republičkog budžeta, a onda bi posao opštine bio da sa tim parama uradi najviše što može. Dakle, ideja je da će opštine moći bolje nego Ministarstvo prosvete da racionalizuju školsku mrežu, da zatvore škole koje su nepotrebne, da izgrade škole koje su neophodne i da organizuju prevoz đaka tamo gde to ima smisla. Takođe, obrazovanje bi postalo onda predmet lokalne politike, direktore škola bi postavljao gradonačelnik i za to snosio političku odgovornost na lokalnim izborima. Što se školskih programa tiče, verovatno bi imalo logike da se time i dalje bavi Ministarstvo.

3. Zdravstvo. Teško mi je da zamislim sistem u kojem se zdravstvo u Srbiji finansira iz lokalnih poreza, pa tako mogu samo da razmotrim sistem u kojem se zdravstvo finansira iz budžeta (Fonda RZZO), ali opština ima veću ulogu u samom rukovođenju bolnicama/domovima zdravlja. Dakle, moguće bi bilo da sve medicinske ustanove (ili možda ne baš sve, recimo samo one koje pružaju primarnu i sekundarnu zdravstvenu zaštitu) postanu opštinske, a da se finansiraju iz Fonda u skladu sa unapred definisanim cenovnikom usluga. Ideja je da kadrovska politika u zdravstvu, kao i sam kvalitet zdravstvenih usluga postanu pitanja opštinske politike. Ima neke logike, a kako bi funkcionisalo u praksi, bog će ga znati....

4. Aktivne mere zapošljavanja i socijalna politika. Suštinski, Nacionalna služba za zapošljavanje bi mogla da prestane da postoji, a da umesto nje svaka opština (koja to želi) oformi svoju službu i finansira svoje programe zapošljavanja/ekonomskog razvoja. Isplatu naknade za nezaposlenost (pasivna mera) bi mogao da radi neko drugi, recimo Fond PIO. Takođe, druge mere socijalne politike bi mogle da se decentralizuju, mada je dosta toga i sada na lokalnom nivou (šta znam, dnevni boravci za decu sa posebnim potrebama, pomoć u kući starim osobama itd), a finansiranje socijale verovatno mora da ostane na republičkom budžetu.

5. Što se javnih preduzeća tiče, nisam siguran. Aerodrom Beograd bi svakako mogao da postane beogradsko javno preduzeće, ali ne vidim šta bi to promenilo. Za ostala javna preduzeća verovatno ima smisla da ostanu jedinstvena, ili ako se veće dele, da to ne bude na opštinskoj osnovi.

6. Što se puteva tiče, koliko sam ja čuo, pripremljena je nova kategorizacija, koja dobar deo putne mreže treba da prebaci na "lokal", odnosno smanjiće se mreža puteva koji se smatraju "nacionalnim" i za čije održavanje su nadležni Putevi Srbije.

Ostaju stvari koje je praktično nemoguće ili besmisleno decentralizovati (penzije, vojska, poljoprivreda, spoljni poslovi itd).

Dobro, kako sve to finansirati?

Meni se čini da je sadašnji sistem u suštini dobar. Iole razvijene opštine se dominantno finansiraju iz sopstvenih prihoda (bilo izvornih, bilo ustupljenih) - dakle kroz učešće u porezu na dohodak, zatim porez na imovinu i lokalne takse i naknade. Siromašne opštine se dominantno finansiraju iz transfera i tu nedavno usvojene izmene zakona koje je predložio URS neće ništa bitno da promene - promeniće se struktura prihoda, nabolje, ako mene pitate.

Opštine i sada imaju veliku slobodu u vođenju poreske politike kod poreza na imovinu, kao i kod utvrđivanja taksi i naknada. Lično mislim da im tu slobodu treba ograničiti kada se radi o taksi i naknadama, jer se to često svodi na klasično reketiranje, a firme nemaju kome da se žale. Dakle, mislim da treba utvrditi zajediničke kriterijume na nivou Republike, a opštinama ostaviti da utvruđuju iznos i naplaćuju potraživanje. U suštini, jedino ostaje pitanje poreza na dohodak - da li opštinama treba dati mogućnost da određuju iznos poreske stope? Argument za "Da" je jak - poreska konkurencija, ali problem sa time je u sistemu transfera koji direktno podriva tu istu konkurenciju.

Ako se ide na dalju decentralizaciju u smislu u kojem sam malo pre pisao (policija, prosveta, zdravstvo, socijala...), mora se naći mehanizam da se novac koji sada ide u centralni budžet prebaci opštinama. Kod prosvete postoje dve mogućnosti - per student transferi ili lokalno finansiranje. Meni je teško da vidim koji bi izvor lokalnog finansiranja bio dovoljno "izdašan" za tako nešto. Republici su ostali PDV, akcize, carine i porez na dobit, a sva tri prihoda je praktično nemoguće (ili je besmisleno i preskupo) dati opštinama na administriranje i naplatu. To znači da su per student transferi realnije rešenje. Što se zdravstva tiče, tu pretpostavljam da ostaje sistem sa Fondom RZZO, samo bi suštinski zdravstvene ustanove prešle u nadležnost opštine.

Ima neko nešto da doda/oduzme?

"Đokovićev brend" i slika sveta o Srbima

Ja spadam među one ljubitelje tenisa kojima je žao što Roger Federer nije ove godine izjednačio rekord Peta Samprasa od 7 osvojenih Vimldona, verovatno jedini rekord u istoriji tenisa koji Federer još ne drži. Gledati Đokovića i Nadala u finalu Vimbldona je stvarno bilo mučenje i poniženje najgore vrste za svakog ko je ikad video Borisa Bekera ili Pita Samprasa ili Rogera u finalu ovog ili bilo kog turnira (a ko nije napaljen na "Noleta Srbina" i njegovo "pokoravanje sveta" i "brendiranje Srbije"): dvojica drvoseča i snagatora koji se takmiče ko će jače da udari bekend sa obe ruke, ko će više da se prodere tom prilikom, ko će brže da trči i ko će da izdrži više u razmeni udaraca sa osnovne linije na travi, dok sačeka da onaj drugi pogreši! Pobednik Vimbldona koji je tri puta (dobro ste pročitali, tri puta) izašao na mrežu posle servisa tokom četiri seta finala - ništa vam bolje od tog užasavajućeg fakta ne svedoči o tužnoj dekadenciji teniske igre (jedino gore što nas je moglo snaći bilo bi da je Andy Murray prošao u finale. Slava Bogu, makar toga smo ostali pošteđeni - jedan je morao da ispadne u polufinalu)!

No, ovo je samo prvi, i priznajem subjektivni razlog što meni oduševljenje Đokovićem izgleda malo kao stvar lošeg ukusa. Naravno, ukusi su različiti, i ljudi mogu više voleti drvoseče i snagatore nego genije. Čovek je prvi igrač sveta i to se mora poštovati, šta god da mislite o njegovom stilu igre. Okolnost koja je meni mnogo relevantnija je da se on petlja sa političarima u Srbiji, što je em neukusno i glupo, em licemerno. Čovek koji sedi u Monte Karlu da ne bi plaćao srpski porez ima preko svog oca ambiciju da upravlja teniskim savezom Srbije, i ima Vuka Jeremića za najbližeg saradnika! To otkriva da je reč o osobi bez integriteta, ili u najboljem slučaju o neiskusnom klincu koji je dozvolio da bude izmanipulisan i iskorišćen od strane političara.

Stvar koja ostavlja najgori utisak je sveopšta politizacija Đokovićevog sportskog uspeha među medijima i inteligencijom - vera da je on nekakav "ambasador Srbije" koji će da "promeni sliku sveta o nama" (sa jedva prikrivenim starim jedom na "medijsku satanizaciju svega što je srpsko" i "nepravedne i ničim izazvane sankcije" u pozadini). U ulozi pravog antičkog horovođe ove kolektivne gluposti našao se po mom mišljenju "marketinški stručnjak" Voja Žanetič, čiju dubinsku mudorost o značaju Novaka Đokovića za srpsku stvar B 92 prenosi:

Vrednost brenda Novaka Đokovića je neprocenjiva. Posebno za Srbiju, kojoj on neverovatno pomaže, da ljudi, domaći i strani, o njoj misle bolje nego ranije. U budućnosti će vrednost njegovog brenda biti matematički zbir svih profita proizvoda, usluga i teritorija povezanih s njegovim imenom i likom.

Prvo, koja će to "teritorija" da prosperira od Đokovićevih pobeda i kako? Možda Monte Karlo? Ili će, očarani njegovim dvoručnim bekendom, strani investitori kao hipnotisani da pojure u Srbiju kakva jeste? Bez obzora na propise, regulative, poreze, pljačku, korupciju, krađu, inflaciju?

Dalje, koji domaći idiot bi o Srbiji kao zemlji mislio bolje samo zato što je neki dečko koji se preziva na "ić", a živi i plaća porez u Monte Karlu, pobedio na Vimbldonu? Šta je "Srbija", tj bilo ko od nas zaslužan za teniski uspeh Novaka Đokovića? On je čovek sa imenom i prezimenom i karijerom koji je postigao to i to, zahvaljujući svom talentu i upornosti kao i vremenu i ogromnom novcu koji su njegovi roditelji uložili u njegovu karijeru. Šta to govori, bilo dobro bilo loše, o nama ostalima? Ako išta, čovek može da misli samo gore o "Srbiji", kad se suoči sa ovom provalom primitivnog kiča i politizacije tenisa koju gledamo danas.

Ali, još zabavnije je pitanje zašto bi stranci mislili nešto bolje (ili nešto gore, svejedno) o Srbiji samo zbog Đokovića? Sama ideja o nasušnoj potrebi popravljanja slike sveta o nama je prva indikacija zaraženosti naci-virusom: Žanetić misli da svet nepravedno mrzi Srbe, i da bi Novak Đoković, mladi uglađeni teniski šampion, sa dobrim manirima i još boljim engleskim, mogao da svetu otvori oči, da vide "da mi Srbi nismo najgori divljaci", takoreći da ih navede da se pokaju zbog nepravednog tretmana kome su "nas" izlagali godinama. To govori da Žanetić živi i dalje u tom balonu petparačkih mitova Miloševićeve Srbije, u skučenom palanačkom, odbramenom sindromu "ugroženosti" i panike od zlog "sveta".

Ovde imamo sličnu vrstu podvale kao i sa kontroverzom oko toga kome i čemu se sudi u Hagu. Neobavešten čovek bi pomislio da se sudi(lo) pojedincima koji su bili na istaknutim političkim i vojnim položajima i koji su, većina njih, bili odgovorni za strašne ratne zločine. Neki zdravorazumski naivko bi čak pomislio da nema ništa loše da se takvim likovima sudi, pa makar i u inostranstvu. Ali, nacoši su bolje obavešteni: oni znaju da se ne sudi Miloševiću, Karadžiću, Mladiću i ostalim zlikovcima nego se sudi "srpskom narodu". I haški sud je zato "antisrpski". Ja se jako bojim da cela ta neuroza da se o "Srbiji bolje misli u svetu", makar uz pomoć Novaka Đokovića, nema mnogo veze sa Srbijom i Srbima, nego opet sa politikom. Kao što priča o antirspkom haškom sudu nije tu da bi branila "Srbe", nego Miloševićevu politiku i njegov ratni projekat, tako i briga za sliku sveta o Srbiji nije briga za "Srbiju" nego za isti propali politički projekat.

Ja poslednjih nekoliko godina živim na Zapadu. Nikad se još nisam sreo sa nekom osobom koja bi me diskriminirala ili gledala popreko zato što sam Srbin. Ili tražila da objašnjavam šta sam radio 1990'ih. Naprotiv, i kad se pitanje Srbije pokrene, to je uvek neka paternalistička briga i saučestvovanje sa našom nesrećom i zadovoljstvo što se više ne puca. Na to ja najčešće odgovaram da se nama nije desila nikakva "nesreća" i da se kod nas nije "pucalo", nego da smo sticajem nesrećnih istorijskih okolnosti izabrali ludog diktatora koji je uništio zemlju, uključujući četiri ili pet ratova. I da svako snosi odgovornost za svoje postupke, pa i "mi", tj "Srbi". Tako nam je kako nam jer smo bili glupi. Što kaže pokojni Đinđić, to ne može besplatno.

Stvar koja mene najviše intrigira je zašto ljudi imaju potrebu da rehabilituju to, da se izbore da neko na Zapadu bolje misli o Srbiji 1990ih nego što misli (ili čak o današnjoj Srbiji). Ja volim čak i kad neko kaže zaoštreno "vi Srbi ste uradili to i to 1990ih" jer sam ja to uvek govorio. Ako ima mesta za ljutitu reakciju, onda je to što neko mene, pristojnu osobu stavlja u isti koš sa psihotičnim ubicom, blakanskim kasapinom, a ne što kasapina krivi za njegova nedela. Ali, bojim se da Žanetići ostale horovođe ne misle na to, jer to svaki normalan čovek vidi, i tu nikakva posebna filozofija nije potrebna, a najmanje brend Novaka Đokovića. Oni hoće da se bolje misli o kasapinu, samo ne bi baš da to tako javno kažu. Ili da se malo "uravnoteženije" misli o njemu i onome što je uradio, da se jednako valorizuju i ustaški i balijski zločini nad Srbima itd.

Ja nemam potrebu da popravljam sliku o Miloševiću, sa Đokovićem ili bez njega. Mislim da je dobra i zdrava stvar da ljudi u svetu imaju istu predstavu o "Srbima" kakvu su imali do sada. Ona je, ako išta, suviše blaga u odnosu na karakter režima koji je ovde vladao, i karakter njegovih nedela. Niko ne mrzi "Srbe", to je čista glupost koju podmeću advokati zločinaca da bi ih opravdali, i svakog Srbina učinili odgovornim za njihova sopstvena nedela. Kao i slučaju Haga, oni kažu "nepravde i satanizacija Srba", a zapravo misle "nepravde i satanizacija Miloševića i njegove politike". Bilo bi dobro kada obični, normalni ljudi koji nemaju ništa sa tim, ne bi nasedali ni na jednu ni na drugu podvalu. Kad bi navijanje za Novaka Đokovića (ako već imaju toliko loš teniski ukus:)) mogli da svedu na prosti, seljački, predrasudni provincijalizam: "naš čovek pa navijam za njega", kao što manje-više svi ljudi i narodi u svetu najčešće rade. Ne Đoković brend, ambasador srpske istine u svetu, i politička ikona.

Ratko Mladić

Pre nekoliko nedelja Slaviša je preneo tekst Borislava Ristića povodom hapšenja Ratka Mladića, Neke informacije koje su isplivale posle tog hapšenja, a koje nisu bile u žiži javnosti, potvrdile su dramatično moju i Ristićevu staru tezu o srpskom nacionalizmu 1990ih kao poslednjem, malignom stadijumu komunizma, i o zločinima i politici rata 1990ih kao nastavku politike etničkog i klasnog čiščenja iz 1940ih.

Ispostavilo se da je "heroj Ratko Mladić" oduvek zapravo bio komunista i dobar Titov đak. U jednom intervjuu posle hapšenja kaže da on jeste bio komunista ali da mu nisu smetale kokarde koje su nosili njegovi vojnici.

Istovremeno, pogledajte kako nacistička rulja na Gazimestanu, na parastosu palim u Kosovskoj bici, zviždi Kralju Aleksandru i skandira Ratku Mladiću. To su isti oni koji nazvaju Leku Rankovića "četnikom sa petokrakom" i koji bi svakako dočekali kao heroja komunističkog aparatčika Dobricu Ćosića. A kao mesiju "četničkog vojvodu republikanca" iz Haga. A kojima je Aleksandar Karađorđević izdajnik. To vam je tajna srpskog nacionalizma.

Skaska o decentralizaciji

Moje lamentiranja iz Blic Novca koji ne izlazi u veb izdanju.

Dug je spisak dobrih i korisnih ideja koje su u Srbiji potrošene, izvitoperene i bačene u smeće nakon jednokratne dnevno-političke upotrebe. Ovih dana to se dešava sa decentralizacijom. Iako je Fiskalni savet rekao da je novoizglasani koncept decentralizacije koji sa decentralizacijom ima veze baš kao i vojvođanska autonomija sa autonomijom, rasipan i da će nas dovesti u problem, stigao je odgovor da Savet ne zna svoj posao. Baš kao što nisu znali razni drugi saveti, nezavisne institucije, poverenici i drugi entuzijasti koji statiraju kao četvrta grana vlasti, između instrumentalizacije i ponižavanja.
Elem, krenula svom silinom predizborna decentralizacija, kao nekoć i predizborne akcije, predizborne strane direktne investicije, predizborni dinar, predizborni štagod ti padne na pamet. Krenuli da je promovišu centralisti, ali u dijalektičkoj Srbiji to i nije neki problem. Ako je autonomija Vojvodine to da idete po mišljenje u Novi Sad umesto u Beograd, zašto bi bio problem da načelnici opština i dalje nastave da idu po mišljenje u Beograd, ali da imaju nešto više sredstava na raspolaganju. Nigde ni govora o istinskoj decentralizaciji koja podrazumeva vraćanje ovlašćenja, imovine, novi izborni zakon koji će gradonačelnike lišiti uloge pajaca partijskog rukovodstva, nigde vertikalne i horizontalne konkurencije nivoa vlasti, nigde fiskalnog federalizma kao glavne poluge razvoja. Nema toga jer to znači razvlašćenje partijskih elita, demokratiju bližu građanima, manje resursa u rukama države. Ko bi sekao granu na kojoj sedi?
I bila bi to još jedna priča iz arsenala pucanja u sopstvene noge koje je zaštitni znak kolektivnih izbora u Srbiji koji nas vode ka liderstvu u siromaštvu, da nema još jedne stavke koja, hajde da budem subjektivan, mojoj malenkosti ide na živce. Reč je o jednoj užasnoj zameni teza, o svesnom potpirivanju netrpeljivosti prema Beogradu, verovatno zato što su istrošeni silni neprijatelji koji su sprečavali da naš našminkani socijalizam zablista u punom sjaju.
Poznata je teza do odoše sve pare u Beograd. Ja samo ne vidim kako. U sistemu gde se novac vraća opštinama po broju stanovnika, očigledno je da razvijeni Beograd finansira nerazvijene opštine. Drugo, notorna je činjenica da kako se od Beograda putuje ka nerazvijenim krajevima poreska evazija počinje da bode oči, da bi u nekim opštinama za koje se ističe da imaju nezaposlenost od gotovo 50% poreska evazija prestala, a počeo potpun raspad fiskalnog suvereniteta Srbije. Situacija tu neodoljivo podseća na nekadašnje Kosovo gde se zbog mira u kući tolerisalo stanje raspada institucija države. Dakle, pre će biti da zbog poreske evazije upravo građani Beograda finansiraju opštine u kojima je takva praksa legatimna, nego obrnuto.
Neko može reći, pa institucije Republike su u Beogradu. I šta sad, najveći deo troškova nije u Beogradu. Penzije se dotiraju u celoj zemlji. Zdravstvo takođe. Obrazovanje takođe. Socijalni programi takođe. Običan Beograđanin kada se susretne sa Republikom u Beogradu ne vidi nikakve prednosti toga što je grad bogatiji. Čeka ga isti tretman, iako u proseku više doprinosi Republici od ostatka zemlje.
Vrlo često se ističe šta sve postoji u Beogradu, a nema drugde, a zaboravlja se koliko je prestonica veća od većine drugih gradova u Srbiji. Umesto da se govori o broju bioskopa ili pozorišta, bolje je govoriti o njihovom broju po glavi stanovnika, baš kao i kada je reč o drugim stvarima koje se paušalno navode kao ilustracija neodrživosti privilegovanog položaja Beograda. Zaboravlja se i koliko je kapitalizam u Beogradu pustio jače korene donoseći mu najlepše plodove. Niko nije terao strane kompanije da otvaraju svoja predstavništva i da ulažu u Beogradu. One su to same odabrale.
Još jedna zabluda je o visokim platama. Izgleda da je samo Beograd stekao svoje blagostanje otimačinom. Kako inače objasniti da visoke plate nisu rezervisane samo za Beograd nego i za neke manje i veće opštine? I gde je ta velika razlika? Pa razlika Novog Beograda, kao opštine sa tradicionalno najvećim platama i najsiromašnijih opština je manje od tri puta. Ovo nikako nije ogromna razlika.
Sve u svemu, ako neko treba da traži istinsku decentralizaciju i da joj se raduje to je upravo Beograd. Decentralizacija bi Beogradu omogućila da ima bolje škole, bolje zdravstvo i još ko zna šta drugo. Ali nije to poenta ove priče. Poenta je da je decentralizacija interes svih građana Srbije jer znači bolju vertikalnu podelu vlasti. Ali ovo, nažalost trenutno nije na dnevnom redu. Ne uklapa se u postojeći sistem partijskih vrednosti.

Deficit je ljudsko pravo!

Grčke mere štednje mogu da ugroze ljudska prava, kažu eksperti Ujedinjenih nacija.

I ako ne čitate link, ne radi se o ozbiljnim stvarima, ne o slobodi od neke državne prinude, već o klasičnim UN, kreiranim, pozitivnim pravima, pravu da vam neko drugi obezbedi stan, hranu i iznad tržišnu platu.

Grčki program

Mnogo se priča i piše o merama štednje vlade Grčke, ali retko ko detaljno navodi konkretne mere koje Grci treba da usvoje.

Ako vas zanima o čemu se tačno radi, pogledajte Letter of Intent, od kraja februara 2011. godine, koji su Grci dogovorili sa MMF-om.

Državna deca

"Jedno dete za mamu, drugo za tatu, treće za državu."

Neverovatno. Nadam se samo da će ta država da pošalje nekoga da menja pelene. Mislim, ako je već državno dete, red je da ga oni održavaju...

Investirajte u Severnu Koreju

Komentator Srđan, u komentaru na prethodnu vest, daje link na sajt severnokorejske SIEPE (ili neke već slične službe). Pošto se radi o stvari koja je suviše zanimljiva da bi završila u kometarima, evo kako severnokorejanci privlače investitore:

Lowest labour cost in Asia.

Highly qualified, loyal and motivated personnel. Education, housing and health service is provided free to all citizens. As opposed to other Asian countries, worker's will not abandon their positions for higher salaries once they are trained.

Lowest taxes scheme in Asia. Especially for high-tech factories. Typical tax exemption for the first two years. 

No middle agents. All business made directly with the government, state-owned companies. No middle agents.

Stable. A government with solid security and very stable political system, without corruption. 

Full diplomatic relations with most EU members and rest of countries.

New market. Many areas of business and exclusive distribution of products (sole-distribution).

Transparant legal work. Legal procedures, intellectual rights, patents and warranties for investors settled.

Od mnogo učenja može da se poludi, a i onako je rad stvorio čoveka

Piše Politika:

Северна Кореја је затворила своје универзитете на десет месеци и послала студенте на рад у фабрике, на поља и градилишта у настојању да подстакне своју привреду, пише британски лист Дејли телеграф.

Vezano za to, evo jednog demotivacionog postera:

Dve stvari vezane za američki Ustav

Prvo, Vrhovni sud je presudio da je kalifornijski zakon kojim se regulišu nasilne video igre neustavan.

Drugo, neke demokrate tvrde da je limit na javni dug neustavan i da predsednik treba prosto da ga ignoriše.

Machete

Kad je Slaviša pomenuo Lindsey Lohan, setio sam se da sam hteo da prokomentarisem film Machete. U suštini, radi se o tipičnom Rodrigezovom filmu, sa mnogo besmislene (ali vrlo zanimljive) akcije i nasilja, u kojem glumi jedno 8 poznatih glumaca.

Međutim, meni je film bio posebno zanimljiv jer daje dobar (a moguće i tačan) prikaz veze između politike (posebno pitanja imigracije i borbe protiv droge) i narko dilera.

Ukratko, glavni lik (koga igra Danny Trejo) se u filmu bori protiv koalicije koju čine meksički šef narko kartela (Steven Seagal), član teksaškog Senata kome je osnovno političko opredeljenje borba protiv ilegalnih imigranata (Robert De Niro) i lokalni američki "patriota" koji sa svojim ljudima patrolira granicom i ubija Meksikance koji je prelaze (Don Johnson). Zaplet je, otprilike, da pomoćnik Roberta De Nira angažuje Treja da izvrši (neuspešni) atentat na De Nira, kako bi mu povećao šanse za reizbor, a da Treja uhapse i pokažu narodu šta u Americi rade meksički imigranti. De Niro, sa svoje strane, obećava da će, nakon što bude reizabran, da izgradi zid prema Meksiku, sa unapred dogovorenim mestima kuda će Seagal (i samo Seagal) moći da švercuje drogu u Ameriku. Međutim, oni ne shvataju da su se zakačili sa pogrešnim čovekom, bivšim "federalesom", kojem je Seagal i od ranije "dužan". Tada kreće prolivanje krvi i sečenje udova, doduše ništa nalik na Planet Terror.

Još neki od glavnih likova su žena koja organizuje prihvat ilegalnih imigranata (igra je Michelle Rodriguez), inspektor američke uprave za imigraciju (Jessica Alba), Trejov brat lokalni sveštenik (Cheech Martin), a epizodnu ulogu igra i već pomenuta monetaristkinja (to je valjda dženderizovan "monetarista") Lindsey Lohan.

Evo trejlera:



Uzgred, za sve one koji su odgledali film i pitali se "Čekaj, Jessica Alba se po prvi put skinula gola zbog ovog filma?", evo odgovora:

But what looked like a naked shot of the star has been found to be fake and new photographs show Alba was actually wearing underwear, which was later digitally removed. 

.

Lindsay Lohan, monetarista

Na twitteru.

Najprazniji zakon ikada

Voilà - Zakon o mladima.

Zakon u kojem ništa nije obavezno, sve može, a opet ništa ne mora. Materijal možda dostojan novinskog članka. Evo tipičnog člana:

Сви, а посебно субјекти омладинске политике, подстичу и подржавају јачање свести о значају младих и друштвене улоге младих кроз реализацију омладинске политике, друштвено оснаживање у циљу остваривања добробити младих, промоцију и заштиту њихових интереса, потреба и могућности за активно учешће у друштву.

Kad smo već kod besmislenih zakona, evo još jednog - Zakon o optičkim diskovima, kome je izgleda cilj da spreči pirateriju. Grohotom sam se nasmejao i startovao micro torrent.

Čemu koalicija?

Pitanje je sledeće - zašto su naprednjaci napravili koaliciju sa Karićem i Vulinom?

Mislim, jeste da naši birači imaju pamćenje vinske mušice, ali da li naprednjaci zaista misle da njihovi povici na tajkune koji su opljačkali narod odzvanjaju istom snagom kada pored njih na bini stoji supruga jednog takvog tajkuna? Šteta dakle postoji, tek će to politički protivnici da eksploatišu kada počne izborna kampanja, a korist mi je apsolutno nejasna.

Slično važi i za Vulina. Ja čak mogu i da zanemarim to što je bio u JUL-u - koliko god da je bio iritantan, ipak ga ne pamtim po nekim skandaloznim potezima. Ali, slušao sam ga nedavno na radiju i ono što čovek priča ne verujem da će pomoći naprednjacima. Evo šta im kaže program, na primer:

ПС своје постојање темељи на марксизму као и другим учењима и идеологијама којима се
ослобађа човек, и успостављању социјалистичких друштвених односа. 

I sad, imate koaliciju partije koja se zalaže za "uspostavljanje socijalističkih društvenih odnosa" i partije koju vodi čovek koji je prototip domaćeg kapitaliste koji se obogatio na sumnjivim dilovima sa državom. Šta će to naprednjacima, uopšte mi nije jasno. Jel neko ima neko razumno obrazloženje?

Ekonomisti o fiksnom kursu

Pošto se ovde ubih od objašnjavanja zašto je fiksni kurs najbolje rešenje, B92 koji nas povremeno prenosi, kaže da nijedan domaći ekonomista ne podržava ideju fiksnog kursa. Sve je poteklo od Stevea Hankea, koji je prošle nedelje rekao sve ono što ja ovde pišem o fiksnom kursu, uz još jedan ubedljiv argument:

“Kada je Bugarska uvela valutni odbor, za samo mesec dana kamatne stope pale su za oko osam odsto."

Zašto su onda domaći ekonomisti protiv? Pavle Petrović daje standardno obrazloženje da plivajući kurs daje elastičnost i olakšava prilagođavanje u slučaju šokova. To je jasno, ali problem je u tome što su koristi od toga mnogo manje od štete koju visoka i nepredvidiva inflacija i dalje nanosi ekonomiji. Pogledajte samo kako ovo zvuči:

Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, takođe je ubeđen da je monetarna politika ciljane inflacije mnogo bolja za Srbiju od fiksiranja kursa.

Ciljana inflacija! Centralne banke koje ciljaju inflaciju ciljaju je u desetniku procenta: 1.8%. U Srbiji se ciljanje svodi na nagađanje guvernera šta će biti sa inflacijom. Svakog meseca NBS izlazi sa različitim prognozama, u rasponu od 5 do 15%, i to uvek uz ograđivanje od bilo kakve odgovornosti za tu stopu jer inflacija po njima zavisi od nekih viših sila. I to je bolja politika od fiksnog kursa, koji sa sobom osim stabilnog kursa donosi i evropsku stopu inflacije?

Boris Begović daje političko-ekonomski argument:

“Uvođenje valutnog odbora je možda moguće u uređenim baltičkim zemljama gde je moguće napraviti znatna fiskalna prilagođavanja, ali ne i na Balkanu”, smatra Begović.

Problem je što se ovaj argument u Srbiji uvek može upotrebiti. Ako se zaustavimo na njemu onda nikada ne treba smanjiti javnu potrošnju, liberalizovati, privatizovati, jer uvek ima političara, interesnih grupa ili glasača koje će biti protiv. To je možda objašnjenje zašto Srbija danas nema fiksni kurs, ali nije normativni argument za ili protiv fiksnog kursa. Osim toga i kao pozitivno objašnjenje je sporno, jer je fiksni kurs itekako moguć na Balkanu: Bugarska, Crna Gora i Bosna sve još od 1990-ih imaju ili fiksne kurseve ili eurizaciju.

Ova dva su legitimna argumenta, sa pogrešnom procenom troškova i koristi. Ali zato predsednik saveza ekonomista, kako banana republici i dolikuje, nastavlja da pokazuje elementarno nepoznavanje oblasti:

Dragan Đuričin, predsednik Saveza ekonomista, takođe smatra da je uvođenje valutnog odbora potrošena ideja. On je zagovarao stav da monetarna politika mora da ima nekoliko ciljeva i da osim ciljanja inflacije, Narodna banka mora da obezbedi i stabilan kurs, ali i da utiče na povećanje zaposlenosti.

Stabilan kurs, ciljana inflacija i povećanje zaposlenosti -- od ova tri cilja kredibilno se može izabrati samo jedan. Ciljati zajedno bilo koja dva od ova tri je nemoguće u teoriji, mada u praksi ima centralnih banaka koje se prave da to rade. A ciljati sva tri zajedno je van diskusije čak i u praksi.

Sve u svemu meni i dalje nije jasno zašto su domaći ekonomisti protiv fiksnog kursa. Iako je potpuno jasno zašto su NBS i poslovne banke protiv.

O'Reilly i Stossel

Mnogo dobrih stvari se u poslednje vreme dešava sa američkim konzervativizmom. Ako samo uporedite predsedničke kandidate Mitt Romney je u prethodnoj kampanji bio možda najtržišniji od svih ozbiljnih kandidata (Huckabee, Giuliani, McCain). Sada je taj isti Romney najveći etatista u poređenju sa ostalima (Pawlenty, Bachmann, Gary Johnoson, Ron Paul, Herman Cain.) I Ron Paul ovog puta igra mnogo ozbiljniju ulogu nego u prethodnoj kampanji.

Ali pre nego što izjednačite konzervativce sa libertarijancima, pogledajte ovaj video iz prošle nedelje, gde Bill O'Reilly i Ann Coulter, vedete Fox Newsa i konzervativnog javnog mnjenja, ismevaju Rona Paula, a libertarijanac John Stossel ga brani. Posebno O'Reilly pokazuje da u ekonomiji neznanje često ide u paru sa intervencionističkim instinktom. Video traje oko 7 minuta i što se više bližite kraju to je bolje.

Dobro došli u Zemlju igračaka

"Priča o igračkama" i "Zemlja igračaka" su poznate priče koje su pretočene u animirane filmove, kojima se raduju i deca i odrasli širom sveta. Ono što je manje poznato je da Zemlja igračaka (koja je u svetu poznata pod drugim imenom) zaista postoji, i u kojima se svi građani te zemlje igraju manje ili više neobičnim, ali vrlo interesantnim igračkama. Neke od najinteresantnijih beleži i ovaj pregled.

1. Komplet "Mali faramceut" - model Galeničar 11. Hit igračka ove sezone, lansirana od nekada Svevodećeg Proizvođača Superigračaka tokom 1990-ih koji se na velika vrata vratio na tržište. Svi građani Srbije dobili su priliku da se za samo 7 EUR godišnje igraju Malog farmaceuta. Najbolji igrači, njih više stotina postali su plaćeni istraživači koji nameravaju da lansiraju Galeničara 12.
2. Ćuhu-ćihu-čihu-ću. Najdraža igračka koja je popularna već decenijama. Godišnja pretplata na nju je manje-više stabilna i ove godine iznosi 23 evra i ne donosi išta osim prava da se učestvuje u korišćenju igračke. Ona predstavlja svojevrsni put u istoriju železnice, kao u retko kojoj zemlji po jedinici novca se dobije neverovatan period korišćenja usluge. Posebna prednost ove igračke je što uključuje besplatne sedmične ili mesečne burleske.
3. Mrkelja. Ova egzotična igračka uveseljava građane Zemlje igračaka već decenijama. Zbog neverovatne prodaje poslednjih godina nema više visoke pretplate, ali je zato ulaznica u koridorski park Mrkelja nešto viša nego u sličnim parkovima koji nude mnogo bolju putnu mrežu, ali ne nude ni blizu kreativne proizvode poput poluautoputa, otvaranja glavnog raspona mosta, otvaranja puta u poljani i sličnih dodataka. Iako se zatvaranje starog koridorskog parka najavljuje već godinama, kao i njegova zamena novim, sve su prilike da će obožavaoci Mrkelje još godinama uživati u jedinstvenom koridorskom parku.
4. Fabrika autića. Omiljena igračka dečaka svih godina. Sve su prilike da su građani Zemlje igračaka samo na razvoj ove fabrike potrošili najmanje po 150 evra u poslednjoj deceniji. Teško je utvrditi tačan iznos jer je zbog neverovatne popularnosti autića kakvi su se nisu mogli naći nigde u svetu bilo otvoreno mnogo različitih mesta za prodaju - na otpadima, u bankama i na više mesta u upravi Zemlje igračaka. Trenutno se odustalo od starih modela, ali građani i dalje povremeno uplaćuju jednokratne pretplate.
5. Gradiša. Trenutno još nisu poznati troškovi ove najnovije igračke koja je reakcija na u svetu poznate lego kocke. Kao i uvek očekuje se da će biti skupa, ali dugotrajna i sa najrazličitijim dodacima.
6. Perpetum mobile. Igračka iste firme koja je razvila Imaginarijum 1000. Za sada se ne može tačno projektovati kolika je godišnja pretplata, ali probni modeli ZA/Ne VA i NI/BE pokazuju da će se po komadu prodavati za ne manje od 0,1 dinara, odnosno najmanje 0,4 dinara sa svim dodacima, s tim što je lot za kupovinu samo jednog probnog modela barem 100 jedinica.

Pored ovih skupljih modela igračaka postoje i oni jeftiniji. Za sada se naročito istakao jedan pionirski podhvat.

7. Imaginarijum 1000. Jedna od najpopularnijih igračaka nije koštala ništa eksperte koji su je razvijali, ali im je donela veliku popularnost u Zemlji igračaka. Problem sa Imaginarijumom 1000 je što se pokazao neispravnim i danas ga oni koji ga još uvek koriste zovu Imaginarijum 40 jer mu je to akcijska cena.

Očekuju se dalja istraživanja ove jedinstvene i u mnogo čemu zanimljive zemlje.

Švajcarci nevaljalci

Mnogo je prašine oko kredita indeksiranim u švajcarskim francima. Kao i uvek u zemlji Srbiji, sve što trenutno nije popularno se reguliše ili zabrani i rešen problem. Međutim, ističe se da mnogi koji su uzeli kredite indeksirane u švajcarcima nemaju izlaza i da nakon nekoliko godina imaju glavnicu koja je u evrima veća, a rate za kredit su skočile i preko 50%. Sve u svemu opšta kuknjava.

Prva i osnovna stvar je da niko nikoga nije terao da se ovako zadužuje. Svako ko se zaduživao na ovakav način trebao je uložiti minimum napora, pa bi saznao da odnos švajcarkog franka i evra ili bilo koje dve valute nije uklesan munjomu kamenu nego je podložan promenama. Ako je prosečan korisnik kredita za kupovinu cipela utrošio veći napor prikupljanja informacija nego za kredit za stan, onda je tu reč o bahatosti prema samom (samoj) sebi. Isto važi i za LIBOR na CHF. Na kraju krajeva, sve dok je u početku ovakav kredit bio realno jeftiniji nego kredit u evrima niko se nije bunio što je tako. Ni korisnici koji su potrčali, ni građevinska industrija koja je ušla u balon, ni veliki majstor šarenih laža i ozbiljnih ekonometrijskih analiza.

Drugo, banke nude mogućnost prelaska na indeksaciju u evrima. Banke nude i mogućnost da se uradi refinansiranje kredita. Banke nude i mogućnost da se aktivira hipoteka i odustane od kredita. Prva opcija je bila pametna u vreme najveće sreće zbog niskih rata. Sada je krajnje glupa, jer prelazak sa švajcarca na evre ima smisla samo kada je švajcarac relativno slab, a ne relativno jak u odnosu na evro. Druga opcija je takođe o.k. ako neko smatra da ga banka "pljačka" jer izgleda da su one u našoj javnosti manje-više sve razbojnici. Međutim, vrlo brzo se vidi da to nije baš slučaj, jer bi se onda ta opcija koristila masovnije. Dakle razlike u uslovima su vrlo male, tako da se na kredit koji je u proseku 50-ak hiljada EUR ne isplati takva složena transakcija zbog troškova koji ju prate. Treća opcija je takođe realna, ali je vezana sa konformizmom. Ako je vrednost stana manja od obaveza po kreditu, a posebno ako je vrednost slične nekretnine znato manja od obaveza po glavnici, odustajanje od kredita i aktiviranje hipotke je sasvim razumna opcija. Ovu opciju bi potrošači i trebalo da koriste kao argument jer se bankama to ne bi isplatilo.

Treće, banke su nudile i nude jako mnogo instrumenata za zaštitu od ovakvog rizika. Oni koštaju kad se sve sabere, ali sprečavaju ovakve neželjene situacije. Neki od njih su: fiksna kamatna stopa, plafoniranje maksimalne kamatne stope, osiguranje koje daje pravo da se ne plaća rata u određenom periodu itd... Pametnom je ovo dovoljno.

Sve u svemu, ne vredi kukati što se Zemlja okreće oko Sunca, a posebno ne vredi plakati nad slučajevima gde postoji izlaz i gde su postojala elegantna rešenja, ali korisnici nisu hteli da ih koriste/plate. Ako im je za utehu, pretpostavljam da neće žaliti kada švajcarac bude krenuo da slabi, njihova rata počela da se topi, kao i glavnica, sve izraženo u evrima. A to će se desiti pre ili kasnije, dug je period otplate kredita. Moja preporuka svima njima je da urade preindeksaciju, ali onda kada švajcarac padne u odnosu na evro jer će tada najbolje proći. Ali znajući psihologiju mase, retko ko će to tada uraditi jer će većina misliti da su konačno ispali pametni i da je sve došlo na svoje.

Ko stoji iza Čelsi Hendler?

U čuvenom Fejsbuk statusu Dragana Šutanovca o američkoj komičarki koja je ismevala Srbiju nalazi se i zrno teorije zavere:

"Cela zamisao i jeste bila da nas sve iznervira i izazove..."

Ja ipak mislim da joj je cela zamisao bila da bude smešna. Ne znam da li je uspela ili nije, ali prilično sam siguran da joj je to bila cela zamisao.

Zašto su plate male?

Čak je i Marks razumeo ekonomiju bolje od Dragana Đilasa. Marks je mrzeo kapitalizam i što iz mržnje što iz literature nekako sklepao teoriju po kojoj kapitalisti potkradaju radnike kada im određuju platu. Ali i prema Marksu, to je bila zakonitost sistema. Poslodavci to ne rade zato što su bezobrazni, nego zato što ih borba za opstanak na tržištu primorava da plaćaju najmanje što mogu. Kapitalistu koji bi izašao iz sistema i na svoju ruku plaćao više, konkurencija bi brzo progutala. Zato Marks nije krivio individualne poslodavce nego sistem.

Đilas ide korak nazad i krivi individualne poslodavce: plate su male, vrlo jednostavno, zato što su poslodavci bezobrazni.

Šta određuje visinu plata u jednoj zemlji? Marks je bio u pravu da visina plata nije individualna odluka nego sistemska posledica, ali to bi bilo to. U svemu ostalom je pogrešio, kao recimo u predviđanju da će plate dalje padati, dok su one ustvari već i u njegovo vreme spektakularno rasle i tako nastavile do danas. Ekonomisti znaju vrlo dobro, još od tog vremena, da je cena rada određena kao i svaka druga cena, graničnom produktivnošću rada. Plata novog dodatnog radnika ne može biti veća od doprinosa koji taj novozapošljeni radnik daje ukupnom prihodu firme.

Jednostavnije rečeno, plate zavise od produktivnosti rada. Plate se po zemljama radikalno razlikuju zato što se radikalno razlikuje i produktivnost. To objašnjava zašto postoje zemlje sa "jeftinom" radnom snagom u koje i dalje niko ne ide da investira -- jeftina radna snaga najčešće odslikava i taman toliku produktivnost.

Produktivnost rada, sa jedne strane, zavisi od samih radnika. Postoji dobar razlog zašto je Kristijano Ronaldo plaćen 50 miliona evra - zato što on donosi Realu, otprilike, toliko prihoda. Ali produktivnost mnogo više zavisi od okruženja u kojem firma posluje. Radnici sličnih kvalifikacija imaju veoma različite plate u Kanadi i Egiptu. I tako dolazimo do poznatih stvari. Produktivnost u zemlji je mala zato što većina firmi ima mali profitni potencijal, a to zato što je sa jedne strane opterećena propisima, regulacijama i dažbinama, a sa druge zato što nema pristup stabilnoj valuti ili kvalitetnom i efikasnom sudstvu koje bi joj omogućilo da sprovodi ugovore i naplaćuje potraživanja. To su razlozi niskih plata u Srbiji. Plate u zemlji neće porasti odlukom političara ili tajkuna, nego pobošljanjem ukupnog poslovnog okruženja.

Antitrustni prepad na Google

Kompanija koja je kreirala interfejs za ovaj blog, Google Inc. uskoro bi se mogla naći pod udarom zakonskog linča zvanog antitrust. Evo šta javlja današnji Wall Street Journal:

The [FTC's] inquiry…will examine fundamental issues relating to Google’s core search-advertising business, said people familiar with the matter. The business is the source of most of Google’s revenue. The issues include whether Google—which accounts for around two-thirds of Internet searches in the U.S. and more abroad—unfairly channels users to its own growing network of services at the expense of rival providers.

Drugom rečima, opaki monopolista Google nepravedno preusmerava potrošače na svoje usluge sa konkurentskih, što je najveći zamislivi prekršaj. U tekstu se dalje kaže kako jedna britanska firma protestuje jer Google stavlja njihov vebsajt suviše nisko (po njihovoj oceni) kod pretraživanja a daje prednost sopstvenim servisima. I iznenađenje, iznenađenje - najveća žrtva antitrustnog lova na veštice iz 1990-ih, Microsoft je među žaliocima na Googlove monopolističke bahanalije. Zajedno sa još nekim kompanijama, oni se žale da Google stalno izlistava linkove ka sopstvenim sajtovima, a ne ka njihovima (tj manje nego što bi oni želeli).

Kad sam ovo pročitao, odmah mi je zazvučalo nekako poznato - to komično obrazloženje da je firma monopolista jer neće da pomaže konkurencijji nego joj odmaže uvaljujući potrošaču svoje proizvode i usluge. A onda sam se setio - slučaj Alcoa iz 1946 gde je legendarni sudija Lernd Hand osudio ovu firmu zbog monopolističkog ponašanja sa sledećim obrazloženjem:

It was not inevitable that it should always anticipate increases in the demand for ingot and be prepared to supply them. Nothing compelled it to keep doubling and redoubling its capacity before others entered the field. It insists that it never excluded competitors; but we can think of no more effective exclusion than progressively to embrace each new opportunity as it opened, and to face every new- comer with new capacity already geared into a great organization, having the advantage of experience, trade connections and the elite of personnel.

Jasno, ko ih je terao da postaju sve efikasniji, da "ne propuštaju ni jednu priliku" za zaradu i time onemogućavaju konkurenciju da se pojavi. Nema veće "barijere ulasku" nego bezobrazni monopolista koji neće da pomaže konkurenciji, nego koristi svaku priliku da joj odmogne.

Mislim da je jedina razlika u tome što sudovi, barem u Americi, danas verovanto neće pasti na ovakve idiotizme. Ali, svejedno, proces može potrajati dovoljno dugo da finansijski osakati Google. U ime potrošača, naravno.