Finansiranje odbrane i nauke

Standardna i često ponavljana priča je da se isplati davati novac za vojna istraživanja jer ona često imaju pozitivne eksterne efekte na razvoj civilne tehnologije.

Ali, šta onda reći na vest iz New York Timesa, da je najnoviji američki vojni superkompjuter napravljen od komponenti koje su inicijalno razvijene za igranje kompjuterskih igrica?

Iz lavirinta

Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj je pokrenula inicijativu "Iz lavirinta", čiji je cilj otklanjanje administrativnih prepreka za obavljanje biznisa. Ako imate neki problem, možete ga prijaviti putem formulara na sajtu.

Ja sam, moram priznati, prilično skeptičan, ali možda i nešto bude od toga. Koliko vidim, ne treba više od par minuta da se formular popuni, pa ne budite lenji.

Konačno odgovor

Dugo se već pitam šta je tačno socijalna pravda, ali mi je nekako odgovor na to pitanje uvek izmicao.

Zato sam se posebno obradovao kada sam video na sajtu Politike tekst pod naslovom "Socijalna pravda". Rekoh, evo konačno nekog konkretnog odgovora. Nisam ga baš dobio, jer i dalje nisam baš siguran šta je, ali sam barem dobio odgovor na pitanje "Kako postići socijalnu pravdu?":

Stoga, kada se kod nas poslednjih godina restaurira takvo kapitalističko društvo, socijalna pravda ne može biti zahtev koji je ostvariv bez dovođenja u pitanje samih njegovih osnova. Ona se ne može zadovoljiti nekakvom privremenom izmenom u budžetu, a naročito ne iz izvora čija je veza sa pravdom krajnje sumnjiva. Ona je nemoguća bez radikalnije preraspodele društvenog bogatstva, što znači, bez ponovnog prisvajanja onoga što je prethodno uzurpirano od same zajednice.

Znači, opet komunizam i društvena svojina. Ja sam mislio da smo to probali i da se nešto nije baš najbolje pokazalo. Mislim, nemoguće je da su svi narodi Istočne Evrope, Rusi, Kinezi, Vijetnamci baš tolike budale, da ne shvataju da se, napuštanjem komunizma, odriču i pravde, jednakosti, socijalne harmonije i raja na zemlji. Doduše, tu su još uvek Kubanci i Severnokorejanci, koji mogu da nam prepričavaju sve uspehe komunizma. Samo još da im vlast dozvoli da putuju van zemlje. Ili, za početak, da im dozvoli da koriste Internet.

Obavezno vezivanje pojasa

Rekao bih da je praksa obaveznog vezivanja pojasa u automobilu flagrantan primer kršenja ljudskih prava. Nevezivanjem pojasa mi ne ugrožavamo nikoga osim sebe. Kakvo opravdanje onda ima država da nas za nevezivanje pojasa kažnjava? Jedino opravadnje za kršenje slobode pojedinca može biti da se time čuvaju slobode drugih pojedinaca. Kretanje tvoje ruke je ograničeno položajem moje vilice. Kod pojasa to naravno nije slučaj, jer posledice svoje odluke snosi sam pojedinac.

Najviše iznenađuje to što je ova praksa sveprisutna u svetu. Ne znam za zemlju gde ova obaveza ne postoji i ne znam da igde postoji značajnija grupa koja se organizovano protivi ovoj invaziji na slobodu pojedinca. Ne bune se ni organizacije za zaštitu ljudskih prava ni pojedinci. Možda su ljudi u početku gunđali, ali su na kraju jedostavno prihvatili roditeljski autoritet države i navikli da vezuju pojaseve. Što se mora nije teško.

Obično se pretpostavlja da vezivanje pojaseva, iako mala neprijatnost za one koji ne vole, barem nesumnjivo vodi do poboljšanja bezbednosti u saobraćaju. To se verovatno uzima kao opravadnje ove politike. Jeste to malo nasilje nad slobodnom voljom, ali to je u redu jer je, eto, u krajnjoj liniji dobro za nas same. Država se roditeljski brine ne samo za kolektivnu nego i za pojedinačnu bezbednost.

Međutim, problem je što podaci pokazuju da nije baš tako. Sam Peltzman je ekonomista koji je prvi pokazao da obavezno vezivanje pojasa ustvari nema efekta na broj povreda. U SAD je obaveza vezivanja pojasa uvedena 1965. Peltzman je prvi put 1975. izmerio broj odnosno procenat smrti i povreda u saobraćaju pre i posle 1965. Zaključak je bio da obavezni pojas ništa nije promenio. Peltzman i drugi su onda nastavili sa praćenjem podataka u raznim zemljama sve do današnjih dana i stalno dolazili do istih zaključaka: obaveza vezivanja pojasa nema pozitivnog efekta. Udeo smrti i povreda u saobraćajnim nesrećama se dugoročno smanjuje po konstantnoj stopi, i ova stopa je ista pre i posle uvođenja obaveznog pojasa. Uvođenje obaveznog vezivanja pojasa nije nikakva prelomna tačka koja dovodi do značajnijeg pada.

Zašto je to tako? Ne zato što pojas nije efektan, nego naprotiv, zato što jeste. Znajući da ih pojas štiti, vozači se u saobraćaju osećaju malo lagodnije i počnu da voze automobil malo brže i malo rizičnije. Promenljiva koja se u praksi prilagodila politici obaveznog pojasa nije broj smrtnosti i povreda, nego način vožnje. Još gore, stradali u saobraćajnim nesrećama su nadproporcionalno postali ostali učesnici u saobraćaju: pešaci i biciklisti. Vozači su, verovatno ne sa predumišljajem nego spontano i intuitivno, procenili da je rizik nepažljive vožnje sada, sa pojasem, manji. U ekonomskom žargonu, pojas je doveo do toga da je cena saobraćanje nezgode (u životu i povredama) pala. A kada cena padne, tražena količina raste.

Peltzman i ostali su to pokazali podacima, ali možda je stvar jasnija kada se upotrebi jednostavni misaoni eksperiment genijalnog Gordona Tullocka. Tullock kaže, zamislite da svaki vozač na volanu ima ugrađenu zašiljenu šipku uperenu u sebe. Da li bi možda vozili malo pažljivije? Naravno. Obavezni pojas je isto to, samo u suprotnom smeru. Čini vozače samo malo nepažljivijim, zbog čega opet jednako stradaju, a uz njih još i ni krivi ni dužni pešaci i biciklisti.

Fond srpske domaćice

Mirjana Bobić Mojsilović, koju inače rado čitam, kritikuje državu što je pokojnom Šabanu Bajramoviću dala samo 100.000 dinara državne pomoći. Kako je moguće da ovaj muzički genije, kome danas svi odaju priznanje, i čija sahrana dobija obrise državne predstave, završi život u bedi, sa sto hiljada dinara pomoći (hvala što je bar ministar Ljajić pokazao ljudsku brigu za Šabana Bajramovića), a da nikome nije palo na pamet da je Šaban Bajramović zaslužio nacionalnu penziju?

Mislim da je pravilnije reći da nikome nije palo na pamet da je Šaban Bajramović zaslužio ili mu je potrebna pomoć od pojedinaca, a nikako da je zaslužio penziju, i to nacionalnu. Penzija se ne zaslužuje nego zarađuje. Penzija nije socijalna kategorija već oblik štednje. Možda je zaslužio pomoć od kolega javnih ličnosti koji su bili nešto štedljiviji, kao na primer autor teksta. MBM ustvari nevešto nameće svoju moralnu superiornost u odnosu na nas ostale koji se nismo setili da posthumno preporučimo Šabana Bajramovića za nacionalnu penziju.

Sa druge strane ministar Rasim Ljajić nije pokazao ljudsku brigu jer se ona pokazuje tako što se ruka zavuče u sopstveni novčanik, a ne tuđi. Što se mene tiče ministar je pokazao kako se neodgovorno troši novac poreskih obveznika. Jedan od mnogih problema sa "nacionalnim penzijama," bilo sportskim, naučnim ili umetničkim, je izrada kriterijuma na osnovu kojih se ove penzije dodeljuju. MBM bi mogla da kaže da je Šaban Barjamović zaslužio pomoć više od Slađane Milošević i da komisija koja ih je dodeljivala nije dobro razvila kriterijume ili ih se nije pridržavala. Komisija bi onda mogla da je demantuje, i svi bi bili u pravu, jer se u suštini ipak radi o subjektivnoj proceni pojedinca. Mogućnost zloupotrebe se krije u ovlašćenjima koja poseduju vladini službenici. Dok komisije odlučuju, jedni će dobijati previše a drugi premalo. Možda baš kao Šaban Bajramović. Jedini garant da svaki naučnik, umetnik ili sportista dobiju koliko zaslužuju jeste da se ove nacionalne penzije ukinu. Po mogućstvu retroaktivno.

Na stranu što se davanjem nacionalnih penzija sportistima, naučnicima i umetnicima diskriminišu sve ostale profesije čijim se predstavnicima u najvećoj meri ispostavlja račun, one diskriminišu i protiv pripadnika privilegovane kaste, kao što je to možda i bio slučaj sa Šabanom Bajramovićem. Ne sumnjam da je MBM ovaj tekst napisala iz najbolje namere, možda i zbog sopstvenog osećaja krivice. Mislim da bi ipak bilo daleko bolje da je u tekstu kritikovala svoju pasivnost što nije pomogla kada je trebalo. Istina je da je Šaban Bajramović najviše kriv za sopstveno siromaštvo. Možda je bio galantan dok je zarađivao pa je krajem života imao pravo da bude kivan na prijatelje što mu nisu pritrčali u pomoć kada mu je bila potrebna. Mogao je da bude i razočaran u ljude i ljudski rod generalno, ali nikako u PIO fond u koji tokom svog radnog veka verovatno nije uplatio dve flaše piva. MBM bi najviše učinila za kulturu ukoliko bi osnovala fond za siromašne umetnike koji bi se punio isključivo privatnim donacijama i koji bi vodio računa o velikanima kao što je Šaban Bajramović. Vreme je da se pređe sa reči na dela. Sama može da razvije kriterijume na osnovu kojih će pomagati umetnicima a ja ću biti prvi donator.

Stari postovi o nacionalnim penzijama, ovde, ovde, i ovde.

Društveni napredak

Tako profesor Yao Yuan, sa Renminskog univerziteta u Kini komentariše nacrt zakona u Liaoning provinciji kojim se ljudima nameće obaveza da "često pozdravljaju i posećuju svoje roditelje". Yao takođe kaže da se do sada insistiralo na finansijskoj obavezi prema roditeljima, ali da će se sada inistirati i na emocionalnoj obavezi.

Samoća u starosti je samo nusefekat politike jednog deteta. Naime, jedna od najvećih prednosti imanja više dece je što kada ostariš imaš više zabave i sigurnosti - tu su deca, unučići, praunučići i tako dalje. Ovako, država je uvela ograničenje, pa pošto roditeljima nije dovoljna pažnja samo jednog deteta, onda se njemu nameće dodatna obaveza.

Po mom mišljenju, petljanje u sasvim očigledno privatne stvari je nešto najgore što država može da uradi. U kakvim će odnosima čovek da bude sa svojom porodicom i prijateljima je najprivatnija moguća odluka. Naravno, Kina ne bi bila Kina kada bi ljudima ostavljala mesta za privatnost.

Za Jugo nostalgičare

Vlada Srbije je pre mesec dana imenovala Milenu Jokić za v.d. direktora Savezne javne ustanove Radio Jugoslavija i Ileta Kovačevića za direktora Savezne javne ustanove Jugoslovenski pregled.

Neko bi možda mogao da im javi da Jugoslavija ne postoji već više od pet godina. A šta su uopšte savezne javne ustanove, čemu služe i zašto nisu privatizovane, ne smem ni da pitam.

Igrala se deca

Marko Milošević oslobođen optužbi.

Moj problem sa ovim slučajem je što sam ceo događaj lično gledao sa terase, zajedno sa još nekoliko desetina ljudi (sve se dogodilo u glavnoj požarevačkoj ulici, a buka je izvukla ljude na prozore). Doduše, Marka nisam video, ali kažu drugi da su ga videli.

To do danas ostaje jedan od najjezivijih prizora koje sam video uživo - čovek prebijen leži na zemlji, nekako uspeva da sedne, krv mu lipti iz nosa, ušiju, a jedan od Markovih gorila se zaleće nekih desetak metara sa leđa i šutira ga u glavu. Ja sam mislio da ga je ubio.

I šta sad? Pa ništa, Marko će nam oprostiti što nas je tukao. Šteta samo što i Đinđićeva deca nisu problematična, pa da Tadić i tu uspostavi neku paralelu.

Jeftino i jeftinije

Državni sekretar ministarstva poljoprivede kaže da više neće biti jeftine hrane. Da li je ikada bilo jeftine hrane je pretpostavljam stvar subjektivne procene i relativnog bogatstva pojedinca. Ali neka bude da je državni sekretar u pravu (a nije) i da neće biti jeftine hrane jer nismo ulagali u stočarstvo kad je bilo vreme. Pitanje za njega je da li će biti jeftinije hrane i šta bi vlada mogla da uradi po tom pitanju?

P(r)overljiv izvor

Blic svakog dana objavljuje interesantne vesti o formiranju nove vlade koje dobijaju od poverljivog izvora bliskog predsedniku Tadiću, od veoma visoko rankiranog funkcionera DS ili osobe koja je direktno uključena u pregovore i slično. To je čini mi se standard u našem novinarstvu. Kao da novinari ne traže priče već im ih serviraju političari i funkcioneri. Istina je verovatno negde između, priča završava u novinama uglavnom ako postoji interes političara i novinara da se nešto objavi. Ali ko je taj sveznajući izvor? Da li je u pitanju zaista neki funkcioner koji ima želju da obavesti javnost o toku pregovora jer smatra da javnost ima pravo da zna? Da li je moguće da se Tadić i sam iznenadi kada u današnjim novinama praktično pročita transkript razgovora koji je vodio u poverenju sa par saradnika prethodnog dana? Teško. Izvori bliski Tadiću bi mogli da procure vest jednom ili dvaput bez njegovog odobrenja pre nego što bi Tadić otkrio o kome se radi i Blic ne bi imao više materijala za svojevrsni izborni feljton. Tadić verovatno sam komunicira sa Blicom ili daje detaljne instrukcije nekom saradniku šta bi trebalo da kaže novinaru istraživaču.

Jednom prilikom sam se i lično uverio kako sistem funkcioniše. Čekao sam na sastanak u vladi 2002. kada je Beba Popović predao kovertu sekretarici i rekao da se da Đorgoviću na ruke. Zaintrigiralo me je šta je u toj koverti pa sam kupio naredni broj Nedeljnog Telegrafa (koji uređuje ili je uređivao Đorgović) gde sam naišao na priču u kojoj se NT poziva na izjave poverljivog izvora. Ja naravno nisam video šta je bilo u toj koverti, ali mislim da je veoma moguće da je upravo bio materijal za priču koja je objavljena.

Ne pričam ovo da bi kritikovao Tadića ili Bebu što "cure" vesti novinarima u Srbiji. Naprotiv, u tome nema ničeg nelegalnog pa čak i nemoralnog od strane političara. Sa druge strane pitanje je da li takav način dobijanja informacija najmoralniji za predstavnike sedme sile? Da li to pomalo srozava ugled novinarstva u Srbiji? Ne znam. Ako je cilj da javnost bude obaveštena, a ne postoji drugi način da se informacija prosledi, onda je neto efekat pozitivan. Ipak moguće je da je dugoročan efekat negativan jer umesto da se bave istraživanjem pojava i događaja novinari se pretvaraju u svojevrsne portparole raznih političkih frakcija. Rezultat je da danas ne predstavlja napor zaključiti koju opciju podržavaju novine u Srbiji. Građani Srbije ustvari i ne čitaju novine već stranačke biltene. Kako je ovo opštepoznata činjenica, da li je moguće da bi novine koje bi se pridržavale nešto viših standarda mogle da računaju na stalnu publiku koja nije isključivo zainteresovana za servirane vesti? Nisam siguran. Moguće je da takve novine ne bi mogle da privuku dovoljan broj čitaoca. Sa druge strane, ako bi se svi pridržavali viših standarda i odbijali da masovno objavljuju vesti od poverljivih izvora, verovatno bi političari pristali da budu citiraniji nego što je to sada slučaj. Ukoliko je izvor naveden način izražavanja bi verovatno bio nešto suzdržaniji što bi doprinelo i razvoju pristojnije komunikacije.

Sledeći put kada čitate novine, i kada naiđete na informacije koje nudi poverljivi izvor, imajte u vidu da čitate samo ono što politička elita želi da čujete. Ja se zato trudim da ovakve informacije primam sa velikom dozom rezerve. Ipak, priznajem da su to uglavnom priče koje najrađe čitam u našim novinama.

Nekada je neophodno ne navesti izvor. Kao na primer kada New York Times nije objavio identitet sagovornika Lewis Libbyja, visoko rangiranog zvaničnika Bele kuće, da bi objavili priču u kome se otkriva identitet CIA agenta Valerie Plame. Libby je zbog laganja u vezi sa ovim slučajem kasnije osuđen na 30 meseci zatvora, ali je Buš lično dao pardon svom saradniku.

Evo nekih metoda koje koriste političari u Americi kada pričaju za medije. Političari često koriste off-the-record ili on-the-background taktike. Off-the-record je taktika kojom pružaju širi kontekst novinaru ali sa idejom da to nikako ne bude objavljeno. Savetinici za medije imaju različito mišljenje o ovom pristupu. Konzervativniji pristup je da kada god pričate sa novinarom da je sve on-the-record. Liberalniji, da će novinari, ako cene izvor, poštovati pravila. Uglavnom je tako, ali ne uvek. Obamin savetnik za medije je oterana sa kampanje jer je nezvanično jednom britanskom listu nazvala Hillary čudovištem. Imao sam prilike da posmatram Đelića dok daje nekoliko intervjua. On nezvanično pruža kontekst ali tom prilikom obavezno gasi diktafon. Koliko se sećam samo je jednom prilikom bio nezadovoljan nekim intervjuom BRE magazinu (citiran je da je rekao kako mu se povraća od neke pojave, možda korupcije, iako to nije bilo snimljeno), ali generalno nije imao problema. Mislim da su novinari uglavnom zadovoljni njegovim pristupom i da ga smatraju zahvalnim saradnikom. On-the-background takođe ima za cilj da se novinaru pruži širi kontekst priče, koji može da bude objavljen, ali ne treba da bude citiran. Često ćete u novinama naći detaljna objašnjenja nekih zakonskih predloga, koja novinar ne bi mogao sam da napiše i koja nisu pripisana nekom zvaničniku, ali je njegovo ili njeno ime sigurno navedeno u nekom delu teksta. Ovo poslednje možda pomogne i kod nas.

Zašto Ivica?

Postoji mogućnost da Ivica postane premijer. Pominju se razna objašnjenja, između ostalog, mogućnost da se svali odgovornost na SPS za loše rezultate vlade, kao što je urađeno sa Koštunicom. Nažalost u pitanju je značajno drugačija situacija jer DS ima mnogo veći uticaj u parlamentu nego ranije a SPS daleko manji nego što je imao DSS. Teško će se krivica za neuspeh svaliti na SPS. Mislim da je verovatniji motiv činjenica da Tadić ne želi da na visoku funkciju postavi nekoga iz DS ko može kasnije da mu bude konkurencija u stranci.

Posledice globalizacije

Ovih dana čitam novu knjigu koju je napisao Fareed Zakaria The Post American World u kojoj analizira posledice razvoja "ostatka" sveta. Knjiga je puna sjajnih primera i zapažanja. Između ostalog Zakaria kaže da globalizacija vodi razvoju nacionalizma. Naime, globalizacija čini siromašne zemlje bogatijim što će uticati na razvoj njihovog nacionalnog ponosa, odnosno nacionalizma. On doduše na to ne gleda negativno, već iz perspektive američkog patriotizma. Nisam siguran da je u pravu ali je sigurno interesantno.

Broj 69

Jasno mi je da je broj frekvencija koje koriste mobilni operateri ograničen i da moraju nekako da se raspodele. Ali, dvocifrenih brojeva barem ima dovoljno. Kada se odbije ovih 30-ak pozivnih brojeva za gradove u Srbiji, kao i ovih nekoliko mobilnih, opet ostaje više od 50 mogućih pozivnih brojeva, što je više nego dovoljno za sve zainteresovane.

Zašto onda Ministastvo za telekomunikacije i informatičko društvo diže toliku frku oko pozivnog broja 069? Šta, i broj 69 je sad javno dobro, kojim treba Vlada da upravlja?

Metarmofoza

Evropljanin

Ko im brani?

Aleksandar Pavić, na sajtu Nove srpske političke misli, kritikuje postpetooktobarske vlasti (a posebno Božu Đelića) zbog okretanja ka Zapadu i zanemarivanju Kine, Indije, Rusije, arapskog sveta i ostalih zemalja u razvoju. U tekstu ima i drugih teza, ali me ova posebno sada zanima.

Dakle, suština moje primedbe na ovaj tekst je - a ko je ikada branio Indijcima, Kinezima ili Rusima da nešto kupe u Srbiji? Tenderi su bili javno oglašavani, svako je mogao da učestvuje. Niko nije, makar koliko ja znam, sprečavao Kineze da naprave fabriku automobila u Srbiji, niti je iko sprečavao Ruse da kupe neku banku. Takođe, niko ne brani našim privrednicima da izvoze gde god hoće, kao što niko posebno ne otežava uvoz iz ovih zemalja - carine su iste kao na proizvode iz EU.

Sve u svemu, nije mi jasno na koga se Pavić žali. Ako ekonomske saradnje nema, to je zato što ni naši ni njihovi poslovni ljudi nisu našli interes. Nema to veze ni sa Đelićem ni sa Koštunicom.

Ausweis bitte

Čip na ličnoj karti bi trebalo da sadrži dodatne podatke o osobi koja je nosi i to podatke o državljanstvu, matični broj, matične brojeve oba roditelja i adresu. Zaštitnik građana traži od MUP da jasno obavesti građane da li žele čip u svojoj ličnoj karti ili ne jer izgleda da to do sada nije bio slučaj. Komentatori listom smatraju da je svako ko se plaši čipa kriminalac ili u najmanju ruku neznalica. Kažu da mnogo više podataka staje na mobilni telefon ili kreditne kartice pa ako se već ne odričemo njih nema potrebe ni da se odričemo čipa.

Komentatori greše. Vlasnici mobilnih telefona i kreditnih kartica mogu da izaberu da li će da ih koriste ili ne i zbog toga je dobro što zakon predviđa izbor. Ja ću tražiti jednostavniju verziju lične karte jer ne želim da osoba koja me legitimiše ima više informacija sa moje lične karte nego ja sam. Nije u pitanju paranoja nego izbor.

Ovo priča nažalost zanemaruje mnogo ozbiljnije pitanje, odnosno zašto su lične karte obavezne na prvom mestu? Zašto građani Amerike, Velike Britanije, Australije, Danske, Norveške, Irske, Japana, Novog Zelanda pa i Zimbabvea ne moraju da je nose? Našao sam par razloga za uvođenje lične karte na vikipediji: lakša je za identifikaciju u bankama ili granicama jer je manja od pasoša, povećava sigurnost bankarskih transakcija, unapređuje efikasnost u odnosu sa administracijom i privatnim kompanijama. Meni nijedan od pomenutih razloga ne izgleda ubedljivo. Kriminal, što sam ja smatrao kao osnovni argument za uvođenje ličnih karata, se čak i ne pominje jer su dokumenta u tom smislu čak i kontraproduktivna.

Prava svrha ličnih karata je da ih pokažemo vladinim službenicima kada traže da nas legitimišu. U pitanju je isključivo dokaz da ne živimo u slobodnom društvu gde bi trebali da imamo pravo na privatnost, odnosno pravo da ne pokazujemo lična dokumenta samo zato što to od nas zahteva službenik izvršne vlasti. Meni se na primer jednom prilikom desilo da provedem 24 sata u pritvoru i da platim kaznu kod sudije za prekršaje jer nisam imao dokumenta, a bio sam priveden 50 metara od kuće.

Izvesni sudija Lord Goddard je najbolje objasnio pravi razlog za uvođenje ličnih karata kada je 1951. ukinuo obavezu nošenja dokumenata u Velikoj Britaniji uvedenu tokom Drugog svetskog rata. To use Acts of Parliament, passed for particular purposes during war, in times when the war is past... tends to turn law-abiding subjects into lawbreakers, which is a most undesirable state of affairs.

Novi premijer

Dragan Bujošević u prethodnom NIN-u piše:

"U Tadićevom okruženju je napravljen i foto-robot budućeg premijera. Trebalo bi da on bude cenjeni makroekonomista, koji nema dodira sa tajkunima, nema mrlje u karijeri, za kojim se ne vuku repovi afera, koji je stručan naročito u oblasti socijale – penzije, plate, radno pravo i koji ima dobre kontakte sa svetom. Dakle u dve reči: Gordana Matković. Ona jeste bila kandidat i pred izbore u januaru 2007. godine. Ipak, u vreme kada je privid važniji od stvarnosti, ona ima jednu neoprostivu manu: ne ume da glumeći zavodi birače."

Goga bi, po mom mišljenju, bila daleko najbolji premijer. Međutim, sa Bujoševićem se ne slažem oko toga da su svi ostali kandidati za premijera lažovi i foliranti. Evo, recimo, Mirko Cvetković kaže otvoreno za novi Ekonomist, a vezano za povećanje penzija:

"Moj odgovor na pitanje da li postoji način da se za ove zahteve obezbede sredstva je da u principu uvek postoji način. Teoretski uvek je moguće preusmeravanje potrošnje sa jednih rashoda na druge. Cilj je, međutim, da se obezbedi takva struktura potrošnje koja će na dugi rok maksimizirati poziciju svih interesnih grupa."

Posle kažu da ekonomski modeli nemaju utemeljenje u realnosti. Suština je u "maksimiziranju pozicije svih interesnih grupa".

Kakvi amateri

Zimbabve je jedina država u svetu u kojoj danas postoji nenenormalna inflacija srpskog tipa. Naravno, to povlači i kurs, pa od danas jedan američki dolar vredi oko milijardu zimbabveanskih dolara.

Međutim, to je još uvek potpuni amaterizam u odnosu na Borku Vučić i ostale poznate srpske bankare - kod nas je 31. decembra 1993. godine nemačka marka vredela 5000 milijardi dinara. Onda je 1. januara 1994. skinuto 9 nula, ali je do 24. januara marka ponovo skočila na 18 miliona tih novih dinara. Što znači da je vredela 18 miliona milijardi u starim dinarima, a dolar je verovatno vredeo oko 30 miliona milijardi starih dinara.

A Zimbabve je tek na JEDNOJ milijardi.

Eh, komunisti, šta ste doživeli....

Zvanični sajt kineske vlade prenosi saopštenje u kojem se od EU traži da se Kini prizna status tržišne privrede.

Ideolozi DS-a?

Dačić je navodno dobio pismo u kojem ga osnivači SPS-a upozoravaju da ne treba da ide u koaliciju sa DS-om. Između ostalih, tu su Mihajlo Marković, Danilo Ž. Marković, Živadin Jovanović, Nedeljko Šipovac. Jedan od potpisnika, Radoš Smiljković, žaleći se zato što Ivica ignoriše to pismo, kaže za Kurir:

"Veoma sam iznenađen. Neprijatno. Čuo sam da, navodno, pismo zvanično nije stiglo do vrha, do Ivice. To je stvarno veliko iznenađenje. Suština je da su ga pisali veoma ugledni ljudi, Mihajlo, Neđa, Dača... Mi smo prvi osnivači partije, ideolozi."

Jel to beše ona ideologija što je u suštini ista sa DS-ovom?

Ah, te činjenice....

Piše Press:

Američki seketar za državnu bezbednost Tom Ridž boravi ovih dana u tajnoj misiji u Beogradu, gde pokušava da ubedi DS i DSS da zajedno formiraju vladu sa sve SPS-om, saznaje Press u odlično obaveštenim diplomatskim izvorima!

Čudi me da ti "odlično obavešteni diplomatski izvori" ne znaju da Tom Ridge nije američki sekretar za državnu bezbednost još od 2004. godine. Od 2005. tu funkciju obavlja Michael Chertoff.

Ispod slike Toma Ridgea na sajtu Pressa piše "prvi američki bezbednjak" što nije netačno. Ridge jeste "prvi bezbednjak", ali ne u smislu ranga, nego u smislu vremena - jer je Ministarstvo za državnu bezbednost osnovano tek 2002. godine, a Ridge je bio prvi sekretar.

Čas demokratije

Press piše, vezano za situaciju sa gradskom vlašću:

Protesti počinju danas u 11 sati, kada će ispred Skupštine Beograda studenti Beogradskog univertizeta održati performans "Javni čas demokratije".

Što se mene tiče, radikali su ovde potpuno u pravu i ovo što radi Alimpić je veoma loše. Ne zanima me da li je u skladu sa zakonom ili nije, situacija je prilično jasna - SPS, DSS i radikali su osvojili dovoljno glasova da formiraju gradsku vlast, sklopili su koalicioni dogovor i treba im dozvoliti da vlast preuzmu. Koliko ja znam, ovo je prvi put nakon 5. oktobra da neko neće da siđe sa vlasti.

Stvar je još gora zato što se ni Alimpić ne nalazi tu gde je zato što je izabran za gradonačelnika, već zato što je prethodni gradonačelnik umro, a zakon nije ispoštovan (bilo je nužno da Dulić raspiše nove izbore u roku od 15 dana), već je postignut politički dil u smislu "i onako idu uskoro lokalni izbori, nema logike da imamo dva puta izbore za šest meseci, neka Alimpić bude v.d. gradonačelnika u međuvremenu". E to "međuvreme" se baš oteglo. Prošlo je već 8 meseci od Bogdanovićeve smrti, a Alimpić se baš uživeo u ulogu i još preti.

Tri me stvari ovde posebno nerviraju. Prvo, to što se "naša strana" koristi ovakvim sredstvima. Sada prosto niko neće moći da kaže da su radikali nedemokratska stranka, jer će oni uvek moći da kažu "kako nismo, pa mi smo uvek silazili sa vlasti kada smo gubili izbore, za razliku od DS-a". Drugo, nervira me što svi ćute. Kao, ok je koristiti nedemokratska sredstva, ako se time sprečava dolazak radikala na vlast. E, tako su razmišljali i penzioneri za vreme Miloševića. Ni njima se nije baš sviđalo što policija tuče narod (i policija je tvrdila da je sve to u skladu sa zakonom), ali su razmišljali "bolje i to, nego da ovi izdajnici dođu na vlast". Ako smo kao država i društvo prihvatili osnovna demokratska pravila (a jesmo, jer je pre dve godine većina građana glasala za Ustav) i ako radikali nisu zabranjena stranka i ako nije bilo izborne krađe, onda je stvar vrlo jasna.

Treća stvar je što je toliko očigledno da se ovde samo radi o parama, niočemu drugom. Čak bi mi negde bilo i jasno da se oteže da radikali preuzmu republičku vlast, jer neko procenjuje da njihov dolazak na vlast može da ugrozi suštinske interese ove zemlje. Ali, ovde se ne radi o ratu i miru, EU integracijama, ili suočavanju s prošlošću. Radi se o smeću, vodi, gradskom prevozu, urbanističkom planiranju i, naravno, gradskom zemljištu i dozvolama za izgradnju.

Ili jesi ili nisi

Bojan Krišto, direktor aerodroma, je u pravu kada traži da JAT plaća punu cenu aerodromskih usluga kao što je Marko već objasnio. To je tržišni potez i pretpostavljam da bi se zalagao za naplatu pune cene usluga čak i da Srbija nije potpisnik pomenute konvencije kao što bi radio svaki odgovorni direktor jednog preduzeća.

Međutim, izgleda da se poziva na tržište samo kada to ide na ruku instituciji koju vodi. Pre neki dan je Novostima rekao kako smatra da bi država i lokalne samouprave trebalo da subvencionišu lokalne aerodrome. Naš je interes da ispitamo mogućnost ulaganja u te aerodrome u Kraljevu i Užicu. Oni ne mogu biti profitabilni, ali smatram da bi država i lokalne samouprave trebalo da investiraju u te objekte, kako bi se i u tim regionima razvila privreda, turizam, transport voća i povrća u EU.

Bojan Krišto bi trebalo da se odluči da li su subvencije generalno dobre ili loše i onda da se principijelno drži tog stava, a ne da koristi tržišne ili intervencionističke argumente u zavisnosti od interesa preduzeća koje vodi. Bojim se da njegovi tržišni argumenti gube na kredibilitetu ukoliko ih koristi po potrebi.

Hajek na Katalaksiji

Hajekov intervju Reason magazinu iz 1977 možete čitati na Katalaksiji. Intervju na jezgrovit način sažima mnoge glavne Hajekove poente, od monetarne politike, preko zaposlenosti, socijalne pravde, metodoloških pitanja. Meni se posebno dopao sledeći fragment o čikaškoj školi:

"Fridman je arhi-pozitivista koji veruje da ništa ne sme ući u naučni argument osim onoga što je empirijski dokazano. Moj argument je da pošto mi znamo toliko mnogo detalja o ekonomiji, naš zadatak je da povežemo naše znanje u uređenu celinu. Skoro da nam ne treba ni jedna nova informacija. Naš veliki problem je da preradimo ono što već znamo. Mi ne postajemo mnogo pametniji zahvaljujući statističkim informacijama osim u dobijanju informacija o posebnoj trenutnoj situaciji. Ali u teoriji, mislim da nas statističke studije ne vode nikuda."

Javna preduzeća

Javna je tajna da beogradski aerodrom već godinama subvencioniše JAT tako što im odobrava popuste od 50-70% u odnosu na cene koje naplaćuje ostalim aviokompanijama. Praksa naplaćivanja niže cene domaćoj kompaniji je zabranjena konvencijama Međunarodne organizacije za civilnu avijaciju, a tu konvenciju je potpisala i Srbija. Naravno, ostalim aviokompanijama koje lete za Beograd je bilo veoma teško da dokažu da beogradski aerodrom naplaćuje različite cene i da subvencioniše JAT, tako da se ništa nije dešavalo.

Ali, ne više. Direktor JAT-a je izašao u javnost sa pričom da beogradski aerodrom više neće da im odobrava popust. Time je izložio aerodrom riziku da ga tuže ostale aviokompanije koje lete iz Beograda.

Ako je direktoru JAT-a bitno da smanji troškove, predlažem da za početak zatvori predstavništva u Njujorku, Torontu, Sidneju i Melburnu, budući da tamo JAT ne leti već više od 15 godina. Koliko može da košta zakup apartmana na Madison aveniji?

Izveštaj jednog mrtvaca

Na vebsajtu australijske državne televizije (ABC) ima zanimljiv kviz za decu koji se zove "Prof Schpinkee's Greenhouse Calculator - find out when you should die". To je upitnik od oko 8-9 pitanja o stilu života (da li letite avionom, kakva su vam kola, koliko mesa jedete, koliki vam je račun za struju, da li je dobijate iz obnovljivih izvora itd), i u skladu sa tim prof Schpiknee računa deci takozvani karbonski otisak, tj njihovu prosečnu potrošnju CO2, a na osnovu toga kada treba da umru, da bi potrošila samo svoj pravedni deo svetskih resursa, i time ne bi ugrozila održivi razvoj. Kada dete završi odgovore na pitanja koja mu čike sa ABC postavljaju, onda klikne na mrtvačku glavu u uglu ekrana (!!!), i profesor Schpiknee mu izračuna kada treba da umre! Prosečni rezultat je da australijska deca treba da žive oko 9,3 godine (kviz je inače namenjen deci otprilike istog uzrasta!!!). Inače, profesor je grafički predstavljen kao pas u belom mantilu što treba da asocira ne veterinara ili lekara, a potrošači/deca kao svinje. Pri čemu su svinje gradirane na male, srednje i velike u zavisnosti od svog karbonskog otiska. Pretpostavljam da se hoće reći da čika profesor u belom mantilu kolje velike svinje, zlu decu koja jedu meso, voze se kolima i ne recikliraju otpad...

Ja sam uradio kviz, i znate šta - znatno sam bolji od australijske dece. Moj carbon footprint mi daje pravo da živim oko 19,5 godina (spadam u "srednje svinje). Ali je svejedno već odavno trebalo da budem mrtav (dovoljno sam se ugojio za klanje). Pretpostavljam da bi mnogi ljudi koji žive na Zapadu i troše i putuju mnogo više od mene trebalo da umru i pre nego što su se rodili, tj da se nikad ne rode.

Meni se čini da je ovo vrsta kriminala gora od dečje pornografije. Na australijskoj državnoj televiziji! Sve može, ako je za spas planete.

Kralj Abdula

Već godinama na CNN-u u jednom džinglu slušam jordanskog Kralja Abdulu kako ponavlja već bajatu frazu "demokratija ima različito značenje za različite ljude." Naravno, postoji mnogo definicija demokratije. Ipak, svaka definicija pa i one najosnovnije podrazumevaju izbor predstavnika građana. Neke definicije podrazumevaju veći broj pozitivnih prava, neke ustavom ograničenu vladu, postoje predsednički i parlamentarni sistemi, ali tu se uglavnom razlike završavaju. Svaki oblik demokratije kao osnovno načelo podrazumeva izbore.

Međutim, kada Kralj Abdula kaže da demokratija ima različito značanje za različite ljude, on misli da postoji i oblik demokratije koji ne podrazumeva izbore. On smatra da je sistem u kome je sva izvršna vlast nasledna i gde monarh imenuje ceo gornji deo parlamenta, kao što je slučaj u Jordanu, samo još jedan oblik demokratije. Nije.

Ustvari, ono što Kralj Abdula zaista misli jeste da demokratija ima različito značenje za različite vladare. Kada bi pitali ljude u Jordanu, Kini, Kubi ili Saudijskoj Arabiji malo je verovatno da bi se oni dobrovoljno odrekli svog prava da biraju vlast. To su dokazali i građani Venezuele koji su na referendumu glasali protiv izmena ustava koje bi inače popularnog Hugo Chaveza učinile doživotnim predsednikom.

Sledeći put kada čujete izjavu Kralja Abdule imajte u vidu da on govori samo u svoje ime, ne i kao predstavnik pet miliona građana Jordana.

Obrijana priča

Intervju sa Milosavljevićem koji je Marko linkovao je pravi dragulj. Ne mogu da se odlučim šta mi je interesantnije, da li državno ulaganje u vrtiće i jaslice na selu da bi ljudi mogli na miru da rade na njivi ili subvencionisanje proizvođača junetine da bi se dostigla maksimalna kvota za izvoz u EU, kao da ispunjavanje te kvote predstavlja cilj sam po sebi.

Ipak ministar Milosavljević ovoga puta nije tema, već novinar Zoran Majdin koji je uradio povlađujući intervju. Između ostalog on pita ministra i sledeće: Migracija iz sela u grad je priča s bradom: selo napuštaju mladi, a broj staračkih domaćinstava se uvećava. Kako da napreduje poljoprivreda kad je sve manje poljoprivrednika?

Nije neophodno biti preterano pametan pa zaključiti da broj poljoprivrednika nema veze sa razvojem poljoprivrede. U Americi je početkom 20 veka preko 45% stanovništva radilo poslove vezane za poljoprivredu dok se danas ovim poslom bavi svega par procenata stanovništva (vidi grafik). Od toga je veliki broj imigranata (70%). I pored toga što se mnogo manji broj ljudi bavi poljoprivredom oni proizvode mnogo više hrane nego što je to radio daleko veći broj ljudi pre samo stotinak godina. Zbog razvoja tehnologije su toliko efektniji da se u Americi danas farmeri plaćaju da ne rade.

Ne mogu previše da se ljutim na ministre kada vidim kakvi su nam novinari.

Duvan

Danas je dan borbe protiv duvana, ili tako nešto. Ministar zdravlja kaže da "propisi moraju da budu još strožiji".

Za početak bi bilo dovoljno da ubedi svog prezimenjaka da Ministarstvo poljoprivrede prestane da subvencioniše gajenje duvana. Ministar je pre izvesnog vremena rekao:

"Proizvođači duvana dobiće direktne subvencije iz budžeta od blizu 1000 evra po zasađenom hektaru."

Uopšte mi nije jasno - jel je našoj vladi cilj da se što manje puši, ili da se što više puši?

Bojan Pajtić

Prošle nedelje sam kritikovao Izvršno veće Vojvodine što planira da potroši 430.000 evra na obnovu Tekelijanuma, objekta SPC u Budimpešti, jer smatram da novac poreskih obveznika ne treba da se troši na renoviranje imovine u privatnom vlasništvu. Jedan komentator mi je ukazao da je Tekelijanum važan spomenik kulture i da država ima obavezu da ga održava. Tada se nisam složio sa argumentacijom jer smatram da vlasnik objekta treba da snosi trošak održavanja. Ipak, nije mi bilo baš najjasnije zašto se novac daje Tekelijanumu? Zar nema još sličnih objekata kojima je potrebno održavanje a koji možda imaju i veću kulturnu vrednost? Šta to Tekelijanum čini toliko važnim?

Prelistavajući biografiju kandidata za predsednika vlade Bojana Pajtića konačno sam našao odgovor. Naime, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, institucije koja je odrešila kesu, ujedno je i sin protojereja SPC Lazara Pajtića inače zaduženog za obnovu, pogađate, Tekelijanuma. Januara 2006. godine, Radio 021 je čak pohvalio Pajtića mlađeg za svoj doprinos u obnovi. Sigurno da uz angažovanje Lazara Pajtića zasluge za to ima i njegov sin Bojan, jer se za obnovu "Tekelijanuma" zalagao još dok je bio potpredsednik Novog Sada. Drugim rečima, postavlja se pitanje koliko je za proteklih 8 godina, koliko upravlja raznim državnim budžetima, Bojan Pajtić ukupno usmerio na završavanje projekta svog oca? U svakom slučaju previše.

Pitanje je koliko li će novca poreskih obveznika potrošiti na porodične projekte ukoliko zaista postane premijer? Možda popularno poveća cene poštanskih maraka za jedan dinar kao svojevrsni Pajtićev dodatak? U stvari, jedino što me sada zanima je gde mu radi mama, mada izgleda da je i to pitanje već rešio.

Priča oko Tekelijanuma je sigurno jedan od najružnijih primera zloupotrebe od 2000. godine. Ne po količini zloupotrebljenog novca već po podrumskoj visini moralnih standarda predstavnika vlasti. Podvizi mladog lava su dokaz da suštinski problem nije u kadrovima, kako rukovodstvo DS već godinma pokušava da objasni, već u sistemu koji državi (političarima) daje prevelika ovlašćenja. Ograničena država koja se fokusira na par najvažnijih funkcija jedina može efikasno da preseče ovaj gordijev čvor.

Bahrein

Lipsetova hipoteza glasi da što zemlja ekonomski naprednija, veće su šanse da uspostavi demokratiju. Friedman je imao sličnu ideju, ali sa fokusom na ekonomske slobode. Kada je zemlja ekonomski slobodna, posle nekog vremena ljudi postanu zainteresovani i za lične slobode i politička prava i to uspeju da ostvare.

U međuvremenu BBC javlja da je Bahrein postavio novog ambasadora u SAD. Novi ambasador je Jevrejka. Ambasador jedne arapske zemlje, i to u SAD, je žena koja je uz to još i Jevrejka.

Šta Bahrein već neko vreme izdvaja od većine ostalih arapskih zemalja? Već duže vreme on je među vodećim zemljama na listama ekonomskih sloboda Heritage fondacije i Fraser instituta. Nekada je bio u prvih 5 zemalja, a poslednjih godina je padao ali je i dalje u prvih 20. Bahrein ima svoje probleme, sektaški sukobi iz Iraka su pojačaji tenzije svuda gde stanovništvo pripada različitim sektama, ali ako neko iz arapskog sveta ima šanse da postane liberalna demokratija, to su zemlje sa stabilnim protržišnim ekonomskim uređenjem. Bahrein je prvi i najbolji, isto to rade UAE, a na dobrom putu je i Jordan. Nijedna od njih nije demokratija, ali sve imaju relativno slobodne ekonomije i bazični nivo ekonomskih sloboda.

Mehanizam je jednostavan. Kada država ne sputava privatnu inicijativu, ljudi se koncentrišu na traženje sreće, što u najvećem broju slučajeva znači zarađivanje novca. Volter je govorio da teško da na svetu ima bezazlenije aktivnosti od zarađivanja novca. Kada imaju otvorene prilike za dobrovoljnu saradnju onda ljudi to i rade, na obostranu korist. Kada nemaju, strasti i ambicije se kanališu na druge načine, kroz netrpeljivosti, nasilje i ratove. Tolerancija se najbolje podstiče ne političkim ili NVO akcijama, nego širenjem ekonomskih sloboda. Kad ljudi vide šansu da sopstvenom preduzimljivošću nešto zarade, manje će ih interesovati da jedni drugima gledaju u krštenicu. Ima li boljeg dokaza od današnje vesti iz Bahreina?

McKitrickov porez

Među ekonomistima preovlađuje gledište da je u cilju smanjenja emisija CO2 bolje uvesti porez na njegovo emitovanje nego petljati sa ovim komplikovanim i korupciji podložnim sistemom cap-and-trade, kakav je Kjoto protokol.

Naravno, vi možete poput mnogih naučnika-klimatologa, ili zainteresovanih laika poput mene, smatrati celu tu priču o klimatskoj katastrofi kao posledici ljudskog pumpanja CO2 prevarom ili grotesknim preuveličavanjem. Ali, ako prihvatite da treba smanjiti emisije CO2, rekao bih da ekonomska analiza pre govori u prilog porezu nego trgovini dozvolama. Greg Mankiw je formirao "Pigu klub", ekonomista koji zagovaraju uvođenje poreza kojim bi se obeshrabrila dalja emisija. Pigu klub, naravno, po ekonomisti Arturu Sesilu Piguu, koji je prvi lansirao ideju obeshrabrivanja zagađenja životne sredine nametanjem poreza zagađivačima i subvencija žrtvama zagađenja. "Eksterni" efekat zagađenja bi bio "internalizovan" porezima i subvencijama. Ovde bi kao "zagađivači" bili tretirani svi veliki emiteri CO2. I lista članova ovog kluba je dosta impresivna (na stranu Al Gor ;) ). Naravno, i sa ovom idejom, kao i sa cap-and-trade, ostaje problem što mi ne znamo pouzdano da li je zagrevanje kome smo prisustvovali do skora izazvano humanim CO2 ili nije. Ako nije, ili nije dominantno, onda akcija smanjenja njegovih emisija (putem poreza ili trgovine, svejedno) neće imati bitnog uticaja na klimu, a to će koštati hiljade milijardi evra dohotka, najviše siromašne zemlje kojima će rast biti u velikoj meri ograničen.

Međutim, pre nekog vremena se pojavio predlog profesora ekonomije sa Guelph Univerziteta u Kanadi, Rossa McKitricka, kako da se i ovaj problem prevaziđe. McKitrick (inače uz Stevea McIntyrea, jedan od dvojice autora koji su osporili čuveni Hockey Stick grafik, na kome se veliki deo alarmizma globalnog azgrevanja zasnivao do 2005) predlaže da se uvede porez na CO2 koji će zavisiti od porasta temperature u tropskoj troposferi, tj. delu atmosfere do 6-12 km visine (zbog toga T3 porez). Razlog za ovo je sledeći. Svi klimatski modeli IPCC, koji polaze od pretpostavke da je globalno zagrevanje izazvano pojačanim efektom staklenika od uvećane koncentracije CO2 imaju jedno vrlo karakteristično svojstvo - svi bez ostatka predviđaju nesrazmerno veće zagrevanje u tropskoj atmosferi nego na površini zemlje. U pojasu od 20 sjgš do 20 sgš, na visini od oko 7-12 km, na osnovu predviđanja zvanične teorije IPCC trebalo bi očekivati zagrevanje koje je 2,5-3 puta brže od onog na površini zemlje, u slučaju da je CO2 uzročnik. U slučaju da je uzrok zagrevanja bilo šta drugo, tog "hot-spota" ne bi bilo. I što je još važnije, taj karakteristični tropski hot-spot bi trebalo da se javi vrlo rano – po simulacijama IPCC morao je biti vidljiv još pre 30 godina, mnogo pre takozvane polarne amplifikacije, tj. pojačanog zagrevanja polova.

Odlično, meteorološki sateliti NASA-e vrše globalna merenja temperature, padavina, brzine vetra itd, a dve grupe naučnika, jedna sa Univerziteta Alabama u Hantsvilu (UAH) i druga iz Santa Roze u Kaliforniji (Remote Sensing System, ili RSS) analiziraju i objavljuju te podatke. Ti podaci nam mogu poslužiti da testiramo teoriju. I šta predlaže McKitrick? Da kao probni kamen uzmemo upravo ono za šta se i alarmisti i skeptici slažu da je jedinstveni "fingerprint", potpis, zagrevanja izazvanog od CO2 – ubrzano zagrevanje tropske troposfere. A da koristimo podatke UAH i RSS za svrhu valorizacije teorije. Ukoliko se kretanja temperature u tropskom hot-spotu poklapaju sa teorijom IPCC, onda bi porezi na CO2 rasli; što je taj porast veći, to bi porez bio veći, i obrnuto – ukoliko bi temperatura stagnirala ili neznatno rasla, porezi bi bili mali, a ukoliko bi postojao trend zahlađenja, davali bismo subvencije emiterima CO2.

Ovaj predlog je vrlo fer. Ako alarmisti zaista veruju da su njihove teorije tačne, onda bi prvi trebalo da prihvate ovu ideju. Ako je odbiju, to će samo značiti da ne veruju u teoriju o CO2 kao uzroku zagrevanja, nego žele (kao što ja mislim) da iz ideoloških razloga unište kapitalizam i modernu civilizaciju uskraćivanjem energije, a da im "globalno zagrevanje" samo služi kao izgovor. Isto tako, ako skeptici odbiju, to bi značilo samo da oni sami veruju u modele IPCC, ali da se protive smanjenju emisija CO2 zato što štite interese naftnih lobija.

Naravno, ne treba ni sumnjati da su skeptici odmah i oduševljeno prihvatili ideju, a da je alarmisti prećutkuju, ili ređe, odbacuju sa vrlo neuverljivim obrazloženjima, zapravo bez ikakvog obrazloženja. Nije ni teško videti zašto: podaci sa satelita kažu da tropske vruće tačke nema! Temperatura u atmosferi tropa raste sporije nego na površini zemlje! Što bi značilo da zagrevanje od 1979 do danas najverovatnije nije izazvano od CO2. McKitrick ima komplikovanu kalkulaciju kako bi se visina poreza određivala. Po njegovom nalazu današnji iznos poreza bi bio oko 3$ po toni, ali sa tendencijom daljeg pada (pre 2 godine je bio 6$). Ali, bitno je da bi se određivala u zavisnosti od stvarnog, a ne pretpostavljenog dejstva CO2 na globalnu temperaturu.

Ovo rešenje je mnogo bolje od standardnog Piguovskog poreza, i to ne samo zato što porez određuje u srazmeri sa stvarnom a ne pretpostavljenom ulogom CO2 u zagrevanju. Ovakav porez bi dodatno uticao na uozbiljenje analiza klimatskih promena i klimatskog modeliranja jer bi uveo u ceo biznis privatne firme. Ako visina poreza koji ćete plaćati narednih godina i decenija zavisi od kvaliteta predviđanja koje daju klimatski modeli, onda ćete se kao firme jako potruditi da angažujete najbolje stručnjake koji će vam dati najbolju moguću prognozu, i uložićete ogromne pare u naučna istraživanja klime od kojih vam zavisi profit (kao što danas ulažete u druge, konvencionalnije oblike R&D). IPCC i druge državne agencije bi dobile konkurenciju, i niko danas ne bi mogao da kaže da postoji "konsenzus naučnika" o klimatskim promenama, kad samo jedna uska klika naučnika, ngo-a i političara promoviše određenu političku agendu klimatskih promena. Država bi samo, uz maksimum otvorenosti i dostupnosti svih podataka obezbeđivala merenja temperature i propisivala poreze u zavisnosti od toga, a svako bi angažovao onog za koga veruje da će mu najbolje predvideti visinu poreza koji će platiti. Nisam siguran da bi iko razuman svoj privatni novac uložio u IPCC-eve nalaze. To ne bi ni sami alarmisti, kao što vidimo. I njima je jasno da je priča o CO2 zagrevanju prevara. Jer da ne misle, tj da veruju u IPCC modele, prihvatili bi i podržali McKitrickov predlog prvi, i to sa oduševljenjem.

Šta bi danas rekao?

Na Youtubeu postoji jedan od poslednjih intervjua koje je dao Zoran Đinđić, navodno 21.februara 2003. Treba ga pogledati u svakom slučaju, a transkript se može naći ovde. Jedan zanimljiv citat:

Ja sam rekao - ako ne važi za Srbiju ono što je važilo u Dejtonu, a to je da su nacionalne zajednice dobile svoj kolektivni status i da su granice nepromenljive, da se kaže - u redu, sve te republike bivše Jugoslavije su države. Dakle, ako to ne važi za Srbiju, a ja mislim da unazad neće važiti više ni za koga, kako objasniti da je jedini presedan napravljen upravo za Srbiju.

Naravno, svi mi pretpostavljamo da bi danas govorio drugačije. Sigurno ne bi postavljao pitanje Dejtona, jer to čak ni DSS ni radikali ne rade. Ali, mislim da je jasno iz ovog intervuja da bi mu danas pozicija oko Kosova bila bliža poziciji DS-a, nego poziciji LDP-a. Možda i grešim, naravno.

Easterlyjeva mudrost

Bill Easterly, profesor na NYU, za Financial Times:

Gde su eksperti koji su unapred znali da će opskurna indijska kompanija koja pravi jestiva ulja da postane firma od 10 milijardi dolara (Wipro) pružajući IT usluge i kol-centre. Ili da će brazilski državni gubitaš (Embraer) nakon privatizacije da osvoji veliki deo tržišta regionalnih putničkih aviona? Ili da će južnokorejski preduzetnici stvoriti proizvođača automobila (Hyundai) čija će vrednost biti veća od General Motorsa ili Forda? Ili da će učitelj Dong Ying Hong, koji je radio za 9$ mesečno u Datangu u Kini, postati milioner praveći čarape?

Easterlyjeva poenta, sa kojom nisam siguran da se slažem, je da niko, u stvari, ne zna kakve ekonomske politike vode do ekonomskog rasta. Međutim, onda on sam onda citira Hajeka koji kaže da su potrebne ekonomske i političke slobode. To znači da ipak nešto znamo.

Kako nam je ovo promaklo?

Pre jedno godinu dana u Kuriru je izašao tekst u kojem su pitali neke od vodećih političara da li se zalažu za legalizaciju prostitucije. Dakle:

Dragan Todorović (SRS): "On smatra da prostituciju treba svesti u zakonske okvire.
- Međutim, naša država je neozbiljna i gura glavu u pesak. Ovaj zanat je u drugim državama legalizovan."

Milorad Vučelić (SPS): "Socijalista Milorad Vučelić takođe misli da sve pojave koje su ukorenjene u društvu treba zakonski regulisati, pa tako i prostituciju."

Srđan Srećković (SPO): "Od legalizacije prostitucije bi koristi imali svi - i žene koje se tim poslom bave, i država, jer bi imala poreske prihode, ali i građani koji te usluge koriste, pre svega zbog zdravlja."

Nebojša Bakarec (DSS): "pošto je već prisutna, onda je bolje da bude legalizovana, to jest da bude u zakonskim tokovima"

Penzije

Krkobabić traži da prosečna penzija iznosi 70% prosečne plate. U načelu, svi se sa njime slažu, postavlja se samo pitanje kada će i kako će to moći da se ostvari, sa ili bez Evropske unije. Na ovom malom primeru se vidi šta se dešava kada se neka tako bitna odluka donosi demokratski.

Pa naravno da su svi političari "za". Ko je lud da izađe pred birače i da kaže - "Ne može! Ne dam! Uopšte me ne zanimaju penzioneri!"? Naravno da će svaki normalni političar koji se bori za vlast reći "Što 70%, što ne 100%?" Uostalom, šta ga briga - ne plaća iz svog džepa.

Svi oni žele glasove penzionera. Naravno da će sve svoje izjave malo relativizovati kada dođu na vlast i kada shvate da ne mogu baš sva data obećanja da ispune, ali nije to poenta. Poenta je da penzije uopšte ne treba da budu utvrđivane na izborima, kao što na izborima ne treba da bude utvrđivana ni visina kamata, cena struje, plata direktora privatne firme, ili ko treba da bude pušten iz zatvora. Štednja za stare dane treba da bude privatna odluka.

Po mom mišljenju, državne penzije treba da budu socijalna kategorija, samo za one koji su bolesni ili neodgovorni, pa celog života nisu ništa uštedeli. Zato penzije treba da budu relativno niske. Naravno, to treba da se odnosi tek na nas, relativno mlade, a sadašnjim penzionerima moramo nastaviti da plaćamo penzije, jer su i oni plaćali doprinose. Neka generacija će biti zeznuta, moraće da štedi za svoju starost, ali i paralelno da finansira penzije ljudima koji su u tom trenutku penzioneri. Nemam ništa protiv da to bude moja generacija. Alternativa je da to bude generacija naše dece. Rikardijanska jednakost kaže da je to sve jedno, jer ćemo finansiranjem duplih penzija ostaviti manje nasledstvo svojoj deci.

Kad smo već kod penzija, pogledao sam koliko iznosi prosečna penzija u OECD zemljama u odnosu na platu koju je čovek primao dok je radio. Iznosi veoma variraju, (pogledajte tabelu) - od oko 40% u Irskoj, Novom Zelandu i Meksiku do preko 100% u Grčkoj, Turskoj i Mađarskoj. Proseci za zemlje OECD-a su sledeći: ko je imao platu duplo manju od prosečne, dobija penziju u iznosu od 84% svoje plate; ko je imao tačno prosečnu platu, dobija penziju u iznosu od 70% svoje plate; ko je imao platu duplo veću od prosečne, dobija penziju u iznosu od 60% svoje plate.

Naravno, ovo nije jedini parametar koji treba da nas zanima - drugi je "prosečno trajanje penzije" - ako prosečan Turčin radi do 65 godina, a umire u 67, onda ni penzija od preko 100% plate nije nešto posebno mnogo. Tako da bih ja rekao Krkobabiću - "Može 70%, može i 100%, ali hajde onda da pomerimo odlazak u penziju tako da neto efekat bude rashodno neutralan." I to bi negde bilo i socijalno pravedno. Zašto bi zdrava žena od 58 godina dobijala penziju na račun nepokretnog 80-ogodišnjaka?

Misliš da možeš da budeš premijer?

Alex Tabarrok smatra da su glasači loše informisani i da zbog toga donose loše odluke. Kao primer daje tri razloga zbog kojih smatra da predizborne debate treba zameniti nečim novim:

• Dosadne su (više ljudi gleda prosečne serije nego političke debate)
• Ne otkrivaju ništa o znanju kandidata jer političari koriste pripremljene poruke koje ponavljaju kao papagaji u kondiciji
• Nije jasno ko je pobednik debate

Umesto debata Tabarrok predlaže organizovanje kvizova i rialiti programa gde bi glasači mogli da uporede informacije koje dobijaju sa pravim sposobnostima kandidata. Program bi imao tri segmenta:

• Kandidati bi trebalo da za 12 sati ubede par pred razvodom da sami raspodele svoju imovinu (Coaseova teorema)
• Kandidati bi igrali diplomatiju, igra slična riziku gde pregovaranje ima veću ulogu od bacanja kockica (Teorija igara)
• Kandidati bi trebalo da pogode ko je tajanstvena osoba, kao u kviskoteci, odnosno ko je ponudio najbolje ekonomsko rešenje ako ga nude npr. ronilac, vozač i ekonomista.

Tabarrok smatra da bi ovakvi testovi povećali informisanost glasača (i gledanost), dali bolji uvid u sposobnosti kandidata i jasno odredili pobednika. Program bi sigurno imao veliku gledanost ali nisam siguran da bi uticao na kvalitet izabranog kandidata. Sa druge strane ne vidim kako bi mogao da ima loš uticaj na kvalitet. Generalno, sjajna ideja. Čak je i NYT imao pozitivan članak o ovom predlogu i zaključio da, ako ništa drugo, bar bi znali da su nam političari pametniji od đaka petaka.

Državni analitičar

Slobodan Antonić: Добар део тог антирадикалског расположења има своје корене у снобизму.

U snobizmu. Ja sam mislio da ima veze sa zarđalim kašikama, ali možda je Antonić bio mali pa se ne seća.

Zanimljivo je pratiti Antonićev intelektualni i moralni sunovrat, u samo nekoliko godina. Od kritičkog liberalizma ("Misionarska inteligencija" iz 2003.), do nacionalno svesnog liberalizma, do nacionalno svesnog socijalizma (videti knjigu o Sartidu, 2006.), do nacional-socijalizma. Amen.

Legalizacija prostitucije

Prostitucija je na Novom Zelandu legalizovana (dekriminalizovana) 2003. godine. Pet godina kasnije urađena je studija koja bi trebalo da oceni posledice legalizacije. Evo zaključaka:

• Bezbednost i zdravlje prostitutki je unapređena
  
• Broj osoba koji se bavi prostitucijom se nije promenio
• 60% dama izjavljuje da je sada lakše odbiti uslugu ukoliko nisu zadovoljne klijentom
• Malo unapređen tretman dama od strane menadžera (uglavnom, javne kuće koje su i pre legalizacije dobro tretirale zaposlene su to nastavile da rade i obrnuto)
• Broj maloletne prostitucije nije povećan.

Šta čekamo?

Stari postovi o prostituciji.

Prizivanje đavola

Predsednik udruženja sportskih novinara Crne Gore kaže: Ako kažem da u Crnoj Gori Dejan Savićević, predsednik Fudbalskog saveza Crne Gore... ne dozvoljava novinarima najtiražnijeg dnevnika u Crnoj Gori da prate manifestacije koje su pod okriljem Fudbalskog saveza Crne Gore, ne izdavajući im akreditacije, a vlast ćuti... znači da on ima odobrenje od vlasti.

To što Genije ne daje akreditacije je svakako glupo ali ne mora da se radi uz prećutnu saglasnost Vlade Crne Gore. Fudbalske asocijacije su samostalna udruženja i vlade na njih ne bi trebalo da imaju uticaj. Mešanje države u rad fudbalskih i uopšte sportskih saveza je neprirodan. To prepoznaje i FIFA koja je suspendovala Irački fudbalski savez zbog mešanja vlade, odnosno zbog raspuštanja svih sportskih i olimpijskog saveza. Očigledno je da je državno mešanje u sport nepoželjno i apsolutno nepotrebno. Crnogorski novinari bi trebalo dobro da razmisle pre nego što odluče da prizivaju đavola da im pomogne.

Kolektivistički kandidati

David Boaz iz Cato Institutea o Obami i McCainu u The Wall Street Journalu:

G. Obama, koji je prošle godine zaradio 4,2 miliona dolara i živi u kući od 1,65 miliona, koju je kupio uz pomoć optuženog Tonyja Rezkoa - i čija su "elegantna odela" i "besprekorne kravate" dovele do toga da bude proglašen od Esquirea za jednog od najbolje obučenih muškaraca na svetu - kritikuje studente koji žele u životu da "jure za velikom kućom i skupim odelima". G. McCain, koji je, zajedno sa svojom ženom, zaradio više od 6 miliona dolara prošle godine i vlasnik je najmanje sedam kuća, je ismevao g. Rommneya jer se bavio biznisom.

Cena benzina u Srbiji

Veoma je visoka, preko 100 dinara. Za to se mogu naći razni "krivci" - Kinezi i Indijci, čije privrede brzo rastu, Buš, koji je napao Irak, loše državne kompanije u Rusiji, Venecueli, Saudijskoj Arabiji, koje ne mogu dovoljno brzo da povećaju ponudu i tako dalje.

Ali, treba biti svestan sledeće činjenice - da su naše rafinerije efikasne kao američke, a da su nam porezi na gorivo kao u Americi, i cena bi bila kao tamo - nešto niža od 4 dolara za galon (oko 55 dinara po litru). Znači, DUPLO niža nego sada.

Primarni krivci za cenu benzina od preko sto dinara su Ministarstvo finansija (zbog akciza) i Ministarstvo energetike (zbog monopola NIS-a na preradu nafte). Uticaj svega ostalog je trivijalan.

Činjenica da su porezi u EU još viši i da je tamo gorivo još skuplje nego ovde me zaista ne zanima jer mi nismo članica EU i poreska politika nam je još uvek nezavisna. Kada postanemo članica EU kriviću Brisel.

Za studente

Letnja škola ESPI instituta.

Larry Page

Iz intervjua sa Larryjem Pageom, osnivačem Googlea:

You don't want to be Tesla. He was one of the greatest inventors, but it's a sad, sad story. He couldn't commercialize anything, he could barely fund his own research. You'd want to be more like Edison.

Ali možda je najzanimljiviji ovaj detalj:

Even when we started Google, we thought, "Oh, we might fail," and we almost didn't do it.

Zamalo nisu osnovali Google!? Imajte to u vidu.

Slet

Press: Da je Veran Matić ovo organizovao umesto „Velikog brata", kandidovali bi ga za Nobela. Ja bih se zadovoljio sa „Hvala, Tijaniću". Hvala mu!

Hvala mu i za 6,5 miliona evra koliko su mu dali iz republičkog budžeta i verovatno još par miliona iz gradskog. Bez obzira da li ste pratili događaj ili ne svaki građanin Srbije je u proseku dao oko 100 dinara za organizovanje Evrovizije. Da li je taj iznos vredan ovog događaja ili ne je svakako stvar subjektivne procene. Problem je što su taj iznos morali da plate i oni koji to dobrovoljno nikada ne bi uradili.

Vašingtonski konsenzus II

Imali smo nedavno post o Vašingtonskom konsenzusu i o tome da li on funkcioniše ili ne. Kritika koju upućuju levičari je ta da se pomenuti konsenzus koncentriše samo na makroekonomsku stabilizaciju i liberalizaciju, zanemarujući važnost izgradnje ustanova i stabilonog sistema. To je kritika sa kojom se ponekad slažu i liberalni ekonomisti, kao Slaviša u svom pomenutom postu, iako se on s pravom ograđuje da čak ni taj zaključak ne znači nikakav dokaz tržišne greške.

Ali, kao što sam naglasio u komentaru na taj post, ja mislim da je ta kritika pogrešna. Dozvolite da ukratko objasnim. Poći ću od taksativnog navođenja izvornih preporuka takozvanog Vašingtonskog konsenzusa:

• Fiscal discipline
• A redirection of public expenditure priorities toward fields offering both high economic returns and the potential to improve income distribution, such as primary health care, primary education, and infrastructure
• Tax reform (to lower marginal rates and broaden the tax base)
• Interest rate liberalization
• A competitive exchange rate
• Trade liberalization
• Liberalization of inflows of foreign direct investment
• Privatization
• Deregulation (to abolish barriers to entry and exit)
• Secure property rights

Sad ja postavljam pitanje kako levičarskim, tako i liberalnim kritičarima Vašingtonskog konsenzusa: šta ovde ne valja, ili još bolje, da li je ovo samo lista mera makroekonomske stabilizacije, privatizacije i trgovinske liberalizacije ili i te kako ima govora i o izgradnji institucija i reformi društva. Šta je predlog za ukidanje subvencija i "ulaganje" u obrazovanje i zdravstvo? A za obezbeđivanje vlasničkih prava"? Da li to spada pod izgradnju institucija? Da li, s druge strane, privatizacija preduzeća, osiguranje vlasničkih prava, trgovinska liberalizacija i promena deviznog kursa povlače i promenu ustanova? Ja mislim da itekako povlače.

Stoga je nejasno (ili je možda jasno) šta bi trebalo da znači naglasak na "izgradnji institucija" koji ne postoji na ovoj listi mera Vašingtonskog konsenzusa. Ja mislim da ekonomisti, ngo-i i političari koji ne vole slobodno tržište žele da dovedu u pitanje zaključke VK o liberalizaciji i privatizaciji, ali ako je moguće da to ne izgleda kao sirovi antiliberalizam, nego kao sofistikovanije insistiranje na "izgradnji ustanova". Ekonomistima poput Stiglitza ili Krugmana je marketinški mnogo jednostavnije da napadnu neko neopisivo čudovište zvano "Vašingtonski konsenzus" (znamo već da u Vašingtonu sede zli ljudi koji samo smišljaju kako da unište svet, bilo u Stejt Departmentu, Pentagonu ili MMF-u) i založe se za "socijalno odgovorne reforme ui pravcu razvoja institucija", nego da otvoreno kažu da su protiv slobodnog tržišta, a za državu blagostanja. Ali, kad pogledate suštinu, svo zalaganje za izgradnju ustanova u tim krugovima se svodi na ideju povećanja državne regulacije, potrošnje i redistribucije, uz zaustavlajnje ili usporavanje i uslovljavanje trgovinske i liberalizacije kapitalnih tokova, dakle na direktnu negaciju svih glavnih nalaza VK, a ne na njihovu "dopunu" izgradnjom ustanova. Umesto da to nazovu antiliberalnom ekonomskom politikom, ljudi žele to da nazovu "naglašavanjem značaja razvoja institucija". Ne, i u slučaju VK, i u slučaju alternativnih koncepcija pojavljuju se i karakteristične ekonomske politike i odgovarajuće političke i pravne ustanove koje se podrazumevaju, samo što su te ustanove različite: u prvom slučaju to su osnovne garancije vlasništva, ugovora i jednakosti pred zakonom, u drugom to su restriktivni režimi administrativnih državnih regulacija i kontrola državnih agencija i nadleštava. Intervencionisti žele, kritikujući "Vašingtonski konsenzus", da na mala vrata vrate regulaciju i državnu intervenciju koje je VK eliminisao, da nam ih ponovo prodaju, ovaj put pod plaštom "izgradnje ustanova". Mi na tu jezičku podvalu ne treba da pristanemo. Treba da insistiramo da su dovoljne i one ustanove koje zamišlja Vašingtonski konsenzus.

Dakle, Vašingtonski konsenzus ostaje odličan okvir za ekonomski razvoj, da je tako pokazuje uspeh zemalja koje su ga ZAISTA sprovodile (za razliku od Rusije ili Argentine) poput Hong Konga, Singapura,Irske, Velike Britanije, Novog Zelanda, Estonije, Češke, Čilea, Slovačke i mnogih drugih. I nikakva "institucionalna dorada" mu nije potrebna. Potrebna je samo volja da se on sprovede.

Ministarski aktivizam

Madžar u prethodno linkovanoj studiji pominje i interesantan fenomen koji utiče na rast javne potrošnje.

Državni funkcioner ne može da bude dovoljno uočljiv niti može da se nada da će osigurati naročito poštovanje ako na tekućoj osnovi ne preduzima veliki broj poduhvata, ako najširoj javnosti kontinuirano ne isporučuje dokaze svog neuboičajenog aktivizma... Svoju reputaciju aktivnog političara i čoveka koji neumorno radi za dobro naroda funkcioner može da izgradi samo o narodnom trošku. Ova motivacija, funkcionerska želja da bude popularan i široko voljen ima za posledicu... da se proharči više nego što bi odgovaralo... nekom miljeu kome ne bi tako dubok pečat davale ministarske ambicije.

Madžar je definisao i tri grupe posledica funkcionerske pretencioznosti: Prvo, i najočiglednije, ministarska pretencioznost utiče na rast javne potrošnje. Drugo, dolazi do distorzije u strukturi javnih rashoda jer funkcionerski aktivizam nije ravnomerno sektorski raspoređen već dolazi do ekspanzije određenih sektora. Mislim da bi Dinkićeva skijališta i Veljin highway to Čačak bili odlični primeri. Treće, povećanje rashoda nije privremenog karaktera već dugotrajnog. Odnosno, jednom uvećane rashode će birokratska mašinerija nastaviti da uvećava i posle mandata ministra aktiviste jer će se prvo uvećanje pravdati objektivnim razlozima.

Madžar naglašava da je poseban problem ministarskog aktivizma odnosno šteta koje proizvodi započinjanje novih projekata. Troškovi ovih projekata su po pravilu umanjeni u fazi planiranja dok ih je u fazi implementacije, kada se ovi troškovi višestruko uvećaju, gotovo nemoguće ukinuti jer je određeni novac već uložen. Daje primer mosta na Adi Ciganliji.

Nagradno pitanje, koji ministar je za poslednjih osam godina zaslužio titulu najaktivnijeg?

Ljuba i Vesna

Ministarstvo finansija je redizajniralo svoj sajt. Sada je jednostavniji i lakši za snalaženje a i vizuelno je dosta bolji. Čestitam.

Razgledajući sajt naišao sam na veoma interesantnu studiju Ljube Madžara Mehanizmi mobilizacije i alternative alokacije javnih sredstava. Madžar iscrpno kritikuje veliku javnu potrošnju i objašnjava njene uzroke. Koliko sam ja shvatio, a samo sam površno pročitao studiju, Madžar smatra da ne treba da se nadamo smanjenju javne potrošnje u skorijoj budućnosti između ostalog i zbog slabe političke konkurencije i neefikasnosti koalicionih vlada na koje ćemo biti osuđeni još neko vreme.

U studiji Madžar pominje i izlaganje Vesne Pešić objavljeno u listu Republika, gde ona pored solidne ekonomske analize iznosi i neka sociološka zapažanja. Naime, Pešićeva smatra da dolazi do stvaranja lažne srednje klase preko grbače poreskih obveznika. Odnosno da se rasipnim (ne razvojnim ili socijalnim) budžetom i politikom zapošljavanja kroz državni aparat utiče na razvijanje iluzije o stvaranju srednje klase. To potvrđuje izjavom da je danas administracija veća nego u vreme SCG. Navodi da Vlada ima 25 ministarstava (dok Francuska ima samo 15) a da svaki ministar ima bar 10 savetnika dok Samardžić ima čak 50. Sve u svemu kratak i zanimljiv tekst koji me je pozitivno iznenadio.

Usput, da li neko zna koliko država plaća zaposlenih? Madžar pominje 400 hiljada a Pešić 250. Ja sam pokušao da podelim ukupan iznos za plate iz budžeta za 2008. sa prosečnom platom od 35,000 dinara i dobio oko 340.000 zaposlenih. Ipak, nisam siguran kolika je prosečna zarada u državnoj administraciji, ali računam da je nešto viša nego u privredi. Takođe nisam siguran da li su budžetom pokrivene i plate u opštinama i gradovima, raznim fondovima za socijalno, penzijsko i sličnim institucijama, ali mislim da nisu. Verovatno je Madžareva brojka otprilike tačna.

Triput ura za švercere

B92: Zbog ilegalnog uvoza mobilnih telefona u prethodnih deset godina, državna kasa je u najboljem slučaju izgubila skoro 160 miliona evra.

Državna kasa ništa nije izgubila jer ništa nije ni imala. Državna kasa je jedino propustila da uzme tih 160 miliona evra. Ko ih je uzeo? Korisnici mobilnih telefona u Srbiji.

Nisu ih uzeli šverceri, kao što analiza B92 pogrešno predstavlja. I među švercerima postoji konkurencija koja snižava cene na tržišni nivo. Dobitnici su, kada se oduzmu normalni troškovi usluga i rada švercera, samo potrošači.

Carina na mobilne telefone je 15%. Zašto? Zato što se štite domaći proizvođači?

Tekelijanum

Vojvođanska vlada će potrošiti 430.000 evra na obnovu Tekelijanuma u Budimpešti. To je neka zgrada Srpske pravoslavne crkve koja ima biblioteku i par soba, koju obilaze ekskurzije iz Srbije, što naravno predstavlja važan istorijski spomenik za građane Vojvodine. Toliko bitan da vlada novcem poreskih obveznika direktno finansira SPC. Toliko o razdvajanju crkve od države.

Inače Tekelijanum je zadužbina dobrotvora Save Tekelije. Pitanje je zašto su ranije bogati ljudi ostavljali zadužbine i čini se više ulagali u dobrotvorne svrhe? Zašto imućniji Srbi danas ne rade nešto slično? Da li su Srbi koji su živeli pre 100 ili 200 godina bili humaniji od savremenih Srba ili građana Srbije? Odgovor na ova pitanja je verovatno u rastu uloge države u društvu. Država danas uzima veći procenat imovine od svojih građana nego što je to bio slučaj pre sto godina. Pored toga, država danas ima mnogo veća ovlašćenja i preuzela je ulogu koju su ranije imali dobrotovori. Kao posledica rasta države, danas imućni ljudi sa pravom očekuju da ona, koja uzima veliki deo imovine građana, i vodi računa o siromašnima, o obrazovanju, o kulturi...

Država je prvo verovatno onemogućila naslednike Save Tekelije da očuvaju i nadograde njegovu zadužbinu, da bi danas svojom ekonomskom i socijalnom politikom demotivisala nove dobrotvore. Kad sledeći put vojvođanski političari pitaju "Di su naši novci?" građani Vojvodine bi trebalo da ih zamole da im objasne koliko će od tog novca dobiti svaki Vojvođanin. I to u kešu, a ne kroz obnovu imovine SPC.