ESPI Institut

ESPI Institut iz Beograda je dobio Freda Utley nagradu za 2007. koju dodeljuje Atlas fondacija. Čestitke dobitnicima. Ja nažalost ne znam mnogo o ovom institutu. Nagrada je dodeljena zbog letnjih škola koje ovaj institut organizuje. Na njihovom sajtu možete da pročitate da su bili deo G17 instituta i da su formirali novi institut pošto je G17 postala politička partija. Bar sam ja tako shvatio. Na sajtu se vidi da su fakultativna predavanja skoro držali usual suspects, Mlađan Dinkić, Radovan Jelašić, Branko Milanović i Milko Štimac.

Bilo bi lepo da nam neko kaže nešto više o ovom institutu. Da li su zaista liberalni? Na Atlasu piše da uče ljude austrijskoj ekonomiji. Nisam mogao da nađem na njihovom sajtu nigde potvrdu da su dobili nagradu. Da je se ne stide možda? Da li je neko bio kod njih u letnjoj školi? Kakvi su utisci? Piše da su think tank mada ih nešto ne viđam po medijima. Možda sam samo ja neobavešten. U svakom slučaju im čestitam.

Milka Forcan i liberalizam

Još jedan, bojim se, knjiški primer nesporazuma Tržišnog Rešenja i srpske javnosti. Izgleda, naime da Milka Forcan ostaje na čelu nekakvog Saveta za promociju Srbije koje formira Vlada, i čiji cilj je kako kažu da se "popravi poslovni imidž Srbije u inostranstvu" i slično. Da ne gnjavim sad i ja o Delti i Miškoviću (imate ovde dobar Markov post i raspravu ispod), problem/nesporazum je podozrevam u sledećem: svi su krenuli u hajku na navodni ili stvarni "sukob interesa" Milke Forcan kao CEO u Delti i predsednice ovog Saveta. Ali, nikom nije palo na pamet da upita ministra koji je to smislio - čemu će uopšte služiti taj Savet, i kakva vajda će od njega biti za bilo kog građanina Srbije?

Čak i liberali iz LDP su "na liniji": traže osnivanje anketnog odbora za "ispitivanje uloge komapnije Delata u društvu"! Molim vas, šta znači "uloga neke kompanije u društvu"? Ljudi su toliko opsednuti Miškovićem, da ne vide od drveća šumu. Zar ne bi bilo logičnije da upitaju Vladu za šta to poreski obveznici plaćaju dotični Savet, pa bio mu na čelu Marko Kraljević ili Milka Forcan, svejedno? Osim dosta para iz budžeta za marketinške agencije povezane sa državnim funkcionerima, malo reklame, dnevnica i obilaska lepih mesta i gradova po svetu za članove Saveta, nije jasno kakav bi to dalji efekat po privredu Srbije moglo da ima. Imidž Srbije se popravlja popravljanjem poslovnog okruženja, a ne trošenjem poreskih para na samoreklamu političara i njihovih prijatelja i saradnika. Glavni ekonomski strateg LDP, Gligorov, to svakako zna, ako ovi drugi ne znaju. Zašto malo ne edukuje svoje lidere da je njihov zadatak da zastupaju principijelno liberalne ideje, a ne da ganjaju Miškovića.

Zemlja koja tone

Kako to rade američki populisti, odnosno najpoznatiji među njima. Pat Buchanan o padu vrednosti dolara i propasti ekonomije.

Srbija do Brisela

Marko je već pomenuo kako ne razume poentu parafiranja SAA. Economist se slaže. Oni otprilike kažu da Brisel koristi izveštaje o napretku kako bi birokratski zakopali proces proširenja EU, jer izgleda da je u Evropi ponestalo entuzijazma. U suštini oni smatraju da zemlje Balkana, sa izuzetkom Hrvatske (izvinjavam se Hrvatskoj što ih svrstavam u Balkan samo prepričavam što sam pročitao) mogu da računaju na članstvo u EU samo u srednjem i dugačkom roku. U svakom slučaju ne skoro.

EU je na svom sajtu objavila progress report za Srbiju u kojima ima par tržišnih predloga. Traže od vlade da smanje javnu potrošnju (pogotovu plate), liberalizaciju kontrolisanih cena, sprovođenje zakona o stečaju, liberalizaciju protoka novca, nastavak reformi penzionog i zdravstvenog sistema i sl. Moj omiljeni predlog je uvođenje transparetnosti i sistem odgovornosti u rad Radiodifuznog saveta. Izgleda da i njih nervira. TR je već ponudio rešenje za Savet.

Ima doduše i dosta netržišnih saveta. Meni je najinteresantniji zahtev za osvnivanje regulatornog tela za nuklearnu energiju, mada verovatno ima smisla ukoliko bude interesovanja za izgradnju nuklearnih elektrana. Takođe, i dalje smatraju da je osnivanje Agencije za borbu protiv korupcije korisno iz nekog razloga. Koga ne mrzi da čita može u tim dokumentima svašta da nađe.

Loša vest

Gledao sam sinoć snimak suđenja Šešelju (koje formalno još nije počelo, a kad će, još se ne zna). Mogu samo reći da sam veoma zabrinut, jer mi se čini da će uspeti ne samo da se odbrani, već i da Tužilaštvo napravi na kompletne idiote. Čak je i sudija nekoliko puta držao bukvicu tužiocu.

Šešelj je očigledno uspeo u svom zahtevu da mu Tužilaštvo dostavi svih 207 hiljada strana "potencijalno oslobađajućih dokaza" na srpskom, na papiru, što Tužilaštvu, naravno, predstavlja veliki problem. Ali, suština je u tome da su oni sami, u želji da ga zatrpaju gomilom papira na engleskom, rekli da postoji 207 hiljada stranica tog teksta i sada su u problemu.

Bile su i još tri meni potpuno neprihvatljive stvari. Prvo, jedna od odredbi Pravilnika glasi da će se "identitet zaštićenih svedoka otkriti optuženom dovoljno vremena pre početka suđenja". Tužilaštvo (a izgleda i sud) to tumači kao "30 dana pre svedočenja tog svedoka", što je očigledno narušavanje Pravilnika i već sada se može videti da, čak i ako Šešelj bude osuđen, ima odlične argumente za žalbu.

Druga prosto nenormalna stvar je što je tužilac tražio od Šešelja da u davanju svoje izjave sutra ne pominje ničije(!) ime, jer se te osobe možda nalaze na spisku zaštićenih svedoka u koji Šešelj još uvek nema uvid. Tužilaštvo dakle ne želi da kaže čija imena Šešelj ne sme da pominje, pa zato traži da mu se zabrani pominjanje bilo kog imena! Tu je i sudija prilično poludeo.

Treće nenormalno pitanje je - a kada u stvari počinje suđenje? Po Šešelju (a nekako je i logično), suđenje počinje čitanjem optužnice, to jest danas. Po sudiji, suđenje počinje kada prvi svedok počne da daje iskaz (negde u decembru). Tužilac je tu tražio da se, zbog zimske pauze, početkom suđenja smatra prvi dan suđenja u januaru, znači puna dva meseca posle čitanja optužnice!

Sve u svemu, čini mi se da ih za sada Šešelj tuče na proceduralnim pitanjima, na onome što treba da bude teren Tužilaštva. Mogu samo da zamislim na šta će sve to da liči kada Tužilaštvo uđe u suštinu procesa, u ono što Šešelj svakako bolje poznaje od njih, a posebno imajući u vidu da se Šešelj ne tereti ni za direktno učinjene ratne zločine, niti za komandnu odgovornost. Ako se nastavi sa potpuno neshvatljivom nekompetentnošću Tužilaštva (a imali su skoro pet godina da se pripreme!), procenjujem da će Šešelj trijumfalno da se vrati u Srbiju negde sredinom 2009. godine. A onda neka nam je Bog u pomoći.

Lepa vest

Komesar Ren kaže "Posle nacionalizma u devedesetim, svanula je demokratska zora 2000, za Srbiju, a sada sviće evropska zora", a vezano za parafiranje SAA-a.

To je svakako dobra vest, ali moram priznati da meni nije jasan značaj samog parafiranja. Ako to i dalje znači da nema potpisivanja SAA-a bez nalaženja i izručenja Mladića, onda parafiranje apsolutno ništa ne znači. Biće to dobra prilika za slikanje i za naglašavanje da je "budućnost Srbije u Evropi", ali zaista ne vidim nikakav suštinski značaj današnjeg događaja (osim toga da paraf podrazumeva da je sam tekst sporazuma usaglašen).

Američki izbori i žene u politici

Meni su naredni američki izbori posebno zanimljivi jer pokazuju koliko se politička kultura u suštini brzo menja i kako politički tabui vrlo lako bivaju srušeni. Do današnjeg dana, samo jedan jedini američki predsednik nije bio WASP muškarac (white anglo-saxon protestant) - John Kennedy. Sledeći predsednik skoro izvesno neće biti WASP muškarac - Hilary je žensko, Obama nije W, Rudy nije ni AS ni P, a Rommney nije P.

Sama činjenica da su najozbiljniji kandidati za predsednika žena, afro-amerikanac, Italijan-katolik i mormon se meni čini zaista izuzetnom i pokazuje da Amerika nije ni izbliza tako zadrta i zatucana kakvom mrzitelji žele da je predstave.

Probao sam sada da pronađem koliko je žena ikada izabrano na demokratskim izborima za šefa države (jer u Americi smatraju da "zaostaju") i nisam uspeo. To je već uspelo Cristini Fernandez de Kirchner, i Chandriki Bandaranaike Kumaratungi, ali je slične primere teško naći. Indira Gandhi nikada nije bila predsednik, kao ni Benazir Bhutto. Drugi očigledni primeri (Angela Merkel, Margareth Thatcher, Yulia Tymoshenko, Megawati Sukarnoputri) ne zadovoljavaju makar jedan od kriterijuma - ili nikada nisu bile šef države (predsednik), ili ih na tu funkciju nije izabrao narod, već parlament.

Metafore

Danica Popović je posle šminikanja svinje, što se odnosilo na restrukturiranje preduzeća, smislila još jednu metaforu. NIP je od danas krečenje od nacionalnog interesa.

Ron Paul 2008

Biće ovde još postova o Ronu Paulu, jer teško je preceniti značaj koji njegova kampanja ima za libertarijanizam. Poslednji momenat slave libertarijanci su imali još 1964. kada je Barry Goldwater bio kandidat Republikanske stranke, ali ubedljivo izgubio protiv Lyndona Johnsona. Reagan je bio donekle protržištan, ali mu je kampanja pre svega bila klasično konzervativna.

Juče je izašla vest da je Ron Paul na Intrade političkim kladionicama zauzeo treće mesto, pretekavši Freda Thompsona. Odavno je pretekao Johna McCaina i ostale, i sada su ispred njega samo Rudy Giuliani i Mitt Romney.

Da bi se shvatile pune razmere ovoga treba reći kakvu vrstu kampanje Ron Paul vodi. Glavne tačke njegovog programa su ništa manje nego ukidanje Fedralnih rezervi i povratak na zlatni standard; ukidanje poreza na dohodak; momentalno povlačenje iz Iraka i generalno prestanak svih vojnih intervencija SAD u svetu. U Kongresu je glasao protiv međunarodnih trgovinskih ugovora i članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, zato što kaže da za slobodnu trgovinu nisu potrebni ugovori sa drugim državama -- treba jednostrano ukinuti sve carine i ograničenja, a drugi neka rade šta hoće. Sa takvim programom, koji je i za libertarijance ekstreman, a prosečnom glasaču sasvim sigurno zvuči suludo, Paul je uspeo da dođe do trećeg mesta.

Ovde je snimak njegovog gostovanja kod Jaya Lenoa. Na pitanje zašto je počeo da se bavi politikom, Paul koji je inače lekar, odgovara zato što je bio fasciniran Austrijskom školom ekonomije. Ovo je sigurno najveći politički uspeh koji je Austrijska škola ikada imala. Margaret Thatcher je spominjala Hayeka kao političkog filozofa i Vaclav Klaus voleo da citira i Hayeka i Misesa, ali im programi nisu bili ni blizu ovome što sada radi Ron Paul.

Koncept privatizacije

Dinkić je izašao sa konceptom privatizacije nekih od javnih preduzeća.

Predlaže se da država zadrži manjinske udele (34-36%) u NIS-u i JAT-u (gde bi se većinski paket prodao strateškom partneru i 15% akcija podelilo građanima), a većinske udele (51, odnosno 70%) u Telekomu, EPS-u, Galenici i Aerodromu (gde bi se 15% akcija podelilo građanima, a dodatnih 15% bi moglo da se kupi po privilegovanoj ceni).

Mislim da je, generalno, to korak napred, posebno privatizacija NIS-a i JAT-a, a donekle i Telekoma, EPS-a i Aerodroma. Ali, nikako mi nije jasno zašto se insistira da Galenika ostane državna. Za to ne postoji apsolutno ni jedno razumno objašnjenje.

Glasanje za najbolji blog

U Americi se održava zanimljivo glasanje za najbolje blogove na engleskom jeziku. Ima raznih kategorija - od zabavnih, sportskih, političkih, do recimo najboljeg konzervativnog i najboljeg liberalnog bloga.

Meni je posebno zaniljivo takmičenje za najbolji naučni blog, zato što se tu u finalnoj konkurenciji među 10 najboljih nalazi i Climate Audit, izvanredan blog koji se bavi kritikom i proverom naučnih rezultata vezanih za merenja temperature i proxy-rekonstrukcije klime u prošlosti. Autor bloga je Steve McIntyre, čovek koje je opovrgao famozni Hockey Stick, otkrio greške u NASA-inim merenjima, po kojima je najtoplija godina u SAD 1934, a ne 1998 kako se do sada tvrdilo, i veliki broj drugih korisnih stvari koje možete saznati čitajući njegove priloge. Blog je zaista izvanredan, civilizovan, i komentatori su uglavnom visokokvalifikovani fizičari, inženjeri i drugi ljudi koji se razumeju u te stvari. Ja sam puno naučio o rekonstrukcijama klime, problemima sa merenjima temperature satelitski i na zemlji, o tome zašto određeni četinari iz Kalifornije nisu pouzdan temperaturni proxy, koji su dokazi da je period od 900-1300 godine bio znatno topliji od današnjeg, itd. Uz sve to, čovek je strašno duhovit, ciničan i zabavan kad satirizira alarmiste i komentariše njihove stavove. Nema ni trunke zagriženosti, netrpeljivosti i mržnje prema protivnicima koja toliko karakteriše većinu alarmista.

Takmičenje traje do prekosutra, 8 novembra. Moguće je glasati na svaka 24 sata. Ja sam glasao već tri puta, za Climate Audit naravno, što i vama preporučujem. :) Za sada, Steve stoji odlično, čak ima šanse da pobedi. Konkurenti, uglavnom levičari i "liberali" su zgroženi takvom mogućnošću, i dodatnom medijskom pažnjom koju bi Steve dobio u tom slučaju. Pomozimo da Climate Audit pobedi. Prenesite prijateljima i poznanicima da i oni glasaju, ako vam se blog čini vrednim glasanja.

IQ, ponovo

Ivan je nedavno imao post na temu IQ-a i ekonomskog razvoja, a ovog meseca će se i na CatoUnboundu baviti sličnom pričom.

Šta ja mislim o svemu tome? Meni je prosto očigledno da su inteligencija i uspeh u životu veoma visoko korelisani. Naravno, svi poznajemo nekog ko je pametan, ali iz nekog razloga nije uspeo, kao što poznajemo i neke ne baš toliko pametne, a uspešne. Ali, to su, verujem, izuzeci.

Ako je to tačno na individualnom nivou, zašto ne bi bilo tačno na grupnom? Ja verujem da jeste, ali da je korelacija između uspešnosti države i inteligencije njenog stanovništva mnogo slabija nego na individualnom nivou. Zašto? Pa, zbog institucija. Pametni ljudi u lošem okruženju će lošije proći u životu nego glupi ljudi u dobrom okruženju.

I to je otprilike bila Ivanova teza - "Ako imaju malo sreće sa selekcijom institucija (mir, niski porezi, vladavina prava itd), prosperiraće čak i ako nisu neki geniji".

Međutim, meni se čini da se pri izboru institucija ipak ne radi o pukoj sreći, odnosno da institucije nisu potpuno egzogene. Neke i jesu, posebno u bivšim kolonijama. Pravo pitanje, čini mi se, je da li pametnije stanovništvo zahteva bolje institucije. Ako je to tako (a ja nisam ubeđen ni da jeste ni da nije), onda sudbina Afrike nije tako svetla. Ako se neinteligentije stanovništvo lakše "prima" na populističke priče o socijalnoj pravdi, zlim kapitalistima i neophodnosti da država upravlja ekonomijom, onda IQ može da ima veliki uticaj na razvoj.

Ispovest jednog udbaša!

Pre desetak dana poslao sam jedan tekst pod naslovom "Zasto kazeš antifašizam a misliš komunizam?" časopisu NIN (pošto je dično Vreme prethodno odbilo da ga objavi, zapravo da me uopšte obavesti da li će ga ili neće objaviti). Tekst je izašao u pretposlednjem broju NIN-a (takođe bez obaveštenja, tako da sam za objavljivanje danas slučajno saznao), a u poslednjem broju pojavilo se nekoliko reakcija, među njima i reakcija Zorana Ostojića iz LDP. Ni izvorni tekst ni reakcije se ne mogu naći na online prezentaciji NINa. Iz mog teksta samo nekoliko naznaka a za Ostojićev dobijete link ka sajtu LDP.

Dakle, Janković:

"Fašističko-antifašističko nadmetanje u Novom Sadu prethodne nedelje pokazalo je ne ono po čemu se Srbija razlikuje od Zapada, već ono po čemu mu je slična. Iako je medijska prezentacija događaja uglavnom prećutkivala ovu stranu priče, istina o potpuno savremenom i evropskom karakteru celog hepeninga je neporeciva. To nije stvar koja je imala mnogo veze sa izvornim tranzicijskim problemima Srbije, već je proizvod idejnih sukoba koji su univerzalni u zapadnom svetu. Pogledajmo samo spoljašnji opis događaja – imali smo na jednoj strani grupu obrijanih momaka u čizmama, koji slave rođendan Hajnriha Himlera. Scena kakvu ćete lako naći svuda u Evropi, čak i u Nemačkoj (a kako čujemo i u Izraelu). Na drugoj strani, imali smo jedan drugi čudan skup koji je sebe okarakterisao kao "antifašistički". Na tom skupu su se mogle videti na desetine crvenih zastava sa petokrakama, mladi demonstranti sa licem prekrivenim maramama ala Jaser Arafat, parole tipa "EU jednako NATO jednako svastika", mnoštvo slika Če Gevare itd. Ikonografija i parole "antifašističkog" skupa su ponajviše ličili na asortiman sa parada komunističke partije u Italiji ili na ekstremnije segmente antiglobalističkih pokreta na Zapadu. Ni sama forma kontramitinga nije nova – u Italiji i Nemačkoj, komunisti i radikalni levičari vrlo često organizuju "antifašističke" kontramitinge sličnog tipa. Nije, dakle, bilo ničeg u nastupu, ideološkom repertoaru, pa čak ni u međusobnom sukobljavanju ovih grupa, što već nije hiljadu puta viđeno drugde. Da su se našli na nekom antiglobalističkom skupu u Evropi, pripadnici ovih dvaju "tabora" ne bi ni primetili da se po nečem bitnom razlikuju, već bi složno marširali i harangirali protiv Amerike, kapitalizma, NATO-a, MMF-a, globalizacije itd.

Najzanimljivije je, i možda jedino originalno u srpskoj varijanti, to što su neki respektabilni politički lideri uzeli učešća u "antifašističkom skupu", recimo Čeda Jovanović, Nenad Čanak ili Žarko Korać, potpuno previđajući ovaj krivi ideološki "spoj". Lideri političke opcije u Srbiji koja govori o liberalnim reformama, ulasku u NATO i EU, koja kritikuje sadašnju vlast zbog nastavka autoritarne i kolektivističke politike prošlosti, svrstavanjem pod protestne zastave s crvenim petokrakama i parole koje izjednačavaju NATO i nacizam zapravo se najdublje kompromitovala. Da li Čeda misli da je NATO zaista jednak svastiki, kako su uzvikivali "antifašistički" demonstranti? Da li je jednom liberalu malo neprijatno da se nađe među morem zastava s petokrakama, kao da je na paradi na Crvenom trgu pre 50 godina? Da li jednom prozapadnom liberalu smeta kad vidi tolike mlade ljude sa slikama komunističkog zločinca Če Gevare, čoveka koji je po sopstvenom priznaju lično naredio ubistvo hiljada civila na Kubi, i koji bi, po sopstvenim rečima to uradio opet, jer su "sve to bili izdajnici i agenti CIA-e"? "

A zatim Ostojić. Zanimljivo da jedan od komentatora na sajtu LDP prekoreva Ostojića što uopšte raspravlja sa mnom, nazivajući me "udbaškim analitičarem i piskaralom" koji bi "samo da mu se ukaže prilika ponovio Srebrenicu". A ja pre 10 minuta u komentaru jednog posta ovde hvalim LDP što su za lustraciju, obračun sa ratnim zločinima i što hoće da razbucaju UDB-u. Ko mi je kriv...

Korupcija u Srbiji 2

"Delta" je odlučila da tuži Vericu Barać za delo "narušavanja poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti". Ne znam da li za to imaju osnova, ali znam da će to samo dodatno pokvariti sliku koju o "Delti" već ima srpska elita (mišljenje običnog naroda očigledno je drugačije), tako da nisam siguran da im je to dobar potez. Sa druge strane, Izveštaj o "C marketu", koji je napisao Savet za borbu protiv korupcije se zaista odlikuje nekompetentošću i davanjem proizvoljnih i neargumentovanih ocena.

Koji su dokazi za nekompetentnost? Prvo, Savet napada Zakon o privatizaciji iz 2001. godine, a kao primere navodi "privatizaciju najstarije fabrike mineralne vode, prodaju nekada najvećeg lanca robnih kuća, otkup poljoprivrednog zemljišta i borbu nad vlasništvom C marketa". Problem je u tome što su i "Knjaz Miloš" i "C market" privatizovani po zakonu iz 1997. godine i da su u trenutku "privatizacije" 2005. godine već uveliko bili većinski privatni, da su "Robne kuće" u stečaju još od 2002. godine, a da državno poljoprivredno zemljište jednostavno nije predmet privatizacije. Sve u svemu, nijedan od primera nema apsolutno nikakve veze sa zakonom iz 2001. godine.

Drugi dokaz nekompetentnosti je tvrdnja da "neki pojedinac raspolaže bogatstvom koje se procenjuje na najmanje 6% BDP". Problem je u tome što su bogatstvo i BDP dve međusobno neuporedive veličine (ekonomisti bi rekli da je bogatstvo "stok" (stock), a BDP "tok" (flow)). Ako se želi nešto porediti sa BDP-jem, onda je to novostvorena vrednost u toj firmi (suštinski - plate, profit i plaćeni porezi), a ako već žele da uporede Miškovićevo bogatstvo sa nečim, onda treba da ga porede sa ukupnim bogatstvom u Srbiji (ukupna imovina minus obaveze prema inostranstvu, a koje je najmanje 10 puta veće od BDP-ja). Mišković nesumnjivo jeste veoma bogat, ali nema ni blizu 6% ukupnog bogatstva Srbije (recimo, pogledati "Ekonomistovu" listu 300 najvećih firmi u Srbiji).

Proizvoljne ocene se odnose na tvrdnju da Delta, po kupovanju C marketa, ima preko 60% tržišta, što prosto nije tačno, čak ni izbliza. Praktično jedine iole svetle tačke Izveštaja su kritika koja se odnosi na sastanak koji je održan kod Koštunice i na kome je dogovoreno primirje suprotstavljenih strana, kao i zaista odlična hronologija događaja, iz koje međutim ostaje potpuno nejasno ko je tu uopšte bio korumpiran - Vlada, Komisija za hartije od vrednosti, Trgovinski sud, ili neko drugi.

Stručnjak, a nije Nebojša

Posle debakla Nebojše Katića izgleda da su novinari u Srbiji na tragu boljeg sagovornika. Dragomir Janković, iz ekonomskog instituta u Briselu dosta bolje analizira ekonomske probleme u Srbiji i predlaže konkretnija rešenja. Janković kritikuje vladu zbog odugovlačenja sa privatizacijom, nereformisanog PIO fonda, kredita za samozapošljavanje i zbog velike javne potrošnje.

U slučaju javne potrošnje Janković smatra da je veliki budžet po definiciji inflatoran. Na Tržišnom rešenju smo već raspravljali o ovome i koliko se meni čini nismo uspeli da se dogovorimo da li rast javne potrošnje izaziva inflaciju. Koliko se sećam mislim da smo se u načelu složili sa ovom pretpostavkom jer vlada novac isključivo troši dok građani malo i štede. Mislim da se nisu svi složili sa ovom definicijom. (Ne mogu sada da nađem post, ako neko bude imao više sreće od mene neka ostavi link u komentarima). U svakom slučaju Janković kaže da rast plata u javnim preduzećima (sve monopolisti) podstiče inflaciju. Sa ovim se slažem. Što su veći troškovi monopolisti će vršiti veći pritisak na vladu da povećava cene. Janković predlaže tržišno rešenje, privatizaciju javnih preduzeća.

U slučaju reforme PIO fonda Janković smatra da se ta reforma ne radi na inicijativu države, što meni apsolutno nije jasno. Država će morati da pokrije troškove sadašnjih penzionera i radnika koji su do sada uplaćivali novac u penzioni sistem. Takođe, obaveza uplaćivanja doprinosa u PIO fond mora biti ukinuta pre nego što privatni fondovi zaista zažive. Ova reforma će se raditi isključivo na inicijativu države.

Janković takođe krivi Komisiju za zaštitu konkurencije za postojanje monopola. Tu greši. Na stranu par kritika mislim da su novinari definitivno našli boljeg ekonomskog sagovornika iz inostranstva.

Korupcija u Srbiji

Centar za liberalno-demokratske studije je objavio studiju "Korupcija u Srbiji: pet godina kasnije", a održali smo i konferenciju u Sava Centru u subotu.

Što se same studije tiče, statistički deo predstavlja ponavljanje ankete koja je urađena januara 2001. godine. Anketa pokazuje smanjenje korupcije, posebno kod objektivnijih pitanja, tipa "da li je vama lično neko tražio novac". Što se percepcije korupcije tiče, ona je opala od 2001., ali ne mnogo. Ako bih morao da rezimiram studiju u jednoj rečenici, rekao bih da je došlo do određenog pada korupcije od 2001. na ovamo, ali skoro isključivo kao rezultat indirektnih akcija Vlade (liberalizacija, privatizacija, reforma poreskog sistema, javne nabavke i slično), a samo malim delom kao rezultat direktnih akcija Vlade (rad specijalizovanih tela, hapšenja i slično). Takođe, bavili smo se i analizom pisanja medija i ono je, blago rečeno, loše.

Što se same konferencije tiče, uspeli smo da na jednom mestu okupimo ministre pravde, unutrašnjih poslova, ekonomije i finansija, a bio je tu i potpredsednik Vlade. Na mene su najbolji utisak ostavili Petrović (koji je naveo zaista zabrinjavajuće podatke o stanju u pravosuđu - recimo, preko 70% presuda za teška ubistva podrazumevaju kaznu koja je ispod zakonskog minimuma, što implicira korupciju) i Dinkić, koji je najavio "giljotinu propisa", ali o tome u nekom narednom postu.

Delegacija

Pogodite ko predvodi delegaciju privrednika na Kubi.

Ali poseta nije bez učinka:
Milosavljević takođe navodi da Kuba podržava terotorijalnu celovitost Srbije u pregovorima oko Kosova.

Sumnjivo lice

Iznenadio sam se kad sam saznao da je moj dobar prijatelj Dušan Pavlović bio deo Organizacione šeme za ubistvo Đinđića. Priznaj, Dušane, da si se kupao u Šilerovoj!

Oduvek mi je bio sumnjiv.

Tržišno rešenje u Danasu i Peščaniku

U svom tekstu "Naši životi uz Če Gevaru", objavljenom u Danasu, a prenetom na sajtu radijske emisije Peščanik, beogradaski profesor istorije Nikola Samardžić govori između ostalog o gostovanju Če Gevarine ćerke na sajmu knjiga, i Rezoluciji Skupštine Srbije o ukidanju blokade Kube. Između ostalog, on kaže: "Do danas je samo filozof i politički pisac Ivan Janković zapisao kako se stidi zemlje u kojoj se slave kubanski diktator i njegov najbliži saradnik, masovni ubica, u kojoj se proslava rođendana Hajnriha Himlera ublažava alternativom poslave rođendana, istoga dana, Vladimira Putina, pod simbolima i idejama vodiljama nacizma, fašizma i neokomunizma."

Reč je o očiglednoj aluziji na moj skorašnji post na Tržišnom rešenju koji je bio posvećen sličnim temama, i sadržavao slične stavove.

Nisam ipak siguran koliko su ovakvi Samardžićevi stavovi, koje pozdravljam, zaista prihvaćeni čak i u takozvanoj Drugoj Srbiji. U istoj emisiji Peščanik, na čijem sajtu je ovaj tekst prenesen, još pre nedelju dana smo mogli da slušamo dve istoričarke koje su nas preko sat vremena uveravale da su komunisti bili jedini antifašisti, da mi treba da slavimo Staljinovu Crvenu Armiju koja je "oslobodila" Beograd, da je "antifašizam" duhovna vertikala itd. S druge strane, u poslednjoj emisiji, sociolog Mirko Đorđević je skrenuo pažnju na fascinaciju srpskih radikalnih desničara Če Gevarom kao borcem protiv globalizma. Ima jedan članak, na koji ukazuje Đorđević, koji govori o Vladiki Nikolaju i Če Gevari kao najvećim antiglobalistima.

Ja navijam da u formiranju ideološkog profila i identiteta Druge Srbije (jer su u našoj stvarnosti i Prva i Druga Srbija prilično maglovito definisani koncepti) liberalni glasovi kao što su Nikola Samardžić, Mirko Đorđević ili Zoran Ostojić (i Vladimir Gligorov i Miroslav Prokopijević, ne zaboravimo njih - česte goste Peščanika) imaju više uticaja od onih mladih partizanki iz predzadnje emisije Peščanika, i raznih drugih razočaranih radikalnih levičara poput Ljubiše Rajića, Zage Golubović i sličnih, koji od Karadžića i Mladića jedino više mrze Ameriku i kapitalizam.

Fama o biciklistima

Ne, nisam postao književni kritičar, ne bojte se. :)

Dakle, mi biciklisti, u svakodnevnom, nebasarijanskom smislu reči, smatramo se ljudima koji rade najmanje dve korisne stvari: popravljamo svoje zdravlje intenzivnom fizičkom aktivnošću, i 2. pozitivno utičemo na životnu sredinu jer za kretanje koristimo sopstvenu fizičku energiju, a ne naftu ili benzin, čime smanjujemo zagađenje okoline. Političari u zapadnim zemljama, kad hoće da pokažu svoju "ekološku svest", idu na posao biciklom. To je vrlo raširena pojava i među običnim svetom u zemljama poput Holandije ili Danske. Sledeći svetsku modu, i neki domaći političari su se pre nedelju-dve slikali kako voze bicikle po nekoj kiši (mislim da je bio "dan planete" ili tako nešto).

Ali, varate se ako mislite da i tako bezazlena stvar kao vožnja biciklom nema svoje negativne ekološke apekte. Pošto je "envajormentalizam" jedna krajnje mizantropska filozofija koja pretpostavlja da je i samo postojanje čoveka opasno po "okolinu", bilo je samo pitanje dana kada će i ova naivna, zdravorazumska dogma o korisnosti biciklizma biti osporena. I to se upravo desilo. Čovek nije (samo) nekakav opskurni ekološki frik, već profesor na Univerzitetu Pensilvanija, i upravo je otkrio da vožnja biciklom, nasuprot preovlađujućim površnim envajornmentalističkim gledištima, ima vrlo negativno dejstvo po životnu sredinu. Ona jeste da smanjuje emisije stakleničkih gasova, ali sa druge strane i poboljšava zdravlje onih koji voze bike, te time doprinosi pogoršavanju najvećeg prokletstva savremenog čovečanstva - nekontrolisanog porasta stanovništva.

Autor ima dva recepta kako stati u kraj ovoj biciklističkoj pošasti: ubediti ljude da umesto bicikla voze neke skutere na struju, jer time takođe ne emituju CO2, a istovremeno ne popravljaju sopstveno zdravlje i time tendiraju ka kraćem životu, čime doprinose ekološkoj ravnoteži i održivom razvoju. Drugi recept je da se pospeše kroz javne politike, kao protivteža biciklizmu, razna po zdravlje štetna ponašanja, tipa pušenje, uživanje teških droga, i vožnja automobila bez sigurnosnih pojaseva.

Ja, međutim za ovog profesora i sve slične ludake imam bolji predlog: da se oni lepo svi kolektivno poubijaju, i time svoje emisije stakleničkih gasova svedu na idealnu, nultu meru. Time će dati najefikasniji doprinos uravnoteženju naše planete.

Ako ste sumnjali u Reismanovu tezu o zelenom pokretu kao esenciji zla i antihumanizma, ova teorija uglednog profesora ekonomije sa Ivy League univerziteta je nažalost direktna demonstracija te teze.

Ja profesoru obećavam da ću nastaviti sa svojim biciklističkim uništavanjem održivog razvoja. Povećaću preko leta dozu sa 30 na 50 kilometara dnevno...Ako je verovati profesoru, svaka godina vožnje bicikla produžava život 10 dana. Pošto ja vozim skoro 30 godina (od najranijeg detinjstva), manje ili više redovno, time sam već za celu godinu produžio teror svog izdisanja ugljen-dioksida nad nezaštićenom planetom - gušterima, bubama, piranama i ledom na Grenlandu koji samo što nije počeo da se topi...Ako nastavim ovako, uništavaću planetu svojim postojanjem cele dve ili dve i po godine duže nego što je bilo nužno (a i ne pušim i ne drogiram se. Jedina nada je što zaista vozim kola bez pojasa...).

Ekonomske mogućnosti građana

Đelić je rekao da će vlada u narednih nekoliko nedelja ispitati da li su namirnice i druga roba široke potrošnje u Srbiji preskupi, ili cene odgovaraju onima u regionu i ekonomskim mogućnostima građana.
1) Kako se to utvrđuje?
2) Šta se dešava ako se utvrdi da cene ne odgovaraju ekonomskim mogućnostima građana?

Podela akcija

"Dodatnih 15 posto akcija EPS bilo bi besplatno podeljeno svim punoletnim građanima, s mogućnošću da njima trguju tek nakon uspostavljanja realne cene" kaže Dinkić. Ja sam mislio da je realna cena ona oko koje se slože i kupac i prodavac, odnosno cena koju odredi tržište. Komunističke države su verovale da njihove vlade i komisije mogu da procene realni nivo cena. Videli smo kako se to završilo.

U ovom slučaju to znači da će komisija zabraniti (usput, gotovo nemoguće sprovesti) građanima da prodaju akcije dok one malo ne poskupe na berzi. Mada, veća ponuda akcija, pošto vlada da zeleno svetlo za prodaju, bi posledično mogla da obori cene istih. Takođe, Dinkić zanemaruje sadašnju vrednost novca, možda bi nekim građanima danas više značilo 300 evra nego 500 evra za godinu dana. I konačno, ovom merom uskraćuje građanima pravo da raspolažu svojom imovinom. Kao kada bi vam deda poklonio pola njive pod uslovom da je obrađujete.

Podela akcija građanima je sjajan i dugo čekani potez. Sa druge strane Dinkić bi trebalo da ima poverenja u građane da će sami najbolje odlučiti šta da rade sa svojom imovinom a ne da ih tretira kao decu i da im otvara "trust" fondove. Šta god da odluče građani će sami snositi posledice svog "neznanja".

Konkurentnost 2008.

Izašao je Global Competitiveness Report Svetskog ekonomskog foruma za 2007-08: 1. SAD, 2. Švajcarska, 3. Danska... 82. Crna Gora, 91. Srbija, od 137 zemalja.
Prošle godine su Srbija i CG bile zajedno na 87. mestu.

Nisam promenio mišljenje o konkurentnosti od prošle godine, zato u ostatku kopiram stari post:

Mada Svetski ekonomski forum i mnogi drugi očigledno ne misle tako, sam pojam konkurentnosti nema mnogo smisla. Preciznije, nema smisla na nacionalnom nivou. Šta znači da je jedna zemlja konkurentnija od druge? Znači da može da proizvede veću vrednost, odnosno da je u proseku produktivnija. Produktovnost se meri u količini proizvoda po jedinici radne snage, pa reći da je jedna zemlja produktivnija od druge ne znači ništa drugo nego reći da je bogatija.

A bogatstvo zemalja se mnogo lakše i pouzdanije meri direktno, merama kao što su GDP, nacionalni dohodak i slično (koje nisu savršene, ali mere bogatstvo, odnosno novostvoreno bogatstvo). Merenje konkurentnosti je tako samo merenje bogatstva zemlje zaobilaznim putem.

Konkurentnost ima smisla na nivou firme ili grane. Ima smisla reći da je Nemačka konkurentna u proizvodnji automobila ili Srbija u prozvodnji malina. Ali ako hoćete meriti celokupnu konkurentnost jedne zemlje u svemu, onda morate obuhvatiti sve što utiče na bogatstvo te zemlje -- od infrastrukture, preko političkog okruženja i pravnih institucija, kvaliteta radne snage, makroekonomske politike, itd. -- broj faktora je neograničen. A kada jedna mera obuhvata sve što utiče na bogatstvo, onda je suvišna -- jer dovoljno je direktno izmeriti bogatstvo te zemlje i na osnovu toga znati koliko je konkurentna.

Indikativno je da su ove godine autori promenili metodologiju i obuhvatili veći broj faktora. Kada ih na kraju obuhvate sve, shvatiće da "konkurentnost" nije ništa drugo nego produktivnost, odnosno GDP po jedinici radne snage ili po stanovniku.

Beč i ekonomska teorija

Kao dodatak prethodnom postu, pokušavam da načinim makar provizorni spisak naučnih disciplina koje su pokrenuli, izmislili i odlučujuće oblikovali navedeni bečki geniji: termodinamika, kvantna fizika, analitička filozofija, filozofija nauke, psihoanaliza, teorija igara, poslovnog ciklusa...Sama činjenica da imamo bar tri-četiri "Bečka kruga" najbolje svedoči o tome: bečki krug u filozofiji, Šlik, Karnap, Vitgenštajn, u ekonomiji - Mizes, Hajek, Šumpeter, Morgenštern, u psihologiji itd.

Zanimljivu primenu ovog uvida o centralnom mestu Austrijanaca i Austro-Ugara u naučnoj i teorijskoj misli XX veka daje Izrael Kirzner u svom odličnom kraćem predavanju. Radi se o razlici između Mizesovog i Robinsovog pojma ekonomskog delovanja/odlučivanja. Robins je, po Kirznerovom mišljenju enormno uticao na kasniju mikroekonomsku teoriju, svojim shvatanjem ekonomskog odlučivanja kao manipulacije datim sredstvima u ostvarivanju datih ciljeva. Ta teorija koja polazi od pretpostavke savršenog znanja o alterantivama sa kojima je onaj ko odlučuje suočen, postala je sastavni teo mainstream teorije cena. A predstavljala je prilagođenu i izmenjenu verziju teorije o ljudskom delovanju koju je Robins pokupio 1920-ih godina u Beču, družeći se sa Mizesom, Hajekom, Haberlerom, Morgenšternom i ostalima. To je pojam ljudskog delovanja kao korišćenja sredstava u zadovoljavanju ciljeva u prostoru neizvesnosti i nepotpunog znanja.

Razlika je očigledna. U Robinsovom neoklasičnom okviru koji je prihvatila celokupna moderna mikroekonmska teorija, ekonomisanje postaje tehnološki i matematički problem; suočen sa datim skupom poslovnih (i epistemoloških, rekao bi Hajek) alterantiva gubi se preduzetnik i pretvara u mašinu za tehničku optimizaciju. To možemo videti kako u teoriji konkurencije, tako i u čitavom nizu drugih teorema ekonomije blagostanja. Teorija savršene konkurencije uzima tehnologiju, znanje o poslovnim alternativama kao dato, a njihovo odsustvo aberacijom od standarda konkurencije. Dinamička konkurencije koju razvijaju Austrijanci, podrazumeva nepotpuno znanje i polovične informacije kao standard, zbog koga nam je konkurencija i potrebna kao procedura otkrivanja. Mizesova (i ja bih dodao, Hajekova) teorija ljudskog delovanja kao preduzetništva podrazumeva traganje za referencijalnim okvirom mogućeg rešenja problema. Alternative nisu poznate, one moraju da budu otkrivene, pronađene, anticipirane - preduzetnik je onaj ko rizikuje materijalna sredstva da bi isprobao određenu anticipaciju mogućeg rešenja koju ima. On odabira jedan od mnoštva mogućih okvira delovanja, umesto da dela u zadatom i unapred poznatom okviru. Tehnološko/matematička optimizacija nasuprot preduzetničkom otkriću.

Eto, tako je bečka škola u ekonomiji obeležila ne samo disidentsku, heterdoksnu ekonomsku misao, već indirektno i mikroekonomoiju glavnog usmerenja.

Beč 1920.

Teško da je ikada postojala takva koncentracija genija na jednom mestu kao što je to bilo u Beču početkom 20. veka. Naišao sam na sledeću listu koju je napravio Hans-Hermann Hoppe: filozofi i fizičari Ludwig Boltzmann, Rudolph Carnap, Edmund Husserl, Ernst Mach, Karl Popper, Moritz Schlick, Ludwig Wittgenstein; matematičari Kurt Godel, Hans Hahn, Karl Menger, Richard von Mises; ekonomisti: Eugen von Bohm-Bawerk, Gottfried von Haberler, Friedrich von Hayek, Carl Menger, Frtiz Machlup, Ludwig von Mises, Oskar Morgenstern, Joseph Schumpeter, Friedrich von Wieser; pravnici Rudolph von Jhering, Hans Kelsen, Anton Menger, Lorenz von Stein; psiholozi Alfred Adler, Joseph Breuer, Karl Buhler, Sigmund Freud, sociolozi i istoričari Max Adler, Otto Bauer, Egon Friedell, Paul Lazarsfeld, Alfred Shutz; pisci Herman Broch, Hugo Georg Trakl, Otto Weininger, Stefan Zweig; slikari Gustav Klimt, Oskar Kokoschka, Egon Schiele, itd.

Kada se doda da se nešto slično dešavalo u Budimpešti (John von Neumann, John Harsanyi, Edward Teller, Eugene Wigner, Karl i Michael Polanyi), imamo opis jedne liberalne monarhije. Hoppe o ovome govori u okviru kritike demokratije, u knjizu Democracy: The God that Failed. Tek sam počeo, ali njegov argument za sada je da bi svet izgledao neuporedivo bolje da evropske monarhije posle Prvog svetskog rata nisu postale demokratske republike.

Ali u svakom slučaju, fascinanto je koliko je genija bilo okupljeno u tada, sa današnje tačke gledišta, relativno malim mestima kao što su bili Beč i Budimpešta. Većina njih je između dva svetska rata izbegla, zauzela mesta na vodećim univerzitetima i kasnije pokupila Nobelove nagrade kao građani SAD, UK ili Australije.

Bueno de Mesquita i Asimov

Iako mi Isaak Asimov nije nikada bio među najomiljenijim sci-fi piscima, njegov koncept psihoistorije mi je bio veoma zanimljiv. Naime, Asimov piše o nauci kojom će ljudi ovladati u budućnosti, a koja će predstavljati spoj sociologije, istorije i statistike i kojom će moći da se predviđa budućnost.

Izgleda da je profesor na NYU Bruce Bueno de Mesquita relativno blizu predviđanja budućnosti. Njegov pristup se, za razliku od psihoistorije, ne zasniva na agregiranju ponašanja velikog broja individua, već na pažljivom analiziranju podsticaja sa kojima se suočavaju individue i vlade širom sveta, njihovim pretvaranjem u jednačine i korišćenjem teorije igara da nekako reši te jednačine. Navodno, tačnost predviđanja mu je oko 90%.

Zanimljiva je recimo njegova analiza sukoba Izraelaca i Palestinaca. On tvrdi da oba rešenja koja su sada u opticaju (dajte nam državu, pa ćemo prekinuti napade - Palestinci, ili, razoružajte se, pa ćemo vam dati državu - Izraelci) ima suštinski problem, a to je da ne postoji način da drugu stranu ubedite u svoju iskrenost. Ako Izraelci pristanu na predlog Palestinaca, Palestinci mogu posle dve godine da kažu - "mi nastavljamo, nismo zadovoljni rešenjem". Ako Palestinci pristanu na predlog Izraelaca, Izraelci mogu, pošto se Palestinci razoružaju, da kažu, "šalili smo se". Zbog nepoverenja, nijedno od ova dva rešenja nije realno.

Bueno de Mesquita predlaže rešenje koje bi moglo da postavi prave podsticaje i jednima i drugima - da unapred dogovore podelu prihoda od turizma u odnosu od, recimo, 60:40. Ukoliko bi Palestinci mogli da računaju na 40% prihoda od Izraelskog turizma, to bi značajno umanjilo podsticaje da izvršavaju terorističke napade. Slično važi i za Izrael.

Kako bi ovakva analiza mogla da se primeni na Kosovo? Jedno rešenje je da EU kaže - "Srbija i Kosovo će ući u EU kao odvojeni entiteti, ali u istom trenutku". Time mi postajemo zainteresovani za sve što se dešava na Kosovu, a oni postaju veoma zainteresovani za sve što se dešava ovde. Svaki naš gest koji odlaže reforme na Kosovu i njihovo približavanje EU, će koštati i nas. Isto važi i za njih. Odjednom bi i nama i njima u interesu bilo da ne provociramo drugu stranu, jer to samo ojačava nacionalističke i antievropske snage.

Doduše, mali problem sa de Mesqutinim pristupom je što pretpostavlja da su akteri racionalni.

Energija, nekad i sad

Pre trideset godina nagli porasti cena nafte su se zvali "naftni šokovi". Ovaj grafik pokazuje zašto to više nije tako. Udeo energije u ekonomiji opada. Energija je danas dovoljno nevažna da više ne može da izaziva makroekonomske potrese, a ni da bitnije utiče na spoljnu politiku.

Crna Gora

Bio sam dva dana u Crnoj Gori na nekom skupu nevladinih organizacija i čuo par zanimljivih stvari.

Prvo, složili su se da se situacija po pitanju demokratije značajno pogoršala od proglašenja nezavisnosti. Radi se o tome da je većina NVO-a i medija podržavala nezavisnost, pa su i oni bili podržavani od strane vlade. Od kako je taj problem rešen, NVO-ovi i mediji su počeli da pokreću pitanja korupcije i kriminala, pa je vlada počela da im šalje poresku policiju. Ja nisam čuo da je u Srbiji od 5. oktobra naovamo ikada poreska inspekcija posećivala NVO-ove.

Drugo, slušao sam intervju Igora Lukšića, ministra finansija. Mogu reći da je to bila muzika za moje uši. Pričao je o budućoj privatizaciji elektroprivrede, o planiranom smanjenju poreza, o tome da oni zasnivaju svoj razvoj na ekonomskim slobodama. Malo sam se zagrcnuo kada je rekao da je učešće javnih prihoda u GDP-ju 53%, ali on tvrdi da je to zbog loše metodologije proračuna GDP-ja i neplanirano visokih prihoda od poreza na promet nepokretnosti.

Takođe, svi se bave vestima da je Milo za nedelju dana zaradio oko 7 miliona evra, a Sveto 3 miliona za samo jedan dan.

Beg nije cicija

Nismo mnogo pominjali Voju Brajovića na TR-u. Skoro sam čuo jednu lepu anegdotu. Voja se zalagao za ukidanje isplate kraljevskoj porodici nekog novca koji je bio planiran u budžetu Ministarstva kulture uz rečenicu "Čega je on Kralj?" Sve čestitke Voji za štednju u slučaju da je ova priča tačna.

Nažalost, nije Voja baš tolika cicija. Odlučio je da daje dodatne penzije od 50 hiljada dinara zaslužnim umetnicima. Ima mnogo zaslužnih umetnika ali će vladina komisija izabrati one najzaslužnije. Nažalost, u Srbiji se zasluge mere komisijski umesto tržišno. Zaslužni su oni koji su uspeli svoja umetnička umeća da prodaju pa im penzija danas i ne treba. Voja Brajović je sigurno zaslužan ali sam siguran da ne bi prihvatio ovu penziju koju sada uvodi. Razumem da mu je žao da gleda svoje starije kolege koje danas možda jedva sklapaju kraj sa krajem, ali onda bi trebalo da im pomogne zavlačeći ruku u svoj džep, ne i moj.

Jedna pozitivna stvar su komentari na B92. Izgleda da nisam samo ja nezadovoljan.

Čas anatomije

Saša Radulović na B92 blogu drži čas ekonomije ministru Milosavljeviću, koji se očigledno u Poligrafu nije najbolje snašao tvrdeći da se mleko u Nemačkoj i Francuskoj prodaje ispod tržišne cene zbog državnih subvencija. Radulović skoro anatomski precizno dešifruje formiranje cena mleka na tržištu uzimajući u obzir ponašanje proizvođača, prerađivača i prodavaca. Pravilno zaključuje da je za visoku cenu mleka kriv nedostatak konkurencije.

I tu se Radulovićev trijumf završava. Naime, njegovo rešenje za uvođenje ozbiljnije konkurencije podrazumeva dodatnu državnu regulaciju. Radulović smatra da država treba da razbije monopol koji imaju prerađivači (Salford) i prodavci (Delta). Ni reči o smanjenju ili ukidanju carina i prelavmana koji bi konkurenciju uveli brže nego bilo koja Komisija za zaštitu iste. Radulović, iako u tekstu naglašava da država ne može da reši problem ustvari predlaže rešenje koje upravo to podrazumeva.

Ja ustvari i ne vidim neku razliku između Radulovićevog i Milosavljevićevog pristupa, odnosno siguran sam da bi se ministar složio sa iznetim predlogom. Obojica veruju da se problemi na tržištu mogu rešavati regulacijom i posledično ni jedan ni drugi ne veruju da tržište nudi najefikasnije rešenje.

Pogledajte opširnije objašnjenje o ceni mleka ovde kao i post koji objašnjava iluziju postojanja monopola u maloprodaji ovde.

Gligorov o monopolu

Vladimir Gligorov tvrdi da nema razlike između zakonskog i privatnog monopola. Kaže da oba proizvode trošak za potrošače i radnike. Možda u teoriji. Meni nije poznat nijedan slučaj privatnog monopola gde su potrošači na gubitku. Jednostavno ako nema barijera za ulazak novih igrača na tržište firme nemaju previše prostora za podizanje cena. Voleo bih da Gligorov ponudi neki primer privatnog monopola i dokaže da grešim.

Ovde možete naći nekoliko postova gde pominjemo monopole.

Oprez ili destabilizacija!

"Deficit tekućeg računa dostigao je nivo koji zahteva opreznost", kaže MMF u najnovijem saopštenju o Crnoj Gori. Kakvu opreznost zahteva trgovinski deficit, nije objašnjeno. Crna Gora ima evro, tako da je valutna kriza i teorijski isključena jer domaća valuta i ne postoji. U čemu je onda stvar? Opreznost da se ne bi dogodilo -- šta?

Zablude o štenosti uvoza su stare, ali su u drugoj polovini 20. veka prevedene u brigu o deviznim kursevima. U sistemu fiksnih deviznih kurseva od 1945. preveliki deficit je mogao značiti gubitak deviznih rezervi i nemogućnost odbrane fiksnog kursa, odnosno devalvaciju. To je tada dalo nekakav razlog za brigu o deficitu, i u tom kontekstu su nastale fraze kao "opreznost". Ali sa fleksibilnim kursevima to više nije bitno, jer se kursevi sami prilagođavaju i uravnotežavaju platni bilans. Devalvacija ne postoji. Briga o deficitu u slučaju fleksibilnih kurseva nema makroekonomskog smisla, a ima još manje smisla kada uz fleksibilni kurs imate i rastuće devizne rezerve, kao što je slučaj sa Srbijom. A načisto je besmislena kada uopšte nemate svoju valutu nego koristite evro. Ali MMF, po inerciji od pre 40 godina, poziva na nekakvu opreznost. Neka samo jednom objasne kakva to opasnost vreba ako slučajno ne budemo oprezni.

To je monetarna politika. Kako stoje stvari sa fiskalnom? Po običaju, MMF je zabrinut da se ne pretera sa smanjivanjem poreza. Nema ni reči o poreskim podsticajima, o efektima poreza na privatnu inicijativu ili na eventualno smanjenje troškovne strane budžeta. Naprotiv, smanjenje poreza može biti "destabilizujuće":

Tax cuts have also been procyclical, and could be potentially destabilizing when the economy slows. Sharp cuts in income taxes when the economy is already booming add to demand pressures. Corporate tax cuts combined with absence of capital gains taxation in a country with the enormous potential of Montenegro only provides investors with a windfall. Strong VAT growth driven by imports, should not be seen as providing scope for further tax cuts, as these revenues are temporary and will eventually disappear.

Dođe mi da odem u alterglobaliste.

Politički kviz

Ko želi da vidi gde se nalazi na političkom spektru za 2 minuta može da dobije odgovor koristeći najkraći politički kviz na svetu.

Kritičari ovog kviza tvrde da je naklonjen libertarijancima. U pravu su. Kada bi se dodala pitanja da li mislite da država treba da pruža usluge obrazovanja, zdravstva, da gradi puteve, sigurno je da bi po osnovu ekonomskih sloboda manje ljudi bilo okarakterisano kao libertarijanci. Autori kviza mudro pominju samo smanjenje državne potrošnje za 50 procenata ili više. Na prvi pogled nije jasno koje bi sve uloge države posledično bile ukinute. Kada pitate ljude da li želite niže poreze, svi odobravaju, nažalost kada ih pitate da li želite da država pruža više usluga uglavnom dobijate isti odgovor. Takođe, pitanja koja pokrivaju društvene slobode su takođe umerena. Verovatno bi manje ljudi (bar u Srbiji) odgovorilo pozitivno na pitanje da li bi trebalo dozvoliti nošenje oružja. Pitanje o pravima životinja bi verovatno dodatno uticala na niži skor.

Zabrana izvoza vs. kontrola cena

Jugoslovenski socijalizam je uvek bio mekši od sovjetskog. Dok se Vlada Srbije protiv rasta cena bori zabranom izvoza (a onda i produženjem zabrane izvoza), Putin je uveo kontrolu cena glavnih prehrambenih proizvoda. Kremlj je objavio da je kontrola cena "dobrovoljna" i uvedena "na inicijativu samih proizvođača". Nema sumnje da su imali slobodan izbor između dobrovoljne kontrole i posete finansijske policije. Naravno, kontrola je privremena, kao i naša zabrana izvoza.

Radikali liberali?

Goran Nikolić na B92 blogu daje svoje viđenje ideologije političkih stranaka u Srbiji. Prvo, mislim da je veoma dobro da se uvede ovakva dvodimenzionalna podela stranaka, jer je klasična podela levica-desnica prosto bez veze, da ne ulazim u to zašto. Međutim, mislim da Goran greši što socijalna i ekonomska pitanja grupiše zajedno, u socioekonomska pitanja. To je najizraženije kod LDP-a recimo, čiji je ekonomski program liberalan, ali socijalni program nije, u smislu neintervencionizma.

Imajući to u vidu, da li je Goran dobro napravio ovu sliku? Po meni, uglavnom jeste, uz nekoliko ozbiljnih mana. Prvo i osnovno, Radikali nikako ne mogu da budu sa desne strane Y ose. Reći da su radikali ekonomski liberalniji od DS-a je prosto apsurdno. Ja bih ih stavio barem gde i SPS, možda i levlje. Takođe, i pored povremene Vukove liberalne retorike, ne bih ni SPO stavio desno. Možda negde na samu Y osu. Nisam uopšte siguran da DSS treba da bude niže od SPO-a, ali tu se otvara pitanje šta tačno Goran podrazumeva pod "odnosom prema tradiciji". Ako je SPO jedina iole ozbilja monarhistička stranka u Srbiji, onda možda njih treba smestiti ispod DSS-a i SRS-a.

U svakom slučaju, mislim da je pokrenuo veoma važno pitanje. Evo kako je Miroljub Labus prezentovao (peti slajd) to isto pitanje pre dve godine. Ako se dobro sećam, ovo nije njegovo viđenje stvari, već rezultat ankete koja je rađena. Ovi gore desno su DS, dole levo su SRS i SPS, a u sredini po oba pitanja su DSS, SPO, G17, NS i ostali. Njegova tadašnja teza je bila upravo to da je politički centar razbijen. Situacija se u međuvremenu jeste promenila, u smislu da je DS otišao malo ulevo, a DSS/NS na dole.

Slobodan Jovanović rehabilitovan!

Odlukom okružnog suda u Beogradu poništena je presuda protiv Slobodana Jovanovića doneta u julu 1946, kojom se ovaj osuđuje na 20 godina robije i gubitak svih građanskih prava, zbog "saradnje sa okupatorom" (koju je sve vreme rata vršio iz Londona).

Međutim, zanimljivo je da general Draža Mihailović nije rehabilitovan. Ovo je zanimljivo jer je Draža Mihailović sve vreme rata obavljao dužnost Ministra vojnog Vlade u Londonu čiji je predsednik jedno vreme bio Slobodan Jovanović, koji je istovremeno bio i zamenik Ministra Vojnog. Na istom montiranom sudskom procesu, pod predsedavanjem Miloša Minića, na kome je Jovanović kao drugooptuženi osuđen na zatvor kao izdajnik, Mihajlović je kao prvooptuženi osuđen za isto delo na smrt, i streljan (po nekim svedočenjima od strane samog Krcuna) i bačen u neku jamu, ili zakopan ko zna gde (postoje razne teorije gde je pokopan), tako da mu se ni danas ne zna grob.

Ostalo je malo nejasno zašto je sudija Minić ovako gradirao optužene, ali bi to moglo biti stoga što je Jovanović bio Mihailovićev zamenik, te je stoga njegova "krivica" bila manja. Ostaje nejasno i zašto advokatska komora nije tražila rehabilitaciju i Ministra i Premijera, a ne samo jednog od njih.

"Pravosljavlje" o globalizaciji

Moram priznati da nikada do večeras nisam čitao časopis "Pravoslavlje". Pogledao sam malo koje rubrike imaju i najviše me je zainteresovalo šta kažu na temu "Crkva i savremeni svet", imajući na umu da se Pravoslavnoj crkvi često zamera upravo to što se ne bavi savremenim pitanjima.

Kada sam malo pročitao tekst, morao sam da proverim još jednom koji časopis čitam, jer je veoma ličio na nekadašnji "Komunist", koji je moj deda voleo da čita. Recimo:

"Kao što se životinja hidra prilagođava novoj sredini i sa više krakova svojih pipaka siše životne sokove žrtve, tako i te idustrijske hidre sišu resurse, radnu snagu i druge „životne sokove" nacionalnih privreda zemalja tzv. periferije."

Ili: "Dakle, oni koriste svoj „uticaj“ na poluge vlasti i na javnost i na taj način aktivno deluju na neusvajanje antimonopolskih zakona, utiču na snižavanje poreskih opterećenja za strani kapital, zakon o zaštiti životne sredine... Na ruku im idu slabo organizovani sindikalni pokreti i politička nestabilnost."

Ima tu svega: i imperijalizma i eksploatacije radnika i antimonopolske politike i zaštite životne sredine i sindikata. A posle kažu da je naša Crkva desničarska organizacija.

Če na sajmu, Fidel u skupštini!

Ćerka komunističkog teroriste Ernesta Če Gevare, Aleida (Aljuša, kako joj je ćale tepao u detinjstvu), došla je u Beograd, da na sajmu knjiga promoviše svoju bigarafiju oca, "heroja revolucije".

Pre toga, bila je u Teheranu, da sa svojim miroljubivim drugarima po oružju ukaže na opasnost američkog imperijalizma. Sve je išlo ok, dok neki drug iz udruženja boraca džihada nije spomenuo da je i drug Če Gevara bio božji čovek, i da je verovao u Boga. Kao i drug Fidel Kastro. Aleida je protestovala - "ali, moj tata je bio ateista." No drugovi mučenici se nisu dali pokolebati - objasnili su drugarici Aleidi da su sada oni glavni, i da posle propasti SSSR-a prezrene na svetu zastupaju oni, te se shodno tome i zasluge druga Čea za otpor Americi imaju tumačiti po slovu Kurana.

Ovde smo već pisali nešto o Čeu. Evo nekoliko priloga za biografiju ovog borca protiv svetske nepravde ovde, ovde ili ovde.

Samo podsećanje - čovek je bio zadužen za formiranje tajne policije i likvidaciju "narodnih neprijatelja" posle pobune na Kubi. Za samo šest meseci 1959 u zatvoru La Kabanja naredio je lično smaknuće od 500-1000 ljudi! Za Kastra je obavljao one poslove koje je za Hitlera radio Hajnrih Himler, a za Staljina Lavrentije Berija. Takvog čoveka obožavaju zapadni levičari i mejnstrim mediji. LA Times je recimo objavio da je u Latinskoj Americi "Čeovo nasleđe jače nego ikad". Mediji se utrkuju ko će lepši panegirik da mu napiše povodom 40-godišnjice smrti. On je deo valjda najodvratnijeg kulta ličnosti koji postoji na Zapadu.

Pre 20 dana su neki momci u Novom Sadu probali da proslave rođendan Hajnriha Himlera, i svi su se s pravom zgrozili na to. Sad ćerka jednog sličnog tipa dolazi u Beograd da promoviše knjigu o svom tati masovnom ubici. Kažu da je posebno uživao da lično posmatra streljanja u zatvoru La Kabanja kojim je komandovao, da nije bio samo beskrupulozni revolucionar koji uklanja protivnike, već sadistički ubica kome je uništavanje i patnja drugih predstavljalo životnu hranu i izvor energije. Osmogodišnji dečak je bio zatvoren, Njegova majka je došla da "Komandanta" moli za dečakov život. Ovaj je podigao slušalicu i pred njom izdao naredbu da malog smaknu iste večeri. Njegovi spomenici su diljem latinske Amerike, a fotografije na majicama morona poput Karlosa Santane, Tijeri Anrija, Majka Tajsona i hiljada dece iz bogataških familija na Zapadu.

No, i Srbija je kako vidimo deo sveta - srpska skupština izdala je rezoluciju kojom se od Amerike traži da ukine blokadu Kubi, uz prisustvo u počasnoj loži Hadži Dragana Antića kao "zastupnika kubanaskih interesa". Nije se setila da donese rezoluciju kojom će osuditi zločine Kastra i njegovog drugara Čea, ili zatražiti demokratiju ili prekid političke torture i progona ljudi na Kubi. A ugledna izdavačka kuća Geopoetika pozvala je Čeovu ćerku da bude gost na sajmu.

Deluje crno? Meni da. Stidim se.

Ekološki rasizam

Nikako mi nije jasno zašto su životinje koje pripadaju ugroženim vrstama toliko bitnije ekolozima od životinja koje pripadaju neugroženim vrstama. Tako je život jedne foke njima mnogo bitniji od života hiljadu pacova. To se verovatno može objasniti time da je njihov cilj da spasu vrstu, a ne individue, što je meni prosto apurdno, ali pretpostavljam da bi oni uspeli da nađu neko objašnjenje, recimo "biodiverzitet".

Drugo, jasna je tendencija da su pojedine atraktivne vrste privilegovane. Recimo, nikada nisam čuo da se neko zalaže za opstanak nekog beskičmenjaka, na primer nekog crva, ili neke posebne vrste posebno gadne gusenice. Jednoćelijske organizme niko i ne pominje! Obično se radi o lepim i zanimljivim životinjama, a najčešće o sisarima ili pticama.

Ali, ako žele da im ja poverujem da je njima zaista bitna "divljina", onda moraju da me ubede da im je podjednako bitna svaka vrsta i svako živo biće. Uključujući i malarične komarce, virus side, i bakteriju koja izaziva kugu. Sve dok se bave spasavanjem samo "atraktivnih" vrsta, ja ću zaključiti da se tu radi samo o PR-u, a da im je agenda potpuno drugačija. Recimo, antikapitalistička.

Diskriminacija

Nemamo ovde običaj da pričamo viceve, ali me tekst Slobodana Antonića podsetio, pa nisam mogao da odolim.

Mala firma u unutrašnjosti Srbije, 8 ujutro. Dolazi gazda i kaže:
- Ljudi, imam lošu vest. Posao ide loše i moraću da otpustim jednoga od vas.
- Mene ne možete, ja ću da Vas tužim za rasizam, reče Rom.
- Ja sam žena, ako mene otpustite, tužiću Vas zbog mizoginije.
- Samo pokušajte, pa ćete završiti na sudu zbog verske diskriminacije, reče musliman.
- Mene tek ne možete, tužiću vas zbog starosne diskriminacije, reče 65-ogodišnji računovođa

Svi pogledaše u mladog muškarca. On se na trenutak zamisli, pa reče:
- Pravo da vam kažem, u poslednje vreme mi se čini da sam pomalo gej.

Lepa vest iz NBS

Predrag Đumić, predstavnik (?) NBS je najavio smanjenje poreza na dobit od kamata od devizne štednje sa 20 na 10 procenata. Ovo je lepa vest. Ipak i malo upozorenje, kada se već smanjuje porez na kamate onda bi trebalo smanjiti i porez na kapitalnu dobit od drugih aktivnosti, npr. ulaganja u hartije od vrednosti koji sada iznosi 20 procenata. Ako postoji razlika u poreskoj stopi između štednje i ulaganja u akcije dolazi do distorzije tržišta, pa tako više ljudi može da se opredeli da štedi nego da ulaže na berzi. Ovakve distorzije mogu da utiču na ekonomski rast, na primer ljudi radije štede nego investiraju što može da utiče na manje investicije od optimalnih.

Mada možda prerano paničim. Setio sam se članka u kome Janko Guzijan iz Ministarstva finansija najavljuje smanjenje poreza na kapitalnu dobit na 10 procenata i na ulaganja. Izgleda da je vlada mislila na sve. Onda za kraj samo jedan savet, najbolje bi bilo da se porez na kapitalnu dobit u potpunosti ukine. Ovaj porez ne predstavlja značajan izvor sredstava za budžet a ostvareni prihod bi bio oporezovan po nekom drugom osnovu (PDV ili porez na dobit).

Usput, sjajan predlog Cato instituta (od pre 14 godina) da se svi porezi u Americi zamene porezom na promet. Kažu da bi dugoročno 11% bilo dovoljno da obezbedi iste prihode koliko i svi ostali porezi zajedno.

Bojkot NIS-a

Blic piše da NIS svakim danom, i pored monopola na uvoz nafte, gubi tržište u maloprodaji. Ljudi izgleda više vole da kupuju kod privatnika, bez obzira što je u pitanju isti proizvod, pa je učešće NIS-a spalo sa 72 na 68 procenata za godinu dana i nastavlja da pada.

NIS se, kao što to državne firme obično rade, žali na nedostatak regulacije. NIS-u nije dovoljno što jedini imaju pravo da uvoze naftu već krive "nekontrolisani" uvoz evrodizela za svoje probleme. Naime, privatnici uvoze evrodizel koji je očigledno jeftiniji i bolji nego što NIS može da proizvede, pa zato gube tržište. Povrh svega, NIS se žali na povećan obim posla odnosno preradu nafte za treća lica, pretpostavljam privatne pumpe, koja očigledno posluju sve bolje. Da li neko zna primer privatne firme koja objašnjava svoj neuspeh velikom tražnjom za njihovim proizvodom ili uslugom?

Vladi se rešenje za ovaj problem samo nameće: zabraniti anarhični uvoz evrodizela, odnosno dozvoliti uvoz samo NIS-u i naravno uvesti kvote za preradu nafte privatnicima. Ne može NIS da radi za privatnike ako im oni otimaju tržište. Siguran sam da mnogi u Vladi i NIS-u ne prepoznaju ironiju.

Zaista, jedino rešenje jeste privatizovati NIS ili bar ukidanje uredbe o uvozu nafte. Jedino tako će se obezbediti snadbevanje tržišta kvalitetnijim i jeftinijim gorivom. Koja privatna firma će imati koliki udeo na tržištu je apsolutno nebitno potrošaču. Trenutna situacija, gde NIS gubi tržište u korist privatnika, može da pomogne i da ubrza ovaj proces; naravno, iz pogrešnih razloga. Niža cena prilikom prodaje NIS-a zbog gubitka tržišta je manje bitna od visoke cene nekvalitetnog goriva koje plaćamo zbog postojanja ovog državnog bisera. Ipak, bolje išta nego ništa. Ko želi da pomogne Vladi da što pre privatizuje NIS, može to da uradi bojkotom ovog preduzeća.

Poljska

Posle pobede protržišne Građanske platforme na izborima, sledeći potencijalni reformator je Poljska. Upoznajte novog premijera Donalda Tuska.

Iran

Odličan clanak Fareeda Zakaria. Odlomak:
When the relatively moderate Mohammed Khatami was elected president in Iran, American conservatives pointed out that he was just a figurehead. Real power, they said (correctly), especially control of the military and police, was wielded by the unelected "Supreme Leader," Ayatollah Ali Khamenei. Now that Ahmadinejad is president, they claim his finger is on the button. (Oh wait, Iran doesn't have a nuclear button yet and won't for at least three to eight years, according to the CIA, by which point Ahmadinejad may not be president anymore. But these are just facts.)

Kralj mleka

Interesantna vest na B92. Mleko proizvedeno u Srbiji se prodaje u Crnoj Gori 20% jeftinije nego što se prodaje u Srbiji. Novinar sa B92 se pita kako je to moguće kada su transportni troškovi do Crne Gore veći nego transport u Srbiji. Ekonomski analitačar Saša Đogović odgovara da je razlog za više cene mleka u Srbiji kartelizacija gde se proizvođači dogovaraju oko cena. Time mlekare pokazuju da im nije stalo do potrošača u Srbiji već do ekstraprofita. Ako je to tačno onda logično sledi da je Srpskim mlekarama više stalo do potrošača u Crnoj Gori nego u Srbiji, što je suludo. Mlekare kao i sve privatne firme se trude da ostvare što veći profit gde god da rade.

Jedini razlog zašto je mleko skuplje kod nas su visoke carine i prelavmani na mleko i mlečne proizvode. Marko sigurno zna koji su procenti u pitanju. Zbog ovih troškova tržište mlečnih proizvoda je praktično zatvoreno za proizvođače iz okruženja, a manja ponuda vodi ka višim cenama. Kako nema strane konkurencije mlekare u Srbiji mogu da naplaćuju više nego što bi za iste proizvode naplaćivali u inostranstvu gde su izloženi konkurenciji.

Umesto da novinar B92 okrene Slobodana Milosavljevića i da ga pita kada će vlada da ukine carine i prelavmane na mlečne proizvode i time omogući smanjenje cena mleka u Srbiji on zove Salford i pita ih otprilike zašto prodaju skupo mleko, odnosno iskorišćavaju monopolski položaj. Time, ovaj novinar, potrošačima čini medveđu uslugu jer mobilizuje gnev javnosti protiv "monopolista" koje ćemo teško ubediti da spuste cene umesto države koja bi to mogla da odradi preko noći. Već sutra će verovatno Komisija za zaštitu konkurencije da izađe sa nekim saopštenjem u kome oštro osuđuje prakse domaćih mlekara i da najavi rigoroznu kontrolu od koje naravno neće biti ništa i cene će ostati kakve jesu. Ipak, popularnije je kritikovati Salford i Milana Beka nego zaista rešavati problem. Ako je prosečnom potrošaču važnija Bekova tuga nego jeftinije mleko, onda je lov na monopoliste odlično novinarstvo.

U odbranu Dinkića

Ivan me je preduhitrio da kažem šta sam imao na temu dodele nagrade Dinkiću za najboljeg ministra finansija, tako da će se post pretvoriti u odbranu Dinkića. Slažem se da je prilično nejasno zašta je tačno Dinkić dobio nagradu. Pripisuju mu se zasluge za stvari koje je uradio kao guverner, a ono što mu se priznaje kao ministru finansija je u velikoj meri nastavak poteza prethodnog ministra.

Međutim, mislim da i pored toga ne treba da budemo zluradi. Što se PDV-a tiče najlakši deo je pripremiti zakon. Dinkić je tu odradio teži deo posla, a to je uvođenje PDV-a bez velikih problema, što je zaista retkost. Što se sive ekonomije tiče, borba jeste započela za vreme prethodne Vlade, ali je tek prva Koštuničina Vlada uvela fiskalne kase, kao osnovni mehanizam borbe. To je, u saradnji sa PDV-om, onemogućilo javnu sivu ekonomiju, tako da ne mislim da je to priznanje neosnovano. Takođe, Đelić je smanjio porez na dobit sa 20% na 14%, a Dinkić sa 14% na 10% (avgusta 2004.).

Što se javne potrošnje tiče, mislim da je pogrešno smatrati ministra finansija isključivo odgovornim za to, jer Ministarstvo finansija samo u maloj meri može da utiče na to kolika će ukupno biti javna potrošnja i našta će se pare trošiti - to je posao i ostalih ministara i cele Vlade. Posao ministra finansija se svodi na prikupljanje poreza i na kontrolu trošenja para. Iza budžeta stoji cela Vlada i Parlament. Ako je neko kriv/zaslužan za to, onda je to pre svega premijer.

Međutim, mislim da je zanimljivije pitanje zašto Dinkić skoro nikome nije simpatičan, iako ja lično mislim da je njegova uloga u periodu posle 5. oktobra bila više nego pozitivna. Tu se verovatno radi o tome da G17 nije održao konzistentnu ideologiju. Počeli su kao relativno liberalna nevladina organizacija, pa se pretvorili u, u velikoj meri, populističku stranku. Tu tranziciju su obavili veoma loše, pa su izgubili urbanu elitu, a populizam se nije najbolje primio kod prosečnog srpskog birača koji ih i dalje percipira kao liberale. I tako su ostali i bez podrške naroda i bez podrške urbane elite. Tako da će Dinkić ostati osporavan od svih šta god da uradi ili ne uradi.

Najbolji ministar finansija na svetu

Meni nepoznati časopis Euromoney, dodelio je Mlađanau Dinkiću nagradu za najboljeg ministra na svetu za 2006 godinu!

No, koliko vidim, izgleda da su Dinkića pomešali sa Đelićem, jer je obrazloženje za dodelu ove nagrade sledeće:

Dinkić je uveo red u poreski sistem, uveo porez na dodatu vrednost i smanjio porez na dobit preduzeća na najniži nivo u Evropi, što je uvećalo javne prihode i značajno smanjilo obim sive ekonomije.

"Red" u poreski sistem je uveo još Đelić 2001 godine. Takođe, koliko se sećam i zakon o porezu na dodatnu vrednost je takođe pripremila Đinđićeva ili Živkovićeva Vlada, a nije usvojen ranije zbog opstrukcije DSS. Smanjenje poreza na korporativnu dobit je takođe uvela Đinđićeva vlada. UVećanje javnih prihoda je takođe stvar koja je vezana za 2001-2002 godinu sa uvođenjem akciza, monopola na naftu i vraćanja velikog dela poreskih prihoda iz sivih kanala u budžet. Sivu ekonomiju je takođe dramatično smanjio Đelić, a ne Dinkić. Dakle, na nivou osnovnih činjenica, malo je čudno da se stvari koje je uglavnom uradio Đelić i Vlade Đinđić/Živković, pripisuje Dinkiću.

Dalje, nejasni su mi malo i sami kriterijumi ove nagrade, pa bio zaslužan za nju Đelić ili Dinkić svejedno. Ministar koji poveća javne prihode uvođenjem monopola na naftu, povećanjem carina i akciza ili sticajem okolnosti - prodajom nekog velikog javnog preduzeća - je dobar ministar finansija. To što su i jedan i drugi, i Đelić i Dinkić ministri koji su povećali javnu potrošnju, koja se nalazi među najvišima u Evropi nije kriterijum. To što i jedan i drugi vrše inflatorni pritisak na privredu održavanjem nereformisanog javnog sektora, to što se i jedan i drugi slažu oko NIPa, tj. da država treba da finansira sve živo, od poljoprivrede, preko radno intenzivnih manjih preduzeća, skijališta, kupovine prvog stana, drugog stana, itd, to takođe nema veze.

McCarthy i drugovi

Komisija za zaštitu konkurencije (takođe vidi post C market) me u poslednje vreme jako podseća na Radiodifuznu agenciju. Danas su rekli da će da proveriti iznenađujuće odluke Vrhovnog suda, što može da znači da će ignorisati rešenje najviše sudske instance, kao što to već čini Cekićeva agencija ili kao što su to radili guverneri NBS u slučaju Astra banke. Ne znam zašto plaćamo Vrhovni sud ako njihove odluke nisu obavezujuće.

Takođe, Komisija se proglasila nadležnom i za proces privatizacije RK Beograd i sada učesnici na aukciji moraju da dobiju potvrdu da nisu monopolisti pre početka procesa. Valjda činjenica da 40 firmi učestvuje u aukciji nije dovoljni dokaz da nema monopola. Drugim rečima svi su krivi dok se ne dokaže suprotno.

IQ, rase i ekonomski razvoj

Opet, skandal sa politički nekorektnim tvrdnjama u vezi rasa i IQ.

Ovaj put, reč je o velikoj ribi - Jamesu Watsonu, jednom od ljudi koji su otkrili DNK pre mnogo godina. U svojoj skorašnjoj izjavi on je ustvrdio da Afrika ima loše razvojne perspektive jer crnci po pravilu na IQ testovima pokazuju skorove niže za 15-18 poena nego belci.

Odmah se pokrenula lavina organizovanog linča na Watsona kao rasistu i nacistu. Kako je smeo da kaže tako nešto! Čak su mu otkazana i predavanja u Engleskoj!

Ja lično verujem da je njegova izjava glupost, ali ne zato što sumnjam u nalaze psihologa o nižoj inteligenciji crnaca, već zato što i pod pretpostavkom da su ti nalazi tačni to ne bi dovelo mnogo u pitanje ekonomske perspektive Afrike. Zapitajmo se - koja grupa ljudi u XX veku je lansirala i primenila najsuludije ideje od marksizma, preko fašizma do nacizma sa desetinama miliona žrtava i neviđenom materijalnom destrukcijom? Ljudi ograničene inteligencije ili oni drugi? Koliki je bio koeficijent inteligencije Karla Marksa? A Lenjina? Albert Ajnštajn je jedan od najvećih genija XX veka. A u jednom ranijem postu ovde ste mogli da vidite u kakve je sve gluposti u ekonomskoj i socijalnoj sferi taj čovek verovao. Da je njemu dato da vlada , napravio bi verovatno nezamislivu katastrofu od društva. Socijalizam je proizvod intelektualaca i mislilaca, a ne radničke klase iz predgrađa i drvoseča.

Stoga, nešto niži stepen inteligencije afričkog stanovništva uopšte ne mora da bude smetnja njegovom privrednom rastu. Ako imaju malo sreće sa selekcijom institucija (mir, niski porezi, vladavina prava itd), prosperiraće čak i ako nisu neki geniji (u stvari, mnoge afričke zemlje, poput Bocvane ili Namibije već sjajno napreduju, uprkos "gluposti" svog stanovništva). Neće biti da je problem Afrike glupost, nego rat, haos, diktature, zatvorenost ekonomije, odsustvo elementarnih pretpostavki vladavine prava. Ako je sve to u Africi proizvod gluposti i neobrazovanja, šta je izazvalo katastrofu u Nemačkoj u XX veku, najobrazovanijoj i najkulturnijoj naciji na svetu? i otkud toliko intelektualaca među tiranima i njihovim obožavaocima? Pa Pol Pot je doktorirao u Parizu na Rembou...

Zato Watsonova pesimistička prognoza ekonomske budućnosti Afrike vis a vis niže inteligencije njenih ljudi za mene nije proizvod rasizma, već neznanja i arogancije intelektualaca. Oni veruju da su njihove vrline, pamet, sposobnost kombinovanja, manipulisanja i povezivanja apstraktnih ideja, ono oko čega se vrti ceo svet. Poredak učionice proširen na čitavo društvo.

Sa sličnog izvora potiču i mnoga preterivanja u naglašavanju značaja obrazovanja za uspešan privredni razvoj. Formalno obrazovanje je uslov napretka samo u državnim službama; u biznisu ono nije preduslov. Da li je Bill Gates visoko-obrazovan? Koliko najbogatijih ljudi na svetu ima visoko obrazovanje? Koliko najbogatijih ljudi u Srbiji ima visoko obrazovanje? Osobe koje izriču sudove o odlučujućem značaju obrazovanja su intelektualci koji prenaglašavaju "vrline učionice" nauštrb vrlina poznavanja načina na koje realni, spoljni svet funkcioniše. I kad govorimo o značaju obrazovanja za rast, onda je to pre poznavanje praktičnih i tehničkih veština, nego apstraktno teorijsko znanje. Naravno, hiljade i hiljade ljudi rade po ministarstvima, agencijama, komisijama, državnim uredima. U MMF i SB rade na hiljade vrlo obrazovanih i pametnih ekonomista. Ali, oni ne stvaraju ništa. Oni troše pare poreskih obveznika na svoje projekte koji su uvek "uspešni". Nije nikakavo čudo da su i intelektualci u MMF otkrili da je obrazovanje važno, jer je njima bilo važno za napredak u karijeri. Ali za pokretanje nekog biznisa u trećem svetu (a to nosi prosperitet) to je od sekundarnog značaja. Najvažnije je da tog ko želi da pokrene biznis ne deru porezima, ne uzimaju reket i da može da izvrši ugovor na sudu.

Dakle, reč je o istoj, samo malo zakamufliranoj predrasudi intelektualaca, podjednako proizvoljnoj i podjednako "rasitičkoj", kao i Watsonova; vi u Africi ne idete na koledže i fakultete, slabo čitate Šekspira i poznajete teorije ekonomskih nobelovaca, pa ste zato siromašni. U večnom traženju nekog objašnjenja sveta ekonomskih pojava intelektualci uvek potežu sa sopstvenim vrlinama kao osovinom oko koje se taj svet okreće.

Kako ovo objasniti?

Greg Mankiw prenosi podatke OECD-a o rastu ukupnog poreskog opterećenja u OECD zemljama. Tome sam dodao i podatke o prosečnom godišnjem rastu GDP-ja u ovom zemljama u istom periodu i dobio sledeću tabelu (zemlje su poređane po povećanju ukupnih poreza, kao procenat GDP-ja).

Šta je problem? Korelacija prirasta poreza (prva kolona) i prosečnog godišnjeg rasta GDP-ja (treća kolona) je pozitivna, mada iznosi niskih 0,15. To znači da je povećanje poreza pozitivno korelisano sa rastom GDP-ja. Vrlo čudno i nikako se ne uklapa u našu priču o tome kako su porezi štetni. Sa druge strane, korelacija druge i treće kolone je negativna, i to visokih -0,44, što znači da je visina poreza negativno korelisana sa rastom.

Suštinski, moje pitanje je - kako tumačiti činjenicu da su visoki porezi štetni, ali da povećanje poreza nije štetno? Nekoliko mogućih odgovora.

1. Loši su podaci. Zaista ne verujem da se u Grčkoj prikupi samo 27,5% od poreza, pa makar i OECD stajao iza te cifre.
2. Rast poreza do nekog nivoa jeste koristan, ali preko toga je štetan (videti Tursku ili Južnu Koreju).
3. Ova analiza je besmislena jer posmatra samo agregate, a ne ulazi u to o kojim porezima se radi i našta se pare troše. Takođe, potpuno se zanemaruju svi ostali faktori rasta GDP-ja.