Kratko i jasno

Verovatno tužan što autonomaštvo nije barem na sto godina zaštićen proizvod LSV, Čanak je proteklih dana pričao o mirazu Vojvodine prilikom stvaranja SHS. I elem, u miraz su stigle fabrike, pivare, šećerane... Danas je stigao kratak odgovor koji je preduhitrio moje postovanje, i to iz DSS-a.

"Bilo je privatno, ne vojvođansko", reče Ristivojević.

Sve u svemu, niko ne potkopava ideju autonomije tako dobro kao Nenad Čanak.

Vojni hoteli

Da li iko može da mi ponudi iole razuman odgovor na pitanje - šta će Vojsci Srbije hoteli?


Naime, nedavno sam bio u Vrnjačkoj Banji u hotelu Breza i video da je taj hotel i dalje u sastavu Vojne ustanove "Tara" a koja pored ovog hotela ima još i Omoriku i Beli bor na Tari. 


Zašto je to uopšte bitno?


1. Vojska stalno kuka kako nema para. Možda bi ih i imali, kada bi prestali da se bave ugostiteljstvom. 
2. Boravak u Brezi me je vratio u 1985. godinu, kada sam sa kevom i ćaletom zimovao u Belom boru na Tari. Potpuno isto posuđe, isti formulari za izbor večere, iste uniforme konobara i sobarica, isti miris ustajalog u sobama. Čini mi se da su itisoni bukvalno isti. Poenta je da sve to veoma loše izgleda. Soba mi se nalazila na kraju hodnika, sijalica u hodniku nije radila, pa sam morao uz upaljač da "gađam" bravu ključem. Muke su tek tu počele, pošto je tek četvrti prekidač koji sam pritisnuo kada sam ušao u sobu zaista i upalio svetlo.


Mislim, ljudi, 21. je vek a u hotelskoj sobi od pet sijalica rade dve. I nema šanse da to nema veze sa činjenicom da se radi o državnom hotelu.

Mandel

Gledam sinoć RTS-ov dnevnik posle duže vremena i najavljuju gostovanje Roberta Mundella u Oku ekonomije danas. Između ostalog, dali su sledeći segment (Parafraziram, a i slušao sam samo krajičkom uva jer su mi deca pričala kako je bilo u vrtiću, možda nešto nisam dobro čuo. Ako neko odgleda danas Oko ekonomije, neka ispravi u komentarima.):


Voditeljka: Šta mislite, da li bi za Srbiju bolji bio fiksni kurs?
Mundell: Da. Srbija je mala zemlja, u velikoj meri oslonjena na EU, fiksni kurs bi omogućio lakše donošenje poslovnih odluka, veću transparentnost. Fleksibilni kurs je bolji za veliku zemlju, za male zemlje je bolji fiksni kurs.


Sada vidim i da je dao intervju za Blic. Dve stvari koje su vezane za fiksiranje kursa:


Kako da dinar bude atraktivniji
- Kada je početkom 70-ih godina moj prijatelj Milton Fridmen razgovarao sa predstavnicima Centralne banke Jugoslavije u Beogradu, pitali su ga slično pitanje, a on je tom prilikom odgovorio: “Stabilizujte dinar u odnosu na nemačku marku.” Odgovor je dočekan sa velikim čuđenjem, a kada su ovog zagovornika fleksibilnog kursa pitali za objašnjenje rekao je: “Zato što (Zapadna) Nemačka ima bolju monetarnu politiku od vas.” Milton Fridmen je verovao u fleksibilne kurseve za velike blokove poput zone funte, dolara i marke, ali nije ponovio grešku svojih sledbenika da primeni ovu ideju na male i manje razvijene zemlje koje teško da imaju dovoljno monetarne discipline da bi imale nezavisnu monetarnu politiku. Stoga, moj odgovor na vaše pitanje je: “Stabilizujte dinar u odnosu na evro.”


U Srbiji je visoka zavisnost od evra, kako vratiti poverenje u dinar?
- Usvajanjem mehanizma za automatsko prilagođavanje koji preovlađuje među različitim regionima jedne zemlje, a ekvivalentan je mehanizmu sistema valutnog odbora.

Sa druge strane:


Da li je rešenje za Srbiju uvođenje fiksnog kursa?
- Da bi fiksirali kurs, bitno je da učinite to u pravo vreme i da stvorite i odgovarajuće preduslove. Ukoliko fiksirate kurs, to će imati posledice na inflaciju. Ali, veoma je važno na kom nivou ćete fiksirati svoj kurs, jer će to imati efekta na cene. Ako izaberete suviše nizak kurs, cene će vam porasti, u suprotnom će pasti. Međutim, fiksiranje valute nije dobra ideja u slučaju kada imate veliki budžetski deficit jer, kada vam kurs nije fiksiran, onda možete da koristite novčanu masu za finansiranje tog deficita. Dosta toga morate uzeti u obzir pre nego što uvedete fiksni kurs.


Čak i domaćim monetarnim ekspertima koji smatraju da je sadašnji režim kursa najbolji mogući teško će biti da kažu da Mandel nema pojma o čemu priča. Ipak je on dobio Nobela za "his analysis of monetary and fiscal policy under different exchange rate regimes and his analysis of optimum currency areas". 

Putarina

U Pressu je pre neki dan izašao zanimljiv članak o srpskim autoputevima i putarinama. Nažalost, piše i sledeće:

U udruženjima prevoznika kažu da su vozači ljuti zbog enormno visokih putarina, koje su u Srbiji nekoliko puta veće nego u Evropi, gde su putevi daleko bolji od naših.


Ovo nije tačno, makar ovaj deo da su putarine u Srbiji "nekoliko puta veće nego u Evropi".

Putarina kod nas je, za običan auto, oko 3,5 evra na 100 kilometara, dok je za šleper oko 20 evra na 100 km.

U Hrvatskoj je drumarina za deonicu Zagreb - Okučani 44 kuna za automobil, odnosno 144 kuna (za šleper), što je danas oko 6 evra za auto, odnosno 19 eura za šleper. Deonica je oko 120 km, pa je na 100 km cena oko 5, odnosno 15 evra. Da vidimo Italiju. Tamo je drumarina na putu Milano - Firenca 13 evra, za nekih 200 km, dakle oko 6.5 evra na 100 km, za običan auto. Za šlepere je 32 evra, dakle 16 evra na 100 km.

Nekoliko poenti:

1. Drumarina u Srbiji svakako nije "nekoliko puta veća nego u Evropi". Za automobile je dosta niža, za šlepere nešto viša.

2. Odnos cene između automobila i šlepera je u Srbiji izgleda neuobičajeno visok i iznosi oko 6:1. U drugim zemljama je oko 2.5:1. Sasvim je moguće da je naš odnos bolji, u smislu da na bolji način vrednuje relativni trošak koji prave automobil i šleper. Jasno je da šleper od 30t možda pravi čak i više nego šest puta veću štetu putu od automobila od 1t. Naravno, ovakva struktura cena u Srbiji (a verovatno i u Italiji/Hrvatskoj) nema previše veze sa pravim troškom, već se Putevi Srbije vode mnogo jednostavnijom metodologijom - uzmi više od onih koji imaju više i koji nemaju adekvatnu alternativu. Na visokim cenama drumarine za šlepere se deru kako strane, tako i domaće šprediterske firme.

Sve ovo se odnosi na zemlje u kojima se drumarina uopšte naplaćuje. Postoje zemlje koje je uopšte ne naplaćuju (recimo Nemačka ili Švedska) i u kojima se autoputevi finansiraju iz budžeta (mislim iz dela naplaćene akcize za gorivo). Postoje zemlje koje drumarinu naplaćuju putem vinjeta (recimo Mađarska, Slovenija, Austrija, Češka). Postoje i zemlje u kojima se neki autoputevi naplaćuju, a neki ne (recimo, Španija). Sve u svemu, veoma je teško reći gde je drumarina "jeftnija", jer je potrebno debelo zagaziti u analizu samih javnih finansija, videti kako se finansira održavanje autoputeva, videti kako se raspoređuju akcize, a sve to je praktično nemoguće, naročito za jedan ne previše ambiciozni blog post.

Suštinsko pitanje koje se u Srbiji postavlja je - da li preći na vinjete? Ima dobrih argumenata i za i protiv.

1. Vinjeta bi bila relativno skupa za ljude koji ne koriste autoput previše. Sada su prihodi od drumarine oko 140 miliona evra, što znači da bi godišnja vinjeta morala da košta makar 100 evra, koliko košta i u Sloveniji, na primer.

2. Sistem vinjeta veoma odstupa od logičnog principa "plati koliko se voziš". To je super za one koji, poput mene, dosta voze, ali je totalno nepošteno prema onima koji voze malo. Ako pretpostavimo da će ciljani prihod biti na nivou sadašnjeg, uvođenje vinjeta bi predstavljalo veliku preraspodelu od onih koji voze malo ka onima koji voze mnogo.

3. Sistem vinjeta je operativno jeftiniji, jer ne zahteva mašineriju od nekoliko stotina radnika u naplati drumarine. Po finansijskom izveštaju za 2009. godinu, trošak zaposlenih je iznosio oko 1 mlrd dinara. Najveći deo toga su ljudi zaposleni na naplati drumarine.

4. Sistem vinjeta je mnogo jeftiniji i za vozače, u smislu potrošenog vremena. Naplata drumarine često može dugo da traje, naročito tokom sezone. Nekada se dešava da ljudi čekaju i po pola sata da prođu Bubanj Potok, što naravno generiše visoke troškove.

5. Ako bi se prešlo na sistem vinjeta, koncesije bi praktično postale nemoguće, jer one ne mogu da funkcionišu u okviru sistema vinjeta. Naravno, moguće bi bilo da se uvede sistem u kojem vinjete važe za državne puteve, a koncesionari naplaćuju drumarinu, ali veliko je pitanje kako bi to funkcionisalo.

Sve u svemu, ja mislim da bi osnovne probleme sa putarinom (gubljenje vremena i visok trošak radne snage) bilo bolje rešiti elektronskom naplatom, što Putevi Srbije već uvode. Sve u svemu, iako bi meni lično odgovaralo da se pređe na vinjetu (ako bi koštala 100 evra, štedeo bih najmanje 200 evra godišnje), sve mi se čini da bi šteta od toga bila veća od koristi.

Zelena tehnologija

Retko se naiđe na primer zelene tehnologije koji je toliko zanimljiv, koristan, jeftin, a uz to i potpuno privatno finansiran kao ovaj. Uživajte u malom čudu ljudske genijalnosti:

"Sukob interesa"

Koliko ja vidim, sistem sprečavanja sukoba interesa u Srbiji nema nikakve logike, iz najmanje tri razloga.

1. Gradonačelnicima je zabranjeno da budu poslanici.

Ja mislim da ova odredba nema nikakve logike, ja apsolutno ne vidim u kakvom su "sukobu interesa" te dve pozicije. Jedini "poluargument" je da će gradonačelnik da se bori za svoju opštinu, a da ga druge ne zanimaju. Možda, ali ako tako mislite, onda ne možete u isto vreme da se zalažete za većinski izborni sistem.

I, još nešto - voleo bih da mi neko objasni u kakvom je sukobu interesa gradonačelnik koji u je u parlament izabran kao predstavnik opozicione partije. Zašto je njemu zabranjeno da obavlja te dve funkcije?

2. Direktoru javnog preduzeća NIJE zabranjeno da bude poslanik.

Ovo tek nema nikakvog smisla. On kao poslanik, između ostalog, može da glasa o potvrđivanju garancije za firmu u kojoj je direktor. Evo ovde i ovde. Da ne kažem da glasa i o drugim zakonima koji imaju vrlo direktan efekat na poslovanje firme koju vodi.

3. Moram da priznam da meni čak ni to da neko ko je ministar ne može da bude poslanik nema previše logike. U mnogim zemljama premijer i ministri praktično moraju da budu i poslanici. Na brzinu sam proverio par imena i evo ko je sve poslanik u Ujedinjenom Kraljevstvu, "kolevci parlamentarne demokratije": Dejvid Kameron, Vilijam Hejg,  Džordž Ozborn. Ali, nije to neki vrlo čudan engleski sistem - Angela Merkel je takođe poslanica, kao i Gvido Vestervele i recimo Danijel Bar, ministar zdravlja Nemačke. Dakle, proverio sam šest imena i svi su poslanici. Naravno, ima zemalja i sa suprotnom praksom, ali suština je da veoma daleko od očiglednog tvrdnja da su funkcije poslanika i ministra "nespojive" i da to "nema nigde".

Ovo poslednje je naročito bitno iz sledećih razloga:

1. Ministri praktično moraju da budu izabrani političari. To znači da nema nestranačkih ministara i premijera, već, ako hoćeš da budeš ministar, moraš da se baviš politikom. Ja mislim da je takvo rešenje daleko transparentnije i poštenije od ovog danas u Srbiji, gde imamo nestranačkog premijera.

2. Ministri moraju da sede u Skupštini, slušaju prozivke i ulaze u raspravu sa poslanicima opozicije. Potpuno je nelogična situacija da vladu od napada opozicije brane ljudi poput Nade Kolundžije ili Branka Ružića, koji u najboljem slučaju imaju samo blagu predstavu o tome kako i zašto je vlada donela neku odluku.

Po mom mišljenju, odredbe o sprečavanju sukoba interesa praktično jedino imaju smisla kada se radi o suprotstavljenosti privatnog i državnog interesa. U svim ostalim situacijama radi se samo o recikliranju stare komunističke ideje o "sprečavanju gomilanja funkcija".

O gomilanju funkcija svoj stav treba da daju birači, na izborima.

Magija evra

Našao sam u fajlovima ovaj grafik evropskih kamata za koji se više ne sećam odakle je, ali vrlo jasno pokazuje efekte uvođenja evra kod različitih zemalja.

Šta je Nemačka dobila od evrozone? Prilikom uvođenja ništa, a sada je već u dubokom gubitku od celog projekta.

Šta su dobile zemlje sa neodgovornim monetarnim politikama? Pogledajte kretanje njihovih kamata pre i posle uvođenja evra. Cela evrozona je naprasno dobila nemačke kamate. Na grafiku ne piše koja linija predstavlja koju zemlju, ali najveći pad kamata su imale iste zemlje koje su sada u najvećim problemima zbog prekomernog zaduživanja koje su im ove kamate omogućile.

Pošte nisu one same određivale svoje kamate ima mnogo toga da se kaže i o regulaciji, riziku i finansijskom tržištu koje im je ovakve kamate dalo, ali o tome drugom prilikom.

Profesor fizike

Zamislite da je nesrećni George Bush (ili još bolje Sara Pejlin) izjavio-la bilo koju od sledećih stvari (zapravo ne treba da zamišljate, svakako biste to dosad čuli, bila bi to zabava neviđena):

- Hoble teleskop je omogućio otkriće prve galaksije u kosmosu (!), kao i planetu sličnu našoj u jednoj drugoj galaksiji unutar Mlečnog puta :)

- Largest Superconductor and Supercollider (zlobnik bi rekao "Large Hadron Collider") u Švajcarskoj nije bio izgrađen nego je prebačen iz Teksasa, pošto je budžetom iz 1994 ukinuto finansiranje za taj projekat !

- Veliko otkriće do koga je prošle 2010 godine došao bivši teksaški a sada švajcarski Largest Superconductor and Supercollider je "kako je život počeo posle Big Banga"!!!

- Osim otkrića porekla života na Zemlji posle Big Banga, teksaško-švajcarski "Largest Superconductor and Supercollider" (LSS) će omogućiti naučnicima da razviju ujedinjenu teoriju svega o kojoj je uzaludno maštao Ajnštajn, a koja bi ujedinila fiziku sa biologijom i hemijom. :)

- Naučnici koji rade sa LSS su otkrili još jednu epohalnu stvar: naime, iako na subatomskom nivou (!), kako su svi poznavaoci elementalne (!) fizike uključujući i govornika mislili, pozitivne i negativne čestice moraju da budu u ravnoteži jer bi se materija inače raspala u paramparčad, novo otkriće kaže da izgleda da ima malo više pozitivnih najsitnijih čestica (muona) nego negativnih, što je dobar i optimistični znak za sve religiozne ljude, i objašnjava kako smo mi mogli da postanemo živi organizmi od nežive prirode.

Ovo nije rekao ni George Bush ni Sara Pejlin nego jedan drugi veliki erudita i poznavalac nauke. Pitanje je - koji?

Hint - za razliku od pomenutog dvojca, ovaj ima reputaciju vrlo pametnog i obaveštenog u medijima i intelektualnoj klasi, što vam otkriva makar njegovu ideološku orijentaciju. Neću postavljati sada link nego kasnije, pokušajte prvo da pogodite. :)

P.S. Pošto je jedan komentator već pogodio identitet naseg eksperta ostavljam link ka njegovom govoru. Relevantan deo pocinje oko 53 minuta. Pogledajte posebno komentare gledalaca ispod o tome kakav je genije naš profesor. :)

Ni Kosovo ni Evropa

Mislim da je to jedina racionalna politika koju država u ovom trenutku treba da vodi. Prvo, što se tiče Kosova. Ono je nezavisna država koju su priznale najvažnije zemlje sveta. Mnogo važnije od toga, Albanci na Kosovu nikada neće hteti da budu deo srpske države, a oni čine skoro 95% stanovništva na Kosovu. Šta je srpski nacionalni interes na Kosovu? Da se pravi neka nova balvan revolucija i postavljaju barikade od kojih će neku štetu imati jedino lokalni Srbi i niko više? Da li je srpski nacionalni interes da Srbija ima 2 miliona ljudi koji ne priznaju državu? S druge strane, da li srpski patrioti i veliki branioci Kosova zaista žele dvojezičnu i dvonacionalnu državu Srbiju? I Albanca za premijera ili spikera u Skupštini? Kako bi to izgledalo? A dvojezični saobraćajni znaci i državna televizija? Ili se oni možda još uvek nadaju da će uspeti da ostvare Slobin propali projekat jurenja Albanaca sa Kosova i zadržavanja samo teritorije, a bez stanovništva?

Jedini racionalan srpski interes na Kosovu koji ja mogu da vidim je da tamošnji Srbi žive u što boljim uslovima. Zato je potrebno priznati nezavisnost Kosova, uspostaviti dobre odnose sa zvaničnom Prištinom, a zauzvrat tražiti veliki stepen autonomije za Srbe na severu Kosova kao i u enklavama.

Evropska Unija sa svim ovim nema nikakve veze. Srbija ne treba da ide u EU, ali za to postoje sasvim dobri nezavisni razlozi koji se uopšte ne tiču Kosova. Ekonomska i politička šteta po konkurentnost srpske privrede od učlanjenja u EU će biti ogromna, kao i u slučaju svih drugih zemalja koje su tamo ušle. Ja sam ranije verovao da su slobodna trgovina i pristup velikom tržištu ozbiljni kontra-razlozi koje valja razmatrati. Sada više ne verujem u to. Barijere koje se postavljaju iznutra preko kvota, regulatornih i poreskih harmonizacija i svega ostalog verovatno su mnogo veće od ograničenja carina koje bi važila ako je Srbija van EU. Srbija može prosto da održava postojeće stanje unedogled, bez ikakvih daljih integracija sa EU. Ako pak EU proba da okrnji ili ukine sadašnju slobodnu trgovinu, to će biti šteta po Srbiju, ali svakako manja od one koja sledi ako se uđe unutra. Da ne govorim uopšte o Grčkoj, Španiji, finansijskoj krizi, sasvim mogućem slomu evrozone i ostalim stvarima. To je posebna priča, i poseban set razloga zašto ne treba ići u EU. Koliko ja vidim, jedini ekonomski argument koji se može potegnuti danas za EU su takozvani "pristupni fondovi" odnosno državni transferi od evropskih vlada ka srpskoj vladi. Ali ako verujete u liberalizam onda valjda verujete i u to da je loše da vlada dobija neke besplatne ili jeftine kredite ili finansijske poklone spolja. Ako je naše iskustvo išta potvrdilo u poslednjih desetak godina, onda je upravo to da će vlada protraćiti pare na izbore i samopromociju, a ne na ništa korisno (poput reforme penzionog sistema ili denacionalizacije). Da etatisti misle da je ulazak u EU iz ovih razloga međuvladine redistribucije povoljan to nije čudo, ali ne vidim kako bi liberali mogli verovati u to. Tako da je taj navodni "ekonomski" razlog za učlanjenje zapravo jedan od najboljih razloga protiv.

Ostaje poslednji tanak argument "ljudskih prava" koja EU navodno štiti i srpskim građanima će biti lakše da zaštite svoja prava kad imaju Velikog Brata u Briselu kome mogu da se žale. Ali to je čist mit koji promovišu pro-integracionistički lobiji koji imaju direktne koristi od evropske propagande sreće: Nivo zaštite ljudskih prava u EU je veorvatno i niži nego u Srbiji. Sloboda govora je sigurno ograničenija. Srbiji treba viši stepen građanskih, političkih i ekonomskih sloboda nego što postoji u EU. Nacionalna nezavisnost je jedini mogući instrument za ostvarenje toga.

Ako je prethodna analiza tačna, a meni se čini da jeste, srpska politička scena je u potpunom ćorsokaku. Spor imzeđu onih koji su za Evropu a (protiv takozvane "borbe za očuvanje Kosova") i onih koji neće u Evropu jer oni traže priznanje Kosova (a inače je sve ok sa EU) je kao onaj kantovski razogovor racionalista i empirista od kojih jedni muzu jarca a drugi podmeću sito. Tako i ovde jedni drugima opovrgavaju pogrešne argumente još pogrešnijim kritikama. A stvar je vrlo jednostavna: Kosovo je nezavisno i sprski nacionalni interes je da se ono prizna, šta god tvrdila Evropska Unija ili bilo ko drugi. S druge strane, Evropska Unija nije u srpskom interesu i treba odustati od priključenja, iz potpuno nezavisnih ekonomskih i političkih razloga, bez obzira na to kakvu politiku prema Kosovu vodite.

Libertarijanci i Lochner

Pominjao sam ovde već legendarni sudski spor Lochner vs New York iz 1905 gde je Vrhovni sud poništio regulative radnih sati koje je donela država Njujork. Naravno, odluka Vrhovnog suda je bila potpuno protivustavna, ali to ne smeta libertarijanskim centralistima da je i danas slave kao veliki trijumf slobode.

U Reason magazinu imaju prikaz nove knjige nekog profesora sa George Masona koja se zove "Rehabilitovanje Loknera". Evo sasvim predvidivog opravdanja koje oni daju:

It was a straightforward decision based on longstanding American principles, including the free labor philosophy of the anti-slavery movement, that limit the government’s power to regulate the economy.

Dakle, to nije bila ustavna odluka, nego odluka koja je u skladu sa "američkim tradicijama", finim manirima, filozofijom anti-ropstva i libertarijanskim ograničavanjem vlasti. Falila su samo "prirodna prava" (još se nije bio rodio Randy Barnett da im objasni). To što niej bilo niakkvog osnova za ovu odluku u samom tekstu Ustava libertaqrijance ni najmanje ne zabrinjava. Autor teksta objašnjava da je Lochner svojim pozivanjem na Due Process klauzulu 14 amandmana kao izgovor za poništavanje njujorškog zakona zapravo pripremio teren za sudski aktivizam od 1960ih nadalje, prisilnu sudsku desegregaciju, abortus, i sva ostala novopronađena federalna "građanska prava". I on ne vidi nikakvu kontradikciju u tome što piše!

Upravo tako - Lochner je dao alate levičarskim sudskim aktivistima da počnu da izmišljaju svoja sopstvena "individualna prava" ("pravo na privatnost" recimo) koja ne postoje u Ustavu i da ih takođe nameću preko Vrhovnog Suda. Roe vs Wade se pozivao na istu klauzulu 14 amandmana. Brown vs Board takođe. Desetine i desetine idiotskih odluka koje su neslućeno povećale i centralizovale moć federalne vlade i ograničile individualna prava proizašle su iz presedana koji je postavio Lochner.

Ali, to neće pokolebati libertarijanske centraliste. O, ne, sačekajmo samo malo. Jednog lepog dana postavićemo pet libertarijanaca u Vrhovni sud i oni ima da nas vrate u slavnu Lochner eru i sudski oktroišu libertarijanizam odozgo.

O benevolentnom političaru

Jedno od boljih predavanja o benevolentnom političaru i to na srpskom.

Putin u akciji

Ovo je još bolje od Kim Džong Ila koji gleda u stvari.

Revolucija koje nije bilo

Pre-Scriptum: Čitajući članak Internet omogućio revoluciju na sajtu DW, setio sam se da sam još pre nekoliko meseci napisao ovaj post i da nikada nisam kliknuo "publish". Iako tema nije više toliko aktuelna, nadam se da će vam biti zanimljivo.

***

Poslednjih nekoliko meseci ne može da se živi od analiza uloge "društvenih mreža" (Twitter, blogovi, Facebook i slično) u revolucijama i protestima širom sveta (ovde, ovde, ovde, ovde...) Ali, kao što su mreže izgleda stvarno odigrale ulogu "katalizatora" protesta u nekim zemljama, isto tako mogu da budu i katalizator zajebancije. O čemu pričam? O Noći kada je pala Beška (radi se o linku na topic pod tim imenom na forumu Parapsihopatologije, mada mislim da treba da imate nalog da bi ste mogli da čitate sve. Ali, ne morate, prepričaću).

Dakle, pre nekih mesec i po dana, u sred štrajka glađu i žeđu, organizovano je okupljanje na Andrićevom vencu, ispred predsedništva. Iskreno, ne sećam se šta su tačno tada naprednjaci tražili, ali to nije ni toliko bitno za dalju priču. Sva dešavanja je uživo prenosio radio Fokus, za koji je, ako ga ne pratite, RTS iz 1993. godine simbol nezavisnog i objektivnog novinarstva (da se razumemo, oni su privatna stanica i što se mene tiče mogu da puštaju šta god žele, samo pominjem da bi ste znali kontekst; imate na NSPM solidan članak o ovoj radio stanici).

Paralelno sa radio programom, kreće spontano organizovanje na PPP forumu. Jedan po jedan, forumaši počinju iz zezanja prvo da šalju SMS-ove podrške, a posle i da se direktno uključuju u program (imate highlightse ovih uključivanja na Youtubu, obavezno poslušati). Neko je pomenuo "drugara iz Kule, koji javlja da je policija blokirala most kod Beške", neko je javio "da policija čak upotrebljava MP40" (a što je nick jednog od forumaša), neko se javio sa mesta dešavanja, sve sa policijskom sirenom u pozadini, a neko je palio voditelja pričom da "niko od režimskih medija ništa ne javlja, o vama će udžbenici pisati!". Jedan je čak za sutradan najavio proteste u Briselu... Voditelj je sve to uredno prenosio (čak i pozdrave Tomi iz Vaginovaca), u nadi da se narod konačno digao i da je došao kraj zločinačkom i odnarođenom režimu Borisa Tadića.

Iznenađuje me da je o svemu ovome pisao samo Danas. Mislim, radi se o tako dobro sprovedenoj, a potpuno spontanoj sprdačini, definitivno ima materijala za jedan dobar novinski članak, možda i na engleskom. Sa druge strane, možda novinari razmišljaju - "Imajući u vidu koliko ja proveravam svoje izvore, ovo bi ladno moglo i meni da se desi."

Malo fundamentalizma i poneka šansa

Meni je ovo izrazito glup predlog, a uz to je i talibansko mešanje u planiranje porodice. Ako sam u nešto siguran to je da je abortus suvereno pravo svake žene, a da motivacija za isti može da bude različita, pa čak i meni lično gnusna kada je pol deteta razlog abortusa. Međutim, umesto da se zabranjuje otkrivanje pola da bi se izbegao selektivni abortus dva-tri kruga razgovora sa obučenim osobljem bi verovatno bili bolji put.

Ako bi želeo da budem ciničan, eto posla za low-cost kompanije, promućurnije evropske države i 3D&4D na crno. Možda čak i za industriju malih kućnih ultrazvukova.

A posle - Srbi lenji

Slaviša je u prethodnom postu pomenuo Italiju. Pošto sam se upravo odatle vratio, evo par komentara.
Fiskalna kriza postaje sve teža, ali nisam o tome hteo da pišem.

Hteo sam da pišem o sektoru usluga, tačnije o radnom vremenu. Evo par podataka, koji otprilike odgovaraju mom utisku:

Pharmacies:
Opening hours are determined by law, every pharmacy counts with a card in which Opening hours are indicated as well as the emergency phones. Usually pharmacies are open from 8:30 to 12:30 in the morning and from 15:30 to 19:30 in the afternoon


Offices:
Opening hours for public offices are rigorous from Monday to Friday from 8:30 to 13:00 and they take time for lunch before opening again from 14:45 to 16:15. 


Shops:
Shops generally open at 09:00 in the morning and close at 13:00 hours, then after lunch Shops open again at 15:30 in the afternoon and close at 19:30 from Monday to Saturday. 


Banks:
Bank opening hours are regulated by law, they open at 08:30 and close at 13:30 for lunch. They open again in the afternoon at 15:00 and close at 16:00 from Monday to Friday. There are banks that open on Saturdays.

Post Offices:
Post offices in Italy works from 08:30 to 13:30 every day of the week except Sundays.

Restaurants:
Restaurants generally open at 12:00 and close after lunch, at 14:30; some restaurants also open at night, from 19:00 to 23:00


Više je problema sa ovakvim radnim vremenom.

1. U sektoru usluga radi manje ljudi nego što bi radilo da je radno vreme normalnije, odnosno da se radi ceo dan, od recimo 8 ujutru do 8 uveče - tada bi postojale dve smene. Inače stopa nezaposlenosti u Italiji je preko 8%.

2. Frustriraju turiste. Između ostalog, proveo sam dva dana u Veroni. Prvog dana smo obišli Julijinu kuću, prepričali ćerki priču o Romeu i Juliji, pa je ona htela ponovo da odemo tamo sutra. Stigli smo u pola 8 uveče, bilo je zatvoreno. Sad, zamislite nekog američkog ili japanskog turistu koji je na putovanju po Italiji, dolazi pred kuću u 8 uveče, grad vrvi od ljudi, a kuća ne radi. Dakle, nije da sama "kuća" ne radi, već je stavljena rešetka na ulaz u dvorište. Mi smo se slikali prethodnog dana, ali smo te večeri gledali brojne turiste koji se sa razočarenjem slikaju sa Julijinom skulpturom koja se malo u daljini vidi kroz rešetke.

Takođe, priča mi kum koji živi u Trstu da kruzeri više ni ne svraćaju u Trst. Dolazili su ranije oko podneva, ljudi bi izašli da prošetaju, radnje bi bile zatvorene, pa su odlučili da više ni ne svraćaju.

3. Prosečnom radniku je skoro nemoguće da završi neke poslove, a da ne mora da uzme slobodan dan. Pogledajte, na primer, kada rade banke i državni organi. Ako želiš da položiš pare u banku, da unovčiš ček, ili da uradiš bilo šta što ne može da se završi na bankomatu, praktično moraš da uzmeš slobodan dan, ili da debelo zakasniš na posao. Kum mi je pričao da je odsustvovao dane i dane sa posla svaki put kada je morao da završava neke procedure vezane za vizu, vozačku dozvolu, ličnu kartu, zdravstvenu knjižicu, venčanje...

Meni nije sasvim jasno zašto je to tako.

Jasno je da su neka od ovih radnih vremena propisana zakonom (izgleda da to važi za banke, apoteke, državne organe i poštu), ali izgleda da se to ne odnosi na prodavnice i restorane. Kažem "izgleda" (mada znam da postoje EU zemlje u kojima je čak i to propisano), jer sam video svojim očima da kineske radnje rade po ceo dan. Dakle, nije da je zabranjeno (mada, ko zna, možda Kinezi jednostavno ne poštuju zakon).

Ja mogu da razumem ovakvo radno vreme po nekim manjim gradovima. Ali, zatvoriti prodavnice u 1 popodne ina dva sata i onda u pola osam uveče u turističkim gradovima poput Padove i Verone, meni stvarno nema nikakvog smisla. Da li neko zna nešto više o ovome?

Berluskoni i Ekonomist

Madona i Berluskoni su u svađi, nakon što je Madona citirala naslov engleskog Ekonomista u oceni italijanskog premijera. Evo šta su rekli Berluskonijevi ljudi:

"Vrlo sam razočaran da je Madona preuzela tezu Ekonomista. Izgleda da ona ima komunističku pres službu koja je tera da tako govori da bi to prenosili komunistički listovi", rekla je Gabrijela Karluči, poslanica Berluskonijeve stranke Partija naroda slobode.

Ko bliže prati ili Berluskonija ili Ekonomist zna da je ovo veoma stari sukob, koji traje još od prvog Silviovog izbora. Ekonomist ga je od početka napadao na sve moguće načine, ali zanimljivije su reakcije Berluskonijeve strane -- on sve vreme optužuje list za ništa manje nego komunizam, pa ga umesto Ekonomist obično zove Ekomunist. Sve to verovatno potiče od tradicionalne italijanske podele celog političkog spektra na samo dve ideologije, fažizam i komunizam, tako da Berluskonijevi neprijatelji moraju biti komunisti čak i ako su u proseku tržišniji od njega. A najbolje od svega je bilo kad je kao dokaz za komunizam Berluskoni naveo da (sada bivši) glavni urednik Ekonomista liči na Lenjina. Evo urednikovih slika pa vidite.

Lenji ili ne?

Depeša američkog diplomate nađena na Wikileaksu stvarno dobro opisuje stanje stvari, ali treba reći da nikada ne kaže da su ljudi u Srbiji lenji. Naprotiv, izričito kaže suprotno:

People are neither incompetent nor lazy in Serbia, but low productivity and mobility of labor, mass unemployment, long-term unemployment, low wages, and high wage disparities among the employed with similar qualifications have eroded the will and the incentive to work.

Ali moguće je da su novinari malo lenji, jer nakon što su objavili da depeša kaže da su Srbi neradnici, sada dokazuju da to nije istina, navodeći one iste razloge za nezaposlenost o kojima govori i depeša.

Keynes v. Hayek

Pogledajte debatu koju su nedavno organizovali BBC i London School of Economics. Na strani Kejnsa je njegov najpoznatiji biograf, Lord Skidelski, na strani Hajeka je profesor George Selgin. Tu su i sekundanti.

Minuli rad

Tema koja dominira u aktivnostima Sindikata nauke jeste da instituti ne uplaćuju minuli rad. Meni je ovo zanimljivo zbog upornosti kojom se aktivisti sindikata bave minulim radom. Prema propisima, „zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu...po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu radaostvarenu u radnom odnosu - 0,4% od osnovice.“ Naravno, mnogi poslodavci na isplaćuju ovu kategoriju, čak i ako formalno stavljaju na platni obračun. Takođe, odredbe o isplati toplog obroka, regresa, minulog rada zamrznute su sporazumom sindikata, Vlade i poslodavaca 2009. godine.

Povika na nonšalantan odnos poslodavaca (uključujući državu) prema isplati minulog rada, nije specijalnost Srbije. Drugi baštinici Marks-Kardelj sistema prošli su kroz slične turbulencije i nigde nisu lepo prihvaćene ocene „odozgo“ o prevaziđenosti minulog rada. Recimo, SSSS je reagovao oštro na Lalovićevu  je bilo u Hrvatskoj kad je  J. Kosor je morala da se pravda kada je trebalo ukinuti minuli rad državnim službenicima. Nije pomoglo što je tvrdila da „nije točno da je minuli rad ukinut, on se samo drugačije vrednuje“. Ipak, u crnogorskom Z. o radu još uvek postoji naziv „minuli rad“, dok se u srpskom (vidi gore) minuli rad određuje samo operacionalno. U oba slučaja, isplata minulog rada je više izuzetak nego pravilo. ocenu minulog rada kao “prevaziđene kategorije koja ne odgovara tržišnoj privredi i odvraća investiranje u našu zemlju“. Slično

Čak i kada ga ima, novac koji se dobija kao minuli deo rada nije veliki, čak i za veliki broj godina staža. Za sindikalnu borbu to je, međutim, verovatno dobra meta, čak i kada je jasno da ova forma nema neku šansu za opstanak na duži rok. Naravno, ljudi se teško odriču prava, čak i kada su samo nominalna. A kakvo je to pravo? Teorijski, nekadašnji ministar rada je u pravu: teško je uglaviti ovaj koncept u principe (kakve-takve) tržišno usmerene ekonomije, jer počiva na ovom viđenju sveta: „Kada svojim živim radom pokrećemo sredstva za proizvodnju i kada ih trošimo tokom procesa proizvodnje, mi ustvari, deo po deo minulog rada koji se u njima nalazi prenosimo na novi proizvod. Prenoseći minuli rad mi novom proizvodu dodajemo i živi rad koji vršimo tokom proizvodnje i na taj način formiramo vrednost novog proizvoda. Prema tome, zbir obe pomenute količine rada – prenetog minulog i dodatog živog rada, određuje vrednost robe. (prema M.Milovanović )

Da li je moguće preinačiti MR u nešto drugo? Teško, jer MR nije naknada za dobar radni učinak (što je Kosorka htela da podmetne državnom sindikatu), mada postoji teza da je to pravedna naknada za radno iskustvo. To je teško odbranjivo, pošto je logičnije da vrhunac takve naknade bude negde na sredini radnog veka. Osim toga, postoje razne mere nagrađivanja po učinku koje firma propisuje. Dalje, MR nije naknada za vernost firmi, mada je ovo jedno od uobičajenih objašnjenja smisla MR. Ono je bazirano na nekadašnjem dominantnom modelu karijere koja je podrazumevala jednu-dve firme. Čak i u tim uslovima, pre bi se moglo reći da radnik duguje firmi, pošto je njegova prolaznost na tržištu postaje bolja nakon sticanja znanja i veština koje nije imao pre ulaska u firmu. Razne dobiti  se stiču ulaskom u firmu: ne samo da se human capital bilduje, već se može graditi dobar socijalni kapital (ovo važi i za "radničku klasu" - primer je praksa generacijskog zapošljavanja u javnim preduzećima).

U koncepciji ekonomske sfere shvaćene kao organizma, MR je delovao kao pravedna stavka, jer zdravorazumski je prihvatljivo da sa protokom vremena u radnom angažmanu, automatski raste udeo rada pojedinca (od sredstava za rada do proizvoda). Naravno, i ovde se može upitati zašto se u dogovornoj ekonomiji koristio baš starođedovski kriterijum dužine staža, a ne recimo, inverzna mera broja dana odsustvovanja sa posla ili sume napravljenih cipela/2 (druga polovina živi rad). I zašto bi bio progresivan, a ne varijabilan... Ovde ne bih dalje tesala kardeljevsku logiku, jer deluje komplikovano za primenu: kada sednem za kompjuter i proizvedem „naučni rad“, da li je minuli rad u Aceru, Windowsu ili je opredmećen u broju mojih radova u spisku referenci? U svakom slučaju, meni redovno isplaćuju minuli rad.

Od Pitagore do EU

• Pitagorin teorem: 24 riječi
• Arhimedov princip: 67 riječi
• Deset zapovijedi: 179 riječi
• Gettysburški govor: 286 riječi
• Američka deklaracija nezavisnosti: 1 300 riječi
• Američki ustav sa svih 27 amandmana: 7 818 riječi
• EU odredba o prodaji kupusa: 26 911 riječi

Sa bloga Nedeljni komentar.

Fiksirani franak

Samo par kratkih komentara (izgleda da su svi u nekoj gužvi pa su se postovi razredili i skratili, ali popravićemo se).

1. Pogrešno je reći da je švajcarski franak "fiksiran". Švajcarska nije odlučila da uvede fiksni kurs, nego da privremeno stavi plafon na rast franka. Monetarna politika je i dalje ista, nezavisna, glavni cilj je stabilnost cena, samo je sada više pažnje posvećeno kursu valute kao prelaznom cilju.

2. Švajcarska odluka govori koliko je malim zemljama okruženim evrozonom važna stabilnost kursa prema evru. Srbija je u poređenju sa Švajcarskom mnogo manja ekonomija, ali opet insistira na plivajućem kursu. Insistira doduše i na tome da taj plivajući kurs ne pliva, ali to samo znači da je politika kursa ne samo pogrešna nego i apsurdna.

Konačno nešto zanimljivo i od Wikileaksa

Premijerka indijske provincije Utar Pradeš šalje prazan avion da joj iz Bombaja donese cipele.

Miroslav Ilić izdajnik

Nisam znao da postoje ljudi koji i u to veruju, ali evo teksta, pogledajte komentare ispod: ustaša, NATO pevač, izdajnik.

Pročitajte ovde jedno malo drukčije, i pretpostavljam istorijski relevantnije, vrednovanje Miroslava. :)

Joe Sobran

The investor who finds a way to make soap from peanuts has more genuine imagination than the revolutionary with a bayonet, because he has cultivated the faculty of imagining the hidden potentiality of the real. This is much harder than imagining the unreal, which may be why there are so many more utopians than inventors

Ceo tekst ovde.

Demsetz

Jedan od najvećih živih ekonomista objašnjava šta je pogrešno sa Caoseovom teoremom. Ne propustite.
Ovde.

Za one koji vole da čitaju evo (može da se dounlouduje) teksta objavljenog u Review of Law and Economics gde izlaže isti argument.

Nemci

Javlja BBC:

The German city of Bonn has installed a meter to tax prostitutes for soliciting on its streets at a rate of six euros (£5.30; $8.70) per night.

Takodje:

Bonn has also erected "consummation areas", or wooden garages clients may use to visit prostitutes.

Quis custodiet ipsos custodes?

Kada su stari Rimljani postavili pitanje "A ko će čuvati čuvare?", verujem da na umu nisu imali ovo (Blic):

Policajci traže da im država garantuje bezbednost na Paradi

Povećanje trošenja pred izbore

"Kako je poznato, vlade obično troše više uoči izbora", kaže Dušan Pavlović na svom blogu. Naravno, nije on jedini koji ovo kaže, to je sada u Srbiji već conventional wisdom. Ali, da li je to tačno?


Pitanje je da li je tačno, jer nije sasvim jasno šta tvrdnja tačno znači. Da li tvrdnja "vlade više troše uoči izbora" znači da će (a) javna potrošnja u 2012. biti viša nego u 2011, ili (b) trošenje para iz već usvojenog budžeta za 2012. će biti brže u mesecima pred izbore? 


Pretpostavljam da je Dušan mislio na opciju (a), a opciju (b) pominjem jer sam jednom slušao Pavla Petrovića, sadašnjeg predsednika Fiskalnog saveta, kako je pričao da u kvartalima pred izbore dođe do skoka rashoda. Ja mislim da su obe tvrdnje pogrešne, a probaću da obrazložim zašto. 

Dakle, pogledajte ovu sliku (preuzetu iz prethodnog Dušanovog posta, a koja pokazuje kretanje javne potrošnje i broja stranaka u vlasti. Broj stranaka nas sada ne zanima, pa gledajte samo zelenu liniju.)

Da ne znate kada su bili izbori, da li biste na osnovu kretanja zelene linije mogli da pogodite? Teško.


Imamo 6 godina u kojima javna potrošnja raste i 3 godine u kojima opada. Izbore smo imali 2003, 2007 i 2008. Javna potrošnja jeste porasla (zanemarljivo malo) 2003. godine. U 2007. godini je uvećanje javne potrošnje iznosilo možda 1% BDP. Što se 2008. godine tiče, čak je došlo do smanjenja javne potrošnje (doduše, kao posledica krize). Dakle, što se mene tiče, uopšte nije očigledno da izborni ciklus ima velike veze sa visinom javne potrošnje. 


Što se tiče druge tvrdnje, da potrošnja skače u kvartalima pred izbore, nažalost nemam grafik koji je tada Pavle Petrović pokazao, ali je on izgledao otprilike ovako (zamislite dužu seriju, od 2000. na ovamo, doduše kvartalnu, sa ucrtanim parlamentarnim izborima). 

Pošto su izbori održani 28.12.2003., 21.2.2007. i 28.5.2008., deluje da je došlo o velikog povećanja potrošnje pred same izbore 2003. i 2007, dok se za 2008. to baš i ne vidi. Ali, jasno je da ova dinamika nema apsolutno nikakve veze sa izborima, već se radi o tome da pred kraj godine, SVAKE godine, dolazi do rasta izdataka (iz raznih razloga, da ne ulazim sada u to).


Pored ovog "empirijskog" ukazivanja na to da uopšte nije očigledno da dolazi do rasta potrošnje pred izbore, nudim i "teorijsko" obrazloženje - jednostavno, to nije baš tako izvesti u proporcionalnom sistemu, a pitanje je da li čak i ima volje. 


Možemo zamisliti nekoliko situacija. Jedna situacija je kao što je sada - sve partije znaju da će izbori biti održani na proleće sledeće godine. Kakav interes ima Ivica Dačić da se bori za veće rashode za puteve i prosvetu, kad nema ni predstavu da li će uopšte biti u sledećoj vladi i da li će baš njegova stranka "preuzeti odgovornost" za te resore? Koliko puteva uopšte može da napravi u periodu januar - mart? Koliko javnih nabavki može u tom periodu da se sprovede? Sa druge strane, kakav interes ima DS da dozvoli da G17 resori (ili obrnuto) povećaju potrošnju sledeće godine, kad ciljaju na slično biračko telo? Svaki birač koga si "kupio" javnim parama je kupljen od mene! Praktično jedini konsenzus koji mogu da postignu je da se stvari ne menjaju bitno u odnosu na ovu godinu i da, eventualno, povećaju potrošnju na one kategorije koje generalno dižu standard građana na kratak rok, ali takve stvari nije lako naći. Jedino što pada na pamet je jednokratna isplata javnom sektoru, ali to su radili i kada izbori nisu bili ni na vidiku. Druga moguća situacija su iznenadni izbori, kada nema vremena, političke volje, a ni skupštinske većine da se budžet menja (recimo, zamislite situaciju u kojoj početkom 2008. godine, DSS i DS se dogovaraju i izglasavaju novi budžet - nema šanse). Dakle, čak i na teorijskom nivou je teško očekivati da, u uslovima koalicione vlade, dođe do značajnog povećanja javne potrošnje pred izbore. Suštinski - koalicione vlade su, praktično po definiciji, sastavljene od stranaka koje imaju slične programe i ciljaju na slično biračko telo, pa je samim tim teško da se postigne dogovor o budžetu koji jednoj strani daje prednost. Ako u celu ovu priču dodamo i MMF sa kojim je Srbija malte ne svih poslednjih 10 godina imala neku vrstu sporazuma, jasno je da sve to nije tako lako i jednostavno.


Dobro, ako ne dolazi do rasta javne potrošnje pred izbore, zašto onda svi imaju utisak da je to slučaj? Zato što političari u predizbornoj kampanji počinju da obećavaju kule i gradove, da lažu, mažu i foliraju, da idu na otvaranja raznoraznih novih domova kulture, lokalnih puteva i vodovoda - na sve ono što su često odbijali da rade dok su izbori bili daleko. Dakle, u interesu političara u tom trenutku je da se stekne utisak da su oni mnogo para potrošili na "prave projekte" i da će potrošiti još i više kada dođu na vlast. 


Na svu sreću, svoja predizborna obećanja često krše.


PS. U kometarima, profesorka Dana Popović daje link na vrlo dobar članak The Impact of the Proportional Representation and Coalition Government on Fiscal Policy.

Pogledajte semafor

Pogledajte vrlo zanimljivo poređenje srpskog i bosanskog monetarnog sistema, koje je na Katalaksiji objavio Marko Đogo (koji ima i svoj blog).

Ukratko, poredio je brojne naše i bosanske pokazatelje i došao do rezultata da su nas Bosanci deklasirali sa 8:1 (gore nego Mančester - Arsenal). Evo semafora, a za detaljno obrazloženje svakog od pokazatelja, pogledajte članak.

c	Srbija	Bosna
1. Stabilnost cena	0	1
2. Stabilnost nominalnog deviznog kursa	0	1
3. Kretanje realnog deviznog kursa	0	1
4. Uticaj monetarnog sistema na fiskalnu disciplinu	0	1
5. Uticaj kursa na stabilnost finansijskog sistema	izjednačeno	izjednačeno
6. Podložnost špekulativnim udarima	0	1
7. Uticaj poverenja na rast štednje	0	1
8. Kapital banaka	1	0
9. Podsticajna inflacija	izjednačeno	izjednačeno
10. Devizne rezerve i inflacija	0	1
11. Devizne rezerve i nelikvidnost	izjednačeno	izjednačeno
12. Iskustva sa krizom u periodu 2008.-2009.	0	1
Konačan rezultat	1	8

We live in an amazing world, and it's wasted on the crappiest generation of spoiled idiots

Linkovao sam na ovaj video i pre par godina, ali moram opet, isprovociran jednom mojom FB prijateljicom koja ima neke primedbe na Google i Facebook.

Naknade u Srbiji

Kaže privrednik iz Mladenovca za Pravdu:

Тражили смо да се то промени, али нам је незванично речено да фирме то морају да плаћају било да имају смећа или не, јер се тако на њих преваљују трошкови које би иначе у пуном износу морали да плаћају грађани, што се, како нам је наглашено, не сме дозволити јер је политички непопуларно.

Ne sećam se da sam ikada pisao ovde o naknadama, pa evo jedne analize stanja, kako ga ja vidim.

Jednostavno, u Srbiji postoje naknade koje opština sama može da odredi u nivou i na način koji sama želi. Nemam ja problem sa nivoom, imam problem sa načinom. Recimo, opština može (a najčešće to i radi) da donese odluku o naknadi za korišćenje građevinskog zemljišta kojom će propisati da banke plaćaju naknadu u iznosu od 100 dinara po kvadratu objekta, klanice 10 dinara po kvadratu objekta, a građani 1 dinar. Čak i da zanemarim kompletnu budalaštinu da se naknada za korišćenje ZEMLJIŠTA najčešće obračunava po kvadratu OBJEKTA (a ne zemljišta), ovakve diskriminacije ne bi smelo da bude. Ovakav sistem obračuna je doveo dotle da skoro 90% ukupno naplaćene naknade za korišćenje zemljišta dolazi od pravnih lica, iako naravno ne koriste ni približno 90% zemljišta. Kada bi se uradila detaljnija analiza (za koju, nažalost, nema podataka), verovatno bi se videlo da makar 80% svih prihoda od pravnih lica dolazi od banaka, benzinskih pumpi, supermarketa i telekomunikacionih firmi.

Privatizacija zemljišta ukida osnov za naknadu (čak bi i u Srbiji bilo malo čudno da plaćaš naknadu za korišćenje svog zemljišta), ali uvodi zemljište u osnovicu za oporezivanje imovine. Kako će se to tačno uraditi nije sasvim jasno, ali jeste jasno da će zamena naknade za korišćenje zemljišta porezom na imovinu rasteretiti privredu a opteretiti građane. Pošto pravna lica, za razliku od fizičkih lica, nemaju pravo glasa na izborima, jasno je da političari na ovo ne gledaju sa prevelikim entuzijazmom. Dakle, em će biće potrebno uraditi nešto nepopularno, em se gubi osnov za diskriminaciju, korupciju i, usuđujem se reći, reketiranje. Pre izvesnog vremena mi je poznanik koji je u vrhu jedne strane firme ispričao sledeću priču (konkretne brojeve sam zaboravio, ali se radi o tom redu veličine, dešava se pred izbore 2006. godine)...

Pozove nas predsednik opštine na sastanak i kaže "Slušajte, ide predizborna kampanja i trebaju mi pare. Jedno 30 miliona dinara. Znate i sami da mi, kao opština, možemo da uvedemo ekološku naknadu u iznosu koji sami procenimo da je opravdano. Vi sada to plaćate, po mojim informacijama, 3 miliona godišnje. Bolje dajte stranci 30 miliona, nego 300 miliona opštini" Ja mu objasnim da bi mi vrlo rado to uradili, kada bi mogli. Ali, sa jedne strane, globalna politika naše firme je da takve stvari ne smeju da se rade, a sa druge strane, nemamo predstavu kako da izvučemo 30 miliona dinara i da mu ih damo. Kako to računovođe da pravdaju, kako da mi pravdamo našim šefovima, šta da kažemo Poreskoj upravi? On kaže "U redu.", a na sledećoj sednici skupštine, uvedu naknadu od 130 miliona za našu privrednu granu. Naravno, mi smo jedina firma koja se baš time bavi u celoj opštini, ali smo bili srećni što nisu uveli naknadu od 300 miliona. 

Problemi postoje i sa naknadom za uređenje građevinskog zemljišta. Iako (po mom mišljenju) ima osnova za takvu naknadu, način na koji se ona u Srbiji obračunava i način na koji se ta sredstva troše je veoma loš. Ukratko, naknada se utvrđuje na osnovu zone, a ne na osnovu stvarnog troška komunalnog opremanja lokacije. Zaista nema nikakvog smisla da naknada bude 5 puta viša za zgradu koja se gradi na Vračaru u odnosu na istu takvu zgradu koja se gradi u Surčinu, jer su troškovi opremanja slični. A da ne govorim o tome da je sasvim moguće da platiš naknadu, a da zemljište ostane neuređeno, jer nije ušlo u ovogodišnji program rada Direkcije.

Kod firmarina je slična priča. Iako "firmarina" liči na pojam "glavarine", gde bi svaka firma plaćala isti iznos, i tu na visinu firmarine utiču različiti faktori poput zone, veličine firme i delatnosti, pa se ona svede na neki porez na odokativno procenjenu dobit.

Pored opštinskih, postoje i republičke naknade i takse. Recimo, nedavno sam video da Komisija za hartije od vrednosti naplaćuje 200.000 dinara za obradu zahteva za odobravanje ponude za preuzimanje akcija. Odnosno, tarifa glasi "0.35% vrednosti preuzimanja, ali ne manje od 200.000 dinara". Ali, ovo onda nije "naknada za obradu zahteva" već "porez na preuzimanje akcija". Kad ideš preko berze, ne plaćaš ovu naknadu, ali ako si većinski vlasnik ne možeš da stičeš akcije preko berze, već moraš da daš ponudu za preuzimanje. Dakle, apsolutno ne postoji legalni način da izbegneš plaćanje ovoga, a Komisija može sutra da poveća naknadu na 3.5%. Ja nemam ništa protiv plaćanja "naknade za obradu zahteva", ali ona mora da bude fiksna - ponuda za preuzimanje je ponuda za preuzimanje, dokumentacija je ista, bilo da je vrednost transakcije milion ili 10 milijardi dinara.

Čuo sam da slične nerazumne naknade imaju i Republički geodetski zavod (nešto kod upisa hipoteke), Komisija za zaštitu konkurencije, RATEL, Uprava za duvan, Uprava za igre na sreću i ko zna ko sve još.

Da probam da rekapituliram probleme i da ponudim neka rešenja.

Prvi problem je u tome što je naknada za izvršenu uslugu (poput odnošenja smeća, cena vode) je diskriminatorna bilo tako što propisuje različite cene za različite korisnike, bilo tako što je izabrana osnovica koja ima isto dejstvo (primer o kojem za Pravdu priča biznismen iz Mladenovca, gde se za osnovicu za obračun naknade za odnošenje smeća uzima površina pod objektima, a ne količina odnetog smeća). 

Jedno moguće rešenje je da se Zakonom o komunalnim delatnostima propiše tačan način utvrđivanja iznosa koji važi za sve opštine, uz odredbu tipa "Za usluge i proizvode gde je moguće meriti utrošak, ukupna obaveza se dobija množenjem utroška sa jedinstvenom cenom."

Takođe, moguće bi bilo u Zakon o komunalnim delatnostima uneti odredbu poput "Opština mora da vodi politiku cena koja nije diskriminatorna u pogledu delatnosti ili veličine pravnog lica. Pravno lice se može žaliti organu XXX (koji može da bude sud, može da bude nadležno republičko ministarstvo, može da bude i nova agencija za komunalne usluge, može da bude Komisija za zaštitu konkurencije) ukoliko smatra da postoji neopravdana diskriminacija. Pa neka se onda kroz praksu dođe do toga šta tačno može a šta ne može.

Drugi problem je u slučaju kada je naknada diskriminatorna, ali je realno nemoguće ili veoma teško meriti koliku uslugu prima obveznik (klasična priča sa javnom komunalnom potrošnjom, dakle održavanje parkova, trotoara, atmosferske kanalizacije, javnog osvetljenja itd.). Najbolje rešenje, po mom mišljenju je da se sve ovakve naknade ukinu, a da se javna komunalna potrošnja finansira iz poreza na imovinu/dohodak. 

Drugo moguće rešenje (koje se meni lično ne sviđa, ali Crna Gora je uvodi, a verovatno će i Srbija) je da se izmisli nova, komunalna naknada, ali koja bi imala na jedinstven način definisanu osnovicu. Recimo, poreska osnovica koja bi imala smisla bi kod pravnih lica verovatno uzimala u obzir površinu zemljišta, površinu objekta, možda broj zaposlenih i opremljenost lokacije. Svaka opština bi mogla da određuje nivo (stopu) naknade, a naknada bi se umanjivala ukoliko lokacija nema neki od elemenata (recimo, ako pored kuće nema osvetljenja i trotoara, iznos je niži).

Treći problem je u tome što su neke naknade/takse za obradu zahteva suviše visoke i nemaju apsolutno nikakve veze sa stvarnim troškom obrade. Verovatno jedino rešenje je da se utvrdi obaveza za regulatorna i druga tela da daju detaljna opravdanja i obrazloženja za iznos naknade. Recimo, Komisija za hartije od vrednosti bi morala da objasni zašto su za obradu jednog zahteva za odobravanje ponude za preuzimanje potrebna 2 čovek/meseca (pod pretpostavkom da je tamo prosečna bruto plata 100 hiljada dinara). Još važnije, ukinuti mogućnost da nivo naknade bude varijabilan.

Nulifikacija, ponovo

Ovde sam već pisao o doktrini nulifikacije i o kontekstu u kome se ona nalazi. Neću sada da davim ponovo teorijskim detaljima: želim samo da podsetim da ova doktrina koja vuče korene iz kolonijalnog perioda i ratifikacije Ustava a koju su prvi otvoreno i konzistentno formulisali Thomas Jefferson i James Madison u svojim Virginia i Kentucky rezolucijama iz 1798 godine, kaže da pošto su države partneri u federalnom kompaktu, one onda imaju prava da kao poslednja instanca ocenjuju koji akti federalne vlade su ustavni a koji ne, i da eventualno odbiju da primejuju ("nulifikuju" tj ponište) federalne zakone koje smatraju protivustavnim.

Naravno, pomenuti ovu doktrinu bilo kom pripadniku američke političke ili intelektualne klase danas (nema nikakve razlike da li se radi o levičaru, konzervativcu ili libertarijancu) je kao pokazati krst grofu Drakuli. Užasavanje i zgražavanje, uz verovatno pominjanje ropstva, i strah da ga-nju neko neće videti u društvu sa vama. Sama reč je zabranjena najstrožim tabuom: ko bi još mogao posumnjati u beskonačnu mudrost federalne vlade i svu anarhiju koja bi nastala ako se prihvati doktrina nulifikacije.

Ipak, izgleda da većina američkog naroda ne deli ovaj pobožni odnos njegove vladajuće klase prema vlasti. Naprotiv, po najnovijoj Rasmussenovoj sondaži 54% Amerikanaca koji glasaju je odgovorilo potvrdno na pitanje da li misle da države imaju pravo da izađu iz programa federalne vlade koji im se ne sviđaju (dok je samo bilo 31% protiv)! Dakle, ne da nulifikuju u smislu protivustavnosti, nego da odbace na osnovu sviđanja ili ne-sviđanja!

Sad, naravno niko ne zagovara takvu doktrinu. Ali, zapazite da više od polovine Amerikanaca toliko mrzi federalnu vladu da smatra radikalniju, anarhističku formu nulifikacije opravdanom! Pa, ipak, ne samo političari, nego ni intelektualci na dvoru u Vašingtonu se ne usuđuju da spomenu blažu i umereniju verziju doktrine!

Interesantno pitanje ovde je - zašto nema političara koji bi iskoristili ovu tržišnu nišu? Čak ni Ron Paul ne forsira ovu doktrinu direktno nego blažu verziju "federalizma". Možda će mu ova nova sondaža pomoći da i to promeni. Pretpostavljam da će pre biti sa narodom nego sa dvorskim komentatorima, člankopiscima i ostalim hvaliteljima novog carevog odela. Što je najbolje, to nije nikakava nova ni radikalna doktrina. Ne samo da je nebrojeno puta primenjivana kroz istoriju u 18, 19 i 20 veku, nego u trenutku dok ovo pišem Kalifornija, Arizona i još nekoliko država otvoreno nulifikuju hatišerif federalne vlade (ali i Vrhovnog suda) po kome je proizvodnja i prodaja marihuane zabranjena na osnovu Interstate Commerce Clause ustava. U Los Anđelesu samo ima na hiljade prodavnica gde se ona može LEGALNO kupiti. Nekolicina država su pre koju godinu nulifikovale federalni hatišerif o nacionalnoj ličnoj karti, odbijanjem da sarađuju. Zakon je posle toga povučen. Takvih primera ima još puno - recimo Vajoming je nulifikovao federalni zakon o zaštiti divljine i krenuo da istrebljuje ponovo vukove. Pokušalo se u više država i sa nulifikacijom Obamacarea (Ajdaho, Montana...) ali je republikanski establišment uspeo da organizovanom kampanjom to tesno zaustavi. Zasad.

Austrijanci, monetaristi i inflacija

Slaviša je napisao opšriran komentar o situaciji sa inflacijom u Americi, komentar koji je prevashodno inspirisan njegovim nezadovoljstvom onim što on vidi kao ideološki ekstremizam nas nekih komentatora koji slepo branimo austrijsku doktrinu, i ignorišemo činjenice. Da ne bih opterećivao komentare na njegovom postu, mislio sam da je možda bolje da ja napišem svoju "verziju" cele stvari.

Najpre, optužba za ideologizaju i pripisivanje loših motiva drugima je standardni motiv svih manistream napada na austrijsku školu. Slaviša je naširoko ponavlja. Ali, ona u osnovi nema mnogo smisla. Da li je zlatni standard bolji ili nije bolji od državnog monopola na novac nije vrednosno pitanje, nego teorijsko. Da državni državni birokrati i intelektualci koji ih podržavaju ne vole zlatni standard jer ograničava mogućnosti za državnu potrošnju i smanjuje vrednost "ekspertskih" znanja i usluga u vođenju i komentarisanju "monetarne politike", nije nikakva teorija zavere ili etička optužba nego hladna, pozitivna analiza. Da bankari čiji profiti zavise od sistema frakcionalnih rezervi ne vole one koji kritikuju frakcionalne rezerve takođe nije neka velika teorija zavere, nego jednostavna pozitivna istina, slična onoj da industrija zaštićena carinama ne voli zagovornike slobodne trgovine. Osim, naravno, ako nećemo celokupan public choice da otpišemo kao iracionalno širenje teorija zavere.

Ali, mimo svega toga, pitanje generalno nije ko koga voli i ko je dobar a ko zao, nego da li su frakcionalne rezerve ekonomski bolje od punih, da li je zlatni standard bolji od državnog novca i slično. Slaviša bi da to ostane van domena moguće debate, tako što će svakog ko misli da su zlatni standard ili pune rezerve bolji otpisati kao iracionalnog "ideologa". Dakle, nije tema da li su momci koji hoće da štampaju pare "zli" ili nisu, nego da li greše ili ne. Niko nije zainteresovan za to da li je Ben Bernanke lično "zao" ili fini, nego da li štampanje triliona dolara kao mera ekonomske politike ima nekog smisla ili nema. Slaviša bi, koliko vidim na osnovu ovog njegovog najnovijeg posta, hteo da možda pomalo i brani Bernankea, ali da to ne učini braneći direktno njegove stavove od austrijskih kritika, nego napadajući austrijance za ideologizaciju.

Drugi nivo problema je naravno sama inflacija u Americi. Da, mnogi ekonomisti uključujući i većinu austrijanaca i monetarista su predviđali brži porast CPI inflacije nego što se desio. No, šta to tačno dokazuje? Slaviša misli da to u prvom redu dokazuje da je austrijska monetarna teorija pogrešna i da je treba revidirati (nausprot nama, "ideolozima" koji hoćemo da je sačuvamo po svaku cenu, menjajući podatke ako treba). Ali, šta tačno kaže austrijska teorija o inflaciji?

Prvo, austrijanci, po pravili inflaciju definišu kao porast novčane mase, a ne kao porast opšteg nivoa cena. Ako hoćemo baš da cepidlačimo, podaci su savršeno konzistentni sa austrijskom teorijom, jer je kretanje CPI apsolutno irelevantno za austrijsku teoriju inflacije.

Dalje, mehanizam stvaranja inflacije je u toj teoriji drukčiji nego u monetarizmu: sledeći Cantillona, austrijanci tvrde da novac nije neutralan, tj da povećanje novčane mase nejednako utiče na cene različitih dobara. Kod inflatornog procesa, oni koji prvi dobiju novac (najčešće banke i preduzetnici preko kreditnog sistema) profitiraju dok ostali gube. Katastrofalno dejstvo štampanja para nije toliko u tome što ono izaziva porast potrošačkih cena, nego što snižava kamatnu stopu i remeti sistem relativnih cena, čineći kapitalno intenzivnije projekte isplativijim nego što jesu. Ako išta, austrijski model predviđa mnogo brži rast cena sirovina, među-proizvoda, kapitalne opreme, nekretnina i drugih trajnih dobara osetljivijih na kretanja kamate (dakle svega onoga što NIJE obuhvaćeno državnim statistikama o nivou cena), nego cena samih potrošakih dobara. Citirati CPI statistiku kao dovođenje u sumnju austrijske teorije inflacije je besmisleno. Mnogo bolji test je kretanje cena sirovina i međuprozvoda koje su skočile poslednjih godinu dana po stopi od 22% odnnosno 12%. "Opšti nivo cena" je statistička fikcija koja ništa ne govori o kauzalnim vezama među fenomenima u jednoj ekonomiji. Pojedične cene koje odgovaraju različitim "stadijumima proizvodnje" su jedini podaci koji su relevantni. Dakle, to što su neki austrijski ekonomisti predviđali da će CPI cene porasti brže nego što jesu je potpuno irelevantno za samu teoriju – relevantno je da li cene proizvodnih dobara rastu brže od potrošakih. Kao što vidimo, itekako rastu.

Stoga, koliko god glavni target bili austrijanci, Slavišina sopstvena analiza pokazuje, obratno, da su jedini u teorijskom problemu ovde monetaristi. Jedino iz njihove perspektive, ovo što se desilo predstavlja neki teorijski skandal koji zahteva objašnjenje i "revidiranje" teorije, jer su oni ti koji izjednačavaju "inflaciju" sa CPI. Oni imaju tu naivnu, primitivnu, mehanicističku verziju kvantitativne teorije novca po kojoj inflacija znači štampanje para koje automatski završava u porastu opšteg nivoa cena (nivo cena je kod njih jedna homogena veličina, irelevantno je kakve su različite cene, kako novac ulazi u ekonomiju – važan je samo statistički prosek). Veliki deo Slavišinog posta je zapravo dokazivanje da je kejnzijanska teorija superiorna u odnosu na monetarističku jer kod monetarista nema mesta za "zamku likvidnosti" u kojoj se po kejnzijancima (a i Slaviši) danas nalazi američka ekonomija. Ali, zašto se onda bavi austrijancima, i predlaže njima da revidiraju teoriju, kad ne predviđa njihova, nego monetaristička teorija, nužni porast CPI kao posledicu povećanja novčane mase?

S druge strane ja se potpuno slažam sa Slavišinom idejom da iako možda postoje makroekonomski problemi, rešenja su uvek mikroekonomska. Ali, problem je što je to tipično austrijsko "zadrto-ideološko" gledište. To je ono što je Hajek mislio kad je rekao da je glavna razlika između njega i Fridmana to što Fridman veruje da je dobra monetarna politika osnov svega, dok on, Hajek misli da ne postoji dobra monetarna politika, i da ona nikad ništa ne rešava, čak ni u finansijskoj krizi (čuveni Hajekov "likvidacionizam"). Fiskalna i monetarna politika kao stimulusi su jednako neefiaksni a "makroeokonomija" kao takva je socijalistička besmislica. Kad ovo imamo u vidu, još je manje jasno zašto je Slaviša targetirao austrijance kao predmet kritike u njegovom postu.

Jedino otvoreno pitanje je da li se američka ekonomija nalazi u stanju stagnacije zbog režimske neizvesnosti, ili u stanju buma izazvanog besomučnim štampanjem para. Oba scenarija su savršeno u skladu sa austrijskom teorijom. Ludvig fon Mizes je pisao u Human action da jedini način da kreiranje velike količine novca ne izazove ekonomski bum ("bum" naravno u austrijskom smislu) je da vlada regulativama, porezima ili konfiskacijom ubije svaki podsticaj za preduzetništvo. Tada ni najekspanzivnija monetarna politika neće pokrenuti ekonomski bum (očigledno nije morao da se oslanja na Kejnzovu mudrost da bi ovo uvideo). Da li se to sada dešava u Americi? Dobro pitanje, na koje ja nemam konačan odgovor. Moguće je. Mada bih ja bio skloniji da verujem da je novi bum uveliko u toku. Cene nekretina i zemljišta u mnogim delovima Ameriike već vrtoglavno rastu, kao i cene sirovina i međuproizvoda. To sve liči na period sredinom 2000ih. Ali, šta god da je po sredi, to nije mnogo teorijski relevantno za austrijsku teoriju kao takvu (iako možda jeste za neke austrijske ekonomiste koji su davali pogrešne prognoze o kretanju CPI).