Dobro došli u našu kasabu

Kako je ustav Srbije i odluka ustavnog suda koja ne ostavlja previše prostora za tumačenje ipak niži pravni akt od rešenja o kasabizaciji metrople imaćemo prilike da uživamo u sistematskom maltretiranju trgovaca i građana svake noći. Ja shvatam da neko ne može da pojmi ili da svesno prenebregava efekte nekog nasilja na tržištu, ali sam ovde više nego siguran da je reč o odluci koja bi i da je u skladu sa ustavom postigla nikakve rezultate, osim ako neko činjenicu pretvaranja ljudi u majmune ne smatra uspehom. Dakle, dobro došli u našu malu kasabu, možda nema gde da se kupi pivo osim na odabranim mestima posle 22h, ali zato imamo pse lutalice, inspirativno smeće, rupe na putevima i osvešćene patriote.

Basara, ekonomista

O Telekomu:

Na prvom mestu ovo: da bilo šta „naše“ ne dobija zbog „našosti“ ni evrocent na ceni, pogotovo ako to uopšte nije „naše“. Evo, recimo, i Kolubara je naša, srpska, možda i više srpska nego Telekom, ali od te „našosti“ povelike vajde je videlo samo tristotinak „naših“ ljudi, što je - po meni - nepravda prema ostalih nekoliko miliona „naših“ građana. Od kojih će većina jednoga dana zagrajati: „Ne prodajite Kolubaru, naše je to.“

Pisao sam o tome da, kako u pravu tako i u realnom životu, ne postoji ništa što je „naše“. Evo, da rečemo, tri brata naslede neku crkavicu i nešto imanjca od počivšeg oca i oni baš s pravom mogu reći: očevina je naša. Ali, avaj, krv će ponekad da legne dok to „naše“ ne pretvore u tri „moje“. Čista ekonomija. Sve ostalo je sofistikacija.

Budući da Telekom nije ničija očevina (mada se neki ponašaju kao da jeste), ja ne vidim nikakvog razloga da bilo ko tvrdi da je on „naš„. Pre će biti da smo mi „njegovi“ jer nas svakog meseca dere za telefonske usluge.

Malo humora

Ako niste znali postoji shema neoliberalne ekonomije. U principu me mrzi da komentarišem raznorazne besmislice, ali ova je pretenciozno analitična i tupava, ali je je ipak sveže apdejtovana.

Majstor

Ostajem zapanjen sposobnošću majstora da svako-malo izmisli način kako da neku razumnu i dobru ideju obuče u demgaško i štetno ruho i od nje napravi jednu ispraznu ljušturu ili kada ga krene potpunog monstruma. Ajde najbolje da svaki Beograđanin dobrovoljno odabere kome će slati pola svoje plate van 011.

Za promenu afirmativno

Jedna od kultnih pesama Zabranjenog pušenja, "Dan Republike" koja govori o hipokriziji tiranije i supstituisanju bazičnih životnih stvari ispraznim, ali velikim floskulama, ima jedan stih u kome žena kaže Draganu "skrati jezik, mogu te čuti", ali se na kraju dođe do istine da je osnovni problem u doba blagostanja koje nam se danas potura kao zlatno doba činjenica da za Dan Republike "ne radi grijanje". Ja sam danas ostao zapanjen malom stvari koja nije praksa u zemlji u kojoj vas od mesne zajednice do glave države (kakokad, nekad premijer, nekad predsednik) uglavnom tretiraju kao vola, da 5.5. radi grejanje jer se napolju dešava, ah, fenomen koji se ne uklapa u neke priče ekoloških fanatika, ali koji temeljno hladi stanove. Ne znam da li su moja očekivanja mala, ali sam za nijansu još veći pristalica regionalizacije, nekako mi se čini da kod Dragana koji jeste levičar i koji voli stvari koji meni nisu bliske, za promenu radi grejanje.

American Boy

Spomenici

Čarls Kroford je linkovao na fotografije 25 spomenika iz komunističkog perioda, sa teritorije bivše Jugoslavije, pogledajte.

Moj doprinos se nalazi u ukazivanju na to da je zanemaren jedan, po mom mišljenju, među čudnijim spomenicima - petokraka na brdu Čačalica kod Požarevca. Pogledajte i sami:

Dakle, radi se o stilizovanim petokrakama, a spomenik je visok nekih 20-25 metara. Ako se dobro sećam, napravljen je negde sredinom 80-ih, dakle Tito je bio uveliko mrtav.

I Francuzi imaju konja za trku

Znate li navesti klasično homogeno dobro? E ne znate, pravo homogeno dobro je knjiga.
Stoga bi bolji naslov bio "I Francuze tretiraju kao volove". Nije da me teši što je njima na pamet palo nešto što se ni naša vlast, ni naša opozicija ne bi lako dosetili. Možda i zbog toga što su kod nas e-knjige egzotika, a i ove klasične se baš previše ne čitaju. Doduše ima i mesta gde je sve odavno po jedinstvenoj ceni od nula evra koja je svima pristupačna, a čini mi se da će ta mesta ovakvim odlukama i dalje biti popularna.

Linkovi

Nisam pratio blogove prethodne dve nedelje, pa evo nekoliko zanimljivih linkova na koje sam naišao od jutros:

1. Toemageddon - "afera" sa novim JCrew katalogom i nožnim dečačkim prstima nalakiranim roze lakom, sve to iz ugla Jona Stewarta. Uzgred, do pre sedamdeset godina je roze boja bila "za dečake", a plava "za devojčice".

2. Šta se desilo sa "50 miliona izbeglica do 2010. usled globalnog zagrevanja"? Pomereno za 2020.

3. Zašto postoji pravilo da daska na WC šolji treba da stoji spuštena? Nikada mi nije bilo jasno, a ovaj ekonomista se slaže sa mnom (iz članka Up or Down? A Male Economist's Manifesto on the Toilet Seat Etiquette):

I find that the down rule is inefficient unless there is a large asymmetry in the inconvenience costs of shifting the position of the toilet seat across genders. I show that the selfish or the status quo rule that leaves the toilet seat in the position used dominates the down rule in a wide range of parameter spaces including the case where the inconvenience costs are the same.

Baš tako, uze mi reč iz usta.

4. Grčki premijer kaže da mu rejting agencije de facto vode državu.

5. Najlepša reklama ikada? Možda i nije, ali je svakako u samom vrhu.

ZNIUS 3

Danas nas podseti Gospodin Vučić zašto sigurno ne treba investirati u Srbiju. Kako treba da se desi čudo ravno prolasku Shalke 04 u finale Lige šampiona, da SNS ne bude ključni faktor nove vlasti, onda je težina još veća. Nažalost na primeru stavova o Telekomu koji su populistički i isprazni vidi se da će sadašnja većina izgubiti od stranke koja nema ikakav program i koja to posebno ne krije (što ne znači da sadašnja većina ima ikakav smislen program). Međutim, ako neko nema šta bolje da ponudi osim udaranja u zurle o našem najvećem blagu i smešnoj ceni, to nam vrlo direktno najavljuje kako SNS misli da vodi privredu Srbije. Voleo bih da nisam u pravu, ali čini mi se da će biti baš kao u stripovima o našim političarima, radiće sve isto kao BT, samo još bolje. Malo se uzdam u one koji su uspeli dobrim savetima i obuhvatnim treninzima da od nosača zarđalih kašika naprave prominentne Evropejce, ali mi zdrav razum govori da se dlaka da promeniti ali ćud jako teško.

Hayek v. Keynes 2

I prvi deo ako niste videli.

ZNIUS 2

Kakve veze imaju džukci lutalice i investiranje u Srbiju? Imaju i te kakve!

Danas me je prvo zvao novinar Blica da pita da li je uobičajna praksa da se investitori raspituju o broju sunčanih dana i izgledima zemljotresa. Elem meni na prvu loptu pade na pamet da broj sunačnih dana utiče na troškove rasvete i grejanja, a da izgledi zemljotresa utiču na troškove gradnje i osiguranja.

E sad, šta jedan pametan investitor može da zaključi o zemlji u kojoj su od hordi polupismenih fundamentalista koji za sebe bez nekog jasnog razloga tvrde da su pravoslavci u praksi jedino gore horde džukaca koje ordinaraju po svim urbanim i suburbanim celinama, ako u toj zemlji nema seruma protiv besnila ni za lek ili barem u pola zemlje. Može da zaključi ono što svi znamo da je Srbija postala prava pravcijata banana država. Govore nam džukele koje treba staviti na grb Beograda i drugih gradova Srbije, jer su one uz rupe na ulicama prepoznatljiv znak raspoznavanja kojim se ne mogu podičiti evropske metropole i varošice, da naša javna uprava ne zna da reši ni banalne probleme, a pretenduje da reši mnoge druge probleme u rekordnom roku. U suštini, ovakvo nerešavanje svekolikog problema džukela govori o omnipotentnom mlaćenju prazne slame na veliko i nesposbnosti i za male stvari.

E sada se na to se nadovezuje naša nesposbnost da upravljamo besnilom. Nismo mi U.K. da nas more čuva od te bolesti, ali nismo ni Ruanda u vreme rata pa da Ce-Ce muve ordiniraju u društvu sa malaričnim komarcima. Umesto da se vektori besnila sitemski vakcinišu pa da slučajevi ove bolesti kod životinja budu kuriozitet, to kod nas nije slučaj. Nije istina da besne životinje retko dođu do naseljenih mesta. Na to se sve nastavlja temeljan razlog zašto smo baninizovani - na očiglednu nebrigu za zdravlje stanovništva Srbije koja je posledica nemara, odgovara se u terminima lažne efikasnosti komunističkog zdravstvenog sistema. Istovremeno, samo je pretprošle zime taj isti sistem potrošio za vakcine protiv nepostojeće pretnje par desetina hiljada puta više novca. A sada se plaše da će da nagrnu građani željni da se pelcuju protiv besnila iz čistog seirenja nad problemima zdravstva.

Kada jedan investitor shvati kako se rešavaju neki problemi koji su u zemljama odakle čekamo investicije deo priče o tome kako se nekada teško živelo, onda se lako izvuku zaključci. Dužkele su nam tu pred nosom, a katastrofalni zemljotresi su gotovo nemogući u Srbiji.

Hayek i Barcelona

Večeras se igra prvi od dva meča između Reala i Barselone u Ligi šampiona i ovaj el klasiko prati veća fama i napetost nego bilo koji drugi u skorijoj istoriji. U ovom trenutku to je duel dva najbolja fudbalska tima na svetu, igrača od kojih je gotovo eksluzivno sastavljen tim aktuelnog svetskog prvaka Španije, plus dva najbolja igrača na svetu.

Ali el klasiko je i mnogo više od toga. Ideološki, on je uvek bio nastavak španskog građanskog rata drugim sredstvima. Dva najveća španska kluba vuku ideološke razlike iz sukoba republikanaca i komunista. Real Madrid je, iako kraljevski klub, u doba Franka bio projekat korporativne države. Svoje najsvetlije trenutke imao je u tom periodu, kada je država sponzorisala klub kao što fašistička država bira i pomaže svojim ekonomskim gigantima da dominiraju u zemlji i predstavljaju je inostrastvu.

Barselona je sa druge strane nastala iz komunističko-anarhističke struje u Španiji 1930-ih. Za vreme Franka je predstavljala simbol otpora režimu, a znaci leve orijentacije se vide i sada. To je jedini klub na svetu koji nema sponzorsku reklamu na dresu i tako se, valjda u ime otpora korporacijama, odriče velikog prihoda. Prvo nije imala ništa, pa kad je UEFA zahtevala da zbog uniformnosti svi klubovi imaju nešto, Barselona je besplatno stavila reklamu Unicefa.

Ali hteo sam da kažem nešto drugo, dosta eksperimentalno. Kod Barselone je poslednjih godina prepoznatljiv poseban stil igre, koji je kopirala i cela šampionska ekipa Španije na poslednjem svetskom prvestvu -- sistem poznat kao tiki-taka. Ono što je meni interesantno kod toga je što se gledajući taj ceo sistem igre u njemu ponekad ne vidi konkretna svrha. Evo jednog lepog primera Barseloninog stila; mada zato što navijači na Youtube postavljaju uglavnom samo najbolje poteze ne mogu da nađem klip gde bi se tačno videlo baš ono što hoću da pokažem -- kada dva ili tri Barselonina igrača razmene po nekoliko potpuno bespotrebnih pasova jedan drugome. Oni koji češće gledaju Barselonu znaju o čemu govorim. Kada recimo Puyol i Xavi vrate loptu jedan drugome po dva puta i na kraju ona opet završi kod koga je i bila i na istom mestu, gledalac ne može da se ne zapita - zašto!? Stvar ide dotle da jedni hvale Barselonu zbog lepote u igri kratkih pasova, dok je drugima ta igra beskonačnih bezopasnih dodavanja na sredini terena smrtno dosadna.

Znam da sam u opasnosti da upadnem u "ako imaš samo čekić sve ti liči na ekser" zamku, ali predložio bih da u Barseloninoj igri ima elemenata Hayekove teorije evolucije složenih sistema. Složeni sistemi, kao što je društvo ili tržišna ekonomija, funkcionišu po pravilima koja su evoluirala eksperimentacijom. Naš um nije u stanju da shvati zašto na nivou društva radimo to što radimo; ako hoćete da stvorite efikasno društvo počevši od ničega, nećete dobiti tako dobar rezultat kao ovaj koji je dobijen spontanom evolucijom pravila u društvu. Zato marksizam nije uspeo -- nema tog uma koji je superiorniji od nagomilane istorijske mudrosti koja je sadržana u postojećim društvenim pravilima. Ako ne možemo da vidimo ili da racionalno objasnimo koristi od nekih stvari, od privatne svojine, religije, porodice ili države, to ne znači da su one pogrešne. To što su one evoluirale u društvenim interakcijama je znak da u njima postoji nešto racionalno, a što naša ograničena racionalnost ne može sagledati.

Kada Puyol i Xavi, po mišljenju gledalaca potpuno bespotrebno po dva puta dodaju jedan drugome i nazad, to možda ima svrhu. Ni sami igrači ne moraju razumeti svrhu -- oni i njihovi treneri su prosto uvideli da kada igraju igru beskrajnog dodavanja, češće pobeđuju. Oni samo slede jednostavno pravilo: dodaj najbližem slobodnom igraču. (Ili malo potpunije, ne pokušavaj završni pas ili prebacivanje igre na drugu stranu terena ili šut, osim ako šansa nije očigledna). Nije svaki pojedinačni pas racionalan (i gledaoci su u pravu kada pitaju zašto se dodaju u nedogled), ali ono što je racionalno je pravilo kratkih i jednostavnih pasova koje igrači Barselone slede.

Da ne govorimo samo o osnovnim institucijama društva, uporedite to recimo sa politikom spašavanja posrnulih banaka -- da li je racionalno spasiti veliku banku da bi se izbegao finansijski slom i negativne posledice na celu ekonomiju? Sasvim je moguće da je odgovor "da". Koristi spašavanja mogu biti veće od direktnih troškova. Ali da li je efikasno spasavanje banaka kao pravilo? Naravno da ne. Nije efikasno ni pravilo po kojem neke banke treba spasiti a neke ne, jer to stvara moralni hazard i korupciju i košta na drugi rok. U pitanju su dve različite vrste racionalnosti, kratkovida racionalnost i racionalnost pravila.

Gledajući razvoj tiki-taka filozofije možemo posvedočiti da do njihovog racionalnog pravila nije došao genijalan trener, nego je nastalo evolucijom u Barseloninoj igri ili u najboljem slučaju poperovskim inžinjeringom na parče. Počelo je negde pre dvadesetak godina sa Krojfom, ali tek u poslednjih par godina je došlo do punog izražaja.

Mi možemo sada naknadno pokušati da objasnimo zašto je pravilo racionalno, kao što smo naknadno racionalizovali zašto su svojina ili porodica efikasne institucije. Jedna mogućnost je da i besmisleno dodavanje navodi igrače protivničkog tima da menjaju raspored, dok se onda ne uvidi šansa za malo smislenije dodavanje. Druga je ona koju vidi trener Gvardiola, da je dodavanje u napadu ustvari odbrambena taktika -- ako je lopta kod tebe onda znači da nije kod protivnika. Ali to je samo delimično slučaj, jer ako ste gledali Barselonu znate da se oni dodaju malo više nego što treba čak i kada jure rezultat.

Tako smo došli smo do zaključka da levičarski klub ustvari igra hajekovski fudbal.

Zašto ne treba investirati u Srbiju? (ZNIUS)

U Srbiji je prisutno jedno razmišljanje, koje je kao i mnoga druga lišeno elementarne kritičnosti. Ono je otprilike u stilu da Srbija ne zaslužuje da bude tu gde jeste i da je splet nekih (naravno nepravednih) okolnosti učinio da živimo mnogo gore nego što zaista zaslužuje svekoliki srpski narod. Uz ovo razmišljanje ide podsećanje na neko imaginarno zlatno doba i isticanje nekih naših potencijala koje nikako da uvidi ostatak sveta, odnosno projiciranje individualnih uspeha na naciju, a potom povratno projektovanje uzvišene nacije na mediokritetskog pojedinca.

Moja teza je potpuno suprotna i glasi da se Srbija nalazi tačno gde treba, ako ne i na nešto boljoj poziciji jer zbog svog mesta na repu Evrope ne može baš u potpunosti biti prepuštena ingenioznosti političkih elita koje ispunjavaju želje svojih, hajde da ne lepimo ružne epitete, birača. Nije poenta ovog posta u tome da se istakne da je naša vlast, a bogme i opozicija u stvari autentičan izraz želja građana Srbije i da isti ne zaslužuju ni za promil bolje političare. Moja želja je da to dokažem tako što ću do kraja ove godine naći barem 150 primera zašto u Srbiju ne treba investirati, odnosno zašto ne treba očekivati porast produktivnosti i samim time porast standarda. Kako je stepen gubitka elementarnog ekonomskog razuma sve veći mislim da to neće biti neki naročit posao, ali je ovo jedan lep okvir.

Dakle ZNIUS1 - Sindikat Knjaza Miloša

Hrabri sindikalci koje ne možete otpustiti i da vam kidnapuju celo rukovodstvo fabrike ističu da oni ne pristaju na to da u KM postoji tehnološki višak. E sad, ko bi normalna investirao u zemlju gde vam sindikat objašnjava šta je tehnološki višak, zašto ste u gubicima (inače uglavnom zbog programa finansiranja kupovine, kola, kuća, bele tehnike i drugih trajnih i netrajnih dobara, uglavnom za one koji ne da su bili tehnički, nego potpuni višak). To je onaj sindikat koji štrajkuje jer su im primanja u proseku samo 2 puta veća od republičkog, a jedno 3-4 puta od opštinskog proseka, a svi znamo da za trakom i o logistici ne rade suvi genijalci. E sada zamislite ko bi investirao u neku srpsku firmu sa ovakvim sindikatom ako može da ode u zemlje gde vlasništvo znači vlasnička prava, a ne da kada kupiš fabriku ustvari dobiješ pola vlasništva jer i dalje moraš da se ponašaš kao u vreme samoupravljanja?

Nove svinjarije

Stižu nam izmene & dopune Zakona o drumskom saobraćaju. Kome se čita ima na sajtu skupštine.

Mene kopka jedna misterija, otkuda tolika prilježnost koja liči na fenomen panamomanije (kako ga krstiše vlasnik Virgin Airlines-a pre nekih 30 i kusur godina) koja bi se mogla nazvati beotaksimanija. Kako to da se na taksi prevozu svako malo gazi Ustav RS i potrošači, prvo kroz ograničenje broja taksista kroz neke studije koje nemaju blage veze sa zdravim razumom, da bi vrhunac stigao kroz određivanje najniže cene po kojoj se sme obavljati taksi prevoz? Pa šta su oni, socijalni slučajevi, pandani najnižoj ceni rada? I od kada isto košta taksirati u Mercedesu i u drndavcu od 2-3 hiljade EUR na plin.

Ako prenebregnemo ovo silovanje konkurentskog tržišta kroz institucionalizovanje kartelskih cena na nivou, opštine, grada i NJ.K.V. od Taksija - Grada Beograda, onda se granica nikako ne bi mogla postaviti gde je sada u Beogradu, nego lepo na nivou, recimo, koji postoji u Novom Sadu ili Užicu. Samo što onda to ne bi imalo efekta o kojem maštaju neki koji bi da lepo žive, a malo rade. Nadam se da će naša Komisija za nepopularne & nepodobne kapitaliste primeniti iste aršine, ako im je kartelski lebac odveć pitanje standarda vox populi, jer se kroz ovu odluku nastoji sistematski oteti potrošački višak koji danas postoji upravo zbog mehanizma cenovne konkurencije.


Naravno, mene i dalje kopka pitanje s početka teksta? Smehotresno je jer ispada da su neviđeno moćni oni koji tvrde da su oni koji voze jeftinije uglavnom secikese. A i da su potrošači lišeni svake pameti, pa ne znaju osnovne matematičke operacije i obavezno se preračunaju kod popusta, što je bila teza pre godinu ili dve.

Kinesko čudo, japanske "izgubljene dekade" i američka "duga depresija"

Ja ne samo da se slažem sa prethodnom Slavišinom procenom da Kinu čeka veliki ekonomski kolaps u neposrednoj budućnosti; ja štaviše, verujem da je i ovaj takozvani dosadašnji "bum bez presedana" bio značajnim delom naduvan i prividan. Jedini osnov da se veruje u priče o enormnom ekonomskom rastu su podaci o nominalnom GDPju i rastu novčane mase koji odlično koreliraju međusobno. Ali, nas zanima porast realnog bogatstva, ne nominalnnog – mangintuda koju bolje, mada ne savršeno, odražava kretanje realnog GDP-ja. Po većini procena i taj realni GDP je rastao vrtoglavo u Kini. Ja sam gotovo siguran da su te procene pogeršne, i to ne primarno zbog falisfikovanja podataka od strane kineske vlade. Neke skorašnje analize su, naime, pokazale da je preračunavanje pariteta kupovne moći u kineskom slučaju bilo pogrešno: po nalazima Svetske banke naprimer, standardne kalkulacije PPP su izostavljale sela i uvrštavale samo 11 vodećih gradova. Kad se korekcija prema paritetu ispravno izvrši uključivanjem siromašnijih krajeva, stvarni rast kineske privrede je gotovo upola manji od onog kojim se redovno barata (treba imati u vidu da su sve te korekcije uvek barem donekle proizvoljne i neprecizne). Ako je ovo tačno, a ja sam prilično sklon da verujem da jeste, kinesko privredno čudo, bar jednim delom se pokazuje samo kao makroekonomski privid. Veo statistike.

Obrnuta situacija je u Japanu. Tamo makroekonomski velovi prekrivaju stvarni napredak. Koliko god ekonomisti pevali hvalospeve Kini, toliko sažaljevaju jadni Japan i njegove dve "izgubljene dekade". Jedina osnova za to su podaci koji kažu da japanski nominalni GDP stagnirao prethodne dve dekade, zajedno sa novčanom masom (pošast "deflacije" koju treba izbeći po svaku cenu). Pokojni Milton Friedman je tvrdio da japanska vlada mora da štampa što više para ne bi li prekinula "deflatornu spiralu". "Eksperti" su saglasni da je Japan u čabru.

Ali kad se osvrnemo na stvarnu ekonomsku situaciju u Japanu sve katastrofičke priče postaju prilično sumnjive. Japan se zapravo odlično razvija, siromaštvo tamo ne raste, u odnosu na Tokijo ili Osaku Njujork i Čikago su selendre. Robe su zbog jakog jena u Japanu generalno jeftinije nego na Zapadu, običan čovek danas poseduje luksuze o kojima je mogao samo da sanja pre 20 godina. Posetilac koji bi došao u Japan posle 20 godina ne bi mogao da prepozna to mesto. Tamošnje stanovništvo je u proseku vrlo zadovoljno ekonomskom situacijom. Kako je to moguće ako Japan stagnira sve vreme?

Kad pogledate podatke o rastu stvarnog GDPja u Japanu vidite kako je moguće – realni GDP je rastao po stopi koja je u proseku bila nešto viša od stopa rasta evropskih zemalja a jedva nešto malo niža od one u SAD (koje su u tom periodu za standarde razvijenih zemalja imale vrlo dobar ekonomski rast). Kad poredimo sa Nemačkom i Francuskom recimo, japanski realni GDP je danas nepromenjen u odnosu na to gde je bio 1990-e godine. U odnosu na američki jedva je nešto niži. Jedina bitna razlika između Japana i ostalih visokorazvijenih zemalja je u tome što je porast novčane mase u Japanu bio znatno niži nego drugde, što je dalo znatno niže stope rasta nominalnog GDP-ja. Jednostavno, japanska centralna banka je usporila sa štampanjem para negde od početka 1990-ih. Ali je to malo šta promenilo u realnim terminima. Realni dohodak per capita se skoro duplirao između 1990e i 2010. Čudne neke "izgubljene dekade".

Ovo me podseća na jednu drugu jednako poznatu i jednako neslavnu epizodu iz ekonomske istorije. Naime, ekonomisti su dugo verovali da je period od 1873-1898 bio period takozvane "duge depresije" u Americi, period permanente stagnacije izazvane "nefleksibilnim" monetarnim režimom zlatnog standarda. Pogađate, jedini razlog za takvo uverenje je opet bilo to što su cene tokom ovog perioda padale i rast nominalnog GDP-ja bio vrlo nizak. Ipak, to je bio period neviđenog tehnološkog progresa i ekonomskog buma: telegraf i interkontinentalna železnica su dramatično snizili transportne troškove, čitav niz novih tehnološki naprednih industrija se pojavio koje su destkovale troškove i cene roba široke potrošnje, podižući neslućeno standard stanovništva. To je period od 25 godina najvećeg porasta proizvodnje u američkoj istoriji, udruženog sa najvećim padom cena u američkoj istoriji. To je era Standard Oila, Carnegie Steelea, period u kome stanovništvo stalno i dramatično raste, ljudi se sele u gradove, životni vek, broj kalorija i svi drugi pokazatelji blagostanja dramatično rastu. Ipak, ekonomisti su sve do skoro verovali da je to bila prva Velika Depresija, izazvana baukom deflacije.

Danas naravno znamo (str.154-169) da je to budalaština, i čak i Friedman i Shwartz u svojoj Monetarnoj istoriji tvrde da su 1880e i 1890e bile najproduktvnije decenije u američkoj istoriji. Jedini razlog što je iko ikada bio zabrinut zbog "duge depresije" je što je ekonomska profesija odabrala da veruje Friedmanu teorertičaru, a ne Friedmanu istoričaru: Friedmanu koji uči da je monetarna stabilnost uslov ekonomskog rasta, a ne Freidmanu koji izveštava da je period velike monetarne "nestabilnosti" u 19 veku bio period najvećeg rasta. Danas više nema nikakve sumnje da je tradicionalna vera u "dugu depresiju" bila čist mit. Mislim da slična revizija bajke o japanskim "izgubljenim dekadama" sledi uskoro. Naravno, teško da će ta revizija pokazati da je period 1990-2010 bio najproduktvniji u japanskoj istoriji, ali će svakako pokazati da je bio jedan sasvim pristojan i uspešan period, ako izuzmemo neke nerazumne politike poput permanentnog Nju Dila i velikog zaduživanja. Ali, Japan nije po njima izuzetan u odnosu na druge razvijene zemlje, nego je deo opšteg trenda.

Da bismo razumeli zašto Kina nije takvo čudo kako ekonomisti kažu, i zašto Japan nije takva katastrofa kao što oni kažu, treba da gledamo kroz veo makroekonomskog privida, kroz veo Friedmanove teorije o "monetarnoj stabilizaciji". Treba da sledimo Hajeka a ne Friedmana u razumevanju šta je to ekonomski rast i finansijska stabilnost i kako se oni postižu, a kako ugrožavaju. Hajek je svojevremeno rekao "glavna razlika između mene i Friedmana je u tome što on misli da je monetarna politika osnova svega, a ja ne verujem da se njome išta korisno može postići". Možemo dodati tome, razlika je i u tome da li verujete u magiju makroekonomskih agregata koje treba napumpati po svaku cenu (ukljućujući i štampanje para) ili u logiku stvarnih mikro-procesa koji sami kreiraju bogatstvo, i koje bilo kakva "makroekonomska politika" može samo da omete.

Konzervativizam u Srbiji

Šta je to? Miša Đurković piše o "Orbanovoj konzervativnoj revoluciji" u Mađarskoj:

Vođeni načelom državnog razloga, kao prioritetni cilj su postavili izvlačenje iz dužničkog ropstva pa se čak ozbiljno priprema nacionalizacija privatnih penzionih fondova kojom bi se oko deset milijardi evra upotrebilo za vraćanje dugova i pokretanje domaće privrede.

Donet je takođe paket mera kojima su uvedeni dodatni porezi na banke i osiguravajuća društva, a zabranjeni su krediti sa deviznom klauzulom i upotreba finansijskih derivata!

Takva ekonomska politika se dopada srpskim konzervativcima, što je skupa sa nacionalnom politikom užasno blizu nacional-socijalizmu.

Da li se Đurković pogrešno samoidentifikuje? Kao ideologija konzervativizam nema fiksirano značenje i ako se sledi popularna tradicija, u Srbiji su njegovi legitimni predstavnici Miša Đurković, Slobodan Antonić i ekipa. Ali moguće je naći i tragove druge, građanske konzervativne tradicije, mada pitanje je da li je tih nekoliko beogradskih fin de siecle ekonomista u koje današnji liberali vole da se zakunu dovoljno da bi se nešto nazvalo tradicijom.

Ulaganje u obrazovanje

I rezultati. Linija koja raste je ulaganje SAD po đaku, kontrolisano za inflaciju. Ravna linija su rezultati standardizovanih testova.

Planet Money

Pored Econtalka kojeg smo više puta pominjali, još jedan dobar ekonomski podcast je Planet Money. Posebno je zanimljiva poslednja epizoda o tržištu narkotika, čiji je gost bio Freeway Rick Ross, nekada vodeći narko diler u Los Angelesu. Rossova priča je veoma nalik onome što se vidi u fenomenalnoj seriji Žica o kojoj je Marko pisao. Jedna od stvari koju čujemo je da su sitni narko dileri zaista začuđujuće malo plaćeni i pored ogromne sume koju njihovi šefovi okreću (o čemu je, osim Žice govorio i Freakonomics).

Mene je posebno iznenadilo što Ross kaže da je na vrhuncu svoje moći praktično plaćao reket lokalnim gangovima. Sada, ako ste gledali Žicu nije vam promakao lik Omara, čije je glavno zanimanje pljačkaš narko dilera. Likovi u seriji su navodno bazirani na stvarnim, ali mi je kad sam gledao bilo veoma sumnjivo da baš tako nešto postoji. Rick Ross međutim kaže da ne samo da ih pljačkaju nego i kidnapuju i traže otkup, pa da bi to predupredio on ih je preventivno plaćao. To je potpuno drugačija slika od recimo Zemunskog klana, koji je i trgovao drogom i sam kidnapovao ljude.

U svakom slučaju poslušajte ovu i druge epizode sa Planet Money.

Sledeća ekonomska kriza

Kada kineska ekonomija sledeće godine eksplodira nema sumnje da će se prst upreti u rastući neoliberalizam. Ali u stvarnosti, Kina je klasičan primer austrijske teorije recesija, na kvadrat. Država drži niske kamatne stope i veštački podstiče investicije kao nikada niko do sada. Da se to veštački održava sada je već vidljivo i običnim prolaznicima -- pored novosagrađenih gradova u kojima niko ne živi, kažu da se niko ne vozi ni novim hipermodernim vozovima i brzim prugama koje se i dalje grade.

Ovo je poslednja faza. Inflacija je već došla, a kad centralna banka počne da zaustavlja inflaciju -- a počela je, samo još uvek ne oštro -- uslediće slom.

O metodologiji društvenih nauka

Košarkaši i njihovi treneri obično veruju da kada nekom šut ide, onda ide -- treba mu dodavati loptu jer tog dana ne može da promaši. Psiholozi Gilovich i Tversky su hteli da provere tu hipotezu, pa su analizirali nizove pogođenih i promašenih šuteva u košarci, na nekoliko uzoraka, uključujući timove i pojedinačne igrače. Zaključili su da je "vruća ruka" mit. Kada se pogledaju brojke, nema pokazatelja da posle ubačenog šuta slede drugi pogoci. Umesto toga, slučajni niz od nekoliko pogodaka se interpretira kao neka pravilnost, pa se na osnovu toga misli da će uslediti još pogodaka. Ali brojke kažu da se to u stvarnosti ne dešava.

Većina košarkaša i stručnjaka misli potpuno drugačije. Saša Đorđević, koji i sam zna ponešto o šuterskim serijama, kaže: "dođe utakmica na kojoj prosto eksplodiraš... to je zaista neka vrsta transa jer ti koš izgleda kao kada, ma kao bazen, i ne možeš da promašiš".

Pitanje je ko greši? Ili lažu brojke, jer postoji nešto što statistika ne obuhvata -- ili su košarkaši pod iluzijom, pa im se samo čini da postoje šuterske serije.

Dalje pitanje je i šta je bolji metod društvenih nauka. Kako bolje doći do istine -- analizirati neutralne podatke ili pitati ljude sa intimnim poznavanjem neke stvari šta misle?

Nejednakost u Americi

Joe Stiglitz, preveden na Peščaniku, ponavlja staru srceparajuću priču o nejednakosti u Americi. U toj zemlji na najbogatijih 1% stanovništva odlazi četvrtina nacionalnog dohotka i 40% ukupnog bogatstva.

Za početak, u osnovi svake ovakve tvrdnje je logička iluzija. Kada čujemo takav podatak, mi normalno pomislimo na nekih konkretnih 1% ljudi. Ali podaci se mere kontinualno i tih 1% su ustvari svake godine neki drugi ljudi. Pavle Mihajlović prenosi Russa Robertsa koji objašnjava: "Neki koji su danas u najbogatijih 1% pre 25 godina nisu ni postojali kao deo radne snage. LeBron James. Sergej Brin. Mark Zuckerberg." Štaviše, oni koji se nađu u tih 1 ili 5% na vrhu se zbog dinamične ekonomije i preduzetničke kulture u Americi menjaju brže nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Jedni bankrotiraju, drugi se obogate.

Isto je i za siromašne. Najsiromašnijih 20% nisu isti ljudi koji godinama tavore u mestu -- po pravilu u tih najsiromašnijih 20% spadaju mladi, novozaposleni i novi imigranti. Kada pogledate iste podatke pet godina kasnije, većina njih se pomerila nagore na lestvici, ali podaci opet pokazuju "najsiromašnijih 20%" koji i dalje nemaju ništa -- samo što su to sada neki drugi ljudi, po pravilu tek ušli na tržište radne snage.

Drugo, u Americi se kod merenja dohotka obično uzimaju podaci za domaćinstva (households), osim ako nije izričito rečeno drugačije. Kod ovakvih merenja trik je u tome da je veličina siromašne porodice vremenom opala. Kada se kaže da je udeo dohotka koji ide najsiromašnijim porodicama opao tokom poslednjih par decenija, to je dobrim delom i zbog toga što je veličina prosečne porodice kod najsiromašnijih slojeva opala. Kod bogatijih nema neke razlike.

Treće, nejednakosti uvek porastu prilikom velikih tehnoloških promena. Tehnološke promene koriste svima, ali ne svima jednako i ne svima odmah. Posle industrijske revolucije dobijemo Rotšilde i Rokafelere, a vremenom profitiramo svi. Posle internet revolucije dobili smo Gejtsove, Zukerberge, ali i mnogo manjih internet milionera koji ulaze u ove statistike. Nema nikakave društvene nepravde u tome što neki pametni i preduzimljivi ljudi poslednjih par decenija izmišljaju gadžete i softver. Naprotiv, od toga dobijamo svi, ali najpreduzimljiviji i oni koji najviše rizikuju dobili su više. Slično, nejednakost raste i u Indiji i Kini gde strane kompanije investiraju i zapošljavaju ljude, ali ne mogu zaposliti odmah sve.

Četvrto, sama preraspodela dohotka je veća u Americi nego u skoro bilo kojoj zemlji na svetu. Dobro ste pročitali -- preraspodela dohotka je veća u Americi nego u Evropi i drugim razvijenim zemljama, iako je tačno da je veća i nejednakost. Stvar je u tome što je početna nejednakost u Americi još veća, zbog inovativne ekonomije i drugih karakteristika zemlje, pa ni ogromna preraspodela to ne može da poravna. To je zemlja u kojoj sa jedne strane imate nove internet magnate, Holivud, velike finansijske i tržne centre kao Njujork i Čikago i multinacionalne kompanije kao Amazon, Coca Cola ili Nike, a sa druge imate priliv imigranata iz Meksika, Kine i ostatka sveta, koji stalno dolaze zemlju i počinju od nule. Velika nejednakost u takvoj ekonomiji je prirodna i postoji u samom početku. Poreski sistem pegla te nejednakosti više nego u bilo kojoj drugoj zemlji, ali one i dalje postoje.

Podaci u tabeli sa gornjeg linka o preraspodeli su za poreske stope na dohodak i pokazuju koliko su stope za bogatije u Americi veće nego u drugim zemljama. Ali još jedna važna stvar koju tabela ne pominje je da porez na dohodak čini većinu ubranog poreza u Americi, dok je porez na promet mali (razlikuje se po državama, negde je nula, a ide najviše do 8-9%). Sa druge strane, u Evropi je prikupljeni porez na dohodak manji, a stopa PDV-a je i po 20-25%. Kakve veze ima ovo sa preraspodelom? Porez na promet i PDV su regresivni -- oni najviše pogađaju siromašnije, koji najveći udeo svog dohotka troše na hranu i drugu potrošnu robu. Visoki PDV u Evropi čine njene ukupne poreske sisteme manje progresivnim nego što izgleda. A oslanjanje na porez na dohodak i mali ili nepostojeći porez na promet čine američki poreski sistem još progresivnijim.

Peto, ako u nekoj zemlji na svetu nema smisla govoriti o nejednakosti i obespravljenosti to su SAD. Pogledajte šta se dobija kada u Google images otkucate "poverty": slike pokazju šta je pravo siromaštvo. Ljudi širom sveta i dalje masovno umiru od gladi i lako izlečivih bolesti. Ako ste politički liberal, kao što je Stiglitz, ili barem ako niste ekstremni nacionalista, da li je preraspodela koju hoćete preraspodela prema već dovoljno privilegovanim Amerikancima? Na slikama ćete primetiti među izgladnelom afričkom decom i skupinu dobro obučenih i uhranjenih Amerikanaca, koja protestuje pred Kongresom -- ta slika usred svih ovih slika umiruće afričke dece sumira sav apsurd preraspodele dohotka unutar jedne već bogate zemlje. Jeffrey Sachs je miljama ispred Stiglitza, Krugmana, Roberta Franka i ostalih preraspodeljivača unutar Amerike -- on zagovara pomoć afričkoj deci sa slika; oni zagovaraju pomoć Amerikancima sa slike, koji ili žive u Vašingtonu ili su imali para da doputuju na protest.

Apsurd postoji zato što su oni koji zagovaraju preraspodelu navodni politički liberali. Kad takvu preraspodelu zagovara nacista, njegov stav je ako ništa drugo konzistentan -- treba pomoći samo svojoj etničkoj grupi ili naciji a zaboraviti ostale. Ali da bi stav levičara iz bogatih zemalja imao logičkog smisla, oni moraju da se odluče -- ili će proglasiti sopstvenu naciju višom rasom i zagovarati preraspodelu unutar zemlje, ili će se zvati političkim liberalima i zaboraviti na blagu nejednakost unutar zemlje i svu ekonomsku preraspodelu usmeriti ka stvarno siromašnima u svetu, lečiti pravu ekonomsku nejednakost bez obzira na nacionalnu pripadnost. Sve ostalo je logički neodrživo. Ovo je često ponavljana primedba liberalima levičarima, na koju još nisam čuo nikakav odgovor.

Mora da mnogo jedemo

Strah me hvata od mera koje najavljuju premijer i resorni ministar da se spreči da "hrana bude generator inflacije". Ali, nije to poenta teksta. Poenta je sledeća - ako je globalno poskupljenje hrane glavni problem, zbog kojeg u Srbiji navodno imamo visoku inflaciju, kako to da ostale zemlje nemaju te probleme? Nije valjda da je samo Srbija izložena tom "svetskom tržištu"?

U Crnoj Gori inflacija 2%, u Bosni 3,1%, u Bugarskoj 5,6%, Hrvatskoj 2,2%, a u Srbiji 14,1%. Mora da je zato što mnogo jedemo, pa je kod nas ponder za hranu veći nego kod neuhranjenih Crnogoraca, Bosanaca, Bugara i Hrvata.

Kad sledeći put budete pisali Ustav...

DSS je podneo krivičnu prijavu protiv premijera i bivše ministarke finansija jer su "donošenjem budžeta 2009. i 2010. kao i 2011. godine prekršili Zakon o finansiranju lokalne samouprave". Lepo su me nasmejali...

Prvo, samim zakonom nisu propisane nikakve kazne za kršenje, a drugo, i mnogo važnije, nisu premijer i ministarka finansija "doneli budžet", već je budžet donela Narodna skupština. A Narodna skupština polaže račune samo narodu na izborima i, eventualno, Ustavnom sudu. Pošto Ustav nema nikakve relevantne odredbe, lokalne samouprave mogu da se slikaju.

Elem, lepo bi bilo da se, ako se o sledećem Ustavu bude razmišljalo malo duže od 10 dana (a možda, ko zna, bude i neke javne rasprave), pokrene i pitanje ubacivanja nekih od odredaba Zakona o finansiranju lokalne samouprave i u sam Ustav. Mislim da finansiranje lokalnih samouprava definitivno treba da bude Ustavom zaštićeno.

Razvojna "banka"?

Premijer Srbije Mirko Cvetković najavio je da će razvojna banka biti osnovana u septembru ili oktobru. Ona, prema njegovim rečima, neće biti deo bankarskog sistema jer neće biti profitabilna institucija i neće prikupljati depozite.

Ali ako finansijska institucija ne prikuplja depozite onda ona i nije banka. Banke postoje da bi prikupljale depozite i iz njih davale kredite. Sav smisao njihovog postojanja je povezivanje depozitora i štediša na jednoj strani i ulagača na drugoj. Ako ova razvojna banka to ne radi već samo troši budžetski novac, bilo da je on prikupljen porezima, stranim kreditima ili donacijama, onda ona nije banka nego agencija za odlučivanje o ulaganju budžetskog novca.

Razlika nije samo semantička, jer u tom slučaju ne samo da se ne treba zvati bankom, nego ne bi trebalo da postoji kao nezavisna agencija odvojena od vlade i parlamenta. Takvu instituciju uopšte ne bi smeli da vode neizabrani stručnjaci, što se u javnosti priželjkuje i predstavlja kao idealan primer razvojne banke. Naprotiv, kao najobičnija stavka budžeta, ona bi morala da bude stavljena pod političku kontrolu. O budžetskoj potrošnji ne mogu odlučivati neizabrani stručnjaci, nego je predlaže vlada i usvaja parlament.

45%

Pisao sam već nekoliko puta o limitu od 45% na učešće javnog duga u BDP-u. Ukoliko se Telekom ne proda, ja praktično ne vidim kako će ovaj limit moći da opstane duže od nekih 12 meseci. Naime, krajem marta je taj udeo bio 39,8%, a predviđeni deficit za ovu godinu je 4,1%. Dakle, samo po osnovu deficita dug mora da se poveća na makar 43%, ako ne i celih 44%.

Ali, u javni dug ne ulaze samo direktne obaveze države, već i indirektne obaveze, odnosno krediti odobreni javnim preduzećima (eventualno i nekim lokalnim samoupravama), uz garanciju države. Treba biti svestan da usvojeni budžet predviđa oko 3 milijarde evra (312 mlrd dinara) garancija za ovu godinu (član 3 Zakona o budžetu). Ako bi se sve to realizovalo, javni dug bi otišao daleko preko 50% BDP-a.

Međutim, treba takođe znati i da se ti planovi o zaduživanju uvek nerealno prave, tako da nema nikakve šanse da se sve to realizuje. Ali, sve jedno, dovoljno je da se planirane garancije realizuju sa 10% ili 20%, pa smo probili zakonom predviđenih 45%. Kako to može da se izbegne?

Najočiglednije - da se proda Telekom, pa da se te pare (3,4,5% BDP) iskoriste za prevremnu otplatu dugova, za finansiranje deficita, ili za finansiranje projekata za koje je bilo planirano zaduživanje. Alternativa je da dinar ojača (što se i dešava poslednjih meseci), pa da tako učešće duga u BDP opadne. Treća mogućnost je da ekonomski rast bude visok, ali tek od toga nema ništa.

Sve u svemu, moram da priznam da mi nije jasno zašto je uopšte limit postavljen na 45%. Taj zakon nije usvojen pre 10 godina, već pre jedno 6 meseci, kada je bilo otprilike jasno koliki će biti deficit ove godine. Verovatno se smatralo da je prodaja Telekoma izvesna, nemam drugo objašnjenje.

Premijerski

Na istom skupu na kojem je čovek koji je zabranio izvoz pšenice rekao da je bitno da ne dozvolimo zatvaranje tržišta, i premijer je imao svojih pet minuta:

"On je na skupu o zaštiti konkurencije podsetio da je cena osnovne vrste hleba već pod kontrolom, kao i da postoji dogovor države i šećerana o ceni te namirnice"

Da li stvarno misli da to što je država sela sa šećeranama i dogovorila cenu šećera, treba da spominje na skupu posvećenom zaštiti konkurencije?

Ovde je unos na Wikipediji za pojam "price fixing", a ovde je Zakon o zaštiti konkurencije (pogledati član 10, stav 2, tačku 1).

Nova forma psihološkog rata protiv Rusije

Ruska država i vaskoliko rusko nacionalno biće suočavaju se sa novim i do sada najopasnijim neprijateljima. Nije da su ikad, osim možda jednog kratkog perioda pod Jeljcinom, bili bez brojnih neprijatelja, ali ovaj najnoviji ešalon agresora je bez presedena.

Reč je, naime, o gmailu, skypeu i hotmailu. Ruska služba bezbednosti KGB (pardon FSB) je preko svog šefa javno izjavila da bi ove đavolje instrumente špijunaže, subverzije i podrivanja ruskog nacionalnog bića trebalo - potpuno zabraniti. Jer predstavljaju "bezbednosnu pretnju" (vidi pod "Bliski Istok", hahaha, ovo je bio nizak udarac)

Predsednik Medvedev, koji se izgleda i sam polako pretvara u pravog Rusofoba i izdajnika, nije pokazao interes za ovu genijalnu ideju drugova NKVDovaca; on je, štaviše, osudio ovakvu njihovu izjavu kao "prekoračenje ovlašćenja" i rekao da nikakve zabrane, niti čak samo ograničenja interneta u Rusiji neće biti.

Ali, gle, gle iznenađenja i šoka, ko je to nama podržao zabranu gmaila i skypea - pogodili ste, premijer Putin, istinski patriota, srpski prijatelj ponosan na to što nikad u životu nije poslao email. Njegov portparol je rekao da je pozicija KGBa (pardon FSBa) "razumna, imajući u vidu njene zadatke". (pretpostavljam da nije potreban veliki skok imaginacije da zamislimo da pandur nije sam smislio ovu genijalnu ideju i svojeručno izašao da priča medijima o njoj, nego da mu je premijer to rekao da uradi).

Da, zaista, ova ideja "službe bezbednosti" može biti "razumna". Posebno ako joj je zadatak da spreči neprijatelje naroda da sprovode i kooordiniraju svoje antiruske aktivnosti, poput protesta, demonstracija, organizovanja političkih grupa itd. Pre 30 godina (ah to zlatno doba, zanavek izgubljeno, avaj!) su špijuni i doušnici bili dovoljni za te svrhe. Sad više nisu. Treba ukinuti internet.

Kikiriki za majmune

Bitno je da ne dozvolimo bilo kakav oblik zatvaranja tržišta, njegovog ograničavanja, distorzije i bilo koje druge zloupotrebe dominantnog položaja.

Reče to mrtav 'ladan Dušan Petrović i na njegovu sreću zemlja se nije otvorila i progutala ga zbog onoga što je rekao. Ja se osećam kao jedna obična majmumčina, a neki i gore od toga.

Ne znaju majke šta je dobro za njihovu decu

Jedna škola u Čikagu je zabranila deci da donose hranu od kuće za užinu. Direktorka kaže da deca od kuće često donose nezdravu hranu, poput kokakole i čipsa. Sa druge strane, škola im navodno nudi vrlo zdravu hranu.

Ako vam nije već očigledno, radi se o državnoj školi.

Meni je kao roditelju bitno da mi se deca zdravo hrane. Ali mi nije SAMO to bitno - bitno mi je i da uživaju u hrani, da jedu šta vole i da budu srećni. Direktorki škole su takve trivijalnosti očigledno nebitne.

Dobra ili loša vest?

Press prenosi nalaze istraživanja po kojem je prosečna vrednost mita u zdravstvu porasla sa 169 na 255 evra od oktobra 2009. godine. Press je ovo okarakterisao kao lošu stvar, ali to nije tako.

Naime, viša "cena" korupcije upravo znači da su hapšenja u zdravstvu (i možda neke druge mere) u prethodnih par godina imala efekta i da se lekari sada više plaše da traže mito, odnosno da je oportunitetni trošak korupcije porastao.

U izvesnom smislu, praćenje "cene" korupcije je za borbu protiv korupcije isto kao praćenje cene droge za borbu protiv droge - povećanje cene znači da akcija države ima efekta.

Pravo pitanje je šta se dešava sa "količinom" korupcije, odnosno da li se smanjio broj ljudi koji pozitivno odgovara na pitanje "Da li ste u prethodnih godinu dana platili mito nekome u zdravstvenom sistemu?". To je broj koji želimo da smanjimo, a ne iznos prosečnog mita.

Zanimljiva korelacija

Veoma zanimljiv naslov danas u Politici - "Inflacija meri poverenje u guvernera".

Da vidimo grafikon:

Plava linija pokazuje ostvarenu međugodišnju inflaciju, a žute linije pokazuju cilj koji targetira Narodna banka, kao i donju i gornju granicu.

Mali podsetnik - Jelašić je ostavku podneo marta prošle godine, a novog guvernera smo dobili u julu. 

Budućnost Rusije i Indije

Skrećem pažnju na dva zanimljiva članka.

Prvo, članak o budućnosti Indije (na koji sam naleteo na novom domaćem blogu na engleskom Rising Asia, koji preporučujem svima koje zanima Azija i šta se tamo dešava).

Drugo, članak Vladimira Inozemceva o stanju u Rusiji, pod zanimljivim naslovom "Objašnjenje neofeudalizma". Članak sadrži brojne vrlo zanimljive ideje i opservacije o stanju u savremenoj Rusiji. Između ostalog, tvrdi da sadašnji sistem vrlo liči na stanje kakvo je postojalo pre 1917. godine, "slabi plaćaju danak na gore, a jaki pružaju zaštitu na dole". Da ne prepričavam previše, obavezno pročitajte.

Jeftina energija

Naleteo sam na dva zanimljiva članka koja se bave proizvodnjom relativno jeftine energije.

1. O proizvodnji prirodnog gasa iz škriljaca (mislim da se tako na srpskom kaže "shale gas"), koji je dostigao 25% ukupne proizvodnje prirodnog gasa u SAD, a uz to drži cenu na ispod 50% cene od pre par godina, iako je cena nafte znatno porasla.

2. Indijska Tata Grupa je angažovala Daniela Noceru, profesora sa MIT, da razvije panel koji bi suštinski radio na principu fotosinteze i proizvodio struju iz obične vode. Navodno, iz jednog galona vode bi moglo da se dobije struje koliko potroši prosečna kuća za jedan dan.

Da li će ograničenje cene hleba dovesti do nestašice?

Vezano za post od pre neki dan, dobio sam dva mejla od ljudi koji me ubeđuju da je cena hleba limitirana na nivou koji garantuje da neće biti nestašice. Možda su i u pravu, ne znam. Ali, znam da ako ne dođe do  nestašica, to onda znači da ograničenje cene hleba nema nikakvog efekta.

Radi se o tome da postoje dve vrste ograničenja cena, nazovimo ih relevantno i irelevantno. Relevantno ograničenje je ono kod kojeg je cena maksimirana na nivou ispod tržišne, a irelevantno je ono kod kojeg je cena maksimirana na nivou iznad tržišne (recimo, kada bi cenu hleba ograničili na 1000 dinara, jasno bi bilo da ograničenje postoji, ali da je ono potpuno irelevantno).

E sad, ako je ograničenje relevantno, to onda znači da nestašice mora da bude. Jednostavno, tržišna cena je ona cena koja izjednačuje traženu sa ponuđenom količinom, pa ako je ograničenje cene ispod tog nivoa, tražiće se više nego što se ponudi - znači nestašica.

Ali, ako nestašice nema, to onda znači da je ograničenje cene potpuno irelevantno.

LDP o Kubi

Najava projekcije zanimljivog dokumentarca o političkoj represiji na Kubi pod naslovom Unuci kubanske revolucije u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Za one koji su u Beogradu i imaju vremena, mogu da skoknu tamo. Posle projekcije je tribina koju organizuje LDP i među govornicima je i jedan stalni komentator sa Tržišnog Rešenja, ako se ne varam. :)

Vreme je da se kupi džak brašna

Vlada limitirala cenu hleba. Kazna za one koji se usude da prodaju hleb po višoj ceni - do dva miliona dinara.

Milosavljeviću i Dragine, vratite se, sve vam je oprošteno!

Samo sloga Amerikanca spasava

Nema veće sloge i ljubavi na ovom svetu nego između progresivaca i neokonova. Bill Kristolova (bivši komunista, sadašnji socijal-demokrata, i papa neokonzervativizma) oda voljenom vođi Baraku Huseinu Obami, posle intenzivnih konsultacija sa istim o Libiji, na Obamin zahtev! Ovde.

P.S. Još jedan velikan neokonzervativizma, John Yoo, takođe je oduševljen Obamom, i misli da je sve ok sa njegovim ratom u Libiji u smislu ustavnosti, i čak ga kritikuje što je odlagao stvar tražeći saglasnost od UN. Američki predsednik može da ide u rat kad god hoće, gde hoće i u bilo koje svrhe, bez da pita Kongres. Tom Woods razbucava tu doktrinu ovde.

Sasvim originalno zapažanje

Da sam danas emigrirao iz Srbije i raskinuo sve veze sa istom ne bih znao da u Srbiji nema levičarskih partija. U zemlji u kojoj se na svete krave države blagostanja troši više od pola budžeta, a subvencije daju šakom i kapom meni ostaje pitanje kako je moguće otići više u levo, a da se ne ode i od minimuma pameti. Blago meni u liberalno-konzervativnoj Srbiji.

Mentoring

Država nudi besplatnu uslugu mentoringa.

Raspisan je konkurs na kojem će biti izabrana 150 preduzeća, kojima će država dati besplatne savete o tome kako da poboljšaju poslovanje. Vest je štura, pa ne znamo ko tačno deli ove savete. Ako država plaća profesionalne biznis konsultante, onda je to još jedna šema za pomoć omiljenoj konsultanskoj kući preko leđa poreskih obveznika, a pod maskom pomoći preduzećima.

Ali na to smo navikli -- mene više brine druga, gora opcija, da država direktno, preko svojih zaposlenih savetnika deli savete preduzećima. Na stranu što se za to niko neće javiti, čak i ako je besplatno, nije nemoguće da su tako nešto smislili.

Sećam se razgovora sa nekim prijeteljima iz SIEPA, Agencije za promociju izvoza, koja osim što daje subvencije zapošljava i konsultante da savetuju izvoznike. Pitam ih šta to vi njih savetujete, oni mi kažu objašnjavamo im kako da urade marketing, pripreme proizvod za izvoz i te stvari. Ja pitam kako to da vi koji radite u državnoj službi, nikad se niste bavili tim (ili bilo kojim) biznisom, znate bolje od tih izvoznika kako da prodaju sopstveni proizvod -- oni mi kažu ne razumeš, nisi video te ljude, to su prosti, neškolovani ljudi koji nemaju pojma ni o čemu. Da si ih upoznao sve bi ti bilo jasno.

Da vidimo sada. Pokušajte u Srbiji da otvorite jedan kiosk, da samo kupujete i prodajete potrošnu robu. To uopšte nije lako. A sada zamislite kako izgleda pokrenuti neku proizvodnju, uspešno prodavati u zemlji i napredovati toliko da čak počnete i da izvozite. Svaka firma koja uopšte razmišlja o izvozu je po definiciji veoma uspešna. Pa bili njihovi vlasnici školovani ili neškolovani, za to je potreban jako visok nivo specifičnog znanja i sposobnosti.

Zašto su ti izvoznici slušali državne savetnike ne znam, ali pretpostavljam da se radilo o paketu, da su morali da sarađuju ne bi li dobili izvozne subvencije, plaćene prezentacije na stranim sajmovima ili neku drugu materijalnu podršku.

Mentoring koji sada država pokreće može imati dva ishoda -- ako država direktno savetuje a usput ne nudi i neku konkretnu materijalnu korist, niko se neće javiti. Ako država unajmljuje konsultansku kuću da bi o državnom trošku savetovala preduzeća, to onda nije pomoć preduzećima, to je pomoć konsultantima.

Kamate

Hteo sam da skrenem pažnju na jednu pojavu o kojoj se u Srbiji veoma malo priča - troškove kamata na javni dug.

Osnovni problem je to što troškovi kamata veoma brzo rastu, iako javni dug ne raste tako brzo. Otprilike, javni dug je porastao sa oko 30% BDP na oko 40% BDP u prethodnih par godina, a troškovi kamata su porasli sa oko 16,5 mlrd dinara u 2008. godini na čak 55 mlrd u 2011, dakle veći su za 3,5 puta. Delimično, to je posledica depresijacije dinara, a delimično se može objasniti višim nivoom javnog duga. Teško je znati precizno koliki je efekat ova dva faktora, ali otprilike se može reći da ta dva faktora možda mogu da objasne 30-40% ukupnog povećanja (dug porastao za 30%, dinar oslabio za 25%, očekivali bi smo na osnovu toga da troškovi kamata iznose oko 30 mlrd). 

Otkud onda 55 mlrd? U suštini, radi se o tome da otplatu starog, jeftinog duga refinansiramo novim, skupljim kreditima. Jednostavno, Srbija se, do pre 2-3 godine, uopšte nije komercijalno zaduživala. Svi krediti su dolazili od međunarodnih finansijskih institucija (Svetska banka, EBRD, EIB), koji su relativno povoljni, a veliki deo javnog duga su činile obveznice po osnovu stare devizne štednje. Od pre dve-tri godine je država  počela komercijalno da se zadužuje, premija za rizik je visoka, pa je i kamatna stopa relativno visoka.

Možda samo da objasnim jednu stvar. Otplata glavnice kredita ne ulazi u budžet, već ide "ispod crte". To znači da država, čak i ako ima izbalansirani budžet, treba da se zadužuje kako bi otplatila dospelu glavnicu, odnosno da stalno refinansira dug. Potrebno je da država ostvaruje suficit da bi mogla da smanjuje dug. Dakle, čak i da nije bilo deficita u prethodne 2-3 godine, troškovi kamata bi se značajno povećali.

Dobro, zašto je sve to bitno? Iz nekoliko razloga.

1. Ako nemaš suficit, nema jeftinih kredita. Koliko god kredit bio inicijalno jeftin, ako ne planiraš da ga vratiš iz suficita (ili iz prihoda od privatizacija), već planiraš da ga refinansiraš, on na dugi rok nije jeftin. To ne znači da se ne treba zaduživati, naravno da pod nekim uslovima zaduživanje ima smisla, ali su ti uslovi restriktivniji nego što se obično misli.

2. Sadašnji mehanizam merenja javnog duga (kao količnik nominalnog iznosa javnog duga i nominalnog BDP-a) nije adekvatan, jer ne uzima u obzir troškove servisiranja duga. Pretpostavimo da imamo dve zemlje, obe sa dugom od 40% BDP-a. Ako je jedna dužna svih 40% Svetskog banci po IDA uslovima (praktično nema kamate), a druga duguje privatnim bankama uz prosečnu kamatnu stopu od 8%, očigledno je da je druga zemlja u težoj situaciji.

3. To znači da je i naš Zakon o budžetskom sistemu, u delu koji se odnosi na fiskalnu odgovornost prilično neadekvatan, jer on samo limitira učešće nominalno izraženog javnog duga u BDP. To jeste praktično prepisano sa Zapada, ali na Zapadu je ceo javni dug "tržištan". Za zemlju poput Srbije, koja upravo prolazi kroz tranziciju sa jeftinog na tržišno zaduživanje, sistem koji ne prepoznaje veliku razliku između različitih uslova kreditiranja nije dobar. Morao bi da se računa javni dug i kao diskontovana vrednost budućih otplata. Da se dug i tako računa, videlo bi se da je porastao mnogo brže u prethodnih par godina.

Kanibali

Da je spoljna politika Srbije fluidna i neprincipijelna to svi znamo. Četiri stuba su kao četiri štake jer niti smo umiljato jagnje, niti imamo veliku batinu ili bitne resurse. Ad hok saveznici su nam često neprijatelji civilizacije. Ministar spoljnih poslova nam je popularan jer on spoljnu politiku vodi da bi javnosti Srbije servirao infantilne poruke, rezultati su poražavajući, a ako ćemo o rejtingu ministra u klubu zemlja kome formalno težimo bolje je da ne pišem. Jedan drugih dužnosnik je predahnuo u potrazi za istinom o II svetskom ratu i odmah se prebacio na frekvenciju onih koji podržavaju sve ono protiv čega se Čiča zalagao. Ali nije sve to bitno za ovaj post, meni kopka veza ljudožderstva i LDP.

Prva i osnovna stvar, treba biti zaista lišen ikakve spoljne politike i dobrog dela pameti u istoj, da prvo na sva zvona tendenciozno preneseš da je poslanik vređao celu jednu rasu ili barem rasu na jednom kontinentu. Nakon što to razglasiš, onda se izvinjavaš u ime svoje države. Kakvo kolosalno izvrtanje istine, trošenje diplomatije na gluposti i fingiranje principijelnosti. Bljak.

Drugo, logika mi govori da ako Jovanović smatra da se Jeremić sastaje sa kanibalima, onda je teško iz toga izvući zaključak da su svi ili neki afrički narodi kanibali. Jeremić se po prirodi posla sastaje sa državnicima (valjda, osim ako nije sklizuo ka traženju partnera a la Šifer, Golua i drugi superprijatelji). Dakle, ako je nekog optužio za kanibalizam to su visoki dužnosnici zemalja koje nisu demokratske, tako da su eventualne uvredljive ocene namenjene diktatorima u Africi, našim strateškim parterima. Takođe, neki od njih su zaista uključeni u kanibalističke epizode.

Treće, u političkoj borbi moguće je koristiti jake i kreativne izraze. Korišćenje izraza kanibal je u ovom slučaju uvredljiva kvalifikacija uverenja političara drugih zemalja, a prema našim zakonima nije zabranjeno vređati uverenja pojedinaca koji su javne ličnosti, posebno jer ovde nije reč o nevoljnim razlikama. A vređati zločince je čak i stvar dobrog vaspitanja, a ne kao što se kod nas tepa Gadafiju i drugim ubicama sopstvenog naroda.

Ono što mene kopka je kako je Jovanović uleteo u ovakvu šabansku zamku. Ono što je sigurno, on ne treba da se izvinjava Kabili, Gadafiju i ostalim majmunčinama, kanibalima i zločincima.

Twitter

Ja ga ne koristim i nije mi baš sasvim jasno čemu tačno služi. Možda je to prvi indikator da postajem mator. Sve jedno, dosta ljudi ga koristi, pa smo dodali dve stvari.

Prvo, možete svaki post direktno da "tvitujete", kliktanjem na sličicu ispod posta.

Drugo, možete i da nas pratite na Twitteru, na @trzisnoresenje. Za sada (a pretpostavljam i u nekoj doglednoj budućnosti), svi tvitovi će biti automatski generisani na osnovu postova, odnosno neće biti nekog originalnog materijala.

Rand Paul o Libiji

Odličan govor novog senatora iz Kentakija. Predsednički "materijal" (za razliku od oca). Artikuliše ideje izolacionizma u spoljnoj politici preko vernosti Ustavu i američkom patriotizmu (i otporu internacionalnoj birokratiji UN) a ne preko kvazimarksističkih napada na američku zlu imperiju i "vojno-industrijski kompleks".

A ko će da plati besplatne stvari?

Kada nemaš ništa pametnije ti ponudi besplatne akcije, udžbenike... Pa video GO LDP od besplatnog nam Dragana & Željka da se ljudi lože na demagogiju i rešio da predloži da Beograd bude prvi grad u kome će biti besplatnog Interneta na svim javnim mestima.

C,c,c, a ko će da plati besplatni Internet? Šta ćemo sa provaderima koji će ostati bez klijenata zbog nelojalne konkurencije? Da li će to država da krene da razvija Internet jerbo ne znam ko bi ga drugi delio za dž ili će da bude glavni kupac? A svi znamo kako bi se takav razvoj završio, ja bi prvi počeo da uzgajam golubove pismonoše. I zašto bi baš Internet bio besplatan kada je ionako svima i svugde lako dostupan po vrlo razumnim cenama?

Sve u svemu, mogao je da ponudi i besplatan produženi, a bogami i kratki espreso sa Koka-Kolom na svim javnim mestima. Isti je princip. Samo je šteta što iz liberalno-demokratskog tabora izlaze takve bedastoće.

Nemci, humor i nuklearke

Kako spadam u ljude koji ne vide ništa loše u igrama sa predrasudama, linkujem jednu grotesknu odluku nemačkih Tv stanica. Istina je da Nemci svih sorti slove za narod koji nema neki prepoznatljiv smisao za humor, ali povezati Simpsonove i "opasnosti" od nuklearne energije u autocenzuru je, pa hajde da budem u PC maniru, glupavo. Upravo su Simpsonovi takvi-kakvi su, light u odnosu na South Park, a opet dovoljno analitični i direktni, učinili više na razotrivanju hipokrizije i stavljanja nekih stvari pod tepih nego mnogi drugi versko-filmski fanatici a la Majkl Mur i ine narikače civilnog društva. Sve u svemu jadno, u maniru praksi od koji su Nemci bili sistematski pelcovani. Ne shvatam ni poentu, kakogod da okrenem. Čak je i obrazloženje načina cenzure smehotresno, naime neće oni ništa da secakju, nego jednostavno neće prikazati čitave epizode. Ne znam hoće li nekako ubediti i da se emituju kada budu na ne-nemačkim stanicima kod kablovskih operatera ili se računa da će odsustvo sinhronizacije učiniti svoje.

Anti-nuklearna histerija

Već danima, da ne kažem nedeljama, bombardovani smo raznim katastrofičkim "vestima" vezanim za nuklearni incident u Japanu, gde su izuzetno jak zemljotres i cunami oštetili nulearnu centralu Fukušima. Od "topljenja nuklearnog goriva", preko "ozračenja radnika na centrali", "kontaminacije vode za piće i hrane", "novog Černobila", masovnog umiranja od raka u Japanu, a možda i širom sveta, radijacije na američkoj zapadnoj obali, a u nekim slobodnijim izletima mašte, i uništavanja useva sve do Čikaga. Šta je od svega toga istina?

Najkraći odgovor - ništa. Sistem za hlađenje je ponovo uspostavljen u Fukušimi. Radijacija ni u jednom trenutku nije bila povećana ni blizu nivoa da bi zdravlje ljudi ili okolina bili ugroženi, nije bilo niti će biti ikakve opasnosti, po bilo koga, u Japanu ili van njega. Niko neće umreti od raka, nigde usevi neće biti oštećeni, radnici nisu ugroženi, voda iz vodovoda u Tokiju je sve vreme bila bezbedna itd itd. Stvar je toliko smešna i groteskna da je i poznati ekološki aktivista George Monbiot napisao da ovaj incident zapravo potvrđuje sigurnost nuklearne energije, koji je i njega konvertovao u zagovornike ove energije: relativno stara i tehnološki nesofistikovana centrala iz 1970ih pogođena najgorim zemljotresom u modernoj ljudskoj istoriji kao i ogromnim cunamijem, izdržala je bez ikakvih posledica po ljudsko zdravlje i okolinu. Šta gore može da zadesi bilo koju centralu bilo gde u svetu? I koju bolju propagandu od ovog "incidenta" nukelarna industrija treba?

Naravno, ovo ne znači da tri nedelje medijskog pumpanja katastrofičkih izišljotina i gluposti, ponekad i potpunih laži i dezinformacija sa ciljem širenja panike, nisu ostavili psihološke efekte. Drugim rečima, da antinuklearni lobiji i ekološki mračnjaci neće iskoristiti ove neumorno ponavljane medijske budalaštine kao još jedan "dokaz" nesigurnosti nuklearne energije. Verovatno hoće. U Nemačkoj su, recimo, već zaustavljeni planovi izgradnje novih nuklearki. Ali, to nema nikakve veze sa istinom ni sa činjenicama. Najnovija anti-nuklearna histerija ima osnnova taman koliko i već izduvana histerija "globalnog zagrevanja" (ili ona ranija oko Černobila). Dakle, nikakvog.

Budućnost obrazovanja?

Pogledajte odličnu prezentaciju Salmana Khana, osnivača Khan akademije, koja se bavi online "predavanjima". Ukratko, snimili su više od dve hiljada predavanja, na različite teme, od matmatike, preko biologije, do ekonomije i finansija, može da ih gleda ko i kada hoće.

Početak bune na dahije kao istorijski dokument

Kao veliki zaljubljenik u narodnu epsku poeziju, želim da se malo pozabavim jednom od najpoznatijih epskih pesama "Početak bune na dahije", jer verujem da nam ona pruža mnoge istorijske pouke i za današnje vreme, i razvejava neke opasne istorijske zablude i nacionalne mitove. Ova pesma, koju je od slepog pesnika Filipa Višnjića zapisao Vuk, negde krajem 1830ih, ne može se porediti po mom sudu sa pravim remek-delima srpske epske poezije, poput Banović Strahinje, Bolani Dojčina, Ženidbe Dušanove ili Zidanja Skadra. Ali ipak spada među bolje proizvode ove tradicije, i od svih epskih pesama koje pokrivaju moderno doba, predstavlja svakako vrhunsko ostvarenje.

Najpre, svi znamo temu i istorijski siže: događaje koji prethode Prvom srpskom ustanku 1804, "seču knezova" u kojoj dahije, lokalni odmetnuti turski nameštenici koji terorišu stanovništvo pokušavaju da preduprede pobunu koja se nagoveštava uklanjanjem ključnih srpskih prvaka. To ne uspeva i pobuna je neminovna. Međutim, od ovog istorijskog sižea, mnogo je važnija socijalna panorama i bogata istorijska naracija o turskoj vladavini u Srbiji koju "Buna na dahije" pruža. Ova pesma je prvorazredni istorijski dokument. I njene poruke, iako izmešane i ambivalentne, ne uklapaju se baš sasvim u nacionalističku viziju istorije koju smo učili u školi, koja se, ironično, često inspiriše upravo ovom pesmom. "Buna na dahije" ima čudno dvojstvo u sebi, pošto predstavlja mešavinu istorijske istine, autentične umetničke obrade i narastajuće romantičarske ideologije i etatizma koji se spolja ubacuju u samo tkivo pesme. Zato je slabija od starih remek-dela koja sam pomenuo, ali još uvek "strašna", posebno kad je uporedimo sa modernim kvazi-epskim trešom kakav srećemo kod današnjih kič-guslara poput Matije Bećkovića ili još nekih drugih.

O čemu priča "Buna"? Gde je jezgro istorijske istine u toj velikoj poemi o kome nas nisu učili u školi? Dahije, zabrinute zbog sve jačih glasova o pobuni u Beogradskom pašaluku, okupljaju se u Beogradu da se savetuju šta da čine. Mlađi i neiskusniji Fočić Mehmed Aga predovdi one koji su za oštre mere, za pojačanje nasilja nad "rajom" da bi se ona zastrašila. Ali "Starac Fočo od stotinu ljeta", simbol mudrosti i znanja upozorava da je to najgora moguća opcija. On savetuje oprez, umerenost i smanjenje nasilja, kao i poboljšanje odnosa sa srpskim prvacima, knezovima i popovima, i povrh svega smanjenje poreza. Dijalog između Starca Foče i Mehmed age je za mene kulminacija poeme, koji čini više na demoliranju nacionalističkih i romantičarskih mitova o 500 godina "turskog ropstva" i "turskom jarmu" nego sve istorijske studije zajedno. Po Filipu Višnjiću, dahije gledaju pomračenje sunca (jedna od onih "nebeskih prilika" što ih "sveci vrgoše viš Srbije po nebu vedrome", a koje su potvrđene savremenim astronomskim proračunima da su se zaista desile u to vreme) i plaše se šta će biti sa njima, da li je to loš znak. Okupljaju se na Kalemegdanu i onda dolazi ključna stvar – zovu hodže i vaize (učenjake), da im iznesu stare "knjige Indžijele" da vide šta će s njima biti. I evo kako srpski pesnik prenosi šta se dalje dešava, i šta učenjaci kažu:

Turci, braćo, sve sedam dahija"
'Vako nama indžijeli kažu:
"Kad su 'nake bivale prilike
"Viš' Srbije po nebu vedrome,;
"Ev' od onda pet stotin' godina,
"Tad je Srpsko poginulo carstvo,
"Mi smo onda carstvo zadobili,
"I dva vlaška cara pogubili:
"Konstantina nasred Carigrada;
"Ukraj Šarca, ukraj vode ladne,
"I Lazara na polju Kosovu;
"Miloš ubi za Lazu Murata,
"Al' ga dobro Miloš ne potuče,
"Već sve Murat u životu bješe,;
"Dok mi Srpsko carstvo osvojismo,
"Onda sebi vezire doziva:
"Turci braćo, lale i veziri!
"Ja umrijeh, vama dobih carstvo,
"Nego ovo mene poslušajte,;
"Da vam carstvo dugovječno bude:
"Vi nemojte raji gorki biti,
"Veće raji vrlo dobri bud'te;
"Nek je harač petnaest dinari,
"Nek je harač i trideset dinari;;
"Ne iznos'te globa ni poreza,
"Ne iznos'te na raju bijeda;
"Ne dirajte u njihove crkve,
"Ni u zakon, niti u poštenje;
"Ne ćerajte osvete na raji,;
"Što je mene Miloš rasporio,
"To je sreća vojnička don'jela:
"Ne može se carstvo zadobiti,
"Na dušeku sve duvan pušeći;
"Vi nemojte raju razgoniti;
"Po šumama, da od vas zazire,
"Nego paz'te raju k'o sinove,
"Tako će vam dugo biti carstvo;

Prva stvar koju ovde valja razjasniti je taj malo misteriozni izraz "knjige Indžijeli". Šta je to? To očigledno nije Kuran, niti bilo koji od "hadita" jer njih nije sastavljao turski sultan Murat na samrti. Misterija postaje još veća kad uzmemo u obzir da na arpaskom "Indžil" znači Jevanđelje, i odnosi se upravo na hrišćanski Novi Zavet (muslimani poštuju Isusa kao proroka). Ali, kakvo je to "Jevanđelje" u kome se govori o političkim principima vladavine, o niskim porezima, lokalnoj samoupravi i religijskoj i kulturnoj toleranciji, kako bi mi danas rekli? I koje izriče turski sultan, političar, a ne neki religijski vođa?

Jasno je da je ovde reč o "Jevanđelju" u jednom vrlo metaforičkom smislu, o skupu svetih i nepovredivih principa dobre vladavine od kojih se smatralo da zavisi dugotrajnost Otomanske imperije. Neka vrsta Muratovog političkog amaneta, ili zaveštanja. Muratove apokrifne reči sažimaju principe turske vlasti u prvih 200-250 godina njihove vladavine na Balkanu za koje iz istorijskih izvora znamo da su poštovani: znamo da je pozicija srpskog seljaka pod Turcima bila neuporedivo bolja nego pod Nemanjićima, da je turski harač bio znatno niži od vlastelinskih nameta, kao i da je "kuluk" (prisilni rad) bio samo dva dana godišnje pod Osmanlijama, a više od mesec dana pod Nemanjićima. Znamo da Turci nisu dirali u religijsku autonomiju niti u veru hrišćanima, u skladu sa islamskom doktrinom o Jevrejima i Hrišćanima kao "narodima knjige". Nasilno pokrštavanje hrišćana ili rušenje njihovih crkava bilo je zabranjeno najstrožijim tabuom. Otomanska imperija nije ekonomski napredna, ali je to blaga vladavina. Sve do kraja 17 veka, kada imperija počinje da se urušava, život srpskog i drugih hrišćanskih naroda pod Turcima je sasvim podnošljiv u svakom pogledu.

Gde je ogrešenje dahija zbog koga će oni nastradati, a s njima i turska vlast u Srbiji kao takva (što je slika koju "Buna" donosi)? Pesnik je vrlo jasan – oni su pogazili "Muratove" tj osmanlijske principe sadržane u metaforičkim "knjigama Indžijelima" i krenuli da nameću velike poreze, da pljačkaju i da udaraju na versku autonomiju hrišćana. I zato će "pogubiti glave". Srpski narodni pevač ne vidi nigde tursko polumilenijumsko ropstvo, nigde "turski jaram" i slične mitomanske fikcije nacionalističke propagande, nego vidi samo lokalne turske feudalce, odmetnike od cara, koji terorišu narod u direktnoj suprotnosti sa principima "indžijela" i time rizikuju opstanak turske vlasti u Srbiji. "Buna na dahije" je najjači dokument "istorijskog revizionizma" koji imamo. Ni narodni pevač, ni Vuk Karadžić koji pesmu zapisuje negde krajem 1830ih (na vrhuncu romantičarske, nacionalističke histerije u Evropi) ne vole Turke i žele da im vide leđa; ali istorijska istina progovara uprkos nameri tvorca. Ustanak nije rat protiv Turaka i njihovog "jarma", nego pobuna protiv odmetnika od Cara i poretka. Od 1804 do jeseni 1806 srpski ustanici su bezuslovno odani Sultanu. U manastiru Bogovađi kada je doneta odluka o ustanku u novembru 1803, rešeno je da se od Cara traži pomoć u suzbijanju dahija. Srbi žele da se stvar vrati na blagorodnu vladavinu vezira Hadži Mustafe u beogradskom pašaluku (1789-1801) koji je često nazivan "srpskom majkom" (ubijen od strane dahija). Na političku nezavisnost (bar u tom trenutku) niko ne pomišlja. Srbi su verni podanici Porte koji hoće svoja stara prava. Filip Višnjić i Vuk Karadžić uteruju u laž generacije telala petparačih nacionalnih mitova o "turskom ropstvu" i daju daleko precizniju i iznijansiraniju sliku Otomanske vlasti.

Štaviše, ni sami ustanici nisu baš predstavljeni kao "cvećke" u ovoj poemi. Pošto je Karađorđe pokrenuo bunu, on traži od gradskih Turaka da im izruče "Turke zulumćare" tj saradnike dahija, da im ustanici presude. Zauzvrat obećava da neće "kvariti caru gradova", tj neće napadati mirno tursko stanovništvo u gradovima. Kad Turci isporuče saradnike dahija ustanici ipak napadaju gradove; i ne samo to, nego po izveštaju našeg pesnika, oni tamo ubijaju, raseljavaju ili pokrštavaju sve Turke-civile, do poslednjeg uveta.

"Onda Ðorđe u gradove uđe;
Što bi Turak' po gradov'ma b'jelim,;
Što bi Turak za sječe, is'ječe;
Za predaje što bi, to predade;
Za krštenja što bi, to iskrsti."

Ovo već opasno liči na Pavelićevo "trojno" "konačno rešenje srpskog pitanja" u NDH (trećinu pobiti, trećinu najuriti ("predati"), ili što bi naši nacoši rekli, "humano preseliti", a trećinu pokrstiti). Opet, potvrđeno istorijskim podacima. Turci bivaju eliminisani iz gradova u vreme I srpskog ustanka i gradovi temeljno srušeni i popaljeni. Beogradske džamije su ili srušene, ili pretvorene u svinjce i bakalnice, a jedna u pravoslavnu crkvu. U Užicu je srušeno 34 džamije, u Smederevu 24. Filip Višnjić vam daje kritičkiju verziju nacionalne istorije od moderne srpske istoriografije.

Još jednu krucijalnu istorijsku informaciju dobijamo u "Buni na dahije", na samom početku, koja pokazuje da je cela stvar pre motivisana klasnim i ekonomskim, nego nacionalnim i religijskim razlozima.

"Tu knezovi nisu radi kavzi,;
Nit' su radi Turci izjelice,
Al' je rada sirotinja raja,
Koja globa davati ne može,
Ni trpiti turskoga zuluma;"

Ovde saznajemo da srpski knezovi, pripadnici bolje stojeće političke i ekonomske elite "nisu radi kavzi", a nisu ni "Turci izjelice". Ko su "Turci izjelice"? To svakako nisu dahije, jer one logički gledano ne mogu biti ni "rade" ni "ne-rade" kavzi sa samima sobom. To su zapravo gradski Turci, trgovci i zanatlije, koji imaju privilegije, bogatiji su, i kao i srpski knezovi, lakše mogu podneti dahijske konfiskatorne poreze (koji su verujem, ipak bili niži nego današnji "demokratski"). Njih pesnik opisuje kao pohlepne malograđane koji ne haju za pravdu i nepravdu, nego gledaju samo svoja posla i svoj uski ekonomski interes. Sit gladnom ne veruje. Jedini kojima je dogorelo do nokata, to je "sirotinja raja" koju dahijska "globa" ekonomski uništava. (Ustanak se u pesmi događa kasnije, kad dahije, vrlo glupo, protivno savetima Starca Foče, okreću i srpske knezove i elitu protiv sebe, "sečom", ubeđujući ih tako da je oružani ustanak jedino moguće rešenje).

Ali, na tom mestu se završava istorijska istina i počinje nacional-romantizam i mitomanija:

"I radi su Božji ugodnici,;
Jer je krvca iz zemlje provrela,
Zeman doš'o valja vojevati,
Za krst časni krvcu proljevati,
Svaki svoje da pokaje stare."

Ovaj pasaž izgleda kao da je umetnut 150 godina pošto je pesma zapisana, od strane nekog akademika SANU (recimo, Matije Bećkovića). Odjednom raspoloženje za ustanak više nema nikakve veze sa pljačkom, zulumom i nametima dahija, nego postaje stvar neke metafizičke težnje da se osveti poraz na Kosovu, sa elementima religijskog krstaštva ("za krst časni krvcu proljevati") i kvazi-fašističkog obožavanja krvi i zemlje. Odjednom sofistikovani pesnik i hroničar Višnjić prestaje da liči na Starca Miliju, Tešana Podrugovića i Starca Raška, a više na Njegoša-religijsko romantičarskog bigota iz "Gorskog Vijenca" (nasuprot Njegošu sublimnom metafizičkom geniju iz "Luče" i "Noći Skuplja Vijeka"). Ima još nekih primera ovog ukrštanja romantičarskog pridikovanja i nacionalističkog političarenja sa epskom poezijom u ovoj pesmi. Zato i pada ispod nivoa najvećih remek-dela predkosovskog, kosovskog i po-kosovskog ciklusa.

Ali, svejedno, pesma predstavlja sjajno ostvarenje epske poezije i pruža obilje istorijske građe koja nam i danas pomaže da trezvenijim očima gledamo nacionalnu istoriju, i klonimo se petparačkih mitova i zašećerenih, kič verzija prošlosti.

A onda su došli po Žiku Obretkovića

Mića Jovanović i Megatrend su na tapetu. To je stvar ukusa. Ali tržišna inspekcija u službi gaženja slobode govora je mali korak do fašističkih/komunističkih praksi. Zašto se neko ne bi smeo zalagati da ljudi koji završe faks pale iz Srbije, čovek je hiper realan. Da neće možda Đelić da ih zadrži uzgajajući ih kao pečurke u jalovim institucijama kvazi nauke? Ili će ih zaposliti oni koji su uništili 200.000 radnih mesta u privatnom sektoru? Ili će otvoriti preduzeće da bi hranili apetite hipertrofirane države?
Kao i obično nije to ništa drugo nego fenomen razbijanja ogledala. Samo što je od razbijanja ovakvog ogledala do razbijanja noseva i kostiju mali korak.