Augmented Reality

Šetate po nekom nepoznatom gradu i zanima vas šta je ona zgrada preko puta ulice. Ništa lakše, izvadite mobilni, uključite kameru, uperite je u zgradu i na kameri izađu razni podaci. Na primer, istorija zgrade, ali i podatak ako je neki stan na prodaju.

Verovali ili ne, to već postoji i izgleda super.

Misterija

Jedna od najvećih misterija srpske tranzicije, po mom mišljenju, je sledeća...

Koji god političar šta god da izjavi na temu ekonomije, komentari na internetu su negativni. Ako je to neka dobra vest, komentar je "opet laže". Ako je loša vest, komentar je "dobro si se setio". Ako najavi nešto novo - "nema šansi da to urade". Mislim da bukvalno nema političara na vlasti koji, ako izađe sa bilo kojom izjavom, makar 90% komentara ne bude negativno. Evo, čak i na vest oko ukadanja viza ima komentara "kome je to bitno" i "bilo je krajnje vreme".

Iz ovoga ja mogu da izvučem samo jednu pouku - srpski političari su veoma, veoma omraženi.

Dobro, to je i razumljivo, ali kako onda objasniti činjenicu da su komentari i na tekst Borisa Begovića takođe uglavnom negativni? Boris se u tekstu ne zalaže nizašta ekstremno, kaže -"smanjite državnu intervenciju". Komentari su uglavnom "taj koncept je propao, uloga države u privredi treba da bude značajna".

Dakle, pitanje je kako objasniti činjenicu da ljudi vole državu, a ne vole političare? Kao da ta država nisu upravo ti omraženi političari...

Zoran Đinđić vs Slavko Perović

Istorijske arhive su đavolska stvar. Čak i ako želite da imate neke iluzije o prošlim ličnostima i događajima, one su tu da vas spreče. Još kad ih imate na internetu, nije tako teško održati treznu glavu. A vrlo teško verovati u propagandu i hagiografije.

Zoran Đinđić je kanonizovan, posle svoje smrti u sveca demokratske Srbije, novog Kenedija, Kneza Mihaila, reformatora, borca protiv nacionalizma, jedinu opozicionu snagu u vreme Miloševića. Ipak, istina je mnogo spornija i dvosmislenija u njegovom slučaju. Zoran Đinđić je dugo vremena, sa Dragoljubom Mićunovićem, bio dvorska opozicija Slobodana Miloševića, dok je Vuk Drašković krvario na ulicama, i predstavljao jedinu autentično opozicionu ličnost i političku snagu u Srbiji. Ne samo da je predstavljao najveću aktuelnu pretnju po Miloševića, nego je u odsudnom trenutku zauzeo pravi stav - stav osude Miloševićeve ratne politike, zločina i izolacije (bez obzira na svoju raniju nacionalističku retoriku). Đinđić je, sa Koštunicom zajedno, pripadao opoziciji kojoj Milošević nije valjao jer je izgubio ratove, a ne što ih je vodio.

Na ideološkom planu, Zoran Đinđić je bio socijaldemokrata i populista. Kad pogledam recimo ovaj snimak njegovog duela sa Vojislavom Šešeljem iz 1998, ja moram da priznam, da ako izuzmemo priče o Kosovu i Zapadu, patriotima i izdajnicima, ja se slažem sa 90% onoga što kaže Vojsilav Šešelj, a samo 10 što kaže Đinđić. Šešelj priča o privatnoj svojini, konkurenciji, poziva se na američki primer da bi dokazao da se kvalitet obrazovnih institucija dokazuje plasmanom njenih kadrova na tržištu, a ne poštovanjem birokratskih propisa države. Đinđić zagovara čistu socijalnu demagogiju u najvećem delu intervjua. Za jednog liberala, Šešelj zvuči 5 puta suvislije od Đinđića u toj debati.

Međutim, ima jedna još problematičnija strana strana Zorana Đinđića koja isplivava još jasnije kad se udubimo malo više u arhivu. Ovde je njegov TV duel sa Slavkom Perovićem iz juna 1994 godine. Zastrašujuće je i šokantno do kog stepena se tu vidi Đinđićevo pristajanje i opravdavanje Miloševićeve politike; do koje mere on stoji iza ratnog projekta, za sankcije okrivljuje Klintona, govori o "bivšoj Bosni i Hercegovini" itd. Na Perovićevu primedbu da se Srbija i Crna Gora nalaze u paklu, on odgovara, u IV delu intervjua, da se ne nalaze u paklu: "gde vi vidite pakao, ako je u paklu ovako kako je onda u raju?". Sve to u vreme dok u Bosni traje stvarni pakao 200 km od studija u kome oni sede, dok dve godine bez prekida junaci njegovih drugara Karadžića i Mladića bombraduju i sravnjuju sa zemljom Sarajevo, dok se Srbija vraća u kameno doba pod hermetičkim sankcijama, njemu je sasvim dobro, i opominje Perovića da ne dramatizuje situaciju ("jeste da ima problema ali..."). Naravno, još ništa nije dramatično, u junu 1994 još manje-više držimo liniju Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, sve drugo je manje važno, šta košta da košta, šta su dve-tri generacije Srba i ostalih na Balkanu, njihova fizička i ekonomska budućnost, naspram sna o Državi. Tek kad se ratna sreća okrenula, kad je pala "Republika Srpska Krajina", kad su Srbi u Bosni počeli da klecaju pod zajedničkim udarima protivnika i NATO avijacije, kad se ispostavilo da je rat za Veliku Srbiju izgubljen, e onda je postalo dramatično. Onda je Milošević postao đavo. Naravno, jasno da Zoran Đinđić nije bio doktrinarni nacionalista. Ali je verovao da mora podržavati Miloševića u pogledu rata i Velike Srbije ako želi da zadrži političku relevantnost u zemlji. Odabrao je, zajedno sa najvećim delom opozicije, da bude saučesnnik i kibicer u poduhvatu uništavanja zemlje. Sve drugo su izgovori.

Ima u špici Peščanika ona Đinđićeva vrlo mudra rečenica: "Vi možete od akvarijuma da napravite riblju ćorbu, ali ne možete od riblje čorbe akvarijum.To je cena naše gluposti. Ne može to besplatno. Skuvali ste ribe gotovo je. To je istorija."

Da, prijatelju, samo što si ti itekako, sa ovim ili onim opravdanjem, učestvovao u tom kulinarskom poduhvatu sve vreme i itekako imaš svoj udeo u toj istorijskoj "gluposti" od koje se naknadno distanciraš.

Mislim da je Đinđić paradigma, model, za ponašanje najvećeg broja ljudi u Srbiji 1990-ih. Ima jedan drugi čovek, koji mnogo pre zaslužuje da bude kanonizovan (naravno, shvatite ovo uslovno i metaforički). Takođe je mrtav, takođe je bio harizmatska ličnost i briljantan intelektualac, takođe je bio voljen od strane građanskog sloja ljudi u Srbiji. Takođe je bio i ostao smatran vizionarem i čovekom ispred svog vremena. I takođe smatran izdajnikom od strane mnogih. Samo što nije išao na Pale, niti govorio o bišoj Bosni, niti krivio Klintona za propast Srbije, nego je 1990 je prozreo i osudio Miloševića i Vukovar i Dubrovnik i sve svinjarije po Bosni, postavši paradigma "izdajnika". Zvao se Ivan Đurić. Njega istorija neće da pamti. Barem ne ona u udžbenicima.

174 mph

Pogledajte zanimljivu vizuelizaciju kretanja američkog javnog duga.

Nacionalni problem

Više puta smo pominjali kako nacionalne penzije ustvari nisu penzije jer nisu zarađene kroz štednju već predstavljaju neku vrstu socijalne pomoći za elitu. Pomenuli smo i da nacionalne penzije predstavljaju nepravednu redistribuciju od političi nebitnih ka onim bitnim a setili smo se i da predstavljaju izvor korupcije jer podležu diskrecionim ovlašćenjima raznih komisija. Ono što ni mi nismo pretpostavili je koliko bi one uticale na psihofizičko zdravlje zaslužnih građana:

Eva Ras:
Htela sam da se ubijem od sramote kada sam saznala da nisam dobila nacionalnu penziju posle drugog konkursa. Bilo mi je strašno što sam predala papire, a ispalo je da sam neka izlapela baba koja ne zna gde je i ko je i da tražim nešto što mi ne pripada... Kada sam saznala da ni drugi put nisam dobila nacionalnu penziju, to me je zaista pokosilo. Otišla sam na most i nisam skočila samo zato što mi je Bog dao u zadnjem času pameti.

Rešenje nije dati penziju Evi Ras već je ukinuti svima.

Novinari protiv slobode govora

Press:
Ispostavlja se tačnom narodna da je „batina iz raja izašla", jer prema velikoj slobodi nismo znali da budemo odgovorni. Zato nemam ništa protiv pooštravanja kazni za osnivače i glavne i odgovorne urednike... - kaže predsednica NUNS-a.

Raspodela stimulusa

U 2008., 872 okruga podržala su Obamu na izborima. Svaki od njih je iz stimulus plana sada dobio $69 po osobi.

U 2234 okruga koji su glasali za McCaina, prosek je $34.

Odavde.

Baš naš

Vaclav Klaus još jednom potvrđuje da u EU ima glasova razuma.

Salary cap

Ko prati NBA košarku zna da tamo postoji salary cap - ograničenje ukupnog obima plata koje klub može da plati igračima. Postoji i u drugim američkim profesionalnim ligama. Ljubitelji sporta redom misle da je salary cap odlična ideja jer su igrači plaćeni "nerealno", i na vest da je NBA smanjio salary cap za sledeću sezonu komentari na B92 su više nego afirmativni, a mnogi ističu da je krajnje vreme da se slična stvar uvede i u evropskom fudbalu.

Ja ne znam ništa o finansijskom funkcionisanju klubova pa moram dosta da pretpostavljam, ali pitanje koje postavljam je gde onda odlazi novac koji bi klub platio, ali zbog ovog ograničenja ne može da isplati igračima? Prihodi klubova su toliki koliki su -- od ulaznica, reklama, TV prava, prodaje dresova i ostalog. Kada se svima propiše maksimalni iznos koji mogu da potroše na igrače, onda svi igrači uglavnom proporcionalno budu plaćeni manje nego što vrede. Ali šta je sa ostatkom prihoda? To može biti samo ekstra profit vlasnika klubova, a na račun igrača.

Sa ovim u vidu, iako je proklamovana ideja salary capa izjednačavanje finansijskih sposobnosti klubova i izjednačavanje lige po kvalitetu, najverovatnije je da su njegovi inicijatori ustvari sami vlasnici kubova baš zbog toga što im to donosi dodatnu zaradu.

Znamo da propisana minimalna zarada izaziva porast nezaposlenosti, jer se poslodavcima ne isplati da zapošljavaju. Ali maksimalna plata je jednako loša. Ona nema dramatičnog uticaja na podsticaje za zapošljavanje kao što je slučaj sa minimalnom, ali daje sličan primer kako nepromišljeno instiktivno zalaganje za socijalnu pravdu može da dovode do neželjenih i na kraju nepravednih efekata.

Ne verujem da bi oni koji simpatišu salary cap ikada podržali ideju da se svim igračima, bolje i slabije plaćenim, zakine po dvatesetak procenata plate koju bi inače dobili, da bi otišlo u džepove vlasnika klubova, koju su salary cap sami i možda baš zbog toga i izmislili. Ali prosto zato što vide da su najplaćeniji među igračima plaćeni 'nerealno' mnogo, ljudi su skloni da podrže ideju ograničenja plata. Međutim, to je još jedan primer sklonosti da iz dobrih namera, ali nepromišljeno, podržimo politike koje nam mirišu na nekakvu socijalnu pravdu, ali čiji su efekti ustvari suprotni od onoga što smo hteli. Evo ranijeg posta o istom fenomenu na drugim primerima.

Od malih nogu...

Slika koju mi je poslao redovni čitalac našeg bloga

Mora malo i država da lobira

Vesna da Vinča, vlasnica kompanije Mis Ju, vezano za tradicionalni neuspeh naših misica na svetskim takmičenjima kaže:

"Sigurno će još dugo biti tako. Jer, da bi devojka postigla značajne rezultate, potrebno je lobiranje u koje bi se uključila država. Svetski izbor ne zasniva se samo na lepoti i prevazilazi okvire onoga što ja kao privatnik mogu da uradim."

Hronologija krize

Jedan od najboljih tekstova koji sam pročitao na temu krize je uvodni članak Jeffreya Freidmana za novi Critical Review. Koga baš zanima kriza, treba bi da pročita Friedmanov članak (upozorenje - ima 53 strane), a za one ostale ja ću prepričati delove koji su mi se učinili najbitnijim.

Prvo, Friedman daleko najveći deo krivice stavlja na one (pre svega na kreatore Bazel 2 standarda, ali i na SEC) koji su rejtinzima kvazi-privatnih rejting agencija dali preveliki značaj i tako im garantovali opstanak na tržištu no matter what. Upravo zbog ovog zakonski uvedenog oligopola na tržištu pružanja rejting usluga, očuvanje reputacije, što je glavni mehanizam utvrđivanja da rejting kuće "ne lažu previše" nije dovoljno jak. U nekoj paralelnoj realnosti, u kojoj je ulazak na ovo tržište slobodan, sigurno bi neko na vreme rekao "mortgage-backed securities nisu AAA". Taj bi ispadao budala iz godine u godinu, sve dok 2008. ne bi postao genije i oduzeo posao od 3 velika igrača. Ovako su tri velike firme očigledno pogrešile, ali im neće faliti ni dlaka sa glave.

Druga bitna stvar na koju Friedman skreće pažnju je činjenica da nisu svi investitori pogrešili. Ima dosta banaka koje nisu verovale rejtinzima i nisu ulagale u ove papire, pre svih JP Morgan. Upravo ova heterogenost (koje ne bi bilo da je tržište bilo još regulisanije) je spasla finansijsko tržište od još većeg kolapsa.

Treća bitna stvar je vezana za podsticaje menadžerima. Jedno od omiljenih objašnjenja je da je za krizu kriva pohlepa, odnosno činjenica da su direktori ovih firmi uzimali ogromne bonuse i da su zato imali podsticaje da preuzimaju prevelike rizike. Međutim, Friedman skreće pažnju da je najveći broj direktora svoje bonuse ulagao u akcije kompanije koju vodi. To znači da se nisu samo "kockali tuđim parama", već da su se, budući da su uložili i sve svoje pare, verovatno trudili da ispravno odmere rizik.

Što me dovodi do četvrte bitne stvari - ljudskog neznanja. Ex post je lako reći rejting agencijama i investitorima "koje ste vi budale, kako niste videli da je tržište nekretnina prenaduvano", ali ex ante to nije bio slučaj iz jednostavnog razloga - u Americi nikada nije "puklo" nacionalno tržište nekretnina, osim za vreme Velike depresije. Naravno, tu i tamo se dešavalo da lokalna tržišta "puknu" i upravo zato su kreatori mortgage-backed securitiesa i napravili ove hartije - kako bi se rizik smanjio. Ex ante je bilo praktično nemoguće proceniti verovatnoću da se tako nešto desi, jer se nikada nije ni desilo. Kako onda oceniti rizik? (Upravo to je poenta koju na neki način pravi i Nassim Nicholas Taleb u knjizi "Black Swan", koju čitam baš ovih dana).

Peto, sadašnja regulatorna struktura nije rezultat liberalizma Alana Greenspana i ekipe, već njihovog "ekonomizma". Kao primer ekonomizma Friedman navodi Lawrencea Summersa koji je, kao tadašnji zamenik ministra finansija odbio predlog da se razmotri regulacija credit-default swapova, verujući da su swapovi sjajan način da se smanji sistemski rizik. A samo bi neko ko ne zna o čemu priča (ili je Amerikanac) nazvao Summersa liberalom. Jednostavno, ekonomisti imaju specifičan pogled na svet koji se ponekad poklapa sa liberalizmom, ali nije fer kriviti liberalizam za odluku koja je doneta na osnovu u tom trenutku najbolje ekonomske teorije.

Caritas in Veritate

To je naziv nove enciklike Rimskog pape, čiji je sadržaj mnoge iznenadio. Do sada se Racinger nije previše izjašnjavao o ekonomskim pitanjima, tako da se ova enciklika, kad je najavljena, željno očekivala. Posebno je njen tajming, usred najveće ekonomske krize i Obaminog rekonstruisanja ekonomske slike SAD i sveta, dao socijalistima svih partija nadu da će od Vatikana dobiti dodatni vetar u jedra.

Papska tradicija im je davala za pravo. Papske enciklike posebno posevećene političkoj ekonomiji su veoma retke, ali su sve do sada bile nedvosmisleno na strani osude profita, obuzdavanja kapitalizma, veće socijalne preraspodele i političke kontrole društva. Od najvažnijih među njima, prva, Rerum Novarum iz 1891. nas uči o vrednostima sindikalizma; druga, u vreme Velike depresije, Quadrecesimo Anno, (40 godina od Rerum Novarum) otvoreno simpatiše sa socijalizmom; pa čak i treća, sto godina posle Rerum Novarum, posle pada komunizma i od antikomunističkog pape Jovana Pavla II, upozorava na opasnost bezobrzirnog srljanja u kapitalizam.

Zato se sada od Benedikta očekivalo u najmanju ruku nešto slično ili ekstremnije, ali je on očigledno sve iznenadio. Prva poruka enciklike je da je jedina prava darežljivost dobrovoljna darežljivost, a ne ona na tuđi račun, putem nasilne državne preraspodele. Slično i kada govori o tržištu, on opet ne govori o potrebi njegovog državnog regulisanja, nego o nužnosti lične vrline za njegovo funckionisanje - što je poenta sa kojom libertarijanci (možda nasuprot uvreženom mišljenju) nemaju nikakav problem, i ustvari koju tržišni ekonomisti od Adama Smitha nekada do Deirdre McCloskey danas upadljivo ističu. A kod pitanja pomoći siromašnim zemljama, Benedikt govori u stilu Billa Easterlyja da je, umesto prosipanja pomoći, što je politika koja se pokazala krajnje neefektivnom ali koja nama pomaže da se osećamo bolje zbog toga, jedino dugoročno rešenje stvoriti institucionalne uslove za te ljude da sami sebe izvuku iz bede. Ovde možete naći ceo tekst enciklike, a za sažvakanu verziju i komentar, najbolje je pogledati Acton Institut za libertarijasnko religijske studije.

Naravno, ni Benedikt ne ide suviše daleko, ima tu malo i autoriteta države i regulacije finansija i sindikalizma. Ovo nije libertarijanski manifest i bilo bi suludo tako nešto očekivati od Vatikana. Ali Caritas in Veritate je, bez obzira na osetljivi trenutak, upadljivo različita i daleko bolja od svih dosadašnjih ključnih enciklika.

Suvi genije

Oko lika i dela Mlađana Dinkića nema većeg sporenja u stručnoj javnosti, a i među privrednicima. Manje-više postoji konsenzus da su od realizacije njegovih ideja ekonomskih reformi jedino pogubnije ideje koje nije uspeo da realizuje. Jedan u nizu crnih bisera kojim je ministar ekonomije i regionalnog razvoja nadmašio epohalne promašaje poput posla veka sa Fijatom i druge himere sprske tranzicije je današnja izjava gde je više puta samoproklamovani laureat za Nobelovu nagradu našao rešenje za problem "manufaktura" za proizvodnju traktora i mašina.

Teško je nabrojati šta je u razrađenim konceptu traćenja novca poreskih obveznika i širenja neosnovanih očekivanja besmilenije. Prvo što upada u oči je da se davanje budžetskih sredstava zamagljuje činjenicom da će se prihodi od privatizacije praćene prenamenom industrijskog u građevinsko zemljište koristiti za otvaranje državne fabrike traktora. Ako je finansiranje tekuće potrošnje od privatizacije štetno, jedina štetnija stvar je da se novcem od privatizacije otvara državna kompanija.

U poznatom marketinško-demagoškom maniru ukupno plaćena cena za zemljište se deli na dve komponente - preuzimanje dugova dve pomenute "manufakture" i vrednost koja potom preostane, kao da nije u pitanju jedinstvena cena zemljišta. Ipak, ovaj reverzibilni marketinški pristup potekao iz "šećerana za jedan evro" možda omane jer su dugovvi manufaktura veliki, a projekcije isplatljivosti poslova sa nekretninama u Srbiji krajnje fluidne. Primer nerasprodatog Belvila i pored udruženih marketinških napora neimara to najbolje pokazuje.

Ministar ima i nadljudske moći da "ceni" da Srbiji treba moderna fabrika traktora. On je pronašao i beloruskog partnera i tržište, isplanirao merdžer dve manufakture, pa je veliko pitanje zašto traći vreme na mestu u državnoj administraciji umesto da iskoristi svoje kapacitete u sklapanju poslova od stotina miliona evra, doduše uglavnom parama poreskih obveznika.

U miš-mašu naravno ima svega pomalo, pa i optimističkih projekcija razvoja manufakture za traktore koja je utrostručila proizvodnju u preotekloj godini i neodoljivo podseća na albansku proizvodnju traktora iz starih viceva. S ponosom se ističe da je grotektan porast finansiran novcem poreskih obveznika, samo se govori isključivo o efektima, ali ne i o troškovima traćenja novca poreskih obveznika. Ima tu i malo srpstva, tek da miš-maš bude potpun, jer nema razloga da se pare traće, a da se nešto novca srpskih poreskih obveznika ne pokloni Bosni i Hercegovini.

Sve u svemu bila bi šteta da novostvorena protoindustrija ne bude vođena ovakvo sposobnim menadžerom.

Komisija za cene

Ministar trgovine Milosavljević osniva Komisiju za praćenje cena:

"Cilj je da imamo analizu onoga što se desilo, predviđanja i očekivanja i da pokušamo da predupredimo moguće negativne udare na korekciju cena i smanjivanje kupovne moći stanovništva", naveo je Milosavljević.

Mislim da se ovo dogodilo tako što je ministar video kako Putin efikasno rešava stvar, ali pošto u evropskoj Srbiji ne može tek takom šakom u sto, odlučio se za fini, civilizovani način. Ali sve dok se država meša u cene princip je isti. Da li premijer ide u u supermarket da preti ili stručna komisija izdaje saopštanja, to su samo nijanse.

Srednji birač

Dušan Pavlović u današnjoj Politici daje dosta dobru analizu trenutne političke situacije u zemlji, zasnovano na teoriji o srednjem glasaču. Međutim, meni se čini da teorija srednjeg birača nije primenljiva na Srbiju. Ne zato što je Srbija nešto posebna, već prosto zato što je srednji birač bitan u većinskom sistemu, a Srbija ima proporcionalni izborni sistem. U proporcionalnom sistemu, dinamika je potpuno drugačija.

Suština teorije srednjeg birača je da postoje dve partije. Pošto je "winner takes all" situacija, obema strankama je dovoljno da uzmu srednjeg birača (i naravno sve glasove sa svoje strane političkog sprektra) i da pobede za jedan glas i uzmu svu vlast. Osnovni trejdof koji političari prave u ovakvom sistemu je - koliko će mojih hard-core članova apstinirati zato što se približavam centru? Izbori se tu gube ili kao rezultat pogrešne procene šta srednji birač želi da čuje, ili kao rezultat nepoverenja srednjeg birača u ono što čuje.

Kakva je razlika ako postoji višepartijski sistem vlasti (čitaj - proporcionalni izborni sistem)?

Prva velika razlika je da sada ne možeš da se slobodno približavaš centru. Umesto dvopartijskog sistema, u kojem najgore što može da ti se desi je da neko apstinira, u proporcionalnom sistemu postoje druge stranke koje čekaju tvoje "ublažavanje stavova" kako bi ti preoteli hard-core članove.

Dakle, da govorimo o Americi, ne bi bilo nikakve sumnje da bi Nikolić i Tadić vodili istu politiku po pitanju Kosova i EU, jer prosto srednji birač to želi. Ali u Srbiji Toma približavanjem Tadiću po pitanju EU otvara desno krilo za napade radikala i DSS-a, što može da mu bude problem, posebno ako radikali zadrže svoj "nikada sa Tomom" stav.

Drugi problem sa primenom teorije srednjeg birača na situaciju u Srbiji smo videli nakon prošlih izbora, gde je Dačić bez većih problema "preskočio" na drugu stranu. Dakle, iako su nacionalisti osvojili srednjeg birača (apsolutnu većinu), to im nije mnogo značilo, jer se Dačić naknadno setio da je DS u stvari levičarska stranka i, kao takva, mnogo bliža SPS-u.

Sve u svemu, mislim da obe ove stvari (nemogućnost lakog odricanja od ekstremnih članova i mogućnost "preskakanja" nakon izbora) čine teoriju srednjeg birača u velikoj meri neprimenjivom na Srbiju.

Kada Pajtić spinuje

U tekstu koji je Marko linkovao u postu Autonomija stoji i krunski dokaz sposobnosti i altruizma državnih predstavnika:

Izvori „Politike”u pokrajinskoj administraciji tvrde da je cilj kupovine akcija (Metals) banke isključivo profitnog karaktera, odnosno da je u pitanju značajna investicija u kojoj se računa na dobit od dividendi.

Ne samo što su u stanju da zarade novac tamo gde privatni investitori ne uspevaju, već žele dodatno da rasterete poreske obveznike jer će dobit od dividendi ići u budžet. Ovaj loš spin Pajtić i kompanija koriste ne bi li skrenuli pažnju sa činjenice da 2009. godine sprovode nacionalizaciju, koju po potvrđenom receptu uvek rade za "naše" dobro.

Izaberi život

Zahtevi za deregulacijom su obično manje ubedljivi od zahteva za dodatnom regulacijom. Dodatnom regulacijom uvek želimo da postignemo neki konkretan "pravedan" cilj dok su pozitivni efekti deregulacije daleko manje (PR)ivlačni. Na primer regulacija industrije lekova navodno sprečava potencijalna masovna trovanja, dok bi deregulacija spasila više života jer lekovi neretko i godinama čekaju na odobravanje. Čak i kada koristite ovakve činjenice u raspravi strah od masovnih trovanja pobeđuje.

Pre neki dan sam na CNN-u gledao rodbinu nastradalih putnika sa leta za Komorska ostrva kako otprilike kažu: "Deset godina smo upozoravali vladu da će ovako nešto da se desi, da je kompanija koja radi prevoz jako loša i nesigurna, ali oni su odbili da regulacijom reše taj problem." Teško da će lokalni političari ovo moći da ignorišu, iako ljudi nisu leteli tom kompanijom pod pretnjom oružjem već dobrovoljno. Kako sa druge strane dodatna regulacija može da znači poskupljenje avio prevoza sumnjam da će ijedan političar na moguće pitanje intervencionista: "Život ili jeftine karte" izabrati ovo drugo.

100% libertarijanac

Ovde je u više navrata vođena rasprava u razlikama izmedju konzervativaca i libertarijanaca. Moj stav je da se radi o dve teorijski sasvim različite, ali ne nužno protivrečne stvari (prilično je jasno da Adam Smit, na primer, objedinjuje obe tradicije).

Kako god, pošto uskoro na konferenciji političkih psihologa treba da predstavim neka svoja zapažanja na slične teme, mislim da je red da i na Tržišnom rešenju priložim par empirijskih rezultata. Ovi ovde su, uopšteno govoreći, vezani za spoljnu politiku.

Šta bi bilo drugačije?

Zamislite potpuno drugačiji sistem javnih finansija, sistem u kojem postoje porezi, ali poreski obveznici mogu sasvim slobodno da odlučuju za koje ministarstvo/program će njihove pare biti potrošene. Recimo, kada poslodavac uplaćuje porez na zaradu, pita vas "Kome ćeš da uplatiš porez ovog meseca?". Ili, dođete na kasu u prodavnici i kasirka vas pita, "Kome da prosledim PDV?"

Mislim da bi stvari bile veoma, veoma drugačije.

Na primer, verujem da bi mnogo više para išlo siromašnima. Sada su programi koji su direktno usmereni na siromašne jedva 2% BDP-a. I pored sve priče o tome kako se znatna sredstva u Srbiji usmeravaju ka siromašnima, to prosto nije tačno - u Srbiji postoji samo nekoliko programa koji su eksplicitno usmereni ka siromašnima - MOP, dečiji dodatak i možda još nešto. Svi ostali programi preraspodele nisu means tested. Tako dolazimo u situaciju da jedna osoba, koja ima malu domaću penziju, ali zato ima veliku kanadsku penziju, dobija od grada Beograda "pomoć od 4000 dinara za penzionere sa niskim primanjima", kojom plaća kafu na skijalištu u Švajcarskoj (istinita priča). Slutim da bi "dobrovoljna alokacija plaćenih poreza" znatno veća sredstva usmerila direktno ka siromašnima. Pored siromašnih, čini mi se da bi "profitirali" kultura, nauka i obrazovanje, pošto narod veruje da tim oblastima treba pomoći (makar relativno, u odnosu na druge stvari).

Šta bi se još promenilo? Mislim da bi ovakav sistem doveo do dramatičnog smanjenja subvencija privredi i poljoprivredi. Iako većina građana misli da treba podsticati domaću privredu, izvoz, investicije i poljoprivredu, nisam siguran da bi pre dali pare njima nego "siromašnima" ili "učiteljima". Nisam siguran kako bi policija prošla.

Ali, ono što znam je da bi u takvom sistemu političari koji vode državne organe morali da budu daleko pažljiviji u onome što rade i na šta troše pare, jer bi jedan skandal mogao veoma skupo da ih košta. Upravo zato, ovo nigde i nikada neće biti sprovedeno.

Autonomija

Vojvođansko Izvršno veće je preuzelo (ili će preuzeti ovih dana) većinsko učešće u Metals banci i time je, koliko shvatam, postavljena osnova za formiranje Razvojne banke Vojvodine. To zadovoljstvo će Vojvođane inicijano koštati oko 3,5 milijardi dinara, a troškovi će na dugi rok svakako biti veći (prošle godine je banka, pre uvođenja prinudne uprave, napravila 4 milijarde dinara gubitka).

Nemam ja ništa protiv da Vojvodina, za svoje pare, kupuje banke. Ali, evo da skrenem pažnju na činjenicu da Vojvodina na dugi rok ima ozbiljne probleme, koje ne može da im reši čak ni državna Razvojna banka.

Naime, pre jedno godinu - dve dana, sprovedeno je "Nacionalno testiranje učenika IV razreda osnovne škole". Jedan od nalaza, sa strane 18 glasi:

"...налазимо да су ученици у Београду у просеку остварили из Српског језика 540 поена, а из Математике 520 поена. Ученици у Војводини су у просеку остварили 490 поена из Српског језика и 485 поена из Математике. У централној Србији просечно постигнуће износи 499 поена из Српског језика и 501 из Математике. Разлике у постигнућима по подручјима су статистички значајне и указују да ученици у Београду у просеку бележе већа постигнућа, а ученици у Војводини у просеку бележе нижа постигнућа из оба предмета у односу на национални просек."

Da ne bude da je to zato što nevaljalo Ministarstvo prosvete ulaže malo para u školovanje malih Vojvođana, pre dve godine je urađeno istraživanje (koga izgleda nema na netu, ali ga imam ja na disku, radio ga je Tony Levitas) pod nazivom "The Finance and Management of Primary Education in Serbia: Findings and Recommendations". Jedan od zanimljivijih nalaza je da se u Vojvodini po učeniku trošilo 2006. godine 50.500 dinara, u Centralnoj Srbiji 43.200, a u Beogradu 44.200. To je za mene bilo iznenađenje, jer sam očekivao da se u Centralnoj Srbiji, gde ima preko hiljadu veoma malih škola, prosečan trošak po učeniku bude najveći.

Dakle, po učeniku u Vojvodini se izdvaja skoro 20% više nego u Centralnoj Srbiji, ali je rezultat znatno lošiji. Ja ne znam zašto je to tako, ali mislim da bi Izvršno veće trebalo da pogleda o čemu se radi, umesto što troši vreme i pare na kupovinu banaka.

Zavođenje reda

Svako jutro na posao dolazim autoputem iz pravca Bubanj Potoka i često je gužva već negde od Konjarnika. Sva sreća, postoji zaustavna (u mom društvu poznata i kao "ekspres" traka), pa umesto dve, efektivno postoje tri trake, što prilično ubrzava protok saobraćaja. S vremena na vreme tu je i policija, kažnjavaju one koji idu zaustavnom trakom, ali nije to neka velika prevencija, pošto zaustave možda jednog u sto.

E, od pre neki dan je neko odlučio da konačno zavede red i da u potpunosti spreči korišćenje zaustavne trake tako što su postavili fizičke prepreke. Problem su rešili, niko ne ide zaustavnom trakom, ali je zato opšti haos u one dve trake. Po mojoj proceni, od kada je ovo uvedeno, treba mi makar 5 minuta više vremena da ovuda prođem.

Postavljam pitanje - šta bi bilo da je put privatan? Da li ima ikakve šanse da bi se privatnik odrekao trećine kapaciteta? Naravno da ne. Naime, postoji "alternativni pravac" (izađeš kod plavog mosta i ideš Ustaničkom), što razmišljam da počnem da radim. Da je autoput privatni, cilj vlasnika bi bio da privuče što je moguće više vozila, a ne da nas odbija.

Kako bi mogao da nas privuče? Očigledna opcija je ukidanje zaustavne trake u vreme špica (mislim da bi to moglo, pošto se autoput kroz Beograd i inače ne smatra pravim autoputem jer je u naseljenom mestu, tako da verovatno zaustavna traka i nije obavezna). Druga mogućnost bi bila da izgradi dodatne trake i proširi put svuda gde je to moguće (a moguće je u mnogim delovima). Kao treća opcija, ostaje mu sužavanje traka (recimo, zaustavna traka ostaje ove širine, predviđena je za autobuse i kamione, a od postojeće dve trake "izvlači" tri). Četvrtu opciju koriste američki gradovi (a ima i u Beogradu u Kneza Miloša), a to je da postoje trake čiji se smer menja u zavisnosti od doba dana - ujutru ka gradu, popodne od grada.

Da li je sve ovo moguće ili nije, nije ni toliko bitno. Ono što jeste bitno je da bi privatnik po ceo dan razmišljao o tome kako da ubrza saobraćaj i poboljša uslugu. MUP i gradske vlasti ili uopšte ne razmišljaju o tome, ili rade stvari koje uslugu efektivno pogoršavaju.

Crveno zlato

Sajt B92:

Ministar poljoprivrede Saša Dragin je izjavio da su neke hladnjače spustile dogovorenu otkupnu cenu maline od 130 dinara po kilogramu, pravdajući to lošim kvalitetom ovog voća zbog kiše. On je naveo da je Ministarstvo poslalo inspektore u te hladnjače.

"Inspekcija je poslata da utvrdi da li je to pokušaj da se poljoprivrednicima obori cena ili je nešto drugo posredi", rekao je Dragin...

Zanima me od kada je, i po kom tačno zakonu, pokušaj da prodavcu oboriš prodajnu cenu postao razlog za posetu inspekcije.

Honduras

Živimo u doba neograničene demokratije. Priče o konstitucionalnoj demokratiji, demokratiji ograničenoj vladavinom prava i ustavom su za akademske rasprave i udžbenike. U praksi, demokratija je neograničena.

Pogledajte jučerašnji slučaj Hondurasa. Popularni predsednik je pokušao da za sebe, protivno ustavu, obezbedi još jedan mandat, jer je tako hteo narod. Ali ustavna ograničenja mandata postoje baš zbog toga što je neko popularan, da nije tako ona ne bi ni bila potrebna. Vrhovni sud je odlučio da predsednik Zelaja ne može raspisati referendum o novom mandatu (jer po ustavu to može samo kongres), ali je Zelaja odlučio da ignoriše odluku. Vojska je zapretila da će reagovati ako odluka suda ne bude poštovana, ali je Zelaja onda otpustio načelnika vojske. Sud je odlučio da je i taj otkaz neustavan. Na kraju su generali izvršili puč, uhapsili Zelaju, sproveli odluku vrhovnog suda i sprečili kršenje ustava od strane trenutno popularnog predsednika.

I kakve su svetske reakcije na ovaj slučaj? Svi, SAD, Evropska unija i Ujedinjene nacije su osudili vojni udar! To su naravno uradili i Fidel Kastro i Hugo Čavez, a svetski mejnstrim se u ovome slaže sa njima.

Niko ne voli vojne pučeve. Ali vladavina prava ili demokratija pod ustavom podrazumeva da volja naroda bude ograničena nekim opštim principima slobode i bude podvrgnuta dugoročno stabilnim pravilima igre. Anglosaksonskim i zapadnoevropskim zemljama to danas ide relativno lako. Politička kultura je takva da političari uglavnom poštuju barem ta osnovna pravila igre i bez da ih neko posebno prisiljava na to. Ali u drugim delovima sveta to ne ide glatko. Političari se ne osećaju vezani ni tradicijom, ni kulturom, ni pritiskom medija, civilnog društva i glasača. I zato što se ustavi tamo ne sprovode sami od sebe, iza njih mora da postoji realna pretnja. Tako turska vojska, s vremena na vreme, sasvim opravdano interveniše. Zloglasni Pinoče je uradio nešto slično, jer je Aljende tridesetak puta prekršio ustav pre nego što su generali odlučili da ga sklone. Ali Pinoče se danas jednoglasno osuđuje zbog udara na demokratiju, a Aljendeu se serijsko kršenje ustava oprašta, ako se uopšte ikada i pominje.

Na ovo se može gledati kao ideološki sukob levice i desnice, jer se levim autoritarnim populistima obično oprašta lakše nego konzervativcima. Ali važnija od toga je druga dimenzija i podela na demokratske romantičare i na pristalice vladavine prava. Demokratski romantičari, u koje danas spada ogromna većina političara i javnih intelektualaca, su skloni opravdavanju bilo čega što je po volji većine. Pristalice vladavine prava, kojih je u teoriji mnogo ali u praksi malo, hoće da demokratiju stvarno ograniče pravilima igre.

Pre nego što je, zajedno sa Hillary Clinton, osudio honduraški puč, Barack Obama je mogao da se seti da je 1950-ih predsednik Eisenhower poslao vojne trupe u Arkanzas, da sprovedu odluku Vrhovnog suda o prestanku rasne segregacije. Sud je tako odlučio, odluka se na tadašnjem jugu nije mogla sprovesti sama od sebe i Eisenhower (kojem se ta odluka tadašnjeg ultraliberalnog suda takođe nije sviđala), je shvatio da je ustav ponekad potrebno sprovesti. Da je tada bilo neograničene demokratije, rasna segregacija ne bi prestala. Sada u Hondurasu vojska postupa slično i, doduše mimo predsednika, sprovodi ustav i odluku Vrhovnog suda. Ali retko ko je spreman da to brani i to nam najbolje govori da ustavna demokratija polako gubi bitku i postaje relikt prošlosti. Ostala je samo demokratija.

Angelina ili Dambisa?

U komentaru na jedan od prethodnih postova, Marko je spomenuo Bila Easterlija koji se gorko našalio da kao kritičar ideologije pomoći Africi, nikad neće biti u prilici da putuje na turneje sa Angelinomn Džoli, poput trecimo Džefrija Saksa koji podržava pomoć.

Ali, ima nade i za njega. Nedavno se pojavila knjiga zambijske ekonomistkinje Dambise Mojo, školovane na Oksfordu, "Dead Aid", u kojoj ona potpuno u tradiciji Petera Bauera, Hernanda De Sota i samog Easterlija tvrdi kako strana pomoć uništava mogućnost ekonomskog razvoja u Africi, jer čini vlade neodgovornima, i sprečava razvoj tržišta kapitala i privatnih vlasničkih prava, što su ključni uslovi za ekonomski razvoj (ovde je njen intervju sa Charlijem Roseom, a ovde još jedan).

Stoga, ja bih rekao da sitaucija za Easterlija ni izdaleka nije tako beznadežna. Možda, kao skeptik u pogledu pomoći, ne može da ide na safarije sa Angelinom Džoli, ali svakako može da se druži sa Dambisom Mojo po raznim desničarskim konferencijama u Americi, što je barem s moje tačke gledišta, u svakom pogledu mnogo privlačnija alternativa.

Finansijska i ekonomska kriza

Komentator pita da li je pravilnije sadašnju krizu zvati "ekonomska" umesto "finansijska". Finansijska se lako rešava infuzijom dodatnog kapitala, dok ekonomska mora da se preleži.

Slažem se da je ova kriza sada definitivno ekonomska, a pitanje je koliko je ona uopšte i bila samo finansijska. Čak i na njenom vrhu, u vreme američkog navodnog kreditnog kraha, podaci su pokazivali da je, osim za nekoliko najvećih i najvidljivijih banaka, kreditna aktivnost bila nepromenjena. Drugo, verovatno je da i kod najvećih banaka ključni problem nije bila likvidnost nego nepoverenje u kreditnom sistemu. Mnoge od njih su imale keš, onda su dobile dodatni keš od države i Feda, ali ga i dalje nisu pustale u opticaj nego sedele na njemu, iz straha da ne pozajme onome ko uopšte ne može da ga vrati. Država je pumpala likvidnost, ali likvidnost samo po sebi nije bila srž problema.

A onda je na scenu stupila režimska neizvesnost i kriza je od kratkotrajne finansijske, preko ekonomske, postala političko-ekonomska. Režimska neizvesnost je situacija u kojoj niko ne zna šta će vlast sledeće da uradi. To je glavni razlog zašto je finansijska kriza iz 1929. pretvorena u veliku depresiju koja je trajala sve do 1945. Obama je još kao predsednički kandidat najavljivao velike regulatorne promene i sigurno je da će do velikog porasta finansijske i druge regulacije uskoro doći. Kada se tome dodaju enormni porast državne potrošnje i javnog duga, izvesno uvođenje socijalizovanog zdravstva i velike ekološke regulative, pa sve do antibiznis retorike, kulta ličnosti i kvazifašističkih inicijativa, optimalna reakcija investitora je čekanje i gledanje. To je bilo jasno po kretanju berze od oktobra prošle do januara ove godine. Iako se finansijski sektor polako oporavljao, berza je padala jer je postajalo sve jasnije da dolazeći politički režim neće stvoriti dobru poslovnu klimu. I tako je sve do danas.

Zato ja nemam mnogo poverenja u ocene da kriza prolazi krajem ove ili početkom sledeće godine. Čini mi se da su one zasnovane na ekstrapolaciji istorijskih podataka (jer recesije otprilike traju toliko), a ne na analizi mogućih racionalnih reakcija investitora na režimske promene. Kriza može da traje mnogo duže, upravo zbog režimske reakcije. Berzanski slom je bio sličan i 1929. i 1987., pa je posle jednog usledila petnaestogodišnja depresija, dok su posle drugog poslovni ljudi otresli prašinu i nastavili. Reagan na sreću nije "reagovao" na krizu, kao što Huver i Ruzvelt jesu. Kraj svetske krize ne zavisi samo od američkog nego i od evropskih i drugih režima. Evropa je stagnantna već decenijama ali je na ovu krizu reagovala dosta blaže, što je dobro. Azijske zemlje, koliko znam, nisu ni reagovale, tako da će tamo oporavak najbrži.

Porodične priče

Ako nešto mrzim u američkoj politici, to je opsesija porodičnim životom političara. Političari paradiraju decom i ženama kao da mi ostali imamo nešto od toga što su ovi požrtvovani očevi ili dobri ljubavnici. Ali, to je još i dobro u poredjenju se publicitetom koju dobijaju razni politički irelevantni skandali. Kad tu krenu mučna javna priznanja i kajanja, a sve to kao deo "ozbiljnih" političkih programa i emisija, stvar postaje ne samo krajnje neprijatna nego i potpuno apsurdna.

Jer, iz toga kakav je neko prema svojoj ženi i deci, sledi vrlo malo o tome da li će da štampa pare ili započne rat, da ne pominjem opštiji smer koji će dati političkim kretanjima. I ne pričam samo o pojedinačnim slučajevima kao što su Obama, Milošević ili Klaus. Postoji i duga tradicija psiholoških istraživanja koja pokazuje da je ljudski karakter vezan za situaciju, i da privrženost konvencionalnim normana u jednoj situaciji ima malo veze sa privrženošću odgovarajućim normama u nekoj drugoj.

Elem, najnovija žrtva tog američkog puritanizma je guverner Južne Karoline Mark Sanford. On je prvo bio potpuno ispario na par dana, pa je izmislio da je bio na planinarenju, dok se na kraju nije ispostavilo da je svratio do Argentine gde je imao ljubavnicu. Naravno, sad je politički mrtav, možda zauvek. Cela stvar je posebno frustrirajuća jer je ovo bio jedan od doslednijih small-government konzervativaca i boljih potencijalnih kandidata za republikansku nominaciju 2012.

Sedam puta veće marže

Premijer je juče u Njujorku izjavio da su marže banaka u Srbiji sedam puta veće nego u nekim drugim zemljama, što po njemu nije opravdano, budući da rizik zemlje nije toliko veći.

Jedna od međunarodnih institucija, OECD, rangira zemlje po nivou rizika. Sudbina se poigrala, tako da je rizik Srbije baš 7, a rizik Austrije, Italije i većine razvijenih EU zemalja (gde su uglavnom centrale ovdašnjih banaka) je 0. Ono što je zaista zabrinjavajuće je da Srbija ni 9 godina posle svrgavanja Miloševića sa vlasti nije uspela da popravi svoj OECD rejting. U isto vreme, rejting Albanije i Crne Gore je 6, Hrvatske i Makedonije 5, a Slovenije 0. Jedino Bosna uz Srbiju ima rejting 7.

Neko može da prigovori da je OECD politička organizacija i da je njihov rejting pod uticajem političkih faktora. To je verovatno tačno, pa hajde da vidimo kako rizik u Srbiji percipiraju privatne rejting kuće. S&P nas drži na BB- već duže vremena, Slovenija ima AA rejting, Hrvatska BBB, Makedonija je na BB-, a Bosna i Crna Gora nemaju rejting. Zemlje EU (u kojima su marže navodno 7 puta manje nego u Srbiji) imaju rejting A+ (Italija), AAA (Austrija) i A- (Grčka). Slična je stvar i kod Fitcha.

Dakle, teško je tvrditi da su marže koje zaračunavaju banke nerazumno visoke. Da su visoke, jesu, ali tako Srbiju percipiraju vodeći svetski investitori. Mi možemo da se ljutimo, da pričamo kako to nije fer, a možemo i da nešto uradimo da tu percepciju promenimo.

Sovjetski Savez

Vladimir Putin, ruski premijer, priredio je nenajavljenu posetu moskovskom supermarketu, nalažući zapanjenim šefovima da snize cene. ...Šetajući između rafova sa glavnim menadžerima kompanije i proizvođačima hrane, Putin je upitao zašto su maloprodajne cene hrane često mnogo veće od cena proizvođača. „Zašto vaše kobasice koštaju 240 rubalja (7,5 dolara)? Je l’ to normalno?“, pitao je Putin. ... „Preskupo“, rekao je Putin. ... „Sutra ćemo sniziti cenu“, obećao je Kobaladze.

Još u Blicu.

Država i nauka

Marko i Slaviša su svakako u pravu u poslednja dva posta: ne postoje nikakvi dokazi da državno finansiranje nauke vodi dugoročno pozitivnim konsekvencama po čitavo društvo. Argumenti za suprotnu tezu se po mom sudu temelje na klasičnom primeru Bastijine teoreme - beneficijeri državnog finansiranja i pozitivne posledice istog se vide, troškovi ne, jer se alternative nikada neće ni pojaviti.

No, ja mislim da je stvar s državnim finansiranjem nauke još gora od ovoga. Državno finansiranje ne samo da usmerava taj razvoj u smeru koji sama država odabere, ono pozitivno i sistematski šteti razvoju nauke. Uvek kad država finansira nauku, ona učestvuje u definisanju i promovisanju ciljeva istraživanja, u odabiru vrste ili podvrste nauke koje će biti finansirane, i grupa i paradigmi unutar svake discipline koje će dobiti pare. Sa državom kao glavnim finansijerom, ogroman broj naučnika postaju lobisti a ne naučnici (ograničen kolač za neograničeno mnogo ambicija), i politizacija je neminovna. Unutar naučnih ustanova, instituta, univerziteta itd. veći je broj ljudi koji rade ne koncipiranju "projekata" i lobiranju vlade za pare, nego što se bavi samom naukom. Ako žele da budu cenjeni, promovisani, ili da uopšte dobiju pare, naučnici moraju da se bave onim što političari žele i očekuju, na način i sa rezultatima koje političari i javnost žele i očekuju.

Najbolji primer toga su klimatolologija i klimatsko modeliranje. Istraživanja koja su ranijih decenija dovela do prodora u svemiru i do razvoja novih oružja i oblika energije stvorila su moćnu armiju inženjera, fizičara i komjuterskih eksperata, koji su sa krajem Hladnog rata, sumraka svemirske i trke u naoružanju počeli da gube prestiž i pare. Oni su se krajem 1980-ih preorijentisali na globalno zagrevanje kao "defining challenge", kao opasnost od koje oni upotrebom svojih znanja treba da štite svet. Ista znanja i tehnike rada koje su koristili ranije sada su samo prilagodili - upotreba moćnih kompjuterskih modela i tehnologija razvijena za potrebe svemisrkog istraživanja i ratovanja sa Rusima sada je zamenjena upotrebom za prognoziranje klime. U skladu sa Drugim Rotbardovim zakonom ("nobody quits") samo su zamenili opasnost od koje spasavaju svet. Umesto mantre "platite nas, ili ćete umreti", lanisrali su mantru "platite nas ili ćete se skuvati". Milijarde i milijarde dolara se godišnje ulažu u kompjuterske modele klime, ali ne i u klimatološka proučavanja u užem smislu. Za vreme Buša starijeg izdvajanja za klimatologiju i povezane nauke su bila nekoliko stotina miliona. Danas su 7 milijardi godišnje! Ja sam ovde istraživao ono što sam nazvao eko-industrijskim kompleksom, koalicijom koja održava globalno zagrevanje kao "problem", i naučnici u njemu igraju istaknutu ulogu.

Što je posebno opasno, ovakav položaj nauke nije samo ekonomski štetan, on je velika opasnost po samu nauku, jer stimuliše konformizam, političku korektnost i saglašavanje sa javnim mnenjem i političarima kao kriterijum naučnog doprinosa. Da bi u klimatologiji postao neko, moraš da propovedaš IPCC priču o klimatskom smaku sveta, jer ćeš u suprtonom biti marginalizovan, ili će ti čak biti onemogućeno da se baviš naukom. Ogroman broj lobija, ušančenih interesa i pojedinaca parazitira na "problemu" globalnog zagrevanja, i što je neko pitanje veći "challenge" to više rastu pritisci da se ono nikad ne reši. Zato naučnici dobijaju pare za razvoj sve savremenijih kompjuterskih modela, čija osnova je vrlo primitivna fizička reprezentacija klime koja suštinski nije odmakla ništa od onog što je bilo poznato 1950 godine. Zato proučavanje prirodne klimatske varijabilnosti i načina na koje klimatski sistem zaista funkcioniše nije potrebno, jer nikoga više ne zanima da to zna, ni naučnike, ni političare. ako naučnici poljujaju uverenje političara i javnosti da je lgobalno zagrevanje opasna stvar, nestaće motivacija da se nastavi sa finansiranjem. Odličan pregled stanja u klimatologiji daje Richard Lindzen, jedan od vodećih svetskih klimatologa, u svom sledećem tekstu. Njegov zaključak je tačno da klimatololgija nije dizajnirana da reši problem, nego da ga veštački što duže održi.

Nauka može da napreduje samo ako naučnici znaju da politizacijom i intelektualnom korupcijom neće napredovati i postajati bogatiji i cenjeniji. A to će biti slučaj samo kad država ne bude finansirala nauku ovako kao sada. Što je neka oblast nauke više "potpomognuta" državnom asistencijom i što se više smatra "strateškom", to podsticaji za nova otkrića i napredak zapravo slabe, a rastu za konformizam i poplavu mediokritetstva.

Zasluge

U Nemačkoj, kada postanete punoletni odgovorate na pitanje pristajete li da u slučaju prerane smrti budete donator organa. U Francuskoj ste automatski upisani u donatore, a pitaju vas hoćete li da istupite iz sistema i ne budete donator. Rezultat je da u Nemačkoj 12% ljudi spada u donatore, dok je u Francuskoj udeo čak 99%. Objašnjenje ovakvih fenomena je u snazi defaulta. Ljudi su skolniji da prihvate default, normalnu, etabliranu opciju, umesto da razmišljaju o alternativi.

Kada ovih dana raspravljamo o finansiranju nauke čini mi se da je deo problema u postojanju defaulta u delu javnosti. Još uvek u javnoj debati, ovde ili na drugim mestima, nisam čuo dobro objašnjenje zašto je državno finansiranje nauke neophodno. Glavni argument izgleda da je to što je država uvek finansirala nauku, pa je kod ljudi stvoren utisak da jednostavno to tako treba. Taj problem postoji kod mnogih stvari, ne samo nauke -- vlada ne kreira budžet na praznom listu papira nego na prošlogodišnjem budžetu, čemu onda samo dodaje ili oduzima. Ali kod nauke je to shvatanje posebno uvreženo. Zbog toga naučnici i pristalice državne nauke ne samo da traže državne fondove, nego budu uvređeni ako ime neko te tuđe fondove negira. Moj je utisak da se ne radi samo o rent-seekerima, nego o ljudima koji duboko veruju da su ti fondovi potpuno zasluženi. Ako pogledate peticiju iz Petnice vidite da su oni "revoltirani" "olakim odnosom" vlade, koja prema njima postupa "neprincipijelno i neodgovorno".

Ako se pak oslobodite defaulta i krenete od nule, argumenti za državno finansiranje bilo kakve nauke su vrlo slabi. Već sam po komentarima kod prethodnih postova pisao kako je moralni argument posebno naopak. Davati dodatna sredstva najtalentovanijima i najpametnijima, dakle najpovlašćenijima među nama, je nepravedno po bilo kojem moralnom kodu koji izaberete -- hrišćanskom, islamskom, Marksovom, Nozikovom, Rolsovom. Dakle moralni argument je lako eliminisati bez obzira na ideologiju. Niko ne zagovara preraspodelu prema najprivilegovanijima.

Ostaje utilitarni argument, a to je da razvoj nauke donosi napredak koji se preliva na sve nas, pa smo na kraju svi dobitnici. Pošto je ta dobit navodno toliko velika, uzimanje od radnika i davanje naučnicima je opravdano, jer na kraju, za nekoliko godina, i sami radnici od toga profitiraju. Za taj argument, međutim, nema dobre empirijske podrške. Nema podrške čak ni u naučno najrazvijenijim zemljama sveta kod kojih načelno ima šanse za tako nešto, a gotovo sigurno to nije slučaj van njih, gde je doprinos nauke dosta skroman. Recimo Bill Easterly u Elusive Quest for Growth pokazuje kako porast ulaganja u nauku nije doneo nikakve rezultate i citira veliki broj dodatnih studija o tome.

Razlog za izostanak ekonomskog efekta nauke je to što je veza između državnog izdvajanja za nauku na jednom kraju i ekonomskog rasta na drugom kraju veoma posredna. Od svog naučnog izdvajanja države, samo jedan mali deo je efikasan -- svako ko je imao dodir sa državnim fondovima to zna. Od tog dela, samo jedan je povezan sa nekakvim ekonomskim rastom. Ekonomski rast jeste jednim delom posledica tehnološkog progresa, ali ne nužno progresa podsticanog od strane države (videti prethodni Markov post). Točkići za kofere su privatni i gotovo besplatni izum, dok su cipele koje rastu rezultat višegodišnjih donacija državnim institutima. Dalje, od tehnološkog progresa je za ekonomski rast mnogo važniji institucionalni kontekst. Rast je posledica pre svega razmene, a u delu u kojem jeste posledica inovacija, važniji od samih tehnoloških inovacija je sistem podsticaja (videti ovaj moj post). Sve u svemu, nema dokaza o neto ekonomskoj isplativosti ulaganja u nauku. A u manje razvijenim zemljama, neto efekat je gotovo sigurno negativan.

Odakle onda naučnicima ideja da zaslužuju jedan deo rudareve plate? I ne samo naučnicima nego velikoj većini ljudi koja misli da naučnici zaslužuju nešto više od onog što mogu da zarade. Ja mogu jedino da mislim da se prosto radi o defaultu. Pošto je nauka dugo vremena sponzorisana, to je počelo da se tretira kao njihovo stečeno pravo, dok se na nesponzorisanje onda gleda kao na ukidanje postojećeg prava. Otuda ogorčene reakcije ljudi iz Petnice i svih ostalih. Jer ja mislim da oni ne traže svesno privilegiju, već što je mnogo gore, ozbiljno misle da zaslužuju državne donacije. Zbog toga je država neodgovorna, neoliberali ispadoše zli i pokvareni, ali ja mislim da se jedino radi o iluziji zasluge koja je posledica postojećeg dobro etabliranog sistema finansiranja.

Nauka, inovacije i patenti

Povela se velika rasprava o Željkinom postu vezano za prestanak finansiranja Petnice. Ja ovu raspravu pre svega razumem kao raspravu na temu bitnosti nauke i uloge države u svemu tome.

Tehnološki razvoj je dominantna komponenta ekonomskog razvoja. Mi danas živimo daleko bolje od naših predaka upravo zbog razvoja nauke, počev od mobilnih telefona i Interneta, preko jeftinih klima uređaja, do efikasnijih lekova. Sve je to rezultat inovacija, koje su često, ali ne uvek, zasnovane na nekim naučnim saznanjima. Kao primer sjajne inovacije koja nije zasnovana na visokoj nauci navodim točkiće na koferima, koji su se pojavili relativno skoro i znatno olakšali život putnicima.

Dakle, mislim da nikome nije sporna konstatacija da su nauka i inovacije veoma bitne.

Da li je to dovoljno da opravda državno finansiranje? Ja mislim da nije, ali ostavljam mogućnost da je možda opravdano državno finansiranje nekih naučnih istraživanja koja se ne mogu, ili se mogu jako teško, komercijalizovati. Na primer, istorija ili astronomija.

Ali, rasprava najčešće ne ide u tom smeru (da se tvrdi da država treba da finansira stvari koje se ne mogu komercijalizovati), već se tvrdi da država upravo treba da finansira stvari koje se kasnije mogu komercijalizovati, odnosno da država treba da "podstiče tehnološki razvoj". Kao klasični primeri, najčešće se navode američki svemirski program iz koga je proisteklo mnogo korisnih inovacija, kao i činjenica da je Internet nastao kao rezultat razvoja američkog vojnog IT sistema. Međutim, nije u tome poenta. Niko ne spori da državna ulaganja mogu da dovedu do korisnih inovacija. Pravo pitanje je da li ta ulaganja dovode do većeg broja korisnih inovacija, nego da su ta sredstva potrošena na tržištu.

Na primer, teško je odgovoriti na pitanje kako je SSSR, pojam socijalističke privrede, uspeo da pošalje čoveka u svemir pre Amerikanaca. Iako je teško odgovoriti, nije nemoguće odgovoriti - ako uložiš dovoljno para, ljudi i vremena u nešto, uglavnom možeš da rešiš problem.

Ali, mislim da lekcija treba da bude nešto drugo - ako država finansira naučna istraživanja, onda će se raditi na onome što je bitno državi, a ne građanima. Konkretno, radiće se na razvoju oružja, a ne na razvoju automobila i veš mašina. Zato je SSSR pravio sjajne rakete, ali katastrofalne automobile. A prosečnom građaninu je bitnije da ima kvalitetan i jeftin auto, nego da vojska raspolaže najsavremenijim protivtenkovskim oružjem. Dakle, da nije bilo državnog ulaganja u nauku, možda danas ne bi smo imali Internet, ali sasvim sigurno ne bi smo imali ni atomske bombe. Neto efekat je veoma teško izmeriti (naravno, ako verujete da je postojanje atomskih bombi sprečilo III Svetski rat, onda je problem druge vrste).

Gde su tu patenti (monopoli na korišćenje neke inovacije)? Suština je da su kroz sistem patenata već zaštićene mnoge inovacije. Da su inovacije čisto javno dobro, imalo bi smisla "posebno ih podsticati" (finansirati) iz budžeta. Međutim, zbog režima patenata, inovacije nisu javno dobro, jer ne možeš da ih prosto preuzmeš od nekoga, već moraš da mu platiš da tu inovaciju koristiš, ako ju je on zaštitio patentom. Koristi od komercijalne inovacije (onih inovacija koje imaju efekta na tehnološki razvoj) su tako internalizovane i argument da inovacija proizvodi pozitivan eksterni efekat je besmisleno koristiti. Dakle, ili ćemo imati patente i prepustiti tehnološki razvoj privatnom sektoru, ili ćemo da plaćamo naučna istraživanja iz budžeta, ali da inovacije postanu javno dobro, kroz ukidanje patenata.

U najvećem broju zemalja postoje oba sistema - i patenti i državne subvencije. Tako dolazimo do situacije koja je veoma česta u američkoj farmaceutskoj industriji - na nekom univerzitetu se razvije aktivna komponenta upotrebom sredstava koje dobiju od NIH-a (države), ali pravo na patent nema država, već se patent proda nekoj firmi. Tako građani dva puta plate istu stvar - prvo kroz poreze, a kasnije kroz monopolsku rentu koju ostvaruje farmaceutska kompanija.

Ciljne funkcije

Pitanje koje je ostalo nedorečeno je da li su baš svi motivisani samo time da se nakradu za tri generacije pre i tri generacije posle kada se dokopaju javnog položaja? Tvrditi da svi bez rezerve žele pozamašnu novčanu satisfakciju je jednako besmislena, baš kao i tvrdnja da sve javne birokrate rade u javnom interesu.

Poenta je da se ne lože svi na istu stvar i da je moguće da su slava, moć, ulazak u istoriju ili isterivanje svojih ideoloških kompleksa podjednako dobri motivatori. Ne čuh da se Mart Lar nakrao, da Klaus ima bankovne račune u ofšor zonama, da je Regan ojadio neki fond i slično. Ovo ne važi samo za liberale, nego i za manje-više sve ideologije. Međutim, obrni-okreni nekakava satisfakcija mora da se ponudi koaliciji koja stoji iza lidera.

Reci hvala!

Odmah da kažem, da sam neka vlast, u ludilu ne bih ukidala Petnicu. Naprotiv, radije bih pustila da nema struje ili hitne pomoći, nego da Petnici kasni isplata. Možda bih čak inicirala osnivanje dodatnih naučnih i umetničkih kolonija, novih nagrada za dobre đake i lidere, doživotnih stipendija za talentovanu decu itd.

Ali, čisto akademske rasprave radi, zanima me, koju to tačno društvenu korist donosi Petnica?

Čitam ove komentare ovde i to mi i dalje nije jasno. Razvija ljubav prema nauci? Za širu populaciju to niko ni ne tvrdi. A kod malog segmenta koji za to ima predispozicije, to ima i plus i minus - ljudi se zainteresuju za dlake na nozi vinske mušice da bi tek posle mnogo mukotrpnog učenja i izgubljenih godina ustanovili da to znanje nikome nije potrebno i da oni nikad neće dobiti posao svojih profesora. Uostalom, i sami komentatori primećuju da naučnici Srbiji nisu potrebni. Ono što gube iz vida je da su i drugim zemljama potrebni mnogo manje nego što se misli.

Onda ide priča o tome kako se tamo rade divni eksperimenti i kako su silni polaznici tamo mnogo naučili. Recimo da je to tačno (mada bih volela da čujem neki dokaz koji je jači od nostalgičnih svedočenja), ali zar dodatno znanje nije potrebnije raznim neznalicama i ponavljačima, nego vukovcima i olimpijcima? Mesec dana intenzivnog rada može dete da opismeni. Zar to nije veća društvena korist nego inkrementalni skok u znanju pobednika takmičenja iz biologije koji može da detektuje pet ljudi u Srbiji?

Pominje se i to da, eto, samo kad bi Petnica redovnije dobijala pare, učenici ne bi tukli nastavnike i svi bismo postali marljivi i vaspitani, valjda po uzoru na svoje idole iz Petnice. Ali, zar sama činjenica da preko 20 godina postojanja Petnice nije iskorenilo loše navike u startu ne demantuje tu teoriju? Ako je Petnica toliko korisna i bitna, zašto je onda situacija tako loša, kako svi tvrde?

Ja sam inače, tokom svojih gimnazijskih dana, bila jedno dvaput u Petnici. Bilo mi je ok, ali ne mislim da je to bitno uticalo na moj život; staviše, ne sećam se da sam tamo naučila bilo šta od čega danas imam koristi. A to je bilo pre Interneta i časopisa i stranih knjiga i udžbenika na svakom koraku. Zar značaj Petnice, sad kad je još mnogo lakše naći kvalitetne informacije i povezati se sa sebi sličnima, ne bi trebalo da bude sve manji?

Pare koje se odvajaju za Petnicu su prilično male i to samo po sebi nije neka šteta. Ono što mi smeta je što ove privilegije ne da ne prati elementarna zahvalnost, još manje svest o tome da one nisu zaslužene pa možda ni opravdane - ne, njihov izostanak se tretira kao nacionalna sramota i šamar u lice svim mislećim građanima. Iskreno se nadam da sama Petnica makar ne pothranjuje ovu iritantnu veru u sopstveni značaj.

Kako sprečiti napade na nastavnike?

Mislim da je jedini razlog zašto učenici mrze neke nastavnike toliko da su spremni da ih fizički napadnu činjenica da smatraju da nastavnik nije fer. Mislim, sigurno svako od nas može da se seti nekog nastavnika koji je otvoreno pokazivao, ako ne baš mržnju, ono prezir prema nekim učenicima.

Ja sam, na primer, imao profesorku istorije u gimnaziji koja je prilično otvoreno više volela dečake. Nije tu bilo ničeg neprimerenog, žena je imala 60 godina, ali je takvo njeno ponašanje bilo očigledno svima. Ako ja nešto ne znam, onda se nasmeje i postavi mi drugo pitanje, a ako neka devojka nešto ne zna, bude "Sedi, jedan." I to je, ne moram da napominjem, bilo veoma frustrirajuće za mnoge devojke. Nijedna nije došla dotle da je fizički napadne, ali je i to moglo da se desi.

Dakle, koje je rešenje? Pa, ako je ovo što sam naveo pravi problem (a možda i nije), onda je rešenje relativno jednostavno. Umesto usmenog ispitivanja, gde profesor ima ogromnu diskreciju pri izboru pitanja, a do izražaja dolazi i subjektivnost pri ocenjivanju onoga što učenik (student) kaže, treba preći isključivo na pisano testiranje, koje može da obuhvati i par dužih odgovora (eseja), ako je baš nužno.

Kada je sve crno na belo, postoji jasan i objektivan dokaz i tu nema ljutnje.

Kraj teokratije?

Za mene je najveća misterija kod Irana zašto su mule uopšte pokrale izbore. Izbori u Iranu počinju tako što mule određuju ko uopšte može da bude kandidat. Svako ko odstupa od zvanične linije je već preliminarno eliminisan. Što kaže Tom Friedman, izbori u Iranu su između tamno crne i svetlo crne boje.

Zašto, kad su već dopustili Musaviju da se kandiduje, ga onda nisu pustili da pobedi? I pre Ahmadinedžada je liberalni Hatami, verovatno liberalniji od Musavija, bio predsednik u dva mandata, pa vlast mula nije uzdrmana. Štaviše, posle toga je Ahmadinedžad opet pobedio liberalnijeg Rafsandžanija. Siguran sam da sada i sami sebe pitaju zašto nisu pustili Musavija da pobedi.

Sada je već kasno za to, jer su slogani protesta od "hoću svoj glas" evoluirali u "smrt Ajatolahu!" Kad je led jednom probijen, nije isključeno da revolucija sada ode do samog kraja. Ne do pobede Musavija nego do potpunog svrgavanja režima.

Krugman, update

Imali smo ovde post o tome kako je nobelovac Krugman 2001 izjavio da u cilju prevazilaženja recesije treba podstaći bum u izgradnji kuća, sniženjem kamatnih stopa.

Međutim, ispostavilo da se da ta izjava nije jedina te vrste. U ovom postu na blogu Mises instituta imate zanimljiv pregled njegovih raznih izjava i članaka iz 2001 i 2002 gde preporučuje, zahteva a ne jednom mestu i direktno moli (!) Greenspana da snizi još malo kamatnu stopu da bi podstakao "housing bubble"! Potpuno smehotresno.

P.S. Evo ima pregled situacije sa Krugmanom na NSPM. Hvala citaocu Vojvodi na podsecanju

Regulatorni rizik

Često se politički rizik navodi kao jedan od ključnih problema Srbije. Navodno, investitori nisu sigurni u kom pravcu će Srbija da ide, pa ih to odvraća od ulaganja. Ta priča ima smisla, ali mislim da pravi rizik nije politički, već pre regulatorni. Dakle, nije da se investitori plaše rata, već ne znaju kakvu će politiku vlada da vodi.

Upravo ovih dana, pošto razmišljam o kupovini novog automobila, imam i ja taj problem. Jednostavno, ne znam kakvu će politiku akciza da vodi vlada u narednih 5-6 godina, da li će dizel i dalje da bude jeftiniji od benzina, ili neće.

Sa drugim detetom na putu (takoreći na pragu), Seat Ibiza mi postaje mala, moram da kupim veći auto, sa većim gepekom. Dakle, treba mi relativno veliki auto, koji malo troši (jer puno vozim, više od 30.000 km godišnje). Jedino pitanje na koje nemam odgovor je - dizelaš ili benzinac. Razmišljam o Hyundai-u i30cw, pa sve informacije koje su mi potrebne za izračunavanje odgovora na to pitanje imam: potrošnja na 100km, koliko godišnje prelazim, za koliko je dizelaš skuplji, jedino ne znam akciznu politiku vlade u narednim godinama.

Ono što mi moj model u Excelu kaže je da, ako planiram da vozim 30.000 km godišnje, dizelaš mi se više isplati čak i ako dizel bude skuplji od benzina i 20% (jer dizelaš dosta manje troši). Ali, ako planirate da vozite manje (recimo 10.000 km godišnje), onda odgovor na pitanje da li treba kupiti benzinca ili dizelaša zavisi praktično isključivo od buduće akcizne politike.

Poenta ovog posta nije u tome koji ću auto ja da kupim, već u tome koliko je teško donositi čak i relativno male odluke ako ne znate šta će vlada da radi. Stavite se sada u poziciju neke pivare kojoj iz čista mira povećaju naknadu za vodu za 7000%, pa će vam biti jasnije zašto stranih investicija ima relativno malo.

Za razliku od većine ostalih blogera ovde, ja ipak vidim neki smisao u državnim strategijama, jer iz njih makar možete da naslutite kakvu će politiku vlada da vodi u nekoj oblasti. Ja bih voleo kada bi postojala Strategija akciza na gorivo. Svakako ne bih verovao u sve što u njoj piše, ali bi i to bilo bolje od potpune neizvesnosti.

Zaštita košta

Piše Press:

Gorivo u Bosni, na primer, već sada košta oko 30 dinara manje nego u Srbiji. Nemanja Šutonja iz „AVIA Petrobarta" objašnjava da je to zbog slobodnog uvoza derivata koji postoji u ovoj državi.

- Bosanci imaju slobodan uvoz i ne štite svoju naftnu industriju. Kod njih ne može da uđe gorivo koje je ispod evropskog kvaliteta, a zbog otvorenih granica imaju najjeftinije gorivo u regionu. U Srbiji možemo da uvozimo samo evrodizel. A koliko bi gorivo ovde bilo jeftinije govori i primer da na litru evrodizela zaradimo 17 dinara, dok na litru benzina jedva pet. To je zato što benzin moramo da naplaćujemo prema uredbi koju je država propisala i ne možemo slobodno da ga uvozimo. Kad bismo mogli, sigurno je da bi cene bile mnogo niže - objašnjava Šutonja.

Zelena revolucija

Ako pratite situaciju u Iranu na ovom blogu imate odlične i pravovremene informacije.

Dobrovoljna licenca

Velimir Ćurguz Kazimir predlaže da novinarska udruženja počnu da licenciraju novinare:

Onog časa kada se neki novinar ogluši o profesiju on bi izgubio licencu, što ne znači da on gubi pravo da piše već gubi pravo na tzv. kolektivni ugovor koji mu garantuje određene prinadležnosti. Ovim bi mnogo toga bilo rešeno – ako želite da pišete za bedne pare, da budete iskorišćeni, uradićete to bez licence, a ako želite da budete novinar sa određenim dignitetom i standardom, imaćete licencu i vodićete računa o tome da je opravdate

Ovakve vrste dobrovoljnih (u smislu da ti nedostatak licence ne brani da se nečime baviš) licenci imaju smisla. Nisam siguran da će značajno popraviti stanje u domaćem novinarstvu, ali nije loše za početak.

Glupost dana

Izgleda da dok ne dođe inspiracija za malo jače teme ne bi bilo loše i da se posvetim laganijim stvarima. Trudiću se da od danas imam rubliku Glupost dana, iako je konkurencija žestoka tako da nije lako odabrati pobednike.

Ministar Saša Dragin, inače poznat i po povremenim visprenim i pametnim izjavama danas je laureat za glupost dana.

Izjava da PKB treba da ostane u državnom vlasništvu jer je to opšti interes je sama po sebi dovoljna - demagogija, čak i bez malo truda da se izrekne nešto što nije prazna i notorna neistina.

Mala razrada gorenje rečenice je još besmislenija jer ministar kaže da je u ovom vremenu ekonomske krize bitno da država zadrži deo mogućnosti za snabdevanje građana najvažnijim poljoprivrednim proizvodima i zato smo vrlo blizu odluke da ostavimo PKB kao jedino državno preduzeće u ovoj oblasti. Svi znamo da je državno vlasništvo najbolji put da se ovaj gore pomenuti cilj, kakogod bio fluidan, nikada ne ostvari. A ne vidim da nam preti glad.

U duhu mešanja baba i žaba ministar kazuje da će posle krize ipak biti moguće prodati PKB, ali nakon restrukturiranja. Da je država efikasan vlasnik, onda ne bi bilo potrebe za restrukturiranjem. Kako nije, evidentno je da će restrukturiranje bolje obaviti privatni vlasnik.

Naravno u duhu socijalno-demagoške vlade ministar kaže da će ovako da zaštiti interese radnika, mada nije jasno u čemu se ta zaštita ogleda, osim ako ne misli na zadržavanje viška radne snage i prevaljivanje tih troškova, ili na teret kapitala firme, ili na teret svih građana.

Iz poslednjeg pasusa izbija malo iskrenosti, ali opet uz mnogo demagogije. Ministar se plaši da bi budući vlasnik mogao da odluči da se bavi nečim što nije poljoprivreda. Ako budući vlasnik odluči da promeni delatnost to je znak da je prethodna namena zemljišta pogrešna i ekonomski neefikasna. Poljoprivreda je po pravilu najmanje produktivan način korišćenja zemlje, što govori da je cena hektara poljoprivredne zemlje ponekad jednaka ceni metra kvadratnog građevinskog zemljišta.

Jadac je u tome da nam urbano planiranje škripi i da niko nije siguran u to kako se i kada se vrši prenamena upotrebe zemljišta. A da je prenamena neophodna u mnogim slučajevima u to nema sumnje.

John Stossel ima blog!

Ovde. Za sada obećava.

John Stossel je inače jedan od vodećih američkih TV novinara i jedan od retkih libertarijanaca među njima.

Efekti fiskalnog stimulusa

Ovde.

Plen

Aleksandar Vučić kaže u intervjuu za Politiku:

А да ли бисте пристали на то да мањински подржите ДС у једној општини, а они вас у другој?

Нисмо о томе ни разговарали ни размишљали. То је немогуће због људи на терену и био би то шамар свим нашим људима. Победили смо у обе општине и не можемо да кажемо људима да ћемо у једној општини да узмемо све, а у другој неће добити ништа.

Bezbednost hrane

Malo ljudi u Srbiji zna koliko je komplikovano i skupo uvesti hranu u Srbiju. Prvo, za kontrolu uvoza su, pored Uprave carina, zadužene još i sanitarna, fitosanitarna i vererinarska inspekcija. Sanitarna (koja je u okviru Ministarstva zdravlja) kontroliše zdravstvenu ispravnost hrane, ali i drugih proizvoda (recimo dezodoransa, igrački i slično), fitosanitarna kontroliše da li uvozna roba predstavlja opasnost po domaći biljni svet, a veterinarska "pazi" da se ne uvezu proizvodi opasni za domaći životninjski svet.

U praksi u Srbiji postoji nekoliko ozbiljnih problema sa celim sistemom.

Prvo i osnovno, kontrola se ne vrši na osnovu procene rizika. Poenta je da ne treba svaka pojedinačna pošiljka da se kontroliše, već da roba iz potencijalno rizičnijih zemalja treba da se kontroliše češće. Na primer, ako iz Italije svake nedelje poslednjih 5 godina stiže kamion sa testeninama, i ako nikada nije bilo nikakvih problema, verovatno treba prorediti testiranje na jednom u deset (ili 50) pošiljki.

Drugi ozbiljan problem je što je kontrola robe iz uvoza daleko rigoroznija nego kontrola robe domaćeg porekla. To nije u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije (SPS sporazum). Recimo, tačka 3. člana 2 kaže:

"Members shall ensure that their sanitary and phytosanitary measures do not arbitrarily or unjustifiably discriminate between Members where identical or similar conditions prevail, including between their own territory and that of other Members. Sanitary and phytosanitary measures shall not be applied in a manner which would constitute a disguised restriction on international trade."

Treće, sanitarna inspekcija u svetu uopšte ne pregleda hranu, već su generalno veterinari zaduženi i za bolesti koje mogu da se prenesu na čoveka.

Četvrto, sve je to u Srbiji previše skupo. Na primer, pričao mi je pre par godina čovek koji se baš bavi uvozom testenina iz Italije sledeću priču. Ukoliko se u kamionu nalazi 20 paketa robe, a svaki paket sadrži različiti oblik testenine, za testiranje mu uzimaju po jednu kutiju iz svakog paketa. Uz to što su mu uzeli deo robe, on još mora da plati i testiranje. To značajno podiže krajnju cenu. Dakle, ne samo da je domaći proizvođač testenina zaštićen carinom, već je uz to zaštićen i činjenicom da njegovu robu kontrolišu znatno manje (pa je to jeftinije) nego uvoznu.

Peto, ne moram ni da napominjem da ovakav sistem dovodi do ogromne korupcije.

Kolike korupcije? Ne znam, ali znam sledeće. Vlada Zorana Đinđića je probala da reši ovaj problem i nije uspela. Navodno, čak se i on lično zainteresovao za problem, ali tek početkom 2003. godine, pa nije stigao da ga reši. Tokom prve Koštuničine vlade je situacija bila idealna za rešavanje ovog problema jer je sva nadležna ministarsva (zdravlje, poljoprivreda, finansije) kontrolisao G17, napravljen je novi Zakon o bezbednosti hrane i prateći zakoni o laboratorijama, ali je to jedan od retkih zakona koje SPS u parlamentu nije podržao, pa zakon nije ni prošao. Zato me ono sa Peconijem i akcizama nije iznenadilo.

Danas čitam u Politici da je sanitarna inspekcija konačno sklonjena sa granice i da lekari sada dižu buku do neba zbog toga. Koliko ja mogu da procenim, a za ovo sam ipak potpuni laik, Ministarstvo poljoprivrede je u pravu.

Suština je u sledećem. Inspekcije na granici treba da spreče samo uvoz robe koja može da dovede do širenja ZARAZNIH bolesti. Ne postoji praktično nijedna zarazna bolest koja se na ljude može preneti sa biljaka ili sa životinja, ali postoje zarazne bolesti biljaka i životinja koje se mogu preneti sa biljaka i životinja (logično). Fitosanitarna inspekcija treba da kontroliše uvoz biljaka (i proizvoda od biljaka) jer te biljke mogu da sadrže bolesti (parazite) koje mogu da zaraze domaće biljke. Isto važi i za životinje.

Sanitarna inspekcija može, ako baš želi, SVU robu da kontroliše u maloprodajnim objektima, bez obzira da li je roba iz uvoza, ili domaća.

Ovde se radi o klasičnom sukobu iza koga se nalaze pare. Sve to sa interesom potrošača i zdravljem građana nema ni najmanje veze.

Šta je izlaz iz recesije?

Kad je reč o ovoj sada, predlozi su razni. No, ako pogledamo onu prethodnu, koja se desila 2001 (ili 2000, zavisi kako "računate"), jedan predlog je tada bio posebno zanimljiv. I izgleda da je brzo bio uvažen od strane nadležnih:

"To fight this recession the Fed needs more than a snapback; it needs soaring household spending to offset moribund business investment. And to do that, as Paul McCulley of Pimco put it, Alan Greenspan needs to create a housing bubble to replace the Nasdaq bubble."

Autor ovog genijalnog saveta bio je niko drugi do nobelovac Pol Krugman.

Kada je reč o ovoj sadašnjoj recesiji, isti nobelovac ima takođe vrlo jasno mišljenje: Treba povećati državnu potrošnju ("stimulus") još mnogo više nego što je do sada urađeno. Obama ne čini ni blizu dovoljno.

Ne znam da li će Krugmanov savet i ovaj put biti uslišen, ali nema sumnje da će, ako bude, rezultati biti jednako blistavi kao i prošli put.

Problem drugarice Broz

Od danas Politika objavljuje intervju sa Jovankom Broz, Titovom udovicom. Intervju je svakako zanimljiv, a iz ovoga što sam do sada pročitao, mogu da zaključim dve stvari.

Prvo, očigledno je da Tito nije bio korumpirani diktator kome je cilj bio da se lično obogati.

Drugo, očigledno je da je bio veoma loš muž, budući da se za života nije postarao da obezbedi krov nad glavom supruzi nakon što on umre. Mora se napomenuti da on nije umro iznenada, pa da nije stigao da se time pozabavi, već da je umro u 88. godini.

Nakon ovih konstatacija, otvara se nekoliko pitanja. Recimo, da li to što nije krao, na bilo koji način treba da popravi ili pokvari našu sliku o njemu? Mislim da je odgovor - ne. On je bio doživotni predsednik, koji je mogao u svakom trenutku da ima manje-više šta god poželi i čija vlast nije ni najmanje bila ugrožena. Zašto bi krao?

Drugo pitanje je da li to što je ostavio udovicu na milost i nemilost raznoraznim partijskim aparatčicima treba da promeni našu sliku o njemu. Mislim da je odgovor svakako - da. Postoji nekoliko mogućih objašnjenja ovakvog njegovog ponašanja. Jedno je da ga u suštini nije bilo briga šta će se desiti sa njegovom suprugom nakon što umre. Drugo je da je on zaista verovao da partijski vrh mnogo voli Jovanku i da će se "postarati za nju" nakon njegove smrti. Treće je da je verovao da "narod" neće da dozvoli partijskom vrhu da maltretira Jovanku. Koje god od ovih objašnjenja da prihvatimo, teško da ih možemo smatrati pozitivnim po Tita - ili je bio potpuni samoživac, ili nije bio baš previše inteligentan, ili nije mogao da sagleda realnost.

Jednostavno rečeno, teško je (ako ne i nemoguće) naći bilo kakvo opravdanje za čoveka koji umire u 88. godini i ostavlja suprugu bez igde ičega. Ja ovde ne sugerišem da je trebalo da nekome nešto otme kako bi njoj dao, već da je za 35 godina na vlasti (pretpostavljam da je primao neku platu) mogao da uštedi da joj makar nešto ostavi.

Nove prilike

Izgleda da ima nešto pametno u izjavama onih koji su krizu percipirali kao veliku šansu za Srbiju. Ministarstvo za kulturu, čemu god služilo, predložilo je paket pomoći za medije koji se svodi na davanje veće ekonomske slobode medijima da primaju oglase koji žele, smanjenje carina i smanjenje naknada regulatornih tela. Iako su ove olakšice delimične, ciljno usmerene i obuhvataju samo jednu grupu učesnika na tržištu, pa imaju element subvencije, lepo je što ministarstvo po "dobrom običaju" ne predlaže zavlačenje ruke u džep građana nego smanjenje državnih nameta.

Međutim, prestavnici medija drugačije vide stvarnost i nastoje da sebi pribave status društvene avangarde koja ne treba da na tržištu polaže račun za svoj rad. Nadežda Gaće, pravi distinkciju između "ozbiljnih" i žutih medija i kaže da ozbiljni mediji (valjda zbog svoje "ozbiljnosti") treba da budu finansirani novcem poreskih obveznika. E sad, što poreski obveznici tu "ozbiljnost" ne vide kao pogodnost i neće da kupuju proizvode takvih medija, a oglašavači posledično ne žele da se reklamiraju, barem u meri u kojoj bi želela Nadežda Gaće je prilično nebitno. "Avangarda" naglašava svoj značaj i ističe da nam preti opasnost od medijskog pragmatizma, spajanja politčke i medijske moći i opasnosti po javno informisanje. Ne mogu da se ne saglasim sa nekim od ovih stavova u načelu, ali isto tako teško mogu da primetim da postoje mediji koji ne navijaju za neku od strana na političkom tržištu. Jedina razlika je što, na primer, Pravda navija za SNS, dok je B92 objektivan medij jer navija za DS & co. Kurir je žuti medij jer nikoga ne štedi, ali se Pressu ta etiketa ne pridaje u istoj meri jer je žuti medij žute firme. Moje je mišljenje da je traženje objektivnih medija jalov posao jer isti ne postoje, ali postoji konkurencija različitih oblika informisanja i tu svako može naći sebe, bilo u besplatnim Internet vestima, bilo u Kuriru ili u "ozbiljnim" i slabo čitanim novinama.

Hayek i konzervativizam, II

Steve Pejovich, koji je video da se Hajekov tekst "Zasto nisam konzervativac" pominje i na Pescaniku i ovde, pitao je za misljenje o toj stvari jednog od najvecih svetskih autoriteta za Hayeka i onda mi preneo email sa odgovorom. Sledi moj prevod:

"Za Hayeka je kljucno pitanje kod jednog politickog pokreta bio njegov odnos prema upotrebi sile nad drugim pojedincima. On je shvatao da levica ima mnoge hvale vredne ciljeve, ali da je sklona autoritarizmu. Njihova sredstva porazavala su mogucnost za dostizanje njihovih ciljeva. Kljucna recenica u eseju "Zasto nisam konzervativac" je sledeca: "Dozvolite da se vratim na glavnu ideju, a to je karakteristicni komfort koji konzervativac oseca prema autoritetu i njegova briga o tome da taj autoritet ne bude oslabljen, radije nego briga za ogranicenje moci autoriteta."

Hayek je kritikovao autoritarizam bilo da je levi ili desni. Njegov koncept konzervativizma je evropski: branilac statusa i klase. Edmunda Burkea je ubrajao u liberale jer Burke je bio prijatelj slobode. Mnogi tumace Hayekovu odbranu reda kao konzervativizam, i on to, u Burkeovskom smislu i jeste. Ali njegov red ili poredak je nenameravana posledica dobrovoljnih postupaka, a nije nametnut i ne odrzava se silom. "Zasto nisam konzervativac" pojavio se kao postskript u Poretku slobode. U njegovom uvodu je citat Lorda Actona koji pita ko moze biti saveznik "iskrenih prijatelja slobode". Na kontinentu, liberali su bili toliko antiklerikalni da su se udruzivali sa levicarima (cak i komunistima) -- sto je guralo religiozne prema strankama desnice."