Porezima protiv krize

Ideja Vlade Srbije je sumanuta, naročito što je jasno da porez nije populistički usmeren na bogate, nego bi obuhvatio skoro sve. Klasična makroekonomska politika, bilo monetaristička bilo kejnzijanska je da se na krizu reaguje fiskalnom ekspanzijom, što znači ili smanjenjem poreza ili, u zavisnosti od ideologije, povećanjem potrošenje uz deficit. Od ta dva, u poslednje vreme je i u ekonomskom mejnstrimu, koji je ideološki levo od centra, smanjenje poreza uglavnom prihvaćeno kao bolje rešenje. Ali u svakom slučaju, konsenzus je da fiskalna politika mora biti ekspanzivna -- ili smanjenje poreza ili nemenjanje poreza a povećanje deficitarne potrošnje. Tako kažu osnovne makroekonomske teorije, a u praksi je povećanje poreza je kao opcija u krizi ubedljivo diskreditovano još od 1930-ih, kada je Herbert Huver na američku recesiju reagovao povećanjem poreza i carinske zaštite i tako po opštem mišljenju gurnuo zemlju u još dublju krizu. (FDR je posle dokrajčio.)

Jasno je da Vlada Srbije porez povećava pre svega da bi dobila kredit od MMF-a, a MMF kao i obično insistira na ograničenom deficitu. Ako nekome naložite da smanji deficit a ne tražite smanjenje potrošnje, time ga ustvari pozivate da poveća poreze. U nekim drugim slučajevima, MMF je povećanje poreza preporučivao i direktno. U raznim izveštajima oni povremeno govore o potrebi smanjenja državne potrošnje, ali kad dođe do pregovora za zajam, iz meni potpuno nerazumljivih teorijskih ili praktičnih razloga, uhvate se samo za deficit. Moguće je da većina makroekonomista ne razmišlja mnogo u terminima podsticaja i zato propušta da shvati koliko je sama visina poreskog opterećenja privrede važna. Ali čak i ako je tako, po bilo kojoj makroekonomskoj teoriji bi u slučaju ovakve krize trebalo da insistiraju ili na smanjenju poreza ili da olabave svoju opsesiju deficitom. Zašto MMF insistira na budžetskom deficitu po skoro svaku cenu i u bilo kojim uslovima, meni uopšte nije jasno i voleo bih da znam geneologiju te opsesije.

Kao u Kini

Centralno planiranje u praksi:
Vranjske vlasti tvrde da su od Ministarstva rada i socijalne politike dobile zahtev da taj grad preuzme "svoje" Rome koji žive ispod beogradskog mosta Gazela.

Posle ovoga Ministarstvo će možda da sprovede prisilno kastriranje? Nehumano je rešavanje problema Gazela prinudnim preseljenjem u Vranje. Pretpostavljam da Romi koji tamo žive spadaju u socijalne slučajeve. Rešenje je da im grad plati iznajmljivanje stanova (izdavanjem vaučera). Izgradnjom novih naselja za Rome bi se samo nastavila njihova getoizacija. Već smo pisali o izgradnji socijalnih stanova.

Istiskivanjem posrednika se ne istiskuju njihovi troškovi

Zanimljiva rasprava u komentarima na Markov post o ceni mleka. Pitanje je da li bi svima bilo bolje da se zaobiđu posrednici?

Ruža:
Mleko je skupo zbog posrednika, koji zaradjuju na preprodaji mleka. Takvih je pojava u našoj državi mnogo u oblasti poljoprivrede. Kada npr. seljak kupuje veštačko đubrivo, njemu je đubrivo skupo iz istih razloga. Istisnuti otkupne stanice i firme koje odkupljuju mleko od seljaka pa ga preprodaju mlekarama.

Dejan:
Posrednici mogu da smanje troškove transakcija tako što efikasno obavljaju određene usluge ili funkcije. Čak i kad su proizvođači i kupci u istom gradu, transakcija između njih nosi svoj trošak. Ako npr. 4 kupca traže proizvode od 4 proizvođača, moguć broj transakcija je 16. Ako jedan posrednik opslužuje i proizvođače i kupce, broj transakcija se smanjuje na osam. Posrednici su specijalisti u omogućavanju transakcija (razmena). Oni pružaju vrednu uslugu zbog svog pristupa i kontrole važnih resursa koji se koriste u ispravnom funkcionisanju marketinških kanala.

Prilika za MMF

Pregovori vlade i MMF-a ulaze u završnu fazu. Vlada ima dva izbora ili da poveća prihode ili da smanji rashode. Iako na prvi pogled porez solidarnosti utiče na prihodnu stranu on će de facto uticati i na smanjivanje rashoda za plate u javnom sektoru, ali je politički bezbednije smanjivanje plata nazvati porezom solidarnosti. Moram priznati da kreativnosti vlade nema kraja.

Šteta je što se porez solidarnosti uvodi celoj privredi a ne samo budžetskim korisnicima. Ljudi koji rade u privatnom sektoru verovatno već osećaju posledice i ovo će za njih biti dodatan namet za razliku od garantovanih zarada budžetskih korisnika koje će po prvi put biti smanjene.

Dodatan razlog za smanjivanjem rashoda je i činjenica da ima sve manje zainteresovanih za državne obveznice. Samo 26% od ponuđenih državnih zapisa je prodato na poslednjoj aukciji. Ekonomija.org pravilno kritikuje Ministarstvo finansija i zbog ne objavljivanja detaljne statistike odnosno broja zainteresovanih kupaca, što je do sada bila praksa. MMF je sada u situaciji da pritisne vladu i zahteva dalje smanjenje rashoda jer alternativa praktično nema. Biće šteta ako propuste priliku i daju novac bez zahtevanja ozbiljnijeg smanjivanja javne potrošnje.

Elephant in the room

Dan Tana napušta Zvezdu. Kaže i da bi se klub da dolazi iz neke zapadne zemlje odavno ugasio. Ono što želi da kaže je da se zna ko je vlasnik ovakav raspad sistema se ne bi tolerisao. Uopšte me ne iznenađuje činjenica da veliki privrednik Dan Tana nije uspeo da izvuče Zvezdu iz krize kao što je pre samo pet meseci obećavao. Zvezdin problem nije bilo loše rukovodstvo već sistem, odnosno vlasnička struktura kluba.

Ono što Dan Tana i njegov podjednako optimistačan i neuspešan prethodnik Toplica Spasojević očigledno ne razumeju, je Cepteru kristalno jasno. Ne tvrdim da ima neke korelacije, ali ne čudi me što je Cepter uspešniji i kao preduzetnik.

Precenjena nezavisnost

I mediji su stali u red:
Glavni i odgovorni urednik nedeljnika NIN Slobodan Reljić smatra da će pomoć medijima biti neophodna, ali je ujedno izrazio i sumnju da će se država, ukoliko pomogne medijima, odreći učešća u vlasništvu.

Pored toga ispada da je nezavisnost medija uslovljena i željom privrednika da se oglašavaju. Ako je ta pretpostavka tačna onda znači da građanima nije stalo do nezavisnih informacija. Naime, da su građanima nezavisne informacije prioritet onda bi bili spremni da plate više za njih. Pošto niko ne pomišlja da zarad nezavisnost svoje novine prodaje skuplje od nekog ustanovljenog standarda, onda sledi da građani ne cene posebno nezavisne informacije ili bar smatraju da su i sada informacije zadovoljavajućeg kvaliteta.

Pre će biti da je problem isti kao u Americi. Zbog pada ekonomske aktivnosti firmama se više ne isplati da se reklamiraju pa se tamo novine zatvaraju. Čisto poslovni razlozi. Ipak, nekako je lakše tražiti pomoć od vlade ako ih ubedite da su za sve krivi pokvareni tajkuni a ne loša poslovna politika.

Ko kaže da je u Srbiji nemoguće postići konsenzus?

DS, LDP, G17, naprednjaci, radikali, Veljini, svi se slažu - treba da udarimo bogate po džepu!

Da sam bogat, najozbiljnije bih razmislio o otvaranju računa u švajcarskoj banci... Možda bih zakazao i termin u kanadskoj ambasadi za iseljeničku vizu. Ko investira 400.000 dolara, može da traži državljanstvo.

Bojim se da u Srbiji duvaju veoma loši vetrovi - ako si bogat, odmah si sumnjiv da si mafijaš, a možda će uskoro da te nateraju i da nosiš žutu traku oko ruke, čisto da ne bi mogao da prevariš državu i kupuješ u socijalnoj prodavnici, iako na to nemaš pravo.

Voleo bih da se u Zakonu o zabrani diskriminacije našla i odredba da je zabranjeno diskriminisati na osnovu nečijeg bogatstva.

Jasna je meni želja vlade da politički što jeftinije izađe iz krize - bolje je da po džepu udariš 5%, nego 30% ili 50% stanovništva. Problem je samo ako upravo tih 5% stanovništva pravi 20 ili 30% GDP-ja. Ako oni počnu da rade samo 10% manje nego do sada, eto recesije.

Tadić broji samo do sto

Slobodan Antonić opet priča o brojevima. Naspram stotinak članova NVO stajali su milioni vernika, a političari znaju da na izborima odlučuju brojke.... vlada i Tadić izabrali NVO.

Da li to znači da Tadić ne zna da broji ili da Antonić preteruje sa brojem vernika i uticajem crkve? Pre će biti da je ovo drugo.

Projekat od najvećeg državnog značaja

Severna Koreja je, nakon deset godina istraživanja uspela da ovlada tehnologijom kako bi diktator konačno bio zadovoljan - napravili su pravu italijansku picu!

Što bi reko Mel Brooks u Smešnoj strani istorije "It's good to be king!"

Izborni sistem

Velika većina ljudi sa kojima sam razgovarao prethodnih godina na temu izbornog sistema u Srbiji smatra da bi bilo dobro da pređemo na većinski izborni sistem, što bi Srbiju verovatno dovelo do dvopartijskog sistema i jednopartijskih vlada. Jednostavno, stalne ucene od strane malih stranaka, smatraju ovi ljudi, drže Srbiju u stanju političke nestabilnosti. Mnogi takođe veruju da male stranke uspevaju da se dobro "ogrebu" na štetu države i društva.

Što se argumenta o nestabilnosti tiče, on je možda i tačan, ali ja mislim da stabilnost sama po sebi nije vrlina, jer sasvim sigurno ne želimo stabilno loše stanje. Znači, želimo da dobra vlada bude stabilna, ali i da loša vlada bude nestabilna. Meni se čini da je koaliciona vlada bliža ovakvom "idealu" od jednopartijske. Konkretno, koji motiv ima nepopularna i loša jednopartijska vlada da raspiše izbore? Nikakav. Ali, ako je vlada koaliciona, neki član koalicije može da pomisli da će rušenje loše vlade biti popularno i politički profitabilno. A to, valjda, upravo i želimo.

Što se "grebanja" tiče, argument deluje tačan. Ali... Kradu ljudi, a ne stranke. Da li imamo ijedan razlog da verujemo da će 25 ministara iz jedne stranke krasti manje nego 25 ministara iz 4 stranke? Jeste, ako sada uhvate nekoga da krade, njegova stranka može da pripreti izlaskom iz vlade i da tako spreči kažnjavanje. Ali, ako su svi iz iste stranke, značajno opada verovatnoća da će iko uopšte biti uhvaćen, a raste verovatnoća zataškavanja zarad mira u kući i boljeg uspeha na sledećim izborima.

Takođe, nisam uopšte ubeđen u to da bi se prelaskom na većinski sistem smanjile političke tenzije. Verujem da bi tenzije samo postale unutarstranačke. Možda bi se u javnosti stekao privid stabilnosti, ali bi stranački organi imali pune ruke posla da reše unutarstranačke sukobe. Mislim da nije dobro da se suštinske rasprave o državnoj politici vode daleko od očiju javnosti, na nekim partijskim sastancima. Javna rasprava ministara o nekom pitanju mnogima smeta. Meni lično ne. Ja ne vidim ništa loše u tome da različiti ministri imaju različite stavove o određenim pitanjima i da te stavove javno iznesu, PRE nego što se donese odluka. Kada se odluka donese, razlika ne bi smelo da bude.

Jedan od bitnih argumenata za prelazak na većinski sistem je što bi to svakako dovelo do boljeg funksionisanja parlamenta jer poslanici više ne bi (toliko) zavisili od svoje stranke, već bi predstavljali određenu opštinu. Samim tim, morali bi dobro da razmisle pre nego što urade bilo šta nepristojno.

A to i jeste jedna od ključnih manjkavost postojećeg sistema, to što poslanici nisu nikome odgovorni osim šefu stranke, koji ima njihovu potpisanu ostavku. Poslanik nije tu gde je zato što je pametan, elokventan, dobar govornik ili dobar lažov, već zato što je iz nekog razloga simpatičan šefu stranke. Možda zna dobro da priča viceve, ili lepo da peva, ili da organizuje dobre žurke, ili zna da nabavi dobro pečenje, pa ga je predsednik tako zapazio.

Meni se čini da bi najbolje rešenje bilo neko između proporcionalnog i većinskog. Jedna mogućnost je da stranka nema nikakvog uticaja na naknadni izbor poslanika, već da poslanici postaju tačno onim redom kojim su navedeni na izbornoj listi.

Mleko je mnogo skupo

Kaže Ministarstvo poljoprivrede i predlaže limitiranje marže na 5%.

Možda mleko i jeste skupo, ne znam. Ako jeste, to može da bude posledica nekog od sledećih faktora: niska produktivnost i visoki troškovi proizvodnje mleka kod naših farmera, niska produktivnost ili monopolski položaj uzrokovan visokim barijerama ulasku u granu prerade mleka i visokim carinama na mleko, ili visoka marža trgovaca. Visoka marža trgovaca može da bude rezultat visokih troškova prodaje mleka ili monopolskog položaja nekih trgovaca, a koji je uzrokovan visokim barijerama ulasku u granu maloprodaje.

Ministarstvo poljoprivrede ima dosta instrumenata kojima može da utiče na ove faktore - može da subvencioniše uvođenje novih tehnologija na farmama, može da obori carine ili da olakša uslove za otvaranje mlekara, može da preko Ministarstva trgovine i Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostorno planiranja predloži usvajanje zakona kojima bi se olakšalo otvaranje maloprodajnih objekata.

Sve u svemu, ograničavanje marži na 5% je loša mera. Ako ništa drugo, otkud znaju da je 5% uopšte dovoljno da se pokriju troškovi čuvanja mleka u frižiderima, ili troškovi vraćanja mleka koje se pokvarilo? Ako 5% nije dovoljno da se pokriju osnovni troškovi, niko neće biti lud da prodaje mleko.

Finansiranje talenata

Srbija se redovno skandalizuje nad odbijanjem nadležnog ministarstva da finansira neko posebno talentovano dete. Poslednji put je to bio mladi matematičar koji osvaja medalje na takmičenjima, zbog čega je njegova porodica došla na ideju da od države traži dodatno finansiranje. Pošto nije ispunjavao starosni uslov odbijen je, a srpsko javno mnjenje, od Peščanika do Nove srpske političke misli, se ujedinilo u osudi ove škrtosti.

Šta je u pozadini ovako jedinstvenog apela za državno finansiranje mladih talenata? Jedna mogućnost je da je apel moralne prirode, ali jako je teško razumeti zašto bi bilo tako. Razumljivo bi bilo da postoji moralna saglasnost za, recimo, pomoć osobama sa posebnim potrebama. Ali pomoć posebno talentovanima je upravo suprotno od toga, jer su posebno nadareni ljudi, sama reč nam kaže, već rođenjem stavljeni u privilegovane pozicije u odnosu na ostale. Dodatno državno finansiranje privilegovanih je u suštini jedna antisocijalna mera, suprotna uobičajenim moralnim normama. Čak i za one koji obično podržavaju socijalnu preraspodelu dohotka, finansiranje posebno talentovanih je, sa moralnog aspekta, naopako. To je uzimanje od manje nadarenih i sa, u proseku, lošijim životnim perspektivama, da bi se davalo onima koji imaju najveće šanse da postanu slavni, cenjeni ili bogati.

Moralni argument, dakle ne stoji. Druga mogućnost je da se o tome razmišlja ekonomski. Ekonomski argument glasi da ako sada država finansira talente, u budućnosti ćemo svi imati koristi od toga. Problem sa ovim ekonomskim rezonom je što je bez ikakve teorijske ili empirijske podrške. To da svi ili veliki deo nas može nekako imati buduće koristi od današnjeg posebnog finansiranja talenata, moralo bi da se zasniva na pretpostavci da talentovani ljudi vanredno doprinose domaćem ekonomskom rastu. Ali to je veoma sumnjiva pretpostavka.

Postoje dva osnova ekonomskog rasta – ‘smitovski’ i ’prometejski’. Smitovski rast, nazvan tako po Adamu Smitu koji je to prvi potpunije objasnio, proizlazi iz podele rada i efikasne alokacije resursa. Svi koji u zemlji nešto trguju ili proizvode, time istovremeno doprinose poboljšanju položaja svih nas jer upošljavaju resurse i pronalaze im najefikasniju upotrebu. Što je tržište slobodnije, što su regulatorne smetnje i poreska opterećenja manji, to je veći potencijal za ekonomski rast koji u Srbiji na ovaj način stvara stotine hiljada malih preduzetnika. Drugi izvor rasta je prometejski. Prometej je doneo vatru ljudima, a prometejski rast je ekonomski napredak koji nastaje kao posledica razvoja novih tehnologija. Danas prometejski rast znači korišćenje fundamentalnih istraživanja sa vrhunskih svetskih univerziteta, ali još više inovacije privatnih firmi kao što su Microsoft ili Google.

Kad se pogleda iz čega ekonomski rast nastaje, šanse da se stipendiranje nekog mladog talenta profitabilno vrati zemlji se, sa dve decimale, mogu zaokružiti na nulu. Za glavnu polugu ekonomskog rasta, smitovski rast, koji nastaje kroz spontano funkcionisanje tržišta, nisu potrebni genijalni ljudi. Potrebna je sloboda privatne ekonomske inicijative i dobar rad sudova, a potencijalni preduzetnici se sami pobrninu za ostalo. Oni prate svoj lični interes, ali korist od toga imamo svi, čak i pasivni posmatrači.

Prometejski rast takođe više zavisi od poslovnog okruženja nego od broja genija sa domaćim pasošem. Svetsko tržišne radne snage je fluidno i veza između domaćeg genija i domaće ekonomije je vrlo slaba. To najizrazitije pokazuje slučaj SAD, koje vrlo malo finansiraju domaći talenat, ali čije firme i privatni univerziteti na svoju ruku masovno uvoze strani talenat. Za prometejski rast ustvari nije potrebno imati genije, nego imati okruženje koje stimuliše upotrebu genijalnih ideja. Jedan ekstremni primer ove distinckije je pronalazak parne mašine, za koju su utvari znali još stari Egipćani, ali su je koristili samo kao kuriozitet, za otvaranje vrata na biblioteci. Suština je da nisu nedostajale genijalne ideje, nego da robovlasničko društvo nije bilo okruženje koje je stimulisalo ekonomsku upotrebu ideja u praksi.

Svako insistiranje da je finansiranje posebno nadarenih ekonomski dobro za zemlju je, prema tome, nerazumevanje suštine ekonomskog rasta. Najveći deo rasta ne stvaraju geniji nego preduzetnici. Naravno, kad bi postojao moralni razlog za stipendiranje mladih i talentovanih ljudi, onda bi to, bez obzira na neprofitabilnost takvih inicijativa, bio dobar argument. Ali slučaj je obrnut jer se ovde, uz ekonomsku neopravdanost, govori o preraspodeli od siromašnih prema bogatima ili od netalentovanih prema talentovanima, što je po prirodi antisocijalno i nemoralno.

Ekonomija.org

Ne znam da li je već pominjano ali naišao sam na interesantan srpski sajt o ekonomiji (ekonomija.org). Sajt vodi nekoliko ekonomista koji skoro dnevno objavljuju mišljenja o ekonomskim temama na sajtu. Članci su duži od postova na TR i strogo se drže ekonomije. Sviđa mi se što tamo mogu da nađem dosta statističkih podataka o srpskoj ekonomiji.

Što se tiče njihovih stavova, reklo bi se da pripadaju ekonomskom mainstreamu. Predlog nekoliko autora za izlazak iz krize podrazumeva između ostalog: finansiranje javnih radova (putevi, škole, obdaništa i sl.), subvencionisanje banaka, garantovanje kredita bankama, značajno smanjivanje kamatnih stopa jer ne daju efekte u obuzdavanju inflacije (!?), organizovanje ekonomske i diplomatske ofanzive za pronalaženje stranih investicija, odbranu kursa ali samo u izuzetnim slučajevima. Doduše predlažu i smanjivanje javne potrošnje (plate, dotacije, transferi, javne nabavke) ali se većina mera svodi na stvaranje potražnje.

Očigledno se oko značajnih pitanja ne slažemo, ali će svakako biti interesantno pratiti njihov rad. Živela konkurencija!

Kako unaprediti kvalitet igre?

Predsednik Fudbalskog saveza Srbije Tomislav Karadžić najavio je da će 2010, a najkasnije 2011. godine, u srpskom fudbalu biti ograničen broj stranaca, jer zbog njih domaće nade ne dobijaju šansu. Stranci su samo skuplji, ali ne i bolji od naših mladih igrača. Zato ćemo uskoro razgovarati sa klubovima na tu temu i preduzeti mere.

I u ostatku teksta ima bisera.

Naprednjaci su u pravu

Sramota je što je država finansirala snimanje filma Sveti Georgije ubiva aždahu. Naprednjacima smeta što autori koriste previše umetničkih sloboda i pritom falsifikuju istorijske činjenice. Mene ne zanima ko je u pravu po pitanju istorije, ali je očigledno da kada država finansira umetnost uvek će neko biti uvređen ili razočaran. Stvarno nema razloga da se novcem poreskih obveznika plaća njihovo vređanje. Ukidanje državnog finansiranja umetnosti je jedino rešenje.

Ko još nije pročitao neka pročita stari Ivanov post na sličnu temu.

Trg plača

Blic piše da okruzi, kojih u Srbiji ima 29, služe otprilike samo za uhlebljenje političara. Nije da se nisu trudili da saznaju ali niko od pozvanih sagovornika nije mogao da im objasni svrhu postojanja okružne administracije. Koliko je meni poznato u praksi oni eventualno služe samo da koordiniraju rad ministarstva sa raznim opštinama i institucijama (bolnice, škole i sl.). Umesto da ministarstvo šalje obaveštenje na 276 adresa šalju samo na 29, koje posle bude prosleđeno opštinskim administracijama. Ali u suštini slažem se sa Blicovim zaključkom, ne služe ničemu a toliko i koštaju (4 miliona evra godišnje).

Sa druge strane razumem problem političkih partija. Potrebno je nagraditi ljude koji su volontirali u kampanji ili za vreme kada stranka nije bila na vlasti. Nekada i godinama. Sasvim je logično da im se nekako oduže za trud. Takođe, logično je da novi ministar ili predsednik opštine oko sebe ima ljude u koje ima poverenja. Problem je što se to kod nas uglavnom rešava stalnim zaposlenjem. Bolja alternativa je da se određena radna mesta u ministarstvima i opštinama klasifikuju kao mesta za politčka postavljenja i da su privremenog karaktera. Sa novim izborima na ta mesta bi bili postavljani novi ljudi što bi sprečilo rast broja zaposlenih. Nema razloga da se u ministarstvima praktično menjaju samo ministri, sekretari i pomoćnici (koji nekada i ostanu stalno zaposleni u instituciji ali na drugoj funkciji). U Američkoj federalnoj administraciji postoji 9,051 političkih postavljenja koji u januaru svake postizborne godine traže posao. Broj političkih postavljenja i kod nas treba povećati.

Koga zanimaju kritike rada političkih kadrova može da pogleda ovaj tekst. Mene nisu ubedili.

Obama i Staljin

Ne, nije to sto mislite. :)

Obama je odrzao pre neki dan velicanstven govor predstavnicima americkog biznisa gde je govorio o vrlinama slobodnog trzista i sebi kao o odlucnom zagovorniku trzisne ekonomije: "I was always been a strong believer in the power of the free market. It has been and will remain the very engine of America’s progress - the source of a prosperity that has gone unmatched in human history. I believe that jobs are best created not by government, but by businesses and entrepreneurs like you who are willing to take risks on a good idea. And I believe that our role as lawmakers is not to disparage wealth, but to expand its reach; not to stifle the market, but to strengthen its ability to unleash the creativity and innovation that still makes this nation the envy of the world".

Prosto da ne poverujete da je to isti covek koji je u kampanji govorio da hoce da spred-the-wealth-around, da je najveca tragedija pokreta za ljudska prava bila sto nije obezbedio ekonomsku redistribuciju na sirokoj skali nego se samo borio za ljudska prava preko sudova, i koji je za samo mesec i po dana na vlasti uspeo da poveca federalnu potrosnju sa 16 na 22% GDP a deficit sa 400 milijardi na 1200 milijardi dolara. Posto mu je postavljeno pitanje koje je ukazalo na taj neskalad izmedju njegovog govora i onog sto inace radi ili govori, Obama je pojasnio da njegovo povecanje potrosnje i drzavne regualcije nije sracunato na to da oslabi kapitalizam, vec da ga ojaca, da je to privremena mera koja treba da pomogne kapitalizmu da ponovo postane mocno orudje privrednog rasta.

I tu sad dolazi drug Dzugasvili. U jednom od svojih radova, pokusavajuci da objasni ocigledan nesklad izmedju osnovne teorijske postavke Marksizma/Lenjinizma o odumiranju drzave u komunizmu i ociglednog fakta njenog nevidjenog jacanja i narastanja u SSSR, on objasnjava da se radi o dijalektickom razvoju: da bi drzava mogla da nestane, ona prvo mora da ojaca do maksimuma, da bi onda, u drugom koraku, po Marksovom znamenitom zakonu negacije negacije doslo do njenog dijalektickog samoukidanja.

Slicno tome, izgleda i Obamin kapitalizam mora da bude spasen tako sto ce prethodno da bude unisten, da bi onda dijalekticki vaskrsao iz sopstvenog pepela...

Samuelson i Friedman

NIN prevodi intervju sa Paulom Samuelsonom:

Pitanje: Nadživeli ste Miltona Fridmana (preminuo 2006), a sada su i vaše kejnzijanske ideje nadživele njegovu radikalnu ideologiju slobodnog tržišta. Da li se ekonomija vratila u stanje u kome je bila kada ste se vi njome počeli baviti?

Samuleson: U pravu ste. ... Sada vidimo koliko je Milton Fridman grešio tvrdeći da tržište može da se reguliše samo. Danas shvatamo koliko je Regan pogrešio kada je izjavio da vlada nije rešenje već problem. Danas se ideologija koja je bila dominantna poslednjih decenija pokazuje kao pogrešna.Danas svi shvataju da, suprotno prethodnom uverenju, problem ne može da bude rešen bez učešća vlade. Danas ponovo prihvatamo Kejnsovu ideju po kojoj poreska politika i deficitna potrošnja igraju glavnu ulogu u vođenju tržišne ekonomije. Voleo bih da je Fridman poživeo da vidi kako je njegov ekstremizam doprineo uništenju njegovih ideja.

Da li je ovo tačno? Ne mislim na pitanje da li je tačna teorija da je slobodno tržište izazvalo krizu i da je država rešenje a tržište problem -- naravno da nije. Krizu je izazvao najregulianiji segment dva najregulianija tržišta -- finanijskog i nekretnina, o čemu smo na drugim mestima pisali. Ali da li je tačno da je sada nekako prihvaćeno da su se Friedmanove ideje ispostavile pogrešnim i da su se ekonomisti vratili kejnzijanskim rešenjima?

Po računu Luigia Zingalesa, ako pogledate najprestižniji mejnstrim žurnal, American Economic Review, od 12 relevantnih makroekonomskih radova tokom 2008., samo jedan od njih je na liniji kejnzijanke poreske politike. A onda, ako pogledate 37 ekonomskih Nobelovaca u poslednjih 20 godina, četvorica su makroekonomisti i nijedan od njih se ne može opisati kao kejnzijanac. I to govorimo o mejnstrim profesiji koja nikad nije bila gadljiva na intervencionizam. Zato je krajnje nejasno na osnovu čega Samuelson ovo tvrdi, osim ako ne gleda šta radi Obamina adminitracija i druge vlade. Ali gledajući šta rade države nećete dobiti dobar odgovor jer one nikada nisu prestajale da budu kejnzijanske. To su političari i oni kad već ne mogu marksizam guraju makar kejnzijanizam. Ekonomisti, sa druge strane, (više) većinski ne misle tako.

Brojevi se ne računaju

Slobodan Antonić tvrdi da su bitni brojevi prilikom donošenja odluke o ukidanju diskriminacije u Srbiji. Naime, u jednom uglu stoje milioni vernika koje predstavljaju verske zajednice, a u drugom nekoliko nevladinih organizacija sa par stotina članova, tako da ne bi trebalo da bude teško doneti odluku o izmeni zakona.

Brojevi, na sreću, nisu uvek bitni. Kada bi se sve odluke donosile prostom većinom, šta bi sprečilo 51% ljudi da pošalje u zatvor 49%? Individualne slobode moraju biti zaštićene bez obzira na njihovu popularnost i uglavnom su garantovane ustavom. Pravo je pitanje da li se predloženim izmenama zakona od strane SPC zaista ugrožavaju individualne slobode? Ja mislim da to nije slučaj. Naš Ustav tvrdi da su svi građani Srbije jednaki pred zakonom, pa je bilo koja diskriminacija posledično neustavna. Nije potreban zakon za zabranu diskriminacije ako je već ustav zabranjuje.

U ovom konkretnom slučaju se uglavnom priča o diskriminaciji gej osoba iako SPC ima nešto duži spisak problema. Gej brakovi, o čemu se najviše priča iako nije obavezno pitanje koje se rešava ovim zakonom, su popularna tema svuda u svetu pa čak i u progresivnoj Kaliforniji gde su zabranjeni (brakovi ne i overavanje partnerstva) referendumom prošle godine. Tamo je sada na potezu vrhovni sud države. Ono što ja ne razumem je zašto su brakovi (gej ili strejt) uopšte stvar od interesovanja države. Zašto državna ustanova mora da overi brak? U Americi postoje dva praktična razloga za državno mešanje: različita poreska politika prema pojedincima i prema bračnim parovima i podela imovine prilikom razvoda. Kod nas nema značajnih razlika u oporezivanju (ako uopšte ima nekih olakšica) tako da ostaje samo podela imovine. Kako će se imovina deliti prilikom razvoda bi trebalo da bude stvar dogovora između osoba koje stupaju u bračnu zajednicu a ne da predstavlja nametnuto rešenje od strane države.

Ako dvoje (ili više) ljudi, bez obzira da li su gej ili strejt, žele da stupe u zajednicu bilo bi dovoljno da međusobno potpišu ugovor i overe ga u sudu kao što se i radi sa ostalim ugovorima. Ugovor bi morao da definiše način raspodele imovine prilikom razvoda i verovatno preduslove za razvod (raskid ugovora). Ko želi može da se venča u crkvi, sinagogi, džamiji ili drugoj instituciji morao bi to da uradi po njihovim pravilima. Da li će one prihvatati gej brakove ili ne bi bila isključivo njihova stvar. Na ovaj način bi izbegli nametanje moralnih standarda jedne grupe drugoj. Jedini preduslov je da se država povuče iz posla overavanja ljubavi.

Ukoliko bi i sa ovakvim sistemom neko želeo da spreči gej populaciju da stupa u zajednice (bračne ili partnerstva svejedno) onda bi to predstavljalo očiglednu nameru moralnih autoriteta da ukidaju lične slobode. Nažalost, mislim da je u Srbiji upravo to problem.

Guverner i makroekonomija

Ne razumem makroekonomsku teoriju guvernera Jelašića. Iz nekog razloga on fiskalnoj politici pridaje ogromnu makroekonomsku važnost. Kad je problem inflacija, on govori kao da je javna potrošnja generiše i kao da monetarna politika sa tim nema ništa. Sada kad je problem finansijska kriza, on u najnovijoj prezentaciji sa savetovanja na Kopaoniku opet govori o fiskalnim rešenjima. Kaže da se na krizu može reagovati daljom privatizacijom ili pozajmljivanjem od MMF-a, ali da bi bolje od toga bilo da se smanje javni rashodi i povećaju prihodi.

Ja prosto ne razumem kakve veze budžet ima sa ovom krizom, kao što nisam razumeo ni kakve veze je imao sa inflacijom. Smanjenje javnih rashoda je uvek dobro, povećanje javnih prihoda loše, ali iz mikroekonomskih, a ne makroekonomskih razloga. Sadašnja kriza u Srbiji je kriza prestanka dotoka stranih investicija i ostalog priliva, kao i pada inostrane tražnje. To onda sa jedne strane stvara problem realnom sektoru, koji se mora prilagoditi smanjenjem aktivnosti i zaposlenosti, a sa druge strane manji priliv deviza po svim osnovama čini problematičnim održanje kursa dinara. Odgovor centralne banke koja ima plivajući kurs i kojoj se tope devizne rezerve bi trebalo da bude dalja depresijacija kursa, ali pošto bi veća depresijacija stvorila problem onima koji su se zaduživali kad je evro bio jeftin, zajam MMF-a može biti srednje rešenje koje će ublažiti depresijaciju. Izbor je u suštini između trošenja deviznih rezervi, uključujući i pozajmljivanje, ili depresijacije koja bi dinar dovela na nivo koji ne bi topio rezerve. Najbolje bi bilo ni jedno ni drugo nego prelazak na evro, ali o tome se očigledno ne razmišlja. Kako god bilo, problem je isključivo finansijski i uopšte ne znam zašto guverner i dalje priča o fiskalnoj politici. Dilema je depresijacija dinara ili trošenje rezervi, a ne vidim kako taj izbor zavisi od budžeta.

Cene stanova u Beogradu

U Rigi, prestonici Letoniji cene stanova su pre dve godine dostigle 2.000 evra po kvadratu. Od tada su pale za 50%.

Svaka analogija je slučajna.

Konferencija o klimatskim promenama

U Njujorku se danas i sutra odrzava nova konferencija o klimatskim promenama u organizaciji Heartland Instituta iz Chicaga. Na prethodnoj koja je organizavana u martu prosle godine ucestvovalo je oko 400 naucnika, politicara, ekonomista i aktivista. Na ovoj drugoj bice izmedju 700 i 800.

Mnogi od najznacajnijih naucnika u oblasti klimatologije poput Richarda Lindzena, Roya Spencera, Nir Shaviva, Williama Graya, Jana Weizera, Johna Christyja, Syun Akasofua i mnogih drugih uzece ucesca na konferenciji. Jedna od glavnih zvezda je predsednik Ceske i EU, Vaclav Klaus koji je sinoc odrzao jedan od uvodnih govora, uz Richarda Lindzena, profesora klimatologije sa MIT. Glavna tema citave konferencije bice "Climate Chage - - Was it ever really a crisis?". Vec Lindzenovo uvodno izlaganje pokazuje zasto je tvrdnja o globalnom zagrevanju kao potencijalnoj krizi jasno pogresna.

U medjuvremenu, nekoliko stotina kilometara dalje, Obamina administracija u Washingtonu D.C. uzurbano radi na donosenju grandioznog cap-and trade programa za borbu protiv nepostojece opasnosti klimatskih promena. Rec je o sistemu racionisanja energije koji se protura pod sloganom trzisnog mehanizma da bi se izbegla odgovornost politicara za neminovno povecanje cena energije i troskova zivota koje taj program sa sobom nosi. Rec je zakamufliranom ali nista manje stvarnom porezu na koriscenje energije koji ce disproporcionalno pogoditi najsiromasnije gradjane, a goditi jedino lobijima firmi za prozivodnju zelene energije koji ce dobijati subvencije od vlade. Obama ce da propise smanjenje emisija CO2 15% do 2020, a onda ostavi siromasnom puku da za to plati kroz vise cene energije i svega sto koristi energiju (grejanje, hrana, prakticno svi proizvodi industrije), a svojim drugarima u eko-industrijskom kompleksu da pozanju stotine milijardi na racun konkurencije i poreskog obveznika kroz ceo taj korumpirani centralno-planski eksperiment.

To pokazuje koliko je bio u pravu Vaclav Klaus kada je tvrdio da nije ugrozena klima nego ljudska sloboda. Kao sto politicari koriste finansijku krizu kao opravdanje za sirenje drzavne uloge u ekonomiji i nametanje jedne vrste socijalizma, tako isto koriste i nepostojecu opasnost klimatskih promena za iste ciljeve. Charles Krauthammer je napisao da jedino efikasnije sredstvo socijalne kontrole i nametanja kolektivizma od racionisanja hrane - racionisanje energije. Upravo o tome se radi - o sistemu proto-komunistickog racionisanja energije kao orudju pojacavanja drzavne kontrole nad ljudskim zivotima. Jacques Shirac je svojevremeno rekao da Kjoto protokol treba uvesti i ako nema naucnih osnova za njega, jer je on zacetak globalnog upravljanja tj svetske vlade. Isto tako za Obamu danas cap-and-trade treba uvesti bez obzira ima li naucnih osnova za to, jer je on neophodan kao mocno orudje "prepravljanja Amerike" u pravcu socijalizma koje je on obecao u svom inauguralnom govoru i tokom kampanje. Sve ostalo je "zvaka za ludaka" kako bi rekli cinici.

Nemojte zabranjivati rad!

Vlada Srbije, na predlog ministra Ljajića, razmišlja o oktroisanom skraćenju radne nedelje kao meri za borbu protiv krize. Da ponovim. Da bi se izborila sa ekonomskom krizom, Vlada Srbije hoće da zabrani ljudima da rade koliko hoće. Ubeđeni su da će nas manje, a ne više rada, izvući iz krize.

Ova naopaka ideja je još jedna manifestacija česte zablude o ekonomiji kao zatvorenom sistemu sa fiksnom količinom ekonomske aktivnosti. Ovog puta broj radnih sati se tretira kao nekako zadat, a na nama ostaje da ih samo rasporedimo pravilnije među ljudima i povećamo zaposlenost. Ideja je mnogima bila primamljiva, više puta je isprobana i isto toliko puta je omanula. Poslednji put je sa eksplicitnim ciljem smanjenja nezaposlenosti to uradio Žospen u Francuskoj pre desetak godina i rezultati su bili poražavajući i po ekonomski rast i po samu zaposlenost. Evo jednog kredibilnog izveštaja o rezultatima. Pokazalo se da zabranom rada ne preraspodeljujete postojeći rad, nego smanjujete celu ekonomsku aktivnost. Nezaposlenost se ne smanji, nego ekonomija nađe ravnotežu na novom, nižem nivou, gde je ukupan proizvod manji.

Koalicija

Hugo Čavez je pozvao Obamu da sledi njegov put socijalizma. Obama je već polako krenuo tim putem, kaže Hugo, tako da ima nade. Kaže, ko je 1980-ih pretpostavljao da će SSSR propasti?

Antikvitet

Mislim da kod nas državne investicije imaju malo učešće u formiranju BDP i da je privatna potrošnja bila najveća komponenta. Mislim da postoji prostor za pametno investiranje države i to u sektore koji imaju antiimportne i eksportne ciljeve, a pri tome koriste naše komparativne prednosti - poljoprivreda, energetika, infrastruktura.

To ne kaže ministar Mrkonjić, to kaže predsednik Saveza ekonomista Srbije, Dragan Đuričin. Zalaže se, u 21. veku, za državna ulaganja i to u smeru uvozne substitucije. To je jedna od retkih politika za koju više niko ne sumnja da je dala užasne rezlutate, da je udžbenički primer pogrešne teorije koja je propala i u praksi. Evo pominjao sam je i kao jednu od najvećih ekonomskih zabluda prošlog vremena. Primenjivana je od Indije, preko Afrike do Južne Amerike i već do 1970-ih je jednoglasno proglašena za promašaj. Posle toga se i dalje ponekad čuje od političara populista, ali odavno nisam čuo ekonomistu koji preporučuje državi da direktno ulaže u privredu da bi sprečila uvoz. Ustvari nikad nisam čuo ekonomistu da to kaže, na ovu ideju se može naići jedino u knjigama ekonomske istorije.

Sudovi kao nužno zlo

Današnji citat dana, "Opasno je biti u pravu kada je država u krivu" je sjajan uvod za tekst iz Blica: Luka „Beograd“ je dobila po treći put sudski spor protiv grada u vezi sa imovinskim odnosima koji su vođeni poslednjih šest godina, ali isto tako grad ne odustaje od svojih zahteva da dođe do predmetnog zemljišta pravnim ili drugim putem jer je svestan njegove atraktivnosti. Uvod u novi politički kurs nametnuo je i sam Boris Tadić svojim izjavama da je došlo vreme kada kompanije moraju da iskažu društvenu odgovornost, te ako to ne preduzimaju, neko će morati da ih podseti na to.

Da li Đilas i Tadić (kao nekada Dinkić u vs. Astra banke ili Radiodifuzni savet vs. BK televizije) stvarno misle da rade u interesu građana ako odbijaju da sprovedu sudske odluke? Da li kao i Richard Nixon misle da predsednik ne može da uradi ništa nezakonito? Da li kao Tito smatraju da ne moraju da se pridržavaju zakona kao pijan plota?

Bez obzira ko je vlasnik Luke Beograd i na koji način je izvršena privatizacija ovog preduzeća, Đilas radi protiv interesa građana Beograda ako ne sprovodi sudske odluke. Naravoučenije ove priče je da je pravo kao i pravda krajnje subjektivna kategorija i da sudovi služe samo kao fasada vladavini prava čije odluke ne predstavljaju ništa više do interesantnog mišljenja o određenom sporu. Voleo bih da Međunarodni sud pravde donese odluku da je proglašenje nezavisnosti Kosova nelegalno da bih mogao da posmatram naše političare kako se zalažu za promociju vladavine prava.

Socijalista amater

Ivan Marović ima interesantno zapažanje; tvrdi da je Obama socijalista amater. Naime, samo bi amater nacionalizovao preduzeća koja ostvaruju gubitak. Umesto da se ugleda na prekaljene socijaliste iz Rusije ili mlade lavove iz Južne Amerike, koji nacionalizuju isključivo najprofitabilnija preduzeća koja se bave proizvodnjom i preradom nafte Obama kupuje banke i osiguravajuća društva pred bankrotom koje bi svaki ugledni socijalista pustio da propadnu. Amaterski, nema šta.

Oglasom protiv suvereniteta

Ministar za Kosovo je zatečen pošto je Blic objavio oglas kosovske agencije za privatizaciju:
Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo i nije normalno da u beogradskim novinama izlaze dokumenta sa grbom i imenom Republike Kosovo?! Ovo je strašan skandal! Sramota! Zaista nemam reči! Šokiran sam! Ne znam koliko to košta, ali bez obzira na pare, ovo je grdna sramota! Ovim bi moralo da se pozabavi Ministarstvo kulture, u čijoj su nadležnosti mediji...

Sa njim se slaže i sam urednik Blica dok istaknuti radikali tvrde da se time podriva i ustavni poredak zemlje. Apsolutno niko nije stao u odbranu slobode govora koja je valjda takođe predviđena ustavom. Razumem zašto pojedinci smatraju da je objavljivanje ovakvog oglasa sramota ali tražiti cenzuru i kažnjavanje medija, što i radi pomenuti ministar, je daleko tužnije.

Novi blog o Telekomu

Proverite odličan blog jednog našeg čitaoca i posebno poslednji tekst o Telekomu sa detaljnom analizom cena i usluga. Evo zaključka:

Rešenje za prestanak takvog jednog vida suptilne pljačke je samo u totalnoj liberalizaciji tržišta fiksne telefonije bez ikakvih uslova, kvota, pravilnika, frekvencija i ostalih oktroisanih papirologija koje se proizvode pod izgovorom da koriste državi, a u praksi svima nanose štetu. I upravo je u tome kvaka sa svim našim javnim preduzećima i državnim firmama, agencijama i javnim servisima. Svi oni se osnivaju dekretima političke elite, finansiraju, subvencionišu ili kreditiraju iz budžeta, a sve pod visoko uzdignutim barjakom javnog interesa. Ali kad pokušamo da dokučimo šta je taj javni interes, da li je on jednak zbiru svih individualnih interesa dolazimo do nejasnih rezultata. Niti je iko zadovoljan radom takvih ustanova (u najboljem slučaju, ljudi su prema njima indiferentni) niti se zna koga se može pozvati na odgovornost za nerad i nemar, za pljačku i razbojništvo.

Krugman vs. Mankiw 2

Rasprava između Krugmana i Mankiwa se svodi na pitanje da li je vremenska serija američkog BDP-a trend-stacionarna ili ima jedinični koren. Pretpostavljam da mnoge ovaj post neće zanimati, ali se nekako osećam prozvanim budući da mi je tema na diplomskom upravo bila Stohastički i deterministički trend. Pod naizgled beznačajnom tehničkom raspravom krije se suštinska rasprava oko prirode ekonomskog rasta i poslovnih ciklusa.

Prvo kratak uvod o tome šta znači stacionarna serija i zašto je potrebno serije "stacionirati". Poenta je da manje-više sve ekonomske serije imaju neki dugoročni trend. Problem sa time je da ako pokušavaš da utvrdiš da li postoji i kakva veza između dve serije, uvek ispadne da neka veza postoji (tzv. Spurious Correlation). Zato je nužno odstraniti trendove pa tek onda videti da li serije zaista imaju ikakve veze. Da bi se serija stacionirala, bitna je vrsta trenda, odnosno da li je trend deterministički ili stohastički. Takođe, da bi mogao da "predvidiš" dalje kretanje neke serije, bitno je da znaš o kakvom trendu se radi.

Deterministički trend znači da se serija može predstaviti jednačinom u kojoj je jedina nezavisna varijabla vreme, recimo sa Y(t) = f[t] + e, gde je e nekakav slučajni šok. U ovakvom modelu, očigledno je da će Yt da raste ili opada sa protokom vremena u zavisnosti od konkretnog oblika funkcije f[t], a da su sva odstupanja od linije trenda slučajna. Ukoliko se desi da nekoliko perioda za redom e bude negativan, nema veze, možemo očekivati da će nekada i biti pozitivan nekoliko perioda za redom i da će se serija vratiti na funkciju trenda. Na prvi pogled, modeliranje bilo koje ekonomske serije ovako jednostavnom formolom deluje neozbiljno. Međutim, ako pogledate kretanje američkog BDP-a, deluje iznenađujuće blizu ove vrlo jednostavne trend linije.

Sa druge strane, serija može da ima i stohastički trend, koji se u najjednostavnijem obliku prikazuje kao Y(t) = Y(t-1) + e. Ovakva serija se naziva "slučajni hod", gde nekada malo raste, pa malo opada i tako stalno i kaže se da ima jedinični koren. Ako se sa desne strane seriji doda i neki fiksni broj a, onda serija može i da raste i da veoma liči na trend-stacionarnu seriju. Problem je u tome što je njena priroda sasvim drugačija, jer su svi prethodni šokovi "ugrađeni" u seriju i ne može se "nadoknaditi" gubitak, niti se može "izgubiti" dobitak ostvaren negde u istoriji.

Zašto je sve to bitno? Bitno je ako hoćeš nešto bitno da predvidiš, a oko toga se spore Mankiw i Krugman. A posebno je zanimljivo šta njih dvojica kažu. Umesto uobičajene levičarske priče o tome kako su poslovni ciklusi veliki problem koji zahteva angažovanje države, Krugman suštinski kaže "nakon recesije sledi period ubrzanog rasta, kako bi se GDP vratio na svoj dugoročni trend, tako da recesija ne ostavlja trajne posledice". Sa druge strane, Mankiw se slaže da će rast biti relativno visok, ali TEK kada do rasta dođe. Pošto mi ne znamo da li će do rasta ponovo doći 2010, ili tek 2015. godine, naša procena rasta u 2010. mora da predstavlja ponderisanu sredinu svih mogućih scenarija, a ne najoptimističniji slučaj.

Krugmanov argument je da sada postoji dosta proizvodnih kapaciteta koji su neupošljeni i koji mogu relativno brzo da ponovo budu upošljeni i da će to dovesti do visokih stopa rasta. I, to je verovatno tačno. Ali, pošto ne znamo da li će se to desiti sledeće godine (rast 5%) ili tek 2012. (pad u 2010. od 2%), onda treba da rast u sledećoj godini procenimo kao ponderisanu ssredinu ova dva moguća scenarija. Ako procenjujemo da su oba scenarija podjednako verovatna, onda treba da rast za sledeću godinu procenimo na nivou od 1,5%, iako znamo sa sigurnošću da on neće iznositi 1,5%.

Pošto se svi ovi brojevi svode na "mislim", "verujem" i "pretpostavljam", mislim da se pitanje može rešiti jedino opkladom. Dalje citiranje istorijskih podataka, koeficijenata korelacije i determinacije i vrednosti Dickey Fuller statistike neće razrešiti ovu raspravu.

Krugman v. Mankiw

Greg Mankiw tvrdi da je Obamina administracija objavila precenjene predviđene stope rasta GDP. Paul Krugman stručno objašnjava zašto Mankiw nije u pravu a Obama jeste i uz to mu imputira zle namere. Ali Mankiw sada u postu odgovara na najbolji mogući način -- javno poziva Krugmana na opkladu. Stope rasta su precizna brojka i za par godina biće lako videti ko je bio u pravu. Nobelovac Krugman, za sada, ništa ne odgovara.

Kladionice sve popularniji metod predviđanja, ali istovremeno i test iskrenosti i kredibiliteta. Ako Krugman ne prihvati opkladu, kako za sada stoje stvari, šta to znači nego priznanje da ne stoji iza onog što sam tvrdi. Da preinačimo Vitgenštajna za današnje vreme kladionica: Ono o čemu se ne smemo opkladiti, bolje je da prećutimo.

Kako razmišlja direktor važne državne agencije

Srbija je raj za geopolitičare.

"Ovim tekstom pokušaću da objasnim zašto će kriza u svetu biti dugotrajna i gde je mesto Srbije u svemu tome. Izlazak iz finansijski velike i strukturno duboke krize moguć je samo na dva načina – iznalaženjem novih tehnologija ili ratom." -- kaže Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju.

Ako je izlazak iz krize moguć ratom, očigledno pitanje je zašto izazivati rat kad se isto može postići imitacijom rata da bi se izbegli ljudski gubici -- mogu se bombe bacati u okean, na kopnu kopati i zatrpavati rovovi, regrutovati vojnici i vojska marširati i vraćati se nazad, ratna mornarica ploviti u krug, zgrade rušiti cigla po ciglu. Zašto je potreban pravi rat?

To samo geopolitičari razumeju.

Deideologizacija

"Ako je išta dobra posledica krize, to je deideologizacija. Vreme je da napravimo reviziju svih ideoloških pristupa koje smo imali do sada", rekao je Tadić ekonomistima.

Slažem se, vreme je da DS kao članica Socijalističke internacionale preispita svoj program koji sa 56 ministarstava vrlo dobro sprovodi u praksi.

Big Deal

Šta bi značio pad globalnog BDP-a od 3% u 2009. godini? 

Značio bi da će ljudi živeti otprilike kao 2007.

Upoznajte Richarda Posnera

Novine kažu da Posner sada piše knjige brže nego što izdavači mogu da ih izdaju. Pošto je nova knjiga o finansijskoj krizi, Posner svakog meseca donese još materijala sa kojim izdavači ne znaju šta će. Richard Posner je profesor Univerziteta u Čikagu i federalni sudija i u isto vreme najznačajniji pravni akademik i najuticajniji, po broju citiranih mišljenja, sudija u SAD. Neverovatno je koliko on toga uspe da napiše i objavi, to u tipičnoj godini budu bar jedna, a češće dve ili tri knjge, na desetine članaka i pedesetak sudskih mišljenja (američkog tipa, sa dugačkim obrazloženjem i citatima). I tako svake godine iznova, o temama od ekonomije, prava, književnosti, do prirodnih katastrofa i terorizma. Posao sudije obavlja u punom radnom vremenu, kažu da je po imenovanju tražio da mu se duplira broj slučajeva na kojima radi, a ostalo piše u slobodno vreme. Jedina je ličnost čije je ime figuriralo i za sudiju Vrhovnog suda SAD (za šta je voz definitivno propušten) i za Nobelovu nagradu za ekonomiju (što je još uvek moguće). Ovde je spisak njegovih 40-ak knjiga i na stotine radova, a ovde je poseban pretraživač tipa Googlea koji je neko napravio za pretraživanje samo Posnerovih sudskih obrazloženja. I Posnerove knjige nisu isečci iz novina kao kod dr Šešelja, nego jako dobro argumentovane, sa obiljem citirane literature koju ne znam kad stiže da pročita. Pošto to nije dosta Posner piše i blog, i koga je sve ovo zainteresovalo, evo i jednog lepog članka o Posneru. Kaže da nije genije nego da dobro organizuje dan, ali ne znam ko u to veruje.

Da li je naš čovek? Uglavnom važi za libertarijanca, ali pragmatičkog i utilitarijanskog tipa. Misli da se troškovi i koristi bilo čega mogu meriti i na osnovu toga zaključiti kakve institucije i kakvi zakoni su poželjni. Za sada uglavnom nalazi da su tržišne institucije bolje, ali kad god po njegovom mišljenju to nije slučaj, nema principa koji ga ograničava. Meni je on jedan od omiljenih autora i kad se ne slažem sa svime što napiše, mada zbog količine, raznovrsnosti i brzine rasta opusa ne mogu da se pohvalim da sam ispratio značajan udeo.

Prvih mesec dana Obame

I bez čekanja uobičajenih 100 dana može se proglasiti katastrofa. Najgore je to što Obama, da bi uspeo da progura zamišljene mere, čini mi se namerno širi paniku u ekonomiji. Savladao je lekcije FDR-a koji je zapaljivom retorikom stvorio sliku da je smak sveta iza ugla što mu je dalo šansu da se predstavi kao spasilac, da se ponaša poludiktatorski i da kolektivizacijom i kartelizujom gurne ekonomiju u još veću depresiju. Obama radi potpuno istu stvar i retorika je već urodila plodom. Po brojkama je recesija još uvek sasvim obična, ali percepcija u narodu je mnogo gora i državne mere daleko prevazilaze veličinu samog problema. Za sada je GDP opao za nekih $200 per capita, a bailout banaka, stimulus program i sada novi predloženi dodatak stimulusa od $400 milijardi, ukupno koštaju više od $6,000 po stanovniku. To je apsurdno. Politička retorika međutim pomaže da se ovakve stvari na brzinu proguraju, ali ne uspeva da obmane poslovne ljude koji vide o čemu se radi. Posle svakog govora Obame ili njegovih saradnika, kad god najave nove mere, indeksi na berzi opadaju za dodatnih par procenata.

Dugoročne posledice mogu biti još gore. Obama je na inauguraciji rekao da će zemlja biti promenjena iz korena i izgleda da je pod tim mislio da Ameriku trajno pretvori u Švedsku ili Francusku. Ono što je ovih prvih mesec dana već usvojeno dovešće potrošnju na nivo neviđen u istoriji. Samo federalna vlada će sledeće godine trošiti blizu 28% GDP, u odnosnu na manje ili više stabilnih 20-ak% posle II sv. rata do danas. Budžetski deficit će u 2009. dostići 12.7%, što je ubedljivo najveći deficit još od vremena II sv. rata i najveći mirnodopski deficit ikada. Neko je primetio da je planirani deficit za 2009. veći od ukupnog budžeta 2000. godine. Privremeno povećanje državne potrošnje je retka pojava u istoriji i sada kad je budžet porastao, gotovo je sigurno da će tu negde i ostati. Sve je to uradio za samo mesec dana.

Ovakav jednokratni rast države je zabeležen jedino u vreme velike depresije iz 1930-ih. Ali tada je barem i depresija bila dublja, zaposlenost i GDP su bili opali za po trećinu. To je, osim toga, bilo i doba velikih pogrešnih ideja, kad su civilizovane zemlje završile u nekoj vrsti diktature, fašizma i socijalizma i Amerika je sa FDR-om iskusila blažu verziju trenda. Ali o čemu se radi sada? Ili je ideja velike države opet kao 1930-ih pobedila a da to mi nismo primetili, ili će Obama već 2012. morati napolje iz Bele kuće. Ekonomija se sa ovim neće oporaviti u naredne četiri godine i ako se nešto važno u javnom mnjenju nije promenilo, onda će bilo koji pristojni konzervativac imati vrlo dobre šanse protiv ovakvog predsednika.

Plate direktora

Od početka je bilo jasno da od smanjivanja plata direktora javnih preduzeća neće biti ništa. I, moram priznati, mislim da je to dobro.

Priče o tome kako će se "plata vezati za rezultat" su dokaz da se taj neko ili pravi blesav, ili da neće da se suoči sa realnošću - rezultat državnog preduzeća koje ima monopol se praktično ne može nikako vezati za rad direktora, bilo da se radi o gubitku ili dobitku. Ne kažem da rezultat firme ne zavisi od rada direktora, već da je, kada preduzeće ne funkcioniše na slobodnom tržištu, praktično nemoguće "izolovati" efekat menadžmenta.

Nekoliko primera... Šta tačno znači to što će Železnice Srbije napraviti gubitak od više od 100 miliona evra koji će biti pokriven iz budžeta ove godine? Odgovor je da ne znamo. Možda je to rezultat nedovoljne tražnje za železničkim uslugama, usled slabe domaće industrije, možda je to rezultat niskih cena, možda je rezultat prevelikog nasleđenog broja radnika, možda je rezultat previsokih troškova održavanja pruga i vozova. Možda međunarodni transport jednostavno zaobilazi Srbiju jer nije deo EU, pa ne žele da gube vreme na graničnim prelazima. A možda je i rezultat pogrešnih poslovnih odluka koje donosi menadžment. Ako ne znamo šta je od ovoga uzrok, a naročito ako su svi ovi uzroci tačni, kako onda znati da li menadžment dobro radi ili ne? Možda bi gubitak bio i veći da menadžment nije toliko sposoban?

Ili, recimo, Aerodrom Beograd. Menadžment Aerodroma ima veoma mali uticaj na prihode Aerodroma - ne mogu da utiču na broj putnika, a cenu im određuje vlada. Šta je direktor kriv (zaslužan) ako se broj putnika smanji (poveća), ili ako vlada odluči da smanji (poveća) cene?

Možda će neko predložiti da bi dobro bilo vezati uspeh direktora ne za profit, već za troškove, odnosno dobrim direktorima smatrati one koji smanjuju troškove. Ali, to nije dobro, jer bez troškova nema ni prihoda. Kako napraviti dobro preduzeće ako te vlada motiviše da ne ulažeš niušta i da ne privlačiš kvalitetne ljude? Znači, ne ide ni sa smanjivanjem troškova.

Dodatni problem je što profit ne pokazuje na pravi način kvantitet i kvalitet napora koji menadžment ulaže. Ekstreman primer su kasarne, ili zatvori. Mislim da niko neće sporiti da su to veoma teški i zahtevni poslovi. Biti direktor zatvora ili kasarne (naravno, ne zovu se "direktori", ali to je suština) je veoma teško, a profit po definiciji ne postoji. Da li to znači da direktor zatvora, koji ima pod sobom nekoliko stotina zaposlenih i nekoliko stotina opasnih ljudi koje pokušava da tu zadrži i koji možda prete njemu i njegovoj porodici, ne treba da ima relativno visoku platu, samo zato što ne pravi profit? Naravno da ne.

Kako onda motivisati direktore javnih preduzeća da dobro i pošteno rade? Ja mislim jedino ekstremnom transparetnošću. Ova preduzeća uglavnom nemaju konkurenciju, tako da je pozivanje na poslovnu tajnu najčešće dokaz da nešto kriju. Praktično ništa ne sme da bude poslovna tajna u ovim preduzećima. To znači da najmanje sledeći podaci moraju da se objave na njihovom sajtu: koliko je, po svim mogućim osnovama, sumarno isplaćeno svakom pravnom i fizičkom licu, sa računa firme (svi dobavljači, svi zaposleni, sve ostalo). Drugo, javan mora da bude i spisak svih dužnika, sa iznosom duga i obrazloženjem zašto dug nije prinudno naplaćen, ukoliko je dužnik u docnji. Treće, ugovori sa svim dobavljačima i klijentima treba da budu javni, uključujući prodaju i kupovinu imovine. Meni je jasno da mnogi dobavljači ne bi ovo želeli, jer bi tako njihovi konkurenti mogli da vide uslove pod kojima nešto prodaju, ali šta da im radim - ako žele da posluju sa javnim preduzećima, morali bi da pristanu na to. Sledeće, svaka odluka koju donese menadžment bi morala da sadrži obrazloženje zašto je doneta i pod kojim pretpostavkama. Tako bi javnost i Vlada mogli naknadno da procene kompetentnost menadžmenta. Znači, ne samo odluke upravnog odbora i direktora, već i detaljno obrazloženje zašto je u tom trenutku baš takva odluka doneta.

Naravno, najlakše rešenje bi bilo da se uvede konkurencija gde je to moguće i da se dignu ruke od svih neprofitnih ciljeva (očuvanje zaposlenosti, "pristupačne" cene, "kupuj domaće" i slično). To je sada sasvim moguće uraditi u Železnici, u delu koji se bavi prevozom, zatim u proizvodnji struje, u mnogim komunalnim delatnostima, naravno i u avio saobraćaju. Međutim, opet ostaje pitanje Aerodroma, Puteva Srbije, železničke infrastrukture, prenosa struje, Srbijašuma, Srbijavoda, Skloništa i mnogih drugih.

Pitanje procedure izbora menadžmenta, koje pominje Nemanja Nenadić u linkovanom tekstu u Blicu, jeste bitno, ali ne i ključno. Ključna je struktura podsticaja sa kojima se menadžment suočava. Ako je nekome dozvoljeno da radi šta god hoće i ako zna da je veoma mala šansa da to izađe u javnost, činjenica da nije član nijedne stranke neće tu biti velika prepreka za mahinacije.

Superhik država

Indija stopama Srbije vodi antisocijalnu politiku -- daje budžetski novac popularnima. Deca koja glume u Slumdog milioneru će, iako će im posle Oskara mnoga vrata biti otvorena i iako su producenti filma već odlučili da im pristojno plate i usele u bolje stanove, dobiti po kuću od države.

Time što će par dece živeti u većem luksuzu problem indijskih favela nije rešen, već za nijansu pogoršan. Ali tako funkcioniše jedina gora stvar od Robin Hud države, Superhik država.

Budžet i marihuana

Kalifornijski kongres će se uskoro izjašnjavati o predlogu zakona za legalizaciju marihuane. Dobro, Kalifornija je liberalna država, ali to nije pravi razlog iza inicijative. U poslednje vreme budžet Kalifornije je u velikim problemima, ne zna kako da ih reši a potrošnju neće da smanji i prihod od oporezivanja marihuane bi pao s neba da zadovolji budžetske apetite političara.

To sada podseća na pravu istoriju iza prohibicije alkohola u SAD uvedene 1920. Prohibicija je ustvari uvedena zato što je kongresmenima tada bilo jeftino da izigravaju moraliste -- 1913. uveden je porez na dohodak, još uvek nisu bila izmišljena sva opravdanja za državno trošenje para koja imamo danas i u budžetu je bilo i viškova. Pre 1913. je porez na alkohol bio jedan od glavnih budžetskih prihoda, ali sa porezom na prihod on je postao manje važan i zabrana alkohola nije skupo koštala kongresmene. Ali kad je udarila velika depresija, prikuljeni porez na dohodak je drastično pao. U isto vreme ideja za potrošnju nikad više i zato su se brzo dosetili novog oblika prihoda i 1934. alkohol je legalizovan.

Pre svega zbog ovoga verujem da će i kalifornijski zakon proći, da će Kalifornija postati prva država koja će legalizovati marihuanu i dati zgodan presedan ostalima. A i za premijera Cvetkovića eto budžetskog predloga kojeg se MMF nije dosetio.

Statut Vojvodine

Novi Statut Vojvodine je podigao prilično prašine. Sasvim opravdano, ako mene pitate, jer takav dokument i treba da prođe ozbiljnu javnu raspravu, kad već Ustav nije.

U javnosti se čuju neki dobri, ali i neki ne baš dobri prigovori. Kao primer lošeg prigovora, navodim izjavu Nenada Popovića, iz DSS-a, koja se svodi na "nije normalno da Vojvodina ima pravo da naplaćuje poreze, jer po našem Ustavu samo država Srbija ima to pravo".

To, prvo, nije tačno. Recimo, Zakonom o finansiranju lokalne samouprave je dato pravo jedinicama lokalne samouprave da naplaćuju porez na imovinu kao svoj izvorni prihod. Republika jeste postavila neke granice, ali je visina poreske stope i način naplate prepušten opštinama i gradovima.

Jedna druga stvar je ipak bitnija. Ako Vojvođani zaista žele, a izgleda da žele, još jedan nivo vlasti, to zadovoljstvo treba valjda sami i da plate. Na primer, ako pokrajinska Vlada želi da vojvođanskim paorima isplati dodatne subvencije, to onda treba da se isplaćuje iz poreza koje plaćaju samo Vojvođani. Svako drugo rešenje ne bi bilo fer prema ostalim građanima Srbije koji bi te subvencije plaćali, ali ne bi na njih imali pravo. Znači, ne samo da pravo na oporezivanje nije na štetu ostalih građana Srbije, već bi upravo nedostatak tog mehanizma bio potpuno nepravedan.

Ali, pravo pitanje ne treba da bude da li je nešto ustavno ili ne, pravo pitanje treba da bude "Da li je za Vojvođane i vojvođansku privredu dobro da plaćaju dodatne poreze?" Jednoznačni odgovor je praktično nemoguće dati, a jedini ispravni odgovor je "Zavisi šta će i koliko da oporezuju i na šta će te pare da troše."

A što se tiče stvari koje se sada finansiraju iz republičkog budžeta, a preći će u nadležnost vojvođanske Vlade, naravno da to treba da se finansira putem transfera iz republičkog budžeta.

Takođe, bitno pitanje je "Da li će vojvođanske birokrate da vode bolju politiku od republičkih?" u oblastima koje će im biti poverene. Bojim se da nema razloga za pozitivan odgovor. Uobičajen razlog za decentralizaciju (bolje će o tome da vode računa na nižem nivou), ovde baš i nije primenjiv, pošto mislim da nemamo razloga da verujemo da u Novom Sadu bolje znaju pančevačke probleme nego u Beogradu. Sa druge strane, šta god mislili o republičkim ministarstvima, stanje u vojvođanskim sekretarijatima je još gore, makar po onome što sam čuo od jednog visokog pokrajinskog funckionera.

Za one koje zanima ozbiljna rasprava na temu autonomije Vojvodine, predlažem da pročitapolemiku Boška Mijatovića, Dimitrija Boarova i ostalih.

PS. U sred pisanja ovog posta, video sam da je je danas u Politici izašla kolumna Boška Mijatovića upravo na temu Vojvodine, pa pročitajte i to.

Politika i jezik

Ko kontroliše jezik, kontroliše i misli. Tako su nas u Srbiji naveli da firme kojima upravlja država (ustvari samo vlada) zovemo "javna preduzeća". U svetu se javnim (public) zovu preduzeća koja su u privatnoj svojini, ali kojima se otvoreno trguje na berzi i javna su zato što svako može da kupi deonicu u njima. Ono što u Srbiji sada zovemo "javna preduzeća" bi morali u najmanju ruku zvati "državnim", mada bi, da bi jezik još bliže oslikavao stvarnost, ispravniji bili termini "vladina" ili "politička" ili "stranačka" preduzeća.

Ovih dana, prateći diskusiju oko Obaminog stimulus zakona potpuno me zbunjuje terminologija koja je potekla od administracije ali koju su nažalost novinari i javnost lako prihvatili. Smanjenja poreza i poreske olakšice se u ovom zakonu rutinski nazivaju troškom. Pogledajte ovde jednu listu poreskih olakšica iz zakona i na kraju svakog odeljka videćete "trošak ovog predloga je toliko i toliko". Za koga je to trošak? Definitivno ne za građane, a nije čak ni za državu jer taj novac uopšte nije u budžetu nego se jedino radi o neostvarenom prihodu za budući budžet.

Ali političari gledaju to sa svoje strane, manji budžet je za njih oportuninteni trošak i tako, možda nenamerno i formulišu. A mediji onda naivno prihvataju istu retoriku i plasiraju je dalje u javnost. Pogledajte ovaj nonsens iz Guardiana (kurziv je moj): "Od $787 mlrd., 33% će biti potrošeno na smanjenja poreza." Kako je moguće potrošiti na smanjenje poreza?

Kome verovati?

Pressu, Pravdi ili Kuriru?

Meni je samo zanimljivo to da se sada pokušava pitanje "Kome je palo na pamet da plati milion dolara?" zameniti pitanjem "Ko je izdao državnu tajnu?"

Mit meseca

Ustav Srbije očigledno NE zabranjuje izručenje građana, samo što se niko nije setio da pogleda:

Ali, reći će skeptici, Srbija ne može da izruči Kovačevića, jer Ustav zabranjuje izručenje domaćih državljana. To je sasvim netačno. Takvu odredbu zaista su sadržavali stari Ustav Srbije iz 1990. i Ustav SRJ iz 1992, ali novi Ustav Srbije iz 2006. nijednom rečju ne zabranjuje izručenje domaćih državljana. Takve odredbe u Ustavu jednostavno nema.

To je pravnik Marko Milanović u Peščaniku, a za dezert preporučujem Peru Lukovića.

U prahu

Saša Dragin će da traži od robnih rezervi da kupe određene količine mleka da bi se stabilizovalo tržište koje je navodno upropastila prethodna vlada koja je dozvolila interventni uvoz mleka u prahu. Prvo, uvoz mleka je dozvoljen posle višenedeljnih kritika zbog najviših cena mleka u regionu. Drugo, osnovni razlog za postojanje robnih rezervi ne bi trebalo da bude stabilizacija tržišta, već čuvanje zaliha za slučaj vanrednih situacija (o čemu smo već pisali).

Dragin bi mogao da se malo više trudi da pomaže svim građanima Srbije nižom cenom mleka, umesto što se isključivo zalaže za zaštitu proizvođača. Nažalost, posao ministra poljoprivrede je očigledano samo da udovolji zahtevima poljoprivrednika.

Uđeš izađeš i gotovo

Đilas mi je jako simpatičan ali ne sećam se da je uradio ili bar rekao nešto sa čime sam se složio od kad je postao gradonačelnik. Danas traži od Narodne banke da praktično zabrani bankama iznos deviza iz zemlje. Ali Đilas je privatnik a ne standardni protekcionista i otprilike tvrdi: Razumem da je taj novac njihov i da mogu sa njim da rade šta hoće - dokle god se ne iznosi iz zemlje.

Novac je njihov i tačka. Matematika je prosta, ako bankama zabranite da iznose novac, prestaće i da ga unose.

Loša Vlada ili dobri mediji?

Kad se pogleda koliko je političkih afera bilo u samo nekoliko poslednjih meseci, utisak je da je ova vlada politički, moralno i legalno pala još niže od prethodnih (javna preduzeća, RIK, vojni stanovi, Kovačević, itd.). Tezu o moralnom posrnuću naše poilitičke elite i o naročitoj nesposobnosti ove vlade da uradi bilo šta već su prethodnih iznosili Prokopijević u Peščaniku i B. Mijatović u Politici.

Ali sa druge strane moguće je da ova vlada nije ništa gora od prethodnih, ali da su mediji postali mnogo bolji. B92 je otkrio nekoliko afera, Press takođe, a onda nas je i Borba obavestila ne samo da još uvek postoji nego i o nekakvoj "državnoj tajni" po kojoj vlada plaća kriminalnu odštetu iz budžeta. I ne samo da istraživačko novinarstvo radi nego je i interpretacija poboljšana. Tako naslov u Blicu povodom "državne tajne" glasi vrlo precizno "Građani plaćaju Kovačevićevo nedelo", a i Politika je vest stavila na naslovnu stranu, doduše sa malo blažim naslovom. U prilog tumačenju da se više radi o boljim medijima nego o goroj vladi ide i činjenica da su se mnoge od ovih stvari dešavale i ranije (tu sigurno spadaju javna preduzeća, upravni odbori i RIK), samo što za njih niko nije znao ili nije obraćao pažnju.

Teško je reći šta je istina, ali eto to je drugi način gledanja na istu stvar. Za poređenje, o Italiji se na primer stalno govori kao politički haotičnoj zemlji jer je u poslednjih 50 godina imala više od 50 vlada. Ali ista činjenica se može tumačiti drugačije, da se radi o visokoj političkoj svesti Italijana zbog čega je i relativno mala afera dovoljna da vlada padne. Imate zemlje kao što su Kuba ili Venecuela, čije su vlade vrlo stabilne pa ne bih rekao da je to dobra stvar. Tako se i ove nove afere u Srbiji mogu ustvari čitati kao dugoročno dobra vest o boljim medijima i budnijem civilnom društvu, što su jedine stvari koje mogu donekle upristojiti političare.

Heritage na Pravnom

Pravni fakultet u Beogradu organizuje predstavljanje Indeksa ekonomskih sloboda Heritage fondacije 2009, u utorak u 10h.

Ovde je naš post o poslednjem Indeksu.

Japan

GDP Japana je u poslednjoj četvrtini 2008. opao za fantastičnih 12.7% na godišnjem nivou.

Japan je, osim decenijama ustaljenog intervencionizma, u poslednjoj deceniji i po vodio kejnzijanske politike podsticanja tražnje i sve što su postigli je stagnacija i porast javnog duga na čitavih 180% GDP-ja. Da je u Evropi, Japan se, za razliku od Slovenije ili Slovačke, ne bi kvalifikovao za prijem u evro zonu.

Spasavanje Srbije od Potopa

Da religiozno ludilo globalnog zagrevanja ne zna ni za geografske, pored svih ostalih granica, svedoči i Srbija. Kult "spasavanja planete" smanjenjem potrošnje stigao je i ovde. Evo nove reklame za štednju struje koju finansiraju vodeće firme u Srbiji a kao glumac učestvuje voditelj Ivan Zeljković.

Reklama supstantivira jednu od najstarijih apokaliptičkih fantazija u ljudskoj civilizaciji, koju alarmizam globalnog zagrevanja obilato koristi - strah od Velikog Potopa ("porasta nivoa mora"). U toj reklami od 30-ak sekundi se tvrdi gomila direktno netačih stvari koje treba da zvuče alarmantno i da "podignu svest" o "opasnostima klimatskih promena". Najpre, kaže se da će nivo mora porasti 1m do 2050 godine, što će "potopiti Okeaniju" i "gradove poput Venecije i Sankt Peterburga". Na kraju se pozivaju čitaoci da "čuvaju Srbiju" štednjom energije, iako nije baš najjasnije koje će to more potopiti Srbiju, i kada.

Najpre, odakle im podatak da će nivo mora porasti 1 m do 2050? Nisam u stanju ni da nazrem. IPCC prognozira porast do 2100 u rasponu od 18 do 59 cm, sa "najboljom procenom" od oko 30 cm. Što bi dalo oko 15 cm, a ne 1m do 2050. Dalje, i ovo je vrlo verovatno preterivanje budući da se u ovoj prvoj deceniji XXI veka porast nivoa mora zaustavio, što i nije nikakvo čudo budući da je došlo do značajnog globalnog zahlađenja od oko 0,11 stepeni po dekadi 2001-2009. Prosečna stopa povećanja nivoa mora tokom XX veka bila je 1,8 mmm godišnje ili oko 18 cm na stoleće, mada neke novije procene kažu da je to bilo verovatno i manje.

Bilo bi interesantno da vidimo kako bi to Sankt Peterburg bio potopljen do 2050? Staro gradsko jezgro ima nadmorsku visinu od nekoliko metara, dok je veći deo grada iznad toga i poslednjih 150-200 godina je veštački podignut nekoliko metara. Slično stoji stvar i sa Okeanijom. Na Maldivima (koji se "smatraju" najugroženijima) apsolutno nema porasta nivoa mora, i zapravo je u poslednjih 20-30 godina opao za desetak cm. Čuveno drvo globalnog zagrevanja koje se nalazilo samo desetak cm iznad mora od 1950 naovamo i dalje je bilo tu krajem 1990-ih. Pre nekoliko godina grupa ekoloških aktivista iz Australije posekla ga je kao nezgodan dokaz da porasta nivoa mora nema. Naravno, u nekim krajevima poput Bangladeša ili Tajlanda postoji problem plavljenja priobalnih pojaseva, ali to nema nikakve veze sa porastom nivoa mora koje je minimalno i jedva primetno, već sa spuštanjem nivoa kopna zbog erozije i drugih faktora koje uzrokuje čovek. To može biti vrlo ozbiljan ekološki problem ali nema nikakve veze sa globalnim zagrevanjem, niti može biti rešen zavrtanjem štedljivih sijalica, poklapanjem šerpi i isključivanjem bojlera tokom noći.

Na kraju, nejasno je i posebno zanimljivo koje će to more potopiti Srbiju ako ne budemo štedeli energiju? Možda Jadransko? Ali, njegov nivo je tokom XX veka opao za oko 15 cm, a najniža tačka u Srbiji je oko 28 m nadmorske visine, na ušću Timoka u Dunav. Toliko ni Velečasni Al Gore ni Jim Hansen ne tvrde da će more porasti u XXI veku, a ni posle. :) Al, što bi logika ili činjenice stajali na putu "ekološkom osvešćivanju". Kad je tu vera u ono što kažu Velečasni Gore i njegovi misionari u Srbiji.

Duvan i politika

Nekako mi je promakla vest da je Ministarstvo poljoprivreede odlučilo da prestane da subvencioniše proizvodnju duvana. Svaka čast za Sašu Dragina.

Naravno, takva mera ne može da prođe bez kritike.

U Blicovom dodatku "Novac", bivši ministar poljoprivrede Goran Živkov brani odluku ministra. Redak primer kolegijalnosti na našoj političkoj sceni, da bivši ministar pohvali nepopularni, a ispravan, potez sadašnjeg ministra.