Ekonomija bez granica

LDP je objavio svoj ekonomski program na čijoj izradi su radili i prijatelji iz Centra za slobodno tržište Ana Jolović i Aleksandar Stevanovnić kao i naš kolega sa TR Ivan Janković. Osnovne tačke programa su:

• uvođenje dvovalutnog sistema - evro pored dinara kao zvanična valuta, što će u velikoj meri pomći privrednicima u planiranju aktivnosti kao i uticati na smanjenje inflacije.
• potpuna liberalizacija kapitalnih tokova - svako može da iznese iz zemlje bilo koji iznos
  
• ukidanje specijalnih dozvola za osnivanje banaka u Srbiji
  
• javna potrošnja se smanjuje na 33% BDP sa približno 50%
  
• privatizaciju svih javnih i preostalih društvenih preduzeća
• borba protiv korupcije liberalizacijom - odnosno razvlašćivanjem političara
• ukidanje svih subvencija i podsticaja
• ukidanje svih carina i vancarinske zaštite - što je između ostalog i mera antimonopolske politike
• decentralizacija - opština ima veće nadležnosti i određuje određene poreske stope na svojoj teritoriji. Nacionalizovana opštinska imovina se takođe vraća opštinama.

Najliberalniji program do sada. Čestitke LDP-u i posebno prijateljima iz CST-a.

A jel to u PPP dolarima?

Videli ste verovatno bilborde po gradu sa porukom "Pogledajte semafor". Ispod toga je dat trenutni skor, recimo 170:30 (ne znam tačne brojeve), a koji se odnosi na to koliko je zemalja priznalo Kosovo, a koliko nije. Naravno, besmisleno, ali ok, razumem potrebu da se to saopšti.

Na to albanski premijer odgovara još besmislenijom tvrdnjom da je "Kosovo sada nezavisna država, koju su priznale države koje zajedno čine 70 odsto svetskog bruto proizvoda". Kakve tek to veze ima?

Naravno, nikakve, kao ni ono prvo. Kosovo zaista nije priznala velika većina zemalja. Ali, priznale su skoro sve koje su za Srbiju iole bitne u bilo kom pogledu. Koji je broj i koliki je njihov GDP zaista nije bitno.

Znanje imanje

"Znanje je osnova prosperiteta" i "Današnje društvo je zasnovano na znanju", kaže prof. Srbijanka Turajlić. Ove tvrdnje su toliko prihvaćene i deliju tako logično da je teško nesložiti se i biti shvaćen ozbiljno. Ali ja zaista mislim da znanje, u smislu u kojem ga akademici upotrebljavaju, nije osnova prosperiteta.

Kao što je Hayek, u sada čuvenom eseju iz 1945. godine "Upotreba znanja u društvu" pisao, akademici, a sa njima i političari, intelektualci i opšta javnost, daju preveliku težinu jednoj vrsti znanja: naučnom znanju. Naučno znanje, bilo da je reč o prirodnim ili društvenim naukama, međutim nije jedino znanje koje je važno. Za ekonomski prosperitet najvažnije je sasvim posebno znanje nekih lokalnih karakteristika na tržištu i u društvu, ili u Hayekovoj frazi "the knowledge of the particular circumstances of time and place". Možda se najbolje može opisati kao poznavanje situacije. To je znanje koje imaju privrednici, preduzetnici ili potencijalni preduzetnici, pa čak i svaki kupac i prodavac bilo čega na bilo kakvoj pijaci, znanje o resursima i cenama i mogućnostima alternativnih upotreba raznih resursa. Takvo znanje je rasparčano na sitne delove, a oni koji ga imaju najčešće nisu ni svesni da ga imaju ili ga ne zovu znanjem -- Michael Polanyi je nešto slično tome zvao tiho, prećutno ili implicitno znanje (tacit knowledge).

Prosperitet nastaje iz mobilizacije takvog, jednostavnog ali specifilnog loklanog znanja, poznavanja šta gde na loklanom nivou nedostaje, šta se može popraviti i kako se time može zaraditi. To znanje ne samo da je zanemareno od strane akademika, nego sa na njega obično gleda sa nipodaštavanjem. Ali na njemu se zasnivaju sve pojedinačne razmene i ono je osnov rada svih tržišta.

Naučno znanje je naravno izuzetno važno kao osnova za inovacije, ali treba shvatiti da je ono potreban ali ne i dovoljan uslov. Danas se misli da je tvorac parne mašine James Watt, a malo je poznato da je prototip parne mašine postojao u Egiptu još u 1. veku nove ere. Ali se nije koristio, odnosno koristio se kao ukrasna sprava za otvaranje vrata na nekoj biblioteci, jer nije bilo profitnog motiva za nekog da ga upotrebi. Nedostajala je ta druga vrsta znanja, nije bilo motiva za njega. Civilizacije Maja i Inka nisu upotrebljavale točak, iako su imale točkove na dečjim igračkama. Ali u tiranijama kao što su oni bili nije bilo potrebe za točkom, podanici su nosili na leđima sve što je trebalo. Ali dok se danas shvata da je važno da neko izmisli točak, retko se razume da je potrebno i da se neko seti kako da ga upotrebi. Tako ni znanje u uskom akademskom smislu neće samo od sebe rešiti problem ako nema mobilizacije lokalnog znanja. Za mobilizaciju ove druge vrste znanja potreban je motiv, a većini ljudi motiv je profit. A za to nije potrebna nikakva posebna politika, dovoljno je da država garantuje privatnu svojinu i poštovanje ugovora, kao i da svojim mešanjem, regulacijom i oporezivanjem ne smeta mobilizaciji ovog znanja. Možda se onda može reći da osnov prosperiteta nije znanje, nego upotreba znanja, koje najčešće uopšte nije akademsko.

Kraj irskog čuda?

Irska ima novog premijera koji očigledno voli da troši: ovde i ovde su tekstovi koji kažu da je prošle godine kao ministar finansija povećao državnu potrošnju za celih 13%. Irska je od ove godine naglo usporila rast i za to je poslednjih meseci u medijima uglavnom okrivljen rast evra, koji je oslabio izvozni sektor. Ali rekao bih da i ekspanzivni budžet ima nešto s tim. Videćemo da li je sve to bio mali predah ili sada kad je Brian Cowen postao premijer, možda i konačni kraj irskog čuda.

Pošto glas?

Tadić misli da glas u Srbiji vredi oko 50 evra. Naime, Vlada Srbije razmišlja da poveća plate od 3 do 5 procenata zaposlenima u državnim institucijama plus ih jednokratno časti sa pedesetak evra. Kao i isplata trinaeste plate (za prasence) pred prošle izbore ni ovo povećanje naravno nema veze sa parlamentarnim izborima koji su zakazani za mesec dana već sa socijalnim dijalogom koji je vodio predsednik Tadić.

Povećanje plata (ili isplata bonusa) javnim službama od datuma raspisivanja izbora pa do održavanja izbora bi trebalo da se smatra krivičnim delom jer predstavlja kupovinu glasova i krađu poreskih obveznika koji trpe direktnu štetu zbog takve odluke. Kazna za isplatu jednokratnog predizbornog bonusa bi mogla da bude doživotna robija bez prava na pomilovanje, dok bi se predizborno povećanje plata kažnjavalo smrtnom kaznom.

Najinteresantnije je što kupovina glasova često ne funkcioniše. Da li zaista očekuju da će nekome ovim potezom da promene mišljenje? U jednom selu u Kambodži seoski poglavar je podelio saronge (marame) i pirinač svim seljanima koji su rekli da će da glasaju za vladajuću partiju. Na izborima u tom selu je vladajuća partija dobila manje glasova od opozicije. Da bi otkrio ko nije glasao za vladajuću partiju i povratio pirinač i saronge selonačelnik je tražio od svih glasača da se zakunu nad čašom vode u kojoj je bila potopljena statuica Bude da nisu glasali za opoziciju. Niko se nije odao. Znaju ljudi da je glasanje tajno. Na kraju je samo selonačelnik imao problem jer su mediji preneli priču. Tužno je da naši seoski poglavari misle da kupovinom glasova mogu nešto da postignu. Jedino me zanima šta naš selonačelnik planira da potopi u čašu ako mu kupovina glasova propadne?

U početku beše reč

Ispravite me ako grešim, ali čini mi se da je u ovom tekstu o italijanskoj politici u današnjem Danasu prvi put upotrebljena reč "libertarijanci" u jednom domaćem štampanom mediju. Možda se provuklo u po nekoj autorskoj kolumni, ali je sada prvi put vidim u običnom tekstu izveštača.

Etatistička propaganda

"Po skupoći smo ispred mnogih, a po izvozu gotovo iza svih. Da bismo dostigli izvoz Slovenije, treba nam 27 godina. Da stignemo Hrvatsku, trebaće nam manje vremena. Uz veliku pomoć države domaćim izvoznicima, to bismo mogli da postignemo već za šest godina."

Ovo nije izjavio nijedan političar. Ovo je sa sajta B92, očigledno komentar novinara koji je tekst napisao. Takođe:

"I pored još jednom postavljenog pitanja televizije B92, zašto kao resorni ministar ne spreči takvo ponašanje proizvođača koji podižu cene na domaćem trištu, ministar Bubalo je rekao da "nema tu šta da se sprečava".

"To je interes onih koji proizvode. Oni gledaju gde mogu da ostvare više cene i gde mogu više da zarade, ali to morate njih da pitate", rekao je on.

Da rezimiram: novinar B92 se uzda u izvozne subvencije i u kontrolu cena. Ako to misli novinar B92, čemu se onda nadati od Politike ili NIN-a?

Privatni monopol?

Naš stari znanac, Nebojša Katić, u novom tekstu u Politici dokazuje, ukazivanjem na nedavne probleme na Heathrowu, kako je privatni monopol lošiji od državnog i kako državna svojina ima značajne prednosti.

Možda je to i tako, ali Heathrow jednostavno nije dobar primer. Zašto? Pa, zato što se ne radi o monopolu. I tu ne mislim na to da London ima još makar 4 aerodroma (Getwick, Stansted, City i Luton), nego mislim na to da na samom aerodromu postoji konkurencija.

Radi se o tome da "procesuiranje" (handling) aviona i putnika (gde je problem i nastao) ne obavlja sam aerodrom, već posebne firme koje imaju ugovore sa aerodromom i aviokompanijama. Suštinski, te firme od aerodroma zakupljuju gejtove i opremu, a onda pružaju uslugu handlinga aviokompanijama. Desi se ponekad da je neka od tih firmi u vlasništvu aerodroma, neke su u vlasništvu nekih aviokompanija, ali postoje i specijalizovane firme koje se isključivo time bave. Evo, pogledajte sajt recimo firme Swissport, koja pruža usluge handlinga na 187 aerodroma širom sveta.

Konkurencija pri handlingu je, koliko sam mogao da istražim, rezultat direktive EU, koja je doneta 1996. i kojom je naloženo svim državama-članicama da donesu zakone kojima će se svi aerodromi koji godišnje imaju više od 2 miliona putnika, primorati da uvedu konkurenciju u oblast handlinga. Ja sam negde ranije čuo, ali ne mogu sada da nađem referencu, da konkretno na Heathrowu postoji šesnaest handlera (sada sam uspeo da pronadjem da sigurno te usluge tamo pružaju ASIG, Servisair, Plane Handling, SAS Ground Services, AFSL, pomenuti Swissport i tako dalje).

Sve u svemu, nema ni govora o bilo kakvom monopolu u handlingu, pa, samim tim, ni to što se desilo na Heathrowu nema veze sa time. Jasno mi je da se Katiću učinilo da je ovo sjajna ilustracija opasnosti od privatne svojine, ali jednostavno nije dovoljno istražio slučaj.

Dodatno, sve to što se desilo nema apsolutno nikakve veze sa samom upravom Heathrowa, već sa British Airwaysom, za koga je terminal i napravljen i čiji je direktor priznao da je kriv za sve probleme.

Higgsov bizon

Gospodin Nsarski se bavi fizikom i ima interesantan blog na B92. Danas ima post o akceleratoru u Švajcarskoj, isto kao i onaj akcelerator u Vinči koji je Dinkić zatvorio, samo mnogo veći. Uglavnom Nsarski je pojednostavio priču o svrsi tog akceleratora tako da je i meni jasna. Hvala mu. Pred kraj teksta osim fizike bavi se malo i finansiranjem nauke. Naime, ovaj mikser u Švajcarskoj košta 6 milijardi dolara i izgleda da se u velikoj meri finansira iz fondova raznih država. Kaže Nsarski da je 6 milijardi mala cifra jer toliko košta dve nedelje rata u Iraku. Činjenica da je rat u Iraku skup više govori u prilog povlačenju iz Iraka nego što opravdava finansiranje ovih mamutskih projekata.

Nsarski ima još jedno interesantno razmišljanje. Kaže da postoji mogućnost da ovaj akcelerator detektuje Higgsov bozon i kako bi se za hiljadu godina 2008. pamtila upravo po tome, a ne po skupljim ratovima koje su primitivci tada vodili. Možda je to tačno, ali zašto bi racionalan čovek vodio brigu o tome šta će njegov prah (proton) da misli o nečemu za hiljadu godina? Apsolutno neracionalno. Sud istorije ne treba da bude faktor kod donošenja političkih i ekonomskih odluka. Stoga, državno finansiranje ovog akceleratora nema smisla. Takođe, nema smisla voditi politiku iz perspektive pisca udžbenika srpske istorije iz 2500. godine kao što to kod nas radi Koštunica.

Ooops, I did it again

Majkl Mur i Hilari Klinton su poznati po srceparajućim pričama o američkom zdravstvenom osiguranju. Poznate su im priče ljudi koji ne mogu da priušte zdravstvenu negu, koje bolnice izbacuju na ulice i koji čak ponekad i umiru, sa sve nerođenom decom, jer ih zbog nemanja osiguranja bolnice ne primaju. Ponekad se doduše ispostavi i da njihove tužne priče nisu baš sasvim istinite. Tako je Klinton ponavljala priču o devojci iz Ohaja, zapošljenoj u lokalnoj piceriji, koja nije mogla da priušti zdravstveno osiguranje ni $100 koliko je koštao tretman pa su ona i njena beba zbog toga umrle. Ispostavilo se da je devojka imala osiguranje i da joj nikada nije odbijena usluga. Anegdote su sjajna stvar za kampanje, ali je poželjno da budu tačne. Izgleda da nisu baš svi doktori zli kako bi demokrate volele da ih predstave.

Ništa pametno

Pingvin je u komentaru na prethodni post ostavio link za radikalski ekonomski program. Mislim da taj dokument zaslužuje posebnu pažnju. Evo ga ukratko ekonomski program SRS:

• U uvodu radikali tvrde da su karakteristike njihovog programa skromnost i štedljivost ali sami sebe demantuju najavljujući pomaganje, štićenje, subvencionisanje preduzeća kao i uvozni protekcionizam. Sve ove mere itekako koštaju (kako budžet tako i građane) tako da nema reči o skromnosti i štedljivosti.
• Osnivaće nova državna preduzeća i razvojne banke koja će predstavljati zamajac privrede. Valjda 50 godina nije bilo dovoljno da shvate da država nije kvalitetan preduzetnik. Jedini zamajac koji bi ova preduzeća omogućila je zamajac smeha.
  
• Subvencionisaće izvoz, kao element razvojnog programa. Ukoliko preduzeća zavise od subvencija da bi izvozila onda ih čeka sudbina Zastave, koja je svojevremeno izvozila Jugo u Ameriku. Kome trebaju subvencije taj i ne treba da izvozi jer pomaganjem lošim izvoznicima odmažemo dobrim.
• Subvensionisaće i uvoz kapitalnih dobara, iako smatraju da je trgovinski deficit veliki problem. Ako nisu znali, teško je subvencionisati uvoz i smanjivati ga u isto vreme.
  
• Razvijanje banjske industrije jer je to ogromni neiskorišćeni turistički potencijal zemlje. Dogradnja infrastrukture i školovanje banjskih eksperata. Kao, ulagaće i ino-partneri.
  
• Uzimaće povoljne kredite da ulažu u proizvodnju a profite od proizvodnje će ulagati u servisiranje nagomilanih dugova. Pošto su državne firme inače veoma profitabilne ne samo što neće revitalizovati privredu kako planiraju već će i uvećati dugove.
  
• Smanjiće kamate i obaveznu rezervu kako bi smanjili inflaciju. Povećavanjem novca u opticaju se ne smanjuje inflacija već povećava, ali ne moraju radikali baš sve da znaju.
  
• Rast deviznih rezervi je po radikalima paradoks, takoreći iluzija, jer veliki trgovinski deficit bi trebalo da znači manje rezervi. U svakom slučaju takva situacija je, po njima, dugoročno neodrživa. Radikali će "devalvirati" valutu da bi podstakli izvoz. Možda usput izazovu inflaciju, ali o tom potom.
  
• Država će zapošljavati ljude u strateškim i produktivnim granama što su (ako niste znali): turizam, građevinarstvo, poljoprivreda i metaloprerađivački sektor. Samo tržište može da kaže koje su grane strateške, odnosno gde je Srbija najkonkurentnija. Državno određivanje prioriteta verovatno znači pogrešnu alokaciju sredstava i stvaranje gubitaša.
• EPS i NIS ostaju u većinskom državnom vlasništvu. Dobro možda NIS ne pošto su ga kupila braća Rusi.
  
• Podrška mladim i stručnim ljudima da dođu do stana. Verovatno garantovani krediti i slično. Doduše najavljuju i smanjenje poreza na promet nekretnina, što uvek pozdravljam.
  
• Osnivanje poljoprivrednih kooperativa. Što nije isto što i zadruge jer se zadruge osnivaju na nivou sela a kooperative na nivou okruga. Valjda su zbog loše geografske odrednice zadruge i propale. Doduše kooperative će biti u mešovitom državno-privatnom vlasništvu i članstvo će biti dobrovoljno. Ipak, stvarno nema potrebe oživljavati koncept koji je napušten čak i u Kini.
• Osnivanje poljoprivredne razvojne banke koja će uz male kamate finansirati poljoprivrednu proizvodnju. Već par godina nismo imali političke kredite pa smo zaboravili da se slabo naplaćuju. Zanima me da li će ovu instituciju nazvati Beobanka iz sentimentalnih razloga?
  
• Konačno, najavljuju žestok obračun sa korupcijom uglavnom pooštravanjem kaznene politike. Ipak, njihov program toliko uvlači državu u privredu da korupcija može samo da raste nikako da se smanjuje. Korupcija se leči liberailzacijom toga u ovom programu radikala nema ni u najavi.
  

Hvala Pingvinu na linku. Iako imaju ekonomski program u njemu stvarno nema ničeg pametnog. Nije da sam očekivao više ali sam ipak pomalo razoračaran.

Ponovo ništa

Pošto nemam pojma kakav je stav radikala po pitanju privatizacije, rekoh da pogledam šta im piše u programu. Odem na zvanični sajt, vidim da sa leve strane piše "Program i statut". Kliknem na taj link i dobijem sledeće - link na statut. Programa uopšte nema!

Pogledam statut, rekoh, možda im je program deo statuta, šta znam, kad, ni tamo nema ničega - 38 strana o unutrašnjoj organizaciji stranke. OK, treba i to, ali gde je program?

Jasno mi je oduvek bilo da radikali nemaju predstavu kako da ostvare to za šta se zalažu. Ali, očekivao sam makar da znaju zašta se u stvari zalažu. Makar da su napisali - "naš osnovni cilj je odbrana teritorijalnog suvereniteta Srbije i borba za nepriznavanje Kosova", ili "naš osnovni cilj je aneksija Bosne, Crne Gore, Makedonije i delova Hrvatske", ili bilo šta drugo.

Stvarno nisam očekivao NIŠTA.

Evrounijatski liberali

Dame i gospodo liberali i liberalke, pogodite kakvim su nas novim retoričkim ukrasom počastili: na nekom domaćem pravoslavno-antiglobalističkom portalu nazvali su ljude sa bloga Tržišno rešenje i časopisa Katalaksija (tj. nas) "evrounijatskim sekularnim libertarijancima koji nemaju nikakve veze sa srpskim narodom".

Ovim "pravoslavnim libertarijanciima" (!?) kako sebe nazivaju, zasmetalo je naše ismevanje ideje bojkota strane robe i stranih firmi, kao i naša tvrdnja da je slobodna trgovina najbolji promoter mira u svetu . U tekstu autora Željka Simovića "Iluzija Katalaksije i srpski slobodarski put", na sajtu www.antiglobalizam.com, pored slike Vojvode dr Vojislava Šešelja, naći ćete prosto fenomenalne stvari, poput ekstenzivnih citata Svetog Pisma i Nikolaja Velimirovića kojima se "opovrgavaju" navodi "evrounijatskih libertarijanaca", kaštigovanje srbomrzačkih politika Zapada, osuda "srborušilaštva", hvalospeve sistemu "srpskog pravoslavnog zadrugarstva" i ostale prosto neprepričljive smehotresne akrobacije i bravure, koje će vas, verujem istinski zabaviti.

Zemlja odbija da se zagreje - šta dalje?

Svi znamo da klimatski modeli IPCC prognoziraju vrtoglavi porast temperatura u 21 veku, kao rezultat ljudske emisije stakleničkih gasova, prevashodno CO2. Krajem 1990-ih, IPCC i mnoge američke egencije (recimo, Ministarstvo odbrane) su prognozirale da će do 2010 godine čitavi priobalni krajevi biti poplavaljeni zbog porasta nivoa mora koje će izazvati topljenje leda na Antarktiku i Grenlandu, a što će izazvati krizu neviđenih razmera.

Ali, avaj! 10 godina posle vrlo jakog El Ninjo događaja 1998 (zagrevanja planete pod uticajem tople vode u tropskom Pacifiku), globalna temperatura odbija da poraste. Od 1998 do danas, trend je ili potpuno ravan, ili blago negativan, zavisno do toga da li gledate satelitske ili zemaljske podatke. Od 2002 do danas trend je jasno negativan po svim podacima. Prva tri meseca 2008 su globalno najhladnija od 1999, a po nekim setovima podataka od 1989. Evo grafikona koji pokazuje kretanje globalne temperature nižih slojeva atmosfere koju mere sateliti NASA-e, a prikupljaju stručnjaci iz Remote Sensing System programa iz Kalifornije.


Obratite pažnju na prva tri meseca ove godine. Uzrok ovakvog zahlađenja je takozvani događaj La Ninja, kada iz neobjašnjivih razloga ogromna količina hladne vode iz dubina Pacifika dolazi na površinu i utiče na klimu sniženjem globalne temperature u celom svetu, i promenom vremenskih režima. Mnogi klimatolozi sada veruju da je od ove godine započela hladna faza takozvane Pacifičke oscilacije, kada ćemo imati mnogo više La Ninja događaja nego El Ninjo, što bi trebalo da rezultira višedecenijskim padom globalne temperature. Takva hladna faza je trajala od 1940 do negde 1976-7, kada je započelo doba domainacije El Ninja. Vrlo je moguće da je ove 2008 godine došlo do novog obrta. Ako je ovo tačno, svi klimatski modeli IPCC mogu da budu okačeni mačku o rep, da ne govorimo o strategijama "borbe s klimatskim promenama" poput ograničenja potrošnje fosilnih goriva, i slično. Što naravno ne znači da lobiji i antikarbon karteli neće izgurati cap-and-trade sisteme, uprkos globalnom zahlađenju, tj nepostojanju opasnosti koju bi taj sistem trebalo navodno da predupredi.

Osim temperature vazduha, i podaci koji pokrivaju temperaturu okeana takođe pokazuju da je od 2002 godine do danas došlo do blagog hlađenja okeana, što je takođe u frapantnom neskladu sa klimatskim modelima i katastrofičkim vizijama alarmista. Kao i tropska atmosfera, gde bi globalno zagrevanje moralo da bude triput brže nego na površini, a ono je zapravo sporije, isto tako modeli predviđaju znatno zagrevanje površine okeana koja bi onda emitovala toplotu u atmosferu. No, izgleda da i okeani odbijaju da se zagreju. Da ne govorimo o tome da Antarktik, mesto gde bi po modelima IPCC zagrevanje trebalo da bude najviše kad gledamo zemljinu površinu, takođe odbija da se zagreje tokom poslednjih 30 godina, štaviše, značajno se hladi (a poslednjih dve godine, površina pod ledom je najveća od kad se vrše satelitska merenja).

Ovaj kratki izvod iz nevolja klimatskih modelara i ekoloških aktivista u objašnajvanju gde se delo globalno zagrevanje, treba samo da nas podseti na činjenicu da lobiranje za smanjenje emisije stakleničkih gasova nema nikakve veze sa naukom, niti sa "brigom za čovečanstvo", već samo sa politikom i ideologijom, i to jednom od najgorih - ideologijom uništavanja civilizacije u ime njenog "spasavanja". Od nas se očekuje da žrtvujemo ekonomski rast drakonskim restrikcijama potrošnje energije, da bismo sačuvali profite kompanija koje su već uložile u tu stvar, i ideološke iluzije hiljada razočaranih komunista i anarhista kojima treba nova antikapitalistička utopija.

Ništa

Toma najavljuje da će se radikali, kada pobede na izborima, posvetiti životnim temama i konkretnim problemima građana, kao na primer izgradnji fabrika. Mislim da je očigledan nedostatak fabrika najkonkretniji problem građana u Srbiji. Jedna dobra petoljetka bi sigurno rešila taj problem. Činjenica da se političke fabrike koje su osnivane šezdesetih godina nisu baš najbolje pokazale ne mora da znači da je ideja sama po sebi loša. Evo primera jedne od uspešnijih fabrika iz tog vremena.

Radikali nikada ne pričaju o svom programu odnosno šta bi tačno uradili kada bi došli na vlast jer im je jasno da kada god nešto kažu izvale neku glupost. Kao što je to uradio Toma danas. Pored izgradnje fabrika Toma je još najavio i politiku zapošljavanja, rešavanje stambenih problema, školovanje, lečenje, poboljšanje uslova života na selu i asfaltiranje puteva. Naravno, nije nagovestio kako bi ovaj program sproveo već je celu državnu politiku spakovao u jednu rečenicu. Rispekt. Očigledno je da oni apsolutno nemaju predstavu šta bi radili kada bi formirali vladu i zbog toga su ovi jako retki programski ispadi vredni pomena. Ne bi nas radikali vratili u 90-te kao što se priča već bi nas njihovim arhaičnim intervencionizmom gurnuli u 50-te. Još nisu najavili radne akcije ali nije nemoguće da spremaju i u udarničke značke.

Pored FNRJ ekonomskog programa ono što još nude je bolja saradnja sa Rusima, odustajanje od EU i uvođenje četrdesetogodišnje žalosti zbog gubitka Kosova. Radikalski glasači bi trebalo da se zapitaju da li su zaista toliko patetični koliko SRS misli da jesu.

Radikalsko obdanište

Vučić ima plan za rešavanje problema nedostatka mesta u državnim obdanštima. Ako on bude gradonačelnik gradiće nova obdaništa. I to velika. Teško da je to najpovoljnije rešenje. Gradnja je skupa, traje godinama a kvalitet državnih obdaništa je i dalje ispod kvaliteta prvitanih. Ovo nije rešenje za građane koji sada imaju decu predškolskog uzrasta jer dok se nova obdaništa izgrade njihova deca će prerasti obdanište. Nije dobro rešenje ni za građane koji očekuju decu jer najavljuje uslugu lošijeg prosečnog kvaliteta.

Idealno bi bilo kada bi svi državni vrtići bili privatizovani i kada bi roditelji plaćali usluge direktno privatnicima. Usluga bi bila bolja a kapaciteti bi se brže povećavali. Nažalost, ovo možda i ne bi bilo popularno u predizbornoj kampanji. Verzija koja bi mogla da prođe je izdavanje vaučera roditeljima koji bi te vaučere mogli da koriste u državnim ili privatnim vrtićima. Bolji vrtići bi privlačili više vaučera a samim tim bi imali i više novca za širenje kapaciteta. Kapaciteti bi se širili samo tamo gde je usluga dobra. Drugim rečima dobri vrtići bi rasli dok bi loši stagnirali dok se sami na kraju ne bi ugasili.

Čak i roditelji koji nemaju mnogo novca bi mogli da priušte da svoju decu šalju u bolje privatne vrtiće, dok bi za nekoliko godina prosečan vrtić u Beogradu bio mnogo bolji nego što je danas. Konačno, ova varijanta ne mora da bude skuplja od gradnje novih vrtića i izdržavanja državnih. Naprotiv. Umesto finansiranja objekata prešlo bi se na finansiranje dece odnosno roditelja koji bi birali gde da potroše dobijeni novac. Ovaj plan je i mnogo jednostavnije primeniti. Posao grada bi bio da da novac roditeljima dok bi se za ostalo postaralo tržište.

Nije GSP nego Šarić

Biljana Srbljanović je najavila privatizaciju gradskih javnih preduzeća, doduše uz ogradu da neće biti privatizacije svih preduzeća i pod bilo kakvim uslovima, šta god da je time htela da kaže. U svakom slučaju prvi put čujem da jedan od kandidata najavljuje privatizaciju gradskih javnih preduzeća i to svakako pozdravljam. Bilo bi lepo kada bi nam kandidatkinja još objasnila koja preduzeća ne bi privatizovala i na koje uslove misli.

Hitler, Staljin i socijalizam

Marko i Slaviša su već raspravljali o različitim aspektima Hitlerove vladavine. Stvar koja je meni zanimljiva jeste da levičari izlaz iz nezgodne situacije da se Hitlerova stranka zvala nacionalsocijalistička radnička partija, i da je imala program na kojoj bi mnogi socijaldemokrati mogli da joj pozavide, pronalaze u uverenju da Hitler to nije mislio ozbiljno, već da je bio oportunista koji je shvatio da se u Nemačkoj vlast može osvojiti samo tako. Glumio je socijalistu, ali u duši je uvek bio samo nacionalista i antisemita.

Međutim, pasaž koji je citirao Marko pokazuje jasno da je Hitlerov antisemitizam takođe bio čisto instrumentalan; on je tražio žrtvenog jarca uz pomoć koga će mobilisati narod za svoju revoluciju (da, drugovi popravljači čovečanstva, Hitler je jedan od vas) i učvrstiti vlast. I posle mnogo razmišljanja i "ispitivanja raznih mogućnosti" zaključio je da bi Jevreji mogli biti ta grupa. Ništa lično, on zapravo i nije mrzeo mnogo Jevreje, već je hladno i racionalno zaključio da su oni najpogodniji za ulogu žrtvenog jarca; da je procenio da su to Poljaci, ili poslovni ljudi ili neko treći, izabrao bi njih.

Ako je tako, izgleda da strategija pranja ruku "progresivnih levičara" od Hitlerovog socijalizma ne prolazi baš najbolje; jer ako su cinizam i instrumentalno tretiranje ideologije razlog da se njeno privhatanje ne smatra relevantnim, onda bi se antisemitizam mogao smatrati jednako efemernom i slučajnom sastavnicom nacizma kao i socijalizam, jer je Hitler po sopstvenom priznanju Jevreje izabrao kao žrtve na osnovu taktičkog plana za osvajanje i očuvanje vlasti, a ne iz neke iskrene, principijelne mržnje. Nije bio toliko glup da zaista veruje u bajke o Jevrejima neprijateljima Nemačke. Samo ih je koristio kao oruđe protiv samih Nemaca.

Koje su pouke ovoga? Prva koja mi pada na pamet jeste potvrda genijalnosti Hane Arent i njenih analiza iz legendarnog trećeg toma "Izvora totalitarizma", gde ona dolazi do zaključka da totalitarnim pokretima sam sadržaj ideologija nije primarna stvar, već sam pokret, aparat sile i delirično uništavanje putem kontrolisanog genocida. Na desetinama i desetinama strana ona opisuje kako jedni te isti obrasci totalitarnog terora na skoro identičan način funkcionišu u Hitlerovom i Staljinovom režimu. Šta god pričali, šta god propagirali oni rade jednu te istu stvar - sprovode apsolutnu kontrolu i istovremeno vrše genocid nad delovima svog stanovništva. Staljin je uništavao kulake, ali i birokrate, partijsku levicu, pa partijsku desnicu, pa Čečene, pa Estonce, rečju koga je stigao. Kada se on pojavi na plenumu i kaže naprimer "kulaci u klasa koja odumire", onda to znači da aparat sile treba da krene u kampanju genocidnog uništavanja kulaka, da bi opravdao proročanstva lidera. Sledeći put Staljin prorokuje nestanak klase birokrata, što znači čistku u državnom aparatu. Hitler je pak uništavao poglavito Jevreje, ali isto tako i homoseksualce i fizički i mentalno bolesne Nemce. Ko zna kome bi se okrenuo da je stigao da završi sa prethodnim grupama - možda bivšim bogatašima u Nemačkoj, ili Slovenima, ili ko zna kome.

Ali, ono što spaja ova dva režima jeste totalitarnost njihovih ambicija i totalitarnost sredstava koja koriste. Ideologija je tu sekundarna stvar. Ipak, čisto logički gledano, totalitarni pokret se ne može zaodevati nekom individualističkom ili liberalnom filozofijom; on predstavlja apoteozu primata kolektivnog nad individualnim, i stoga je socijalizam ako ne suština totalitarizma, onda u najmanju ruku jedino i logično sredstvo koje on može koristiti u sprovođenju svojih ambicija. Na šta bi ličio Hitler koji priča o neprikosnovenoj autonomiji pojedinca u odnosu na državnu vlast? Ili koji bi popustio državnu konotrolu nad privredom? Ne, on mora da bude socijalista ako želi da bude totalitaran.

Mišković kao srpski Lažandr?

Miša Brkić u svom novom tekstu nudi jednu tezu koju su ranije čini mi se Marko i Slaviša ovde zastupali, a to je da je opasnost od Miškovićevog uticaja na vlast predimenzionirana, zato što je njemu kao bogatom čoveku u interesu da ima stabilne institucije, garancije svih vlasničkih prava i otvorenu privredu. Brkić čak kaže: "Slobodno tržište je njegova jedina prirodna sredina i mesto gde je rizik za njega i kompaniju najmanji.".

Meni ovakvo razmišljanje nije mnogo uverljivo. Mišković svakako želi da barijere za njegovo poslovno širenje u drugim zemljama u regionu budu što manje. Ali, zašto bi mu bilo u interesu da se smanje barijere za stranu konkurenciju u Srbiji? Meni se, naprotiv, čini da je jedan od najjačih Miškovićevih poslovnih interesa da srpsko tržište što je duže moguće ostane relativno zatvoreno. Njegove rente će tada biti najveće, jer on još uvek najveći deo biznisa vodi u Srbiji, iako pokušava da se proširi i na region. Kao i svi poslovni ljudi, on ima dve filozofije - slobodna trgovina i slobodan ulaz za njega (u drugim zemljama), i barijere ulasku i protekcionizam za konkurenciju (ovde).

Milton Friedman je govorio o "samoubilačkom isninktu poslovne zajednice" koja lobira za pojačanje vladinog nadzora i regulacije, iako to smanjuje produktivnost i konkurentnost njihovih industrija. Ali, to istovremeno svakako povećava stepen barijera ulasku za konkurente i neekonomske rente onih koji za to lobiraju. Ono što navodi poslovne ljude da koriste državu za svoje interese nije njihova iracionalnost, već naprotiv racionalna kalkulacija da više mogu zaraditi uticajem na političare da uvode i održavaju restrikcije i intervenišu na tržištu, nego slobodnom konkurencijom. Verovatno je jeftinije "ubediti" ministra ili direktora neke državne agencije u potrebu uvođenja ili zadržavanja nekih carina, vancarinskih barijera, ili regulatornog otežavanja ulaska konkurencije, nego se boriti za profit sa slobodnom tržištu. Ne mislim da su poslovni ljudi toliko glupi da pristaju na državno arbitriranje privredom, ako to njima ne koristi. Oni možda jesu sebični u smislu da pristankom na državni upliv nanose štetu potrošaču, ali to je već drugo pitanje. Njihov zadatak je da zarade pare za sebe i svoje deoničare, a ne da brinu o opštem interesu. Ako procene da je lakše zaraditi zaverom sa političarima oni će napraviti zaveru, posebno ako ona nije kažnjiva, ili je čak po preovlađujućim stavovima javnosti (kao kod nas) dobrodošla. Zato je vrlo naivna bilo koja politika koja bi se oslanjala na krupni ili bilo koji biznis kao na saveznika u pro-tržišnim reformama. Svi oni vole "prijateljsku" ruku države, a ne nevidljivu ruku tržišta, tj nepredvidivih potrošača. Lažandr koji je svojevremeno rekao "laissez nous faire" (pustite nas na miru) je pre izuetak nego pravilo. A Mišković, čini mi se, nije Lažandr.

Hitler i Jesse Owens

Gledajući na Wikipediji istoriju nacističke Nemačke, došao sam i do sledeće informacije. Sećate se priče kako je navodno Hitler odbio da pozdravi Jesse Owensa, američkog sprintera? Taj događaj se jeste desio, ali izgleda ne Ovensu, već izvesnom Corneliusu Cooper Johnsonu. A evo šta kaže Ovens: "When I passed the Chancellor he arose, waved his hand at me, and I waved back at him. I think the writers showed bad taste in criticizing the man of the hour in Germany."

Evo šta je još rekao: "Hitler didn't snub me—it was FDR who snubbed me. The president didn't even send me a telegram." Navodno je Jesse Owens stalno ponavljao ovu rečenicu u kampanji za Alfa Landona (FDR-ovog republikanskog protivkandidata na izborima 1936. godine). Izvor za ovo je knjiga Triumph, praktično biografija Jesse Owensa, koja je objavljena prošle godine.

Zašto baš Jevreji?

Bryan Caplan prenosi isečke intervjua sa Hitlerom iz 1922. godine. Na pitanje novinara Josefa Hella "Zašto želi da uništi Jevreje, naciju kojima Nemci i svi Arijevci, ako ne i ceo svet, duguju nemerljivo mnogo u buvalno svim oblastima umetnosti i nauke", Hitler kaže:

"Sasvim je jasno, a mnogo puta je dokazano i u praksi, da borba za ideje, za poboljšanja bilo koje vrste, moraju biti potpomognuta i borbom protiv neke društvene klase. Moj cilj je da pokrenem prvorazredni revolucionarni pokret, bez obzira na to koje metode i sredstva moram da upotrebim. Ranije revolucije su bile usmerene ili protiv seljaka, plemstva i sveštenstva, ili protiv dinastija i mreže njihovih vazala, ali ni u jednom slučaju revolucija nije uspela bez postojanja nekog gromobrana, nekog ko bi prikupljao i usmeravao mržnju naroda. Sa ovime na umu, analizirao sam ranije revolucije i postavio sebi pitanje - na koju rasu u Nemačkoj bih mogao da usmerim svoju propagandu i mržnju, kako bih povećao šanse za uspeh? Morao sam da pronađem pravu žrtvu, neku protiv koje bi borba imala smisla, u materijalnom smislu. Uveravam vas da sam analizirao sve moguće odgovore na ovo pitanje i došao do zaključka da bi kampanja protiv Jevreja bila i popularna i uspešna. Malo je Nemaca koji nisu nezadovoljni ponašanjem Jevreja ili koji nisu na neki način pretrpeli štetu zbog Jevreja. Neproporcionalno svom malom broju, Jevreji imaju bogatstvo, koje se može lako staviti u službu države i javnosti kao što se to ranije radilo sa bogatstvima manastira, plemstva i sveštenstva. Jednom kada se mržnja i borba protiv Jevreja zaista podstaknu, njihov otpor će se nužno slomiti vrlo brzo. Potpuno su bespomoćni i niko im neće pomoći."

Sve u svemu, sasvim je jasno da je Hitler, u svojoj želji za vlašću, razmišljao kako bi do vlasti mogao doći. Tako mu je palo na pamet da su Jevreji suviše slabi da bi mogli da se brane, a da u narodu i onako tinja nezadovoljstvo prema njima. Sabrao je dva i dva i rekao sebi - ako uspem da Nemce ubedim da su nam Jevreji neprijatelji, Nemci će u meni videti spasioca i izabrati me da ih vodim. Meni samo nije jasno kako i zašto se narod uvek tako lako upeca na glupe i providne trikove političara.

Artsy

Evo je lista zanimanja prvih petnaest kandidata sa LDP liste, odnosno onih kandidata koji će najverovatnije ući u parlament ako stranka pređe cenzus: dramaturg, pisac, psiholog, advokat, profesor, pravnik, istoričar, reditelj, novinar, asistent profesora, slikar, fotograf, glumica, muzičar i pijanista.

Razlika između Demokrata i Republikanaca

Jesse Ventura, bivši rvač i guverner Minesote, objasnio je razliku između Demokrata i Republikanaca. I jedni i drugi troše podjednako. Republikanci više vole da plaćaju kreditnom karticom (zadužuju se), a Demokrate da odmah plaćaju kešom (podizanje poreza). Osim toga, među njima nema razlike.

Pogrešno pitanje

Novosti (na sajtu, desno) imaju anketu za čitaoce sa pitanjem:

Da li će država uspeti da obuzda inflaciju?

Šta nije u radu sa samim pitanjem? Mi smo danas, i tu mislim na ceo svet, naviknuti na ideju da se države i centralne banke nekako bore da obuzdaju inflaciju. Ali to nije baš tako, ili bar izbor reči nije dobar.

Jer ko na prvom mestu stvara inflaciju? Stvara je onaj ko kontroliše emitovanje novca -- sama država, odnosno njena centralna banka. Inflacija nije autonomni, zadati, spoljašnji fenomen. Inflacija je uvek tvorevina same države. Neke države prave manje, neke više inflacije. Ali uvek su one te koje uopšte generišu nekakvu inflaciju, jer one štampaju novac i kontrolišu valutu.

Zato pitanje treba postaviti drugačije. Recimo: da li će se država suzdržati od rasplamsavanja inflacije? Jedino pitanje tog tipa pravilno tretira pitanje inflacije.

Mlađan po diviziji

Maksim je jedan od prvih, ako ne i prvi, mitraljez koji je koristila srpska vojska u vreme balkanskih ratova. Moja baba je često koristila izraz lupa ko Maksim po diviziji slušajući moga oca kako priča o politici. Verovatno bi isto rekla i da je čula Mlađu danas:

Odlučili smo da dotiramo sa po 2.000 evra svako novotvoreno radno mesto, čime želimo da ohrabrimo strane investitore da ulažu u Srbiju... jer jedan od naših prioriteta jeste svakako što veća zaposlenost...

Već smo pominjali ovu anegdotu ali nije loše da se podsetimo. Milton Fridman je u jednoj od poseta Kini odveden na gradilište gde je veliki broj ljudi kopao lopatama. Na pitanje zašto ne dovedu tešku mašineriju, kineski političar je odgovorio da se ovako upošljava veći broj ljudi. Milton Fridman je predložio da umesto lopata radnicima daju kašike i zaposle još više ljudi. Na ovom absurdnom primeru je jasno da se poklanjanjem novca poreskih obveznika može povećavati zaposlenost ali ne i produktivnost. Koristeći naš primer, Dinkić će nam svima reći koliko će ljudi biti zapošljeno u stranim kompanijama koje će dobiti ove fine subvencije ali niko neće znati koliko će ih ostati nezapošljeno u drugim firmama koje bi novac od poreza (subvencija) potrošile na proširenje svojih poslova.

Ja mislim da je Dinkić negde pročitao priču o Južnoj Koreji (i Tajvanu) koja je subvencionisala strane visokotehnološke kompanije na početku svog razvoja a takođe se bavila i promocijom izvoza, što je i njegov fetiš, pa planira da primeni isti recept i kod nas. Nažalost, to je samo mali deo priče. Koreja je pre svega smanjila svoje carine i nije se bavila protekcionizmom domaćih kompanija. U suštini, slobodna trgovina je najodgovornija za razvoj azijskih tigrova. Curi mi baterija pa ne mogu da elaboriram, ali evo jedan link.

Ja sam Dinkiću pre par nedelja sve oprostio. Sada je vreme da počnem da vodim novu listu.

Nekoliko linkova

Slučajno naletim na sajt izvesnog Branislava Mišića i tamo nađem gomilu zanimljivih tekstova. Posebno pogledajte:

1. Zmaj - Jututunska juhahaha. Zamenite "juhahaha" sa "očuvanje teritorijalnog integriteta" ili sa "evropske integracije" i nekako sve postaje zanimljivije.
2. Sjajni tekstovi Branka Milanovića od pre 15-ak godina.
3. Kako je sve na RTS nazivan NATO za vreme bombardovanja. Odavno nisam video ni čuo reč "soldateska"!

Prioritet

Lider LDP-a rekao je da će ta stranka, ako uđe u vladu, najpre insistirati na formiranju agencije za mlade, koja bi vodila brigu o mladima i rešavala njihove konkretne probleme.

"Tako bismo mogli da menjamo sliku države koja je potpuno neodgovorna prema mladima", rekao je Jovanović.

On je naveo je da bi agencija za mlade morala da bude nezavisna od države, s tim što bi se finansirala iz budžeta.

Čudan neki prioritet. Bolji od Kosova, ali opet čudan. Sad se plašim i da se pregovori oko formiranja vlade ne zagrcnu baš oko ove Agencije.

Kad se već formira, nadam se da će se Agencija rukovoditi Strategijom za mlade, čiji je nacrt već napravljen i sadrži sve karakteristike pravog originalnog fašizma (kad ga već danas pominjemo) koje je moderna levica zadržala: idolizacija mladih (Hitlerjundgen je bila njegova originalna tvorevina), briga o fizičkom i mentalnom stanju stanovništva, posebno mladih, shvatanje da mladi nisu autonomni pojedinci, svako sa sopstvenom slobodnom voljom, nego grupa koja ima odgovornost prema društvu i ulogu u društvu.

Inače, da ne odzvanja tako na fašizam Strategija bi bila bi smešna. Evo uzorka:

Појам „млади“ описује фазу живота између детињства и одраслог доба.

С обзиром на основни критеријум одређења младих – узраст - могуће је издвојити више подгрупа младих зависно од контекста и потребе.

Радио је присутан у животу младих, али највише за слушање музике.

Pustite agencije, neka prioritet bude pravna država. To je ključ liberalizma. Mir, niski porezi i dobro deljenje pravde. Kad to imaju, mladi će se najbolje snaći sami.

Jedna dobra vest i jedna potpuna besmislica

Ministarstvo za državnu upravu je pripremilo nacrt novog Zakona o matičnim knjigama, po kome će izvodi iz matičnih knjiga moći da se vade u bilo kojoj opštini i važiće neograničeno. To je super. Nikad mi nije bilo jasno zašto se traži izvod mlađi od šest meseci kad apsolutno nijedan podatak ne može da se promeni u međuvremenu.

Međutim, zakonom se takođe "pooštravaju uslovi za vođenje matičnih knjiga, odnosno matičar će morati da ima visoku stručnu spremu društvenog smera, položen državni stručni ispit i ovlašćenje za obavljanje poslova". Besmislica je to što se zakonom precizira nešto što se obično precizira internim aktom o sistematizaciji radnih mesta. Ali, nije to toliko bitno.

Prava besmislica je što se traži od nekoga ko vodi matične knjige da ima završen fakultet i to "društvenog smera". Zašto bi neki sociolog bio bolji matičar od programera, na primer? Šta je to što sam naučio na fakultetu, što je relevantno za posao matičara, a što nisam znao i posle gimnazije?

Janković i Žižek

Slaviša me je pretekao, jer sam upravo hteo da napišem nešto o Žižeku. Narednih dana na Katalaksiji će biti objavljen iz dva dela jedan moj duži tekst koji se bavi dobrim delom i Žižekom. Čovek sebe otvoreno naziva lenjinistom, i zalaže se za ponovnu uspostavu društva konclogora i tajne policije, jer smatra da je to nužno za borbu protiv "kontrarevolucije". Evo kratke ekskluzive, a za dan dva cela stvar na "Katalaksiji":

...." Pri svemu tome se može učiniti čudnim da Žižek, poučen realnim rezultatima lenjinizma i staljinizma u XX veku, svom katastrofom koji su oni doneli, ni jednog trenutka ne postavlja pitanje – a šta ako taj aparat totalitarne sile koji ja miropomažem ne bude ostvario svoju svrhu, ako ne bude mogao ili želeo da realizuje humane ciljeve, već samo da vrši teror, ako markuzeovski rečeno ne bude imao kapaciteta za "vlastito samotranscendiranje u jedno istinski slobodno društvo"? Ali, kako smo nagovestili to je pogrešno postavljeno pitanje. Njega uopšte ne zanima da "humaniste" ubeđuje da će ovaj put biti drukčije. On i ne misli da TREBA da bude drukčije. Žižek veruje da je samo postojanje totalitarne države garancija uspeha revolucije i eshatološke samotranscendencije revolucionarnog terora, ili preciznije, nije ni važno šta će tačno da radi totalitarna država, važno je samo da ona postoji i poziva se na Marksa i Lenjina, a ne Hitlera i Musolinija i imaćemo emancipaciju čovečanstva, jevanđeosku objavu nove političke "blagovesti". Ili još manje, i ne mora da se baš poziva na Marksa i Lenjina, dovoljno je da mrzi Ameriku i kapitalizam i ima nekakvu bradatu gerilu koja puca po šumama ili podmeće eksplozije po zapadnim gradovima. U tekstu "Prava Holivudska levica" Žižek govori o tome kako "Talibani brane Avganistan od američke invazije". U knjizi "Manje ljubavi više mržnje" govori o UČK kao o potencijalno revolucionarnom i emancipatorskom projektu albanskog naroda, koji počinje da propada onda kad stupa u savez sa zapadnim silama koje hoće taj oslobodičaki pokret da stave pod svoju kontrolu, i oduzmu mu svaki "emancipatorski" potencijal. Tako vidimo da uprkos formalnom lenjinizmu Žižek nije neki veliki ideološki čistunac – Talibani i "izvorni" Jašarijev UČK (a ne ovaj dekandentni, obrijani i vesternizovani Čekuov i Tačijev) su takođe u redu, bez obzira na to što se ne bi moglo reći da se odlikuju nekom marksističkom ortodoksnošću. U pozi besprimerne iskrenosti, on kao da otvoreno kaže: "zar ste zaista toliko naivni da mislite da levica ima neki "humani projekat" poboljšanja ili popravljanja sveta. Ma , ne, to su samo prazne mantre korisnih idiota. Naprotiv, od Lenjina do danas, jedini naš projekat jesu moć i vlast. Mi ili Vi." Naravno, istoričar će nas ovde podsetiti da ni ovo odsustvo gadljivosti na doktrinarno sumnjiva savezništva nije novo: to je isto ono Lenjinovo uverenje da se mora podržati svaki antiimperijalni, nacionalistički pokret protiv kapitalističkih sila, pa makar bio i nazadan, samo ako vodi jačanju izgleda boljševičke revolucije.

Žižekovo svođenje "istinske" politike na totalitarno iživljavanje revolucionarnog terora bez smisla, orijentira ili granica, predstavlja zapravo reductio ad apsurdum XX vekovnog pojma politike, koji je dizajnirao Šmit, a preuzeli filozofski radikali i sa levice i sa desnice. Posle jednog veka operacionalizovanja marksističkog eksperimenta, nema više starog progresističkog obećanja superiornih ekonomskih rezultata, nema obećanja raja na zemlji, "svakom prema potrebama" i "stići i prestići Ameriku". Sve je otišlo dođavola, i ostao je samo prazan revolucionarni gest, olinjali, dekadentni cinizam podgojenih zapadnih profesora koji jedino mogu da nam obećaju, teror, konclogore, tajnu policiju i ubijanje – sve ono što su u ime humanizma već slavili i mirpoomazali u XX veku – ali nemaju više da nam daju nikakvo obećanje transcendentalnog smisla tog terora. Ostaje jedino strast za uništavanjem i rušenjem postojećeg sveta, ali bez eshatološkog i kvazireligijskog apendiksa otpimisitčke ideologije progresa. To je lukačevski marksizam bez proletarijata, kako se Kolakovski izrazio o sličnoj totalitarnoj viziji Herberta Markuzea. U Žižekovom slučaju, to je pre markuzeovski nihilizam bez radikalnih studenata i seljaka analfabeta iz azijskih i južnoameričkih džungli (osim Talibana i Jašarijevog UČK kao te neke uzdanice nove politizacije, ali bez mnogo elana i upornosti). To je prazan verbalni performans profesora filozofije koji ponavlja stare mantre, rešen da im ostane veran, ali bez ikakvog političkog konteksta u kome bi one mogle da imaju smisla. ..."

P.S U jednom filmu Žižek kaže kako je bio ponosan na svog sina kad ga je ovaj pitao kako da u jednoj igrici inscenira da je neki avion koji je on oborio pao kao posledica kvara. "Znao sam, biće dobar staljinista od njega", i dodaje da to pokazuje da klinac odrasta. To me podsetilo na Lisjena Goldmana koji je primetio da je njegov sin počeo da odrasta kad ej kao trinaestogodišnjak bacio ciglu u neki izlog za vreme studentskih demonstracija u Parizu 1968.

Update: evo teksta.

Ko su pravi fašisti?

Sa bloga Dušana Maljkovića o Žižeku:

"Ne mislim tu samo na istorijsku popustljivost spram Hitlera sve do kasnih tridesetih, već pre na vezu kapitalizma i nacizma - koliko je dakle, marksistički mišljeno, nacizam forma najreakcionarnijeg imperijalizma, odgovor na duboku ekonomsku recesiju Nemačke dvadesetih godina prošlog veka? Taj problem ostaje i dalje slepa mrlja svakog promišljanja nacizma iz liberalne perspektive. Zbog toga, ponovo moramo da podsetimo na Horkhajmerovo upozorenje: 'Ko neće da govori o kapitalizmu, trebalo bi da ćuti o fašizmu'."

Uh. Jedna od najvećih pobeda intelektualne levice je što ne samo da su uspeli da sa sebe skinu odgovornost za fašizam, nego i da ga prikače svom direktnom protivniku, liberalnom kapitalizmu. Fašizam je, naime, nesumnjivo socijalistički pokret. To je nekada bilo sasvim jasno. Musolini je pre nego što je osnovao Fašističku bio vodeći član Socijalističke partije i po sopstvenim rečima ostao je socijalista do kraja. On to nije video kao suprotnost. Nacisti su se naravno zvali Nacional-socijalistička radnička partija - može li biti jasnije od toga?

Jedini dokaz koji se obično navodi za povezanost fašizma i nacizma sa kapitalizmom je Hitlerova saradnja sa nemačkim krupnim biznisom. To je tačno -- ali još važnije od toga je da su firme počele sarađivati sa njim tek kada je Hitler pobedio. Naci partija se sve do dolaska na vlast finansirala iz malih donacija. Nacisti su, kao i socijalisti, klasična grassroots partija, a ne projekat kapitalista. Biznis je bio protiv Hitlera sve dok nije došao na vlast i o tome postoje dosta pouzdani podaci. Podržali su ga jedino onda kada više nisu imali gde -- kad je postao diktator.

Iz ugla liberala socijalizam i fašizam su sestrinski pokreti. Između njih nema suštinske razlike. Oba su kolektivistička i totalitarna, a pitanje je samo u temi, lajtmotivu i u manjini koju su izabrali da terorišu. Evo nekih isečaka iz partijskog programa Naci partije, iz kojeg se to možda najbolje vidi. Po tačkama:

11. Ukidanje dohotka nezarađenog radom. Ukidanje rentijerskog ropstva.
13. Zahtevamo nacionalizaciju svih firmi koje su se obogatile zahvaljujći (I svetskom) ratu.
14. Zahtevamo podelu profita teške industrije.
15. Zahtevamo proširanje socijalnog osiguranja za starije.
20. Država treba da bude odgovorna za celokupni obrazovni program...
21. Država treba da brine o javnom zdravlju, zaštiti maje i deteta, zabrani dečjeg rada

Zar ovo nije dovoljno? Na čije programe danas vam ovo liči? Mnoge od ovih tekovina fašizma i nacizma su i danas u programima socijal-demokratskih partija. Kako su samo uspeli da ne samo skinu odgovornost sa sebe nego i da je prebace na liberale i kapitalizam već samo tridesetak godina protiv rata. Veliki je poraz liberalnih intelektualaca što su dozvolili da se ovakve stvari, protivne osnovnim i opšte poznatim činjenicama, i dalje slobodno provlače i perpetuiraju.

Opet pljačka

Nekim ljudima stvarno ne možeš nikako da ugodiš. Održi se tender za Geneksovu imovinu u Beogradu, dođu velike svetske firme u konzorcijumu sa domaćim tajkunima, cena skoči za više od 50% i opet ne valja.

Jedna od vođa sindikata kaže: "Vrednost ove imovine je desetostruko veća, o čemu svedoči i da je svojevremeno jedan kupac iz Dubaija nudio oko 800 miliona evra. Zgrade niču, a „Geneksovi" radnici ne dobijaju ništa. Idemo do Suda za ljudska prava u Strazburu, ovo je pljačka „Geneksovog" kapitala." Komentatori na B92 takođe nisu oduševljeni.

Mišković je takav kakav je, ni ja nemam ni jedan razlog da mi bude simpatičan. Ali, nemam ni jedan razlog da sumnjam da je sada pošteno pobedio.

Nemaju ili neće

Trećina onih 40 miliona Amerikanaca koji nemaju zdravstveno osiguranje ima porodični prihod iznad $50,000 godišnje. Odavde.

Ne znam kako to drugačije da protumačim nego da ga ljudi neće.

Osiguranje košta $1,000-3,000 godišnje, a bilo bi i jeftinije da ga savezne države ne regulišu, da ne insistiraju na najkvalitetnijem osiguranju čime diskriminišu protiv ostalih, da ne ograničavaju pravo kupovanja osiguranja iz drugih saveznih država, itd. I umesto da se te barijere uklone, sada će ako pobedi kandidat Demokrata gotovo sigurno biti nametnuto i obavezno osiguranje.

Goli otok

Raul Castro se smilovao i dozvolio Kubancima da imaju mobilne telefone. Dozvolio! Nisam ni znao da su bili zabranjeni.

Zaista tužan tekst. A podsećam da Srbija sa ovim kriminalnim gangom koji sebe naziva kubanskom vladom održava odlične diplomatske odnose. Svake godine ih po neko od ministara poseti.

Uvoz polovnih kompjutera

Veselin Jevrosimović, vlasnik ComTrade-a, za Politikin poslovni klub, odgovarajući na pitanje šta bi uradio kada bi bio ministar, kaže:

"Stvarno bih zabranio uvoz polovnih računara."

Koliko ja znam, uvoz polovnih računara je već zabranjen. Pretpostavljam da se reč "stvarno" iz Jevrosimovićeve izjave odnosi na to da se ta zabrana baš i ne sprovodi, ne znam.

Bazelskom konvencijom, koju je Srbija potpisala 2000. godine je regulisana međunarodna trgovina "opasnim i ostalim otpadom". Odluka naše vlade da zabrani uvoz polovnih kompjutera se zasniva na toj konvenciji.

Međutim, problem je u tome što je konvencijom otpad definisan kao "proizvod koji se više ne može koristiti". Činjenica da je u Srbiji zabranjen uvoz dva meseca starog kompjutera, zbog zaštite životne sredine, predstavlja izigravanje Bazelske konvencije, jer se prosto ne radi o otpadu. Da smo članica STO-a, to bi moralo da se ukine.

Prosto rečeno - radi se o staroj, dobroj, zaštiti domaće industrije i ta odluka nema apsolutno nikakve veze sa zaštitom životne sredine.

Fenomen Katić

Mene kod fenomena Katić u Politici više interesuju komentatori. Posle svakog teksta serija komentatora mu se klanja više nego Bodirogi: odlično, sjajna analiza, vidi se ko je pravi stručnjak i sve tako.

Mislim da je posredi dobro poznata ali često zanemarena stvar da mi imamo preferencije nad mišljenjima. Ljudi prosto vole određena mišljenja i samo zbog toga počnu iskreno da veruju da su ta mišljenja tačna. To je najbolje izraženo u frazi "hoću da verujem" koja se dosta često čuje, a koliko mi je poznato postoji i u drugim jezicima. Ta fraza ustvari ima ozbiljno značenje u kognitivnoj psihologiji -- ljudi veruju u stvari u koje hoće da veruju. I nisu svesni toga.

Navijač Zvezde i Partizana se nikada u ozbiljnom razgovoru neće složiti da su šanse timova na predstojećoj utakmici recimo 50:50. I jedan i drugi ozbiljno veruju da je baš njihov tim bolji. A u pozadini toga je želja svakog od njih da baš to veruje.

Tako je i sa ovim stvarima. Mnogo je ljudi koji jedva čekaju da čuju da se kapitalizam ruši i da Amerika propada. I da bi ozbiljno poverovali u to nije im potrebno mnogo dokaza. Napišete naslov "Kraj neoliberalne ere", napunite tekst poluinformacijama i poluznanjem i ljudi, zato što hoće da vi budete u pravu, vas iskreno proglase stručnjakom. To je suština fenomena Katić.

Sa druge strane, možete se ubiti od objašnjavanja da to nije baš tako, izneti gomilu dokaza na sto, ali ako neko u dubini duše neće da veruje u to što pričate, neće vam pomoći. A prema kapitalizmu, trgovini, tržištu je uvek vladao određeni stepen neprijateljstva. Zbog toga kad Milton Friedman na ulici spase devojčicu od napada besnog psa u novinama izađe naslov "Čikaški ekonomista ubio kućnog ljubimca", i zbog toga poznatom tržišno orijentisanom novinaru Johnu Stosellu na ulici slučajni prolaznici dobacuju "Dabogda crk'o!".

Kraj neoliberalizma

Zove me danas prijatelj i pita jesam li video naslovnicu Politike. Zašto? Kaže, ima ogroman naslov "Kraj neoliberalne ere". Odem na sajt Politike, kad naravno, ko drugi nego naš stari znanac, ekonomski analitičar Nebojša Katić, objavljuje da je došao kraj neoliberalizmu, zato što FED vodi inflatornu monetarnu politiku koja uništava ekonomiju, (a "neoliberali" su valjda advokati inflacije, pretpostavljam).

Tim povodom poslao sam komentar Politici na taj tekst, za koji naravno nemam mnogo iluzija kako će završiti, te ga reprodukujem ovde:

Autor ovog teksta demonstrirao je popriličan stepen ekonomske nepismenosti. Najpre, ne postoji nikakva neoliberalna ekonomska škola koja vlada američkom monetarnom politikom. Monetarna politika američkog FED-a je oduvek u osnovi bila kejnzijanska, snižavanje kaamatne stope da bi se "pomoglo" biznisu i podstakao rast. Sadašnje usporavanje američke privrede posledica je preterano inflatorne monetarne politike FED koja je dovela do pogrešnog investiranja stotina milijardi dolara. Kamatna stopa je veštački snižena, investitori time dezinformisani da je kapital jeftiniji, oni pojačali investiranje u kapitalno intenzivne projekte. I kao rezultat imamo neodrživi bum prevashodno u sektoru izgradnje i industrije kapitalne opreme, kao i uvek prilikom poslovnih ciklusa, koji se sada bliži kraju, i veliki deo tih investicija i kredita dolazi u pitanje. Kakve veze inflatorna ekonomska politika centralne banke ima sa "neoliberalizomom"?

Obratno, neoliberalna monetarna politika je zlatni standard, automatski sistem samoregulacije novca u kome vlada ni monetarne vlasti nemaju nikakvu aktivnu ulogu, ili pak mnogo restriktivnija monetarna politika. Ako pogleda šta bilo koji od "neoliberalnih" ekonomista kaže o politici FED, videće da su oni njeni najžešći kritičari. Ili se zalažu za radikalno smanjenje emisije novih kredita putem monetarnog pravila o maksimalnoj stopi monetarnog rasta poput Fridmana i čikaških "monentarista", ili za potpuno ukidanje FED-a i povratak zlatnom standardu, kao što tvrde recimo predstavnici Austrijske škole. I onda neće svoje pretenciozno neznanje prodavati kao neku ekonomsko-geopolitičku "analizu" propasti neoliberalizma.

RTS

Mladi LDP-a traže Tijanićevu smenu.

Mladi LDP-a, ništa niste shvatili. Ne treba tražiti smenu Tijanića, nego ukidanje RTS-a. Prodaju, privatizaciju. Dok god je RTS-a biće i raznih Tijanića, u to nemojte sumnjati.

Po kojem to liberalnom principu država treba da se bavi proizvodnjom TV programa? Nemojte mi reći da bi bez državne televizije narod ostao neinformisan. Privatnih novina i televizija koliko hoćete, kad bi se ukinuo/prodao RTS bilo bi ih još više, a danas sa internetom, svako ko je zainteresovan može da pogleda sajt vlade i ostalih institucija gde može naći još i detaljnije informacije koje mu trebaju.

Jedini razlog zbog kojeg se država bavi TV programom je kontrola javnog mnjenja i promocija države. Ne mora se biti tržišni fundamentalista da bi se to shvatilo. Da li stvarno verujete da političari vode svoju televiziju da bi govorili istinu? Što je 1990-ih govorio Vuk Drašković, kad pogledam Politiku ni datum im ne verujem, nego moram da pogledam i neke nezavisne novine da se uverim da je tačan.

Amerika ima jednu državnu radio-televiziju i to je Glas Amerike. I on se može čuti i videti svuda, osim u jednoj zemlji -- unutar samih SAD. Zato što je državna proizvodnja informacija tamo ustavom zabranjena.

Klasično liberalni ekonomisti

Koliko su popularni klasično liberalni ekonomisti? Evo jedne priče: (ne znam da li smo već preneli ovo, ako jesmo izvinjavam se).

One day an economist looked up and saw a little girl being attacked by a vicious dog, just down the street. He rushed over and saved the girl by strangling the dog.

A reporter interviews him and says, "Sir, this is a wonderful thing you have done. Did you say you are an economist?"

"Yes, I am," says the economist.

"Very good, sir," says the reporter, "this will be our lead story tomorrow, and the headline will be 'Radical libertarian economist saves little girl from vicious dog.'"

"Well, I'm not that radical," says the economist. "I'm really more of a classical liberal."

The reporter scratches his head and says, "Well, we'll come up with something. Whose views would you say you are closest to?"

"Oh, I suppose it would be Milton Friedman," says the economist.

Next day, the economist buys the paper. Across the front page is splashed: "CHICAGOITE KILLS FAMILY PET!"

Pomoć Srbima ili pozitivna eksternalija

Skijališta Srbije će investirati 40 miliona evra poreskih obveznika u ski centar na Brezovici. Komentatori su uglavnom zabrinuti što se ovaj novac troši na Kosovu umesto da se investira u Srbiji. Ja mislim da nema velike razlike da li se ovaj novac troši na Kopaoniku ili Brezovici. Radi se o lošoj alokaciji sredstava. Novac koji država investira u turizam je novac koji građani nisu investirali u nešto drugo. Najbolje bi bilo da takvih investicija uopšte nema. Ako iz političkih razloga država želi da pomaže Srbe na Kosovu onda je najbolje da to rade direktnom preraspodelom, odnosno da im isplaćuju neku vrstu pomoći u kešu, pa neka oni sami ulažu novac u skijališta ili pekare, svejedno. Ovako, postavlja se pitanje ko zaista izvlači korist od ovog posla?

Odluka da Skijališta Srbije investiraju na Brezovicu predstavljaju direktnu subvenciju ovom preduzeću. Upravo će ovo javno preduzeće imati najviše koristi od ove investicije. Verovatno su zato i lobirali Ministarstvo ekonomije za pomoć napaćenom srpskom narodu na Brezovici. Zato ne treba da čudi da je direktor Skijališta Srbije izvesni Nebojša Nedeljković član G17 plus, stranke koja vodi i Ministarstvo ekonomije.

Naravno, nije Dinkić izmislio ovaj sistem. Strana pomoć u velikoj meri predstavlja subvencije domaćim preduzećima svuda u svetu. Američku vojnu pomoć, što je takođe popularna tema i kod nas ovih dana, je teško ukinuti jer predstavlja subvenciju domaćim proizvođačima oružja. Mnogi proizvodi (hrana, kondomi, lekovi) koje USAID besplatno deli po Africi i Aziji su proizvedeni u Americi iako ih je moguće nabaviti jeftinije u drugim zemljama što bi pomoglo većem broju ljudi. Ali kao što osnovni cilj ovih programa nije povećanje bezbednosti ili pomoć većem broju ljudi tako i osnovni cilj investicija na Brezovici nije pomoć srpskom stanovništvu. To mu dođe više kao pozitivna eksternalija.

Obavezna rezerva

Obavezna rezerva je u Srbiji previsoka. Trenutno iznosi 45% na bitne stvari. Neko će reći da to i nije tako strašno, evo u Jordanu je 80%. , Ali, u Crnoj Gori i Hrvatskoj je 19%. Suština je u tome da postoji mnogo ljudi u Srbiji koji su spremni da pozajme svoj novac po stopi od 5-6%, a primarni razlog zašto taj novac nije raspoloživ za kredite po toj stopi je visoka obavezna rezerva.

Računica je otprilike sledeća. Odete u banku i oročite 1000 evra, uz kamatu od 6%. Banka od tih para mora da izdvoji 450 evra za obaveznu rezervu i na to joj NBS plaća 2,5% kamate. To znači da banka mora da plasira ostalih 550 evra po kamatnoj stopi od 9.3% da bi bila na nuli, odnosno da bi mogla vama da isplati 60 evra kamate. Ako pretpostavimo da banka ima i neke troškove, od recimo 10 evra na svakih 1000 evra kredita, onda kamatna stopa po kojoj banka daje kredite mora da bude preko 11%.

Koja su rešenja? Prvo rešenje je jednostavno smanjenje obavezne rezerve. Međutim, ako se to odradi bez liberalizacije kapitalnih tokova, dovešće do inflacije. Druga mera je da NBS poveća kamatu koju plaća na obaveznu rezervu. Teško je znati koliki prinos NBS ostvaruje na svoje plasmane, ali verujem (nadam se!) da je veći od 2,5%. To znači da možda ima prostora za povećanje kamate na obaveznu rezervu, ako NBS smanji neke druge troškove. To bi dovelo do smanjenja aktivnih, odnosno povećanja pasivnih stopa.

Najbolje rešenje je, svakako, uvođenje evra. Time bi NBS izgubila instrumente monetarne politike, ali, to je već njihov problem, ne naš.

Zašto postoje i predsednik i premijer?

Tu ne mislim samo na našu politiku, nego inače, zašto uopšte postoje dve funkcije? Meni su nekako logičniji sistemi u Britaniji (suštinski, samo premijer, zanemarujem kraljicu) ili Americi (samo predsednik). Recimo, čemu služi predsednik Nemačke?

Šta bi tačno bio problem ako bi se u Srbiji ukinula funkcija predsednika (ili premijera, sve jedno) i ako bi se u skupštini birao predsednik, koji bi bio i predsednik Vlade? Pretpostavljam da postoji neko objašnjenje, ali ga ja nikad nisam čuo.

Poverljivo

Slobodan Samardžić je predložio da vlada potroši milion evra na kampanju "Kosovo je Srbija." Naravno, pošto je ovo na nivou predizbornog slogana DSS, predlog je preglasan na vladi. U celoj ovoj priči je ustvari najčudnije što je ovo predloženo, kako B92 tvrdi, pod tačkom poverljivo. Stvarno mi nije jasno kako ova informacija može da utiče na nacionalnu bezbednost. Uostalom da li su planirali da organizuju kampanju i onda tvrde da je platio patriota Aca Lukas.

Biznis u Srbiji

Mudrosti (bez cinizma) Nikole Đivanovića, bivšeg Dinkićevog savetnika:

- Srbija je „odlična zemlja za zabavu, ali ne i za biznis".

- Možete da imate najjači motor, ali će on bez ulja zarđati. Likvidnosti nema zato što su kamatne stope užasno visoke, a tolike su zato što država ima debalans budžeta. Ona treba da vodi labavu monetarnu, a čvrstu fiskalnu politiku, dok se kod nas radi obrnuto.

- Nisam primetio nikakve pomake u poslednjih pet godina. Ne kažem da neće biti bolje jednog dana, ali kada će on doći - ne znam. Još uvek deluje ogromna birokratija koja postoji samo zbog sebe. Takođe, ne sme država da uzima toliki procenat BDP-a kao sada. Osim toga, više od polovine pravila koji važe u poslednjih 50 godina treba izbaciti.

Ko više poklanja

Dopuna ovom postu od pre neki dan može da bude ovaj članak Georga Willa. Po svim mogućim merilima u Americi su konzervativci darežljiviji od demokrata (ili u njihovoj iskrivljenoj terminologiji koja se i kod nas polako ustaljuje, "liberala").

Recimo, iako porodica koja glasa za demokrate u proseku zarađuje 6% više, porodica konzervativaca poklanja u dobrotvorne svrhe 30% više.

Ljudi koji se protive ideji da "država treba da rešava problem materijalne nejednakosti" u proseku poklanjaju 4 puta više od onih koji tu ideju prihvataju.

Najbolje, konzervativci u proseku češće dobrovoljno daju krv. Ima još pokazatelja, svi pokazuju slično.

Kakve veze ima ovo sa ideologijom? Pa ima, jer donacije su uglavnom kupovanje savesti. A savest možete kupiti na dva načina. Jedan je da uzmete svoj novac i poklonite nekome ili u neku svrhu. Drugi, jeftiniji, je da ne dajete nikom ništa, ali da pričate priču o jednokosti, solidarnosti i kapitalizmu sa ljudskim licem.

Pravo glasa u Second life-u

Milica Čubrilo žali što Ministarstvo dijaspore nema kontrolu nad procesom glasanja u inostranstvu. Pretpostavljam i da Ministarstvo unutrašnjih poslova žali što nema kontrolu nad procesom glasanja u zemlji. Stvarno nije u redu da izvršna vlast nema veću ulogu na izborima, mada verujem da je to i bila ideja. Vlada Zimbabvea je uvidela manjkavost sistema i njihov MUP će ove nedelje održavati red na glasačkim mestima. Verovatno će biti tu i da pomognu neodlučnim ili nepismenim glasačima.

Glasanje u inostranstvu je prilično skupo jer stranke imaju mogućnost da šalju posmatrače u inostranstvo o trošku poreskih obveznika. Troškovi rastu ako se organizuje i drugi krug pa posmatrači sede i do tri nedelje po svetskim metropolama. Možda bi slanje još par službenika ministarstva dijaspore u inostranstvo koji bi kontrolisali proces smanjilo nepotrebnu potrošnju.

Jedno od rešenja koje se pominje je i glasanje poštom. Glasači iz inostranstva bi par dana pre izbora mogli da pošalju svoje glasove direktno RIK-u u Beograd. Sistem koji inače dobro funkcioniše u Americi. To bi svakako smanjilo troškove ali mislim da ne bi rešilo osnovni problem. Ljudi koji žive u inostranstvu i uglavnom ne snose posledice svojih odluka ne bi ni trebalo da imaju prava glasa. Sa druge strane ne vidim ništa loše u tome da učestvujemo na izborima putem portala ministarstva dijaspore u Second life-u.

Strateško preduzeće

JAT ima 16 aviona i 52 međunarodna predstavništva.

To daje 3,25 predstavništva po avionu.

I nekoliko linkova

1. The Hillarys and the Huckabees. Sve je rečeno već u naslovu. David Boaz sa Cato instituta objašnjava da opasnost dolazi s leva, od raznih Hilari koji hoće da nam država bude mama, ali i s desna od raznih Hakabija koji hoće da nam država bude tata.
2. Sve laži Hillary Clinton. Billov bivši savetnik Dick Morris je napravio poduži spisak.
3. Subprime kriza u stripu. Ima 35 slajdova i odlično objašnjava suštinu krize.

Preprodaja ulja

"Са министром Бубалом и Милосављевићем смо се договорили да ћемо предузети све кораке да спречимо препродају уља", kaže potpredsednik Đelić

Pa gde ćemo onda da kupujemo ulje? Da idemo u Zrenjanin i Vrbas, direktno u fabriku?

Nekoliko sjajnih snimaka

Sve sa Oniona.

1. Slučajno unapred otkriveni rezultati izbora u Americi
2. O najvažnijim pitanjima ovih izbora
3. Portparol
4. Kako da rat u Iraku bude eco-friendly
5. Kina slavi što je konačno postala najveći zagađivač vazduha

Bankarska mafija?

Vest je na svim naslovnim stranicama, ali niko ne pita ključnu stvar: ako je ovo kriminal, ko je žrtva? Ko je opljačkan ili prevaren ili prisiljen na nešto? Vesti su nepotpune i konfuzne, ali koliko ja vidim, klijenti su uz pomoć bankara uzimali kredite, onda davali taj novac na raspolaganje bankarima, a bankari su ga onda za svoj račun davali kao privatnu pozajmicu trećim licima, uz veću kamatu. Banka nije oštećena jer su krediti uredno vraćani, klijenti koji su uzimali kredite od banke i davali ih bankarima nisu, jer su to radili za nadoknadu, i na kraju ovi koji su uzimali privatne pozajmice od bankara uz "zelenašku" kamatu nisu oštećeni jer su dobrovoljno uzimali taj novac. Možda su bili lakomisleni ili u teškoj materijalnoj situaciji, ali ja bih pre rekao da niko drugi nije hteo da im da kredit. A i svejedno, to nije problem ovih koji su im davali pozajmice uz kamate na koje su dobrovoljno pristajali.

Full disclosure je da je Simo Bundalo moj prijatelj iz detinjstva, ali bez obzira na to ja ovde vidim samo manje neregularnosti -- izgleda da ti krediti nisu imali svu potrebnu dokumentaciju koju banka propisuje (ali uredno su vraćani), i izgleda da ovi koji su uzeli privatne pozajmice nisu mogli da ih vrate bankarima, pa su bankari probali da ih na neki način primoraju, mada vest ne govori o upotrebi nasilja.

Ekonomska suština je da su bankari preuzimali rizik nevraćanja kredita na sebe. Uzimali su regularne kredite i davali ih privatno onima koji nisu kreditno sposobni. Provizija koju su zarađivali je provizija za rizik nevraćanja (ili kreditnu nesposobnost) onih koji su uzimali pozajmicu od njih po višim kamatama, jer nisu mogli da uzmu kredit od neke banke po nižim. Ponovo, vesti su nepotpune, ali to je moj utisak iz onoga što se vidi iz novina.