Zaštita od nelojalne konkurencije

Frederic Bastiat nije slutio koliko će biti u pravu kada je pre 150 godina napisao satiričnu peticiju proizvođača sveća. Peticiju kojom proizvođači sveća traže od države da ih zaštiti od nelojalne konkurencije kojoj je priroda dala veliku prednost -- sunca. Proizvođači sveća misle da je sunce pogubno po industriju sveća u Francuskoj i traže od države da ovu stratešku industriju sačuva tako što će narediti da se na kućama pozatvaraju svi prozori i zavese i spreči ulaz prirodnog svetla.

Raznih "zaštita" je bilo i tada i ima ih još uvek, ali sada su počeli to da rade i bukvalno sa svećama. Prvo je pre godinu dana grupa američkih senatora predvođena Hillary Clinton tražila zaštitu domaćih proizvođača sveća od kineske i druge konkurencije i uspela da nametne carinu -- evo Ivanovog posta o tome. A sada je i EU odlučila da zaštiti svoje građane od kupovine jeftinih sveća.

Na drugoj strani, Microsoft je pre neki dan objavio ponudu za preuzimanje Yahooa. Na to se žali Google, koji je pokrenuo inicijativu da se ispita da li bi ovaj merdžer mogao ugroziti konkurenciju. Ekonomista Alex Tabarrok je sjajno primetio da je upravo to što se Google protivi najbolji dokaz da će merdžer Microsofta i Yahooa povećati konkurenciju!

Tajlandski scenario

Slaviša ne zna šta će biti sa srpskom političkom scenom. Ne znam ni ja ali me to do sada nikada nije sprečilo da prognoziram.

Po meni je očigledno da će radikali konačno dobiti svoju šansu. Bez obzira da li će se organizovati izbori ili ne, uskoro će vladu voditi DSS i radikali. Odnosno čim Kosovo proglasi nezavisnost, a možda i pre, Koštunica ruši ovu vladu. Stvarno je nebitno da li će izbori biti organizovani jer je malo verovatno da će DS, G17 i LDP imati 126 poslanika ako se organizuje glasanje u narednih nekoliko meseci.

Nova vlada će verovatno zaoštriti odnose sa inostranstvom kao što je to predvideo Branko Milanović. Ipak, ne verujem da će Amerika i Evropa uzvratiti istom merom i uvoditi sankcije Srbiji kao što je predložio, i pravdaće to podrškom demokratskom predsedniku. Više je verovatno da će nevladine organizacije sa otvorenom ili skrivenom podrškom DS-a u narednim mesecima organizovati građanske proteste. Možda uključe i sindikate. Tražiće od vlade organizovanje prevremenih izbora. Isto se desilo i na Tajlandu kada je njihova demokratska stranka uspela da konstantnim pritiskom izazove vojni puč i otera predsednika vlade Taškina u izgnanstvo. To je naravno bilo kontraproduktivno. Vojni puč nije demokratsko sredstvo i zato je Taškin i danas najpopularniji političar.

Verujem da protesti neće uroditi plodom i da će koalicija radikala i DSS izgurati ceo mandat (do 2011. ili 2012. ako ipak organizuju izbore) To će im verovatno biti i poslednji mandat u dogledno vreme. U međuvremenu mi ćemo živeti lošije ali ćemo imati jeftinu zabavu u vidu šetnji gradskim ulicama. Pa ako su vam šetnje nedostajale, spremite lonce i pištaljke.

PS
Naravno najveću pretnju ovoj prognozi predstavlja mogućnost da se DS i DSS dogovore oko jedinstvene politike u vezi Kosova i Evrope. Ja mislim da smo sve dalje od tog dogovora. Kao što je Ivan još pre dva meseca primetio, ova vlada je oročena određivanjem politike pristupanja EU.

Super utorak

Prošao je Super utorak -- dan kada se u SAD održava većina izbora za predsedničke kandidate. Evo veoma pregledno iz Washington Posta. Kod Republikanaca je najviše pobeda odneo McCain, ali je i Romney još u trci. A ni Mike Huckabee još nije teoretski otpisan. Kod Demokrata Hilari i Obama su otprilike podelili plen, Obama je pobelio u više država ali je Hilari zbog pobeda u većim državama osvojila više delegata.

Ali to su samo vesti. Pravu informaciju možete dobiti ovde -- naravno na kladionicama. Hilari i dalje ima veće šanse, ali su posle Super utorka njene akcije malo pale, a Obamine malo porasle. Šanse su sada 53% za nju prema 47% za Obamu. Sa druge strane McCain je skoro siguran pobdenik sa 93% verovatnoće. Romney ima 2%.

Što se tiče politike u Srbiji, ne znam ništa. Čitajte Nuneta Popovića. Berza je na trenutak porasla, ali onda odmah pala. To nas naravno ne interesuje zbog cena akcija nego kao pokazatelj očekivanja, isto kao i kladionica. Da je pobedio Nikolić strmoglavila bi se. Ovako pokazuje da neizvesnost još traje.

Komparativne prednosti

Ako je Srbija produktivnija od Zambije u proizvodnji malina (jeftinije proizvodi isti kvalitet malina), onda ima apsolutnu prednost u proizvodnji malina.

Ako je Srbija duplo produktivnija od Zambije u proizvodnji malina, ali tri puta produktivnija u proizvodnji šećera, onda Zambija ima komparativnu prednost nad Srbijom u proizvodnji malina. Iako Srbija ima apsolutnu prednost. A Srbija ima komparativnu prednost u proizvodnji šećera.

Komparativne prednosti u spoljnoj trgovini znače relativne prednosti. I kad ste slabiji u proizvodnji svake robe, opet imate komparativne prednosti, jer ste u nečemu manje loši nego u drugim stvarima. Ili ako ste bolji, onda imate komparativne prednosti samo u onome u čemu ste još bolji.

Posledica ovoga je da će u režimu slobodne trgovine Srbija uvoziti maline iz Zambije, a izvoziti šećer u Zambiju. Iako je konkurentnija u malinama, Srbija će ih uvoziti zato što je u drugim stvarima još bolja. I za Srbiju i za Zambiju je najbolje da Srbija sve resurse usmeri u šećer, a Zambija sve u maline, i da onda međusobno trguju. Tako ukupno ostvaruju najbolji rezultat.

Ovo nije tako očigledna stvar, ali je pouzdano tačna. To je u suštini spoljne trgovine i zbog toga u spoljnoj trgovini učestvuju svi -- čak i oni koji su manje konkurentni u svemu. Zato "konkurentnost", odnosno produktivnost, nije ključna za spoljnu trgovinu. Možete izvoziti i nešto u čemu ste manje konkurentni.

Na vest da Srbija ima deficit sa Afrikom, iz Instituta za istraživanje tržišta kažu:
Bez obzira što taj deficit jeste mali u odnosu na ukupan spoljnotrgovinski deficit zemlje, domaća privreda nije slaba i nekonkurentna u odnosu na afričke zemlje, već država, ali i komora nemaju strategiju i osmišljeni plan za prodor na ta tržišta.

Kada stručnjaci za spoljnu trgovinu ne razumeju koncept komparativnih prednosti, onda obično misle da je rešenje problema država, privredna komora ili strategija. A problem ustvari i ne postoji -- jer iz toga što Srbija ima deficit sa Afrikom nikako ne sledi da je Srbija u nečemu slabija od Afrike. Vidi opet primer sa Zambijom i malinama.

Pitanje za studente: ako šef marketing kuca duplo brže od sekretarice, a u marketingu je tri puta bolji od sekretarice, ko treba da kuca pisma?

Pošto sujeta?

Evo pristojnog načina na koji bi država mogla da skuplja novac. U Emiratima se organizuju aukcije na kojima se prodaju registarske tablice. Do sada je prikupljeno 56 miliona dolara ovim putem a po svoj prilici broj 1 će biti prodat za 20 miliona.

Možda bi MUP mogao da organizuje nešto slično pošto ionako planiraju uvođenje novih tablica. Verovatno neće sakupiti milione dolara ali će uplate biti dobrovoljne jer sujeta košta. Jedini problem je sujeta politčara koji bi ostali bez najboljih tablica.

Fudbalska ili neka druga mafija

Insajder je taman bio na dobrom putu da otkrije manipulacije u Fudbalskom savezu Srbije, kad eto sad ponovo priča o potpuno dobrovoljnim transakcijama na obostranu korist i u tome traži neki kriminal:

Osim zvaničnih i licenciranih fudbalskih menadžera, u posao kupoprodaje fudbalera u Srbiji, još od druge polovine devedesetih, uključile su se brojne kriminalne grupe, kako bi, u unosnom poslu, oprale velike iznose novca. Oni, najčešće, izaberu nekog fudbalera, ponude mu mesečno finansiranje koje je mnogo veće nego što može da mu plati klub, obezbede fudbaleru dobar auto, ponude mu zaštitu, ali i nezaboravan provod.

Ako igrač na to pristane, po privatnom ugovoru postaje njihovo vlasništvo. Posle prodaje igrača u inostranstvu, od transfera kriminalci uzmu desetine puta više nego što su u nekoliko godina uložili.

U čemu je problem? Što su zaradili desetine puta više nego što su uložili? To je normalno, jer mnogo fudbalera i propadne. A nije ni bitno koliko su zaradili, jer je transakcija između igrača i finansijera potpuno dobrovoljna, na obostrano zadovoljstvo. Ako je to kriminal, ko je žrtva? Dodatna konfuzija se unosi što finansijeri "peru novac koji su zaradili novac prodajom droge" ili ko zna čime. Ali onda problem nije fudbalska mafija, nego trgovina drogom.

Ili im je samo žao što se i država nije ugradila. Ali zašto -- da bi te pare dala Fudbalskom savezu Srbije? Ili Milošu Pavloviću?

I, šta sad?

Sinoć smo, posle proglašenja Tadićeve pobede, mogli da čujemo nekoliko stavova na temu "kako preokrenuti rast Radikala" (Dušan Pavlović na RTS-u, Čedimir Čupić na B92, slična priča na Studiju B), a svi su nekako išli u istom smeru - potrebna je veća redistribucija, od tranzicionih dobitnika ka tranzicionim gubitnicima.

Ja sam već izneo neku skepsu da rezultati izbora uopšte zavise od ekonomije (ovde), ali je naravno moguće da se nešto ponovo promenilo. Ne isključujem mogućnost da "gubitnici tranzicije" zaista glasaju za Nikolića, samo je malo dovodim u sumnju. U nastavku, pretpostavljam da je to tačno, ali opet ostaje nekoliko stvari nejasno.

Prvo, ko su tačno ti gubitnici tranzicije? Ima ih svakako raznih. Recimo, ima švercera nafte, koji više ne mogu to da rade. Ima i dilera deviza. Jeste, neki su otvorili menjačnice, rade legalno, ali nije to to, manja je zarada. Takođe, ima onih koji su izgubili posao na kojem nisu primili platu od 97. Na kraju, ima onih koji su imali relativno dobar posao u propaloj firmi, primali platu, a firma onda ugašena (recimo, moja keva). Da li svi ovi tranzicioni gubitnici imaju moralno pravo na neku nadoknadu? Po meni, odgovor je jasan - ne. Da pojednostavim - ko je u Srbiji najveći gubitnik tranzicije? Verovatno Slobodan Milošević i njegova porodica. Neki gubitnici tranzicije su sasvim opravdano gubitnici i to tako treba i da ostane.

Drugo, da li su "siromašni" i "gubitnici tranzicije" ista stvar? Po meni, ne. Neki gubitnici su i dalje relativno bogati. Neki siromašni su bili siromašni i ranije. Konkretno pitanje - da li su penzioneri gubitnici tranzicije ili ne? Ako na to pitanje ne postoji jasan i nedvosmislen odgovor, onda je cela priča šuplja. Konkretno, moja baba kaže da joj je danas bolje, iako je glasala za Miloševića sve do 2000.

Treće i veoma bitno - za Radikale izgleda da glasaju siromašni i manje obrazovani. Ali, da li je to zato što su siromašni (pa će ekonomski rast i redistribucija da ih natera da promene stav), ili je to zato što su neobrazovani? Ako je neobrazovanost u pitanju, onda veća redistribucija neće pomoći.

Četvrto, pitanje ne svodi na - "koliko si spreman da podmitiš siromašne da ne glasaju za Radikale". Naravno, nijedan zastupnik ideje socijalne pravde neće to tako formulisati, ali se pitanje svodi na to. Da li želimo državu i političare, koji razmišljaju na taj način? A, kada političari počnu da razmišljaju na taj način (čitaj NIP), isti ti koji su ih savetovali da to rade, onda se pobune protiv "kupovanja glasova".

Peto, šta ako se uopšte ne radi o siromaštvu i ekonomiji? Šta ako birači glasaju za SRS pre svega zbog međunarodne politike, Kosova i korupcije? Šta ako dominantan mehanizam nije "bilo mi je bolje ranije, pa glasam za Tomu, ali ako dobijem neke pare, onda ću da glasam za Tadića", nego "ja sam neobrazovan, nemam pojma ni šta je EU, ni NATO, ni Haški tribunal, ni zašto bi mi sa njima sarađivali kad su nas oni bombardovali, a sada žele da nam otmu Kosovo, a Toma to neće da im dozvoli, neće da kleči i da im se izvinjava, a uz sve to pohapsiće sve ove lopuže"? Kako će tu redistribucija da pomogne?

Šesto, Srbija već redistribuira ogromne pare. Samo iz budžeta (stavke 1.7 i 1.8 na 2. strani) se godišnje daje oko 3 milijarde evra za subvencije PIO fondovima, Fondu za zdravstveno osiguranje i za socijalnu zaštitu. To se daje pored 1 milijarde redovnog budžeta Fonda ZZO i pored 2 milijarde redovnih prihoda Fonda PIO. Ukupno, to je preko 6 milijardi evra čiste redistribucije. Jednostavno, ne vidim koliko bi to moglo da se dalje povećava.

Radikali i demokratija

Lider Lige socijal-demokrata Vojvodine Nenad Čanak izjavio je, gostujući na TV B92 da je Tomislav Nikolić, priznajući poraz na izborima, ipak pokazao "državničko držanje". "Nemojte imati nikakvu sumnju, da je Tomislav Nikolić osporio rezulatate izbora, mi bismo već večeras imali sukobe na ulicama. Razlika u osvojenim glasovima je dovoljno mala za tako nešto", rekao je Čanak.

Čanak je u pravu. Jedna stvar koja se ne može osporiti Radikalima je da su uvek bili privrženi demokratiji. I pod demokratijom mislim ni manje ni više nego demokratija -- metod izbora vlasti voljom većine. Ne ljudska prava, manjinska prava, vladavinu zakona, evropsku orijentaciju i ostale lepe stvari koje su u međuvremenu strpane u taj termin, nego metod odlučivanja. Radikali poštuju volju većine i to ih čini demokratskom strankom. (Ovde pada na pamet besmrtna misao Čede Jovanovića: "Oni su dobili većinu, ali ta većina nije demokratska" -- što je naravno contradictio in adjecto.)

Za mlađe koji se možda ne sećaju, Radikali su na presudnim izborima septembra 2000. prvi izbrojali glasove i priznali poraz Miloševića, i samim tim i vlade u kojoj su i sami sedeli. Da tada to nisu uradili, ne znamo kakav bi bio konačan ishod. Izborna demokratija sama po sebi ne znači mnogo ako nema ograničene vlade i vladavine prava, tako da to što poštuju pravila demokratske igre Radikale i dalje ne čini boljim u smislu političkog programa. Ali mora se priznati da su poštovanjem tih pravila za sada doprineli konsolidaciji demokratije u Srbiji.

Predsednički izbori

Pobedio je Boris Tadić. Između ostalog i zahvaljujući ljudima koji su za njega glasali zapušenog nosa. Nadam se da je ovo poslednji put da glasam protiv.

Kosovo se brani srcem

Jedan od preduslova da registrujete besplatne akcije je da ste upisani u birački spisak. Prvo mi se učinilo da je taj preduslov tehničke prirode jer RIK ima centralnu databazu. Ipak, pre će biti da je u pitanju elegantan način da se spreče kosovski Albanci da dobiju besplatne akcije. Oni tradicionalno ne glasaju pa ih nema u biračkim spiskovima. Sve ostale uslove ispunjavaju. Državljani su Srbije a ima i punoletnih.

Kosovski Albanci su takođe doprinelu razvoju javnih preduzeća pa bi verovatno bilo fer da i oni dobiju deo akcija. Argument protiv bi mogao da bude da Srbija nema ingerencije nad privatizacijom na Kosovu, pa bi besplatne akcije možda trebalo da budu stvar kosovske vlade. U tom slučaju se primenjuje teritorijalni princip. Ako Kosovo ima mogućnost da privatizuje svoja preduzeća zašto to pravo ne bi imala i Vojvodina?

Meni se čini da je naša Vlada u ovom slučaju postupila neprincipijelno. Da bi branila suverenitet nad Kosovom Vlada Srbije plaća kosovski strani dug, zašto ne brani suverenitet i sada kada su akcije u pitanju? Verovatno zato što bi ta odluka bila daleko nepopularnija od plaćanja stranog duga. Građani bi dobili manje novca da se deli na više delova, što u predizbornoj kampanji nikako ne pomaže. Većina Srba jednostavno ne bi uživala u činjenici da Albanci koriste privilegije na koje bi kao građani Srbije imali pravo.

Zamislite da Albanci odu korak dalje i odluče da izađu na izbore. Prosečan srpski nacionalista bi se verovatno obradovao mogućnosti da Hašim Tači bude potpredsednik Vlade Srbije. Valjda ta teritorija dolazi i sa Albancima a ne samo sa srednjovekovnim crkvama, ili to nije paket aranžman koji smo spremni da prihvatimo.

Lepo nam je rekao

Potpredsednik crnogorske Vlade Novak Kilibarda ocenio je da predsednik Milošević "nije jedino zlo u Srbiji".
- Ako on ode, ostaće razni političari, kao što je predsednik DSS Vojislav Koštunica - rekao je Kilibarda za TV "Skaj sat".
Kilibarda je Koštunicu, nekadašnjeg političkog saradnika, okarakterisao kao akademskog Vojislava Šešelja.
- Koštunica isto misli kao Šešelj, samo što to akademski kaže - rekao je Kilibarda.

Ovo je citat iz davne 1999. godine. Link je još tu. Ja nisam u potpunosti verovao možda sve do ovih dana i predizborne ucene Tadiću.

Biznis anđeo

Još jedan biser Vlade Srbije. Pošto se proces privatizacije privodi kraju Božidar Đelić najavljuje program delimične nacionalizacije. Vlada Srbije razmatra da kupuje deonice malih i srednjih preduzeća u iznosu od pola miliona do pet miliona evra, da bi pomogla razvoj preduzeća i povećala izvoz.

Do sada su novac uzimali od profitabilnih preduzeća da bi ih kroz subvencije davali neprofitabilnim. Sada planiraju da uzimaju novac od profitabilnih preduzeća da bi ga davali onima za koje misle da će biti profitabilna. Na stranu činjenica da će postojati velike mogućnosti zloupotrebe, gde će prijatelji i komšije dobijati finansijske inekcije, još je veći problem što se ovim programom dodatno opterećuje privreda. Kao da već i vrapcima nije jasno da je najsveobuhvatniji način pomoći preduzetnicima manje poreskog opterećenja a ne više.

Savršena oluja

Još jedan zanimljiv tekst. Branko Milanović iznosi mogući scenario razvoja događaja u Srbiji u narednom periodu. Ne izgleda sjajno. Čak prognozira i mogućnost uvođenja sankcija Srbiji. Nadam se da greši.

Zanimljiv tekst

U jučerašnjem The Washington Times-u je izašao tekst o Srbiji i Kosovu čiji značaj je teško preceniti, imajući u vidu da su ga potpisali bivši američki ambasador u UN, bivši državni sekretar i bivši pomoćnik sekretara odbrane, zadužen za međunarodnu bezbednost.

Osnovna teza je da SAD treba da odlože odluku o priznavanju nezavisnosti Kosova. Kao argumenti se navode već poznate stvari - teškoća da se nezavisnost Kosova ne smatra presedanom, nepotrebno pogoršavanje odnosa sa Rusijom zbog, za Ameriku, nebitne stvari, dovođenje EU u loš položaj, pogoršavanje političke situacije u Srbiji. I pored toga što nema suštinski ničeg novog, treba ga pročitati.

Inače, Washington Times je vrlo zanimljiv časopis i, ako ne grešim, nikada ranije nisam za njih čuo. Izgleda da su svaku godinu od osnivanja završili sa gubitkom i da su bili omiljene dnevne novine Ronalda Reagana.

Naši i njihovi

"Pročitao sam i neverovatan argument da bi trebalo za njih glasati, jer su naši. To nema veze sa demokratijom. Ako naši čine ono što bi činili njihovi, bolje je da to čine njihovi. Pa da oni budu odgovorni i plate cenu."

Ovako Vladimir Gligorov jezgrovito sažima argument koji sam ja ovde iznosio (ovde i ovde) zašto ne bi trebalo glasati za Tadića. Ako neko obećava i sprovodi, sam ili u sadejstvu s Koštunicom, radikalsku politiku, bolje onda da tu politiku vodi Toma Nikolić, pa da on bude i odgovoran za rezultate.

No, nije ovo oportuno reći danas: čak i veliki broj ljudi s famoznog Peščanika poziva da se glasa za Tadića, recimo Teofil Pančić, Biljana Srbljanović, Miljenko Dereta i drugi. Osim Gligorova, ima zanimljiv prilog Srđe Popovića koji takođe dovodi u sumnju argumentaciju o glasu za Tadića kao spasavanju od "većeg zla".

Bard za NTR

Samo zlonamerni ljudi, samo ljudi koji o jadu i zlu misle, mogli bi da zaustave tu gradnju, kaže Voja Brajović u Kuriru. Time bi valjda trebalo da spreči svaku kritiku predloga izgradnje pozorišta u Kosovskoj Mitrovici. Dodaje da ovaj projekat nema veze sa politikom. Verovatno je u pitanju prioritet broj 1 u Nacionalnoj strategiji za razvoj kulture, jer Voja naglašava da neće štedeti budžetski novac za ovaj posao.

Nije problem činjenica da država gradi pozorište u Kosovskoj Mitrovici, već što uopšte gradi pozorište novcem poreskih obveznika. Svi plaćaju porez a verovatno manje od 2% građana ide u pozorište redovno. Bilo bi smislenije iz budžeta sagraditi Ceci montažnu halu (veličine Arene) kako bi držala koncerte na zatvorenom po celoj Srbiji jer bi taj program pratilo više poreskih obveznika. Glupo je, ali glupo je i graditi pozorište. Uostalom pogledajte tekst u Kuriru prilično je zabavan.

Danas je verovatno moguće sazidati i piramide na Kosovu pod izgovorom da su bitne za očuvanje državnosti.

Strategija za povećanje nezaposlenosti

Imam jednog prijatelja koji se u potpunosti slaže sa svim libertarijanskim predlozima osim jednog. On smatra da je okrutno ženama ne plaćati pune plate dok su na jednogodišnjem porodiljskom odsustvu. Da ne bude da je zbog predsedničke kampanje, tek i Đelić je danas objavio da je vlada povećala isplatu naknada trudnicama sa 65% na 100% plate za vreme porodiljskog odsustva koje traje oko godinu dana.

Nije lako kritikovati odluke koje bi trebalo da pomažu trudnicama. To jednostavno nikada nije popularno kao što primer mog prijatelja pokazuje. Međutim ovo nije kontekst popularosti pa ću pokušati da nađem neki argument. Činjenica da će poslodavci (a pretpostavljam da će ova uredba zakačiti i poslodavce) morati da izdvajaju više novca za zaposlene na trudničkom bolovanju može da utiče na njih da zapošljavaju manje žena. Tako umesto da im pomaže, ova vladina uredba će imati negativan efekat na zaposlenost žena. Svako razuman će pre zaposliti muškarca jer će mu potencijalni troškovi biti manji.

Neželjena posledica ove uredbe će između ostalog biti i rast panike u Savetu za ravnopravnost polova. Kada nova mera vlade bude pokazala prve efekte i kada se zaključi da je procenat zaposlenih žena u odnosu na muškarce još manji, Savet će verovatno predložiti uvođenje kvota za zapošljavanje žena kao rešenje. Naravno ni tada posledice neće biti više zaposlenih žena već sveukupno manje zaposlenih žena i muškaraca, bez diskriminacije. To je valjda i najvažnije.

Čije je Kosovo?

Izrael ima grupu istoričara koji se smatraju revizionistima. To su domaći istoričari koji preispituju nastanak izraelske države, nasilje nad palestinkim stanovništvom do kojeg je došlo 1940-ih prilikom stvaranja Izraela, opravdanost ratova iz 1967. i 1973., i uglavnom negiraju pravo Izralea na deo teritorije koju danas zauzima. Evo ih i na Wikipediji.

Ima li Srbija nekog nezavisnog istoričara ko se pozabavio Kosovom? Nekog ko za trenutak dovodi u pitanje zvaničnu istinu koju učimo u školama? Ko je uopšte utvrdio našu istinu o Kosovu, intelektualci ili Ministarstvo?

Šta mi danas znamo o Kosovu? Da je to kolevka srpske države, da je to uvek bila srpska zemlja, da su se Albanci tu naselili u poslednjih nekoliko decenija, što iz Albanije, što uz pomoć velikig prirodnog priraštaja. Dokaz za sve to su nam srpski manastiri na Kosovu i časna reč političara.

Koliko se meni čini posle čitanja nekih drugih knjiga, naša zvanična istorija je dosta toga preskočila. Srpska država naravno nije nastala na Kosovu, nego u današnjem Sandžaku. Onda se proširila na Kosovo, ali i na delove današnje Makedonije, Bosne, itd. Ali da li srednji vek uopšte može biti razlog zbog kojeg Srbija danas ima tapiju na Kosovo? Ako je tako, onda možemo da tražimo i ostatak teritorije Nemanjića od susednih država, ali i da Vojvodinu ustupimo Mađarskoj, a poneke delove zemlje i Bugarskoj. I ne samo Srbija -- kad bi srednjovekovni posedi bili nekakav argument, onda bi cela Evropa bila u stalnom ratu. Jer te teritorije su se menjale sve do 1945. Austrija bi tražila pola Evrope. Španija bi mogla da traži Holandiju. Maroko bi trebalo da traži pola Španije. Ako su srpski manastiri dokaz da Kosovo pripada Srbiji, šta onda znače džamije u Sevilji i Kordobi? Ukratko, šta je bilo u srednjem veku je danas irelevantno. Granice, vladari i struktura stanovništva su se mnogo puta menjali.

Da li su Srbi većina na Kosovu? Znamo da danas nisu, ali u ovoj knjizi, oksfordski profesor Noel Malcolm pokazuje da su Albanci na Kosovu postali većina verovatno još negde u 17-18. veku. Srbi sigurno nisu bili većina 1912., kada je Srbija osvojila Kosovo od Turaka. Sa srpske tačke gledišta, to što se desilo 1912. je bilo oslobođenje Kosova. Ali sa albanske, to je bila okupacija. Kao što je Crvena armija "oslobađala" baltičke zemlje i istočnu Evropu, tako je sa albanske tačke gledišta Srbija oslobodila Kosovo sa do tada već ubedljivo većinskim albanskim stanovništvom. Malcolm pokazuje i tragove etničkog čišćenja Albanaca sa juga Srbije u tom periodu, regiona Vranja i Leskovca (uz meni važnu ogradu da to nisu bile spontane akcije lokalnog stanovništva, nego naredba centralne vlade u Beogradu.)

Sledeći je mit o naseljavanju Albanaca na Kosovo. Po najverodostojnijoj dokumentaciji, broj Albanaca doseljenih iz Albanije je zanemarljiv -- najviše nekoliko hiljada ljudi. Albanci su u proseku imali veći prirodni priraštaj, ali svakako su neozbiljne tvrdnje da je to rađeno po nekakvom planu. Albanci imaju visok prirodni priraštaj i u Albaniji. Srbi u kosovksim gradovima nisu, ali Srbi na kosovskim selima su imali gotovo jednako visok priraštaj. To je prosto deo lokalne kulture i načina života u manje razvijenim oblastima. A ako je neko vršio plansko naseljavanje na Kosovo, to smo opet bili mi -- od 1912. su postojale posebne pogodnosti, uključujući parcele zemlje kao poklon od države, za Srbe koji se dosele na Kosovo. To se opet radilo i 1990-ih.

Ja bih voleo da su Albanci učestvovali na izborima tokom 1990-ih, pomogli građanima Srbije da na vreme skinu Miloševića i onda mirnim putem sa demokratskom vladom ispregovarali neku vrstu autonomije. Ali možemo li ih stvarno kriviti što nisu? Zar nije i Milo Đukanović 2000. godine odbio da Crna Gora učestvuje na saveznim izborima protiv Miloševića? Ne vidim da je to danas ostalo u kolektivnom sećanju demokratskog dela Srbije.

To su dokumentovane činjenice. Ako i nema naših istoričara, neka neko barem prevede neku od stranih istorija Kosova. Znamo da u Srbiji ima još ljudi koji misle da Kosovo treba da bude nezavisno, ali razlog koji navode je u najboljem slučaju drugorazredni: zato što to traži EU. Nije ni to bez osnova, politika i treba da se zasniva na gledanju u budućnost a ne u prošlost. Ali naš problem sa Kosovom je mnogo veći -- ni prošlost nije na našoj strani. I kad EU ne bi postojala, i kad bi srpski lobi vedrio i oblačio po američkom Kongresu, Srbija bi opet imala moralni problem da deci u školama objasni zašto recimo Prizren treba da bude deo njene teritorije.

Zašto različiti ljudi glasaju za različite kandidate?

Pitanje koje postavljam je zašto uopšte različiti ljudi glasaju za različite kandidate? Zašto ne mogu da se jednoglasno slože oko toga ko je najbolji? Ako biste pitali ljude da li je bolji Mercedes ili Fiat, lako bi se složili. Ali, ako ih pitate da li je bolji Toma ili Boris, neće se složiti.

Mislim da pitanje nije tako glupo kao što na prvi pogled izgleda i da postoje najmanje četiri načelna odgovora, od kojih nijedan meni nije zadovoljavajući.

Prvi razlog su različiti motivi birača. Jednostavno, bogati glasaju za onoga ko nudi niže poreze, a siromašni za onoga ko nudi veće socijalne programe. Ovo je dugo vremena bila opšteprihvaćena teorijska teza u ekonomiji, ali je problem što u praksi uglavnom nije potvrđena. Čak ni Amerikanci, koji su opsednuti ovakvim istraživanjima, nisu uspeli da dokažu da postoji statistički jaka veza između ličnog interesa i političkog opredeljenja. Recimo, relativno bogati univerzitetski profesori u velikoj većini glasaju za Demokrate, a relativno siromašni ruralni predeli centralne SAD za Republikance.

Drugi mogući razlog je prosto neznanje ili neinformisanost. Tvrdnja je da bi svi mi glasali za istog čoveka, kada bi imali iste informacije. Međutim, pošto nemamo iste informacije, mi različito vidimo iste ljude. Stvar dodatno otežava činjenica da informacije koštaju (ne nužno u novcu, ali svakako u vremenu), tako da niko od nas nema ni motiv, a ni način da sazna sve relevantne informacije. Neko čita samo sajt B92, neko samo Veliku Srbiju ili Pravdu, pa je normalno da imamo različite informacije i da donosimo različite zaključke. Međutim, ova teza ne može da objasni zašto je neko uopšte počeo da čita baš Pravdu, a neko B92.

Treći mogući razlog je ukus, ili preferencije. To bi otprilike značilo da mi ne glasamo za kandidate na osnovu onoga šta kažu i šta rade, nego na osnovu onoga kako to kažu i kako rade. Neko više voli glasne, neko tihe, neko voli prefinjene, a neko narodske kandidate. Međutim, ovo objašnjenje je prilično prazno, jer nam ne govori zašto neko voli baš takve kandidate.

Četvrti mogući razlog, za koji ja mislim da je dominantan, je način na koji svako od nas "obrađuje" dostupne informacije. Pretpostavimo da smo ja i neki Radikal pročitali isti tekst u novinama, recimo o tome kako će berza da padne za 20% ako pobedi Toma. Pretpostavimo i da obojica imamo isti iznos već investiran na berzi. Za mene bi taj tekst bio potvrda nečeg što već mislim da znam i prihvatio bih ga kao tačnog. Za Radikala bi taj tekst predstavljao propagandu izbornog štaba DS-a. Iako su nam i motivi i informacije potpuno jednake, mi donosimo potpuno suprotne zaključke, zato što imamo unapred formiran stav o nekom pitanju. Sa druge strane, ako Pravda objavi tekst o, recimo, Jelašićevoj vili, ja ću naći opravdanje, u smislu "pa čovek je dugo radio u inostranstvu, zaradio je tamo pare", a Radikalu će to biti dokaz o korumpiranosti post-petooktobarskog "režima".

Ova pojava se naziva "confirmation bias" (ne znam da li postoji prevod ovog pojma, pa ću ga ja nazvati "pristrasnost ka interpretiranju informacija na način koji potvrđuje naše prethodne stavove"). Zato 99% ljudi koji su sinoć gledali TV duel neće zbog njega promeniti već formirani stav. Stvari u kojima je njihov kandidat bio dobar će preuveličati, a stvari kod kojih je bio "tanak" će prosto zanemariti. Ali, otkud nam taj prvobitni stav?

Sve u svemu, ja i dalje nemam odgovor na pitanje kako se formira stav prema kandidatima.

Zašto je doktrina o "održivom razvoju" pogrešna?

Često slušamo kako je sadašnji tempo ekonomskog razvoja "neodrživ", jer je stepen iskorišćvanja prirodnih resursa toliki da vodi njihovom iscrpljivanju, i da ne možemo dovojlno brzo da proizvedemo nove tehnologije koje bi nadomestile potrebu za korišćenjem postojećih prirodnih resursa, poput konvencionalnih izvora energije.

U osnovi ove doktrine je ono što Bjorn Lomborg naziva velikom litanijom ekološkog pokreta, da se stanje životne sredine stalno pogoršava, i da reusrsi postaju sve više ugroženi.

Ipak, ova pretpostavka je pogrešna. Pre nekoliko decenija desila se čuvena opklada između Juliana Simona i Pola Erlicha. Opkladu je ponudio Simon 1980. godine sa tezom da će cene vodećih sirovina 1990. godine pasti u odnosu na 1990. Erlcih je pristao. Kada je došla 1990. godina ispostavilo se da je cena svih tih sirovina zaista opala. Štaviše, cene svih značajnijih sirovina (osim nafte koja je u najvećoj meri pod kontrolom vlada koje je koriste u političke svrhe i formiraju kartele koji onemogućavaju funkconisanje sistema cena) tokom poslednjih pola veka kontinuirano padaju. Kako je to moguće, ako tržišta stalno rastu, skupa sa potrošnjom energije i sirovina?

To je moguće zato što je kapitalizam sistem koji stalno inovira tehnološke načine proizvodnje prilagođavajući se kretanjima ponude i tražnje. Ako tržište sa sistemom cena funkcioniše, ne može se desiti da se jednog jutra probudimo i shvatimo da su rezerve nafte, ili aluminijuma ili bakra iscrpene. Pre toga bismo dobili signal sa tržišta (mnogo godina pre njihovog konačnog nestanka!) da je tih sirovina manje kroz porast njihovih cena, i preduzetnici bi se postepno okretali drugim oblicima proizvodnje (jer im je skupo da plaćaju za redak resurs, a ne zato što su "ekološki svesni"). Aluminijum se koristi za gradnju automobila i aviona, ali se umesto njega mogu koristiti i neke sintetičke supstance koje su neiscrpne. Nafta i gas su energenti koji su dragocni za zagrevanje prostora i pokretanje mašina, a mogu se iscrpeti, ali nuklearnea tehnologija omogućava oslanjanje na praktično neiscrpan resurs - uranijum u zadovoljavanju istih ili sličnih potreba. Čim cena nekog resursa počne da raste, automatski sebični preduzetnici i špekulanti dobijaju podsticaj da tragaju za alternativnim, jeftinijim načina zadovoljavanja onih potreba koje su ranije zadovoljavali pomenuti resursi. To je uvek funkcionisalo, ukoliko vlada nije ograničavala proces inovacija.

To je ključni zaključak: ako postoji slobodno tržište sa cenama i vlada ne vrši regulatorni upliv, proces tržišnog takmičenja i inoviranja uvek i efikasno pruža supstitute postojećim proizvodima. Nema reusrsa na svetu za kojim je tražnja apsolutno cenovno neelastična, ukoliko je vlada veštački ne učini takvom, zabranom korišćenja supstituta. Recimo, tražnja za naftom i gasom izgleda danas mnogo neelastičnije nego što jeste zato što mnoge vlade, pod pritiskom ekoloških lobija zabranjuju korišćenje nuklearne enregije. Ako cene prirodnih resursa rastu, posebno ako nekontrolisano rastu, to je znak da vlada opstruira tržište, na ovaj ili onaj način, kao što u slučaju nafte to čini državnim vlasništvom nad postrojenjima za preradu nafte, ili u novije vreme sa kukuruzom, subvencijama za proizvodnju etanola, čime veštački podiže tražnju za kukuruzom. Dakle, cene svih, pa i prirodnih resursa na slobodnom tržištu teže padu. Zato je svaki ekonomski rast "održiv", samo ako su prirodni resursi, zajedno sa svim drugim resursima, izneti na tržište, i ako vlada ne opstruira korišćenje dostupnih poslovnih i energetskih alternativa svojim zabranama, nacionalizacijom ili subvencijama. Ako nema tržišnih cena, nema ni signala retkosti resursa, time ni načina da se on zaštiti od uništenja - Mizesova teorema iz 1921. godine.

To istovremeno pokazuje koliko je i teorija o "održivom razvoju" zasnovana na elementarnom nepoznavanju ekonomskih zakonitosti, kao i na socijalističkoj veri u vladu kao mudrijeg i kompetentnijeg upravljača prirodnim resursima od tržišta.

Prognoza

Mislim da je Marko imao jedan post o tome, ali ne mogu da ga nađem -- najbolji način za predviđanje budućih događaja je, pogodite šta -- tržište. Kladionice su se do sada u proseku pokazale boljim u predviđanju političkih događaja od mišljenja eksperata ili istraživanja javnog mnjenja. U Americi postoji samo jedno legalna politička kladionica, Iowa Electronic Markets, i do sada se pokazala boljom od svih drugih metoda prognoze. Još uvek mali broj ljudi to prati, ali postoji grupa ekonomista koja je opsednuta ovim i gaji velike nade da predviđanja koja ovakve kladionice generišu mogu biti iskorišćena za donošenje važnih odluka, u ekonomskoj politici ili u strateške svrhe.

Razlog zašto su kladionice bolje je dvostruk. Prvo, na kladionicama veliki broj ljudi učestvuje u predviđanju. Kvote se formiraju na osnovu onoga što veoma veliki broj igrača u proseku očekuje. Zato su bolje od mišljenja bilo kog pojedinačnog eskperta -- o mudrosti gomile vidi ovde. Drugo, igrači se klade za svoj novac. To znači da su motivisani. Kada pitate građane na ulici, od njih obično dobijete neku mešavinu onoga što onako od oka misle i onoga što bi oni voleli da bude. Oni koji se klade za svoj novac, prvo dobro razmisle. A onda još jednom razmisle. Zato su kladionice bolje od istraživanja javnog mnjenja.

Kladionice kažu da Tadić ima dosta veće šanse u nedelju. Kvota na Tadića je 1,4, kvota na Nikolića 2,6. Ne znamo koliko su ove kladionice "duboke", tj. koliko ljudi učestvuje, ali kako po njima izgleda, pobednik će biti Tadić. Zanimljivo je i da su se šanse Tadića povećale nakon što je rekao da neće prihvatati ucene DSS-a -- ne znamo da li je zbog toga, ali u svakom slučaju ubrzo posle toga.

Tadić?

Vrlo lako smo se ovde složili da o liberalnim strankama i posebno, kandidatima u Srbiji teško može biti reči, kako u prvom tako i u drugom krugu izbora. Debata se onda okrenula sledećoj temi - šta bi jedan liberal trebalo u smislu glasanja za manje zlo da uradi u II krugu? Čini se da je većina ovde bila za to da se glasa za Tadića. Ja sam bio protiv od samog početka. No, kada je Koštunica izašao sa ucenom Tadiću da mora prekinuti EU integracije ako oni pošalju misiju na Kosovo ili priznaju nezavisnost, a Tadić to glatko odbio, ja sam to smatrao prvim dobrim znakom. I rekao sam da ako se to pokaže trajnom raselinom između njihovih politika onda bi svakako, kao za manje zlo trebalo glasati za Tadića.

Neki komentatori su i dalje bili rezervisani, i skeptični, kao naš lighthouse. Ispostavilo se da su (je) nažalost imali pravo. Prva sumnjiva stvar bila je Tadićevo odbijanje da detaljnije komentariše razlike između svoje i Koštuničine politike, uz naglašavanje njihove zajedničke herojske borbe za Kosovo, i stalno uveravanje da Vlada neće pasti posle predsedničkih izbora. To mi nije zvučalo logično. Ako se on, Tadić, zalaže za bezuslovni nastavak EU integracija, i odbija bilo kakvo Koštuničino relativizovanje te stvari, a Koštunica nepokolebljivo istrajava na priči da nema ništa od SAA i integracija ako pošalju misiju i priznaju Kosovo (kao što će sigurno i poslati misiju i priznati Kosovo) - kako onda Tadić može biti siguran da će opstati njihova zajednička Vlada? Ili ima pouzdane informacije da će Koštunica posle izbora odustati od svoje pozicije, ili on namerava da odustane od svoje. Trećeg nema. Pitam se - šta vama izgleda verovatnije?

Pošto ja ne verujem da će Koštunica odustati od svog plana, jedina mogućnost je Tadić ZNA da će on odustati od svog. Za sada želi da talambasa o Evropi i boljem životu, čak i pomalo da glumi odlučnost i samostalnost ("neće mene Koštunica ucenjivati") ne bi li na prevaru, kao i prošli put, pridobio glasove manjina i LDP-a, a onda posle izbora nastavio sa bespogovornom podrškom Koštunici i njegovoj politici.

U večerašnjem Poligrafu na B 92 mogli ste da čujete i neke od detalja kako će to izgledati. Srbija će, kaže Tadić, one zemlje koje priznaju nezavisnost Kosova tužiti Međunarodnom sudu pravde u Hagu. A istovremeno će ih moliti za donacije i povlašćen, ubrzan prijem u EU! Dakle, evropska politika koju nam "demokratski" i "proevropski" predsednik nudi jeste perspektiva tuženja SAD, Britanije, Francuske, Nemačke i Italije, za početak, Sudu pravde. Jednostavan problem - zašto bi oni prili u svoje članstvo zemlju koja ih tuži? Ima li šanse da će primiti zemlju koja ih tuži?

Dalji predsednikov biser je bilo otvoreno priznanje da je naftno-gasni aranžman sa Rusijom bio protivusluga za političku podršku Rusije oko Kosova. Kaže Tadić, on je prvi počeo da razgovara sa Putinom još 2004 oko gasnog projekta, i tada je predlagao da vlasništvo bude 50-50 u zajedničkoj kompaniji. No, dodaje on, Rusija tad nije bila ekonomski jaka kao sada, a nije se, pazite sad, ni tako dosledno zalagala za našu stvar u kosovskoj krizi kao sada!!! Pa smo im zato dali 51% u gasnom aranžmanu (Bugari su uspeli da izdejstvuju fifti-fifti, ali oni nemaju Kosovo) i 51% NIS-a za 400 miliona! Jer su sad ekonomski jači, a nadasve, jer su nam pomagali oko Kosova! Da li ćete glasati za predsednika koji otvoreno priznaje da je učestvovao u poklanjanju NIS-a i većinskog paketa gasa Rusima, kao protivuslugu za rusku podršku njegovoj i Koštuničinoj propaloj politici sprečavanja nezavisnosti Kosova? Šta vam to obećava za budućnost?

Što je mnogo važnije, po čemu se on razlikuje od Tome Nikolića? Da li Toma ima nešto protiv obrazloženja da smo dali NIS i gas Rusima zbog Kosova? Ili protiv toga da ćemo tužiti Ameriku i 90% Evrope Haškom sudu kad priznaju Kosovo?

Situacija je jasna. Stvar ide ka referendumskoj polarizaciji, ali ne ovoj lažnoj, fiktivnoj o kojoj govori Tadić, da bi dobio glasove liberalnijih birača, a onda nastavio po starom da služi Koštunici, već ona u kojoj će se postaviti opozicija između onih koji žele da nastave ka EU bez obzira na Kosovo, i onih koji žele da odustanu od EU. Tadić može da bude ili ikebana na jasno iskristalisanoj politici Nikolić-Koštunica, ili deo fronta gde su G 17, LDP i manjine koji će da kažu - nek Kosovo lepo ide do đavola, mi imamo pametnija posla. Nema trećeg, nema srednjeg puta. Za Tadića vredi glasati samo ako vas je uverio da će jasno i nedvosmisleno izabrati ovo drugo. Mene nije uverio. Naprotiv. Smatram da je bolje da Tadić izgubi i da onda dođe do velikih lomova i prestrojavanja u strankama, gde će LDP i G 17 da ojačaju, DS da smeni Tadića ili da ga prisili da se prikloni LDP-u, i već na sledećim referendumskim izborima za Parlmenat da "evropska" koalicija pobedi, nego da pobedi Tadić, i onda, da bi opstao na vlasti pristane na Nikolićeve i Koštuničine ideje kako da se reaguje na nezavisnost Kosova, i onda imamo iste posledice kao da je Nikolić pobedio, samo sa Tadićem na mestu predsednika, i sa radikalsko-dss vladom na sledećim izborima, a možda i pre njih.

Deco, idite u pesnike

Jer će vam država dati 50.000 dinara mesečno plus redovnu penziju do kraja života. Treba samo da ubedite Komisiju da vredite, a izgleda da dobiti penziju uopšte nije ni teško.

Evo ja predlažem autora ove pesme za penziju.

Ponuda koja se ne odbija?

Prema tekstu iz Blica, čini mi se da su činjenice ovakve:

Grad Kragujevac ulaže lokaciju koja vredi 5 miliona evra.
Đokovići ulažu 15 miliona evra.
Sa tim ulaganjima formiraju zajedničku firmu, u kojoj grad dobija udeo u vlasništvu od 5%.

Da li je neko ovde zavrnut za pare? Ja kao prvo ne znam zašto se grad bavi ulaganjem u tenis. Mislio sam da je to titoistička prošlost. Ali ako već ulaže, kako objasniti ovaj račun?

Propast zapada

Gotovo je. Katić kaže da se kapitalizam urušava. Najveseliji njegov članak da sada. Ali su još gori komentatori koji mu posle svakog članka pišu "odlična analiza", "koherentno", i ovog puta "briljantno".

Voleo bih da sada mogu nešto da demantujem, ali to je jako teško kada ste suočeni sa besmislicama kao što su ove. Besmislice su stepen dalje od pogrešnih tvrdnji. Fizičar Wolfgang Pauli, kad je pogledao nebulozan rad nekog nazovi fizičara, reagovao je ovako: "Ne, ovo nije tačno. Štaviše, ovo nije čak ni pogrešno".

Tako je u nauci ostao termin not even wrong, za nešto što je još gore od pogrešnog, za nešto što uopšte nema smisla. To ne možete kritikovati, prosto ne znate odakle da počnete, morali biste poći od samih osnova i napisati čitav tom. Zato bolje da ne počinjemo sa Katićem, samo pogledajte da vas razveseli.

Skype razgovor

SP: Jel glasaš u nedelju?

ST: Ne.

SP: Ne podržavaš nikoga?

ST: Podržavam Tadića.

SP: Zašto onda ne glasaš?

ST: Zato što moj jedan glas ionako ne može da odluči izbore.

SP: Ali ako svi pomisle tako kao ti…

ST: Onda svejedno, ako isti deo i jednih i drugih glasača to uradi biće manja izlasnost, ali to ne menja rezultat.

SP: Ali neće biti isti deo, jer “oni” ne razmišljaju tako, oni će svi izaći, a samo “naši” koji razmišljaju tako kao ti neće!

ST: Ali šta ako se svi naši plaše da svi naši ne pomisle isto kao ja i ne izađu – onda će izaći na izbore i glasati. Onda opet moj jedan glas nije bitan.

Pretnje i obećanja

Čini mi se da postoji veliko nerazumevanje pojmova ucene, obećanja i pretnje (što ne znači uopšte da ih ja razumem). Pogledajte sledeće primere:

1. Ako ne odustaneš od EU, neću da te podržim.
2. Ako odustaneš od EU, podržaću te.

Prvu izjavu bi standardno smatrali ucenom ili pretnjom. Drugu bi smatrali obećanjem. Koja je tačno razlika? Meni se čini da razlike nema. Oba koriste standardnu formu kondicionala i obe je cilj da se "izvuče" željena akcija druge strane.

Nobelovac Thomas Schelling, koji se dosta bavio ovim stvarima (i uglavnom zato i zaradio Nobela) smatra da razlika postoji. On je klasifikovao sve izjave u četiri moguće grupe: pretnje (threats), obećanja (promises), uveravanja (assurances) i upozorenja (warnings). Prve dve (pretnje i obećanja) je svrstao u "strateške poteze", kojima je osnovni cilj da se promeni ponašanje druge strane, a glavna karakteristika im je da je njihovo ispunjenje skupo i za stranu koja ih izriče. Sa druge strane, uveravanja i upozorenja nisu strateški potezi, jer nisu skupi za stranu koja ih izriče. Njima se samo potvrđuje da će se desiti nešto što druga strana zna i inače da će se desiti, zato što je i inače u interesu onoga ko ih izriče. Zbog toga uveravanja i upozorenja imaju samo informativnu vrednost.

Po Schellingu, pretnja znači "ako uradiš nešto što ja ne želim, ja ću uraditi nešto loše po tebe, što će i mene da košta", na primer "ako ne budeš dobar, sedećemo u kući ceo dan". Obećanje znači "ako uradiš nešto što ja želim, ja ću da uradim nešto dobro za tebe, što će mene da košta", recimo "ako budeš dobar, kupiću ti igračku". Uveravanje bi bilo "ako uradiš nešto što je dobro, uradiću nešto što je i inače u mom interesu", recimo "budi dobar, pa će tata da te vodi u bioskop da gledamo film koji se tati sviđa" a upozorenje bi bilo "ako uradiš nešto što je loše, uradiću nešto što je u mom interesu", ili recimo "ako ne budeš dobar, neću da ti kupim igračku".

Međutim, meni se čini da ova podela nije previše korisna u praksi. U praksi mi ne znamo uvek da li nešto košta stranu koja daje izjavu. Na primer, u prethodnom slučaju smo pretpostavili da otac više voli da ide sa detetom u bioskop, nego da ide sam, ali to ne mora da bude slučaj, tako da ne znamo da li se radi o obećanju ili upozorenju.

Takođe, mislim da se pojam ucene često neopravdano koristi za sve i svašta. Ima ljudi koji izjavu "ako mi pokosiš travu, dobiješ 10 evra" ili "ako mi daš taj hleb, daću ti 30 dinara" smatraju ucenom. Tu se radi o najobičnijoj trgovini.

Mili Bože, čuda velikoga...

...al’ ne da se Đokoviću Novak,
servis, forhend i bekhend ga služe.

Za slučaj da neko nije video pesmu, evo je ovde.

Ima li nešto gore od zabrane izvoza?

Ima. Anonimni komentator nas je obavestio, a evo i linka:

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Srbije najavilo je da će se uključiti u projekat snimanja televizijske serije Selo gori a baba se češlja.

Rambo se predomislio

Ranije smo ga kritikovali, ali sada kada je došlo do njegovog džepa, Rambo Amadeus je brzo shvatio značaj tržišta i slobodne trgovine:

... nikako ne shvatam zašto su japanska auta jeftinija u Americi nego u Evropi! „Tojota prius“, jedan od auta na hibridni, ekološki pogon, košta u Americi manje dolara nego u Evropi eura, dakle 40 odsto manje! ... Ali, ne lezi vraže, kod nas nije dozvoljen uvoz auta iz Amerike. Zašto? Zašto? Zašto?

Ko za koga glasa?

Opšte je prihvaćena teza da za Nikolića glasaju gubitnici, a za Tadića dobitnici tranzicije (recimo, tekst Dušana Pavlovića u narednom Ekonomistu, ili tekst Slobodana Antonića u Politici). Nekako, ima smisla - za Tadića (u stvari, DS i G17, pre svega) glasaju oni kojima je danas bolje nego devedesetih, a protiv njega glasaju oni kojima je bilo bolje devedesetih, ili tako nešto. Tako se zaključuje da za Nikolića glasa sirotinja, a za Tadića oni malo bogatiji.

Međutim, veliko je pitanje da li je to baš tako. Prvi problem sa ovom tezom je to što se izjednačava pojam tranzicionih gubitnika sa siromašnim stanovništvom, što uopšte ne mora da bude isto. Ako se ja pitam, najveći tranzicioni gubitnici su oni koji su se bavili sivom ekonomijom, relativno dobro živeli od toga, a onda nisu uspeli da se snađu na relativno (previše?) regulisanom tržištu (PDV, fiskalne kase, prijavljivanje svih zaposlenih). Čitaj - sitni biznismeni. Takođe, većina danas siromašnih je bila siromašna i za vreme Miloševića, a budući da su socijalna davanja značajno povećana, a ne smanjena u periodu od 5. oktobra na ovamo, veliko je pitanje da li su oni u stvari gubitnici. Isto važi i za penzionere.

Već izvesno vreme se u CLDS-u bavimo statističkom analizom na temu ko za koga glasa, na nivou opštine. Posmatrali smo rezultate nereformskih stranaka (SPS+SRS) na parlamentarnim izborima 2000. godine, 2007. godine, kao i razliku u broju glasova između ta dva izbora. Preliminarni rezultati su mi se učini vrlo zanimljivim. Prvo i osnovno, najveći broj ekonomskih pokazatelja uopšte ne utiče na to koliko će procenata u nekoj opštini dobiti nereformske stranke (društveni proizvod, prosečna plata, zaposlenost). Praktično, rezultati na izborima 2000. i 2007. godine su bili određeni pre svega demografskim karakteristikama - starost, obrazovanje, procenat srpskog stanovništva, procenat ljudi koji dobija socijalnu pomoć (inače, veoma korelisano sa procentom romskog stanovništva, ali sam izabrao politički korektniju varijablu). Suštuna je da ekonomija skoro uopšte nije bitna, makar na nivou opštine.

Onda smo posmatrali šta objašnjava porast broja glasova za Radikale u tom periodu. I, tu smo naišli na nekoliko zanimljivih stvari. Prvo, opštine sa nižim nivoom obrazovanosti su imale manji rast glasova za Radikale, nego ostale opštine. U mnogima je čak zabeležen i pad. Objašnjenje koje nudim je da neobrazovani glasaju za vlast, ko god da je drži. Drugi zanimljiv nalaz je da isto važi i za opštine sa starijim stanovništvom. Starije opštine su 2007. relativno manje glasale za Radikale nego 2000. godine.

U nekim specifikacijama modela i kada smo, umesto obično najmanjeg kvadrata, primenjivali model ponderisanog najmanjeg kvadrata, povećanje plata i zaposlenosti je uticalo na promenu izbornih rezultata, ali sa neočekivanim znakom. Odnosno, opštine u kojima se relativno više povećala prosečna plata su relativno više glasale za Radikale nego 2000. godine. Takođe, opštine u kojima je brže sprovođeno restrukturiranje propalih preduzeća (veći pad zaposlenosti u tim preduzećima) su relativno manje glasale za Radikale.

Sve u svemu, uglavnom nismo našli da je stanje u ekonomiji bilo bitno za to kako će birači glasati, a, kada jeste bilo bitno, bilo je sa znakom suprotnim od očekivanog. Što je, kada dobro razmislite, u stvari očekivano. Ekonomska situacija se od 2000. godine znatno popravila, a radikali dobijaju sve više i više glasova. Drugo, najviše su uznapredovali u relativno bogatim i prosperitetnim sredinama, poput Beograda i Vojvodine. Nekada bi bilo nezamislivo da radikali pobede u Novom Sadu i Beogradu. Sada je to skoro očekivano. Očigledno je da osnovna teza, da se protiv radikala treba boriti ekonomskim napretkom, jednostavno nije tačna. Ili se bar meni čini da to pokazuje naša analiza podataka.

Stimulus

Bush i Kongres su se složili da ekonomiji daju fiskalni stimulus od 100 milijardi dolara, u vidu jednokratnih poreskih olakšica. Pojedincima i firmama se odbija od poreza i šalju čekovi.

Libertarijanci sa Cato institita se ljute, ali ne vidim zašto je to toliki problem. Ovo jeste kejnzijanizam, jer se radi o upotrebi fiskalne politike da bi se regulisalo kretanje ekonomije na makro nivou, odnosno predupredila ili ublažila recesija. Pravo smanjenje poreza bi bilo stalno a ne jednokratno, donelo bi izvesnost i podstaklo bi privredu da planira sa takvim porezima i ulaže na dugi rok. Ovo sa iznenadnom jenodkratnom olakšicom je samo makroekonomsko mešetarenje, gomilanje javnog duga da bi se stopa rasta i nezaposlenosti pomerile za pola procenta.

Ali sa druge strane, ako država već hoće da upravlja makroekonomijom, poreske olakšice su najbolji način za to. Nekoliko decenija ranije, a i danas u mnogim drugim zemljama, sa istom kejnzijanskom politikom bi umesto olakšica imali javne radove. Sve sa izmišljenim multiplikatorom. Ovako vlada daje građanima i privredi da sami odluče kako da potroše fiskalni stimulus. Naravno da bi stalno smanjenje poreza bilo bolje -- ali i ovo sa jednokratnim vraćanjem novca poreskim obveznicima nije uopšte loša vest.

Radna grupa

Vlada Srbije je prošlog novembra oformila radnu grupu za sagledavanje načina formiranja i visine cena životnih namirnica, nakon inicijative vicepremijera Đelića da se osnuje telo koje će utvrditi da li su poskupljenja bila opravdana.

Naravno za sada su zaključili da su prehrambeni proizvodi poskupeli 16 procenata što je među najvećim (poskupljenjima) u Evropi. Nisu ponudili podatke o poskupljenjima u Evropi ali valjda treba da im verujemo na reč. Đelić je takođe najavio mere koje će hranu učiniti pristupačnijom. Pretpostavljam da se ne radi o smanjenju poreza ili carina jer bi to moglo da ugrozi makroekonomsku stabilnost. Kakva rešenja onda radna grupa može da predloži?

Ostaju im još subvencije proizvođačima hrane ali i ograničavanje cena prehrambenih proizvoda ako radna grupa utvrdi da trgovci ili proizvođači ostvaruju "ekstraprofit." Verovatno bi jedna od popularnijih i besmislenijih mera bilo ograničavanje marže posrednicima. Svi se sećamo kako ograničavanje cena deluje na ponudu. Ako ste mlađi pa se ne sećate pogledajte posledice tih mera u Zimbabveu.

Nadam se da grešim, ali mislim da ograničavanje cena nije nemoguć scenario. Teško je biti optimista kada u radnoj grupi sede Đelić i Milosavljević.

Bolid u ministarstvu

Naš proslavljeni trkački as Miloš Pavlović, o kome smo već pisali ovde i ovde, je dobio novu finansijsku inekciju iz budžeta. Ministarstvo omladine i sporta mu je dalo 125 hiljada evra čime su obezbedili da se logo ministarstva (a možda i slika ministarke) nađe na bolidu našeg vozača. U pitanju je investicija u imidž. Kako se Miloš trka u GP2 takmičenju u Aziji, ne treba da se dovodi u pitanje siguran rast ugleda Ministarstva sporta a i svetosavlja u prijateljskoj nam Maleziji.

Ako bude bilo pravde Miloš će uskoro voziti i u Formuli 1. Tada će se zaista videti vrednost ove investicije. Međutim ako naš as nikada ne stigne do najbžeg cirkusa, pomerite se sa mesta, ni tada ministarstvo neće ostati bez aduta. Kandidata za sportsku penziju nikad dosta.

Maratonci trče drugi krug

Upravo sam gledao zanimljivo izdanje Poligrafa B 92, gde je gost bio Nenad Čanak. On je jedan od onih koji su podržali Tadića još u prvom krugu (jer se izgleda posvađao sa Čedom oko plena). Dakle, Čanak nam je držao 20 minuta vakelu o opasnostima radikalske pobede, o tome da se stoga mora glasati za Tadića, nije propustio da provuče kroz toplog zeca ni Koštunicu itd. A onda je krenuo u napad na sporazum Vlade sa Gaspromom. I sve vreme je napadao Koštunicu i DSS zbog toga. Interesantno da inače vrlo vispreni novinar B 92 Ćosić nije uočio ovu neloogičnost: rečeni sporazum podržava i DS, a Čanak podržava DS-ovog kandidata na izborima. (no valjda je politika da se ne kvare Tadićeve šanse)

Ovaj Čankov nastup dobro sumira šizofrenu poziciju u kojoj se danas nalazi veliki deo "demokratske javnosti" koji misli da je glasanje za Tadića stvar spasavanja zemlje od radikalske pošasti: preti nam se nečim što je već naša stvarnost, u čijem kreiranju ili barem aminovanju aktivno učestvuje i Boris Tadić, koji nam se onda podmeće kao spasilac od te stvarnosti. Tadić je zajedno sa Koštunicom i radikalima izglasao Ustav sa sve preambulom, pa prvu Rezoluciju, pa Rezoluciju podrške Kastru, ovu novu znamenitu Rezoluciju u Skupštini kojom se kaže da Srbija ne može nastaviti u EU ako Kosovo bude nezavisno. Pa je pokrivao Velju oko koncesija. Pa je sad odobrio i posao sa Gaspromom. Aminovao je svaku Koštuničinu odluku, ma koliko bila luda i blesava, samo da bi opstao na vlasti, a njegovi ljudi na direktorskim položajima i upravnim odborima, u strahu da Koštunica ne uđe u savez sa radikalima, a najuri njih. Ali, izgleda da sve to nije bilo dovoljno. Upravo smo saznali da Koštunica želi da još podvrgne Tadića nekim dodatnim testovima patriotizma i "kooperativnosti", pre nego što ga podrži u drugom krugu. U današnjem saopštenju DSS i NS se kaže:" DSS-NS i DS su saglasne da Vlada Srbije na prvoj narednoj sednici donese zaključak da bi odluka EU o slanju Misije predstavljala najgrublje kršenje Povelje UN, Rezolucije 1244, Ustava Srbije i parafiranog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Time bi za Republiku Srbiju prestao da važi ovaj Sporazum i Vlada Srbije bi ga proglasila nevažećim, a Skupština Srbije ne bi mogla da ga ratifikuje sve dok EU u potpunosti ne ukloni razloge zbog čega je Sporazum poništen i dok EU ponovo ne prizna suverenitet i teritorijalni integritet Srbije u njenim sadašnjim međunarodno priznatim granicama." Dakle, stvar je jasna - ukoliko Boris Tadić želi da ga DSS i NS podrže moraće da se obaveže na prekid EU integracija ukoliko oni pošalju misiju na Kosovo ili priznaju nezavisnost pokrajine. I što je posebno važno, da će poništiti Sporazum o asocijaciji ukoliko se slanje misije desi posle njegovog potpisivanja.

Dakle, argument koji slušamo je - glasajte za Tadića, zato što on u koaliciji sa Koštunicom vodi ipak zemlju ka EU, za razliku od Nikolića. Ali sad (zapravo odavno) je jasno da Koštunica gura kud i Nikolić i da je mnogo bliži njemu po stavovima nego Tadiću. Ako je Kosovo nezavisno, kaže Koštunica, MI NEĆEMO U EU I TAČKA. Dok se ne pokaju i ne zamole me za oproštaj. Dakle, vidimo da će Tadić moći da računa na podršku Koštunice samo ukoliko se svečano zakune da će oterati dođavola Evropu, ukoliko oni urade ono što je jasno da će uraditi - priznaju Kosovo i pošalju svoju misiju tamo. Ali, onda postaje krajnje misteriozno zašto bi iko ko želi "evropsku perspektivu" za Srbiju verovao da glas za Tadića doprinosi išta tom cilju.To znači da Koštunica ultimativno zahteva od Tadića da se obaveže na radikalsku politiku (znamo koliko je Tadić mekog srca kad je reč o Koštuničinim molbama), a Čanak, kao i mnogi od vas ovde, od glasača da glasaju za Tadića kao alternativu radikalima.

Šta Tadić može da učini i kakve su posledice toga što učini? Bolja i po meni manje izgledna varijanta - može da kaže Koštunici - nosi se, i da proba, obećanjem LDP da će izaći iz koalicije s Koštunicom i raspisati nove parlamentarne izbore, da pobedi bez Koštuničine podrške. Ili, što je izglednija i lošija opcija, može da pristane na ovu najnoviju ucenu, i da izbriše i poslednju formalnu razliku između sebe i Tome i time izgubi glas ne samo LDP-ovaca, nego mislim i svakog razumnog u ovoj zemlji, pa verujem i vas koji ste do danas mislili da on predstavlja bolje rešenje od Nikolića.

Uticaj veš mašine na ljubav, brak i sve ostalo

Na Cato Unboundu tema za ovaj mesec je "Can marriage survive".

Prvo mali uvod. Ekonomisti su tradicionalno posmatrali porodicu kao preduzeće, što znači da su imali razumevanja za činjenicu da se supružnici specijaliziju. Uglavnom, jedan bi se specijalizovao za proizvodnju unutar kuće (za "kućne poslove"), a drugi za proizvodnju na tržištu. Takva situacija je dovodila do toga da se "suprotnosti privlače" - ako ste muškarac koji očekuje da će u životu dovoljno dobro da zarađuje, tražili ste ženu koja će biti dobra domaćica i obrnuto. Ekonomskim žargonom, tražili ste osobu sa komplementarnim veštinama.

Međutim, budući da je dobar deo proizvodnje unutar domaćinstva u razvijenim zemljama u poslednjih 30-ak godina, ili outsourceovan (restorani, gotova jela, hemijsko čišćenje, šišanje trave, opravke po kući, vrtići) ili skoro potpuno automatizovan (pranje veša i sudova, čišćenje kuće, čak i kuvanje), domaćinstva više nisu preduzeća, jer je udeo kućnih poslova značajno opao. Jednostavno, takva vrsta specijalizacije više nema smisla.

Ili, tako barem tvrde Betsey Stevenson i Justin Wolfers, a ja sam sklon da se složim sa njima. Oni tvrde da se moderno domaćinstvo može pre posmatrati kao mehanizam zajedničke potrošnje dvoje supružnika, nego kao mehanizam zajedničke proizvodnje. Supruga vam više ne treba da kuva i pegla, već da sa vama gleda film ili ide zajedno na skijanje. Suprug vam više ne treba da bi donosio platu svakog prvog u mesecu, već da vas sasluša, popriča sa vama, a ponekad možda da ode sa vama i na balet. Ali, kada želite da nešto sa nekim zajedno trošite, ili u nečemu zajedno da uživate, ne tražite nekoga ko je različit od vas, već upravo suprotno - nekog ko vam je sličan po interesovanjima, obrazovanju i svemu ostalom.

Ovo dvoje autora smatra da njihova teorija objašnjava pojavu u Americi da se brakovi sve više sklapaju između osoba sličnog profila. Takođe, smatraju da njihova teorija objašnjava i veliki skok u stopi razvoda brakova tokom 70-ih godina prošlog veka. Jednostavno, tvrde da su to bili brakovi koji su sklopljeni u jednom sistemu (kada se tražila komplementarnost veština), a da su vremenom, kako je, usled tehnološkog napretka, značaj komplementarnosti veština opadao, ti ljudi shvatili da se nalaze u potpuno pogrešnim, besmislenim brakovima.

Da rezimiram citatom iz linkovanog teksta: "In case the language of economics lacks romance, let’s be clearer: modern marriage is about love and companionship."

Čeda vs. Toma

Zamislite da su u drugi krug prošli Čeda i Toma. Koga bi podržali neopredeljeni liberali? Da li bi svoju podršku Čedi uslovljavali ukidanjem ne tako liberalne LDP-ove Povelje slobode ili insistiranjem na poštovanju principa slobode govora? Verovatno ne. Tog 3. februara bi neopredeljeni liberali, a verovatno i svi Tadićevi glasači, bez rezerve podržali Čedu.

Zašto bi u Tadićevom slučaju razmišljali drugačije?

Gađenje i tržište

Tržište je u mnogim oblastima zabranjeno zbog osećaja gađenja (repugnance) u velikom delu javnosti. Na primer, nije dozvoljeno tržište krvi ili ljudskih organa. U nekim državama nije dozvoljeno klađenje ili prostitucija, a u nekim nije dozvoljena trgovina kulturnim dobrima. U nekim muslimanskim zemljama je zabranjeno naplaćivati kamatu. Kao posebnu bizarnost navodim Zakon o zabrani bacanja patuljaka, koji je usvojen u Ontariju 2003. godine.

Al Roth (profesor ekonomije sa Harvarda) smatra da se jednostavno radi o tome da su neke aktivnosti ljudima odvratne, odnosno da osećaju gađenje prema njima. Kao dobar primer navodi zakon koji je nedavno izglasan u Kaliforniji kojim se zabranjuje upotreba konjskog mesa u ishrani. Znači, ne radi se o tome da se želi zaštititi zdravlje ljudi ili konja (jer nije zabranjeno ubijanje konja), već se prosto radi o tome da je više od 4 miliona ljudi, koji su glasali, smatralo da je korišćenje konjskog mesa u ishrani gadno i da ga treba zabraniti.

Jedna od bitnih stvari na koju Roth skreće pažnju je činjenica da se moral stalno menja, odnosno da ono što je bilo odvratno u jednom trenutku, neće biti odvratno i u drugom. Recimo, pornografija je nekada bila potpuno ilegalna, a sada je samo regulisana.

Go west

Kako je glasala srpska dijaspora? Svakako nije poslušala Srđu Trifkovića koji

srpskim biračima preporučuje da glasaju za Tomislava Nikolića, koji je po njegovom mišljenju staložen, predvidiv i dosledan čovek: „Njegov bi izbor u ovom trenutku predstavljao jasan znak Zapadu da je Srbija ozbiljna, da joj je dosta ucenjivanja i da je sita igre u kojoj s jedne strane Evropa neprekidno diktira gomile uslova za dalje pridruživanje, a sa druge tera Srbiju da mirno guta knedle poput otvorenog pripremanja ilegalne, Povelji i rezolucijama UN protivne misije EU na Kosovu.

Matica je razmišljala slično, pa je tako i glasala. Dijaspora nije. Kao i pre četiri godine, Tadić je dobio izbore u rasejanom srpskom biračkom telu. Ubedljivo gotovo svuda. Ima tu i nekih kurioziteta: Zanimljivo, što je zemlja u kojoj rasejano srpsko telo dalje, to je razlika veća u korist Tadića. Najmanja u Francuskoj (oko 1 posto). Sa druge strane, u Moskvi je Tadić dobio 113 a Nikolić 64. U Kini, Tadić 31 a Nikolić 6...

Naravno, ova teza o proruskoj "francuskoj dijaspori" i prozapadnoj "kineskoj dijaspori" spada u domen frikonomije ili frikologije, a uostalom, Tadić je pokupio u proseku nekoliko puta više glasova od Nikolića u svim gradovima gde je dijaspora glasala.

Dijaspora ne misli da je Tadić loše branio "nacionalne interese". Na nivou dosadašnjeg skora, ja takođe ne vidim gde se Tadić pokazao kao "ambivalentan ili čak dvoličan po pitanju bitnih nacionalnih interesa". U stvari, Tadić treba više da viče "Kosovo!" narednih dana, a manje "EU!". Demagoški ali pragmatično. Možda ima "spavača" koji će reagovati. Oni koji glasaju za Tadića zbog EU, svakako će to opet učiniti i neće im smetati "kosovizacija" kampanje. A "čuvarima vatre" deliti Alka-Seltzer na glasačkim mestima. I sve će biti cushty...

Kad bi morao da pobedi Demokrata

Onda bi moj kandidat svakako bio Obama. Ovaj kratki članak efektno oslikava karakter borbe između njega i Hillary -- normalan čovek protiv političke mašinerije Clintonovih notorne po lažima i trikovima. Preporučujem.

Ideologije su im manje više iste, ali su Obamina rešenja malo tržišnija. Ipak je godinama predavao pravo na Univerzitetu u Čikagu i njegov ekonomski savetnik je otuda. U poslednje vreme među socijaldemokratama na tom univerzitetu (Richard Thaler, Cass Sunstein) je moderan liberalni paternalizam -- koji bi se mogao opisati kao običan državni paternalizam, ali sa individualnom mogućnošću izbora da se iz njega izađe. Tako Obamin plan za zdravstvo kaže da je osiguranje univerzalno, ali punoletni građani koji ga ne žele ipak mogu da izađu iz sistema. Nije sjajno, ali šta reći kad ga Hillary kritikuje što postoji i ta mogućnost izlaska.

Ovde je Obamin čuveni govor iz 2002: "I'm not opposed to all wars. I'm opposed to dumb wars." Veoma jasno, ali ga Bill Clinton sada optužuje da nije bio protiv rata. Hillary je naravno glasala za rat, ali je sada prva u opoziciji i još napada Obamu da nema iskustvo u spoljnoj politici.

Prljava kampanja

Najavljuje se prljava kampanja u drugom krugu predsedničkih izbora. Pitanje je šta to tačno znači, ali verovatno pod time podrazumevaju da kandidati neće ukazivati na svoje prednosti, nego pre svega na mane protiv-kandidata.

Što me je podsetilo na knjigu koju sam pročitao pre izvesnog vremena, a koja se zove "In defense of negativity: attack adds in presidential campaings", a napisao ju je John G. Geer, profesor na Vanderbiltu. On u knjizi analizira sve TV spotove u američkim predsedničkim izborima u periodu od 1960. do 2004. godine i dolazi do zaključka da su negativni spotovi mnogo informativniji i tačniji, pa samim tim i korisniji, nego pozitivni. Po njemu, pozitivna kampanja je prepuna opštih mesta, sumnjivih obećanja i izbegavanja suočavanja sa pravim problemima. Sa druge strane, međusobna napadanja omogućavaju biračima da zaista procene ko se zašta zalaže i šta želi. Meni to deluje tačno i potpuno logično.

Što se Srbije tiče, najveća Tadićeva prednost u ovim izborima je Nikolićeva prošlost. Ukazivanje na nju se možda može smatrati "prljavom kampanjom", ali bih ja to prosto smatrao podsećanjem.

Za koga su glasali liberali?

Gledajući rezultate izbora, dva su moguća zaključka:
1) Srbija nema liberale
2) LDP sa Čedom na čelu zbog nečega ne uspeva da prikupi glasove liberala

Istraživanje javnog mnjenja Stratedžik marketinga, kaže da oko 27% ljudi u Srbiji smatra da je nezavisnost Kosova u sadašnjim granicama poželjna ili podnošljiva. Druga istraživanja kažu da 30% građana misli da je nezavisnost Kosova u sadašnjim granicama ili uz podelu na srpski i albanski deo najpravednije rešenje. Oko 23% Srba je za ulazak u NATO. Razna istraživanja o poželjnosti EU integracija po pravilu govore da 70-85% ljudi misli da je to smer u kojem treba ići, a izručenje ratnih zločinaca u poslednje vreme podržava oko 50% građana.

Samo jedna stranka se zalaže sa sve ove stvari. Ako ta stranka i njen kandidat i uz određenu medijsku podršku i skupu kampanju prikupe jedva 5-6% glasova, to znači da je problem u njima. Ne u narodu i u idejama, nego u kandidatu i stranci. Najverovatnije je da jedan deo građana koji se načelno slaže sa ideolgijom LDP-a nerado glasa za Tadića, a drugi deo ne izlazi na izbore.

Kako izgleda na sajtu, LDP je proglasio pobedu. To je radio i SPO posle svake Vukove kandidature. Ako LDP namerava da postane stranka, onda posle ovog rezultata mora da sedne i razmisli zašto propušta da prikupi svoje prirodne glasače. Možda neko od njih misli da je Srbija u mraku, da bi svi da kriju Mladića, ratuju za Kosovo, ulaze u savez sa Rusijom -- ali brojke govore da to nije slučaj. Šta će Glavni odbor uraditi sada?

Rezultati predsedničkih izbora

Iako su rezultati manje-više očekivani, moram priznati da nisam veliki optimista po pitanju drugog kruga. Prosto mi je teško da vidim dodatnih 15% biračkog tela, koliko Tadiću treba za pobedu, ako ne počne da još više podilazi Veljinim biračima.

Osnovni Tadićev problem je što mora dodatne birače da traži i levo i desno. Teško je, ako ne i nemoguće, napraviti kampanju koja će biti privlačna i Čedinim i Veljinim biračima. Nikolić, sa druge strane, treba samo da ponavlja ovo što je i do sada pričao i da pokupi najveći broj Mrkonjićevih i dovoljan broj Veljinih birača.

Matematika je tu prilično jasna. Od Čedinih i Pastorovih 8% jedan deo će apstinirati, tako da Tadić možda može da računa na 6-7%, ako bude pričao njihovu priču. Ako bude prilagodio priču Veljinim biračima (što će verovatno morati), onda sumnjam da može od Čede i Pastora da dobije više od 4-5%. A time se tek izjednačio sa Nikolićem.

Što se Mrkonjića tiče, većina će glasati za Nikolića, tu nema dileme, što mu daje nekih 5-6% prednosti u odnosu na Tadića. Tadiću znači treba da Veljini glasaju 3:1 u njegovu korist (što CeSID smatra realnim), plus da pokupi glasove ostalih malih kandidata (2% ukupno), ili da oni makar ne odu Nikoliću. Meni se čini da je to vrlo, vrlo teško.

Međutim, Tadić ima jednu ogromnu prednost u odnosu na Nikolića - njegova stranka je na vlasti, pa samim tim može da obećava sve i svašta. Šta tačno može da uradi i/ili obeća kako bi pobedio na izborima? Prvo, mislim da će morati da pristane na dil sa Rusima (DSS-om), ne toliko zbog podrške Velje i Koštunice, koliko zbog toga što time možda dobija priliku da se slika sa Putinom. Druga stvar koju može da uradi je da obeća penzionerima (PUPS-u) šta god da traže. Koliko mi se čini, oni bi bili zadovoljni obećanjem da će prosečna penzija iznositi 70% prosečne plate, a možda bi insistirali i na promeni formule za usklađivanje penzije, ne znam. Vrh SPS-a može da kupi upravnim odborima (Ivica Dačić bi rekao - "da se prema SPS-u ophodi sa poštovanjem"), ali je pitanje koliko će to uticati na birače SPS-a. Treća stvar koja bi mu sigurno pomogla, ali na koju ne može direktno da utiče, je da se potpiše SAA sa Evropskom unijom, što bi mu pomoglo sa Čedinim, ali verovatno po malo i sa Veljinim biračima.

U suprotnom, stvarno ne bih voleo da se nađem u svojoj koži za dve nedelje. Sve ću nekako da preživim, osim Vučićevog likovanja.

Hemfri, ukidam ministarstvo prosvete

Ne tako davno je Globalisation Institute (GI) inače sklon „tržišnim rešenjima“, predložio ukidanje 12 direktorata (administrativnih uprava) od ukupno 41 koji funkcionišu u okviru Evropske komisije. Razlozi: ovi organi mnogo koštaju a slabo su efektivni, budući da većinu njihovih aktivnosti pokrivaju nacionalne vlade. Predlog A. Singltona iz GI jeste da bi bilo bolje da se Evropska komisija fokusira na oblasti koje imaju smisla jer mogu imati uticaj na EU-nivou: trgovina, konkurencija, zaštita potrošača, ekologija.

Na listi beskorisnih organa našli su "direktorati" za poljoprivredu, ekonomska i finansijska pitanja, obrazovanje i kulturu, privredu, ribarstvo, informatičko društvo i medije, regionalnu politiku, istraživanje, komunikacije, razvoj i humanitarni rad. Takođe se predlaže privatizaciju usluga koje prižaju tri sektora koji pokrivaju „opšte poslove“ komisije: JRC (Joint Research Center), informatički i prevodilački. Na sajtu ovog poslednjeg ponosno se navodi da je prevodilački DG jedna od najvećih prevodilačkih "firmi" na svetu sa više od 2000 zaposlenih/angažovanih.

Ovaj predlog o ukidanju suvišnih birokratskih organa, podsetio me na letošnje istraživanje Libertarijanske stranke u SAD sprovedeno među članovima i pristalicama. Pitali su ih koje federalne organe treba ukinuti.

Naravno, zbog razlike u vrsti i lokusu „federalizma“ SAD i EU, razlikuju se i očekivanja oko toga šta ima smisla da postoji a šta ne. Jedna stvar je zajednička: ukidanje obrazovne uprave. Ostaviću po strani američku priču, zoom na EU: stvarno, posle skoro 20 godina građenja evropske obrazovne politike, raznih programa i novca uloženog u te svrhe, obrazovanje i dalje nema „evropsku dimenziju“, niti postoji „evropski obrazovni prostor“, niti će postojati do 2010. kako je naloženo na Lisabonskom saboru 2000. Jedina strana obrazovanja koja realno postoji na inter-državnom nivou EU, jeste politička strana obrazovanja. A ona nikada nije dugotrajna i duboka. Tu su programi indukovane mobilnosti studenata i nastavnika (posebno na visokoškolskom nivou), programi omladinske politike, čak i programi koji pripadaju sferi čuvenog "doživotnog učenja"(lifelong learning) nisu mnogo odmakli od socijalne kohezije, podizanja svesti i sličnih manifestnih oblika eu-sssr-izacije...

GI kaže da Uprava za obrazovanje i kulturu nema opravdanje za opstanak, pošto ovaj direktorat nema nikakve obrazovne ustanove pod kontrolom, tako da should be scrapped.

Kad malo razmislim, srpsko Ministarstvo prosvete (MP) takođe možemo ukinuti, koliko sutra. Zašto?

1. Univerziteti imaju autonomiju i ministarstvo funkcioniše na nivou overavačkih i blagajničkih poslova.

2. Prosvetni sindikati odlučuju koliko i kako će nastavnici raditi u svim obrazovnim podsistemima. Zašto ne bi ministarstvo finansija direktno distribuiralo plate preko sindikata?

3. Jedan od najtvrdokornijih državnih monopola - izdavanje izdavanje udžbenika – zvanično, izmenama zakona od 2006. godine više ne bi smeo da postoji. No ni legislativni okvir nije baš pod kontrolom MP-a budući da Zavod za udžbenike svoju poziciju zadržava dajući rabat školama od 25 posto (iako pravilnik nalaže da to bude maksimum 15%). Zanimljivo je da direktor javnog preduzeća za izdavanje udžbenika & pisac udžbenika, R. Ljušić, kaže kako to predstavlja "borbu na tržištu". Treba ga predložiti za "tršišno rešenje" 2008.

4. Ministar prosvete predstavlja model renesansnog birokrate. On rado daje izjave o mnogim pitanjima: SAA, Kosovo, Savet bezbednosti... Ministar lepo završi bavljenje obrazovanjem do kraja prve kabinetske kafe, pa posle ima dovoljno vremena za vođenje drugih sektora.

Kada se sve sabere, ministarstvo prosvete nam baš i ne treba. Ergo, delendam esse.

Privatno versus državno visoko školstvo

Vidim da je pokrenuta debata o kvalitetu diplome (jedinog!) mr Predsedničkog Kandidata...Jeste Kandidatova magistratura državna, ali je kragujevačka. Kako oceniti njenu vrednost?

Za bilo kakvo poređenje na temu privatni-državni u srpskom visokom školstvu, treba imati u vidu četiri stvari:

1. Fakulteti u okviru državnih univerziteta toliko se razlikuju među sobom da je besmisleno razmatrati kategoriju "državni univerzitet". Posebno nakon započetih promena od novog zakona. Paradoksalno, Bolonja sada fakulteti nisu više feudi već prave male države u različitim fazama razvoja koje povezuje samo jedna stvar: fiscus.

2. Nedavno završena policy studija Instituta društvenih nauka o državnim i privatnim fakultetima (nažalost, još uvek nemam link) pokazala je ono što smo svi nazirali: profesorski kadar je velikim delom isti na privatnim i na državnim fakultetima. Posebno za deficitarne oblasti (npr. komunikologija, politički marketing itd.) Profesori sa državnih fakulteta drže tezge na privatnim (drže cele kurseve, ne kao gostujući predavači). Dakle, kriterijum ljudskog resursa nije sasvim dovoljan za poređenje. Naravno, mislim na "pertinentne kategorije", tj. poređenje novinarstva na državnom i novinarstva na privatnom, prava na državnom i prava na privatnom i sl. Po tom kriterijumu, nema prevelike razlike izmedju privatnih i državnih fakulteta, pošto u proseku studenti dobijaju istu uslugu u oba slučaja.

3. Tehnička opremljenost - obično se podrazumeva da privatni fakulteti imaju mnogo bolje uslove (dobar marketing!) Ok, jeste da Megatrend ima "pametnu zgradu" i jedan kompjuter po studentu... No nije baš sve tako. U celini uzev, broj knjiga po studentu, opreme, broj profesora po studentu - na većini privatnih fakulteta totalno je poražavajući (postoje fakulteti sa ukupno jednim kompjuterom i dve učionice). Što znači da ni ovo nije mnogo jak kriterijum.

4. Jedina realna razlika između privatnih i državnih fakulteta postoji na nivou kupaca/korisnika usluge: studenata. Na državnim fakultetima generalno ima više "kvalitetnijih" studenata (recimo, bolji uspeh u srednjoj školi), što će se mozda polako menjati...

Dakle, nemojte da dirate mr Predsedničkog Kandidata, bar mu je titula pre-bolonjska..

Kakav paradoks

Koliko ja vidim, Velja Ilić je najobrazovaniji od svih predsedničkih kandidata!

Ja tebi čestitku, ti meni NIS

Pre nekoliko dana smo imali prilike da slušamo javna čitanja ljubavnog pisma Vladimira Putina Borisu Tadiću, u kome mu čestita rođendan, sa najboljim željama za pobedu na izborima itd (poslednji put je do stranih državnika Staljin čestitao Titu rođendan 1948). Trka i otimanje koga Putin više voli na srpskoj političkoj sceni su time dobili na dodatnom zamahu.

Naravno, pošto Vladimir Putin svakako nije platonski zaljubljen u Borisa Tadića (kao što mu ni ostanak "Kosmeta" u Srbiji nije baš prva stvar na listi prioriteta) logično je zapitati se - šta Valođa očekuje zauzvrat od Borisa Tadića za svoju podršku u najosetljivijem trenutku, pred izborni okršaj sa Tomom Nikolićem koji je zbog te podrške verovatno u predinfarktnom stanju, ili barem u epizodi histerične ljubomore (a koji, da podsetimo, žali što Srbija nije ruska gubernija, u čijem se propagandnom materijalu za izbore afirmativno citira parola "Bog na nebu, Rusija na Zemlji")?

Naravno, nismo dugo čekali da saznamo. Ministri iz DSS i NS su naime već legli na rudu oko NIS-a i gasovoda (što će reći prihvatili uzmi-ili-ostavi ponudu ruske strane), i čeka se samo da ministri iz DS legnu, što će se, kao po običaju, tokom ovog ili narednog dana vrlo verovatno desiti. Dakle, matematički precizna kalkulacija - ja tebi ljubavno pisamce pet dana pred izbore, ti meni NIS mimo tendera i uz moje maglovito obećanje izgradnje gasovoda u budućnosti (barem po onome što do sada znamo). Dobar posao za Valođu, nema sumnje.

Boris? Mislite (i) o tome ako kojom nesrećom izlazite 20 januara ili 3 februara igde van kuće, bazena ili kafenisanja s prijateljima.

Obećana zemlja

Tekst u Blicu o efektima privatizacije fudbalskih klubova u Rumuniji.

Ja naravno ne znam ništa o rumunskom fudbalu, ali mi analiza deluje logično. Svako rešenje je bolje od ovoga koje mi imamo, u kojem se ni ne zna ko je vlasnik fudbalskog kluba.

Izbori, bezakonje i EU

Najpre je Republička izborna komisija odbila da akredituje američku i britansku ambasadu kao posmatrače izbora (glasovima programske koalicije DSS, SRS i SPS). Onda je Vrhovni sud poništio tu odluku kao protivzakonitu . A onda je RIK juče doneo novu odluku, kojom je potvrdio da Amerikanci i Englezi neće majci posmatrati srpske izbore. A Vrhovni sud neka šeta.

Druga vest je da Holanđani po svoj prilici neće dozvoliti potpisivanje sporazuma o asocijacijaciji i stabilizaciji 28. januara, jer traže da se prethodno uhapsi Mladić.

Da li vi vidite neku logičku vezu između ove dve vesti? Ja vidim. Da sam recimo ja na mestu Holanđana ili bilo koga drugog iz Evrope, ja svakako ne bih primio u svoje društvo zemlju u kojoj vlada toliko bezakonje da jedno obično administrativno telo može svojevoljno da poništava odluke Vrhovnog suda i Vlade (ne zaboravimo da je Vlada svojom prethodnom odlukom takođe naložila da se dozvoli pomenutim ambasadama da posmatraju izbore). Nije potrebna uopšte priča o Mladiću i Hagu da biste diskreditovali Srbiju kao elementarno uređenu zemlju sa pravnim sistemom. Dovljno je što imate RIK koji je moćniji od Vrhovnog suda.

Primer Irske i zaključci

Dani Rodrik, najbolji loš ekonomista, ili jedini intervencionistički ekonomista kojeg liberali iz nekog razloga trpe (za razliku od recimo Joea Stiglitza i Paula Krugmana), zna zašto je Irska uspešna -- zbog industrijske politike koju državna agencija sprovodi. Mlađan Dinkić je prošle godine imao sličnu ideju o Irskoj, a sociolog Milan Nikolić je pisao da je Irska uspešna zato što je ulagala u obrazovanje i generalno izbegla neoliberalni model.

Mi liberali takođe znamo zašto je Irska uspešna -- zato što je prihvatila (neo)liberalni model. Ako mene pitate, činjenice su na našoj strani -- ovde je moj stari post, a ovde Ivanov tekst o tome. Na rejtingu ekonomskih sloboda u svetu koji smo linkovali pre par dana, Irska je treća.

Ono što je zanimljivo je kako oba kampa stalno uzimaju iste primere da dokažu potpuno suprotne tvrdnje. I oba su u pravu, jer zaista je nemoguće dokazati da Irska nije uspešna upravo zbog tog državnog mešanja. Kod nas je posebno popularan primer Slovenije -- eto, Slovenci nisu prodavali firme, ne daju strane investicije, država se meša, a dobro im ide. Ali pitajte slovenačke liberale i reći će vam da je to skandalozno i da nije bilo takvog mešanja Slovenija bi danas stajala duplo bolje. Da je postigla to što je postigla uprkos državnom mešanju.

Zato ne verujem mnogo u primere. Više verujem u zdrav razum i logičko zaključivanje. To je i suština austrijske škole ekonomije -- shvatiti šta je čovek, šta hoće, šta je političar, šta hoće, a onda koliko političar čak iako je dobronameran ume da uradi to što hoće. Ali ne zamišljajte idealnog političara, nego pogledjte realnost oko sebe. I zaključak je lak.