Sikter

KK Mašinac napušta Prvu sprsku ligu u košarci. Što bi se reklo, sloboda izbora. Međutim, meni se dopada šta im je poručio gradonačelnik kada su došli da traže pare.

"Gradonačelnik je rekao da ga sport ne interesuje, osim kao vid rekreacije. Nama, ali i mnogim drugim klubovima, ne odgovara da liga koja traje 4-5 meseci. To puno košta, jer prazan hod traje sedam meseci”, dodaje Milašinović.

E da se hoće "evropski" beogradski gradonačelnik ugledati na "mračnjaka" iz Kraljeva, kada je odnos prema sportu u pitanju.

Crveno je boja ljubavi

Ko to kaže, ko to laže da tajknuni nisu patriote i da neće poslušati apele sa najviših mesta? Saradnja Nike, FSS i Maxi, nadahnuta sa najvišeg mesta je dovela do novog patriotskog imidža srpske maloprodaje. Sve blagajnice u Maxiju, kao i specijalisti na raznim odeljenjima su u patriotskim navijačkim majcama. Patriotizam se može kupiti bagatelno, cena je sa umobolnih 2000 dinara, snižena na i dalje visokih 1000 dinara. Jedino što je meni promašeno u svemu je ko bi kupio iste majce koje nose radnici na poslu koji je za korak ispred McDonald's zaposlenja.

Vrednost imovine

Još malo o oduzimanju zemljišta. Opravdanje za eksproprijaciju je da ako postoji javna upotreba, onda vlasnik ima motiv da tvrdi pazar - da traži višu cenu ne zato što on sam vrednuje tu svojinu više, nego zato što zna da kupac nema izbora. Ako smo već kupili okolne parcele, onda poslednji prodavac, znajući to, može zahtevati više. Pošto je kupac država, to onda znači prelivanje iz budžeta da bi se nagradio manipulant. Neko čak može i strateški kupovati zemljište da bi ovako profitirao.

Kritika je najmanje dvojaka -- prva je, pogađate, po osnovu sankrosantnosti privatnog vlasništva. Ako je vlasništvo stvarno neotuđivo, onda su državni projekti i troškovi za budžet slabo opravdanje.

Druga kritika je ekonomska -- rekao bih austrijska, ali trebalo bi da sledi i iz standardne mikroekonomije. Vrednost je, naime, subjektivna. Šta je prava tržišna vrednost vidimo samo posle prodaje konkretne stvari. Pre prodaje, ili ako vlasnik neće da proda, nema načina da to znamo. To nije vrednost okolnih parcela ili vrednost uporedive imovine koja je prodata, ili vrednost po kojoj je nešto prethodno kupljeno. Sve je to irelevantno jer mi ne znamo šta je u glavi vlasnika -- možda iz sentimentalnih razloga ceni svoju imovinu (ne lomite mi bagrenje), ili neće da napusti zemlju svog pradede, ili se tu navikao, ili ima pogled sa prozora koji mu mnogo znači. Subjektivno vrednovanje je moguće utvrditi samo na osnovu akta prodaje, ex post. Ako prodaje nema, i pošto vlasnik odbija da dobrovoljno proda, veliki su izgledi da primoravanje na prodaju po određenoj, "tržišnoj" ceni, ustvari znači delimičnu pljačku vlasnika.

Razmere naše nemogućnosti da utvrdimo šta je pravedna "tržišna" cena, potpune nepredvidivosti kako i u čemu vlasnici sami vide svoju vrednost, lepo se vide iz ovog odlomka:

Da vlasnici parcela nisu baš uvek zadovoljni ponuđenim iznosima potvrdio je svojevremeno Borivoje Ivanović iz sela Stublenica kod Uba kroz čiju njivu treba da prođe autoput Beograd – južni Jadran. Ponuda od 5.000 evra za hektar pre dve godine nije ga obradovala, jer on kako nam je tada rekao, vrednost svog imanja ne meri u evrima već u grlima stoke. Tako je proračunao da je pre četiri decenije morao da proda 13 krava, da bi kupio dva hektara, a sada će od dobijenih para, moći da pazari četiri grla stoke.

Jasno je da je čovek, u terminima sopstvene, subjektivne vrednosti, opljačkan.

Ustav i privatna svojina

B92: Imaju li vlasnici imanja pravo da insistiraju na „tržišnoj vrednosti”, budući da je Kormansko polje proglašeno zonom od javnog interesa i za lokaciju od strateškog značaja za realizaciju čitavog posla sa „Fijatom”?

Evo šta piše u Ustavu Srbije, član 58:

Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Dakle, vlasnici imanja koje treba ustupiti Fiatu nemaju mnogo šansi. Problem ovakve vrste u Americi nastao je povodom slučaja Kelo, jer je ustav dozvoljavao eksproprijaciju zemljišta samo ako ono namenjeno "javnoj upotrebi" (public use). Pošto su lokalne vlasti primoravale vlasnike na prodaju zemljišta da bi na njima gradile privatne kompanije, sud je u slučaju Kelo morao da odgovori na pitanje šta tačno znači ustavna fraza "javna upotreba" -- da li je to samo bukvalno državna upotreba (za recimo državni autoput), ili može značiti i "upotreba u javnom interesu", odnosno davanje imovine drugom privatnom licu ili kompaniji sa obrazloženjem da bi kompanija tu sagradila nešto što je od javnog interesa. Sud se, nažalost, složio sa drugom definicijom i eksproprijacija od privatnika ka privatniku je dozvoljena.

Ustav Srbije, sa druge strane, nema dileme: radi se o "javnom interesu", a šta je javni interes određuje država. Država dakle ima pravo da uz nadoknadu koju određuje sama, oduzme svojinu jednom i dodeli je drugom privatnom licu, ako proceni da će drugi vlasnik, u ovom slučaju Fiat, raditi u javnom interesu. U suštini, privatno vlasništvo u Srbiji nije sigurno čak ni na papiru.

Tražeći ovaj član Ustava još nešto mi je upalo u oči. Ranije sam imao prilike da čitam ustave ili predloge ustava nekih drugih zemalja koje su ih skoro pisale, i jedna stvar koja im je zajednička je da se skoro svako "neotuđivo" pravo kvalifikuje klauzulom tipa "reguliše se zakonom" ili "samo na osnovu zakona". Tako se na primer kaže da je sloboda štampe neprikosnovena, "osim ako to nije drugačije propisano zakonom". Sva prava i slobode su garantovane ustavom, jedino što ih i običan zakon može ukinuti.

Cela poenta ustava je da ograniči zakonodavstvo. Ako je nešto zadato ustavom, onda zakonodavstvo ne bi trebalo da uopšte može da ga reguliše. Ovako, kad se svaka važnija sloboda može ograničiti zakonom, onda ustav tu slobodu ustvari i ne štiti. Jedina korist od ovakvih ustava ostaje to što se neka stvar mora regulisati zakonom, umesto recimo dekretom. Ali to je za vladajuću većinu obično samo stvar procedure.

Takve klauzule se obično ne mogu videti u starijim ustavima - najstarijem američkom ali ni novijim evropskim ustavima sa polovine 20. veka. I to je generalno pravilo -- što je ustav kasnije pisan, što je demokratija više uzdizana kao ideal a liberalizam i ograničenost vlade gubili značaj, ustavi su postajali gori i gubili svrhu. Ustav Srbije potvrđuje pravilo.

Naši

Željka u Wall Street Journalu: levičar je onaj ko ne kapira ekonomiju.

Proces

Iz sudske odluke US v. Alcoa iz 1945., koja je aluminijumsku kompaniju proglasila krivom po antimonopolskom zakonu:

"Alcoa nije morala preduprediti svaki porast potražnje za polugama i biti spremna da ih ponudi. Ništa ih nije primoravalo da više puta dupliraju svoje kapacitete pre nego što su ostali ušli na tržište. Kažu da nikada nisu isključivali konkurente; ali ne može se zamisliti bolji način isključivanja konkurencije od iskorišćavanja svake nove prilike koja se otvori, i dočekivanja svakog novog konkurenta kapacitetima već pripremljenim, sa odličnom organizacijom, velikom prednošću iskustva, poslovnih veza i elitnim zaposlenima."

Ne smete biti baš previše efikasni.

Vaučerski rent-seeking - prvi deo

Nedavno su postali vrlo frekventni zahtevi privatnih univerziteta da se uvede vaučersko finansiranje visokog obrazovanja u Srbiji. Ove ideje sam prvi put čula pre nekoliko godina, ali izgleda da je ideja sada već ozbiljno upakovana: može se naleteti na „visokoškolske vaučere“ na raznim televizijama i novinama. Čak je i TR preneo glas o tome nedavno.

Mada nešto ne pratim obrazovno-političku srpsku i svetsku scenu u poslednje vreme, ovaj iskaz mi je zaparao uho. Šta mi to ometa lepotu rečenice koja je objektivno u pro-choice, pro-market, pro-competition tonalitetu? Prva stvar je ovo: vaučerski modeli kod drugih potpuno se razlikuju od situacije u Srbiji.

1. DRUGI: Teorijska i praktična istorija vaučera povezana je 99% sa preduniverzitetskim obrazovanjem. Ako čitate Fridmana ili Westa, ideja vaučera je prvenstveno vezana za obavezno (osnovno i/ili srednje) obrazovanje. U osnovu, važan deo školarine finansira se na osnovu vrednosti vaučera po učeniku. Tehničke varijante su razne, ali obično škole unovče novac nakon upisa učenika, a forme u kojoj roditelji dobijaju vaučere uglavnom postoje u privatnim vaučerskim sistemima (na ovo ću se vratiti u drugom delu)

Dakle, vaučeri su najviše vezani za osnovnu školu. U srednjim stručnim je uvedeno tamo gde nema kapaciteta države (npr. Kolumbija). U sporadične ideje državne vaučerizacije visokog obrazovanja spadaju ovi slučajevi: stari vaučerski G.I.Bill - program za veterane u SAD, ustavno osporeni pokušaj uvođenja vaučera u Koloradu ili australijska debata krajem osamdesetih, koja nikada nije realizovana. Verovatno ima još takvih zametaka, ali za mene je bitno da ono što naši privatni univerziteti traže nema veze sa primerima dobre prakse u svetu. Kada država prisiljava da se pohađa osnovna ili srednja škola, onda je logično da se pojavi pitanje organizacije i kvaliteta za koji ide porez.
SRBIJA: vaučeri su omiljeni kod privatnih univerziteta, ali ne nivou predškolskog ili osnovne škole.

2. DRUGI: Vaučeri su uvođeni gde postoji segregacija uglavnom jako dobrih privatnih škola i uglavnom loših državnih škola (ne znači da ne postoje izuzeci). Obično postoji neka neravnoteža: socijalna (siromašni nemaju pristup dobrim školama), organizaciona (prevelika tražnja a nema kapaciteta, primer su predškolse ustanove), očajne državne škole (u tom slučaju se uvode i drugi modeli- charteri, ali obično vaučeri služe da se indirektno nešto uradi sa tim školama). Od Milvokija do Čilea, od Vašingtona do Švedske – država uvodi vaučere jer postoje saglasni interesi više strana.
SRBIJA: Pošto ne mogu da pronađem neke procene vrednosti ljudskog kapitala za srpske uslove (ne tvrdim da nisu rađene analize) moja intuitivna analitiza kaže da ne postoji disbalans tržišne vrednosti diplome u korist privatnih fakulteta.

3. DRUGI: Privatne škole su obično bile protiv vaučera, što je logično, jer se plaše se da će neki socijalni disbalans ili zahtevi države uništiti kvalitet učenika i nastave.
SRBIJA: Privatni fakulteti su obično imali slogan da su komercijalni zato što su dobri. Tako bi se valjda moglo očekivati da će privatni fakulteti želeti da zaštite svoju akademsku supstancu, pa se postavlja pitanje: zašto žele omasovljavanje?

Ako dopustimo da ideju ipak treba razmotriti, kako bi to izgledalo u Srbiji?

U službi naroda

Još jedan grotesktan propis koji se, naravno, sprovodi selektivno (na sreću).

Blokada

Lista nekih proizvoda čiji uvoz u Gazu Izrael blokira.

Zabrana uvoza svežeg mesa i muzičkih instrumenata je nekako neophodna da bi se zaustavile terorističke aktivnosti.

Pripreme za Svetsko

Preporučujem ovaj blog koji se bavi fudbalskom taktikom i ovih dana analizira jednu po jednu reprezentaciju na Svetskom prvenstvu. Bavi se uglavnom taktikom i formacijom timova, ali bude i po neko "dublje" objašnjenje, recimo zašto Holandija ne uspeva na velikim takmičenjima: "zbog istorjiski ukorenjene demokratije, individualizma i odbojnosti prema autoritetu". Valjda ne slušaju trenera.

Tanzanija

Tanzanija je najbolji dokaz da centralno planiranje ne funkcioniše. Posle dobijanja nezavisnosti od Velike Britanije 1961. (prethodno su bili Nemačka kolonija do 1916), vlada je usvojila radikalan program reformi koji je najbolje uporediti sa programom Crvenih Kmera u Kambodži. Takozvana Ujamaa (porodičnost) filozofija je imala za cilj privrednu nezavisnost Tanzanije koja bi se u potpunosti oslanjala na sopstvene privredne potencijale. Ideju je začeo predsednik Julius Nyerere (Nirere) u eseju objavljenom 1962. Ujamaa – Osnove Afričkog Socijalizma. Par godina kasnije (1967.) rukovodstvo vladajuće partije (TANU) je usvojila takozvanu Aruša Deklaraciju kojim se ukida politički pluralizam, nacionalizuju banke i industrija kako bi vlada smanjila uvoz (zavisnost), nacionalizuje sva zemlja koja je postala društveno vlasništvo kojom je upravljala država sve sa ciljem smanjivanja zavisnosti od međunarodnih donacija i pospešuje domaća privreda.

Najgori momenat je svakako bila politika „seloizacije“ odluka o masovnom preseljenju stanovništva kako bi u zadružnom sistemu povećali poljoprivrednu proizvodnju. Pošto je većina odbila da dobrovoljno učestvuje u eksperimentu 1974. počinje prisilna selidba oko 80 procenata stanovništva. Cela sela su spaljivana da bi se neposlušni obezhrabrili i odustali od vraćanja kući. Reforma je naravno ostavila katastrofalne posledice. Slikovit primer zadružne psihologije sam video u Nacionalnom muzeju u Dar es Salamu gde pored lepo ukrašenih tradiciconalnih drvenih bubnjeva stoji i očigledan uljez, oštećen bubanj koji je napravljen od neprerađenog šupljeg balvana a koji je korišten za dizanje morala za vreme zadružnog rada.

Nyerere je na kraju svoje vladavine priznao da je bilo grešaka ali je zaključio da nije sve bilo uzalud jer je od 1961. do 1976. nejednakost značajno smanjena. Dok je odnos najvećih i najmanjih plata bio 50:1 posle desetak godina Ujamaa-e to je smanjeno na svega 9:1. Nemam podatke ali me ne bi čudilo da je to posledica smanjivanja visokih zarada a ne rasta najnižih. Vrhunac gluposti je bila i Nyerereova odluka da glavni grad, administrativni centar, preseli u unutrašnjost zemlje kako bi bio bliži zadrugama. Danas se parlament i dalje sastaje u Dodomi, opisan kao grad koji je obučen u nekoliko puta veće odelo nego što mu pristaje, ali je politički i ekonomski centar ipak Dar es Salaam.

Dok je slična politika Crvenih Kmera nailazila na zgražavanje Zapada, Nyerere i Tanzanija su za sličnu inicijativu bili hvaljeni kao svetli primer održivog razvoja. Tome je doprinela i očaranost „eksperata razvoja“ soijalizmom. O brojnim primerima ulaganja desetina miliona dolara za izgradnju fabrika koje nikada nisu započele proizvodnju čitajte The State of Africa od Martin Mereditha. Tanzanija je bila jedan od najvećih, ako ne i najveći, primalac pomoći međunarodnih organizacija u Africi koje su se diljem divili opredeljenju i požrtvovanosti vizionarskog predsednika. Nyerere je bio idealan kandidat. Za razliku od većine afričkih predsednika karakterisala ga je Koštuničina skromnost ali i neobaveštenost. Živeo je u maloj kući, imao je imidž borca protiv korupcije, ministrima je zabranio da imaju vlasništvo u privatnim firmama, da zapošljavaju kućnu poslugu i da izdaju nekretnine zarad profita, sebi i rukovodstvu je u populističkom maniru smanjivao plate a često se i latio lopate u svojevrsnim radnim akcijama. I pored toga (ili možda je bolje reći i delimično zbog toga) zemlja je tonula u veliku ekonomsku krizu.

Ujamaa je bio klasičan socijalistički eksperiment dobro kamufliran kao lokalna ideja što je bilo sasvim dovoljan izgovor socijalizmu sklonim međunarodnim ekspertima da prodaju Tanzaniju kao zemlju sa veliikim potencijalom. Nyerere je govorio da Tanzaniji nije potrebno da ih neko preobrati u socijalističku zemlju ili da ih uči demokratiji jer su obe ideje duboko ukorenjene u istoriji tanzanijskog naroda. Ipak, Nyerere je za razliku od većine afričkih lidera sam sišao sa vlasti i zemlja je sredinom osamdesetih ušla u aranžman sa MMFom i počela proces oporavka. Danas je Dar es Salaam pristojno razvijeni grad ali ipak znatno zaostaje za Najrobijem koji je svakako regionalni centar. Tanzanija zajedno sa Kenijom i Ugandom predstavlja okosnicu Istočnoafričke unije što trenutno predstavlja motor razvoja ovog dela Afrike.

Tanganika i Zanzibar su se ujedinili 1965. da formiraju Republiku Tanzaniju. Više o Zanzibaru sledeće nedelje. Očekujem interesantnu kombinaciju orientalne i afričke istorije, socijal realizma, predivnih plaža sa belim peskom i tirkiznim morem.

Zaboravili ste attachment

Google ne prestaje da me oduševljava. Upravo šaljem email sa svoje Gmail adrese, pritisnem send, kad pojavi se prozorčić koji kaže:

"Napisali ste 'I'm attaching' u svom emailu, ali niste prikačili nikakav attachment. Cancel or send anyway?"

Izbor šahovskih velemajstora

Somalilend

Proveo sam desetak dana u Somalilendu, kvazi nezavisnom severno-zapadnom delu Somalije. De facto nezavisna država od 1991. do sada nije priznata ni od jedne države iako ima razvijene odnose sa Etiopijom, najuticajnijim susedom. Zbog specifičnog statusa Somalilend ne dobija međunarodnu pomoć u velikim iznosima koja je više manje standard za afričke zemlje na tom nivou razvoja. Pošto ne mogu da se oslone na stranu pomoć razvili su veoma živahnu privredu zasnovanu na preduzetništvu. Primera radi imaju četiri (u nekom trenutku i šest) mobilnih operatera, tri kompanije koje prodaju električnu energiju (dve privatne), jednu od najvećih banaka u ovom delu Afrike (Dahabshiil) i naravno veliki broj manjih privatnih preduzeća. Veliki prihod imaju i od izvoza stoke u zemlje zaliva ali i od dotacija Somalilendersa iz dijaspore.

Najinteresantniji momenat je svakako žvakanje "kata", biljke koja sadrži neku vrstu amfetamina ili tome sličnu supstancu koja uživaocu daje energiju i, usled žvakanja većih količina, proizvodi halucinacije. Dok je kat u mnogim zemljama zabranjen u Somalilendu je savršeno legalan (alkohol je strogo zabranjen) i može se kupiti na svakom ćošku, kao cigare u Srbiji devedesetih. Većina muškaraca, iz svih slojeva društva, žvaće kat svaki dan. Neprijatnog je ukusa (gorak) i u manjim količinama ima sličan efekat kafeinu.

Prema Nicholas Eubanku relativno mali iznos donacija ima veoma pozitivnog efekta i na stabilnost političkog sistema. Po njemu, nedostatak inflacija je uticao na razvoj živahnog preduzetničkog sistema i biznis zajednice kojima smeta politička nestabilnost. Kako državne finansije zavise od preduzetnika i političarima je u interesu očuvanje stabilnost. U Americi je popularno reći "nema oporezivanja bez reprezentacije", što je ispisano na svim registarskim tablicama u Vašingtonu koji nema predstavnike u Kongresu. U zemljama u razvoju je uglavnom obrnuto tačno, "nema reprezentacije bez oporezivanja". Vlade koje ne zavise od finansijske podrške građana su uglavnom loše. Primer su vlade zemalja bogatih resursima koje ekonomski ne zavise od građana pa samim tim i nemaju motiva da unapređuju život građanima (takozvani black curse). Somalilendska vlada je relativno dobra jer zavisi od svojih građana.

Somalilendski ustav ograničava broj političkih partija u parlamentu na ne više od tri stranke. Kada sam pitao lidere tih stranaka zašto je takva odredba neophodna naveli su važnost stabilnosti političkog sistema. Ne zvuči ubedljivo. Ipak dobro je što ustav ne navodi koje su to tri stranke već dozvoljava da se one menjaju. Na lokalnim izborima može da učestvuje ko želi a tri najbolje stranke onda mogu da se nadmeću za parlament. Nigde nisam video sličan sistem.

Više puta odlagani predsenički izbori će se održati 26. juna. Dok je neki nivo opstrukcije od strane al-shabab fundamentalističkog pokreta iz Somalije izvestan izbori imaju potencijal da budu jedni od retkih u ovom delu sveta koji su relativno slobodni i pošteni pa čak i da rezultiraju promenom predsednika. Zanimljivo je i da je jedan od izvora stabilnosti u Somalilendu upravo nestabilna Somalija. Ubedljiv zaključak velikog broja političkih diskusija je da šta god da se uradi treba izbeći sudbinu Somalije. Kao što je u Istočnoj Evropi teško prodati komunističku ideju, u Somalilendu je malo kupaca anarho-liberalnog sna o raju bez države. Videli su to u praksi.

Teže do srpske vize

Dok se za građane EU omogućava putovanje samo sa ličnom kartom za građane država kojima je potrebna viza se procedura dodatno komplikuje. Od prvog juna više neće biti moguće izdavanje vize za jedan dan već će biti neophodno pribavljanje prethodne saglasnosti državnih organa (nije pomenuto kojih verovatno MUPa). Procedura će sigurno trajati nekoliko dana ili nedelja. Toliko o opredeljenju za otvorenije granice.

Federalizam

Konsenzus da je svaki govor o pravu federalnih država u Americi da ponište ili makar dovedu u pitanje odluke federalne vlade ravan zločinu je širi nego što biste možda na prvu loptu pomislili. Uz obećanje da nećete koristiti google, postavio bih pitanje: koji progresivni političar je rekao sledeće stvari:

The individual states of the American Union . . . could not have possessed any state sovereignty of their own. For it was not these states that formed the Union, on the contrary it was the Union which formed a great part of such so-called states.

ili

the cry for the elimination of centralization is really nothing more than a party machination without any serious thought behind it...and reveals...the inner hypocrisy of these so-called federalistic circles. The federative state idea, like religion in part, is only an instrument for their often unclean party interests

, ili

Since for us the state as such is only a form, but the essential is its content, the nation, the people, it is clear that everything else must be subordinated to its sovereign interests. In particular we cannot grant to any individual state within the nation and the state representing it state sovereignty and sovereignty in point of political power

Evo odgovora. Materijal ovde.

Putni nalog

Jedna od najbesmislenijih zaostavština socijalizma je putni nalog, odnosno dokument koji, ukoliko je pravilno popunjen, dozvoljava da vozite firmin auto.

Ideja je pre 40 ili 50 godina i imala nekog smisla - sve firme i sva službena vozila su bila društvena, pa je onda "društvo" imalo poseban interes da se narodna imovina ne koristi u privatne svrhe. Zato su i doneti propisi kojima se narodnoj miliciji davala nadležnost da kontrolišu da li neko možda koristi narodni auto da ide na pijacu ili nešto slično. Činjenica da je često osoba koja je imala pravo da overi putni nalog bila upravo osoba koja je imala najveću mogućnost da zloupotrebljava narodnu imovinu (funkcioneri u društvenim preduzećima) nije preterano zabrinjavala tadašnje zakonodavce.

Elem, fast forward 40 godina, putni nalozi su i dalje tu. Zašto država sada kažnjava vlasnika firme koji vozi auto u vlasništvu firme ako nema putni nalog? Nemam pojma. Kakav tačno ima interes društvo da plaća policajce da kontrolišu da li po privatnim firmama ljudi zloupotrebljavaju firmine automobile? Apsolutno nikakav.

Ovaj post je donekle motivisan činjenicom da je prošle nedelje Ministarstvo infrastrukture, u okviru Giljotine propisa, promenilo pravilnik i da sada putni nalog ne važi samo sedam dana, već punih mesec dana!

Zanimljivi tekstovi

Sa bloga Voltera Rasela Mida:

1. Deset lekcija svetske ekonomske krize

2. Gutanje žaba, o spoljnoj politici Britanije i odnosima sa EU i Amerikom

3. Kraj trilateralizma, iz teksta:

Sjedinjene države su kao najveća stranka u parlamentu. Tokom 1970-ih smo napravili trilateralnu koaliciju sa Evropljanima i Japancima koji su nam dali većinu da napravimo vladu. Danas je SAD i dalje najveća stranka sa manje-više istim brojem mandata kao i ranije, ali su Evropljani i Japanci izgubili na snazi pa naša koalicija više nema većinu. SAD sada pokušava da oformi novu koaliciju - zadržavajući stare partnere, ali i tražeći nove za budućnost.

Javna rasprava

Američko udruženje psihijatara je održalo javnu raspravu (koja se završila pre par dana), a vezano za dopunjavanje "The Diagnostic and Statistical Manual"-a, knjige u kojoj su definisane bolesti kojima se bave psihijatri.

Kaže Stiven Landsberg:

Nasuprot tome, Američko udruženje fizičara ne pita javnost za mišljenje o supersimetriji, niti Američko udruženje ekonomista anketira javno mnjenje po pitanju osobina dinamičke stohastičke opšte ravnoteže. Toliko o pretvaranju da je psihijatrija nauka.

Ovde je stari Lazarev post na sličnu temu. Ovde je stari tekst Brajana Kaplana "The Economics of Szasz: Preferences, Constraints and Mental Illness".

Pitanje

Ako su svi državni fakulteti toliko bolji od svih privatnih, logično je pitanje zašto se plaše vaučera.

Jeste odlično pitanje, a postavlja ga rektor Univerziteta Singidunum.

Afrika, 21. vek

Alex Tabarrok skreće pažnju na veoma zanimljiv tekst u Atlanticu o suđenjima vešticama u Centralnoafričkoj Republici. Naime, izgleda da u pojedinim delovima države čak 50% svih slučajeva koji dođu na sud se odnose na veštičarenje i bacanje čini. Naravno, na suđenju nema iznošenja nikakvih dokaza, već sudija donosi presudu na osnovu toga kako se navodna veštica ponaša u sudnici. Ako se ponaša "čudno" i "nervozno", mora da je veštica.

Prosto se nameće pitanje - zašto ne ukinu takvu glupost kao što je kriminalizacija navodnog bacanja čini?. Odgovor je vrlo zanimljiv. Naime, neki tvrde da, kada ne bi bilo suđenja, ljudi bi uzimali stvari u svoje ruke i linčovali navodne veštice. Dakle, iako je mnogima čak i jasno da se radi o besmislici, smatraju da je bolje nevinu osobu kazniti i poslati u zatvor, nego prepuštati te iste nevine ljude razularenoj masi željnoj krvi.

Pošto stimulans?

NBS je od početka maja do danas ukupno prodala 340 miliona evra na odbranu kursa. To je prava cena stimulacije privrede smanjivanjem obaveznih rezervi. Koliko uspešno je privreda stimulisana procenite sami.

Dodatak: Kada se pominju ovoliki iznosi teško je shvatiti koliko je to novca ustvari pogotovu kada se u svetu barata sa daleko većim ciframa. Ali da pokušam da stavim u perspektivu. To je oko:

• 5% planiranog budžeta za 2010.
• Znatno više nego planirani trošak za sve pravosudne organe (svi sudovi i sva tužilaštva) u zemlji (200 miliona)
• Nešto manje nego trošak MUPa (470 miliona)
• Malo manje od planiranih ukupnih prihoda od carine (450 miliona)
• Skoro duplo više od planiranih prihoda od poreza na dobit preduzeća (210 miliona)
• Malo manje od planiranih prihoda od poreza na dohodak građana (410 miliona)
• Više nego planirani godišnji rashodi za doprinose za sve zaposlene u administraciji (280 miliona)
• Skoro deset puta više od fonda za KiM (40 miliona)
• Duplo više od NIPa (180 miliona)
• Šest puta više od svih troškova MIPa i predstavništava u inostranstvu (65 miliona)

Rast u evrozoni

Problem nisu samo PIGS. Grafik je iz teksta Vaclava Klausa.

Nekoliko zanimljivih linkova

1. Met Ridli, o bakteriji koja možda igra ulogu u formiranju oblaka. Iz posta:

By chance today my son and I were walking in the rain and we started imagining a future in whcih weather is controllable, but some countries decide when it should rain by political means -- referendums, committees, bureaucracies, protests -- while others leave it to the market. We plan to write a Swiftian satire along these lines. One wet day.

2. Jednakost je važna, ali nije dovoljna

3. Greg Menkju o prodaji organa:

Person A receives a kidney transplant as a donation from person B. A short time later, person B is having financial troubles and her home may go into foreclosure. Person A is considering giving her some money to help out.

So what does the "Ethicist" say about all this? Apparently, both of these gifts are noble acts, worthy of the highest praise and admiration. Unless, that is, there is some reason to think they are linked together. In that case, the reallocation of resources (kidney, cash) would be a despicable market transaction... The sad truth is that under the Ethicist's code of conduct, we have more deaths and more foreclosures than necessary, all in the name of fairness.

4. Going Green, Džon Stosel

One nuclear power plant in Texas covers about 19 square miles, an area slightly smaller than Manhattan. To produce the same amount of power from wind turbines would require an area the size of Rhode Island. This is energy sprawl. To produce the same amount of energy with ethanol, another "green" fuel, it would take 24 Rhode Islands to grow enough corn.

5. Evropske zemlje se bacaju na štednju. Pitanje da li će biti dovoljno.

6. Blog Skota Samnera mi postaje sve omiljeniji

7. Solidan tekst o situaciji u Istočnoj Evropi, sa VoxEU

8. Tekst Gvida Tabelinija, o situaciji sa evrom i ECB

Kurs u vakumu

Poslednjih dana Jelašić a sada (nažalost) i Cvetković tvrde kako je očekivano da dinar slabi u odnosu na evro u iznosu inflacije u Srbiji. To je teorijski tačno. U vakumu. Ako imamo plivajući kurs i inflacija u Srbiji iznosi šest procenata kurs bi trebalo da amortizuje tih šest posto pod uslovom da je prosečna inflacija u evrozoni nula posto.

Nažalost prvi problem je što prosečna inflacija u evrozoni nije nula već oko 1,5% (2% u EU) što znači da je maksimalna prihvatljiva inflacija za nas 4,5 a ne 6 posto. A drugi i veći problem je što na kurs utiče još faktora a ne samo inflacija. Inflacija je od 2001. do 2009. bila 219% a kurs je porastao samo 39%? Da kurs prati inflaciju onda bi danas evro vredeo 130 dinara. Ali očigledno ne prati.

Naprednjačka stimulacija

Jorganka Tabaković
Drastičan pad srpske valute u prethodnom periodu odraz je stanja jedne neodgovorne i površne vlasti.

Taman kad sam se uplašio da se slažem sa Jorgovankom rekla je:

Da hoće, NBS bi mogla da natera poslovne banke da plasiraju novac u privredu. Neka se banke slobodno obezbede putem hipoteka i na sličan način, (npr. tvrdim obećanjima) ali neka pomognu oživljavanje proizvodnje. ...NBS ima načina da ih uslovi...

Kako je krenulo kada Naprednjaci pobede hapsiće bankare.

Mit o agregatnoj tražnji

Interesantna teza da je stagnacija u Japanu u poslednjih dvadeset godina je posledica demografskih kretanja. Kada se uzme u obzir samo radno sposobna populacija (16 do 65) japanski rast BDPa je jednak rastu EU i SAD.

Japan je i dokaz da državna potrošnja nije efikasna u stimulisanju ekonomskog rasta.

N-ti stub

S vremena na vreme na Google News ukucam Serbia, da vidim da li ima nečeg zanimljivog. Danas sam naleteo na ovo:

Iran and Serbia are two countries that have always accompanied each other in progressive activities and moves of the world.

Rekao je predsednik Ahmadinedžad.

Post koji neću skoro pročitati

Radi se o Cowenovim komentarima na poslednju epizodu Losta. Ja sam započeo gledanje šeste sezone, mislim da sam stigao negde do osme epizode. Moram da priznam da me je cela priča sa paralelnim univerzumima za sada više zbunila nego što mi je pojasnila.

Elem, za prethodnih 6 sezona sam postao popriličan fan Losta, mada, nadam se, ne smaram previše ljude oko sebe (pogledajte veoma zanimljiv prilog na Onionu, od pre par meseci, pod nazivom "New Season of Lost Promises to Make Fans More Annoying Than Ever"). Kada se završila treća sezona, mislio sam da je praktično sve gotovo, ali su uspeli nekako da izvuku još cele tri sezone.

Svakako, radi se o veoma zanimljivoj seriji, verovatno jedinstvenoj po tome što je veliki broj likova u seriji nazvan po filozofima, tako da imate Loka, Hjuma, Bakunina, Rusoa, Burka itd. Napisana je čak i cela knjiga na tu temu. Sve u svemu, radujem se gledanju preostalih nekoliko epizoda, ali mi je i drago što se serija završava - čini mi se da joj je pretila ozbiljna opasnost da preraste u svojevrsnu sci-fi mističnu Dinastiju.

Drugovi i drugarice

Obratio se predsednik zlim kapitalistima i očitao bukvicu iz patriotizma.

Mene hvata tiha jeza. Rodoljublje je osećaj koji se usađuje u porodici, to je ponos koji osetiš što si pripadnik jedne nacije, građanin jedne države.To ne treba da zloupotrebljava predsednik, a još manje da nekoga krivi što ne želi da bude deo igre koja sa rodoljubljem nikakve veze nema. Jeza je velika jer se sećam kako su nam rodoljublje usađivali 1990-ih i govorili da se ono ne sipa u traktore pre dve godine.

Implicitno se priznaje da je Srbija zemlja koju izbegavaju i domaći i strani investitori. Priznaje se da se ne zna bolji način privlačenja i zadržavanja investicija od više ili manje praznih pretnji i izanđalih poziva na patriotizam, te ponekog faktičkog mita iz budžeta koje se naziva podsticaj. Ne priznaje se šta su razlozi odsustva investicija, oni se guraju pod tepih, a rešenja se ne nude osim praznih krilatica.

Umesto da se privuku investitori koji beže od sličnih patriota širom sveta, srpska politička elita pokazuje tradicionalno odsustvo vizije.

Skoro genocid

Đilas traži od države (čovek kao da je bloger a ne vlast) da surovo kazni banke jer su počinile strašan zločin kupujući stranu valutu novcem od sniženih bankarskih rezervi. Slažem se sa Đilasom, neko je zaista kriv što je veća količina dinara puštena u promet i što sada taj novac utiče na kurs i inflaciju. Međutim krivci (ili zločinci) nisu bankari koji traže najbolju alternativu za svoje plasmane već NBS političari koji su u želji da omoguće više kredita relativno malom broju ljudi praktično smanjili standard svih građana Srbije za 2 do 3 procenta (depresijacija od marta do danas) i potrošili preko 100 miliona evra iz deviznih rezervi (što će pre ili kasnije poreski obveznici morati da vrate MMFu). Sve iz najboljih namera. Ova greška je samo još jedan razlog zbog kojeg bi trebalo zabraniti NBS političarima da se bave kursom i štampanjem novca jer su to previše ozbiljne stvari za tako neozbiljne igrače.

Đilas, iako pogrešno smatra da su komercijalne banke krive za poslednji pad dinara, ipak pravilno zaključuje da je rešenje oduzimanje prevelikih ovlašćenja NBSu i prelazak na fiksni kurs. Dok je ortodoksni fiksni kurs bolja varijanta od trenutne situacije ni to nije najbolje rešenje. Svaki fiksni kurs, pa i takozvana ortodoksna verzija, ipak ostavlja mogućnost političarima da povećaju iznos domaće valute u opticaju -- u slučaju krajnje nužde naravno. Unilateralnim prelaskom na evro to više ne bi bio slučaj.

Loukost

Izgleda da ćemo u narednom periodu da se naslušamo Milivoja Aramuša koji će ukazivati na nesnosan položaj beogradskih taksista. Ima nekoliko dana kako je tržište i pored kartelske inicijative Grada Beograda u vidu neustavnog ograničenja broja taksista u Beogradu i obaveze da se odredi minimalna cena vožnje dalo odgovor na kartelizaciju tržišta.

Potvrđeno je ono što znaju svi koji su se vozili taksijem u bilo kome gradu u Srbiji - taksi prevoz u Beogradu je skup, a usluga osrednja. Tržište je po običaju dalo najbolji odgovor.

Mencius Moldbug o uzrocima krize

Najbolje objašnjenje krize 2008 koje sam ja do sada čitao. Autor naravno nije ekonomista, nego bloger-amater, po profesiji kompjuterski programer. Tekst je poduži, ali vredi čitati (ovde je još duži i detaljniji teorijski tretman problema). I onaj ko nikad ništa teorijski nije znao o ekonomiji, razumeće na kraju poentu. Iako imam neke manje tehničke prigovore, u celini gledano čovek je bolji "ekonomista" od svih "profesora" sa Ivy league fakulteta i Fed-a zajedno. Šopenhauer je jednom rekao da svaka stranica Dejvida Hjuma vredi više od svih Hegelovih i Šlajermaherovih sabranih dela zajedno. Dva Mencijusova blog posta po mom mišljenju vrede više u razumevanju ekonomskih kriza od svih udžbenika "makroekonomije" koji su ikad napisani zajedno. Evo samo dva kratka izvoda da vam podstaknem znatiželju:

the fundamental cause of the bank crisis is not evil Republicans, lying Democrats, "deregulation," "affirmative-action lending," or even "ludicrous levels of leverage." A banking system is like a nuclear reactor: a complicated piece of engineering. If it's engineered right, it works 100% of the time. If it's engineered wrong, it works 99.99% of the time, and the other 0.01% it coats the entire tri-state area in radioactive strontium.

Basically, imagine that there were two kinds of nuclear reactors - fission and fusion, perhaps. Fission reactors work 99.99% of the time. Fusion reactors work 100% of the time. The reason our society gets its power from fission reactors is that our reactor experts are fission experts. Therefore, we have resigned ourselves to having fission reactors, plus a large fleet of mobile power-washers to clean up the radioactive strontium every ten or twenty years. If you ask either the reactor engineers or the cleanup crews about the possibility of switching to fusion, the best answer you'll get will be something like "waah?"

Šta je "fisioni" reaktor, a šta "fuzioni"? Otkrijte sami. :)

Free Market Road Show

U petak će se na Ekonomskom fakultetu održati skup u okviru Free Market Road Show-a. To vam je jedinstvena prilika da čujete Sašu i Slavišu, a biće i nekoliko veoma zanimljivih gostiju, poput Deirdre McCloskey i Dan Mitchela.

Agendu možete naći ovde, a ko je zainteresovan da dođe, neka mi samo pošalje email (za email adresu kliknite na moje ime u okviru kategorije blogeri).

Promocija

Dragi prijatelji Tržišnog rešenja.

U utorak 25.5. u 11h, u knjižari Službenog Glasnika u Ulici Kneza Miloša (kod Londona), biće održana promocija knjige Tržišno rešenje.

Ovom prilikom biće prisutan i jedan od dva utemeljivača Tržišnog rešenja, pa nemojte propustiti tu retku priliku.

Srednjevekovni socijalista ili libertarijanski pobunjenik?

Iz zanimljivog teksta o Robinu Hudu u Reasonu, a povodom novog filma.

As scholars have noted, the earliest Robin Hood ballads, which date back to the 13th or 14th century, contain no mention of robbing the rich to give to the poor. The one person Robin assists financially is a knight who is about to lose his lands to the machinations of greedy and unscrupulous monks at an abbey. (Corrupt clerics using the political power of the Church are among Robin Hood's frequent targets in the ballads.) The Sheriff of Nottingham is Robin's chief opponent; at the time, it was the sheriffs' role as tax collectors in particular that made them objects of loathing by peasants and commoners. Robin Hood is also frequently shown helping men who face barbaric punishments for hunting in the royal forests, a pursuit permitted to nobles and strictly forbidden to the lower classes in medieval England; in other words, he is opposing privilege bestowed by political power, not earned wealth.

Ljudi, dabrovi i leptirići

Izgradnja novog velikog mosta u Drezdenu, zbog kojeg je taj nemački grad skinut sa Uneskove liste svetske baštine, trenutno je blokirana zbog jednog dabra čija je vrsta zaštićena u Nemačkoj.
Životinju koja se nastanila u zoni izgradnje mosta, naime, štiti zakon koji zabranjuje njeno uznemiravanje tokom sezone parenja koja pada u maju, piše dnevnik "Velt".
To je bio dovoljan razlog za novi prekid radova kojima se protive borci za zaštitu životne sredine. Radovi su već jednom obustavljani zbog otkrića retke vrste slepih miševa i jedne zaštićene vrste leptira.
Vlasti, međutim, mogu da donesu odluku o izdavanju specijalnog odobrenja kako bi se izgradnja mosta nastavila, ističe list.
Podizanje ovog velikog drumskog mosta u centru Drezdena izazvalo je veliko nezadovoljstvo Uneska, koji je 2004. godine grad stavila na svoju prestižnu listu svetske baštine da bi ga sa nje skinula prošle godine.

Drezden, koji će i dalje ostati prelep grad i bez UNESCO sertifikata (koji, uzgred, ne daje ikakve koristi već samo troškove) je ipak podlegao logici radikalnih ekologa novog doba prema kojem su ljudi poslednji na listi prioriteta. Nadam se da će dabar slatko da iskoristi sezonu, a to što će projekat od nekoliko desetina miliona evra da čeka je za radikalne ekologe manje bitno. Ja se samo nadam da se neki dabar neće nastaniti na špicu Ade Ciganlije, budući da su se već lepo proširili iz Zasavice.

Government failure

Ukrajinsko izdanje, predsednik Janukovič:

Prevod

Američka Agencija za zaštitu životne sredine je pripremila konkurs pod nazivom "Rulemaking Matters".

Na sajtu Reason.TV su dodali prevod reklami za ovaj konkurs.

Konkurencija

Skrećem pažnju na relativno novi blog Slobodno tržište. Iz posta "Najzad i Zakon o pivu":

U izjavama ministra kao i obrazloženju predloga zakona navodi se da će zakon „podržati industriju“ i doprineti njenoj „konkurentnosti“, paralelno navodeći kako je Srbija „lider u industriji piva u okruženju“. Neverovatno kako nije uočeno da ove stvari nisu baš konzistentne, i da je vrlo moguće da je Srbija lider upravo zato što nije bilo pokušaja države da reguliše ovu delatnost, tj. donosi zakone. Ako je već industrija piva postigla takve rezultate i privukla značajne strane investicije, a da se država nije u to previše uplitala, možda bi bilo bolje i da tako ostane, umesto da se ova oblast opterećuje?

Material boy

Naš redovni čitalac kaže da je Ivan Medenica, izvesni teatrolog, rekao u Peščaniku da je Grad Beograd subvencionisao Madonin koncert iznosom od 200 hiljada evra da bi se pokrila razlika između tržišne cene karte i cene koju su građani spremni da plate. Koja je ovo logika? Kada neko nije spreman da plati punu cenu proizvoda ili usluge onda do transakcije i ne treba da dođe. Da se radi o subvencionisanju cene hleba i mleka za siromašne stanovnike Beograda pa i da razumem, ali prelivati novac u džepove Madonine publike u Srbiji je ništa drugo nego otimačina da bi se subvencionisali bogati. Uz to, koncert je održan u vreme ekonomske krize, samo par meseci pošto je Đilas sebi i gradskim funkcionerima smanjio plate za 20 procenata i baš kada je, zarad štednje, smanjio broj autobsa u gradskom prevozu. Vrhunsko licemerje.

We're all kings now

Pogledajte zanimljiv kratak video koji najavljuje novu knjigu Meta Ridlija "Rational Optimist".

"Lenji" Grci

Baš sam pre neki dan pričao sa prijateljem koliko me iznenađuje stereotip o Grcima kao lenštinama. Za mene su Grci u velikoj meri upravo prototip preduzetničke kulture, sa svojim porodičnim restoranima, prodavnicama, pansionima, gde po tri generacije rade od ujutru do uveče, uvek uz osmeh i uz nameru da mušterija bude zadovoljna.

Zato sam baš bio zadovoljan kada sam video ovaj grafikon, koji pokazuje koliko se radi u kojoj članici OECD-a.



Kao što je na grafiku označeno, "lenji" Grci rade skoro 50% više od "vrednih" Nemaca.

Problem Grčke, izgleda, nije lenj narod, već izuzetno neefikasan i prezaštićen javni sektor. To mi je postalo jasno pre jedno tri godine, kada sam se igrom slučajeva našao u sudu, na overi ugovora, sa direktorom jedne grčke firme prisutne u Srbiji. Na moje pitanje kako komentariše činjenicu da mora da stoji u redu i čeka pola sata da overi kupoprodajni ugovor, rekao mi je bukvalno "Pa ovo je sjajno. U Atini bih verovatno morao da dolazim 2-3 puta pošto nikoga ne bi bilo na šalteru. Ovde bar znam da ću da završim posao."

Šoškić za Ramba Petkovića

Ako se po jutru dan poznaje onda će nam monetarna politika i dalje biti u funkciji rzavoja privrede umesto stabilnosti valute. Kako drugačije objasniti da kandidat za guvernera u obraćanju javnosti priča o svemu osim o onim stvarima za koje će biti odgovoran. Stigao je da pomene povećavanje izvoza, ulaganje u infrastrukturu, agregatnu tražnju i odmrzavanje plata i penzija. Ne bi me iznenadilo da uskoro i Antiću predloži izmene u reprezentaciji. O inflaciji i kursu naravno ni reči.

Budućnost evrozone

"Ova kriza dugova neodoljivo podseća na kraj socijalizma", piše Miroslav Prokopijević i predviđa da EU paket pomoći samoj sebi neće uspeti.

Problem ide i dalje od toga. Čak i ako nekako uspe da prebrodi naredne tri godine, Evrozona je u fundamentalnom problemu neusklađenosti fiskalnih politika. Za to se uvek znalo da može izrasti u problem, ali do sada se nadalo da mastriški kriterijumi predstavljaju nekakvu kočnicu. Sada gotovo nijedna zemlja evro zone (osim par novih članica) ne ispunjava početne uslove za ulazak u evro, budžetski deficit od najviše 3% GDP i javni dug od najviše 60%. Kada mastriški kriterijumi više ne postoje, šta je kočnica deficitima i dugovima?

Drugo, paket pomoći je samo pogoršao taj problem. Sada kada znaju da spasa ima, da u krajnjem slučaju Evropska centralna banka može otkupiti loš dug, vlade nemaju razloga da štede. Čak je malo glupo štedeti kad se zna da svi ostali troše sa zajedničkog računa.

Znači kako god da paket pomoći prođe, neminovna je ozbiljna reforma EU institucija koja bi ograničila budžetske deficite država. Jedna očigledna opcija je dalje političko integrisanje, da bi se imala zajednička fiskalna politika. Ali onda se upada u problem sa demokratijom jer bi nacionalne države gubile nadležnosti, odnosno neminovno bi bilo stapanje EU u pravu državu.

Druga i realnija opcija je kreirati nove mastriške kriterijume, ali sa pravim mehanizmom sprovođenja. Recimo evropske zemlje bi mogle biti u mogućnosti da jedne drugima zamrznu račune u slučaju da neka prekorači dozvoljeni deficit. Ili malo egzotičnije, možda neka zamena taoca. Svaka zemlja članica bi založila ponešto i onda Brisel može imati prava da proda Akropolj ili Ajfelovu kulu ili krivi toranj u slučaju da ove zemlje dođu u dug. Mastriški kriterijumi sami po sebi su bili dobri, samo je potrebno pronaći uverljiv mehanizam prinude.

Obamin kandidat

Američki predsednik je predložio kandidata za Vrhovni sud koji bi trebalo da zameni penzionisanog sudiju Stevensa - Elenu Kagan, sadašnjeg zamenika ministra pravde zaduženog za zastupanje vlade u Vrhovnom Sudu (Solicitor General).

Osoba ni ni po čemu nije posebno zanimljiva, niti odudara od profila prosečnog "liberalnog" pravnika u Americi. Ali neke njene odluke i pravna mišljenja bacaju vrlo zanimljivo svetlo na dihotomiju lične-ekonomske slobode, i znamenitu teoriju socijalističkih prozelita da libertarijanci treba da budu "sinteza" levice i desnice. Kao što nas oni uče, konzervativci su razumni u ekonomskoj sferi, podržavajući ekonomske slobode, ali su zato vrlo restriktivni kad je reč o građanskim i ličnim slobodama. S druge strane, "liberali" su vrlo loši u ekonomskim stvarima ali zato dobri u ličnim slobodama. Dobar "libertarijanac" bi trebalo da bude centrumaš, tj da spoji najbolje od oba sveta, ekonomski liberalizam konzervativaca sa političkim liberalizmom "liberala" (tj levičara, socijalista).

Jedini problem sa ovom teorijom je to što je zasnovana na čistom mitu. Levičari su bili i ostali mnogo veći naprijatelji ličnih sloboda od konzervativaca u Americi. Kao primer, evo, pokušajte da zamislite svu halabuku o "neviđenom neokonzervativnom ataku na temelje Ustava" recimo na Catou (umesto delikatnog distanciranja od Kaganove kao loše ali ne najgore koje čitamo), da je neki konzervativni kandidat za sudiju Vrhovnog suda, predložen od strane mrskog Buša, rekao u svom zvaničnom pravnom mišljenju ono što je rekla Kaganova:

Whether a given category of speech enjoys First Amendment protection depends upon a categorical balancing of the value of the speech against its societal costs

Srbija gubi od Brazila u finalu

Ako ne verujete, pogledajte grafikon, skenirano iz engleskog izdanja Wired-a (kliknite na sliku da lepo vidite o čemu se radi i kakva je metodologija korišćena).

Da se radujemo ili da strahujemo?

People think the Balkans are what we debated in the 1990s and now we can forget about it. In fact, it's a crucial area in foreign policy in the next five to 10 years and will get a lot of emphasis in the next Conservative administration.

Izjavio je pre 8 meseci budući ministar spoljnih poslova Velike Britanija, William Hague.

U zdravom telu šutanovčev duh

Dragan Šutanovac:
Smatram da je za razvoj sistema odbrane neophodna čvršća saradnja sa svim (fudbalskim)klubovima iz Srbije.

Zalihe nafte

"Sve zalihe nafte u svetu biće iscrpljene do 2047. godine", objavio je neki evropski energetski portal a prenosi B92.

Zalihe nafte u svetu neće nikada biti iscrpljene. Prvo što se dešava kada neki resurs postaje redak je da njegova cena raste. Kada njegova cena raste, postajemo štedljiviji sa njim. A kad poraste preko granice ispativosti, prestajemo da ga koristimo.

Kada nafta postane ređa biće skuplja, što znači da će alternative biti jeftinije. Kada se budemo okrenuli drugim izvorima energije, ne zbog građanske svesti nego zbog njihove cene koja će biti niža od nafte, milioni tona nafte ostaće da leže neiskorišćeni.

Evo i starog posta o uglju.