Malo da se hvalim

U nedavno objavljenom izveštaju Think Tanks and Civil Societies Programa sa Pensilvanijskog univerziteta, Centar za liberalno-demokratske studije iz Beograda je svrstan među 25 najboljih think-tankova u Istočnoj Evropi (koja ovde obuhvata ceo bivši SSSR, sve nove članice EU, ex-Yu države i Grčku).

Za najbolji think tank na svetu je proglašen Brookings Institution, a najinovativniji je Cato.

Friedman

Niko ne objašnjava principe tržišta i lične slobode bolje od Miltona Friedmana. Na Youtubeu sam naišao na nekoliko snimaka, počev od ove fiktivne rasrpave sa nesrećnom Naomi Klein, a onda se drugi otvaraju sami.

Dve vrste menadžera

Ovo su konstruisani indeksi sposobnosti članova upravnih odbora nemačkih banaka, privatnih i državnih. Redom idu obrazovanje, finansijsko iskustvo, menadžment iskustvo i ukupan indeks kod jednih i drugih.

Najveća zabluda kod državnih preduzeća i službi uopšte je da ona mogu raditi dobro, samo kad bi njima urpavljali sposobni ljudi. A druga najveća zabluda je da u nekim evropskim zemljama to uspeva, jer su vlade dobre i odgovorne, pa izaberu stručne, kvalitetne, nestranačke menadžere. Evo kako je u Nemačkoj, jednoj od zemalja sa najboljom državnom birokratijom na svetu. I tu se direktori postavljaju po političkoj, rođačkoj ili nekoj drugoj liniji, jer po znanju i iskustvu očigledno nisu dorasli menadžerima privatnih banaka.

Indeks je odavde.

Kejns i kriza

Poslednjih meseci dosta čujemo priče o vraćanju Kejnsovim idejama, pored ostalih evo i od Stiglitza. Države se u praksi nikada nisu ni odrekle kejnzijanskih politika, ali nezavisno od toga, sada se posebno čuju priče o pobedi kejnzijanske teorije nad alternativnim viđenjima ekonomije. Tako se stvara utisak da je Kejns bio ekonomista koji je smislio nekakvu teoriju, koja je onda primenjena na realni svet i tako ga izvukla iz krize, te je sada možda vreme za istu. Popularna verzija priče je ustvari uvek tako i glasila, Kejns je navodno došao do nekih vanrednih saznanja i smislio neke genijalne ideje, koje su onda veliki lideri poput Ruzvelta sproveli.

Istorija međutim nije išla tako. Trend intervencionizma u evropskim i američkim ekonomijama je počeo još krajem 19. veka i ubrzao se posle Prvog svetskog rata. Pošto je kontekst već bio stvoren, odmah posle krize krajem 1920-ih obimna intervencija, javni radovi i državno podsticanje tražnje su bili instiktivna reakcija većine nacionalnih vlada. I za to političarima nije bila potrebna posebna teorija, nego su se istih mera za povećanje državne moći uz privremeno veštačko podsticanje proizvodnje dosetili i sami. Hitler je bio kejnzijanac pre Kejnsa, a isto važi i za Ruzvelta i vodeće sprovodioce New Deala. Čak je i svoju ključnu knjigu, "Opštu teoriju zaposlenosti, kamate i novca" Kejns objavio 1936., nekoliko godina nakon što su krize otpočele i reakcije već uzele maha. Bio je u javnosti i pre toga, pisao je razne stvari i zastupao slične ideje privatno, u novinama i esejima, ali samu veliku teoriju državne intervencije na kojoj je navodno sve zasnovano, izneo je tek u knjizi.

U tom smislu Kejnsova teorija nije bila inspiracija novim politikama, nego njihova racionalizacija. Kejns nije ponudio nove, nepoznate recepte, nego je za ono što su Hitler, Musolini i Ruzvelt već naveliko radili dao nekakvo naučno ili "naučno" opravdanje. A same intervencije su bile posledica nečeg drugog, rasta kolektivizma, masovne politike i progresivističkih ideja. Naročito je progresivistima sa obe strane okeana bilo potrebno da se za svu tu državnu silu da još i naučno objašnjenje, i Kejns je došao kao poručen. Možemo ići i dalje i razmišljati kako se Kejns i kao ličnost uklopio u idealan tip heroja koji se tražio, elitista, društveni krem, socijalni liberal i rušitelj tabua, ljubitelj umetnosti i pozorišta, koji eto ima i naučno objašnjenje zašto nama stručnjacima, umesto priprostim biznismenima, treba dati da upravljamo ekonomijom.

Najmanje se dakle tu radilo o ekonomskim idejama, jer su se za to fašisti i socijalisti pobrinuli i pre Kejnsa. Tako je i danas, ako se kaže da se Kejnsove ideje u nekom smislu stvarno vraćaju, nemojmo se zavaravati da je to zbog superiornosti tih ekonomskih teorija. Njegove teorije su bankrotirale. Christina Romer, glavna Obamina ekonomska savetnica koja nije nikakav tržišni fundamentalista, je pre mnogo godina istraživala efekte različitih fiskalnih stimulusa za ekonomiju i izračunala da su efekti smanjivanja poreza mnogo bolji od efekata povećane državne potrošnje -- dakle direktno demantovala Kejnsov recept. Sada Obamina administracija ima dve opcije stimulusa, da smanji poreze ili da poveća potrošnju. Ako se odluče na povećanje potrošnje, a glavna ekonomska savetnica objavljivala da treba suprotno, nemojte pomisliti da je posredi nekakva ekonomska teorija. Povratak Kejnsa pre svega znači povratak etatizma i kolektivizma, njegova ekonomska teorija to samo prati.

Tadprom

Boško Jakšić kritikuje Tadića što nije obezbedio značajnije rezerve gasa. Nažalost u pravu je jer je u Srbiji posao države, odnosno državnih firmi, između ostalog i da uvozi i čuva gas, što je naravno pogrešno. Ne razumem kako političari ne shvataju da bi za njih bilo bolje da građani nemaju priliku da ih kritikuju zbog neefikasnoti u poslu koji na prvom mestu ne bi trebali ni da rade. Zašto bi pored brojnih problema sa kojim se suočavaju još upuštali u diplomatsku "borbu" za svaki kubni metar gasa? Zašto daju priliku Jakšiću da ih kritikuje bez preke potrebe?

Slažem se sa Jakšićem i po pitanju spora Rusije i Ukrajine. Rusija stvarno ne bi trebala da bude u obavezi da prodaje gas jeftinije nego što on vredi na tržištu. Sa druge strane saosećam i sa kolegama liberalima u Rusiji gde Gazprom, nekada ministarstvo energetike a danas kompanija mutant, ima monopol nad ovim poslom. Naravno ne vidim ništa sporno ni u nameri Ukrajine da podigne tranzitne takse za svoj gasovod kada im istekne sadašnji ugovor.

Već par dana Politika objavljuje tekstove sa nadnaslovom "Kako sprečiti otkaze?" Mislim da je Politika pogrešno formulisala pitanje. Bolje bi bilo pitati "Da li treba sprečavati otkaze?" Danas Danica Popović objašnjava razliku. Komentatori su po tradiciji nezadovoljni pa je čak i autorka morala da reaguje.

Filibuster

Srpski parlament razmatra izmene poslovnika koje bi onemogućile blokiranje rada parlamenta. Jedna od mera o kojima se trenutno raspravlja je premeštanje rasprave o amandmanima u glavnoj sali parlamenta u skupštinske odbore.

Praksa opstrukcije rada parlamenta, filibuster, postoji u svim značajnijim demokratskim državama. U Senatu, na primer, je moguće blokirati raspravu višečasovnim držanjem podijuma. Senator može da priča satima, da čita kuvar ako želi, i na taj način praktično spreči usvajanje zakona. U praksi je dovoljno da neki senator kaže da ima nameru da blokira rad Senata da bi se od predloga odustalo. Jedino što može da spreči senatore da vrše opstrukciju je odluka Senata da spreči raspravu za šta je potrebna većina od 3/5 senatora. Filibuster budžetskih zakona je zabranjen. Na poslednjim izborima neostvareni cilj demokrata je bio da osvoje 60 senatorskih mesta potrebnih za sprečavanje opstrukcije rada Senata.

Sa druge strane u Kongresu praktično nije moguće blokirati raspravu. Proces usvajanja zakona podrazumeva predavanja nacrta veoma moćnim kongresnim odborima koji odlučuju da li će zakon biti prosleđen Kongresu na glasanje ili ne. Ukoliko zakon prođe odbor onda se alocira tačno vreme za raspravu o svakom zakonu. Lideri partija onda to vreme podele među kongresmenima koji su zainteresovani da diskutuju o tom zakonu. Kada vreme istekne mora se pristupiti glasanju što sprečava blokiranje rada parlamenta.

Smatram da nije u redu da vladajuća većina u Srbiji može prostom većinom da menja skupštinski poslovnik. Ipak, to nije najveći problem našeg parlamenta. Činjenica da naš parlament u praksi nije zakonodavno telo nego mesto gde se overavaju napisani predlozi je problematičnija. U Srbiji, i u većini drugih zemalja sa proporcionalnim sistemom, praktično nema podele vlasti na zakonodavnu i izvršnu. Jedino rešenje je da promenimo izborni sistem u većinski i da onda prepustimo zaista nezavisnim parlamentarcima da razviju bolji način funkcionisanja parlamenta. Skupština u kojoj poslanici predstavljaju građane a ne partijske lidere će biti moguća u dogledno vreme samo kao posledica dogovora Tadića i Nikolića o izmeni Ustava ukoliko bi te dve stranke osvojile ustavnu većinu. Korak na bolje bi bilo i formiranje dva doma gde bi neki poslanici bili birani proporcionalnim sistemom a drugi većinskim. Do tada, svaka izmena poslovnika i procedura u Narodnoj Skupštini je manje bitna.

"Javlja mi se" kurs

Press:
Miladin Kovačević naglašava da prioritet NBS-a i jeste odbrana kursa i da za to ima dovoljno deviznih rezervi... To, ipak, ne znači da NBS vodi politiku fiksnog kursa. To je politika „klizajućeg" kursa prema uslovima na tržištu ponude i tražnje.

Drugim rečima kurs se brani ali se ipak formira na tržištu. Ponavljanje da se formira na osnovu tržišnih principa je postalo dosadno. Slažem se da nemamo standardni fiksni kurs. Mi koristimo goru verziju tog modela gde fiksiramo kurs po potrebi, takozvani "javlja mi se" kurs. Klizajući kurs je samo eufemizam.

Još nešto. Od kada se to NBS konsultuje sa vladom, predsednikom i privrednicima oko nivoa kursa? Gde je tu nezavisnost centralne banke? Gde je tržišni princip na koji se pozivaju? Da Jelašić odluči da prestane da brani kurs koliko dugo bi još bio guverner?

Očigledno rešenje je iskoristiti ovu krizu kao izgovor za samoinicijativno uvođenje evra.

Razbijen kartel?

Naizgled sjajna vest o efikasnoj akciji države i antimonopolske komisije u razbijanju kartela proizvođača i veleprodavaca lekova. Dva proizvođača i sedam veletrgovaca je sklopilo kartelski dogovor o distribuciji lekova, koji je antimonopolska komisija raskrinkala.

Ali to je vest samo zato što uvoz lekova nije slobodan nego ga reguliše svemoćna Agencija za lekove koja izdaje dozvole za uvoz i posebno testira svaki lek, uključujući i one koji su već godinama na stranim tržištima. U režimu slobodnog uvoza lekova bilo kakav pokušaj kartelizacije bi bio obesmišljen. Tako država "rešava" problem koji je na prvom mestu sama napravila.

Naivan ili oportunista?

Čanak:
Izbori bi bili zločin prema građanima Srbije, jer bi to značilo najmanje osam meseci vakuma u situaciji kad se suočavamo s globalnom krizom.

Prvo izbori nikada nisu zločin, ali ajde da kažemo da je u pitanju stilska figura. Ipak, Čanak me je iznenadio jer tvri da vlada može da utiče na posledice globalne krize. Tu vrstu naivnosti nisam očekivao od njega, znači mora da je u pitanju oportunizam. Vlada svojim radom na rešavanju krize nažalost, može samo da utiče na pogoršanje situacije. Ista je situacija i sa privremenim finansiranjem u slučaju da parlament ne usvoji budžet. Iako se neusvajanje budžeta smatra tragičnim, ishod je ustvari pozitivan za građane jer vlada nije u stanju da troši više novca, što je uvek dobro.

Bez izbora

Najveće zemlje se brane protiv krize spuštanjem kamatnih stopa i takozvanim fiskalnim stimulusom. Koliko sam ja pratio članke američkih ekonomista, većina se ne buni protiv smanjivanja kamatnih stopa. Par izuzetaka primećuju da je lečenje problema koji je izazvan jeftinim novcem davanjem još jeftinog novca isto kao kada se mamurluk leči alkoholom. Ali uglavnom nisam naišao na oštre kritike ove politike.

Sa druge strane velika većina ekonomista koje ja pratim se buni protiv fiskalnog stimulusa jer smatraju da državna potrošnja ne može da reši problem. Privatne i državne investicije nisu isto jer državne povećavaju budžetsku potrošnju a privatne ne. Osim toga, potrebno je dosta vremena dok se državna potrošnja realizuje, a tu je i problem korupcije i besmislene pork barrel potrošnje.

Gde smo tu mi? Nigde. NBS kamate ne može da spušta zbog straha od inflacije a sada pogotovu i zbog mogućnosti daljeg pada dinara. Iako pad dinara sam po sebi ne mora da bude loš značajnija korekcija bi dovela do rasta inflacije. Znači ništa od stimulacije monetarnom politikom. Sada im je verovatno krivo što nisu prešli na evro na vreme i valjda im je jasno zašto je bolje ostaviti monetarnu politiku ozbiljnijim institucijama.

Sa druge strane Srbija nije trenutno u stanju da organizuje neki poseban fiskalni stimulus. Već ih je Slaviša hvalio što ne planiraju, mada je pravo pitanje da li bi trošili više da mogu? Vlada jednostavno ne može da organizuje dodatnu potrošnju jer nema para. Ne mogu ni da se zaduže jer niko ne bi kupio obveznice Republike Srbije pod povoljnim uslovima. Konačno, i da uspeju da nađu novac, u šta će da ulažu? Mi već godinama sprovodimo takozvani fiskalni stimulus kroz NIP i razne fondove za razvoj. O subvencijama javnim i društvenim preduzećima da i ne govorimo. Drugim rečima naša potrošnja je tolika da smo mi u stanju permanentne fiskalne stimulacije ekonomije. Sada je valjda svima jasno koliko je to bila pametna politika.

Ne bih voleo da sam u koži ekonomskih stratega Srbije. Mi čak ne možemo ni poreze da smanjujemo i time stimulišemo privatne investicije, što delimično radi i Obama, zbog dogovorenog deficita sa MMF. Praktično jedino što je ostalo je da se smanji javna potrošnja. Taj apel koji već godinama skoro svi ekonomisti upućuju vladi Srbije, sada ima posebnu težinu.

Stimulus

Jedna posledica je bila da je posle izglasavanja bailouta od svih zanimanja u Washingtonu naglo porastao broj lobista. Grabljivice se očekivano skupljaju oko plena.

Sada se tragedija polako pretvara u farsu: pošto su se o "finansijski" bailout ogrebali i svi koji nemaju veze, svoj deo kolača traži i porno industrija! Čuveni Larry Flynt iz Hustlera predvodi ekipu koja s pravom traži 5 milijardi dolara iz bailout paketa.

Još o razmerama krize

Evo još malo činjenične podrške tvrdnji da reakcije država na finansijsku krizu premašuju razmere same originalne krize u SAD.

1) U 2008. je propalo 25 banaka, od preko 7 hiljada banaka u SAD i u poređenju sa stotinama propalih banaka godišnje tokom 1980-ih i 1990-ih. Evo jednostavnog grafika o broju bankrostava u bližoj prošlosti.

2) Setimo se da je opravdanje za bailout od 700 milijardi bila tvrdnja da ni zdravi biznisi ne mogu uzimati kredita za obrtna sredstva, zbog čega neće moći da isplate ni plate. Evo podataka o ukupnom obimu plata u periodu od izbijanja krize i njenog vrhunca (septembar, oktobar), do trenutka kada je bailout počeo da se sprovodi (novembar). Plate se ni pre bailouta nisu ni pomakle.

3) Evo još podataka o ukupnom obimu kredita koji demantuju da je postojao bilo kakav "kreditni krah". Ukupan obim kredita, komercijalnih, potrošačkih i stambenih, je i na vrhuncu krize nastavio da raste.

Božićni post

Najbolji razlog za verovanje u boga -- Paskalova dilema:

Ako verujete, a bog ne postoji, trošak je samo to što ste tokom života nepotrebno verovali u boga. Ali ako ne verujete u boga a posle smrti saznate da on postoji, imate mnogo veći trošak jer verovatno idete u pakao. Ili sa druge strane, ako verujete i u pravu ste, korist posle smrti je ogromna jer idete u raj. Ako pak verujete u boga i niste u pravu, trošak vam je relativno mali u poređenju sa mogućim dobitkom. Dakle postojao bog ili ne postojao, bolje je biti dobar vernik. Trošak pogrešnog neverovanja u slučaju da bog postoji je ogroman, trošak nepotrebnog verovanja u slučaju da bog ne postoji je mali.

Najbolji razlog za neverovanje u boga -- odbrana koju je nevernik Bertrand Russell spremio za svoj sudnji dan u slučaju da se ispostavi da bog ipak postoji:

"Not enough evidence, God, not enough evidence!".

Energetski sigurno

Marko je ranije pisao kako energetski sporazum ne mora da znači i energetsku sigurnost. Od kako je došlo do spora između Ukrajine i Rusije to je očigledno. Dostavljanje ruskog gasa neće samo zavisiti od mogućeg političkog ucenjivanja Rusije već i od svih zemalja kroz koje gasovod prolazi pre ulaska u Srbiju.

Ne kažem da gasovod ne treba da se gradi, iako smatram da ne treba da se gradi novcem poreskih obveznika, već samo da njegova izgradnja ne garantuje takozvanu energetsku sigurnost. Naprotiv, može da proizvede i suprotan efekat ukoliko se odlučite za ovaj izvor energije a nemate alternativu. Treba naglasti da država ne može da ima energetsku sigurnost ili nesigurnost, već mogu da je imaju samo pojedinci ili preduzeća koja samostalno donose odluke koju vrstu energije će koristiti.

Ali izgleda da ni pojedinci ne treba da se brinu: Mirko Cvetković je rekao da Vlada u potpunosti kontroliše situaciju u energetskom sektoru.

Spisak

Šta mislite, koliko u Srbiji ima javnih preduzeća? 20, 50, 100?

Po ovom spisku Narodne banke, ima ih oko 500 (mrzelo me je da brojim, ali dokument ima 34 strane sa po 16-17 javnih preduzeća po strani).

Najveći deo su lokalna komunalna preduzeća (vodovodi, groblja, parking servisi, toplane i slično), ali ima i nekih preduzeća za koja apsolutno nemam pojma čemu služe i čime se bave. Na primer, Opštinska stambena agencija Kraljevo. Takođe, ima dosta takozvanih Direkcija za izgradnju, koje su, iz meni popuno nepoznatih razloga, javna preduzeća a ne državni organi. Valjda zato što, da su državni organi, ne bi imali upravne odbore.

Pejović

Najbolja stvar kod Stiva Pejovića je razoružavajuća jasnoća. Sećam se njegove definicije kapitalizma u jednoj od knjiga svojinskim pravima, kao sistema u kojem postoje: 1) privatna svojinska prava, 2) sloboda ugovora, 3) konstitucionalno ograničena država. Rečeno u isto vreme jednostavno i precizno, ili što bi matematičari rekli, tri neophodna i dovoljna uslova za postojanje kapitalizma. Tada sam shvatio da kapitalizam ne čine visoke zgrade i dim iz fabrika, nego institucionalna podloga.

Evo i sada u sličnom stilu:

Sudeći po onome što čitam u srpskoj štampi (uključujući i Peščanik), mnogi intelektualci veruju da je trenutna ekonomska kriza pokazala kako kapitalizam ne funkcioniše. O „slomu“ kapitalizma najglasnije govore svakojaki socijalisti i levičari-socijaldemokrate. Oni to govore još od 1917, što slom kapitalizma čini najdužim procesom u ljudskoj istoriji. Pa ipak, ekonomska istorija i empirijski dokazi pokazuju (1) da su ekonomske recesije privremene devijacije tekućeg ekonomskog rasta u zemljama kapitalizma, i (2) da je ekonomska stagnacija trajno obeležje socijalističkih država.

Pogledajte i ostatak za odličan članak o Teksasu.

Hristos se rodi!

Iz Božićne poslanice SPC...

Prvo, o Globalnom zagrevanju:

Klima se menja, topi se led na Severnom polu, nestaje poredak godišnjih doba; rastuća toplota priprema Zemljin šar da, ne daj Bože, sagori jednoga dana u ognju.

Onda, o Svetskoj Ekonomskoj Krizi:

Pored toga, danas je čovečanstvo veoma zabrinuto započetom surovom ekonomskom krizom. Najčešće se, međutim, previđa da ta kriza nije samo ekonomska nego je mnogo dublja i složenija. Zar nije čudo da se ona javlja prvenstveno kod najbogatijih: najuplašeniji su upravo oni koji su najimućniji. Njihova nezajažljiva pohlepa za novcem i uživanjima, preterana potrošnja prirodnih i materijalnih dobara, rađa neuravnoteženost ljudskih odnosa, odnosa prema najdubljoj tajni života i odnosa prema sveukupnoj tvorevini. Što znači: iza ekonomske krize se skriva duhovna i moralna kriza, i time kriza same čovečnosti.

Šta reći... Srećan Božić!

Odliv mozga

U srpskim medijima povremeno se pojavljuju oni koji smatraju da ih država nije adekvatno nagradila za njihove zasluge.

Već prva rečenica obećava, to je Željka Buturović o državnom finansiranju talenata u Politici. Evo i iz zaključka:

U realnosti, najveći svetski uvoznik talenta je država koja o njemu brine daleko manje od Srbije.

Agents of change

Dan Bordeaux daje par citata čuvenog H.L. Menckena. Moj omiljeni je vezan za promene:

What is a political campaign save a concerted effort to turn out a set of politicians who are admittedly bad and put in a set who are thought to be better? The former assumption, I believe, is always sound; the latter is just as certainly false. For if experience teaches us anything at all it teaches us this: that a good politician, under democracy, is quite as unthinkable as an honest burglar. His very existence, indeed, is a standing subversion of the public good in every rational sense. He is not one who serves the common weal; he is simply one who preys upon the commonwealth. It is to the interest of all the rest of us to hold down his powers to an irreducible minimum and to reduce his compensation to nothing; it is to his interest to augment his powers at all hazards, and to make his compensation all the traffic will bear.

Tasić i Janković na Peščaniku

Posle mnogo muke, slanja teksta u mnoge domaće novine i odbijanja istih i da nam odgovore (Vreme, Nin, Danas, Ekonomist magazin...) Slavišin i moj tekst "Kriza? Koja kriza?" objavljen je konačno na sajtu Peščanika.

Piramidalna štednja

Dok se svi slažemo da su Jezda i Dafina prevaranti jer su novcem od novih štediša plaćali stare uvek nađemo prostor u srcu da oprostimo PIO fondu koji posluje na isti način.

Zablude ekonomista

Ovo je odličan post na Marginal Revolution: deset najvećih grešaka koje su napravili poznati ekonomisti.

Moja lista nekoliko najvećih je ovakva (prve dve navodi i MR ili komentatori tamo, ostatak ne). Na prvom mestu je Filipsova kriva, koja se inače kad sam ja bio na Ekonomskom fakultetu još uvek predavala kao da je čista istina, a ustvari je školski primer pogrešnog zaključka izvučenog iz pogrešne metodologije. Filips je izmerio istorijske stope inflacije i nezaposlenosti, video da postoji obrnuta korelacija i zaključio da postoji nagodba ili trade-off među njima -- ako povećate jedno, smanjićete drugo. Potpuno pogrešno, ali teorija je dobila veliki broj sledbenika i na kraju je trebalo Friedman i Phelps da je opovrgnu. Inflacijom naravno možete privremeno podstaći aktivnost i zaposlenost, ali se to brzo vrati kao bumberang, veštački smanjena nezaposlenost opet poraste a plus vam ostane i inflacija. Zemlje zapada su jedno vreme nezaposlenost lečile inflacijom i sve što su dobili je naravno i jedno i drugo. Čak je i shvatljivo to što su mnogi kejnzijanski ekonomisti mislili da to može tako, ali neoprostivo je da su tog zaključka došli gledajući istorijsku korelaciju, što znači negirajući upozorenje koje stoji u prvih deset strana bilo kakvog udžebinka osnovne statistike: korelacija ne znači uzročnost.

Drugi je Paul Samuelson koji je godinama, u raznim izdanjima svog udžbenika Ekonomija predviđao brže stope rasta SSSR od Zapada. Vrhunac je dostigao negde 1989. John Kenneth Galbraith spada u istu grupu jer je posetio SSSR krajem 1980-ih i izjavio da im odlično ide.

Moj treći kandidat je teorija uvozne supstitucije -- teorija da se treba zaštititi kvotama i carinama da bi se uvoz zamenio domaćom proizvodnjom istih proizvoda. Bilo je raznih protagonista ali je uglavnom treba svaliti na Raula Prebischa, argentinskog ekonomistu koji je dugo bio predsednik UNCTAD-a i preko UN-a ohrabrivao zemlje da je sprovode. Ta politika je celih tridesetak godina posle II sv. rata upropaštavala ekonomije zemalja u razvoju od Indije do Afrike i cele Južne Amerike koje su, umesto da se uključuju u svetsku trgovinu, svaka pravile svoju čeličanu i fabriku automobila.

Četvrti su Abba Lerner i Oskar Lange koji su 1930-ih matematički dokazali Misesu i Hayeku da socijalizam može da funkcioniše bolje od kapitalizma. Šta se posle desilo znamo. Ali sa Lernerom i Langeom na stub srama ide i onih 9 od 10 ekonomista koji su ih proglasili pobednicima u toj debati.

I peta je greška obraćanja pažnje na trgovinski bilans, mada za to ne postoji jasna teorija ili konkretni autor, krivci su svi od merkantilista do današnjih ekonomista koji makar i prećutno platnom bilansu iz nepoznatih razloga pridaju važnost. Od krivice su i izuzeti mnogi, na čelu sa Adamom Smithom koji je pisao na "nema veće budalaštine od čitave te doktrine platnog bilansa".

Ako krenemo dalje u istoriju zanimljivo je uočiti da je svaka velika pesimistična teorija bila potpuni promašaj. Uzmimo Malthusa i njegovo predviđanje o neodrživom rastu stanovništva. Onda Rikarda i gvozdeni zakon nadnica -- predviđanje da će plate uvek stagnirati da nivou pukog preživljavanja. Nije se desilo. Ili Marxa i njegov zakon opadajuće profitne stope tokom vremena. Još čekamo da počnu da opadaju.

To su najveće ekonomske zablude koje su nekada dominirale, a mnoge i dalje imaju nekakav uticaj. Ekonomisti naravno prave greške svaki dan, ali ovo sve su teorije koje su bile široko prihvaćene od strane drugih ekonomista ili su njihovi autori izrazito eminentni ili su imale veliki praktični uticaj na ekonomsku politiku raznih zemalja.

Zašto Wikipedia traži donacije?

Ako ste posećivali Wikipediju videli ste da već par meseci pita za donacije. Sajt je jedan od deset najposećenijih na svetu, što automatski znači da mu se vrednost meri u milijardama dolara. Ali sa sadašnjom politikom nedozvoljavanja oglasa na sajtu, vrednost je nula. Wikipedija ima izbor da dozvoli mali broj oglasa i automatski generiše milionske prihode ili da traži donacije da bi mogla da nastavi sa radom. Zašto se osnivač Jimmy Wales odlučio za donacije?

Očigledno imamo još jedan izuzetak od navodne bezglave kapitalističke trke za profitom, a čovek je još i libertarijanac. Ovde je prošlogodišnji Reasonov intervju sa njim, koji još tada pominje da Wales živi relativno skromno i nema nameru da komercijalizuje sajt. Druga zanimiljivost je da je Wales bio svestan Hayeka kada je došao na ideju da počne ovakvu enciklopediju. Wikipedija jeste u suštini hajekovski način prikupljanja znanja, spontano, decentralizovano, iz mnogo različitih izvora, sa mnogo specifičnih činjenica poznatih samo autorima i interesantnih malom broju ljudi. Hayek je video rad tržišta tako, kao mobilizaciju decentralizovanih informacija (evo i celog posta o tome) i upravo znanje koje se tako agregira i onda postaje korisno svima video kao najveću tajnu uspeha tržišta. Pisao je da kada mehanizam cena i tržišta ne bi postojao, ako bi onda odjednom bio izmišljen to bi imali smatrati najvećim pronalaskom u istoriji sveta. Eto Wales kaže da je ideju da napravi enciklopediju koja funckioniše na istom principu došao upravo čitajuću Hayeka.

Najopasniji predlog za izlazak iz krize do sada

Ekonomista Roger Farmer ima predlog za izlazak iz krize. Kaže da država, odnosno centralna banka, treba da kupuje i prodaje akcije preduzeća koje su u nekom indeksnom fondu, kao na primer S&P 500. Na taj način bi mogao da se spreča velike oscilacije u ceni odnosno naduvani baloni i potpuni slom.

Tyler Cowen se ne slaže jer smatra da bi to otvorilo dodatne probleme. Ako nešto na tržištu vredi manje od onoga koliko vlada misli da vredi, ljudi bi masovno prodavali akcije i na taj način doveli centralne banke u poziciju da drže previše deonica. Ne bi se znalo koliko te deonice zaista vrede. Posledično sve akcije preduzeća koje nisu podržane (nisu u S&P 500) bi bile manje primamljivije za ulaganje jer ne bi bilo državnog osiguranja. Takođe navodi očigledan problem interesa službenika koji bi donosili odluke.

Za mene lično je dovoljan i argument da nije posao države da ulaže u preduzeća bez obzira da li bi to moglo da ima pozitivne posledice na ekonomiju uopšte. Ovakav potez bi nas postavio na vrh klizavog brega posle čega bi teško mogli da osporimo bilo koje drugo mešanje države u privredu.

Prokopijević ubedljivo za TR 2008.

Dobitnik nagrade Tržišno rešenje 2008. je Miroslav Prokopijević dok je nagradu Netržišno rešenje 2008. osvojio Božidar Đelić. Čestitamo pobednicima.

Ukupno je bilo tačno 100 glasova sa tim da dvoje ljudi nije glasalo za TR a dvoje nije za NTR.

Rezultati TR:

Miroslav Prokopijević 33,7%
Čedomir Jovanović 17,3%
Mlađan Dinkić 13,3%
Boško Mijatović 9,2%
Boris Begović 6,1%
Radovan Jelašić 6,1%
Aleksandar Stevanović 6,1%
Ljubomir Madžar 4,1%
Vesna Pešić 4,1%

Rezultati NTR:

Božidar Đelić 19,4%
Jovan Krkobabić 17,3%
Milorad Čavić 15,3%
Jasna Matić 15,3%
Aleksandar Tijanić 10,2%
Mlađan Dinkić 8,2%
Snežana Samardžić Marković 6,1%
Radovan Jelašić 3,1%
Gordana Dostanić 2,1%
Rasim Ljajić 2,1%
Oliver Dulić 1,0%
Dragan Marković Palma 0,0%

Miroslav Prokopijević je ubedljivo trijumfovao. Dobio je skoro duplo više glasova od Čedomira Jovanovića koji zauzima drugo mesto. Prokopijvić je kandidovan zbog liberalnog istupanja u medijima. Teško je odrediti za koji nastup tačno dobija nagradu jer je Prokopijević veoma prisutan u medijima i redovno komentariše aktuelna zbivanja. Neki od meni omiljenih njegovih tekstova ove godine je analiza svetske krize i posebno posledice koje ta kriza može imati na Srbiju kao i serija tekstova o inflaciji.

Božidar Đelić je osvojio ovu neslavnu pobedu tesnim rezultatom sa samo dva glasa više od drugoplasiranog Jovana Krkobabića i samo četiri glasa više od Miodraga Čavića i Jasne Matić. Božidar Đelić je kandidovan zbog zahtevanja povećanja budžetskih rashoda za nauku, zagovaranja takozvanog ekonomskog patriotizma i stava protiv privatizacije berze. Kako se Đelić nije pojavljivao previše u medijima u drugoj polovini godine verujem da su mu posetioci bloga dodelili ovu nagradu kao svojevrsno priznanje za životni rad i za tradicionalno zastupanje socijalističkih stavova.

Zahvaljujemo se svim posetiocima koji su glasali i još jednom čestitamo pobednicima i obaveštavamo ih da će im nagrade biti dostavljene u toku januara.

Samuel Huntington, RIP

Vest je nekoliko dana stara, saznao sam sa zakašnjenjem. Evo lepog članka Fouda Ajamija, evo i vrlo dobar sažetak u Economistu.

Kod Huntingtona ima dosta realističnog libertarijanizma. Najviše mi se sviđa što nije naseo na vigovsko tumačenje istorije i kupio priče o nezaustavljivom progresu i neminovnom širenju liberalne demokratije u svetu. Umesto toga je početkom 1990-ih, pošto je ideološki sukob bio završen, predvideo novi, civilizacijski sukob i ispostavilo se da je bio bliže istini od većine drugih teoretičara. Današnja politička teorija počinje, kao ekonomija, od racionalnog izbora, ali kako to primeniti na razumevanje civilizacije, kao što je arapska, gde su bombaši samoubice svakodnevna pojava? Neke civilizacije ne rasuđuju na racionalnim principima, ali to se na zapadu teško shvata. Kad se elementi neracionalnosti pomešaju sa pshihologijom mase, dobijemo populaciju koju je teško razumeti i režime sa kojima ne znamo kako treba postupati. I to će da potraje dok se nešto dublje u tim civilizacijiama ne promeni. Za početak dok većina ne prestane da misli da samoubistvo radi ubistva neprijateljskih civila zaslužuje divljenje. Demokratizacija tu nije od velike pomoći, ali bi možda, i ne mislim ovo uvredljivo, neki oblik prosvetiteljstva mogao da pomogne.

Druga stvar kod Huntongtona se tiče očuvanja američkih vrednosti. Danas se smatra politički nekorektnim i pričati o tome, ali Huntington je tvrdio da je američka civilizacija zasnovana na protestantskoj etici koju ostatak sveta malo teže prihvata. Melting pot funkcioniše dok se manjina uklapa u većinu, ali sa rastom imigracije to prestaje da bude slučaj. Mislim da će se i tu ispostaviti da je bio u pravu, da će Amerila u budućnosti biti sve manje različita od ostatka sveta i to zato što je sastav imigracije drastično promenjen. Do polovine 20. veka većina imigracije je bila iz severne Evrope, a danas je ubedljivo najveći deo novih imigranata iz Južne Amerike, Indije i Kine. Tu ulazi u igru ova kulturološka razlika, koju bih ja radije posmatrao jednostavnije, kao razliku u glasačkim preferencijama. To su novi glasači, već u prvoj ili drugoj generaciji, koji kreiraju tražnju za određenim politikama u ekonomskim i drugim pitanjima. Već ove godine su na izborima glavne uloge na obe strane igrali populisti, Obama, McCain, Hilary, Huckabee. Istraživanja pokazuju da recimo Latino glasači redovno podržavaju najpopulističkije kandidate i u drugoj ili trećoj generaciji, a njihov udeo je 15% i raste. Možda oni svi u četvrtoj generaciji postanu libertarijanci, razlika nije genetska nego kulturološka, ali za sada se to ne dešava. I izgledi su da će se dešavati sve manje, jer što je udeo ove imigracije veći, to je manji efekat prihvatanja nekada dominantnih vrednosti.

Postoji jedna iluzija u Americi da institucije slobode, svojine i preduzetništva postoje zato što su ih Očevi osnivači tako osmislili. Jesu, ali one ostaju u životu ne zato što su zapisane u kamenu nego zato što ih društveno tkivo još uvek uglavnom podržava. To je danas već mnogo manje nego pre sto godina i što više ta tradicija slabi, više će se menjati i formalne institucije. Bez obzira što je imigracija čisto ekonomski dobra stvar, ja sam, kao i Huntington, pesimističan u pogledu budućnosti liberalizma i slobodnog tržišta u Americi. Sa ovom konstantnom promenom glasačkog tela, nove Obame i McCaini će biti sve verovatniji od novih Reagana.

Dobar intervju

Pročitajte intervju sa Milanom Kneževićem, direktorom preduzeća Monus i predsednikom Unije tekstilaca Srbije.

Prvo mi se učinilo da će biti još jedan od onih intervjua u kojem naši privrednici traže od države da ih zaštiti od "nelojalne konkurencije" iz Kine, međutim ne. On čovek samo traži ravnopravni tretman, borbu protiv sive ekonomije i da mu se država skine sa grbače.

Preporuka.

Prelazni sporazum

"Premijer je ocenio da će Prelazni trgovinski sporazum biti od velike koristi za privredu i građane Srbije i pored toga što će zbog primene tog sporazuma prihodi od carina biti umanjeni. " (B92)

Ne. Prelazni trgovinski sporazum će biti od velike koristi za privredu i građane Srbije UPRAVO ZBOG TOGA što će prihodi od carina biti umanjeni.

Demokratski mir

Poslednje izraelsko bombardovanje Gaze ruši teoriju da dve demokratije nikad međusobno ne ratuju. Teorija se držala dugo godina, u raznim oblicima još od Kanta, ali je ustvari sve vreme imala slabu empirijsku podršku. Jer iako demokratskih ratova dugo vremena nije bilo, kad se uzme da je verovatnoća rata uopšte uvek dosta mala, kao i da je udeo demokratija u svetskim zemljama u većem delu istorije i sve do nedavno bio mali, onda i nije neko čudo da se nije desilo da demokratije ratuju. Teorija je prvo srušena 2006. kad je Izrael napao demokratski Liban, a ponovo sada jer je i Hamas izabran demokratski. Ranije ove godine ratovale su Rusija i Gruzija koje su takođe uglavnom demokratije.

Postoji još jedna verzija teorije demokratskog mira koju je smislio Thomas Friedman, da dve zemlje koje imaju McDonaldse nikada ne ratuju. To očigledno ne važi još od bombardovanja SR Jugoslavije 1999., a izraelsko-libanski i rusko-gruzijski ratovi pokazuju da ne važi čak ni za dve demokratije sa McDonaldsima.

Možda bi trebalo predložiti teoriju koja će se više koncentrisati na liberalizam a manje na demokratiju. Recimo da dve zemlje koje su iznad 30-og mesta na Heritage listi ekonomskih sloboda nikada ne ratuju? Kada roba ne prelazi granicu, prelaze je vojske.

Gazprom je slegnuo ramenima

Paul Krugmanu tvrdi da potrošnja, bilo državna ili privatna, povećava zaposlenost. Sjajni Alex Tabarrok odgovara da nije pitanje da li potrošnja podstiče zaposlenost već da li zaposlenost podstiče potrošnju. Ako promenite formulu jasno je zašto je privatna potrošnja bolja.

Sjajan članak o problemima ruskog državnog giganta Gazproma. Njihove deonice su ove godine pale za 76% (Exxon za 18%) i traže podršku vlade od 5,5 milijardi dolara. Pre samo par meseci se spekulisalo da će Gazprom uskoro biti najveća kompanija na svetu ali eto za samo tri meseca su pali na 35. mesto. Ove godine su najavljivali da će Gazprom 2014. vredeti trilion dolara ali danas vredi samo 85 milijardi. Uz to su zaduženi skoro 50 milijardi dolara a autor to poredi sa iznosom duga koji će dospeti za naplatu svih javnih i privatnih dugovanja Kine, Indije i Brazila zajedno u 2009. Nisu iste stvari u pitanju jedno je celokupan dug a drugo potraživanja u 2009. ali svejedno. Ono što je za nas interesantno je da Gazprom za sada ne odustaje od kapitalnih investicija ali je pitanje koliko dugo će to da bude slučaj. Da li je potreban još neki dokaz da se preduzeća trebaju prepustiti privatnicima?

Vlada Srbije je odustala od sprovođenja Opšteg kolektivnog ugovora kojim bi se nametnula obaveza poslodavcima da isplaćuju topli obrok i regres što bi povećalo izdatke za plate za oko 20 procenata. Iako komentatori na B92 mahom nisu zadovoljni, ovo je svakako racionalna odluka vlade. Više o ovom ugovoru ovde.

Ostalo je još 12 sati do isteka roka za glasanje za nagrade TR i NTR. Situacija je i dalje neizvesna iako imamo preko 90 glasova. Kandiadati i pravila su ovde. Ako još niste glasali - Glasajte ovde.

Propast zapada

Ima indicija da Rusi ovog shvataju ozbiljno -- ugledni ruski akademik Igor Panarin uporno predviđa skori raspad SAD i očigledno dobija veliku pažnju. Skrolujte dole do mape koja pokazuje kako će se SAD rasparčati između velikih sila, istok će otići u EU, zapad će dobiti Kina, sever Kanada, a jug Meksiko. Samo je pitanje dana kada će da ga pronađu srpski katići i kalajići i njegove ozbiljne analize objave u Politici.

Kako je sve ovo nastalo?

Evo kako izgleda ekonomska istorija sveta. Prva pouka je da bogatstvo nije prirodno stanje, siromaštvo jeste. U 12 hiljada godina, koliko pokazuje ovaj grafik, ekonomski rast praktično ne postoji sve do 18. veka, a stvarno se ubrzava tek u 19-om. Zato pravo pitanje danas nije zašto su neki delovi sveta još uvek siromašni, nego kako su uopšte neki uspeli da za tako kratko vreme postanu toliko bogati. I to grafik pokazuje period posle 10 hiljada pre nove ere, kada je počela organizovana poljoprivreda, a ne zaboravimo da je izostavljeno je nekih sto hiljada godina plemenskog života, lova i sakupljanja plodova.

Ekonomski prosperitet je u istoriji čoveka, pa čak i u istoriji ljudske civilizacije, još uvek veliki izuzetak. Kad bi se vreme od nastanka homo sapisensa do danas sabilo u jedan dan, to bi značilo da je ovaj vrtoglavi ekonomski razvoj počeo u dva minuta do ponoći. Eto toliko je besmisleno govoriti o uzrocima siromaštva, ono prosto jeste tu dok čovek nešto ne napravi. Zato je i naslov prve sistematske ekonomske rasprave iz 1776. glasio "Istraživanje o prirodi i uzrocima bogatstva naroda". Tada je u kolektivnom sećanju još uvek bilo da je siromaštvo normalno stanje, dok je fenomen stvaranja bogatstva ni iz čega trebalo ispitati.

Opasnost za slobodnu trgovinu

Economist piše da postoji mogućnost da ekonomska kriza izazove talas protekcionizma. Kažu da su tokom velike depresije u Americi povećane carine za preko 900 proizvoda. Daju primere nekih prehrambenih proizvoda za koje su carine duplirane. Pošto protekcionizam jedne zemlje utiče na protekcionizam drugih zemalja kažu da postoji opšta opasnost za slobodnu trgovinu u svetu. 1929. svetska trgovina je iznosila 5,3 milijarde dolara dok je 1933. bila svega 1,8 milijardi.

Po njima, rešenje je u makroekonomskom stimulisanju. Povećanje potražnje bi trebalo da smanji pritisak na političare da povlače nepopularnije mere. Kao dobar primer navode Ameriku koja je drastično smanjila kamatne stope i povećala potrošnju a kritikuju Nemačku koja se još nećka oko potrošnje. Za ekonomije u razvoju kažu da nemaju mnogo izbora jer se strani kapital brzo povlači kada je teško povećavati javnu potrošnju. To je naša vlada takođe dobro zaključila. Sa druge strane kod nas ne postoji opasnost od povećanja protekcionizma jer već imamo visoke carine i u perspektivi je samo njihovo smanjenje. Drugo je pitanje da li treba smanjiti kamatne stope? Ukoliko je to moguće bez izazivanja inflacije onda bi to svakako bio dobar potez. Sa dvocifrenom inflacijom to sigurno nije alternativa.

Poslednja šansa

Ukoliko još niste glasali za nagradu TR i NTR imate vremena do sutra u ponoć. Za sada je situacija veoma neizvesna. Za NTR imamo tri kandidata sa istim brojem glasova, znači svaki naredni glas može da bude odlučujući. Glasajte ovde.

Lažni Marks

Lažni Marksov citat koji je kružio internetom je dospeo i do Politike, najuglednijih domaćih novina, toliko uglednih da država mora da ima vlasništvo u njima. Boško Jakšić počinje ovim navodno proročkim Marksovim rečima iz Kapitala (i onda jednako kompetentno priča o neminovnosti socijalizma):

Vlasnici kapitala i biznisa će kod radnika podsticati i stimulisati potrebu da kupuju njihovu skupu robu: stanove, kuće i tehnologiju, obavezujući ih pri tom da ulaze u skupe hipotekarne kredite do nivoa neizdrživosti. I na kraju ti neplaćeni dugovi će izazvati bankrot banaka koje će morati da budu nacionalizovane, pa će država onda krenuti putem koji vodi u komunizam.
(Karl Marks, "Kapital")

Ko je čitao Kapital ne može da pojmi ni jednu od ovih fraza -- niti da vlasnici kapitala mogu da stimulišu radnike da kupuju skupu robu, jer je u Marksovom modelu nadnica uvek na nivou preživljavanja tako da nema ni govora u skupoj robi; niti se banke u Marksovoj vizijii nacionalizuju "zbog bankrotstva" nego naprotiv, zbog uspeha; niti do komunizma vodi država, jer je nju Marks video kao projekat kapitalista, nego proleterijat; niti Marks u Kapitalu uopšte govori kako se politički dolazi do komunizma, to je ostavljeno za Manifest i druge spise; i naročito ne da se u tekstu iz 1860-ih pominju nekakvi "hipotekarni krediti".

A pomislili bi da se barem oni u Politici razumeju u Marksa.

TR i NTR u svetu

Kad bi svetski političari bili u konkurenciji za tržišno rešenje godine, ova godina bi mogla proteći i bez dobitnika. Utrkivali su se ko će spremnije da reaguje na finansijsku krizu, ako se pod reakcijom podrazumeva širenje ingerencija države i nekontrolisano trošenje budžetskih para. Netržišno rešenje u tako jakoj konkurenciji bih ipak dodelio Georgeu Bushu, zbog pojedinačne mere pomoći automobilskim fabrikama u načina na koji je to urađeno. Nakon što je Kongres odbacio plan, Buš je odlučio da zaobiđe zakon i pomoć upakuje u prethodni, već odobreni paket pomoći finansijskom sektoru od 700 milijardi. U objašnjenju promrljao nešto u smislu da "Kongres nije ispoštovao volju naroda" te zato mora to tako da uradi, što ne samo da je pogrešno jer njegov posao nije da tumači volju naroda nego poštuje propisane procedure, nego je čak i ta volja naroda bila izmišljena jer je po raznim istraživanjima većina od najmanje 60% bila protiv pomoći auto fabrikama. Tako je GWB stavio tačku na neslavnu karijeru koju je pre osam godina počeo u sasvim suprotnom korneru, smanjivanjem poreza i obećavanjem skromne spoljne politike. A nadamo se da su i Republikanci stavili tačku na u ovih osam godina dominantan neokonzervativni koncept "big government" konzervativizma i "national greatness" konzervativizma".

Za tržišno rešenje konkurencija je mnogo slabija, ali na kraju godine kao favorit se izdvojila Angela Merkel i njen ministar finansija Peer Steinbrueck. Merkel nije Margaret Thatcher, ali u sveopštem ludilu ona je bila ta koja je, uz pomoć ministra finansija, sačuvala malo zdravog razuma i stopirala mere koje su predložili ostali evropski lideri. Evo intervjua Steinbrucka i jučerašnjeg njegovog članka u Wall Street Journalu gde poziva na oslanjanje na automatske stabilizatore umesto na aktivnu kejnzijansku fiskalnu politiku koja je, kako kaže, u prošlosti jedino služila gomilanju deficita uz sumnjive efekte. Evropske zemlje vode nezavisnu fiskalnu politiku, ali kada se fiskalna politika koristi za makroekonomske ciljeve onda ona, pošto imaju zajednički valutu, ima smisla jedino ako se vodi sinhronizovano. Zato je ostalima neophodna Nemačka. Evropska komisija je već naglasila da zbog ozbiljnosti situacije uobičajeno ograničenje budžetskog deficita od 3% sada može biti rastegljivo, ali bez Nemačke će se ostale zemlje EU mnogo teže odlučiti na fiskalne stimulanse i deficitarnu potrošnju. Sa druge strane, cinik bi rekao da u politici efekti nisu ni važni, važne su mere. Za narod je važno da političari preduzimaju nekakvu akciju, za političare je važno da troše. Zato neće biti čudo ako ostatak EU nastavi sa akcijom i bez Nemaca, ali eto bar smo u poslednjem trenutku dobili neke neočekivane kandidate za tržišno rešenje godine.

Mapa puta

Jedan od besmislenijih naziva dokumenata je čuvena "Mapa puta" za dolazak na belu šengensku listu (sa njime se po besmislenosti naziva mogu meriti samo novopotpisani "Osnovni uslovi za osnovni sporazum o saradnji").

Danas Danas piše da srpski parlament treba da usvoji još tri zakona kako bi smo ispunili sve uslove za belu listu: Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, Zakon o zabrani diskriminacije, kao i Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći. I naravno, tekstom provejava razmišljanje "samo da parlament odradi svoj posao, usvoji zakone i sve je ok".

Prvo što mi je palo u oko je, pogađate, Zakon o zabrani diskriminacije. Razmišljam - "Kakve to veze ima sa vizama?" Pogledam mapu puta i vidim da ima neke, ali veoma male veze. Jedino što u mapi puta piše je da treba doneti i sprovesti zakone kojima će se garantovati da KRETANJE građana i PRISTUP DOKUMENTIMA neće biti diskriminatorno. To je ok, naravno, ali se to valjda ne precizira Zakonom o zabrani diskriminacije, već Ustavom (oko slobode kretanja) i zakonima vezanim za izdavanje dokumenata.

Ja nisam ranije čitao "Mapu puta", ali što je duže čitam, postajem sve veći pesimista po pitanju konačnog stavljanja na belu listu. Naime, neki kriterijumi su prilično nejasni i ostavljaju dosta prostora za tumačenje. Na primer "pružiti adekvatnu infrastrukturu i ojačati odgovorne institucije, posebno u oblasti procedura vezanih za azil i prijem osoba koje traže azil".

Šta tačno znači "adekvatna infrastruktura"? Takođe, kod mnogih kriterijuma neće biti dovoljno samo doneti zakone, već ih moramo i primeniti. A šta to tačno znači i čime se dokazuje, nemam pojma. Sve u svemu, ne verujem da ćemo moći da putujemo u EU bez viza pre 2010.

A zašto ja neću moći da putujem u EU bez viza pre nego što država ojača IT sistem na carini, ili pre nego što napravi prostor gde će da smešta azilante, ili pre nego što počne da oduzima imovinu kriminalcima, meni uopšte nije jasno.

Srećni praznici

Zahvaljujući jednom od čitalaca Tržišno rešenje trenutno ima i svoj domen www.trzisnoresenje.com Hvala!

Ukoliko još niste glasali za TR i NTR godine to možete da obavite do ponoći 30. decembra. Glasajte ovde.

Tržišno rešenje vam želi srećne praznike i uspešnu 2009. godinu.

Ratel te tuži, Ratel ti sudi

Ratel je odlučio da izda dozvole VOIP operaterima. Komentatori na B92 više manje jednoglasno kažu hvala. Ja nisam toliko oduševljen. Naime Ratel će izdati ukupno 10 dozvola odnosno po pet za povezivanje sa telekomunikacionim mrežama u inostranstvu i za korišćenje telekomunikacionih mreža. Nisam tehničar ali zanima me zašto samo po pet? Zašto ne 3, 7 ili 50? Na osnovu čega su zaključili da je pet magični broj?

Ograničavanjem broja dozvola ograničavaju konkurenciju a veća konkurencija znači bolju uslugu. Zar nije bilo logično da Ratel propiše uslove i sve kompanije koje ih ispune mogu da se bave pružanjem ovih usluga? Ne, rukovodstvo Ratela smatra da je Srbiji dovoljno po pet operatera isto kao što je propisano i da manje od 10 televizija može da emituje program. Kvote kod nacionalnih frekvencija su bar pravdali nekim nazovi tehničkim razlozima. Ovde ni to ne spominju. Samo kažu dosta vam je pet.

Ograničavajući pristup VOIP tržištu Ratel takođe otvara prostor za korupciju. Zainteresovanim kompanijama će biti u interesu da "pomognu" državnim organima da donesu moralnu odluku o tome ko zaslužuje dozvolu a ko ne.

U nastojanju da opravdaju svrhu sopstvenog postojanja Ratel, kao i sve državne agencije i to ne samo u Srbiji, propisuju pravila koja njihovu birokratsku ekspertizu čine nezamenjivom. Kakva je to podela zakonodavne i izvršne vlasti kada Ratel propisuje uslove a onda ih sam i sprovodi? Povrh svega imaju i elemente sudske vlasti pošto sami procenjuju kako se sprovode pravila i kažnjavaju prestupnike. Sve tri poluge vlasti u samo jednoj fotelji. Što bi Milosavljević rekao, Bog koji zemljom hodi. Bilo bi logičnije, iako ne idealno, da se zakonom propišu pravila a da ih Ratel onda samo sprovodi. U slučaju kršenja istih Ratel bi mogao da tuži prestupnike sudu a nikako da sami presuđuju i kažnjavaju. Ako se odluče i da procenjuju zbog tehničke ekspertize onda bar samo kažnjavanje treba ostaviti sudu.

Generalno, VOIP operateri bi trebalo da tuže Ratel jer izdavanjem kvota protivustavno ograničava pravo na rad. Mada, ako nam istorija nešto govori, to je da su agencije u Srbiji iznad zakona. Kada je Vrhovni sud ukinuo neko rešenje Radiodifuzne agencije oni su samo ponovo doneli iste odluke uz opasku da se sud ne razume u njihov posao.

Glasanje za TR i NTR

Danas počinje glasanje za TR i NTR 2008. Pravila glasanja su u ovde. Glasanje će biti moguće do ponoći 30. decembra a rezultate ćemo objaviti narednog dana. Glasajte ovde.

Garancija

Pričao mi je rođak sledeću priču. Dolazi prijatelj kod njega i kaže "Molim te da tvoja firma garantuje za kredit mom nećaku Saletu, hoće da napravi pečurkaru. Nemaš šta da brineš, ja ti garantujem da je momak na mestu i da će da vrati kredit." Moj rođak ga pita "Čekaj, znači ako ne vrati pare, pa banka mene pojuri, ti ćeš da mi to platiš?" A ovaj mu kaže "A ne, nisam to mislio".

Na to mi po malo liči ova priča sa Rusima. Garantuju oni, nema nikakvih problema i to "dva takva državnika" (što reče premijer, mada i on kaže da je "mala verovatnoća" da oni ne ispune obećano, ne kaže da nema nikakve šanse da se to desi), ali ipak ne bi da stave to na papir. Da premijer (ili predsednik, ili bilo ko drugi) prodaje svoj stan, a da zna da postoji "mala verovatnoća" da bude prevaren, siguran sam da ne bi tako olako prešao preko te "male verovatnoće".

Doduše, ja zaista ne mislim da Putin i Medvedev svesno lažu. Verujem da postoji volja sa njihove strane da naprave taj Južni tok, ali projekat zavisi od mnogo stvari.

Recimo, treba postaviti pitanje čemu uopšte služe Južni i Severni tok. Koliko ja to sve shvatam, a sasvim je moguće da grešim, ni Rusima ni Evropi ne treba veći kapacitet gasovoda, već Rusima treba alternativa za Ukrajnu i Poljsku, jer sada svi gasovodi tuda idu. Poljaci već tradicionalno ne vole Ruse, a ni Ukrajinci (naročito oni na zapadu Ukrajine) nisu nešto ludi za njima.

Dakle, Rusi imaju problem da Ukrajinci i Poljaci mogu da ih ucenjuju. I zato Rusima trebaju Severni i Južni tok - da bi zaobišli Ukrajinu i Poljsku (da je problem kapacitet, napravili bi još dva kroz Ukrajnu, to je sigurno jeftinije nego praviti gasovod kroz more). Da li im baš trebaju oba? Ne znam, možda i ne.

Lako može da se ispostavi da im je Severni tok dovoljan. Ili, da postignu neki dil sa Ukrajincima, pa da dignu ruke od oba. Ili, da u Bugarskoj dođe na vlast neko ko će da traži previše. Jednostavno, realizacija projekta zavisi od previše stvari koje ne zavise samo od Putinove dobre volje. Što znači - trebalo je nekako da se zaštitimo.

Zanimljiva je i ova priča oko cene NIS-a, pa sad treba još Gazpromu da budemo zahvalni što će platiti i ovih 400 miliona. Ja stvarno ne znam koliko NIS košta - možda je to 400 miliona, a možda je to 4 milijarde. Ali, znam da direktni pregovori svakako nisu najbolji način da se utvrdi realna cena.

Da je Gazprom privatna kompanija, onda bih bio siguran da je 400 miliona premalo. Ali, budući da su i oni državna firma i da ne plaćaju svojim parama, ne bih se uopšte iznenadio da su preplatili. Sumnjam, ali ne bih se iznenadio.

Eksperti na vlasti

Par puta smo pominjali opkladu između Paula Ehrlicha i Juliana Simona -- Ehrlich je savremeni Malthus koji u poslednjih 40-ak godina stalno predviđa ekološke katastrrofe, neodrživ rast svetske populacije, energetske krize i nestanak ključnih resursa, dok je Simon bio na suprotnom kraju, verovao da će ljudska inventivnost samo poboljšavati upotrebu resursa, a tržišni mehanizmi odrediti njihovu pravu cenu i pronaći najbolju upotrebu. Godine 1980. ova dvojica su ušla u opkladu. Pošto je Ehrlich govorio da svet ostaje bez osnovnih resursa kao što su rude metala, Simon je ponudio Ehrlichu da sa svojim saradnicima izabere 5 resursa koji će po njihovom mišljenju u narednih deset godina poskupeti. Ehrlich i stručni saradnici su izabrali pet i ubedljivo izgubili opkladu, jer je do 1990. godine svaki od ovih pet metala pojeftinio.

Pomislili biste da su ovakve katastrofalne greške dovoljne da diskredituju eksperte, ali nisu. Tim eksperata je izmislio gomilu objašnjenja zašto su izgubili opkladu, mada bi bilo dobro čuti zašto opkladu gube i dalje, jer sve do danas cene istih metala i dalje padaju. Ali eksperti nisu diskreditovani, Ehrlich i dalje piše katastrofičarske bestselere, a njegov saradnik koji mu je pomogao u izboru metala, John P. Holdren je sa prestižnog Berkeleyja dobio posao na još prestižnijem Harvradu gde predaje ne samo prirodne nauke, nego na Kennedy School of Government. Kakva god mu bila ostala akademska dostignuća, priča sa opkladom ukazuje na njegovu osnovnu nesposobnost da razume dinamiku ekonomskog razvoja i funkcionisanje tržišta i u teoriji bi trebalo da izazove sumnju u njegovu podobnost da drži baš katedre na raskršću politike i upravljanja resursima. Ali ne samo da se to nije desilo, nego je sada, šlag na tortu, Holdren imenovan za glavnog savetnika za nauku Obamine administracije i šefa naučnog tima Bele kuće! Prvi naučnik vlade SAD je neko ko je ne tako davno bio svojski izblamiran, u sopstvenoj disciplini, u opkladi čije je uslove sam izabrao. Ali zato ima savršen ideološki profil borca protiv globalnog zagrevanja i stručnjaka za održivi razvoj i to je razlog zašto mu je autoritet ovako imun na činjenice. Voleo bih kad bi neki novinar sada pitao za objašnjenje zašto cene istih metala danas i dalje padaju i da li i sada predviđa njihov budući rast.

Cena ekonomskog patriotizma

Ne tako davno smo slušali priče kako NIS, EPS, Telekom, Berzu i slična preduzeća ne treba prodavati jer će u budućnosti vredeti mnogo više. Na primer sredinom 2007. je Đelić za NIS rekao da ga ne treba prodavati jer je tada za njega moglo da se dobije 2 milijarde dok bi za par godina ta kompanija vredela celih 10 ili 15 milijardi evra. Ovde na blogu smo više puta pominjali da je to malo verovatno jer bi investitori prepoznali buduću vrednost i ukalkulisali je u cenu. Kako stvari danas stoje, odnosno kako Predsednik vlade tvrdi, NIS sada vredi 65% manje nego pre samo 6 meseci. Tada je inače prodat za 800 miliona, a naša vlada nije želela da ga da ni za 2 milijarde. Pitam se koliko poreske obveznike košta ekonomski patriotizam ili prosto neznanje srpskih lidera?

Minority Report

Američki Senat je objavio tzv. Minority Report u kojem se daje pregled stavova 650 naučnika  koji su skeptični po pitanju postojanja globalnog zagrevanja, ili po pitanju toga da li su ljudske aktivnosti uzrok globalnog zagrevanja. Koga ova tema zanima, može svašta zanimljivo da pročita.

Nagrada Tržišno rešenje - Vox populi

Tesnom većinom smo usvojili predloge komentatora i dobitnici nagrade Tržišno rešenje i Netržišno rešenje godine će biti dodeljeno na osnovu glasova komentatora. Nagrade će biti simbolične. Laureat TR nagrade će dobiti Libertarijansku enciklopediju u izdanju Cato instituta a laureat NTR nagrade će dobiti knjigu iz osnova ekonomije.

Proces izbora je sledeći. Ovde možete naći imena kandidata za obe nagrade. U komentarima možete da ostavite dodatne predloge kandidata ili da predložite izmene postojećih kandidata. U sredu ćemo odlučiti šta od predloga ili izmena prihvatamo i onda postaviti sajt za glasanje. Pobednici će biti izabrani u jednom krugu glasanja. Glasanje će trajati do 30. decembra a pobednici će biti saopšteni 31. decembra. Kao i prošle godine biće dozvoljen samo jedan glas po računaru. Molimo komentatore da glasaju samo jednom iako imaju pristup na više računara.


Kandidati za TR 2008. i razlozi za kandidaturu:

Boris Begović - više kritika antimonopolske komisije i predloga antimonopolskog zakona.

Mlađan Dinkić - uticaj na smanjivanje carina na automobile, zalaganje za privatizaciju NIS-a putem tendera i kritike gasnog sporazuma.

Radovan Jelašić - kritika visoke javne potrošnje i pozivanje na štednju.

Čedomir Jovanović - usvajanje najliberalnijeg ekonomskog programa u Srbiji pred parlamentarne izbore.

Ljubomir Madžar - kritika visoke javne potrošnje ove godine i ukupni dugogodišnji doprinos razvoju liberalizma u Srbiji.

Boško Mijatović - zastupanje liberalnih ideja u medijima.

Vesna Pešić - interesantno izlaganje u Skupštini Srbije u kojem kritikuje veliku državu.

Danica Popović - zastupanje liberalnih ideja u medijima.

Miroslav Prokopijević - zastupanje liberalnih ideja u medijima.

Aleksandar Stevanović - razvijanje LDP ekonomskog programa i zastupanje liberalnih ideja u medijima.


Kandidati za NTR 2008. i razlozi za kandidaturu:

Milorad Čavić - zahtevanje stana od države.

Mlađan Dinkić - subvencija privredi od 50 milijardi, subvencija po novom radnom mestu, investiranje u Skijališta Srbije, izjava da država treba da investira u JAT ako privatizacija bude neuspešna.

Gordana Dostanić - pozivanje preduzeća da se listiraju na berzu dok je sama Beogradska berza odlučila da se povuče i vodi kao zatvoreno akcionarsko društvo u većinskom državnom vlasništvu.

Oliver Dulić - zalaganje za izgradnju državnih stanova.

Božidar Đelić - zahtevanje više novca za nauku od poreskih obveznika, promocija strategije izvoza kao ekonomskog patriotizma 21. veka, zalaganje protiv privatizacije berze.

Radovan Jelašić - odbrana kursa (i spinovanje medija o tome) i veće inflacije od najavljivanje.

Jovan Krkobabić - insistiranje na velikom povećavanju javne potrošnje kroz povećanje penzija.

Rasim Ljajić - pokušaj uvođenja obaveznog toplog obroka i regresa.

Dragan Marković Palma - kupovina žirafe novcem poreskih obveznika i državnih dotacija fudbalskog klubu iz Jagodine.

Jasna Matić - tvrdnja da je sve što je neregulisano ustvari nezakonito i pokušaj sprečavanja internet provajdera da pružaju voip usluge.

Snežana Samardžić Marković - otvaranje Kancelarija za mlade.

Aleksandar Tijanić - organizovanje Evrovizije novcem poreskih obveznika (samo iz republičkog budžeta 6,5 miliona).

Demokratija u Indiji

Od 522 člana parlamenta, 120 je pod kriminalnim optužnicama; od kojih 40 za ozbiljan kriminal uključujući ubistva i silovanja.

To je iz Economista, mada ne znam koji zaključak izvući. Da ljudi ne znaju za koga glasaju? Ili možda da tužilaštvo dobro radi? Ali onda bi bilo zanimljivo videti koji je deo u vlasti a koji u opoziciji.

Amerika i Gligorov

Vladimir Gligorov brani Ameriku na najgori zamislivi način. U tekstu u kome dokazuje da su teze da dolazi do sumraka Amerike "veliko preterivanje", on ne tvrdi da je to netačno jer je Amerika u stanju da odbrani od snažnog talasa kolektivizma ideal slobode koji je od nje stvorio ono što jeste. Naprotiv, Gligorov tvrdi da je glavna prednost Amerike pamet i obrazovanje tj "ljudski kapital":

"Amerika, njena politička javnost ili privredni krugovi, kada nešto ne znaju ili ne razumeju reaguju emotivno kao i svi drugi. Razlika je u tome što je količina znanja koja je u toj zemlji skoncentrisana ogromna, tako da se racionalno delanje na kraju pokaže nadmoćnim."

Ovo već opasno miriše na tezu da Amerika ima mnogo kvalifikovanih, obrazovanih i kompetentnih državnih planera, stratega i birokrata koji će već pronaći neki izlaz iz bilo koje krize. "Racionalno delanje će se na kraju pokazati nadmoćnim", što će reći, kompetentni ljudi će shvatiti šta treba da se uradi, za razliku od recimo Rusije i Kine gde je kvalitet stratega i planera društvenog razvoja mnogo niži, pa se sa krizama teže izlazi una kraj. Nasuprot uobičajenom skepticizmu klasičnih liberala prema ideji "naučnog" uređenja društva, Gligorov visok naučni kvalitet američih elita vidi upravo kao preduslov i kao garant njenog svekolikog uspeha. Oni koji nemaju tako sjajno obrazovane elite će možda nadrljati, ali ne i Amerika.

Ovo je samo malo zakukuljenija, učenija verzija grubo-priproste "teorije" Milana Nikolića o "futirizmu" i "izviđanju u budućnost" intelektualaca koje država treba da finansira što više. Suština je ista. Samo je Gligorov malo manji pesimista. On, naime, veruje da su američki "futuristi", "izviđači u budućnost" i ostali planeri, šefovi i stratezi sasvim dobri i kvalifikovani. I zahvaljujući njima, američka supremacija će se nastaviti...

Profit kao opsesija?

Potrebna je promena u samoj strukturi sistema koji je duboko dehumanizovan s obzirom na to da se u njegovom centru kao vrhunska vrednost ne nalazi čovek već profit. Iako je ceo sistem usmeren ka zadovoljavanju potreba čoveka kao jedinke, upravo je čovek postao proizvod sveden na kvantitativno odredive kategorije radnog učinka u kontekstu ostvarivanja nečijeg profita. Od subjekta kupovine on se suštinski sveo na objekat u jednom nemilosrdnom sistemu u kome je bogatstvo jedina svetinja.

To kaže đakon Oliver Subotić, ali je svejedno dosta ponavljano opšte mesto. Ali koliko god to često čuli, da li je stvarno tačno da je bogatstvo svetinja i profit vrhunska vrednost u kapitalizmu?

Meni ne uspeva da to vidim. Kada pogledate čime se ljudi bave u svakodnevnici, teško je videti sveopštu jurnjavu za profitom i to u bilo kojem društvu danas, novim ili starim tržišnim privredama. Ljudi u stvarnosti imaju mnogo aktivnosti, želja i motiva, od kojih je profit ili materijalno blagostanje samo jedan. On jeste jedan od važnih i ima posebno mesto zato što posredno omogućava ostvarenje mnogih drugih ciljeva. Ali većina ljudi samo tako gleda na materijalno bogatstvo, kao nešto što olakšava ostvarenje drugih ciljeva i vrednosti . Samo jedan vrlo mali broj ljudi bezglavo juri za bogatsvom jer nikakve druge ciljeve nema. Takvi se obično i obogate – Natan Rotšild je recimo govorio kako nema nikakv hobi i ništa ga drugo ne interesuje osim biznisa, a sigurno ih ima i na beogradskoj berzi.

Šta god mislili o vrednostima te male klasi ljudi, ja sam im zahvalan. Oni su pokretači napretka i bogatsvto koje stvaraju se preliva na sve nas. Ali sa druge strane i ne bih voleo da sam jedan od njih i više volim lagodnu poziciju u kojoj je većina nas, koji rizikujemo vrlo malo, stvaramo vrlo malo i više vremena provodimo radeći sve druge stvari, od porodice, pozorišta ili kafane do bogoslovije i nauke. Evo i đakonu koji je ovo napisao nije palo na pamet da može da se bavi spiritualnim stvarima i tehnologijom samo zato što postoji jedan broj onih koji u trci za profitom stalno izmišljaju, organizuju i stvaraju.

Za ekonomiste nije ništa novo da priče o bezglavoj jurnjavi za profitom imaju vrlo malo uporišta u stvarnosti. Demantovao ih je još Adam Smith 1759., ali društvene nauke sporo napraduju. Smith je znao da čovek ima obilje motiva od kojih je profit ili bogatstvo samo jedan. Donekle važan za sve, ali najvažniji ili kao cilj sam po sebi samo za vrlo malu grupu ljudi. Takođe je znao i da naše sopstveno blagostanje dugujemo upravo toj malog grupi koja juri za profitom. Kako je on govorio, svežu hranu na policama svaki dan ne dobijamo zbog dobrodšnosti pekara i mesara, nego zbog njihove želje za profitom. Niti smo softver dobili zbog dobrodušnosti Billa Gatesa.

Đakone, pogledajte kroz prozor i videćete da je vrlo malo onih kojima je bogatstvo svetinja i koji jure profit sam po sebi. Za većinu je materjialno bogatstvo poželjno, ali je vrlo malo onih kojima je to opsesija i koji tome posvete život. A onda pogledajte knjige Adama Smitha i videćete da je i ta jurnjava za profitom, toliko koliko je ima, dobra stvar, jer što je više onih koji ga jure to je bolje za veliku većinu nas ostalih koji imamo druga posla. I na kraju, pogledajte Volterov pasos o atmosferi mira i prijateljstva na Londonskoj berzi, gde objašnjava kako tamo, za razliku od nekih drugih delova Evrope, hrišćanin, jevrejin i muhamedanac svako gledajući svoj interes trguju jedan sa drugim u miru, a onda na kraju radnog dana idu svako u svoju crkvu, džamiju ili sinagogu.

Zašto Pitić greši

Sjajni Dan Mitchell iz Cato instuta objašnjava zašto državna potrošnja (investicije) ne može da reši krizu. Video.

Realnost regulacije

Prvo, finansijske regulacije je sve više. U poslednjih 8 godina, Securities and Exchange Commission (SEC), američko državno regulatorno telo je povećalo budžet sa 400 na 900 miliona dolara. A kakvi su rezultati, dobro pokazuje najnoviji slučaj piramide od 50 milijardi dolara investitora Bernarda Madoffa. Još 1999. godine SEC je dobila pismo jednog investitora koji je upozirio da je Madoffov fond ustvari piramida. Komisija je pogledala i zaključila da je sa fondom sve u redu, nije reagovala i piramidu nije otkrila ni do današnjeg dana. Priču je ovog puta raširila jedna mala privatna konsultanska kuća u pokušaju da zaštiti svoje klijente od ovakvih investicija. Komisija za hartije od vrednosti, kojoj je to posao, nije bila sposobna da prepozna običnu piramidu i to nakon što je eksplicitno upozorena da se radi o piramidi.

Afera Enron otkrivena je na sličan način. Ni kod Enrona regulatori nisu imali pojma šta se dešava, a aferu su otkrili individualni short-selleri, trgovci koji su se kladili na budući pad akcija Enrona jer su osnovano pretpostavljali da se nešto dešava.

Razlozi zašto regulacija ne radi su isti koji važe za bilo koju državnu intervenciju. Prvo je pitanje motivacije -- državne regulatore možete donekle motivisati platama ili napredovanjem, ali individualni investitori ili trgovci, koji rade za sebe ili rizikuju svoj novac imaju mnogo više da dobiju ili izgube i mnogo više motiva da otkriju malverzacije kojima mogu biti direktno oštećeni. Drugo je pitanje informacija -- insajderi direktno upleteni u mehanizme tržišta će uvek bolje znati šta se na tržištu stvarno dešava, jer za to je potrebno ne tehničko ili školsko znanje, nego znanje na hiljade raznih, nekad naizgled nebitnih detalja o raznim dešavanjima na tržištu. Jedan trač na berzi u proseku sadrži više relevantnih informacija nego teorijski finansijski model.

Šta god da se regulacijom postiže, istovremeno se i sprečavaju upravo ovi privatni, decentralizovani mehanizmi otkrivanja prevara. Insajdersko trgovanje je jedan od takvih mehanizama, a zabranjeno je i ljudi zbog njega idu u zatvor. Pre nekoliko meseci short-selling, mehanizam pomoću kojeg je oktriven Enron, je takođe bio privremeno zabranjen.