Izborne šanse

Gligorov i Prokopijević su optimisti po pitanju izbora 11. maja. Ima li skeptičnih?

Novinarski principijelno

Došlo je vreme da se pohvali i ministar poljoprivrede. B92 javlja da su ukinut prelavmani na uvoz mleka u prahu na period od pet meseci. To je uticalo i na smanjenje otkupnih cena domaćih proizvođača koji najavljuju armagedon: Posledice su veoma loše, naši potrošači piju to mleko uveženo ko zna odakle. Ja bih proverio da nije radioaktivno. Još bolje: Oborili su im cenu od tri do četiri dinara, neka nam je Bog u pomoći. Činjenica: osveštane krave daju 15% više mleka.

Kao što je pomenuo Slaviša zaista je smešno što ministarstvo poljoprivrede mora da se pravda zbog smanjenja cene mleka. Smanjenje cena je u interesu građana i ministarstvu treba čestitati. Sa druge strane mislim da imamo ozbiljan problem u novinarstvu. U oktobru 2007. novinari B92 su bili zabrinuti jer je mleko u Srbiji bilo 20% skuplje nego u Crnoj Gori. Danas kada je ministarstvo na putu da reši taj problem oni su zabrinuti zbog ugrožavanja domaće proizvodnje. Odlučite se novinari. Ili najskuplje mleko ili kratkoročno nezadovoljni proizvođači.

Mi smo više puta pozivali na ukidanje prelavmana. Pogledajte ovde i ovde.

Opasno pojeftinjenje mleka

Ovo zaista postaje kao Top lista nadrealista -- Ministarstvo mora da se pravda zašto je ukinulo prelevmane na uvoz mleka u prahu, što je izazvalo pojeftinjenje mleka. Pa zar to nije poenta?

Ko formira cene?

Sada u Vojvodini pozivaju na bojkot peciva, nevezano za politiku, nego zato što su preskupa. Ali šta se ustvari kritikuje kad se poziva na bojkot proizvoda zbog cene?

Prodavci određuju cenu na osnovu toga koliko se čega prodaje. Kad kažete da je cena previsoka, vi uopšte ne kritikujete prodavca -- vi samo kritikujete druge kupce. Ljude koji redovno kupuju po tim cenama. Nisu bezobrazni pekari, nego svi ostali koji kupuju po cenama koje se vama ne sviđaju. Cena je uvek konsenzus između prodavca i kupaca.

Zamislite bezobraznog prodavca koji recimo traži 700 dinara za hleb. Neće ih dobiti. Jer nije on taj ko određuje cenu. Nego kupci.

To je između ostalog i razlog zbog kojeg bojkoti nikad ne rade. Jer je većina kupaca samim činom kupovanja već odlučila da im je cena prihvatljiva.

Uzvraćeta ljubav

Slavišina kritika subvencionisanja marketinških troškova srpskih izvoznika je i više nego nezaslužena. Naime srpske kompanije, i državne i privatne, su konačno shvatile važnost reklamiranja u inostranstvu. Očigledna potvrda da Vesnin program edukacije daje rezultate je i odluka srpskih kompanija da se oduže vladi i plate joj reklamni dodatak u Newseeku. Aerodrom Beograd, Telefonija, Alko Grupa, Pupin Telekom i Amiga su platile stotine hiljada dolara da bi promovisale sjajnu ekonomsku klimu koju garantuje Vlada Srbije. U ostavci.

Nažalost, i među najvećim vizionarima ima nevernih Toma. Tako jedan od finansijera kampanje kaže: Takva reklama za našu firmu ne znači ništa, a suviše je skupa. Dodaje da su ipak pristali da je plate po nalogu nekog bizona iz centrale firme i naravno zbog neizmerne ljubavi prema Srbiji.

Ja verujem da će Vlada Srbije znati da ceni viziju ovih prvaka naše privrede. U najmanju ruku bi bilo fer da biznis anđeo uplati srazmerna sredstva za marketing firmama koje su platile oglas u Newsweeku i tako nedvosmisleno prizna da je tamba a ne lamba.

Za svaki slučaj

Građevinska inspekcija izgleda radi i preventivu. Kada mu je građevinska inspekcija uručila rešenja o obustavi radova Vojin Đorđević je morao da se brani sledećim rečima: Pa, ja sam juče samo postavljao kamen temeljac. Za postavljanje kamena temeljca ne treba mi nikakva dozvola. Građevinski inspektor bi mu verovatno odgovorio: Znamo mi to, ali na šta bi ličilo kada bi svi postavljali kamenje bez obezbeđenih dozvola za izvršenje celokupnih radova. Srbija bi se od pravne države pretvorila u, ne daj bože, zemlju nedovršenih radova. Vremenom okrnjeni kamen temeljac bi mogao da postane prepoznatljiviji simbol od četiri ocila. I to sada kada se zemlja ponovo bori za Kosovo. Rešenje o obustavi radova se stoga izdaje preventivno iz patriotskih razloga. Za svaki slučaj.

Kopernik iz njujorške škole

Libertarijanci smatraju da su tzv. „čarter-škole“ (koncesione škole) "trojanski konj" koga su levičari izmislili kako bi održali u životu propali sistem državnog školstva. Ali neću sada o libertarijanskoj filozofiji obrazovanja.

Koncesione škole su državne škole kojima upravlja privatna firma. Ugovorom se obezbeđuje finansiranje od javnog novca (obično 3-5 godina) a uslov je da škola postigne određene rezultate na kraju perioda „zakupa“. Onda ugovor može da se produži.

Vest iz NYT je da će 2009. godine biti otvorena jedna čarter osnovna škola koja će plaćati nastavnike 125,000 dolara. I potencijalni bonus na osnovu uspeha učenika. То је tri puta više od plate običnog nastavnika a otprilike kao zarada lekara ili advokata. Osnivač škole kaže: „Radije bih odabrao varijantu - jedan sjajni nastavnik u odeljenju sa 30 dece, nego da mi date prosečnog nastavnika, duplo manje učenika i svu moguću tehniku“.

Naravno, neće taj „sjajni nastavnik“ biti japi samo po novčaniku – imaće dugo radno vreme, radiće gomile zadataka i imaće golemu odgovornost. Plus džangrizavi roditelji, plus naporna deca, plus vlasnik-gonič robova. Gore nego na berzi. Nastavnici koji planiraju da se prijave svesni su da će raditi „za sve pare“ a prethodno proći ozbiljnu selekciju. Ipak ima zainteresovanih...

Ne bi se oko ove vesti digla tolika buka da nije glavnog začina u priči. A to je informacija da će direktor škole imati platu manju od nastavnika (90,000 dolara). Ovo je bio pravi tornado u kosmičkom sazvežđu Krede. Kritike dolaze se raznih strana: jedni brinu da će to biti presedan za druge, drugi pitaju ko će upravljati školom, treći sumnjaju u selekciju nastavnika.

Predsednik sindikata direktora škola zgranut je ovom idejom i kaže otprilike da svaki orkestar zahteva dirigenta, inače you’re going to have anarchy and chaos (btw. nastavnici čarter-škola najčešće nisu članovi sindikata a često nemaju ni licencu).

Evo kako dijalektički kvantitet prelazi u kvalitet - astronomske platne sume indukuju novi školski kosmički poredak!

Kakav je to Big Bang zapravo izazvala koncepcija ove škole? Prvo, kritičari kažu da škola neće imati dobru upravu jer je direktor potplaćen (uslovno rečeno) počiva na ideji da se državne škole mogu super doterati ako se primene principi menadžmenta Koka-kole. Team-building, cost-effective, outcome-based, bla-truć. Sada je neko je konačno rekao da je car go i da to ne rešava suštinski problem.

Drugo, nova škola uvodi izvesni minimalizam u obrazovnu politiku: naglašava da se u školi obavlja podučavanje, a sve ostalo su nebitni elementi bez kojih se može. Naravno da je ovo nepodnošljivo za "vernike javnoškolskog kulta", poznatog po tome što neguje milenaristički stav da će se obrazovanje-društvo-država-kosmos urušiti ako ne postoje državne škole (i dalje slede viziju Djuija od pre 50 godina). To su oni sa nalepnicama: Education is not a commodity. Veruju da škola ima ulogu da napravi građanina, da reprodukuje građanizam i održi društvo i demokratiju na okupu.

Treće, meni najslađe: gospodin Kopernik je tako elegantno obesmislio epistemološki i politički argument koji koriste sindikati kada traže pare od države. Sindikat kaže: veće plate=veći kvalitet. Novi čarter kaže: veći kvalitet=veće plate. I to bez sindikata. Odradiš svojih 60 sati nedeljno sa petacima i posle - pravac Aspen!

E, sad je restriktivna

U pokušaju da obuzda inflaciju, Narodna banka Srbije podigla je juče referentnu kamatnu stopu na 14,5 odsto.

Ili čak za 3 procentna poena, ukupno 5 u poslednja tri meseca. To je veliki obrt. Sada ćete videti kako se do kraja godine niko neće sećati monopola, javne potrošnje, vremenskih nepogoda i ostalih stvari koje su navodno izazivale inflaciju. Monetarna politika nije više ekspanzivna i jedino to je važno za zaustavljanje rasta cena.

Da otklonimo svaku sumnju, ovaj potez nema veze sa bilo kakvom krizom. Jedina kriza koja postoji je politička, a NBS to ne rešava. Pad cena akcija na berzi takođe nema veze sa ovim - restriktivnija monetarna politika može samo da izazove njihov dalji pad. Jedini razlog je to što je NBS na kraju uvidela zašto su ustvari cene rasle. Bolje ikad nego nikad. Skorašnji pad dinara je takođe pomogao, jer sada NBS ima više prostora da bude restriktivna, a da to ne izazove preterano jačanje dinara. Može da bude restriktivna a da evro ostane na oko 80 dinara.

Ko nije pratio naše dugotrajno ubeđivanje da je monetarna politika sve vreme bila ekspanzivna a ne restriktivna kako su svi redom tvrdili, i da je to glavni razlog inflacije, stari postovi su ovde i ovde.

Birokratska mudrost

SIEPA, državna agencija za promociju izvoza, daje bespovratnu pomoć izvoznicima da je upotrebe za troškove marketinga:

Kako je navedeno u saopštenju, domaća izvozna preduzeća pokazala su veliko interesovanje za takvu vrstu pomoći, koja je usmerena isključivo na marketinške aktivnosti, koje većini srpskih firmama stoje na poslednjem mestu, posle troškova same proizvodnje i organizacije prodaje.

Te aktivnosti su od velikog značaja za sve kompanije jer bez dobrog marketinškog plana i pratećih aktivnosti nema ni zapaženog uspeha na stranim tržištima, navodi se u saopštenju SIEPA.

Boldovi su moji. Zaposleni u SIEPA ovim efektivno tvrde da su izvoznici izuzetno glupi: jer iako su te aktivnosti od velikog značaja za sve kompanije, one su kompanijama na poslednjem mestu. Neko bi pomislio da kad bi bile od velikog značaja bile bi na prvom mestu. Ali one su od velikog značaja, a privrednicima su na poslednjem mestu. Mora da privrednici i izvoznici kojima je to profesija, eto, nisu shvatili kako se to radi. Ali shvatili su službenici SIEPA i mašili se za budžetske pare da isprave ovu tržišnu grešku.

Dušan Silni i tri debela taksi vozača

Gradonačelnik Alimpić je izgleda retko neinteligentan čovek. Ko pametan bi zabranjivao taksi udruženjima da voze po nižim cenama dva meseca pred izbore? Taksisti neće da voze po novim, 15 procenata višim cenama a pretpostavljam da ni mušterije (glasači) neće biti previše zadovoljni. Ipak to ne sprečava Alimpića da kaže: Mi smo uređena pravna država i (taksisti) ne mogu dobiti manje cene. Nepovećavanje cena bi sigurno izvelo ruglu srpsku državnost od Nemanjića pa naovamo i to sada u sred novog kosovskog boja. Alimpić je odlučio da se nepreduzimljivost i nepatriotizam taksista neće tolerisati, te će inspekcija kažnjavati sve taksi vozače koji odbiju da povećaju cene.

Postavlja se logično pitanje za koga radi ovaj čovek? Za građane Beograda očigledno ne radi. Ne radi ni za većinu (13) taksi udruženja, jer ih sprečava da voze po starim cenama. Da sam maliciozan rekao bih da mu je neko iz Beogradskog taksija, Aurore ili Maksi taksija, platio da progura novi cenovnik, pošto su ova tri taksi udruženja najavila poskupljenje. Ali nisam maliciozan. Verovatno je u pitanju neznanje. Možda Dušan Silni stvarno misli da njegova mora da bude poslednja, što doduše nije olakšavajuća okolnost. Demokratska stranka bi morala da spreči nerazumnog Alimpića u sprovođenju ove katastrofalne odluke ili da preuzme odgovornost za ovu glupost na izborima.

Više puta smo pisali o taksi službi u Beogradu i uglavnom morali da objašnjavamo da je povećanje cena taksi prevoza sasvim u redu i da će tržište najbolje odrediti cene. Nisam očekivao da ćemo morati da branimo i niže cene. Ali eto, u zemlji u kojoj je zabranjen izvoz žita je zaista sve moguće. Arogancija kadrova DS mi predstavlja sve veći problem.

Libertarijanizam u klozetu

Brilijantno. Na Floridi su zakonodavci možda vredniji od svojih kolega iz drugih krajeva. Neki od njih su predložili zakon da svi restorani moraju da imaju dovoljno toalet papira. Novinari smatraju da je problem definisati šta je tačno dovoljno toalet papira. Možda zakon i ne bi trebalo da se bavi tim detaljima, najbolje je formirati Agenciju za toalet papir koja bi uradila stručnu projekciju potreba u zavisnosti od lokacije, vrste hrane, i veličine klijenata koji posećuju određene restorane. Sjajni Daniel Mitchell sa Cato instituta je pozitivno ocenio vest jer misli da je krajnje vreme da političaru počnu da se bave temama u kojima imaju nesumnjivog iskustva.

Meni se sa druge strane čini da se prerano srlja sa donošenjem propisa. Mislim da je veliki propust što nisu konsultovani ekolozi. Ipak, veća potrošnja papira znači manje mahagonija u Amazoniji. Možda bi zakon istovremeno morao da reguliše i odmereno korišćenje papira koga će biti u izobilju. Libertarijansko rešenje je prodavati toalet papir u WC. Cena bi mogla da se formira na tržištu u zavisnosti od ponude i tražnje. Ili po principu veća nužda veća cena, a kome se ne sviđa ima česmu. Na taj način bi se obezbedila dovoljna ponuda a pri tom se papir ne bi razbacivao. I Hayek bi bio ponosan.

Šta nam kaže berza?

Iako već odavno stagniraju ili idu nadole, indeksi su počeli ozbiljno da padaju tek od dana kad je pala vlada. Ne zbog vlade, nego zato što je postalo jasno da dolaze novi izbori. U nekoliko dana od objaviljvanja pada vlade do sada, indeksi su pali za oko 20%.

Na žalost, ja bih to protumačio kao prvu najavu da se na ovim izborima ništa dobro neće desiti. Ljudi sa berze kažu da se radi o povlačenju malih investitora. To znači da ulagači na berzi u proseku veruju da će pobediti antievropska opcija. To je prvi znak da će tako stvarno i biti. Ima još vremena, biće istraživanja javnog mnjenja, kladionica i drugih projekcija, ali mi znamo da su berze obično jako dobre u predviđanju događaja.

Da li sada treba kupovati? Ne znam, ali ako je tačna teorija da je ovaj pad odraz loših izbornih predviđanja, onda berza neće brzo nazad, tako da ima vremena za razmišljanje. Berza se neće vraćati nazad sve dok se ne oporave izborna predviđanja, a to se uopšte ne mora desiti.

Adam Smith bi bio ponosan

Kuća u kojoj je proveo poslednje godine će biti prodata na aukciji. Stvarno bi bilo ironično da je neko sruši i napravi tržni centar.

Kosovo i EU

Bilo je i ranije ovde postova na temu budućnosti Srbije i da li treba da se "odreknemo Kosova i odemo u EU" ili da "se odreknemo EU i odbranimo Kosovo". Nažalost, čini mi se da je ova dilema u suštini lažna. Bilo bi dobro da je to dilema, ali nije. Radi se o tome da niti možemo da odbranimo Kosovo odricanjem od EU integracija, niti možemo da uđemo u EU "samo" odricanjem od Kosova.

Ovo za gubitak Kosova je, valjda, svima jasno. Šta god da uradimo, ili ne uradimo, Kosovo je izgubljeno, pitanje je samo koliko ćemo da se inatimo oko toga. Ne kažem da je inaćenje potpuno iracionalna opcija, mogla bi i da se racionalizuje - recimo, time pokazujemo da, ako neko razmišlja o Sandžaku, Vojvodini, ili Preševskoj dolini, treba dobro da razmisli. Takođe, možda se neko nada da će inaćenjem uspeti da "izvuče" podelu, ne znam. Meni se, međutim, čini da inaćenje u našem slučaju nije racionalna strategija nego da se koristi isključivo za unutarpolitičke svrhe i to je, naravno, loše.

Međutim, bitniji mi je drugi deo priče, da, čak i ako sutra priznamo nezavisnost Kosova i pojurimo svom snagom ka EU, ja sam veoma skeptičan prema tome da će nas EU tek tako primiti. Problem je u tome što je jednoglasnost i dalje uslov za donošenje nekih bitnih odluka u EU (pre svega vezanih za oporezivanje, bezbednosnu i spoljnu politiku), a Velika Britanija i neke druge zemlje neće nikada dozvoliti da se pravila promene i da se, kod tih stvari, odluke donose preglasavanjem. I to je veliki problem za Srbiju, jer nas vide kao nekoga ko pravi probleme i ko bi, možda, bio trojanski konj Rusije u EU. To znači da evropske zemlje treba da budu potpuno sigurne da je srpski narod dovoljno normalan da na vlast nikada ne dovede nekoga ko neće biti lojalan Evropskoj uniji, već nekom drugom. Biće teško u to ih ubediti u doglednoj budućnosti.

Jedna mogućnost je da budemo EU članica "drugog reda", odnosno da se nama (i možda još nekome) uskrati pravo veta. To ne zvuči baš lepo kada se ovako napiše, ali nama u suštini nije previše bitno, pošto mi i onako nemamo neke geostrateške interese, niti bismo (nažalost) vodili poresku politiku koja veoma odstupa od EU standarda.

Poenta je u tome što mi se čini da DS, G17 i LDP previše insistiraju na EU i da tako rizikuju da, za koju godinu, kada se ispostavi da ulazak u EU nije tako jednostavna stvar, ponovo razočaraju svoje birače. Mislim da bi za sve, a posebno za nas, njihove birače, bilo dobro da malo diversifikuju svoje ciljeve. Ovako sva jaja drže u jednoj korpi, čija je drška po malo klimava.

Umesto insistiranja na političkim vezama sa EU, moglo bi da se insistira na ekonomskim. Ako je SAA problem (što sa naše, što sa njihove strane), hajde onda da potpišemo sporazum o slobodnoj trgovini, bez političkih odredbi. Hajde da ispunimo sve uslove i potpišemo neophodne sporazume kojima bi se garantovao slobodan protok ljudi i kapitala. Ako će biti teško odvesti Srbiju u Evropu, hajde onda da dovedemo Evropu u Srbiju. Uostalom, poenta valjda i jeste u tome.

Zločin i kazna

Komentator fg odlično primećuje da je bolje da poreska inspekcija kažnjava lokale novčanom kaznom, nego zatvaranjem na određeno vreme:
"Mera koja im je izrečena kao sankcija za prekršaj sastoji se uglavnom u zatvaranju lokala na pet dana i novčane kazne. Novčana kazna mi je sasvim jasna ali ono što mi je neshvatljivo jeste to zatvaranje lokala. Čemu to?"

Novčana kazna je uvek najefikasnija jer jedina ne stvara ono što se zove deadweight loss ili "čist gubitak" (taj prevod mi je bolji od "trošak mrtvog tereta", ima li neko drugu ideju?). Kad je kazna novčana, to je samo preraspodela, od vlasnika prodavnice koji je prekršio zakon, prema budžetu. Kad je kazna zatvaranje, onda je to opet preraspodela, ali uz dodatni gubitak. Vlasnik je kažnjen jer ne može da radi, ali budžet ništa ne dobija. Kolika treba da bude novčana kazna može se raspravljati, ali uvek je bolje povećati kaznu nego zatvarati lokal. Ne za vlasnika -- njemu možete povećati novčanu kaznu toliko da bude ekvivalentna gubitku zatvaranja, nego gubitak za budžet i za kupce koji u toj radnji obično kupuju. Čist gubitak.

Važnije, to je generalni princip. Novčana nadoknada je kod bilo kakvih prekršaja najefikasnija vrsta kazne. U idealnom libertarijanskom pravnom sistemu, zatvori bi bili smanjemi na minimum jer bi sve kazne bile novčane. Javni tužilac ne bi postojao, jer bi svi prekršaji bili privatni. Jedino sam oštećeni može da pokrene postupak, a on ne bi tražio zatvaranje okrivljenog jer od toga nema ništa, nego novčanu nadoknadu. Paradoks u postojećem sistemu je što kad vas neko opljačka ili prebije, onda sud za koji opet vi plaćate, šalje počinioca u zatvor koji vi porezima finansirate. Efikasnije rešenje je da se samo razreže suma koju počinilac mora da vam isplati. Velika suma, ekvivalentna tim godinama koje bi proveo u zatvoru. Pa neka se snalazi. Oštećeni je nadoknađen, a čistog gubitka nema jer nema gubljenja vremena u zatvoru (slično ovom zatvaranju prodavnice na pet ili petnaest dana).

Ovaj sistem nigde ne postoji u celini (postojao je nekoliko vekova na Islandu i dobro funkcionisao), ali je dobar kao model. Uvek treba težiti ka manje kazni zatvaranja, što ljudi što prodavnica, a više novčanih poravnanja. Poenta je da je to efikasnije za sve. U ekonomiji ima besplatnih ručkova.

Šta će ekonomisti doktorat iz fizike?

Potreban mu je, ako želi da komentariše stari rad Paula Krugmana o tome kako bi se odvijala trgovina između udaljenih sunčevih sistema.

Ako vas zanima ekonomija naučne fantastike, pogledajte ovde. Jedan od najbitnijih nalaza do sada je da je putovanje kroz vreme nemoguće:

"Da je putovanje kroz vreme moguće, kamatna stopa bi uvek bila nula, zbog mogućnosti arbitraže. Pozitivne kamatne stope su dokaz da je putovanje kroz vreme, za razliku od putovanja kroz svemir, čista fantazija." Citat je Marca R. Reinganuma, iz rada "Is Time Travel Impossible? A Financial Proof", objavljenog u Journal of Portfolio Management 13(1):10-12, Fall 1986.

Kosovo nema cenu

Kretanje BELEX15 indeksa od 1.1.2007. do danas.

Pare na sunce!

Nisam baš detaljno pratio šta se dešava u Zakavkazju, ali, otprilike, Rusija je ukinula sankcije prema Abhaziji, što Gruzija smatra "ekonomskom aneksijom" Abhazije.

Međutim, umesto da organizuju mitinge "Abhazija je srce Gruzije", pale ruske zastave i ambasadu, Gruzijci imaju drugu taktiku - tražiće od Rusa da im isplate 20 milijardi dolara kao kompenzaciju.

Moj gebelsovski momenat

Svi imamo po neku rečenicu na koju reagujemo kao Gebels na reč "kultura" - mašanjem za pištolj. Moj najnoviji gebelsovski momenat je bio jutros, na godišnjicu ubistva Zorana Đinđića. Poludim kad čujem 20 puta u toku pola sata preporuku da "treba slediti viziju Zorana Đinđića".

Dok je za života bio jednoglasno osuđivan ne samo od strane političkih protivnika i medijske logistike "krugova" koji su ga na kraju i ubili, već i današnjih obožavalaca, i sledbenika njegove "vizije", koji su ga u međuvremenu kanonizovali kao sveca, sada je postao "intelektualna luča". To je nuekusno, bar da su malo smanjili taj raspon reakcija. Bilo bi dovoljno da danas kažu da nije bio kriminalac, i da su ga lažno optuživali za veze s mafijom da bi ga kompromitovali politički. Ne mora baš da bude Majka Tereza i Ronald Regan istovremeno . Ali, kod nas uvek mora da bude neka krajnost.

Druga stvar zbog koje mi je muka od idolatrije Zorana Đinđića jeste što je čovek posthumno unapređen ne samo u moralnog sveca, već i u velikog reformatora, što prosto nikad nije bio. Đinđić je bio jedan majstor PR, pametan, sofistikovan i senzibilan manipulator, koji je na vreme shvatio da svoj PR ne može graditi na "doslednosti" i "poštenju" kao Koštunica (a bilo mu je verovatno i ispod časti da uopšte pokušava sa takvom samopropagandom). Umesto toga on je gajio imidž čoveka koji je u dubljem smislu pošten jer saopštava neprijatne vesti, govori istinu nepoželjnu istinu narodu, i herojski predvodi zemlju u jednom pravcu za koji nema većinu, očekujući od istorije da ga potvrdi. To je najčešći refren oficijelne Đinđićeve kanonizacije danas.

Žalim slučaj, Đinđić nije bio veliki reformator. Naprotiv. Bio je čovek koji je filozofiju pragmatizma mislio da sprovede u potpunosti i do kraja u svim sferama. Ako postoji problem, dajte mi rešenje. On nikada nije shvatio način na koji funkcionišu tržišna privreda i moderno društvo. Nije veliko preterivanje reći da je on verovao da su Marjanović i Simpo Tomić loše menadžerisali srpsku privredu a da će Boža Đelić i Vlahović to da rade bolje. Stalno je ponavljao svoja čuvena poređenja između privrede i košarkaškog ili fudbalskog tima, videći sebe u ulozi trenera srpske ekonomije i srpskog društva. Verovao je u "demokratsko planiranje", a ne u slobodu pojedinca. Nikad nije shvatio ideju spontanog poretka niti je verovao mnogo u tržište, uprkos tome što je često pričao o tržištu, u sklopu svoje PR strategije čoveka koji saopštava nepopularne stvari. Sećam se da je tražio od MMF-a da da srpskoj Vladi kredite za javne radove, i bio uvređen kad mu ovi to nisu dali. Kao što je Kejnz bio istinski frapiran kako Hajek može da veruje da bi porast moći u rukama engleske vlade bio loš, kad smo mi za razliku od Rusa civilizovan narod i ne bismo je zloupotrebljavali, tako je i Đinđić bio iskreno uvređen kako oni ne shvataju da bi on bolje upotrebio te pare od Mirka Marjanovića koji je bio lopov. Šta tek reći za čovek akoji je po rečima bivšeg ambasadora u Vašingtou protića uopšte nije mnogo voleo ni razumeo Amerikance i Ameriku, jer ga je nervirao taj njihov dosadni, neefikasni sistem gde se ne zna ko je gazda i ko odlučuje! To svakako ne može da misli jedan liberal, makar kako da široko shvatimo taj izraz. Neki ljudi s kojima sam razgovarao, a koji su ga dobro znali, kažu mi da on zapravo ništa iz ekonomije nije čitao ni znao, osim onih knjiga tipa "kako sam zaradio prvi milion", i "kako postati uspešan u biznisu". Tako, da kad pričamo o uredbi o naftnom monopolu, ili prodaji tržišta stranim kompanijama, ili održavanju enormne državne potrošnje, ili nekontrolisanom povećavanju plata u javnom sektoru (a ne njihovom zamrzavanju kao u stvarno reformističkoj Irskoj) ili čak članstvu DS u Socijalističkoj intenracionali, tu nije reč o slučajnim već o doktrinarno uslovljenim stvarima. On je zaista bio levičar, a nekoliko dobrih stvari, poput Zakona o radu su bili pre izuzetak nego pravilo.

Tajna toga što je Đinđić danas izrastao u figuru velikog reformatora je u tome što je ubijen, i u tome što je konkurencija očajna, što su svi drugi još mnogo gori. Ja sam to isto tvrdio još 2001 godine.

To uopšte ne znači da je on bio najgori premijer u tom trenutku. Naprotiv, za jednog levičara i nije bio tako loš - loše je to što alternativa njemu nije bila bolja. Ja bih danas voleo da za protivnika mi liberali imamo nekog kao Đinđić. Problem je što mi nemamo ni saveznika, a nekmoli protivnika kao što je on. To pokazuje na kakvom dnu je Srbija.

Što se tiče njegovog ubistva, jasno je ko je to učinio, i ljudi su osuđeni za to. Jasno je da i oni koji su naručili ili odobrili to ubistvo to nisu učinili da bi uklonili "reofrmatora", i nejgovu "viziju", već da bi uklonili opasnog makijavelistu koji ih je sprečavao da dođu na vlast ili im je ugoržavao kriminalne pozicije. Škakljiva stvar ovde je to da li bi grupa ma kako moćnih dilera droge usudila da ubije premijera bez nečije jasne političke podške. ja sam ubeđen da ne bi. Na osnovu zapisnika iz same Vojske danas znamo da je Koštuničin privatni general Aca Tomić održao nekoliko sastanaka sa Legijom neposredno pred pobunu i za vreme pobune Crvenih beretki u novembru 2001 i da je dao garanciju da se Vojska neće mešati. Koštunica ih je javno podržao što smo svi videli analogijom sa lekarskim mantilima, a presretnuti razgovori između dva člana te bande za vreme popune, u kome jedan kaže "samo Koštunica ovo može da zaustavi", jasno pokazuju da su oni njega doživljavali kao svoj politički štit. Nekoliko nedelja pred ubistvo Zorana Đinđića, najbliži saradnici Vojislava Koštunice, Aca Tomić (to je onaj "Dragi Aca" iz Koštuničinog ljubavnog pisma) i Rade Bulatović (sadašnji šef BIA-e) sretali su se sa Legijom i Šiptarom, i zbog toga su bili uhapšeni u akciji "Sablja". Da podsetim, Aca Tomić je bio OPTUŽEN za učešće u zaveri, ali je po dolasku Koštunice na vlast, optužnica protiv njega bez obrazloženja povučena od strane tužioca Jovana Prijića, po svoj prilici kao deo političkog dogovora sa vlastima da on ostane na tom mestu i dalje. Mene zanima o čemu su pričali Aca Tomić i Rade Bulatović s Legijom i Dućom dve nedelje ili koliko pre Đinđićevog ubistva? Jedina logična pretpostavka koju ja mogu da izvučem iz te činjenice jeste da su, kao i u novembru 2001, davali u ime Koštunice neku vrstu garancija da Vojska neće intervenisati. Koštuničin predlog za koncentracionu Vladu koji je dao pola sata pošto je Đinđić ubijen pokazuje da je on imao spreman plan. I mislim da je i za njega, i za ubice uvođenje vanrednog stanja predstavljalo veliko i neprijatno iznenađenje. Ja verujem da je ta politička i vojna podrška predstavljala i jedini razlog zašto su se banditi uopšte i ususdili da ubiju premijera. Osećali su se zaštićenima i mislili su da imaju dovoljne garancije od Koštuničinih ljudi. Istraga za vreme Sablje je jasno išla ka Koštunici. Po svedočenju Bebe Popovića koje niko, pa ni Živković, nije demantovao, sa istragom se stalo zbog pritiska iz EU, koji su se plašili da bi povezivanje Koštunice sa ubistvom oslabilo demokratiju u Srbiji. To su naši evropski prijatelji. Dakle, ja ne kažem da pouzdano znam da je Koštunica naručilac ili pomagač, samo kažem da mi se ne dopada to što se sa policijskom istragom koja je vodila u njegovom smeru stalo na politički pritisak iz sveta. I voleo bih da čujem od Jovana Prijića na osnovu kojih činjenica je Aca Tomić bio najpre optužen za zaveru, kao i na osnovu čega je kasnije oslobođen?

Dakle, po meni je priča o "viziji Zorana Đinđića" i neukusno idolatrisanje istog s jedne strane izraz delimičnog nerazumevanja stvari, a sa druge strane, jeftin, politički korektan i bezopasan način da se naknadno opere savest zbo stava koji se o njemu imao 2001 i 2002, i da se izbegne nezgodno i skupo postavljanje pitanja o političkoj pozadini njegovog ubistva danas.

Palma

Zašto je Palma važan? Zato što im je oduzeo monopol na patriotizam. Neka mi neko samo kaže da nisam patriota, kaže Palma. I isto to treba da kažemo svi.

Ove izbore proevropske stranke mogu da dobiju samo ako pokušaju da redefinišu patriotizam. Treba da prestanu da se izvinjavaju za svoj zdrav razum i da kažu da njima patriotizam znači pre svega da ljudi u Srbiji žive bolje. Baš kao Palma. Da je nacionalni interes Srbije, nema sumnje, da bude bogata, uspešna i integrisana u svet. A onda da krenu po Koštunici kako zbog Kosova hoće da žrtvuje nacionalni interes.

Zašto bi dozvolili Koštunici i Tomi Nikoliću da određuju ko je patriota a ko nije? Tim pre što njihova politika formalnog očuvanja teritorije Kosova unutar Srbije uopšte nije ni patriotizam ni nacionalizam, nego običan srednjovekovni atavizam. Shvatanje da je teritorija sama po sebi nekakva vrednost je atavističko, jer nekad davno je zemljište bilo ključno za opstanak ljudi pa taj instinkt još uvek nekako preživljava u našim glavama. Ali danas državna teritorija po sebi ništa ne vredi, a još manje vredi fiktivno posedovanje neke teritorije po nekoj rezoluciji UN. Računaju se samo ljudi. Ako ste nacionalista računaju se samo Srbi, ali opet, kakve veze teritorija ima s tim?

Koštunica i Toma Nikolić su pojam patriotizma kidnapovali i treba im ga oduzeti. Mogu oni slobodno da se zalažu i za kopnenu okupaciju Kosova ako hoće, ali ne treba ih pustiti da neosnovano tvrde da se baš to zove patriotizam. G17, LDP i ostali treba da otvoreno prisvoje patriotske predizborne parole, da govore u terminima "nacionalnog interesa", da u TV debatama napadno nazivaju sebe "patriotskom opcijom". Ne samo da imaju pravo na to, nego su bliže istini od Radikala i DSS-a. To ne bi bila demagogija, nego potpuno iskreno i ispravno shvatanje patriotizma i nacionalnog interesa. Palma je otškrinuo vrata, ali sada ostali treba da slede.

Karma

Jedna od američkih političkih zvezda, njujorški guverner Eliot Spitzer, izgleda završava političku karijeru. Spitzer je priznao da je imao seksualne odnose sa prostitukom i sada su mu izgleda opcije da podnese ostavku ili da bude smenjen. Šteta, jer kao jedan od mlađih i poznatijih guvernera Spitzer bi za par godina imao dobre šanse na predsedničkim izborima. Uvek mi je smetala ta vrsta morala u američkoj politici ali u ovom slučaju mislim da je čovek zasluženo u škripcu. Dok je radio kao njujorški tužilac Eliot Spitzer je bio poznat i kao borac protiv organizovane prostitucije. Mora da je u pitanju karma, jer da je radio na legalizaciji prostitucije verovatno mu ne bi sada ovoliko zamerali.

Smanjenje javne potrošnje?

B92 prenosi izjavu Mirka Cvetkovića, ministra finansija, da će, ukoliko u Srbiju ne stigne 3 milijarde evra stranih investicija do kraja godine, javna potrošnja morati da se smanji za 15%.

Potpuna besmislica. Prvo, on to nije ni rekao, rekao je (ja lično gledao Poligraf) da će potrošnja morati da se smanji za 15%, a ne javna potrošnja. Drugo, čak ni to nije tačno. Kako nije tačno? Pa lepo, pored direktnih investicija, postoje i drugi načini da se finansira platni deficit. Jedan način je zaduživanje u inostranstvu (bilo državno, bilo privatno). Drugi način je trošenje deviznih rezervi.

Naravno, idealno bi bilo da bude stranih investicija, ali čak i ako ih ne bude, ima i drugih opcija. Sve te opcije su lošije, ali ih nažalost ima. Nismo mi te sreće da država smanji javnu potrošnju za 15%.

Oj Srbijo među svinjama

Nije to što mislite): Ovo je, naprotiv, nešto pohvalno, čime želim da naglasim svoje divljenje istorijskom kontinuitetu srpske tradicije, i da je branim od njenih neprijatelja.

Dakle, reč je o jednoj pesmi Vladike Petra Petrovića Njegoša, pod naslovom Orao i Svinja. Dajem je u celini:

ORAO I SVINJA

Jednom svinja iz puna korita
pred vratima imucnoga doma,
ka umije, po svinjski lokaše.
Oraj gordo na krutoj litici
velicava krila odmaraše
i oštraše smrtonosne kandže
bacajuci plamene poglede
na sve strane u proljetnje jutro,
k pobjedi se novoj gotoveci.
Nego svinja, kako se naloka,
poizdiže turin obrljani
i ugleda na liticu orla.
Groknu krupno, pa govori orlu:
"Šta tu cuciš na goloj litici,
nesretnice i gladni ajduce,
izgnanice pod opštim prokletstvom?
Što je tvoja žalosna sudbina?
Prazna slava i grabež krvavi,
pa i s krvlju rucak bez vecere.
Pomiri se i predaj ljudima,
vidi ka se živi obilato:
meni na dan tri korita daju,
sve punije jedno od drugoga;
pa cio dan u glib do ušiju,
prevracam se, na svijet uživam;
ni što mislim, ni glavu razbijam,
no iza sna na puno korito."
Oraj tresnu, pa prikupi krila,
s prezrenijem odgovara svinji:
"Mož se hvalit ka pošteno živiš
pred svinjama, ali ne pred nama,
jerbo naše pleme ponosito
takvoga se gnušava života.
Nego ti se cuditi i nije:
svinjski misliš, a svinjski govoriš
To ti sada daju i goste te,
al' ne zato rašta ti pomišljaš,
no dok malo nakupiš slanine,
pa ce odmah maljugom po ciku.
To pogadaš, mi smo grabitelji,
pod vselenskim živimo procesom
opasnosti i krvoprolica;
to su naše igre i pirovi.
No likovi naši ponositi
jesu simbol zemnog velicanstva,
na krunama carskijem blistaju;
jošt se krune dice i ponose
što su lika našega dostojne."
To izrece, pa hitro poleti,
ka krilata iz luka strijela,
u svojemu nad oblakom carstvu.
Osta svinja u gadnom brlogu
cekajuci u celo sjekiru.

Petar Petrovic Njegoš

Razjašnjenje: grb Kneževine Srbije pod Obrenovićima sredinom XIX veka imao je dve svinjske glave, dok je crnogorski, a šta bi drugo, ima' orlove, mrčo. Logično - Srbi poturice, trgovci, račundžije, sluge, nagodbenjaci i svakakav drugi ovozemaljski šljam, spreman da učini sve da mu bude puno korito, kao i svinje koje uzgajaju; Crnogorci ponosni orao koji kruži po planinama, nebeski narod koji jede korijenje i bije se toljagama, al vala ne ljubi lance. A ja bih to obrnuo ovako: Crna Gora u XIX veku - zemlja izolovanih primitivnih plemena bez mnogo dodira sa civilizacijom, Srbija, društvo nastajućih slobodnih farmera i individualizma, seljačka i trgovačka zemlja koja polako napreduje i približava se zapadnom svetu (nesrećni vladika ne razume da je čak i njegov idol Crni Đorđe bio neviđeni svinjar, trgovac i austrijski ratni veteran, plaćenik koji se za račun jedne strane sile borio protiv druge, kao i većina naših Otaca utemeljivača iz Orašca. I da je pozvao Božu Grujovića i Dositeja Obradovića da mu osmisle zapadni svinajrski politički sistem i ustanove, a nije bio zadovoljan ajdučko-uskočkom orlovskom "slobodom" neometanih "krvavih pirova"). Svinja - simbol srpskog napretka u XIX veku i njenih trgovačkih i civilizacijskih veza sa Zapadom. Orao - simbol primitivizma Crne Gore u XIX veku.

Kao ponosni obrenovićevski reakcionar i austrofil koji uvažava i određene karađorđevićevske doprinose, mogu samo da poželim pokojnom vladiki da se vrati svom korijenju i toljagama, i eterskim visinama svoje ajdučko-uskočke "slobode", a njegovim današnjim terazijskim sledbenicima ovde da se presele u Republiku Srpsku, posebno u Srpska Sela Oko Sarajeva, jer oni sad tamo nose Vladikinu "duhovnu" (čitaj rasnu) luču, (pošto su potomci nesrećnog vladike u međuvremenu postali još veći svinjari i nagodbenjaci od nas obrenovićevaca iz Srbije). A nas nek ostave u našem "svinjarskom brlogu" Novog Svetskog Poretka.

Nek si mi večna, Srbijo među svinjama. Give Pigs a Chance!

Update: Da otklonim eventualni utisak da nešto imam protiv Crne Gore i Crnogoraca, želim da naglasim da današnju Crnu Goru smatram mnogo zdravijim društvom od Srbije, njihove političare rmnogo racionalnijim, pa i sklonijim pro-tržišnom načinu razmišljanja od srpskih, i da sam bio veliki pobornik nezavisnosti Crne Gore, kojoj sam se vrlo radovao. Ovde je moj tekst iz 2006, pre referenduma, pod naslovom Zašto CrnaGora treba da bude nezavisna. Crnogorci kao pametni i vispreni ljudi su izvukli pouke iz istorije dok smo mi u Srbiji doživeli dekadenciju i vratili se na hajdučko-uskočku vizuru sveta Vladike Rada koju su Crnogorci sami u međuvremenu napustili.

NGO Papa

Pre više od 1500 godina Vatikan je sastavio listu sedam smrtnih grehova koja je je bila neka vrsta moralnog orijentira za sve vernike. Ta lista uglavnom sažima osnove hrišćanske moralnosti: ne ubij, ne kradi, ne budi gord, ne vrši preljubu i takve staromodne, dosadne stvari.

Ali, više nije tako. Katolička crkva je izgleda zaključila da mora krenuti ukorak s vremenom, i da se sa tom starinskom moralnom gnjavažom ne može daleko stići u očuvanju ili vraćanju moći nad ljudskim dušama u XXI veku, pa je rešila da se posle 1500 godina "modernizuje". Danas je Vatikan izdao listu novih "smrtnih grehova", i oni na potpuno komičan način odslikavaju praznoverice, neznanje i ideološku mržnju marksističkih i ekoloških fanatika današnjice: jedan od novih, pomodnih "smtrnih grehova" je preterano bogaćenje i "izazivanje siromaštva u svetu". Ovo kao da je smislio moveon.org ili Noam Čomski a ne institucija koja traje 2 milenijuma. To više nije starinsko "srebroljublje" koje je štetno jer predstavlja prekršaj protiv individualnog morala i lični moralni sunovrat vernika, već moderna, politički korektna litanija da se"bori protiv siromaštva u svetu" i "pokaže društvena odgovornost". Crkva ne osuđuje srozavanje ljudske duše u preteranom materijalizmu i pohlepi, obraćajući se pojedincu, već pruža nadri-teoriju ekonomskog rasta i raspodele, prepisanu od antiglobalističkih imbecila. Papa postaje politički sledbenik Naomi Klajn i Majkl Mura, a ne učitelj i apostol Hristovog moralnog creda.

Zatim, tu je genetsko modifikovanje, kao smrtni greh (vidimo da je i Žoze Bove izvršio određeni uticaj na novog pontifa), što je takođe vrlo humanistička doktrina, jer treba objasniti ovima u Africi i delovima Azije da je bolje da umru od gladi jer superiorna genetski modifikovana soja i kukuruz nisu po "božjoj volji". Istraživanje matičnih ćelija kojima se menja njihova genetska struktura je novi "smtrni greh". Divno - sad objasnimo svim sadašnjim i budućim bolesnicima od raka, leukemije ili dijabetesa da istraživanja koja mogu doneti lek za te bolesti nisu po božjoj volji.

Mislili ste da je životna sredina zaboravljena. A ne, Vatikan je jedan od jačih centara kampanje protiv globalnog zagrevanja. "Zagađivanje životne sredine" je još jedan pomodarski "smrtni greh". Objašnjenje je da čovek ubrzano menja okolinu i kvari božje delo. Divno, u tom slučaju prokeltstvo čovečanstva je počelo sa izumom točka i vatre, te kultivacije useva. Da bismo udovoljili "moralnoj" ljudožderskoj viziji katoličke crkve u XXI veku trebalo bi da se vratimo iza mlađeg neolita kad je počinjen istočni greh protivu životne sredine.

Neobrazovanje, duhovna lenjost, odsustvo bilo kakvog rafinmana i stila, podleganje najprostačkijim i najgupljim klišeima sekularne radikalne levice, to je tužna slika "moderne", politički korektne, "zelene" katoličke crkve. Umesto svoje litanije kroz "svedočenje" božjeg prisustva kojim će ohrabirti pojedinca da otelovi neprolazne moralne naredbe stare dve hiljade godina, Crkva usvaja najidiotskije klišee i najizanđalije litanije levičarskog radikalizma: "bogati postaju sve bogatiji a siromašni sve siromašniji" i "životna sredina je sve ugroženija". Rimski papa govori o"lošim posledicama globalizacije" protiv kojih će on da se bori svojim novim "smrtnim grehovima", možete li to da zamislite? Nedostaje samo nešto o "socijalnoj odgovornosti" korporacija. Grešniče, uvedi samoupravljanje u firmu da te Sveti Petar ne prosledi u pakao ... Umesto crkve moralnog biča, imamo crkvu koja "podiže svest o izazovima i društvenim problemima". Umesto da se odupre pomodarstvu, i da od vernika traži da se pokore najstrožim moralnim tabuima nasleđenim kroz vekove ako žele da pripadaju Crkvi, crkva se pretvara u levičarski NGO koji povlađuje političkoj korektnosti i pokušava da povrati moć otvorenim politiziranjem i dodvoravanjem bezbožničkoj javnosti (prosto ne mogu da sačekam domaće ideološke antisrbe da krenu sa pohvalama na račun nove katoličke crkve koja prati trendove vremena, za razliku od mračne SPC koja podržava nacionalizam).

Najtužniji dokaz moralnog truljenja i korupcije zapadnog sveta nije ateizam, naprotiv - to je moralni sunovrat katoličke crkve.

Mi agnostici ali poštovaoci katolicizma, možemo samo da se okrenemo neprolaznim elementima te tradicije, Svetom Tomi Akvinskom, Viljemu Okamu, Duns Skotu, možemo i dalje čitati španske jezuite i dominikance XVI veka koji su prvi razvili proto-austrijsku teoriju cena i poslovnog ciklusa, možemo da volimo hiljade divnih ljudi-katolika bez kojih ovaj svet ne bi bio to što jeste. Meni ovaj NGO papa i horde njegovih levičarskih savetnika, lobista i spin doktora neće oduzeti pokojnog don Branka Zbutegu naprimer, oličenje onog što ja zamišljam kao božjeg čoveka, u najboljem i najčistijem smislu te reči.

E sad mi je jasno... Valjda...

Već se neko vreme čudim prateći američke izbore zašto novine naglašavaju koji demokratski kadidat je u kojoj državi "pobedio", budući da znam da je sistem glasanja uglavnom proporcionalni, a ne većinski. I mislio sam da ja nešto ne razumem, jer je to prosto nenormalno - ako se glasovi raspoređuju proporcionalno, mnogo bitnija informacija je ko je dobio koliko glasova, nego ko je gde "pobedio". Razlika između 49% i 51% je jednaka razlici između 70% i 72%.

Objašnjenje daje David Friedman, koji se našao u istom čudu kao i ja. Objašnjenje je da će ove izbore verovatno odlučiti takozvani superdelegati (predstavnici na konvenciji koji su tu "po funkciji", recimo demokratski kongresmeni, guverneri i slično), a oni će najverovatnije glasati onako kako je njihova država većinski odlučila. To znači da podatak o tome ko je u kojoj državi pobedio ipak može da bude bitan.

Nisam ubeđen, ali nisam čuo bolje objašnjenje.

A kad ukinu Rusi biće 33

Građani SAD, Finske i Danske mogu da idu u 130 zemalja bez vize. Za građane Afganistana samo 12 zemalja ih ne traži. Mi smo negde pri dnu, odnosno možemo da putujemo u 32 zemlje bez vize. Hrvatski državljani mogu u 84 a državljani BiH u 25. Podaci su preuzeti iz Henley visa restriction index.

Pala Vlada

I biće raspisani novi izbori. Nisam siguran koliko je to dobro za "evropsku perspektivu" Srbije. Čini mi se da bi proevropski blok imao više šansi da pobedi da je sada napravljena većina DSS-SRS, a da su izbori odloženi za sledeću godinu, ili tako nešto. Pretpostavljam da je to i Koštunica zaključio, pa je zato odabrao da na izbore ide odmah. Ako će već da pravi koaliciju sa Radikalima, onda barem da ima ceo mandat.

Ja sumnjam da DS-G17-LDP-manjine mogu da osvoje 126 mandata. Sada imaju 106, a izgleda da su Radikali od onda ojačali. Mislim da je šansa u tome da SPS ne pređe cenzus, a da SPO, ili tako neko, pređe. Onda je proevropska Vlada moguća. I naravno, da se nadamo da će G17 i LDP preći cenzus.

Ostaje i mogućnost "velike koalicije" DS-G17-LDP. Dobra stvar je što se onda ne bi međusobno napadali. Loša stvar je što su međusobno duboko sukobljeni. Čak postoje i međusobne tužbe, pa je pitanje da li bi birači LDP-a glasali za Dinkića ili Tadića i obrnuto. Da ne govorim o razlikama političke prirode. Možda bi realna opcija bila jedna koalicija DS-G17-Lajić, a druga koalicija LDP-Čanak-manjine. Tako se ne bi bacili proevropski glasovi. Treba naći i neku pomoć SPO-u, da i oni pređu cenzus. Možda Palma? Tu je i Maja Gojković sa Paroškim. A ne treba zaboraviti ni PUPS, makar da uzmu glasove Socijalistima.

Međutim, šta onda? Šta i ako DS-LDP-G17-SPO-Čanak-manjine naprave vladu? Šta i ako to bude samo DS-LDP-G17? Da li iko očekuje da ta vlada bude "dobra", ili ćemo samo biti srećni što na vlasti nije više Koštunica i što smo odložili dolazak Radikala na vlast? Da se razumemo, nije ni to malo, ali i nije nešto.

Vaclav Klaus u Njujorku

Češki predsednik Vaclav Klaus, našoj ekonomskoj pa i opštoj javnosti, poznat kao jedan od vodećih liberalnih reformatora prve polovine 1990-ih, između ostalog danas je jedan od vodećih skeptika u pogledu teorije o antropogenom globalnom zagrevanju među svetskim političarima.

Ovde je njegov govor sa međunarodne konferencije o klimatskim promenama koja je održana od 2-4 marta u Njujorku, i na kojoj je pored Klausa, govorilo na stotine naučnika - klimatologa, fizičara, meteorologa koji sumnjaju u tezu o antropogenoj klimatskoj katastrofi, ali i dosta ekonomista.

Od ekonomista ,osim samog Klausa, posebno bih izdvojio trojicu: Don Boudreaux, šef odseka za ekonomiju na univerzitetu George Mason, zatim Ross McKitrick sa univerziteta Guelph iz Kanade, koji je jedan od dva autora članaka koji su pokazali pogrešnost čuvenog Hockey Sticka, i David Henderson, statističar i bivši glavni ekonomista OECD, poznat po svojoj kritici emisionih scenarija IPCC.

Više o konferenciji, recimo ovde ili ovde.

Kosovski dug

Gligorov analizira raspravu o kosovskom dugu i ukazuje na dva pogrešna argumenta koja se koriste:

Ne treba da ga plaćamo jer ne ubiramo porez.
Dug je dug. Iz kojih će ga poreza ili drugih prihoda vraćati dužnik, nije od značaja za poverioca.

Ne plaćanjem duga bi bilo narušeno poverenje poverioca.
Najverovatnije bi bilo upravo obratno, jer bi ukupni dug bio manji.

Ko je priznao Kosovo

Evo sajta koji to prati. Za sada 27 zemalja, Tači je obećao 100, Vuk Jeremić 40-ak.

Jedna stvar o kojoj razmišljam -- protivnici nezavisnosti Kosova na intelektualnoj liniji NSPM-SANU-Francuska 7 su prinuđeni da prizivaju opskurne geopolitičke, istorijske ili barem interesne razloge da objasne zašto neke zemlje priznaju Kosovo. To možda pali kad su u pitanju Amerika ili Nemačka. Ali kako objašnjavaju recimo Kanadu, Dansku, Švedsku, Finsku ili Island? Jako je teško Švedskoj pripisati tradicionalno zločinačku spoljnu politiku ili Islandu skriveni interes na Balkanu, sve sa prodorom na istok kao kranjim ciljem. I da li ih kada Švedska prizna Kosovo to onda tera da još jednom razmisle? Ja mislim da bi Švedska trebalo svima da bude standard u međunarodnoj politici -- kad god oni zauzmu neki stav u svetskoj politici, svako, od Džordža Buša do Antonića i Vukadinovića bi trebalo da se zapita -- da nisu možda u pravu? Pošto je Švedska obično u pravu, da nije možda da ja grešim? To onda možemo zvati švedki standard.

Druga stvar, na ovom sajtu je i nacrt kosovskog ustava. Piše da je Kosovo država svih njegovih građana -- ne Albanaca i svih građana kao što je slučaj sa našim ustavom (Srba i svih građana). Piše da su službeni jezici albanski i srpski, a na nivoima opština još i bosanski, romski, turski. Kad je Srbija prošle godine donela ustav, a svrha ustava je bila zaštita Kosova, zar ne mislite da je neuključivanje albanskog kao drugog službenig jezika bio veliki propust -- sa bilo koje strane da gledate, proevropske ili kosovsko-patriotske.

Posle kažu da smo rusofobi

Vlada Srbije je ukinula vize za građane Rusije. Sjajna vest. Još bi me više obradovala vest da je Vlada Srbije odlučila da za ulazak u Srbiju više nikome nije potrebna viza. Kao i nesmetana trgovina (ukidanje carina) i slobodan protok ljudskog kapitala bi imao pozitivne efekte na ekonomski razvoj.

Sa druge strane zanima me šta radi naša diplomatija na ukidanju viza za građane Srbije. Na primer, za ulazak na Maleziju su neophodne unapred izdate vize samo građanima Izraela i Srbije. Ne znam koliko je odnos prema muslimanima za vreme ratova kriv za ovo. Građanin BiH, Ratko Mladić, bi vizu za Maleziju dobio na aerodromu. Za Hong Kong recimo građanima sa BiH i makedonskim pasošem ne treba viza dok nama treba. Mislim da ima dosta primera gde se Srbija svrstava u grupu sa bezbednosno problematičnim zemljama bliskog istoka i zemljama čiji je BDP otprilike četiri puta manji od našeg. Ne vidim zašto se naše diplomate ne bi potrudile i oko ukidanja viza za ove zemlje dok čekamo šengen. Pritom naša diplomatija nije za potcenjivanje, plaćamo 64 ambasade u svetu.

Berza i istorija

Pre rata u Iraku nafta je koštala $25, sada košta $100. Ali otkud znamo da je baš rat a ne neke druge stvari doprinele rastu cene nafte? Ne znamo, ali možemo sa velikom sigurnošću tvrditi na osnovu cena naftnih fjučersa pre rata -- a ovaj izvor kaže da su one za celu deceniju bile oko $25. To ne znači samo da se nije očekivao rast cene nafte, nego da se na tržištu nije očekivao ni rat.

Već smo dosta pisali o sposobosti kladionica i berzi da predvide buduća kretanja, ali gledanje u očekivanja tržišta je takođe i sjajan način za razumevanje istorije. Još uvek se nedovoljno koristi, ali jedan dobar primer je ova knjiga Nialla Fergusona. Znate kako smo u školama učili da je Prvi svetski rat nastao zbog interesa velikih sila za novom preraspodelom teritorija, kako se rat dugo zakuvavao i kako je Principov atentat bio samo neposredan povod, dok su politički i istorijski uzroci bili mnogo dublji. Drugim rečima, do opšteg rata je tih godina ionako moralo da dođe. (To nije naš specijalitet nego uobičajeno razumevanje Prvog svetskog rata u svetu.)

Niall Ferguson međutim gleda kretanje berzanskih indeksa iz 1914. i pre toga. Period pre Prvog svetskog rata je ustvari jedan od najmirnijih i najproduktivnijih u istoriji, doba slično današnjoj globalizaciji gde su međunarodna trgovina i strane investicije rasle kao nikad pre. Glavni berzanksi indeksi u Evropi nisu pokazivali nikakvu zabrinutost investitora, naprotiv, rasli su. Da su postojale političke napetosti, budite sigurni da bi berze prve reagovale -- kao što i Beogradska berza reaguje kad Toma Nikolić na dva dana postane predsednik skupštine. Ali niko u Evropi nije dezinvestirao do samog početka rata, pa i posle toga. Indeksi nisu pali ni posle sarajevskog atentata, krenuli su malo nadole tek pošto je Austrija napala Srbiju, a čak se i onda nisu strmoglavili nego padali postepeno sa ulaskom jedne po jedne države u rat. Istoričari su posle rata ispričali priču kako je sve to bilo očigledno, neminovno, kako su znali da se to mora dogoditi. Ali eto, podaci pokazuju da investitori nisu znali. A ako oni koji ulažu svoje pare nisu videli rizik, verovatno nije niko.

Na kraju ispada da je najbolje tumačenje početka Prvog svetskog rata koje ćete naći -- ovo.

Raj za whistleblowere

Posle nekoliko meseci kontraverze, pre par dana je sa radom počeo sajt Wikileaks.

Oni o sebi kažu:

Wikileaks is developing an uncensorable system for untraceable mass document leaking and public analysis. Our primary interests are in Asia, the former Soviet bloc, Latin America, Sub-Saharan Africa and the Middle East, but we expect to be of assistance to peoples of all countries who wish to reveal unethical behavior in their governments and corporations.

Koliko ja sve to kapiram, ideja je da se na jednom mestu šeruju tajni dokumenti čiji bi izvori bili u potpunosti zaštićeni. Na pamet mi dolazi misao bivšeg sudije američkog Vrhovnog suda Loiusa Brandeisa: Sunlight is the best disinfectant.

Svetski atlas slobode

Desetine, možda i stotine indeksa na jednom mestu: lične, političke i ekonomske slobode, korupcija, demokratija, sloboda štampe, pravni sistemi i još mnogo toga, ovde.

Kandidati i ekonomija

Hillary je sinoć dobila i Ohio i Texas primaries što je vraća u život, ali šanse su i dalje 70:30 za Obamu. Obama jeste imao napade populizma, ali po tome i dalje nije gori od Hillary, osim možda što se vesti i analitičari sada više koncentrišu na njega. Ja i dalje mislim da je on manje zlo, a i Jagdish Bhagwati, vodeći spoljnotrgovinski ekonomista, misli da bi Obama bio bolji za slobodnu trgovinu.

Sa druge strane McCain je i konačno osigurao republikansku nominaciju. Iako libertarijanci nisu oduševljeni (glasao protiv Bušovog smanjenja poreza, slaže se sa demokratama oko globalnog zagrevanja, hoće da u Iraku ostane "100 godina") nije ni bilo sjajnih kandidata. A jedna jako dobra vest je njegov ekonomski savetnik: McCain je skoro izjavio da se i ne razume mnogo u ekonomiju i da za te stvari treba pitati njegovog savetnika Phila Gramma. A Phil Gramm je bivši senator, ali i bivši profesor ekonomije na Texas A&M univerzitetu, prijatelj Stiva Pejovića i libertarijanac ili tačnije small-government konzervativac u Reganovoj tradiciji. Osim što ga savetuje, ako McCain pobedi Phil Gramm je viđen za sekretara finansija.

Sveti Đorđe i aždaja razuma

"Naravno da je važno sačuvati razum, pribranost i mir u teškim situacijama. Ali u svemu treba imati mere i ukusa."

kaže Đorđe Vukadinović. Stvarno mislim, ti fanatici razuma, mira i pribranosti, oni će nam doći glave...

Strategija razvoja turizma

Stvarno ima svakakvih ideja:

"kao još jednu ideju za promociju srpskog seoskog turizma u svetu Vukić je naveo boravak 2.000 stranih turista o trošku države Srbije u seoskim domaćinstvima."

A što da im uz to lepo ne damo i po 5.000 evra u kešu, čisto onako, da se ljudi baš lepo provedu?

Liberali katastrofičari vs negacionisti

Već smo mogli da vidimo da laureat Tržišnog rešenja Danica Popović misli da stvar nije tako loša kako izgleda, da katastrofičari preteruju sa pesimističkim prognozama u pogledu uticaja skorašnjeg političkog preokreta u Srbiji na ekonomska kretanja, i da uz neke ograde, Srbija nema mnogo razloga za brigu.

Međutim, druga dva značajna liberalna "analitičara" (ah, ta reč) iz najužeg izbora TR za nagradu 2007, Gligorov i Prokopijević, nisu baš takvi optimisti. Kosovska politika po njima košta ekonomski i to mnogo, a koliko će zaista koštati zavisi od toga koliko dugo i koliko uporno će se na njoj istrajavati.

Ja sam svakako bliži "katastrofičkoj" poziciji druge dvojice, i to iz jednostavnog razloga: promena politike koja se dešava u Srbiji, u liku prihvatanja ideje da je napuštanje i stopiranje EU integracija zbog Kosova legitimno i poželjno, izgleda mi kao trajna orijentacija, a ne kao neki taktički manevar čiji je cilj da se popravi sospstvena pozicija pre nastavka procesa pridruživanja. Štaviše, čini mi se da je konsenzus oko te politike vrlo širok, širi nego što to najčešće mislimo, i da u ovom trenutku, barem po delima, on obuhvata i DS. Drugim rečima, bojim se da politika samoizolacije od Zapada i EU u ovom trenutku u Srbiji ima političku većinu.U jednom skorašnjem istraživanju javnog mnenja agencije NSPM "Politikum" pitali su građane da li bi podržali ulazak Srbije u EU ako bi uslov za to bilo priznavanje nezavisnosti Kosova, i oko 74% je odgovorilo "ne". Iako je pitanje bilo lukavo postavljeno, tako da bi se njime izbegla stvarna dilema i nametnulo izjašnjavanje o jednoj fiktivnoj i vrlo udaljenoj alternativi, a očekivani odgovor onda koristio kao potvrda izolacionističkog stava u sadašnjem trenutku (naime logično i realno pitanje bi bilo "da li ste za neodložni nastavak pridruživanja Srbije EU uprkos tome što su mnoge evropske zemlje priznale nezavisnost Kosova?" a ne da li bi trebalo "priznati" Kosovo, pošto to u ovom trenutku niko i ne traži. Barem neki od onih koji ne smatraju da formalno treba priznati Kosovo ipak veruju da treba nastaviti priključenje EU), ipak se čini da većina ljudi u Srbiji ne podržava priključenje EU pod postojećim uslovima, i da u tom smislu podržava Koštuničin a ne Dinkićev i Jovanovićev stav. Ako bi se sad održali izbori i tema Kosovo ili EU bila glavni kriterijum odlučivanja (što je vrlo verovatno) čini se da bi snage koje su protiv nastavka EU pridruženja sigurno pobedile. A posledice te činjenice tačno znamo i one će biti iste vrste, samo možda manje magnitude, nego 1990-ih.

Finansijska tržišta u Srbiji

Nova studija Centra za slobodno tržište. Za sada dostupna na sajtu, čeka se štampano izdanje. Iz zaključka:

Prvi i pojedinačno najveći problem je težnja države i njene birokratije da direktno utiče na pojedine segmente finansijskih tržišta. Snažan uticaj države se vidi kod penzionih fondova, monetarne politike, osiguranja i bankarstva. Recept za smanjenje uloge države su privatizacija, deregulacija i liberalizacija. Država bi trebalo da ukine porez na kapitalnu dobit od štednje i trgovine HoV. Time će se podstaći štednja i ulaganja, a Srbija će biti kompatibilna sa okolnim zemljama.
Drugi veliki problem je zaštita pojedinih interesnih grupa. Ona se vidi kod monopolizacije državne berze i centralnog registra, obaveze trgovanja preko brokera, stvaranja visokih deviznih rezervi. Takođe su moguća uvozna ograničenja u slučaju da uvoz ugrožava neke domaće sektore. Nepotrebna je monopolska zaštita dinara. Jedini način da dinar postane dobra valuta je da se izloži konkurenciji evra i drugih valuta. Naravno, time će se ograničiti diskreciona moć države u monetarnoj politici.
Treći veliki problem je obimna i nepotrebna regulacija. Ona je najčešće u službi kontrole i usmeravanja tokova na finansijskim tržištima od strane države. Putem ove kontrole se određuju dobitnici i gubitnici, umesto da to radi tržište, kao što se omogućava ili onemogućava ulaz u pojedine delatnosti.

Viva Obama!

Pogledajte spot koji treba da teksaške Meksikance ubedi da danas glasaju za Obamu. Nažalost, ne znam španski, ali vidim da se pominje da "ima viziju".

Tajkuni nisu bitni

Kaže Dana Popović, pročitajte ceo intervju. Moj omiljeni detalj:

Srbija nema resurse, i to je jedna velika sreća.

Genijalno

Poruka DS-a:

Vi se pravite da je Kosovo naše, a mi ćemo se praviti da smo potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

Sjajno, zaista. Evo, još se smejem.

Šta zna dete šta je milijardu i po

"Ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić kazao je da je od 2000. godine u Srbiju ušlo 13,5 milijardi dolara direktnih stranih investicija."

"Posle sastanka, potpredsednik Božidar Đelić rekao je da su strani investitori od 2000. godine do danas uložili više od 15 milijardi dolara u srpsku privredu."

Ovo su rekli na istom sastanku.

Strane investicije u Srbiji

Već duže vreme mislim, a teško mi je da to i dokažem, da Srbija ima relativno povoljnu poslovnu klimu (ako zanemarimo politiku). A, kad me neko pita "Zašto onda nema više stranih ulaganja?", moj odgovor je uglavnom "Zbog nekompetentnih i korumpiranih opštinskih i gradskih službi".

Mali dokaz mojoj tvrdnji je to što se opština Inđija našla na 18. mestu u Evropi po privlačnosti za strane investitore. To, po meni, znači da su investicije u Srbiji moguće čak i sa ovakvim nacionalnim zakonima i vlastima, ali da je potrebno da se "na lokalu" stvari promene. Šta tačno treba da se promeni? Ja ne znam, ali znam ko zna - gradonačelnik Inđije.

NIN o Kastru

"Fidela će se sa ljubavlju sećati uglavnom oni koji su imali sreću da ne budu njegovi podanici u karipskoj državi-tamnici."

Iz zanimljivog teksta Zorana Ćirjakovića u novom NIN-u.

Još zdravog razuma

Taj moleban je izgledao kao da smo mi Srbi otišli pred Hram Svetog Save da zamolimo Boga da on lično zamoli Buša i Ban Ki Muna da nam vrate Kosovo!

Najveći patriotizam jeste to da investicije u Srbiju moraju da stižu, da smanjimo nezaposlenost. Evo, jedna ozbiljna izraelska firma u moju opštinu hoće da investira pet miliona evra! Pa, ko bi normalan to zaustavio?!

Ama, molim vas lepo, evo Austrijanci u Jagodinu treba da ulože 14 miliona evra u gradnju deponije. I šta ja treba da im kažem? Da neću da radim s njima jer je njihova vlada priznala Kosovo?! E pa, što se moje opštine tiče, to neće moći! Ne može! Ne dam!

Naravno, Palma.

Koliko nam znači Hilandar

Politika:
Из државног буџета се годишње за Хиландар издваја по милион евра.

Zašto država plaća za Hilandar? Ili da drugačije postavimo pitanje -- šta nam govori činjenica da Hilandar ne može sebe da izdržava iz privatnih donacija?

Po meni to govori da Hilandaru Srbi ne pridaju veliku vrednost. Postoji veoma precizan način da se utvrdi koliku vrednost pridajete nečemu -- i taj način se zove cena. Donacija je vrsta cene. Koliko ste svog ličnog novca spremni da priložite za Hilandar, toliko vam Hilandar znači. Ni manje ni više.

Ako Hilandar ne može da živi bez pomoći države, to znači da ne može da prikupi dovoljno privatnih donacija -- odnosno da ljudima nije stvarno stalo do njega. Stalo im je onako, na rečima, kad se plaća apstraktnim, tuđim novcem.

A može se reći i ovako: svako ko se zalaže da se za Hilandar plaća iz budžeta, a ne daje svoj novac Hilandaru, je po definiciji licemer.

Obama

Barak Obama je postao omiljena figura u levičarskim krugovima u Evropi, verovatno zato što potpiruje ubajaćene antikapitalističke, anti-free trade i "pacifističke" stereotipe levičarske kulturne imaginacije.

Ni Srbija nije izuzetak. Znam bar 5-6 beogradskih snobova kojima je Obama omiljeni političar. Na jučerašnjem skupu studenata ispred Platoa mogli su se videti Obamini posteri ("s kim sam ja krenuo u rat protiv srpskih nacionalista"...).

Glavni razlog za fascinaciju Obamom, i glavni izvor širokog magnetizma ovog senatora - osim rasističke ideje da je dobro da neko bude predsednik Amerike samo zato što je crnac (btw, Obamina majka je čista belkinja sa američkog Juga a otac porekom Kenijac!) - je to što on drži elokventne i prilično isprazne govorancije u kojima termini poput "promena" "budućnost" i "bolji svet" visoko figuriraju, kao i to što je "protiv rata" (tu se proslavio, između ostalog, i svojom skorašnjom izjavom da bi on povukao trupe iz Iraka, ali se onda vratio ako tamo dođe Al Kaida!). Među Obaminim drugim stalnim temama su kritike velikih korporacija i posebno slobodne trgovine - Obama i Hilari se prosto utrkuju ko će više da napadne sporazum NAFTA koji je 1996 potpisao Bil Klinton. Na osnovu takvih govora i stavova manje obrazovani glasači u SAD, i levičarske, posebno "pacifističke", neznalice širom sveta misle da je on neki "vizionar" i "idealista".

No, koliki je zaista ukupni Obamin "idealizam" i "državnički kalibar" najbolje svedoči sledeća vest, vezana za temu slobodne trgovine: jedan visoki zvaničnik iz Obaminog štaba je kontaktirao pre neki dan kanadsku ambasadu, jer su Kanađani bili vrlo uznemireni najvama glavnih demokratskih kandidata da će preispitati NAFTA sporazum, i rekao im: "ne brinite, to što Obama priča u kampanji je samo retorika koju ne treba shvatati ozbiljno, kad bude izabran on neće dovoditi NAFTA-u u pitanje". Obamin tim nije demantovao kanadsku tekleviziju CTV, koja je izvestila o ovom sastanku.

Dakle, kad pokupim glasove, prikloniću se zdravom razumu, a dotle ću malo da potpaljujem frustracije neznalica, da bih dobio glasove od njih kao "idealista" i "vizionar", a nadasve crnac.

Dragan Marković Palma - glas razuma

Nije još baš dotle došlo da kažem - sve ti je oprošteno, ali je Palma na dobrom putu.

Dakle, Dragan Marković Palma kaže "Mi smo protiv toga da se srpski ambasadori povlače iz zemalja, koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije. Zašto? Pa, oni će te iste ambasadore da vrate za mesec dana! A onda će nam trebati najmanje dve-tri godine da se vratimo na isto."

Kupujmo domaće!

Kažu članovi američkog Kongresa iz država Vašington i Kanzas, nakon što je Ministarstvo odbrane odlučilo da posao vredan 40 milijardi dolara ne dodeli Boeingu, već Airbusu.

U ove patriotske napore se uključio i John McCain, ali izgleda da im ni to neće pomoći. Predstavnik ministarstva odbrane je rekao da je ponuda Airbusa bolja i da je to jedino što ih zanima.