U kolikom je problemu srpski budžet?

Teško je znati, Ministarstvo finansija nije objavilo aprilske podatke, ali koliko čujem od ljudi koji imaju pristup podacima, ukupni deficit u prva četiri meseca je oko 80 mlrd dinara. Do kraja marta je bio oko 49 mlrd.

Ako je to tačno, to znači da, ukoliko se ništa ne uradi, deficit ide preko 6% GDP-ja. Naravno, nemoguće je da mi dostignemo tih 6%, neće niko da nas toliko finansira, tako da će nešto prosto morati da se uradi. Šta će da urade? Pa, povećaće PDV. Pitanje je samo koliko - 2%, 3%, 4%?

Godišnja naplata PDV-a je reda veličine 350 milijardi dinara. Ako pretpostavimo da je efektivna stopa PDV-a oko 12-13% (veliki deo prometa se oporezuje po 8%), to znači da povećanje PDV-a za 1 procentni poen donosi oko 30 mlrd, uz herojsku pretpostavku da povećanje PDV-a neće povećati i sivu ekonomiju. Dakle, meni se čini da će povećati PDV za makar 3%, možda i više. Mislim, tu ima više opcija, mogu da se igraju sa višom i nižom stopom

Da li očekujem da će negde da štede? Da se oni pitaju, sigurno bi uradili sve što mogu da izbegnu štednju, ali ako budu želeli nastavak programa sa MMF-om, moraće. Sada mi već izvesno deluje da će morati da zamrznu plate i penzije. Jednostavno, pošto se plate i penzije indeksiraju inflacijom, povećanje PDV-a bi se dobrim "istrošilo" kroz povećanje plata i penzija, pa bi efekat bio znatno niži. Recimo, ako povećaju PDV za 3%, to donosi novih 90 mlrd u budžet, ali za tih 3% se povećavaju državne plate i penzije, što odmah "odnosi" nekih 25 mlrd, pa je efekat povećanja PDV samo 65 mlrd.

Lepa analiza

Odlična analiza Srbije koja klizi u poluprosvećenu poludiktaturu.

Još jedan crackpot

Koji kaže u svom članku u Wall Street Journalu:

Koliko god zlatni standard bio nesavršen, on je još uvek bolji od svih alternativa... Zlato je Ahilova tetitiva političara koji vole veliku vladu. On je za lopuže i pljačkaše iz vlade isto što su beli luk i sunčeva svetlost za vampire

Velika štednja u Evropi

Jedna od glavnih tema poslednjih meseci, najčešće u kontekstu zemalja poput Grčke je da li su mere radikalne štednje i kresanja državnih izdataka ("austerity") opravdane ili ne. Međutim, retko se operiše tačnim ciframa - kolika su stvarno bila ta famozna kresanja budžeta poslednjih godina koja su izazvala toliko mnogo protesta i lomova u Grčkoj, Francuskoj i drugde, skoro eliminisala mainstream stranke u nekim zemljama i dovela radikalne levičare na vlast, a sada prete i samom opstanku eura.

Ukratko, nije ih bilo. Ako pogledate sledeći grafikon jasno se vidi da je državna potrošnja ili nastavila da raste (kao u slučaju Francuske i Velike Britanije), ili stagnirala kao u slučaju Grčke, Španije ili Italije. Ako uzmemo u obzir da je poslednjih nekoliko godina Grčka u recesiji, može se slobodno reći da je potrošnja kao procenat GDP zapravo porasla od početka tih neviđenih mera "štednje". Dugoročno gledano, državna potrošnja je 2011 godine u najvećem broju zemalja bila za oko trećinu veća a u nekima i duplo veća nego deset godina ranije, uz trend usporavanja rasta poslednjih nekoliko godina.

Mislim da je u pravu Tyler Cowen kad kaže da fama o štednji potiče usled toga što kejnzijanci uzimaju kao normu povećanje potrošnje koje oni smatraju "optimalnim", a onda svako usporavanje u odnosu na taj standard nazivaju "austerity". U Americi isti trik, samo u obrnutom smeru, koriste republikanski političari. Oni prvo prihvate Obaminu dinamiku povećanja budžeta kao "baseline", a onda predlože nešto manji budžet od toga, i kažu kako su oni za "smanjenje državne potrošnje" i "uštede". A u stvari samo predlažu nešto sporiju eksploziju državnih izdataka koja, naravno, predstavlja drastično povećanje čak i u odnosu na budžete G.W. Busha. Otprilike (malo gruba ali tačna analogija) kao kad bi vam lopov ukrao 500 dinara, a onda vratio 200 i rekao kako treba da mu budete zahvalni jer vam je "uštedeo" 200 dinara.

Čemu služe cene?

Nekoliko nedelja pre izbora, na požarevačkom kružnom toku je neka grupa građana (nisam zapamtio ime) postavila štand na kojem se potpisivala peticija da se prestane sa praksom naplaćivanja parkinga pored požerevačke bolnice i pored hitne pomoći. Kada su me pitali da potpišem, rekao sam im da neću. Kada su me pitali zašto neću, rekao sam da neću zato što, ako meni ili nekom meni bliskom pozli, želim da pored hitne pomoći ima mesta za parking. Mislim da nisu imali pojma o čemu pričam.

Dakle, u Požarevcu postoji parking sistem koji je sličan sistemu koji postoji u Beogradu i drugim srpskim gradovima gde se parking plaća SMS-om.

Hitna pomoć se nalazi vrlo blizu centra grada, pa se i tu plaća parking. Dakle, glavni argument za naplatu parkinga kod hitne pomoći je upravo to što je u centru grada. Kada se parking ne bi plaćao, nikada ne bi bilo mesta, jer bi svi tu probali da parkiraju, pa bi onda pacijenti morali dalje da pešače, ili da izleću iz kola koja stoje na sred ulice sa upaljena četiri migavca. Očigledno, nema logike.

Za razliku od hitne pomoći, bolnica je relatitvno daleko od centra grada, tako da definitivno ne postoji opasnost da će neko tamo da se parkira kada ide u centar. Ali, parking mesta kod bolnice ima relativno malo. Ja poznajem ljude koji su ranije išli u bolnicu na po nekoliko dana svojim kolima, koja su ostavljali ispred bolnice, pa često nije bilo mesta. Od kada se plaća parking, to se više ne dešava i ne pamtim kada nisam mogao da nađem mesto za parking.

Suština je u tome da je slobodan parking pored hitne pomoći i bolnice izuzetno vredan resurs, koji ponekada može i život da spase. Upravo zato, umesto da parking pored medicinskih ustanova bude besplatan, ili jeftiniji od ostalih parkinga, on verovatno treba da bude skuplji.

I još jedno ministarstvo

Socioekonomski savet traži formiranje ministarstva koje bi bilo isključivo nadležno za resor građevinarstva "kako bi se sprečilo dalje propadanje te izuzetno važne privredne grane".

Ilustrovani Machinery of Freedom

Pogledajte ilustraciju nekih od centralnih ideja knjige Machinery of Freddom Davida Friedmana.

Opravdano nepopularan

Nije lako biti guverner centralne banke koja ima mandat da kontroliše inflaciju i da pospešuje zaposlenost. Sa jedne strane ste kritikovani što ne pospešujete zaposlenost a sa druge što se inflacije izmiče kontroli. Guverneri se verovatno osećaju kao dete koje nije pozvano na žurku na koju ide skoro celo odeljenje. Pretopstavljam da su zbog toga u Fedu iz San Franciska napravili simulaciju da pokažu da ni njima nije lako.

Šoškić je sa druge strane opravdano nepopularan jer ne može da kontroliše inflaciju iako je to jedini cilj Narodne Banke Srbije. Da bar promene zakon i kažu kako ciljaju i nivo zaposlenosti Šoškića bi možda i pozivali na žurke.

Još jedno ministarstvo

Pisao sam već o zahtevu nekih naučnika da se ponovo osnuje posebno Ministarstvo nauke i o zahtevu nekih nevladinih organizacija da se "sačuva" Ministarstvo omladine. Danas sam od Centra za praktičnu politiku dobio mejl u kojem se traži i "povratak" Ministarstva za ljudska prava:

Osnivanjem ministarstva poslala bi se poruka građanima da ljudska prava jesu jedna od temeljnih vrednosti društva u Srbiji. Ministarstvo bi imalo i politički i tehnički kapacitet da predlaže strategije i politike u oblasti zaštite ljudskih prava, da koordinira akcije sa drugim ministarstvima i da sprovodi konkretne mere i aktivnosti usmerene na unapređenje položaja manjinskih i marginalizovanih grupa i na jačanje kulture ljudskih prava u Srbiji. 

Grčka mora da ostane u evru

Čitam ove vesti i nikako mi nije jasno zašto bi Grčka izlazila iz evra.

Kao prvo, da odmah eliminišem famu o "lenjim Grcima". Tumačenje krize lenštinom je ustvari lenj argument; kao kad vam je za ekonomsku stagnaciju kriva "korupcija". Grčki javni dug pre krize je bio manji od italijanskog, belgijskog ili japanskog, pa nikad nisam čuo da su Belgijanci i naročito Japanci lenji ili neodgovorni. Grci su u vrhu evrozone po radnim satima i njihov javni sektor nije veći od evropskog proseka. Ako hoćete da krivite Grke veći problemi od mitske lenjosti su regulacija, esnafizacija zanimanja i sindikalizam. 

Nego to nije poenta. Od početka je bilo jasno da ekonomski, Grčka ne može ispratiti sporazum o otpisu koji je pre nekoliko meseci prihvatila. Sada je jasno da to ni politički nije moguće. 

Da podsetim, Grčka je bankrotirala na delu duga koji drži privatni sektor. Opcije za dalji bankrot su otpisivanje i preostalog dela duga privatnom sektoru (tj. bankrot na nove obveznice koje su izdali prilikom parcijalnog bankrota u martu) i bankrot na obveznice koje drži javni sektor, pre svega Evropska centralna banka.  Celokupni bankrot bi doveo do prestanka pomoći evrozone i MMF-a, ali bi sa druge strane značio nulte obaveze za isplatu kamata i glavnice. Ako bi se to sada dogodilo Grčka bi i dalje imala budžetski deficit, samo dosta manji jer ne bi morala da otplaćuje dug. Ali pošto onda, zbog bankrota, ne bi mogla da se zadužuje ni za to malo deficita, morala bi da odmah uravnoteži budžet. 

Između opcija da nastavi da plaća i da pored toga bude na ivici bankrota još bar desetak godina (projekcija je da će ako uredno nastavi sa programom, udeo duga u GDP-u 2020. godine biti 160%!), ili odmah bankrotira po cenu da bude prinuđena da odmah uravnoteži budžet, valjda je svima jasno šta treba izabrati. Osim toga, to je jedinstvena prilika da uravnoteženje budžeta bude i politički manje bolna opcija, jer na izborima je postalo jasno da glasači neće nastavak otplate. 

Ono što meni nije jasno je zašto bi bilo ko i pomišljao na opciju izlaska iz evra. Bankrotirane zemlje obično i devalviraju, a pošto Grčka ne može da devalvira evro misli se da je zato potrebno uvođenje drahme. Ali Grčka u evrozoni je potpuno drugačiji slučaj -- za razliku od drugih zemalja koje su u prošlosti bankrotirale ovde se ne radi o devalvaciji, nego o celokupnom izlasku iz valute i onda devalvaciji. I od same devalvacije su koristi sumnjive -- da bi devalvacija uspela potrebno je, pre svega, da nema direktnog prevođenja devalvacije u inflaciju.  Potrebno je da Grci plate i cene računaju u drahmi a ne u evru. To se neće dogoditi -- ni Srbija ne računa u dinaru nego u evru, a Grčka već deset godina ima samo evro. Zašto bi neko očekivao da sada, posle uvođenja drahme Grci odjednom zaborave koliko šta košta u evrima i uhvate se za drahmu kao merilo vrednosti? I kada bi sada bezbolno zamenili sav evro u drahme, svaka devalvacija drahme bi značila inflaciju koja tu devalvaciju obesmišljava. 

I ovo je samo što se tiče pitanja koristi od devalvacije. A to i nije najveći problem -- najveći problem je konverzija iz evra u drahmu. Glavni razlog povratka na drahmu je devalvacija drahme koja će se dogoditi odmah posle konverzije, a kada to znate ne pada vam na pamet da dobrovoljno menjate svoje evre u drahmu. Zbog toga novac već odavno beži iz grčkih banaka, bilo u strane banke bilo u keš, i to je samo po sebi dodatno ugrozilo grčku ekonomiju. Zbog ovog bega valute, Grčka bi, kada bi izlazila iz evra, to morala da uradi iznenadno. Morala bi da tokom vikenda objavi odluku, nakon što prethodno obustavi platni promet sa ostatkom EU i inostranstvom i zabrani podizanje gotovine iz banaka.

To bi, naravno, bila legalna pljačka: svima koji drže evro naređuje se da ga danas zamene za drahmu, uz znanje da će sutra drahma vredeti manje. Osim što je pljačka, to krši i evropske ugovore. Izlazak iz evrozone nije predviđen evropskim sporazumima, pa bi ovde EU eventualno dozvolila ovakav izuzetak Grčkoj, privremeno zatvaranje granica i obustavu tokova novca. I sve to radi krajnje sumnjivih koristi od devalvacije. Da ne govorimo da se ni nakon devalvacije ne bi usrećila sa drahmom -- finansiranje budžetskih deficita bi brzo odvelo u inflatornu spiralu. 

Mnogo je jeftinije da Grčka ostane u evru i pokuša realno prilagođavanje, da ide na smanjenje domaćih cena i plata iskazanih u evrima. Deflacija i snižavanje plata nisu laki, pogotovo ne u zemljama kao što je Grčka, ali da su mogući pokazale su zemlje kao Latvija. Javni sektor i sindikati bi morali makar to da prihvate kad im se već ispunjava želja da zemlja ne vraća dug. 

Grčka može da ostane u evru na dva načina: da lepo ostane u evrozoni, jer evropski ugovori ne regulišu izbacivanje zemlje iz evrozone. Svaki takav pokušaj od strane evrozone bio bi ad hoc. Ili može da izađe iz evrozone ali da ostane u evru, kao Crna Gora.

Ako se EU baš usprotivi tome, što je malo verovatno, Grčka može da bude izbačena i iz EU. Ako mene pitate ni od toga ne bi bilo neke štete -- Grčka već ima usklađene standarde, može da nastavi slobodnu trgovinu sa ostatkom zone, a tek tada može slobodno da ostane u evru.

Nova Demokratija i Pasok su suviše integrisani u evropsku birokratiju da bi im ovako nešto palo na pamet, a ključni igrači u evrozoni naravno ne želi bankrote. Ali sada su obe stranke videle šta glasači hoće, a rejting Sirize posle izbora još i raste. Zato do novih izbora ima još nade da se jedna od te dve stranke, ND posebno, prizove pameti i ponudi ovako nešto. Program ima dve tačke: potpuni bankrot i ostanak u evru, sa evrozonom ili bez nje.

Srpska Siriza

Spekulacija iz prethodnog posta je da su za grčku Sirizu glasali uglavnom insajderi, zaposleni u javnom sektoru ili na drugi način zavisni od postojećeg  sistema, ne iz nekih principijelnih, političkih ili ideoloških razloga nego da bi sačuvali svoje pozicije.

Šta bi bila srpska Siriza? Mislim da bi u Srbiji to bili glasačima URS -- čini mi se da su za tu stranku glasali uglavnom insajderi po raznim opštinama, javnim preduzećima, agencijama i opštinskim javnim preduzećima. URS je tako manje stranka sa distinktnom ideologijom i programom, a više koalicija dobro organizovanih interesnih grupa na lokalnom nivou. Iako je insajdera relativno malo u odnosu na ukupan broj glasača, oni su veoma zainteresovani za svoje pozicije i veoma aktivni. Disciplinovano su izašli na izbore i verovatno ubedili još po nekog da glasa za njihovu opciju.

To povlači još jedan zaključak. Na stranačko zapošljavanje prethodnih godina se gledalo kao na nagradu za učešće u kampanji ili aktivnost u stranci. Ustvari, stranačko zapošljavanje i druge privilegije nisu bili nagrada za minuli rad nego izgradnja glasačke i aktivističke baze za naredne izbore. Ne postavljate svoje ljude na pozicije u javnom sektoru zato što ste im zahvalni za urađeno, već time stvarate armiju zavisnih i zainteresovanih -- gradite političku bazu za naredne izbore.

Grčki izbor

Ekstremna levica ovih dana ume da bude do pola u pravu. Okupatori Wall Streeta su bili do pola u pravu kad su videli da su neke banke privilegovane; jedino nisu shvatili da je država izvor privilegija. Siriza, nova grčka stranka levice koja je de fakto pobedila na poslednjim izborima, takođe je do pola u pravu. Pisali smo ovde ranije da uslovi poslednjeg otpisa nisu dovoljni da Grčka opstane; kao i o tome da Grčka nije jedini krivac -- banke, regulatori, političari, međunarodne birokrate, ekonomisti su stvorili regulatorni konsensuz koji je grčki i portugalski dug tretirao jednako kao i britanski ili nemački i time finansijski podsticao banke da pozajmljuju ovim zemljama bez mnogo razmišljanja i po nerealno niskim kamatama.

Siriza shvata da nastavak otplate nije u interesu Grčke, a i da nije čak ni izvodljiv. Zanimljivo bi bilo videti ko su tačno glasači Sirize, ali jedna spekulacija je da su to insajderi sistema, svi koji ili rade ili zavise od javnog sektora i kojima je u interesu održanje statusa kvo. Drugim rečima, glasači Sirize nisu glasali protiv bailouta ili protiv evra, nego protiv reformi koje bi ugrozile njihove lične pozicije i privilegije. Siriza, koliko sam shvatio, uopšte i nije antievropski ili čak antievro orijentisana -- naprotiv, oni hoće nastavak evropske pomoći, ali sa smanjenim grčkim žrtvovanjem. Što valjda znači više žrtvovanja drugih evropljana. 

Za to je, međutim, potreban nemački kompromis. do kojeg verovatno neće doći. Izglednije je da dođe do ekstremnog razrešenja, izlaska Grčke iz evrozone. Na kladionicama su, posle izbora, izgledi porasli na 41% da neka zemlja napusti evrozonu do kraja 2012. (što je i dalje manje nego na jesen prošle godine, ali manje je i vremena ostalo pa treba verovatnoću prilagoditi tome). 

Siriza je tako dospela u paradoks. Odbacivanje plana i bankrot najverovatnije će značiti i izlazak iz evrozone; ali sa izlaskom iz evrozone neće više biti zaduživanja, bar još nekoliko godina. Ni uvođenje drahme neće pomoći jer će to od početka biti vrlo sumnjiva valuta i svako pokrivanje deficita štampanjem će odmah, bez vremenskog pomaka kao što je slučaj sa boljim valutama, izazvati inflaciju i poništavati efekat. Grčka će onda morati da uravnoteži budžet i smanji javni sektor i bez inostranih pritisaka. I to će, htele ili ne, ako budu na vlasti morati da urade stranke levice.

Rani Zukerberg

Vrlo zanimljiv prvi intervju Marka Zukerberga za studentske novine, brzo nakon što je Facebook postao popularan na Harvardu:

"Da tog dana nisam napravio sajt ostavio bih celu stvar jer sam planirao da uradim nešto drugo."

"Nemam pojma zašto je sajt postao ovako popularan."

I moj favorit: 

"Bilo bi dobro kada bi dobili neke oglase da pokrijemo troškove održavanja servera od $85 mesečno."

Facebook ovih dana izlazi na berzu i procenjena vrednost mu je skoro 100 milijardi dolara.

Ali da ne biste pomislili da je sve u sreći, evo malo poznatog fakta -- još kao srednjoškolac Zukerberg je napravio  program za MP3 plejere za koji mu je onda neko ponudio 2 miliona dolara.

Još malo teorija zavere

Jedna od najparanoidnijih fantazija severnoameričkih konspirologa je pakleni plan za stvaranje Severnoameričke Unije po modelu EU. U sklopu ovog fantazmagoričnog scenarija, tri države (USA, Kanada i Meksiko), bi napravile carinsku i monetarnu uniju ("amero" bi zamenio dva dolara i pezo), i zajedničku bezbednosnu, ekološku i poslovnu regulativu. Znate svi ko su ti ljudi što šire takve dezinformacije - levičarski i desničarski ekstremisti.

Ovaj članak u New York Timesu iz 2007 godine odlično objašnjava razloge zašto paranoici lupetaju, sa sve ismevanjem istih, citiranjem Hofstadera i nejgovog koncepta "paranoidnog stila" politike, psihoanalioziranjem itd. U svakom slučaju, jasno je da je cela priča o Američkoj Uniji paranoidna izmišljotina, svi političari i u SAD i u Kanadi je negiraju, kao i ekonomisti, profesori, birokrati. Niko ne planira kontinentalnu integraciju.

Osim što planira. Kao što sledeća diplomatska depeša američkog ambasadora u Otavi iz 2005 godine pokazuje, američki zvaničnici diskutuju sa kanadskim kolegama o raznim detaljima integracija koje, jel tako ne postoje i nisu u planu, ali se nazivaju North American Initiative. U depeši o kojoj je reč, američki ambasador prepričava detalje sastanka sa vodećim kanadskim ekonomistima iz biznisa i akademije. Rezimira zajedničke zaključke da je dalja politička integracija severnoameričkog kontinenta poželjna i dobrodošla ali da se mora ići oprezno i malim koracima. Po pitanju tajminga monetarne unije, sagovornici nisu bili jedinstveni, iako većina misli da je to odlična ideja, dok je guverner kanadske centralne banke rekao da zajednička valuta treba da se uvede kasnije, pošto se prvo formira zajedničko tržište (kao u EU). Stav prema carinskoj uniji je bio takođe pozitivan, ekonomisti se slažu sa američkim kolegama da bi to bilo vrlo korisno. Isto tako se ističu potencijali eksploatisanja pitanja bezbednosti za dalju političku integraciju. Na početku samog dokumenta dat je vrlo dobar siže razgovora:

An incremental and pragmatic package of tasks for a new North American Initiative NAI) will likely gain the most support among Canadian policymakers. Our research leads us to conclude that such a package should tackle both "security" and "prosperity" goals. This fits the recommendations of Canadian economists who have assessed the options for continental integration. While in principle many of them support more ambitious integration goals, like a customs union/single market and/or single currency, most believe the incremental approach is most appropriate at this time, and all agree that it helps pave the way to these goals if and when North Americans choose to pursue them.

Dakle, isti princip kao u Evropi: krajnji cilj je jedinstvena država, a metodologija dolaska do nje je puzajući puč: dug i strpljiv proces postupnih integracija, koje počinju manjim ujednačavanjima regulativa, sporazumima o slobodnoj trgovini, nastavlja se carinskom i monetarnom unijom i zajedničkim granicama da bi kuliminirali u formiranju federacije i poništavanju nacionalnih država. Severna Amerika naravno daleko "zaostaje" za Evropom, i ovi planovi su daleko od realizacije (bar se tako čini sada). Međutim, frapantno je do koje mere su metodi i ciljevi identični onima koji su primenjuju u Evropi. I koliko je negiranje toga šta je krajnji cilj integracija sveprisutno. I trajaće sve donde dok integracije ne odmaknu toliko, da bude kasno da se opozovu i negiranje postojanja zavere nepotrebno (kao što je sada slučaj u Evropi).

Još jedna instanca gde su "teoretičari zavere" u pravu.

Intervju Prokopijevića

Magazinu Biznis. Hvala Aleksandru za link.

Još jedan odličan domaći blog

Radi se o blogu Rastko, autor je pravnik. Kao primer pogledajte sledeće postove:

1. Zašto je ublažavanje krivičnih sankcija neustavno
2. Kapitalizam sa ljudskim likom
3. Bebe su za slobodne marže
4. Zašto prostitutke ne primaju Visu

Fond za zaštitu investitora

Zakon o tržištu kapitala, koji je usvojen pre jedno godinu dana predviđa osnivanje Fonda za zaštitu investitora.

Koliko ja kapiram odredbe zakona i Pravilnik o Fondu za zaštitu investitora (koji stupa na snagu ovih dana), ideja je da se oformi nešto što veoma liči na Agenciju za osiguranje depozita. Dakle, kao što Agencija (na papiru) garantuje za vaš depozit u banci do 50.000 EUR, ovaj Fond garantuje za vaš ulog u investicionom fondu i sličnoj instituciji do 20.000 EUR, ukoliko ta institucija ode u stečaj. Fond će se finansirati iz obaveznog doprinosa, a organizovaće ga upravo Agencija za osiguranje depozita. (Zakon i Pravilnik su pisani u najboljem srpsko-birokratskom maniru, a ni sama terminologija mi nije previše poznata, tako da ako nešto nisam dobro shvatio, molim čitaoce da me isprave.)

Ako je to tako, evo nekoliko problema:

1. Koliko ja vidim, nigde ne piše eksplicitno šta se dešava ako ni sam Fond nema dovoljno para. Ali, budući da piše da Fond nema status pravnog lica, ovo može da znači da obaveze u stvari snosi "organizator", odnosno Agencija za osiguranje depozita. Budući da iza Agencije sasvim jasno stoji država (u skladu sa Zakonom o osiguranju depozita), to znači da sada država, svojim budžetom, "stoji" iza igranja na berzi.

2. Naravno, potencijalne državne obaveze po ovom osnovu su za sada znatno manje od potencijalnih obaveza po osnovu osiguranja depozita (em je garantovani iznos niži, em je daleko manji broj "osiguranika"), ali je i rizik mnogo veći. Pošto je stanje u javnim finansijama već loše, ovako nešto nam svakako nije trebalo.

3. Ideja je, svakako, da se "podstakne" tržište kapitala i neki finansijski instrumenti. Ali, teško da će ovo da ga podstakne. Cela poenta rizičnijih instrumenata je da budu rizičniji. Ko želi sigurnost, može da štedi u banci, a ovako se naše tržište kapitala samo dodatno "unifikuje".

4. Glavni problem sa savremenim bankama je upravo to što su depoziti osigurani. Pisali smo na blogu dosta o tome, ne bih da se ponavljam, ali suština je u tome da kada država garantuje depozite, štediše prestaju da vode računa o sigurnosti svojih depozita i počinju da vode računa samo o visini kamatne stope. Time se ceo sistem "gura" ka rizičnijim plasmanima, pa je onda nužno da centralna banka strogo kontroliše bilanse poslovnih banaka. Ovo sa fondom mi zato liči na uvod u strogu regulaciju i kontrolu rada investicionih fondova sa aspekta rizika. Time se ubija konkurentska prednost investicionih fondova - da ulažu u potencijalno veoma profitabilne, ali i veoma rizične stvari.


Sve u svemu, još jedna stvar koja je u Srbiji prošla bez ozbiljne javne rasprave.

Resursi i cene

U postu odmah ispod Ivan citira podatke o nafti i drugim iscrpljivim resursima. Suprotno katastrofičnim prognozama, stalno se ispostavlja da nekih kritičnih resursa poput nafte ustvari ima sve više i više. Sa napretkom tehnologije nalazi se i više resursa ili poznate rezerve postaju dostupnije uz nove metode eskploatacije. 

To čak i nije glavni argument protiv iscrpljicosti resursa, jer u fizičkom smislu resursi jesu iscrpljivi. Iako sada neke od njih i dalje nalazimo, njihova količina na kraju krajeva jeste ograničena. Ne može biti beskonačne količine nafte na svetu.

Međutim, to što je količina nafte ograničena ne znači da nafte mora nestati. Naprotiv, sa sigurnošću tvrdim da svet bukvalno nikada neće ostati bez nafte. Nikada neće doći dan kada saudijski kralj ili ruski predsednik objavi da je i poslednja kap nafte sa Zemlje iscrpljena.

Ovaj paradoks između ograničenosti resursa sa jedne strane i njihove praktične neiscrpljivosti sa druge starne, rešava se mehanizmom cena. Uzmimo naftu. Što ima manje nafte, biće sve skuplja. To je osnovna tržišna zakonitost. To se za sada još ne događa, nema dugoročnog trenda rasta cene nafte već samo oscilacija. Ali kada jednom stvatno bude manje nafte ona će sve više poskupljivati i zbog toga će alternative postajati sve privlačnije. (Električni automobili već postoje, ali samo zbog državnih subvencija -- pored ovako jeftine nafte oni se ne isplate.) U jednom trenutku cena nafte će biti tolika da će alternative postati ravnopravne, a onda, kada privatni sektor postane stvarno, na tržišnom a ne subvencijskom osnovu zainteresovan za alternative, i bolje. 

Kada se to dogodi, ostatak nafte će ležati neiskorišćen ili će nalaziti neke druge sporedne upotrebe.  Svet nikada neće ostati bez nafte. Jedini mogući scenario je da nafta postane relativno nevažan resurs. 

Iscrpljivanje

Odličan esej Roberta Bradleya o "iscrpljivim resursima". Izgleda da i nisu baš tako iscrpljeni. Evo zgodnog citata:

Petroleum…is an example of an expanding “depletable” resource. The first estimate of proved crude oil reserves worldwide, made in 1944, was 51 billion barrels. Today, that number is 1.4 trillion barrels, and cumulative production in the last 66 years has been twenty times the original estimate. Natural gas and coal proved reserves have also increased several-fold despite decades of production. Reserves of tin, copper, iron ore, lead, and zinc were also higher in 2000 than in 1950, despite the fact that production in the half century in between substantially exceeded reserves in 1950. The story would be similar for other minerals, from bauxite to uranium.

Da li se istorija ponavlja?

Jedina stvar koja ce mi biti više poražavajuća od trenutno aktuelnih rezultata izbora bila bi da su u pravu: Dveri , SNS, SVM i PRS za sada. Bio bih srećan ako svi oni lažu, jer sam u stanju da ujedam ako nam se istorija ponavlja.

Teorije zavere

Jedna od najčešćih diskvalifikacija u respektabilnom društvu danas je da si "teoretičar zavere". To se uzima skoro kao sinonim za paranoika: paradigme teoretičara zavere su Spooky Mulder koji je uveren da su vanzemaljci tu, ili razne vrste frikova koji veruju da svetom vladaju masoni, Iluminati, Kosti i Lobanje i slične supertajne grupe koje vuku političke konce iza kulisa.

Osnova teorije zavere je ideja paralelnog nevidljivog sveta koji je jedini istinski pravi svet: tu ideju srećemo kod Parmenida i Platona u Grčkoj, kroz učenje o spoljašnjem svetu kao prividu i svetu ideja kao jedinoj pravoj realnosti koja je "iza" i nevidljiva. Cela ideja "meta-fizike" ("iza-prirode") u koncepcijskom smislu je "konspirološka". Štaviše, zameci koncepta teorije zavere se sreću još ranije, kod Homera u Ilijadi: tu se vodi Trojanski rat u kome vojskovođe komanduju, vojske se sukobe, junaci dele megdan, žene se preotimaju i vraćaju, Danajci su lukavi, Trojanci ponosni itd, ali sve to dešavanje i sva ta realnost je samo privid, svi akteri su samo marionete bogova koji sede na Olimpu i tajno upravljaju svime što se dole zbiva. Istorija je samo pozorište njihove zabave.

Po istom ovom arhaičnom modelu svet često i vide mnogi savremeni "teoretičari zavere". Samo se u ulogama Zevsa, Here i Posejdona i njihovih svađa i igara pojavljuju Iluminati, CIA, Jevreji, masoni, Kominterana, Vatikan, pederski lobi i tako redom. Problem sa konspirološkim viđenjem sveta nije u tome što je on lažan, nego u tome što predstavlja poluistinu, što najčešće ima zrno istine u sebi, ali je kombinovan sa potpuno proizvoljnim i slobodnim spekulacijama, koje onda skeptičnije ljude navode da odbace bilo kakvo kritičko razmatranje zvaničnih državnih objašnjenja istorije.

To je velika greška. Često je vrlo kul i šik podsmevati se konspirolozima, i nema veće noćne more za "respektabilnog" intelektualca nego da ga kolega intelektualac proglasi za teoretičara zavere. Ali, taj stav onda vodi ne samo manjku kritičnosti nego i paradoksalno, odsustvu falibilizma. Kritičar teorija zavere odbacuje ne samo maštovita objašnjenja stvarnih zagonetki, nego i same probleme i zagonetke. On teži da veruje mnogo više, a sumnja mnogo manje.

Moje vrlo frapantno iskustvo ovog tipa je Obamin sertifikat rođenja o kome sam mnogo puta pisao. To za nekog može biti marginalno pitanje, ali je šokirajuća činjenica kakve su sve alogične intelektualne akrobacije mnogi respektabilni desničari izmišljali samo da ih se ne bi opisalo kao teoretičare zavere i krankove. Jednostavan problem da su Obama, njegov štab, i ljudi u vlasti države Havaji više puta direktno lagali i davali protivrečna objašnjenja da li setifikata ima ili nema: da je Obama tri godine trošio stotine hiljade dolara da spreči objavljivanje dokumenta (za koji je tvrdio da ne psotoji a koji košta 12 dolara!!!) a onda ga iznenada objavio na internetu, bila je manje važna od fakta da neki od birthera tvrde da je on Musliman. Pre dva meseca je vrlo popularni šerif iz Arizone Arpaio, inače heroj konzervativaca zbog njegove borbe protiv ilegalnih imigranata, sproveo istragu i objavio da je Obamin sertifikat rođenja falsifikovan. Da li se iko zainteresovao za to? Ne, a najmanje "respektabilni" desničarski intelektualci. Oni veruju vladi, zar bi Obama i njegovi ljudi išta lagali. Sačuvaj bože. Čak i kad ne vole Obamu, još su više užasnuti da će biti nazvani teoretičarima zavere ako postave neke pitanja koja se vladi i njenim psima čuvarima u medijima ne dopadaju. Pavlovljevska dresura.

Ovaj kratki spoj je istovremeno i razlog zašto su kritike i ismevanje teorija zavere toliko omiljeni i popularni sportovi među etatističkim intelektualacima. Njihov interes je da svaku radikalniju kritiku ili svako ukazivanje na postojanje zakulisne politike, ili odnosa moći koji sežu mimo demokratskih ustanova prikažu kao izraz paranoje. Upravo zato da bi zaštitili interes države da bude izvan domena kritike. Recimo Cass Sunstein, regulatorni car u Obaminoj administraciji čak predlaže da se donese zakon po kome bi se širenje teorija zavere strogo krivično kažnjavalo. A šta bi se smatralo teorijom zavere? Pa otprilike izazivanje sumnje u objašnjenja raznih događaja i procesa koje daje država i ukazivanje da država laže ili nešto prikriva. Ovaj Obamin setifikat rođenja bi bio idealan povod da se neko zatvori.

Ovo je fenomen koji se u zapadnom svetu ustoličio od sredine 20og veka. U Americi je bio uglavnom instrument konsolidovanja Njudila i "liberalne" revolucije, kroz denunciranje pretežno predstavnika "stare desnice" kao predstavnika "paraniodnog stila" politike. Oni su prvo verovali da je Vilson uveo Ameriku u rat da bi nametnuo socijalizam i kontrolu ekonomije u zemlji, zatim da je Njudil bio socijalistička revolucija, da je Ruzvelt kriv za ulazak Amerike u II svetski rat, te da se komunisti nalaze svuda u federalnoj vladi. Kasnije je isti model "kritike" primenjivan i na levičarske kritičare statusa quo.

Navešću samo nekoliko oblasti gde su kritičari vlade bili a često su još i danas otpisivani kao paranoici, a u stvari su bili u pravu. Antikomunistička histerija i lov na veštice, orkestrirani od strane Mekartija i desničara. Oni su, kako se tvrdi, videli komunistu "ispod svakog kreveta" i sumjničili i proganjali potpuno nevine ljude, vođeni samo svojom ideološkom paranojom. Danas pak znamo da su stotine najviših državnih funkcionera u Americi bili komunistički agenti, uključujući savetnika predsednika Ruzvelta za nacionalnu bezbednost, Algera Hissa i najvišeg finansijskog savetnika i kreatora sistema Breton Woodsa, Haryja Deckster Whitea. I Rozenborgovi jesu odavali nuklearne tajne Rusima.

Dalje, teorija da je Ruzvelt znao za Perl Harbur i ništa nije učinio, i štaviše ohrabrio i priterao Japance uza zid da napadnu bila je i još uvek je opisivana kao teorija zavere. Ipak, već je poznato mimo svake razumne sumnje da je teorija potpuno tačna. Ruzvelt je aktivno minirao sve mirovne inicijative proameričkog premijera Konojea, dok njegova vlada nije pala i hardlineri preuzeli stvar.

Ko se nije smejao teorijama da su bankari tajno napravili zaveru da formiraju Federalne rezerve. Ipak, danas znamo da su se oni zaista tajno sastali na Jekyll Islandu i napisali prvi draft zakona o centralnoj banci koiji je kasnije u svojen u skoro nepromenjenom obliku. Ljudi koji su ga napisali bili su predstavnici Morgan i Rockfeller banaka i nekoliko njihovih saveznika sa Vol Strita.

A šta tek reći za svetsku vladu? Ima li iko ovde ko se neće smejati tome kao paranoičnoj fantaziji? Ipak, bivši franucski predsednik Širak je rekao da Kjoto protokol treba usvojiti jer bi on čak i ako nema zagrevanja bio dobar prvi korak ka globalnoj vladi. Filozofi poput Habermasa i Helda otvoreno i bez zadrške pišu o EU kao zametku buduće svetske vlade. Još 1940 ih godina američki Kongres je usvojio rezoluciju (manjinsku) kojom se od predsednika Trumana tražilo da pretvori UN u organ svetske federacije. Rezoluciju je potpisao krem američke politike, uključujući i buduće predsednike Geralda Forda i Johna Kenedija. Ruzveltov protivkandidat na izborima 1944 Wilkie je napisao knjigu koja je bila Njujork Tajmsov bestseler prodat u milionskim tiražima, a čiji je naslov bio "jedan svet" a glavna teza potreba formiranja svetske vlade. Finansijeri i ideolozi ovog pokreta poput Karola Kviglija i Davida Rockfellera otvoreno govore kako je njihov cilj formiranje svetske valde. Ipak, kad neko ko je prema toj ideji kritičan primeti da postoje neki moćni ljudi koji guraju svetsku vladu, on je proglašen za paranoika i konspirologa.

Ili, uzmite ovaj primer. Bilderberg grupa, polutajna, tj provaljena organizacija sastavljena je od najviših svetskih političara, biznismena i novinara koji se sastaju svake godine u nekom hotelu širom sveta da diskutuju. O čemu? To niko ne zna, jer oni ne izdaju nikakva saopštenja i nikad ništa ne procuri. Njihova odbrana je da su to samo neformalna ćaskanja. Ipak, Obama i Hilari su prekinuli kampanje na prajmeririjima 2008 da bi otišli na sednicu Bilderberg grupe. Da bi neformalno ćaskali? Šta su tamo pričali, sa kime i zašto? Kakvu moć i značaj ima ta neformalna grupa da kandidati za najmočniju političku funkciju na svetu idu njima na noge? Još bolje, ko su ti ljudi, ko organizuje celu grupu? Na njihovom sajtu piše da to radi neki Steering committee, da oni pozivaju ljude na sastanke. Ali, "ko čuva čuvare", tj ko postavlja taj komitet? Vrlo zabavna i enigmatična pitanja. Postoje razne teorije i spekulacije, da su to Rokfelefer, Kisindžer, razni drugi centri moći, ali vrlo malo stvarnih podataka. Ali, čik nađite repsektabilnog novinara ili profesora koji će time da se pozabavi. Jeste, pa da ga strpaju u ludnicu sa sablasnim Molderom i Vladimirom Bukovskim.

A šta tek reći za Savet za spoljne odnose (CFA) - NGO u Vašingtonu koji je dao 8 od 10 poslednjih predsednika i mislim 10 od 10 poslednjih ministara inostranih poslova. Kakva je to "privatna" organizacija čija je najupadljivija odlika to da su njeni članovi najmoćniji ljudi iz obe političke partije? Kakva je to demokratija, u kojoj ispada da koja god stranka da pobedi najmoćnija mesta u vladi će da zaposednu ljudi iz jedne privatne institucije! Instuticije koja makar spolja gledano kao da kontroliše obe stranke. Ko njome upravlja, kako, i odakle joj takva moć? Uvrnuto? Interesantno? Ne, time se bave samo paranoici.

Već ovo je dovoljno da shvatimo koju sociološku funkciju igraju kritike teorije zavere: ulogu konsolidacije obrazovnog i informacionog monopola države i kontrole i ućutkivanja kritičkih glasova. Diskurs kritika konspirologije je moderna zapadna verzija psihijatrijskih klinika za disidente u Sovjetskom Savezu. Ona treba da nas ubedi da je svaka radikalna sumjna u zvaničnu verziju istorije ili ideologije koje širi dsržava proizvod nekog mentalnog poremećaja, i da je samo građanin koji sluša nastavnike u državnim školama, propisane "respektabilne" medije i saopštenja birokratskih tela vlade psihološki normalan. Još uvek paranoici nisu u bajbokani, ali kao što vidimo to nije nezamisliva mogućnost - Cass Sunstein (i mnogi drugi) već rade na tome.

Principi razvojnog bankarstva

Energetika, sirovinska baza, mašinogradnja, agrokompleks, stanogradnja!

Uživajte u izlaganju doajena srpskog bankarstva (na FB stavio Milovan):

Slotera Nika za predsednika

Da je film izašao pre par nedelja, mogao je da oduva protivkandidate. Realno, kakve bi šanse Toma i Boris imali?

Gde i kako uštedeti?

Politika je pitala neke domaće ekonomiste šta ministar finansija treba da uradi i manje-više postoji konsensuz da će nova vlada morati da štedi, a možda i da povećava neke poreze. Jednostavno, ovaj nivo deficita neće moći još dugo da se zadrži.

I, tako dolazimo do mnogo težeg, ali i zanimljivijeg pitanja - gde tačno treba da se štedi? Odgovor uopšte nije lako dati, naročito ako gledamo na kratak rok. Prvo, pogledajte ovu tabelu, koja daje prikaz ukupne javne potrošnje po ekonomskoj klasifikaciji.

1. Ubedljivo najveći trošak su penzije i plate. Ali, otpuštanje viška zaposlenih, jedna od očiglednih mera, ne samo da ne smanjuje trošak, ona ga na kratak rok povećava, jer treba isplatiti otpremnine (a koje su često veće od jednogodišnje bruto plate). Dodatni problem je osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Dakle, ne samo što nekome isplatiš otpremninu, već on "pada" na teret NSZ-a. Alternativno, bivši zaposleni odlazi u prevremenu penziju. To znači da su realne uštede usled otpuštanja čak i na dugi rok mnogo manje nego što izgledaju. Da se sutra otpuste SVI zaposleni u javnom sektoru, ovogodišnji trošak bi bio znatno viši nego što je onaj koji je predviđen budžetom za plate, a i na srednji rok bi ušteda bila možda 50%.

2. Manje-više isto važi i za drugi omiljeni recept, "reformu penzijskog sistema", jer su tu sve moguće reforme (ovde pod reformom podrazumevam štelovanje koeficijenata, bodova, godina za odlazak u penziju i slično), čak i zamrzavanje penzija, suviše dugoročne, nema nikakvog efekta odmah. Dodatno, čak i kada su penzije zamrznute, trošak penzija raste, jer se broj penzionera uvećava.

3. Kao opcije ostaju samo nominalno smanjivanje plata i penzija. Čak i da koalicija SPS-PUPS-JS nije ovako dobro prošla, tako nešto bi bilo skoro nemoguće sprovesti. Dakle, koja god vlada da se napravi, mislim da nema ni teorijske šanse da ministar finansija (makar bio i supermen) ubedi ostale članove vlade da je tako nešto u njihovom dugoročnom političkom interesu. Takođe, čak i da vlada uspe nekako da to progura kroz skupštinu, mislim da naša policija i vojska (čije bi plate takođe bile smanjene u ovom slučaju) ne mogu da generišu nivo represije koji bi bio potreban da se, na primer, omogući normalan protok saobraćaja.

Dobro, šta onda ostaje?

4. Trošak kamata je toliki koliki je, tu je nemoguće ostvariti uštedu na kratak rok.

5. Slično važi i za "kupovinu roba i usluga", mada tu verovatno postoji neki prostor. Veliki deo tu su lekovi koje kupuje Fond zdravstvenog osiguranja (recimo oko 90 mlrd), a tu su veliki "potrošači" i Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo prosvete. Uštede je tu svakako moguće pronaći, ali ne verujem da se dosta može naći u kratkom roku. Imajte na umu da je zdravstveni fond već generisao ogromne neplaćene obaveze prema dobavljačima, a to verovatno važi i za neke druge državne organe. Relativno velika stavka tu su i plate državnim naučnicima, oko 100 miliona evra. Nikada mi nije bilo jasno zašto se to vodi kao "kupljene usluge", a ne kao "plate", ali to sada nema mnogo veze.

6. Ne verujem da je iko spreman da "dira" socijalnu pomoć, bilo da se to odnosi na MOP i dečije dodatke (koji su usmereni na siromašne), bilo da se radi o porodiljskom i trudničkom bolovanju.

Sve u svemu, ostaju subvencije i kapitalni rashodi.

7. Što se subvencija tiče, od iznosa od oko 80 mlrd, 30 mlrd se odnosi na lokalne subvencije komunalnim preduzećima i za gradski prevoz. Pola od toga je Beograd, sve ostalo (uključujući i Vojvođansku vladu) je oko 15 mlrd. Od 50 mlrd koje raspoređuje vlada, nešto manje od pola su subvencije poljoprivredi, subvencije železnici su oko 12 mlrd, Ministarstvo ekonomije raspoređuje nešto manje od 10 mlrd, i još ide za PEU Resavica oko 2-3 mlrd.

Ovde treba dodati i "neto budžetske pozajmice" koje su prethodne godine iznosile oko 25 mlrd, a mislim da su ove godine znatno manje. Dominantan deo toga su bile antikrizne mere (subvencionisanje kredita), subvencija FIAT-u i slične stvari koje je administriralo Ministarstvo ekonomije. Mislim (a mrzi me sada da proveravam budžet) da to za ovu godinu nije više od 10 mlrd. Ako i jeste, najveći deo se odnosi na FIAT:


8. Što se kapitalnih rashoda tiče, tu se najveći deo sprovodi na lokalu, recimo oko 2/3. Tu je, naravno, moguće smanjiti rashode, ali a) pitanje je da li treba i b) najveći deo kapitalnih investicija na republičkom nivou se finansira iz međunarodnih kredita.

Sve u svemu, biće vrlo teško smanjiti deficit na kratak rok. Pogledajte naredni grafikon da biste malo bolje shvatili problem. Ovako je izgledala javna potrošnja u Srbiji 2010. godine, podeljena na glavne komponente:



Vidite i sami koliko je budžet Srbije mali u odnosu na ukupnu javnu potrošnju (transferi iz budžeta su "preneti" na krajnje korisnike, recimo na lokal i PIO fond). U međuvremenu se udeo lokala (ovde je dodata i Vojvodina) dodatno povećao u odnosu na budžet Srbije. Dakle, ako nećemo da reformišemo sisteme socijalnog osiguranja (a i ako hoćemo, pitanje je da li možemo u kratkom roku i kakve će realno efekte to dati) potrebno je da u okviru budžeta koji bez transfera iznosi oko 600 mlrd dinara nađemo uštede od recimo 100 mlrd. To je, praktično, nemoguće, a ja mislim da je orijentisanost ka veoma kratkom roku upravo jedan od glavnih problema.

Jedno od pominjanih rešenja - "bolja kontrola javnih nabavki" je takođe prilično "jalova" sa stanovišta budžeta. Iako su ukupne javne nabavke u Srbiji verovatno reda veličine 4-5 mlrd EUR, samo jedan deo se odnosi na budžet, a veliki deo se odnosi na javna i komunalna preduzeća. Hoću da kažem da čak i ako se pojavi neki genije (a koga traže i sve druge zemlje na svetu) koji će da osmisli sistem javnih nabavki koji em nije administrativno previše zahtevan, em dovodi do nižih cena u kratkom roku, nije realno očekivati neke velike uštede. KONEPS je super, ali kad bi sutra počeo razvoj sličnog sistema u Srbiji, trebalo bi nekoliko godina da on počne da daje rezultate.

Drugo moguće rešenje "bolja kontrola sive ekonomije" je opšte mesto i, kao takva, potpuno bespredmetna. To nije mera, to je cilj. Ako ne smisliš kako tačno i konkretno da poboljšaš rad Poreske uprave, a da on ne naruši u značajnoj meri opšte poslovno okruženje, to bolje nemoj ni da pominješ.

Problem sa dosadašnjim merama koje su usvajane kao deo programa sa MMF-om je što su manje više sve mere bile kratkoročne. Uvek je bilo pitanje - kako da deficit OVE GODINE bude na nivou koji je dogovoren sa MMF-om, pa su i mere uvek bile ad hoc i kratkoročne, tipa "Ajde da smanjimo rashode na robe i usluge", "ajde da uvedemo dodatni porez na mobilnu telefoniju" i slično. Odredbe o fiskalnoj odgovornosti jesu bile orijentisane na duži rok, ali mi se čini da su fiskalna pravila već izgubila kredibilitet.

Nova vlada ima šansu da bude orijentisana na naredne četiri godine. Ako se kao cilj postavi uravnotežavanje budžeta (ili relativno nizak deficit) po isteku četiri godine, onda mnoge mere koje kratkoročno koštaju, ili nemaju nikakav efekat, počinju da imaju smisla, poput reforme penzijskog sistema, reforme zdravstvenog sistema i sistema javnih nabavki, smanjenja broja zaposlenih u javnom sektoru, smanjivanje subvencija na lokalu kroz povećavanje cena komunalnih usluga, reforma Železnica i PEU Resavica sa ciljem smanjenja subvencija, ukidanje brojnih programa Ministarstva ekonomije kroz stečaj propalih društvenih firmi koje i dalje dobijaju subvencije, eventualno reforma sistema poljoprivrednih subvencija.


Pošto mi se čini da je visok deficit u narednih par godina praktično neizbežan (čak i uz relativno oštru reformu) postavlja se pitanje kako finansirati te deficite. Moj omiljeni odgovor je - prihodima od privatizacije. Prosto, ne vidim kako drugačije. Srbija verovatno ima prostora da se još malo zaduži, naročito ako se pripremi neki realan i kredibilan program smanjenja rashoda. Stvari za privatizaciju i dalje ima. Ne mnogo, ali bi iz toga verovatno moglo da se finansira 1-2% BDP deficita godišnje u naredne 3-4 godine.

Svakako, najbolji način budžetske konsolidacije bi bio ekonomski rast, dok inflacija uglavnom ne pomaže. Danas se plate u javnom sektoru i penzije indeksiraju tako da se uz privredni rast njihovo učešće u BDP smanjuje. To pravilo ne znači ništa ako nema realnog rasta. Takođe, rast bi podigao i prihode i smanjio deficit. Dakle, program budžetske konsolidacije treba da prati i program poboljšanja poslovnog okruženja sa ciljem povećanja stope privatnih investicija (kako stranih, tako i domaćih). To je tema za sebe...

Da li ima ikakve šanse da nova vlada sprovede program koji je zasnovan na smanjenju subvencija, penzija, broja zaposlenih u javnom sektoru, reformi zdravstvenog osiguranja i prodaji svega što realno može da se proda? Realno, ne.

Međutim, kao što je jednom rekla Ayn Rand "Možemo da ignorišemo realnost, ali ne možemo da ignorišemo posledice ignorisanja realnosti". Jednostavno, nama sledi smanjivanje deficita ovako ili onako. Poverilaca koji će da nastave da finansiraju naš deficit uskoro neće biti. Verovatno je bolje da smanjenje deficita bude deo jednog celovitog plana, nego da do toga dođe haotično i da bude praćeno inflacijom, otpisivanjem dugova i sličnim stvarima kroz koje smo već prošli. Naravno, samo zato što je nešto bolje, uopšte ne znači da će to i biti odabrano.

Komentar izbora

Par komentara vezano za izbore:

1. Mislim da nema sumnje da su DS-ova i SNS-ova lista prošle lošije nego što su se nadali. Konačne cifre ne znam, ali po svoj prilici teško da je bilo ko od njih prešao 25%. Ako pogledamo DS i SNS kao stranke, verovatno su jedva prešli 20% i jasno je da od dvostranačkog sistema nema ništa do daljeg. Lično mislim da je to dobro.

2. ZES je prošli put dobio skoro 39%, DS-ova lista danas jedva 23-24%. Jeste da su sada nastupili bez G17 i SPO, ali mi se čini da su svakako izgubili makar 7-8% podrške. To je dosta i nadam se da će da ih natera da razmisle. Ja ne znam tačno koliko glasova su im doneli Čanak i Ljajić, ali bi bez njih teško imali više od 20% kao stranka.

3. SNS je takođe dobio manje nego prošli put, kada su kao radikali imali oko 29%. Jeste da su izgubili glasove hard core radikala, ali su sada u koaliciji sa Veljom Ilićem i Karićem, koji su im doneli makar 3-4%. Dakle, sami naprednjaci su dobili možda malo preko 20%, čime ne verujem da su oduševljeni.

4. Sasvim je jasno da je SPS pravi pobednik ovih izbora (kao i prethodnih, uostalom). Ovoliki rast Dačića niko nije očekivao, uključujući verovatno i njega samog. Nadam se da će i zbog ovoga Tadić da stavi prst na čelo.

5. Mislim da ni DSS nije loše prošao. Prošli put su dobili oko 11%, sve sa Veljom Ilićem. Sa druge strane, nisu uspeli da kapitalizuju svoj antievropski stav. Ogroman broj građana ne želi u EU (iz raznih razloga), mislim da je DSS bez velike potrebe pričao o vojnoj neutralnosti što realno ljude ne zanima previše, kao i ono "Istok Zapadu, a Zapad Istoku". Možda bi im bolje bilo da su se držali različka.

6. LDP je izgleda dobio nešto više nego prošli put, ali sada su bili u koaliciji sa SPO-om. I ovde iznenađuje činjenica da nisu uspeli bolje da iskoriste svoj opozicioni status u teškim vremenima za vladu. Očigledno nisu uspeli ni da odvuku veći broj razočaranih DS-ovih birača. Već tradicionalno, treba i oni da razmisle zašto iz izbora u izbore ostvaruju manje nego što je njihov realni potencijal.

7. URS je prešao cenzus, čini mi se da oni sami nisu oduševljeni time, ali izgleda da se jedan deo ljudi tome iznenadio. Ja i nisam. Mislim, oni verovatno imaju dobrih 100.000 glasova samo po osnovu raznih lokalnih lidera. Kampanja zasnovana na ojačavanju uloge regiona i decentralizaciji je izgleda dala neke rezultate u centralnoj Srbiji, ali su veoma loše prošli u Beogradu i Vojvodini.

8. Mene je iznenadilo to što SRS nije prešla cenzus. Nisu ni Dveri, ali su oni ostvarili (ako mene pitate) sjajan rezultat. Tih 8-9% glasova za Dveri i SRS će biti preraspodeljeno ostalima, što je najgore (iz perspektive njihovih birača) što je moglo da se desi. Pravo pitanje je da li će Dveri i SRS uspeti da prežive van parlamenta do sledećih izbora. Ako uspeju, možda onda nešto i urade.

9. Koliko vidim, najmanje 10% glasova je "bačeno" na stranke koje su ostale ispod cenzusa. Pošto se to uglavnom odnosi na desničarske stranke, jasno je da dobar deo srpske desnice neće biti zastupljen u parlamentu. Ja mislim da je to loše. Glas domaćih nacionalista treba da se čuje u Skupštini. Bolje tamo, nego na ulici.

10, Tadić je po svoj prilici vezao sudbinu buduće vlade za predsedničke izbore. Mislim da je to greška. Sto puta sam se pitao zašto Milošević 2000. godine nije priznao pobedu Koštunici i postao savezni premijer sa predstavnicima Crne Gore u tadašnoj Saveznoj skupštini. Zašto Tadić ne napravi vladu sa socijalistima već danas, nije mi jasno. Ako ga Nikolić pobedi u drugom krugu (što mislim da lako može da se desi), Dačiću će biti mnogo teže da pravi vladu sa demokratama.

11. Dakle, sudbina vlade i velikog broja lokalnih vlasti zavisi od ishoda predsedničkih izbora. Mislim da je neodgovorno od strane Tadića da to povezuje. Ja znam da se on time nada da će da motiviše sve nas koji se dvoumimo da li u drugi krug uopšte da izađemo, ali se time igra sa vatrom.

12. Đilas je odlično prošao u Beogradu, ali su zato Preokret i URS jako loše prošli. Sve to ne znači da će Đilas biti gradonačelnik jer ako se SPS dogovori sa naprednjacima da prave vladu (nakon eventualne pobede Nikolića), vlast u Beogradu će ponovo biti u igri, kao i prethodni put (kada je Dačić obećao da će da podrži Vučića, pa onda ipak podržao Đilasa kao deo sveopšteg dogovora).

13. Što se predsedničkih izbora tiče, nije lako naći matematiku po kojoj Tadić može da pobedi, osim ako ne uspe da izvuče veliki dodatni broj ljudi na glasanje. Jasno je da je ovo "uslovljavanje" pravljenja vlade rezultatom predsedničkih izbora pokušaj da nas motiviše, ali nisam siguran da će uspeti. Suština je da ja ne vidim čiji će se glasovi lako na njega "preliti" - daj Bože da privuče 60% glasova koji su sada otišli Jovanoviću, Stankoviću i Pastoru. Sa druge strane, Nikolić verovatno može da računa na veliki procenat Koštuničinih glasova, a svakako i na jedan broj Stankovićevih, možda čak i Jovanovićevih glasača (onih koji bi da "kazne" Tadića), a i radikali i oni koji su glasali za Dveri neće sigurno dati glas Tadiću. Da li će dati Nikoliću, ostaje da se vidi. Sve u svemu, ponovo se postavlja pitanje Dačića, ali čak i da on pozove svoje birače da glasaju za Tadića, veliko je pitanje da li on može više od 50-60% ljudi da u to ubedi. Sve u svemu, biće vrlo neizvesno. Manje više sve je u Dačićevim rukama i to je ono što mi se nikako ne sviđa

14. Dakle, velika koalicija mi ne deluje realno, ali nije nemoguće da se Dačić preigra i da postavi tako visoku cenu koju ni SNS ni DS ne žele da plate. U suštini, Tadić i Nikolić i dalje mogu da se dogovore "Ko izgubi predsedničke izbore postaje premijer, a pobednik ima većinu u vladi i gradonačelnika". To mi iz ove perspektive i ne deluje tako loše, ali ne verujem da će da se desi.

Hteo sam da napišem post kojim bih samo započeo raspravu, a pretvorilo se u veoma dugačak post. Dakle, kako vi tumačite ono što se juče desilo i šta očekujete u narednih par nedelja?

Dverbolah

Kladio sam se da ćemo posle izbora dobiti nove karikature u parlamentu, odnosno da će Dverbolah da zameni Radikale. Koliko god su mi njihovi stavovi strani, Dverbolah je vodio prilično dobru kampanju a iza sebe ima kvalitetnu organizaciju. Iznenadilo me je da imaju čak 74 kancelarije po Srbiji, dok primera radi DS ima oko 190. Šetnje su im bile dobro posećene a za razliku od Radikala lideri su im prilično elokventni.

Sve u svemu podsećaju me na islamističke političke partije Hezbolah, Hamas i Muslimansko bratstvo. Slično arapskim pandanima promovišu religiozni fundamentalizam a pritom osvajaju simpatije građana na najavljenoj beskompromisnoj borbi protiv korupcije. Ne znam da li su već počeli da organizuju društveno korisne akcije, ako nisu to je verovatno sledeći korak. Jedino gde se razlikuju je što nemaju sopstvene paravojne formacije.

Ako zaista pređu cenzus čini mi se da će parlamentarne rasprave postati znatno zabavnije.

PS
Loša procena

Nezaposlenost

Kada je predsednički kandidat Tadić pre neki dan rekao (da izvine ova izborna tišina) da "Država prema nekome ko neće da radi za 1.500 dinara dnevno nema nikakvu obavezu", verovatno nije baš dobro razmislio o posledicama. Kao, uostalom, ni nemački političari (a prenosi Nedjeljni komentar):

Dvadesetpetogodišnjakinja koja je odbila posao za pružanje “seksualnih usluga” u javnoj kući u Berlinu, prema novom zakonu usvojenom ove godine suočena je s mogućim ukidanjem naknade za nezaposlenost.

Izborna ćutnja

Izborna ćutnja je praksa koja se u Srbiji nikada nije dovodila u pitanje. Međutim, ako to malo bolje pogledate, reč je čistom kršenju slobode govora koje traje nešto kraće od tri dana pred svake izbore, odnosno pred svaki krug izbora. U tom periodu građani, mediji, stranke i ini pomenuti moraju da žrtvuju svoju slobodu govora. Mediji ostaju bez unosnih poslova. Ne vidim neki smisao. U SAD, na primer, nema izbornog ćutanja pa ne vidim da im je demokratija u problemu. Ne vidim šta bi se loše desilo u Srbiji ako bismo se manuli ovog običaja. Ostali bismo lišeni jedino kreativnog uprezanja državnih organa koji se bave poslednjim promotivnim naporima stranaka koje čine vlast kroz mnogobrojna otvaranja svega i svačega, sejanje optimizma i dobre vesti. Ostali bi lišeni i kreativnih poziva na izbore kao što su moj omiljeni "jedva čekam da nedelja dođe" iz 2000. godine ili "ustani i bori se ili ostani smori se". Sve u svemu moj problem je kada se sloboda govora krši jer je to princip koji razlikuje slobodna od onih manje slobodnih društava.

I Ministarstvo omladine je nužno

Nakon zahteva za ponovnim formiranjem Ministarstva nauke, javili su se glasovi i za obaveznim očuvanjem Ministarstva omladine. Juče sam dobio mejl sa naslovom "Ministarstvo omladine se ne sme ukinuti", a u samom mejlu, između ostalog, piše:

Zalažemo se za to da Ministarstvo omladine ostane kao samostalna institucija koja se sistematski i ozbiljno brine o mladima u Srbiji.

I pored brojnih problema i mesta za unapređenje omladinske politike, mladi u Srbiji prvi put imaju Nacionalnu strategiju za mlade i Akcioni plan za njeno sprovođenje u okviru kojih je podržano više od 1 000 akcija i projekata. Od 2007. godine unapređena je i briga o mladima na lokalnom nivou otvaranjem 124 Kancelarije za mlade širom Srbije. Donesen je i Zakon o mladima kojim je prvi put prepoznat omladinski rad i omladinsko organizovanje čime su stvoreni uslovi za osnivanje Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) i Nacionalne asocijacije praktičara i praktičarki omladinskog rada (NAPOR).

Ako se ovako nastavi, sledeća Vlada će imati 30-ak ministarstava.

Breitbart, američki Litvinenko?

Evo, kao mali odmor od srpskih izbora jedna verujem zanimljjiva priča iz Amerike.

Andrew Breitbart je bio konzervativni medijski mogul, sa nekoliko vrlo posećenih sajtova u vlasništvu, i vrlo vešt u korišćenju novih medija u propagandne svrhe. Recimo, dvoje njegovih ljudi su se 2010 predstavili kao prostitutka i makro tražeći od osoblja levičarskog NGOa ACORN savete kako da formiraju "biznis". I dobili su savete, sa sve detaljima kako da zavaraju policiju, šta da rade u vezi poreza itd. Pošto su se ti snimci pojavili na internetu, ACORN (vrlo blizak Obami) je izgubio kongresno finansiranje i ugašen je. Takvih primera Breitbartovog medijskog aktivizma ima dosta. Breitbart je postao poznat kao "medijski ratnik", i vrlo neomiljen u levičarskim krugovima, ali vrlo popularan među konzervativnim hard coreom.

Sredinom februara ove godine on je na konzervativnom skupu CPAC (video ovde) direktno zapretio kako će da objavi neke video snimke do kojih je u međuvremenu došao, a koji prikazuju Obamu kako se za vreme koledža druži sa Bil Ayersom, vođom terorističke grupe Weather Underground. Pomenuo je da ima više takvih traka i da će ih pokazati uskoro. Nekoliko dana kasnije je za neke novine rekao "sačekajte 1 mart, da vidite šta će da se desi".

29 februara, samo nekoliko sati pre nego što je navodno trebalo da objavi te snimke koji će "uništiti Obamu", Breitbart je naprasno umro od srčanog udara! Vraćajući se kući iz nekog kafića, pao je na pločnik, izgubio svest, i iako ga je hitna pomoć brzo prevezla u bolnicu na putu je već bio mrtav. Interesantno da je policija LA-a odmah, pre bilo kakve istrage ili obdukcije, rekla da je umro od "prirodnih uzroka", srčanog udara. Iako je poznato da je Breitbart imao nekih srčanih smetnji ranije, stvar koja je odmah izgledala sumnjivo jeste ta neverovatna koincidencija da čovek umre nekoliko sati pre nego što se očekivalo da objavi neke meterijale koji mogu da obore američkog predsednika. Odmah su se pojavile razne spekulacije da ga je ubila vlada, administracija, Obama, CIA itd, čak i priča da je njegovoj ženi koja je znala nešto više njen sopstveni otac zapretio da ćuti ako joj je život mio (inače taj njegov tast je pola sata po Breitbartovoj smrti prvi izjavio da je ovaj umro od "prirodnih uzroka". Istu stvar je rekao i Breitbartov zamenik Pollack!).

Naravno, koincidicencije ove vrste su moguće: ok, čovek je imao srčanih smetnji, radio je mnogo, živeo pod stalnim stresom, nije spavao dovoljno, moguće da mu je srce otkazalo, iako je imao samo 43 godine. Ali, ako je tako, gde su trake? Ako je zaista bio običan srčani napad, njegovih saradnici bi trebalo da imaju te trake i da ih objave. Da stvar bude lepša, samo dan ili dva posle Breitbarotve smrti, njegov zamenik se pojavio na TV kod Šon Henitija i rekao da oni imaju neke trake, da će ih "pregledati", i da će ih u narednih nedelju dana prikazati na Foxu kod Henitija u emisiji.

To je meni odmah izgledalo sumnjivo: Breitbart je trebalo da ih objavi 1 marta, i sad odjednom nisu spremne, pa treba nedelju dana priprema. Ja sam u prvom trenutku pomislio da nikad ništa neće biti objavljeno. Međutim, desilo se nešto još misterioznije. Posle nekoliko dana Breitbartovi doglavnici su došli u emisiju kod Henitija i prikazali neki video iz ranih 1990ih gde Obama na Harvardu drži govor u kome podržava nekog profesora koji je bio u štrajku. Snimak je jedno veliko ništa, u njemu se Obama pohvalno izražava o radikalnom profesoru Derecku Bellu koji štrajkuje jer misli da na Harvardu postoji diskriminacija protiv crnaca. Obama se priseća kako je profesor Bell bio inspirativna figura za njega i njegove kolege i poziva pristne da otvore svoj um za njegove ideje.

Ispostavilo se vrlo brzo da to čak nije ni bila neka originalna traka, i da je već bila prikazana na nekoj televiziji pre više meseci. U svakom slučaju, Breitbart je možda bio malo "lud" i "na svoju ruku" ali svakako nije bio toliko glup, a još manje neobavešten da veruje da bi taj besmisleni i već objavljeni video mogao da uništi Obamu. Ponavljam, tokom svog nastupa na CPACu on najavljuje video nsimke Obaminog druženja sa Bill Ayersom i Bernardine Dorn. Ništa od tog nije prikazano, više od dva meseca posle Breitbartove smrti.

I kao šlag na tortu dolazi vest od juče. Naime, samo nekoliko sati pošto je izdao izveštaj u kome se preliminarno utvrđuje da je Breitbart umro od srčanog udara, šef lekarskog tima, inače po svemu što znamo zdrav čovek, je takođe naprasno umro! Po prvim nalazima policije, izgleda da je umro od trovanja arsenikom, i sumnja se da je ubijen. Zvanični, mainstream mediji ćute, ne objavljuju bukavno ni reč o ovome, uključujući i Fox news kao i Breitbartov megaposećeni sajt breitbart.com, koji sada vode njegovi najbliži saradnici.

Još jedna koincidencija? Nisam matematičar, ali verujem da je verovatnoća prilično niska.

Prognoza rezultata izbora

Već godinama postoji jedna privatna igra prognoziranja rezultata izbora u Srbiji, koju je otpočela ekipa iz Centra za slobodno tržište, potom su se u igru uključivali članovi Tržišnog rešenja i poneko od ljudi koji nam nisu baš potpuno ideološki bliski, ali koje cenimo jer znaju da brane malo drugačije stavove. Prognozeri imaju slobodu da koriste koju god hoće metologiju za svoju prognozu, najbolji dobijaju večeru na račun onih koji izgube i to bi bilo to. Uvek smo pravili i grupnu prognozu koja je, naravno, bolja od većine individualnih, ali ipak malo gora od najboljih pojedinačnih. Na prošlim izborima smo recimo precenili SRS i LDP, a podcenili ZES i SPS. Godine 2007. smo poslali SPS ispod cenzusa. Dakle, nismo pogađali perfektno, ali smo pogađali prilično tačno. Za izbore 2012. godine grupna prognoza je sledeća (u mandatima): Izbor za bolji život 74, SRS 16, Preokret 19, SNS 90, DSS 16, SPS-PUPS-JS 28, SVM 3, Sve zajedno 2, SDA 1, KAPD 1. 4% nevažećih listića, izlaznost 62% Naravno, i mi zdržavamo pravo da pogrešimo pa bi preciznija, ali istovremeno i manje egzaktna bila: Izbor za bolji život 70-78, SRS 14-18, Preokret 17-21, SNS 86-94, DSS 14-18, SPS-PUPS-JS 25-31, SVM 2-4, Sve zajedno 2-3, SDA 0-1, KAPD 1. Sve u svemu, grupna pamet kaže da će biti zanimljive kombinatorike.

Poreska i subvencijska incidenca

Analiza poreske incidence je traženje odgovora na pitanje "Ko snosi trošak poreza?" Ekonomistima je ovo pitanje uglavnom mnogo važnije od trivijalnog pitanja "Ko plaća porez?" Zašto?

To je verovatno najočiglednije kod akcize za gorivo. Jasno je da akcizu plaćaju NIS i druge naftne kompanije. Ali, isto tako je jasno da oni ne snose trošak akcize, već da se on u najvećoj meri prevaljuje na kupce goriva. To se dosta dobro vidi na sledećem grafikonu, koji se nalazi u manje-više svakom udžbeniku mikroekonomije:

Kratko objašnjenje za neekonomiste. Prave "Demand" i "Supply" predstavljaju krive tražnje i ponude. Na X osi je prikazana količina robe, na Y osi je prikazana cena. Dakle, kriva tražnje je opadajuća (što niža cena, to se više robe traži), a kriva ponude je rastuća (što viša cena, više robe se nudi). U preseku ovih pravih, tražnja je jednaka ponudi i tu se utvrđuju tržišna cena i količina (Q* Poriginal).

Sada pretpostavljamo da se uvodi porez (akciza u ovom slučaju). To translatorno pomera krivu ponude (koja u stvari predstavlja krivu graničnih troškova, ali to nije sada toliko bitno) naviše za iznos poreza. Formira se nova ravnoteža, na višem nivou cene i uz nižu ravnotežnu količinu. Država naplaćuje porez koji je jednak površini sivog pravougaonika, a trošak poreza snose kako kupci tako i prodavci: kupci u iznosu površine donjeg dela pravougaonika, a prodavci u iznosu površine gornjeg dela pravougaonika.

Bitna je stvar da ovaj nalaz važi bilo da je za plaćanje poreza zadužen kupac ili prodavac.

Zašto o ovome pišem baš danas? Zbog subvencija za poljoprivrednike, jer potpuno analogna analiza važi i za subvencije i može da nam pomogne u odgovoru na pitanje - a zašto se poljoprivrednici uopšte bune ako ukupni poljoprivredni budžet ostaje isti?

Dakle, u početku imamo krive S i D (ponuda i tražnja). Nakon uvođenja subvencije po prinosu (što je, de facto, negativna akciza), kriva ponude se pomera na dole, pa se formira nova ravnoteža u tački B. Država isplaćuje subvencije u iznosu površine pravougaonika ABCP1, proizvođač dobija ACPF, a kupac dobija BFPP1. Dakle, proizvođač ne dobija puni iznos subvencije (iako se subvencija njemu uplaćuje na račun), zato što subvencija dovodi do pada cene.

Naši seljaci to znaju. Videli su svojim očima pre 10-ak godina kada smo imali sličnu poljoprivrednu politiku. Dakle, ako je cena 30 din/kg i ako se uvede subvencija od 5 din/kg, neće seljak da dobije 35 dinara po kg, već će dobiti recimo 32 din/kg, jer će otkupljivač oboriti otkupnu cenu sa 30 din/kg na 27 din/kg.

Važno je napomenuti da konkretni iznosi i konkretan odnos u snošenju troška od poreza odnosno u prisvajanju koristi od subvencije zavise od nagiba krivih ponude i tražnje. Teorijski je moguće da ceo trošak poreza (korist subvencija) snose samo kupci ili samo prodavci, ali je malo verovatno.

Suština je da kada se subvencija plaća po hektaru, ona ne utiče na granični trošak. Upravo zato se u EU vodi takva poljoprivredna politika i upravo zato je ovo što smo mi sada uradili zabranjeno po pravilima Svetske trgovinske organizacije.

Prodaja deviznih rezervi

Ako 100 evra zamenite za dinare po tržišnom kursu, da li kažete da ste 100 evra potrošili? Niste ih potrošili, samo ste zamenili jedan papirni novac drugim papirnim novcem.

Možda ste ih zamenili da biste onda te dinare potrošili ali to je druga stvar -- potrošnja svejedno nije u zameni evra za dinare nego kasnije u eventualnoj dinarskoj kupovini.

Zašto se onda, kad Narodna banka Srbije uradi to isto, diže panika da NBS troši devizne rezerve? Poslednjih dana stalno je u vestima da NBS uzalud troši devizne rezerve na odbranu dinara. Ustvari NBS ne troši ništa, samo razmenjuje novac. Nikakva vrednost nije izgubljena kada NBS proda evro da bi branila dinar; baš kao što nikakva nova vrednost nije stvarana kad je prethodnih godina NBS stalno kupovala devize i gomilala devizne rezerve.

Naravno, ceo ovaj sistem arbitrarno rukovođenog plivajućeg kursa je društveni trošak i svaka manipulacija u tom smislu košta. Ali samo gubljenje deviznih rezervi nije trošak, nego prelivanje vrednosti. Kad NBS prodaje devize ona pomaže sve kojima jači dinar odgovara. Kad ih je prethodnih godina neto kupovala, time je subvencionisala sve kojima je slabiji dinar odgovarao (dinar bi bio mnogo jači da devizne rezerve nisu rasle).

Cela zabluda potiče iz merkantilizma, davno odbačene teorije koja gomilanje državnog bogatstva, nekada zlata u trezoru, sada deviznih rezervi vidi kao krajnji cilj ekonomije. Nesvesni sopstvenog merkantilizma mnogi misle da su veće devizne rezerve uvek bolje. Nisu i posebno nisu danas kada sa niskim kamatama u svetu devizne rezerve ne donose nikakve prinose.

Ceo sistem kursa koji Srbija ima je pogrešan sam po sebi. Ali unutar tog sistema, pad deviznih rezervi nije neto gubitak za zemlju. Kao što ni njihov rast nije bio dobitak.