Fed leaks

Usred smo histerije koja prati Wikileaks aferu: Hilary naredila diplomatima da špijnuraju šta kolege u prednjim klupama kucaju na laptoopu, šta je rekao saudijski kralj o Iranu, da li je ovaj ili onaj američki službenik izjavio da je brat Hamida Karzaija mafioza itd. Ali, u senci svega toga, prava afera i skandal mnogo većih razmera se događa. I taj skandal nije nastao curenjem podataka, nego njihovim zakonitim objavljivanjem.

Naime, pre neki dan Fed je (po novom zakonu) bio prinuđen da objavi potpunije podatke o tome ko je sve dobio pare za bailout i koliko. Podaci su šokantni: cifra od 700 milijardi dolara kojom se do sada baratalo je bukvalno kap u moru. Ukupna suma je najmanje oko 10 triliona (10 hiljada milijardi!). Recimo Merill Lynch je dobila oko 2 triliona, Citigroup takođe oko dva triliona, Morgan Stanley takođe jedva nešto manje od 2 triliona. Tu su naravno i Bank of America, Godlman Sachs i drugi. Ogromne pare su dobile i mnoge strane banke, uključujući Deutche Bank, kojoj je Fed uplatio oko 300 milijardi za hipotekarne obveznice, i Credit Suisse koja je inkasirala oko 290 milijardi. Ukupno, Fed je potrošio preko 1 triliona samo na veštačko održavanje (kupovinu) hipotekarnih obveznica.

Naravno, nije čudo da su Paulsonovi i Bernankeovi drugari - investicioni bankari sa Wall Streeta - prošli ovako dobro. Ko će kome ako neće svoj svome. Ali je iznenađujuće, i do sada nepoznato da su velike pare dobili Mcdonalds, General Electric, Harley Davidson, Caterpillar, Toyota i drugi, čija aktivnost nema neke dublje veze sa bankarstvom i finansijama.

Kad ovo uzmemo u obzir, postaje jasnije da je cela operacija zapravo značila štampanje 10 triliona dolara bez pokrića da bi se spasile nesolventne banke i smanjili gubici postojećih privatnih firmi. To je bio gigantski program subvencija postojećim firmama, i povećanja barijera ulasku za nove firme.

Mimo toga, to je verovatno najveći program superhikovske redistribucije u ljudskoj istoriji. Neki od najbogatijih ljudi na planeti dobili su 10 triliona dolara kao zaštitu od konkurentskog pritiska i potrebe da svoje loše investicije plate finansijskim gubitkom, a sve je to platio običan mali poreski obveznik kroz zaduživanje i budžetski deficit od skoro dva triliona, i verovatno više poreze i inflaciju u budućnosti.

U takvoj situaciji dolazak Ron Paula na čelo pod komiteta za monetarnu politiku u Kongersu biće vrlo, vrlo zabavna i potencijalno eksplozivna stvar.

Drug Tito na smetlištu istorije

Koliko puta smo slušali o nerazjašnjenim političkim ubistvima za vreme Miloševića? Koliko puta smo čuli da dok se ubistva Stambolića, Đinđića, Ćuruvije ili Ibarska magsitrala ne rasvetle nema pravog suočenja sa prošlošću? Koliko puta smo slušali o tome kako je Milošević koristio kriminalce za vršenje političkih likvidacija? Čak i kad dođemo do navijača, temeljnom analitičkom oku ljudi iz Druge Srbije neće promaći politička instrumentalizacija njihovog ekstremizma. Žarko Korać će jednom reći kako nije slučajno da su Zvezdini navijači najveći najnasilniji ekstremisti kad je Arkan bio njihov vođa koga je tu postavila država, tj policija, tj Radmilo Bogdanović.

Ali, nekako uvek ispada da ceo ovaj kompleks stvari počinje 1987: pre toga je postojao jedan režim koji nije bio baš demokratski, ali ništa usporedivo sa Miloševićevim odredima smrti, ratovima, ubistvima civila itd. No, ovo je jedna od većih bajki tranzicione Srbije. Pođimo od samog Arkana. To je dobra tema. Kako je on ušao u politiku i postao uticajan u podzemlju? Jeste, Radmilo Bogdanović ga je početkom 1990ih postavio da bude glavni među Zvezdinim navijačima, da bi eliminisao uticaj SPOa i monarhističkih krugova među navijačima. No, jel se Arkan pojavio 1990 niotkuda? Odakle njegov nadimak? Tu dolazimo do glavnog problema.

Željko Ražnatović je bio jedan od onih kriminalaca beogradskog asfalta 1970ih koga je UDBA Staneta Dolanca koristila za prljave poslove političkih likvidacija u inostranstvu. Kao uslov slobode ili smanjenja kazne ljudi poput Arkana su slati u Nemačku, Austriju, Ameriku i razna druga mesta da likvidiraju političke protivnike režima koji su živeli u emigraciji. Naravno, putovali su uvek pod lažnim pasošima koje im je obezbeđivala država. Nadimak "Arkan" Željko Ražnatović je dobio po jednom svom lažnom pasošu u kome je od strane policije bio "preimenovan" u Turčina sa prezimenom Arkan. On je javno govorio o tim svojim "poslovima" iz mladosti. Dakle, "Arkan" nije bio proizvod Miloševićeve ere ni Radmila Bogdanovića, nego Titove ere i Staneta Dolanca - proizvod idiličnog vremena bratstva i jedinstva i "uvaženosti" Jugoslavije u inostranstvu. Hm, ko bi to rekao, ako znamo da je sa Osmom sednicom nastala apokalipsa i sumrak svih civilizacijskih vrednosti u Srbiji.

Ovih dana je u Nemačkoj pokrenuta inicijativa da se zbog ovih "poslova" koje je Titova UDBA tokom 1970-ih i 1980ih radila u Nemačkoj bivšem diktatoru posthumno oduzme Orden zasluga koji mu je namačka vlada dodelila 1974. Razlog je - politička ubistva 22 hrvatska emigranta u Nemačkoj tokom perioda 1970-1989 koja je počinila Titova tajna policija.

Uz iskopavanja leševa političkih protivnika ubijenih 1944-45 u Sloveniji i Srbiji, ovo je jedini pokušaj suočavanja sa komunističkom prošlošću bivše Jugoslavije. Ako već u samoj Jugoslaviji nije moguće da se počne sa zakonskom kriminalizacijom kriminalnog režima, neka makar krene iz Nemačke.

Kralj je mrtav živeo kralj

Kada bi vlada barem usmerila barem 1 promil entuzijazma koji ima u upropaštavanu privrede u pravcu održivih tržišnih rešenja za Srbiju bi bilo barem malo nade. Današnja izjava ministra poljoprivrede je žalosna, štetna i nažalost prilično koherentna sa ostatkom vlade. Strašno je da neko ko vodi ministarstvo posle deset godina i najtraljavije tranzicije može da izjavi nešto ovako i da to može da bude deo ekonomsko-političke agende. Kec ko vrata, knjige u šake.

Posle ovoga blede mudrosti Jovančinog dobročinitelja.

Wikileaks ponovo

Evo da kao još jedan tajni plaćenik Hilari Klinton doprinesem i ja daljem zataškavanju afere Wikileaks. Ja ću da prokomentarišem jedan zapostavljeni aspekt cele afere. Naime, oni koji prate špansku seriju zvanu globalno zagrevanje-klimatske promene-klimatski poremećaj sećaju se prošlogodišnjeg skandala zvanog Climategate. Neki whistle-blower iz vodećeg istraživačkog centra Climate Research Unit na Univerzitetu East Anglia je postavio na internet hiljade emailova vodećih klimatologa u kojima oni, između ostalog, raspravljaju kako da najbolje falsifikuju podatke koji im ne idu u prilog, kako da spreče skeptike da igde objavljuju u profesionalnim žurnalima, kako da politički manipulišu javnost, instrukcije da obrišu zvanične mejlove u kojima o svemu ovome govore itd itd.

Posebno kultni status je stekao poznati "sakrij pad" ("hide the decline") email u kome klimatolog Phil Jones objašnjava "trik" kojim je proxy rekonstrukcija prošlih temperatura skraćena, izbacivanjem podataka, tako da se sakrije pad temperature posle 1960. Naime, temperaturna merenja pokazuju snažno globalno zagrevanje posle 1960. S druge strane, klimatololozi koriste te takozvane proksije (godove na drveću, kiseonične izotope ledenih kora itd) da rekonstrukišu kakva je bila temperatura u prošlosti pre ere termometara. I na osnovu rečenih proksija tvrdili su da je u srednjem veku bilo hladnije nego danas (suprotno tradicionalnim nalazima klimatologije) i time današnje zagrevanje "bez presedana", i time čovek krivac za njega. Ali problem se pojavio jer su ti isti proksiji pokazivali zahlađenje od 1960 naovamo, suprotno onome što termometri kažu! Logično pitanje koje bi se postavilo da je originalna rekonstrukcija obelodanjena bi bilo - što bi iko verovao toj vašoj rekonstrukciji 1000 godina unazad kad ona pogrešno prikazuje podatke u poslednjih 40 godina? Ili možda termometri greše, pa je cela priča o zagrevanju apriori besmislena? I Jones i ekipa su odlučili da ovu goruću dilemu reše tako što će da "odfikare" deo grafika koji se nije slagao, i tako sakriju pad od 1960 naovamo.

Šta na to kaže naš Asanž? U svom intervjuu koji možete naći na youtubeu, on prvo, laže da on stoji iza Climategatea. Drugo, opravdava Jonesa i ekipu, ponavljajući njihovu nemuštu odbranu da je "trik za sakrivanje pada" bio samo ime za statističku tehniku obrade podataka, a ne ono što je stvarno bio - fikarenje 40 godina grafika da bi se, za potrebe izveštaja IPCC, sakrilo od javnosti da se podaci ne poklapaju sa modelima. Meni stav o klimatskim promenama izgleda kao najbolji lakmus elementarne političke (ne)uračunljivosti. Čovek koji veruje u to smeće i opravdava korumpirano bratstvo oko IPCC može biti samo hipi levičar, i polagati nade u njega i njegov sud je jalova rabota. On čak ide dotle da ponavlja "teorije" alarmista kako ruska tajna služba stoji iza Climategatea jer hoće da minira Kjoto. Ross McKitrick, čovek koji je izvorno otkrio celu aferu sa hide-the-decline, i to još pre Climategatea, ovako piše o Asanžu i njegovom pomoćniku koga možete da vidite u ovom snimku:

What a pair of blowhards. They were obviously unnerved by the question. They evidently like leaks that embarrass their political opponents, but in this case they found themselves tagged with a leak that had damaged the side they like; and since it seems to be more about political warfare against governments they dislike than some impartial ideal of transparency and freedom of information, they were stuck scrambling to make up a story about how it really served some nobler purpose. Of course they should simply have said that they weren’t the source of the leak, that it was in full circulation long before anyone looked to them for a copy and they didn’t know much about the details of what followed. But that would have been too humble, especially in front of a room full of simpering hero-worshippers. So they pretended to be insiders and proceeded to deliver a few minutes of sheer drivel.

While I was in the UK last fall, there was brief interest by the UK tabloids in the Russian angle, and an article appeared in the Daily Mail speculating that Russian intelligence officials had hacked the UEA and stolen the emails. But nobody took that line seriously and the story died within 48 hours. If Assange has a shred of evidence to support his lunatic theory he should release it. What’s with these secret communications between him and UK intelligence: out with it, Mr Wikileaks! Bloody poser.

On this issue at least they are nothing but fakes and cretins. Saying that UEA released all the background emails and whatnot to provide the full context is beyond idiocy; and Assange’s discussion of the “trick” is just painful to watch

Za kraj, jedan komentar generalno o celoj aferi. Kao što kaže Victor Davis Hanson u National Review, Asanžov problem je što je zakasnio dve godine. Da je obelodanio išta od svojih "otkrića" u vreme Bušove administracije bio bi slavljen kao heroj od strane medija. Ovako, mediji uglavnom pokrivaju Obamu: levičarski jer brane levičarskog predsednika a konzervativni jer poziraju kao patrioti koji štite državni interes bez obzira ko je predsednik, (čak i ako im je Asanž delimično koristan, jer njegovi leakovi često potvrđuju njihove teze). Zato sam ja i napisao da Asanž nije baš najbistriji ako je verovao da će se lako provući ako udari na Mesiju i Nobelovog laureata direktno u ovim okolnostima. Da je istu stvar uradio pre tri godine ne bi mu ginula Nobelova nagrada za mir (koja se već bila pretvorila u anti-Buš nagradu, od Kartera, Gora, IPCC do Obame) i bio slavljen kao veliki heroj borbe za ljudska prava i protiv arogantnih moćnika. Ovako će dobiti ignorisanje, i niko neće mrdnuti prstom ako ga slučajno pregazi auto ili se ispostavi da je u više zemalja napravio finansijske i druge prekršaje za koje se ide u zatvor. Još jedan dokaz da je čovek potpuna banana i amater.

Pravo i superheroji

Pogledajte blog pod nazivom Law and the Multiverse: Superheroes, Supervillains and the Law.

If there’s one thing comic book nerds like doing it’s over-thinking the smallest details.  Here we turn our attention to the hypothetical legal ramifications of comic book tropes, characters, and powers.  Just a few examples: Are mutants a protected class?  Who foots the bill when a hero damages property while fighting a villain?  What happens legally when a character comes back from the dead?

Pogledajte neke od zanimljivih postova: gde superzlikovac da locira bazu, pravni status alter-ega (i kako izbeći moguće optužbe za utaju poreza, država ne dozvoljava paralelno postojanje Supermena i Klarka Kenta), da li je Betmen službeno lice, problemi sa besmrtnošću.


Još uvek ne mogu da zaključim da li se radi o najbesmislenijem ili o najzanimljivijem blogu na koji sam naleteo u poslednje vreme. Naravno, te dve stvari se međusobno ne isključuju.

Tako je govorio Mungos

Nije to lako, ne bi Deltosavljevic uspeo tako kratko, a tako nedotupavno. S druge strane više je on ogledalo ljudi koji glasaju za ovakve likove. Što bi se reklo demokratija super funkcioniše imajući u vidu ko sve glasa i ko sve biva biran.

Preporuka

Pogledajte Five Books, sajt na kojem raznorazni ljudi predlažu po pet najboljih knjiga iz neke oblasti, poput dinosaurusa, vojne istorije, pada komunizma, političke satire ili ekonomske istorije.

Uparite to sa library.nu i krenite u čitanje.

Bista na Tašu

Prolazim juče pored Tašmajdana i vidim tablu "Rekunstrukcija parka se finansira donacijom vlade Azerbejdžana". Onda sam malo guglovao i našao članak u Blicu, od pre par meseci. Između ostalog, piše da će u znak zahvalnosti  u parku biti postavljena bista Hejdara Alijeva, bivšeg predsednika Azerbejdžana.

Pogledajte unos na Wikipediji o tom čoveku.

Kakvo društvo

China, Russia, Kazakhstan, Colombia, Tunisia, Saudi Arabia, Pakistan, Serbia, Iraq, Iran, Vietnam, Afghanistan, Venezuela, the Philippines, Egypt, Sudan, Ukraine, Cuba and Morocco


Ovde. 

Porez na imovinu, 2

Da i ja prokomentarišem pitanje poreza na imovinu. "Interes društva kao celine" i "tako se radi u drugim zemljama" su dva argumenta kojima možete opravdati bilo kakvu tiraniju. A upravo to su glavni oslonci posta Saše Radulovića koji nam je Milan prosledio.

Na vrhuncu, Radulović kaže:

Pravo društva na razvoj je važnije od izmišljenog prava pojedinca da besplatno ili uz neznatnu naknadu uživa đedovinu.

Paradoksalno je, međutim, što su društva koju su stavila pravo na razvoj ispred izmišljenih prava pojedinaca upravo ta koja su se najmanje razvila. Tamo gde ga je bilo, razvoj je došao kao sporedna posledica prava pojedinca.

Što se tiče samog poreza, loša stvar je, naravno, što je to novi porez i što znači više novca za državu a manje za ljude koji su ga zaradili. Efektivno se povećava jedan porez, a umesto njega se ne ukida ništa drugo. Tu je i propust da se jednako tretira imovina firme i lična, ali ministarka kaže da je propust privremen. Ali to su šira pitanje državne potrošnje i visine poreskih nameta.

Ako gledamo samo strukturu i vrste poreza, može se naći i par svetlijih tačaka. Metafizičkog merila njegove pravedne ili njegove ekonomski efikasne visine nema, ali u odnosu na druge zemlje, porez na imovinu od 0.4% stvarno nije preveliki. To je veličina koja je relativno srazmerna ostalim porezima, pa se ne može govoriti ni o nekim većim ekonomskim distorzijama.

Drugo, porez na imovinu se može videti i osetiti. Za PDV i ne znate da ga plaćate jer su cene u prodavnici date u bruto iznosima, porezi i doprinosi na plate se isto zadržavaju automatski. Osim komunalnih taksi i TV pretplate, porez na imovinu je jedini čiji iznos vidite i morate sami da ga uplatite. To će pomoći ljudima da imaju na umu kako država prikuplja novac, pa će prilikom izbora možda nešto imati da kažu i o potrošnoj strani budžeta.

Porez na imovinu

Komentator Milan pita za naše mišljenje po pitanju predloženih izmena kod poreza na imovinu. Prvo da kažem da nisam detaljno čitao najvljene izmene, ali po onome što se najavljuje, zaključio sam da su izmene manje - više razumne. Osnovne izmene su da se uklanja umanjenje poreske osnovice po osnovu amortizacije, ad valorem poreska olakšica za život u stanu se menja specifičnom, a uvodi se i jedinstvena (maksimalna) stopa poreza od 0,4%.

Nekoliko komentara:

1. Porez na imovinu je prihod lokalne samouprave. Zakonom je predviđeno utvrđivanje poreske osnovice i maksimalna stopa, a opština može i da je utvrdi na nivou od 0%, ako želi. Sa druge strane, pošto je zakonom definisana poreska osnovica, opštine su onemogućene da kod poreza na imovinu rade isto što rade kod raznoraznih lokalnih naknada - da reketiraju unapred određene firme.
2. Način utvrđivanja poreske osnovice je loš i ostaje loš. Sada se makar briše korekcija za starost objekta, što je dobra stvar, mada je veza sa tržišnom cenom i dalje veoma labava.
3. Porez na imovinu je dugo bio progresivan, ali to praktično nije imalo nekog efekta, što zbog neuknjiženih objekata, što zbog potcenjene osnovice, što zbog činjenice da se radi o lokalnom porezu. Ova poslednja činjenica je nebulozna i dobro pokazuje način na koji se u Srbiji pišu zakoni. Da navedem primer.

Recimo da je zakonom predviđena stopa od 0,5% na vrednost imovine do 100.000 evra i 1% na vrednost iznad tog iznosa. Ako neko ima stan u Beogradu od 80.000 evra i vikendicu u Novoj Pazovi od 40.000 evra, prvi problem je što ovi u Beogradu ne znaju za vikendicu, a ovi u Pazovi ne znaju za stan. Ali, čak i da znaju, zakonom uopšte nije predviđeno ko bi imao pravo da oporezuje 20.000 evra po višoj stopi, Beograd ili Pazova.

4. I dalje se neće oporezovati zemljište, već će se plaćati naknada za korišćenje građevinskog zemljišta, što je loše. Ministarstvo prostornog planiranja je predvidelo u Zakonu o planiranju i izgradnji ukidanje ove naknade čim se ona integriše u porez na imovinu, ali Ministarstvo finansija to još uvek nije uradilo. Razlog zašto to nisu uradili je jasan - naknadu uglavnom plaćaju firme, a porez pretežno plaćaju građani. Integrisanje naknade u porez bi smanjilo poresko opterećenje privrede, a povećalo opterećenje građana. Pošto pravna lica nemaju pravo glasa, u predizbornoj godini je takva odluka razumljiva.

Gledajući šire, porez na imovinu je ili najpravedniji, ili najnepravedniji porez, sve zavisi od toga koga pitate. Neko će vam reći da nije fer da se oporezuje imovina, već da se treba oporezovati prihod, uključujući i prihod od imovine. Drugi će vam reći da je imovina najbolja mera nečijeg bogatstva i da je to najprirodnija poreska osnovica.

Neoliberalizam u Srbiji

Iz Novosti:

Tela pod direktnim okriljem, Vlada ima oko 15 službi, saveta i kancelarija, za čiji rad godišnje izdvaja ogromna sredstva. Prema evidenciji povernika za informacije, na svim nivoima nagomilalo se skoro 11.000 institucija koje dobijaju novac iz budžeta.

Obrazovali su i Savet za razvoj nedovoljno razvijenih područja, koji ima predsednika i šest članova, a finansiraće se iz budžeta.

Pre nekoliko nedelja doneta je odluka da ubuduće na platnom spisku države bude još jedna Vladina kancelarija, osma po redu - Kancelarija za regulatornu reformu i analizu efekata propisa, mada se time već godinama bavi Jedinica za SRP.

Kada se ne bavi formiranjem novih tela, Vlada ”širi” birokratsku mrežu. Skoro na svakoj sednici Vlade, pod tačkom dnevnog reda ”kadrovska rešenja”, ministri ”popunjavaju” komisije, službe, upravne i nadzorne odbore, povećavaju broj pomoćnika i zamenika u raznim institucijama.

Spinovanje

Poslednjih dana spineri i još neki koji veruju u sposobnost tehnokratije kojoj bi oni da budu ime govore nam da će privatizacija Telekoma doneti više cene. Reč je o klasičnoj zameni teza, ali barem je to jedan od proizvoda koji bi mogli izvoziti do mile volje.

Prvo, ovaj scenario je moguć ukoliko se proda infrastruktura i broj licenci ostane nepromenjen. U tim okolnostima novi vlasnik neće imati nikakav podsticaj da barem u prvo vreme nudi išta povojnije cene, a moguće je i da se odluči za poskupljenje da bi otplatio troškove kupovine tržišta zajedno sa firmom. Politikanti bi imali više novca za trošenje u izbornoj godini, a račun bi se plaćao u narednim godinama.

Drugi i sličan scenario je da država ne proda i infrastrukturu, ali da broj licenci ostane nepromenjen, a odnosi sa novim vlasnikom postanu burazerski.

Kako se naša vlada gotovo uvek odluči za ono što je protivno interesima građana, a izvrsno za kratkoročno fliperisanje, vrlo je verovatno da će se puniti budžet umesto da će se izdati desetine licenci, a infrastrukturu ponuditi svima pod normalnim uslovima.

Međutim, ima tu jedna začkoljica koju svesno prenebregavaju naši spineri. Fiksna telefonija ima ozbiljnu konkurenciju u drugim vidovima komunikacija, pa je zidanje cena jednostavno idiotska strategija. Osim ako nam dragi vizionari koji žele po svaku cenu da izbegnu haos konkurencije i posledičnog blagostanja ne kriminalizuju nove vidove telekomunikacija.

PISA

Postoji jedna stvar koja je notorna, a to je da naši đaci, a bogami i studenti, dobijaju diplome bez da su imali prilike da nauče veštine i da rešavaju praktične probleme. Kako je život uglavnom sazdan od praktičnih stvari i veština, rezultati PISA testa nam govore da smo sve samo ne zemlja sa dobrim obrazovnim sistemom. Ustvari, razmišljajući o nesposbnosti naše dece da rešavaju prilično jednostavne, ali, avaj, praktične probleme sve više mi se čini da bi upravo njihove nastavnike trebalo testirati. Verujem da bi rezultati bili poražavajući, ali i da bi se došlo do uzroka. A još bi ubili i štajkački instinkt sistema koji gotovo 98% sredstava troši na plate.

Reklamiranje

Sajt njuz.net prenosi (izmišljenu) vest da je u planu formiranje Agencije za intelektualne standarde u javnom oglašavanju.

Nažalost, realnost nije mnogo bolja (već postoji RRA koji se time bavi), a pogledajte i novi nacrt Zakona o oglašavanju.

Recimo, član 13, koji govori o obmanjujućem oglašavanju:


Обмањујуће оглашавање јесте свако оглашавање које на било који начин, укључујући његово представљање, обмањује или је вероватно да ће обманути примаоце огласне поруке, и које, због своје обмањујуће природе вероватно може да утиче на њихово економско понашење или које, због наведених разлога, шкоди или је вероватно да ће нашкодити конкуренту.

A ovo mi je bilo baš zanimljivo (čan 35):


Огласна порука намењена малолетним лицима не сме да нарушава ауторитет школе код малолетних лица.

Zakon o rakiji

Postoji i to.

Lao Ce je govorio, što više zakona, to više kriminalaca.

Sada su šumadijski seljaci koji vekovima peku rakiju za svoj račun pretvoreni u kriminalce.

Nezaposlenost u SAD

Nezaposlenost je ponovo porasla u Americi, i sada iznosi 9.8%. Slika iznad je poznato poređenje (apdejtovano) između projekcije kretanja nezaposlenosti koje je Obamina administracija dala za slučaj da se izglasa "fiskalni stimulus" 2009 i stvarnog kretanja nezaposlenosti.

Kim Džong Il gleda na stvari

Na razne stvari.

Roslingovi animirani krugovi

Slaviša je linkovao novi Roslingov video, pa sam mislio da bi možda bilo zanimljivo da ponovo  pomenem da slične prezentacije može da napravi bilo ko.

Prvo, odete na svoj Google nalog i otvorite Google Documents i napravite novi spreadsheet. Podatke morate da organizujete na tačno definisani način i to je, u stvari, najveći deo posla. U prvoj koloni mora da bude ime zemlje, u drugoj mora da bude godina, a u daljim kolonama dajete podatke. Kada naprivite takvu tabelu, selektujte celu tabelu, pa idite na Insert/Gadget/Motion Chart. Kada napravite grafikon, možete ga malo još podešavati. Gadžet možete i da "Publish" (što, čini mi se, nije moglo pre par godina kada sam pisao prošli tekst), nakon čega dobijete html kod koji možete da kopirate na svoj blog, na primer, pa dobijete nešto ovako:



Kad kliknete na Play dugme, videćete kako se različite istočnoevropske zemlje kreću po površini u kojoj su ose "GDP per capita" i "Transition Score EBRD-a". Desno imate mala polja u kojima možete da birate određenu zemlju i slično.

Međutim, poenta ovog posta ipak nije samo to. Poenta je da me zanima da li neko od IT geekova koji prate ovaj blog mogu da mi objasne da li postoji način da tu animaciju nekako prebacim u Power Point. Koliko kapiram, radi se o Flash elementu, a ne znam da li Power Point podržava importovanje Flash? Odnosno, ovde sam nasao neko uputstvo, ali onda ne znam kako da uopšte da dođem do Flash fajla.

PS. Sada vidim da su na sajtu Gapmindera ponudili i desktop verziju aplikacije. Sad ću da je instaliram i da vidim u kojem formatu ona snima fajlove.

PPS. Desktop verzija nije rešenje. Niti omogućava export prezentacije, niti se mogu ubacivati podaci, već radi samo sa unapred ubačenim podacima. Kojih, doduše, ima veoma mnogo.

Wikileaks

Komentator nas proziva što nismo komentarisali Vikiliks. Moj razlog je što mi tema nije previše zanimljiva -- pročitao sam nekoliko izvoda najzanimljivijih detalja u novinama i ništa me nije posebno zaintrigiralo. Ustvari problem mi je da ozbiljno shvatim Vikiliks kad ni celu diplomatiju ne shvatam ozbiljno. Nisam siguran čemu najveći deo toga služi.

Lako je preceniti diplomatiju zbog pompe koja je prati, ali diplomate ne znaju mnogo toga što se inače ne zna u javnosti. Strani diplomata u jednoj zemlji se informiše prvenstveno iz press-klipinga domaćih medija. Možda nešto uspe da sazna u direktnim razgovorima tu i tamo, ali da li stvarno mislite da francuski ili nemački ambasador može znati više o srpskoj politici od domaćih novinara, koji poznaju jedni druge, poznaju insajdere i imaju ličnog interesa da o stvarnim ili izmišljenim skandalima odmah obaveste javnost?

Pogledajte slučaj ruskih špijuna u Americi od pre par meseci -- ti ljudi su posećivali skupve think-tankova, upoznavali se tamo sa ekspertima i činovnicima i pitali ih za lična mišljenja i onda slali šifrovane poruke kao da se radi o specijalnim saznanjima. Jedan od njih je slao u Moskvu podatke o kretanju cene zlata sa berze, kojih ima na internetu. A kad KGB špijuni to rade, šta onda očekivati od običnih diplomatskih kablova?

Zato novih informacija u Vikiliksu i nema toliko, nego se više svodi na ocene raznih karaktera, da ne kažem ogovaranja. U nekim prilikama je samo otvoreno rečeno ono što se inače zna -- recimo da Rusijom vlada KGB mafija. Zanimljiviji su možda neki slučajevi sa Bliskog istoka, gde domaći političari imaju nešto da kriju od javnosti ili od drugih zemalja. Tako smo videli da se arapske zemlje boje Irana iako to javno ne govore, ili da sarađuju sa američkim službama u borbi protiv terorista, ali se ne hvale time i ne vole da se čuje u domaćoj javnosti. U demokratskim zemljama takvih slučajeva uglavnom nema, jer i spoljnopolitički stavovi su javni.

Ubedljivo najzanimljivija stvar u celoj priči je podizanje optužnice Interpola protiv Asanža za potpuno drugačije krivično delo. Možda je i koincidencija, ali ako sam nekad verovao u teoriju zavere onda je to sada.

Sloboda i prosperitet TV

Odličan bosanski sajt sa video klipovima Friedmana, Hayeka i drugih -- sa prevodom.

Hans Rosling

Najnovije od već čuvenog prezentatora:

Političari

Čitam ovih dana ponovo Isterlijevu knjigu "Elusive Quest for Growth", pa sam naišao na veoma zanimljiv citat Nikite Hruščova:

Političari su svuda isti. Obećavaju da će da grade mostove, čak i kada nema reka.


Inače, mislim da ovu knjigu treba da pročita svaki ekonomista. Može se naći na library.nu (nova Gigapedija).

Lesile Nielsen, RIP

Kao poručnik Frank Drebin iz Golog pištolja imao je materijala i za nas:

President Bush: Frank, please consider filling a post I'm creating. It may mean long hours and dangerous nights, surrounded by some of the scummiest elements in our society.

Lt. Frank Drebin: You want me to be in your cabinet?

LDP i New Deal

Budućnost pripada onima koji veruju u lepotu svojih snova.

Rekla je svojevremeno Eleanor Roosevelt, supruga Franklin Delano Roosevelta. Ovu deliričnu kolektivističku mantru, koju bi svaki koljač od Lenjina, Hitlera do Pol Pota mogao da mirne duše potpiše (ko od njih nije verovao u "lepotu svojih snova" do zadnje kapi tuđe krvi), ne bih ovde citirao da je "liberali" sa LDP nisu stavili kao moto na svoj vebsajt.

Nažalost, mislim da ovo čak nije ni naznaka neke ideološke "devijacije" s njihove strane, nego pre neobrazovanja. Rekao bih da oni baš i ne razlikuju evropski od američkog liberalizma, a i ako razlikuju, mislim da nisu sasvim načisto koji od ta dva im je bliži i što je to uopšte važno.

Privatizacija

O javnim preduzećima kao "plenu" stranaka na vlasti:

Jedini način da ona to prestanu da budu jeste da država izađe iz njihovog vlasništva.

Kaže premijer.

Talebovo predviđanje

Za 2036. godinu:

What is now called academic economics will be treated with the same disrespect that rigorous (and practical) minds currently have for Derrida-style post-modernist verbiage.

Preporuka

Nisam znao da Igor Lukšić, potpredsednik crnogorske vlade i ministrar finansija, ima svoj blog.

Igor je jedan od retkih crnogorskih političara (ako ne i jedini) o kojem imam pozitivan stav. Sećam se da sam pre par godina gledao jedan njegov intervju na televiziji i bio više nego prijatno iznenađen onim što je pričao.

Pogledajte jedan od boljih postova.

Behavioral public choice theory

Pre izvesnog vremena sam napisao ovaj post, ali nikako da ga dovršim, nisam imao vremena. Sada me je Slaviša podsetio. Elem...

Video sam na nekom blogu da su Slavišin pristup nazvali "behavioral public choice theory", što je, čini mi se, odličan i tačan naziv. Slavišina teorija je inače vrlo jednostavna - pokazano je da ljudi prave određene sistematske greške, birokrate i političari su ljudi, ergo - birokrate i političari prave sistematske greške. Deluje prosto da prostije ne može biti.

Ali, upravo u tome je lepota. I "klasičan" public choice sada deluje očigledno, ali sve dok neko nije počeo da razmišlja u stilu "čekaj, pa i političari su ljudi, zašto bi iko pretpostavio da su oni anđeli kojima je samo javni interes na srcu" revolucija nije mogla da se dogodi. Dakle, mislim da primena bihejvioralne ekonomije (i psihologije) na donošenje javnih odluka itekako ima smisla. Čak verovatno i više nego samo na privatne odluke, zato što prosečan političar nije jednak prosečnom čoveku - najčešće se radi o ljudima čiji je ego veći čak i od ega fakultetskih profesora. Takav čovek ne priznaje grešku, ne priznaje da ne zna, a svako ko se sa njim ne slaže je korumpirana bitanga.

Staro pitanje, kada se sa nekim ne slažeš, je da li je glup ili pokvaren. Dakle, da li političar koga ne volite vodi takvu politiku zato što je glup ili zato što je pokvaren? Odgovor na ovo pitanje uopšte nije jednostavan, nije lako znati da li on to radi zato što ne zna kakvi su efekti, zato što je korumpiran, ili zato što je zao (pa voli da pravi nepotrebnu štetu).

Uzmimo neki primer, recimo kada ministar zabrani izvoz žita. Moguća obrazloženja su.

1. Zaista radi to iz najbolje namere, odnosno iskreno veruje da je politika jeftine pšenice dobra. Sirotinja nema para za hleb, umreće od gladi, pa on poteže za najboljim mehanizmom koji ima, a nije ni svestan da time  nanosi veliku štetu proizvođačima žita, što je u neku ruku konzistentno sa Slavišinim pristupom.
2. Jasno mu je da su poljoprivrednici pogođeni, ali ga to prosto ne zanima. Jednostavno, potrošači hleba su mu bitniji od proizvođača žita. Recimo zato što njegova partija ne računa na glasove seljaka, a računa na glasove građana, ili zato što poljoprivrednika ima relativno malo, što bi negde bilo konzistentno sa "klasičnim" public choiceom (ali ne i sa Olsonovom pričom, koji pretpostavlja da upravo male grupe mogu bolje da se izbore za povlastice).
3. Potplatila ga je domaća konditorska industrija i proizvođači testenina, koji će po osnovu jeftinog žita biti konkurentnija na domaćem i stranom tržištu. I ovo bi bilo konzistentno sa klasičnim public choiceom.
4. Čovek je prosto zao - voli da nanosi štetu.

Iz perspektive dobro/zlo, obrazloženje 1 govori u prilog da se radi o dobrom čoveku, obrazloženja 3 i 4 govore u prilog da se radi o lošem čoveku, dok je obrazloženje 2 nekako između. Ja bih donekle imao razumevanja za ovakvo ponašanje, jer tako sistem funkcioniše. Ako hoćeš demokratiju, tako do sve ide, a na to nam je upravo ukazao "klasičan" public choice. Ali, "klasičari" su odbacivali obrazloženje 1 i u tome koristili različite argumente.

Na primer, jedan od boljih argumenata je da ljudi generalno možda i nisu racionalni, ali da su ljudi koji su uspeli u životu svakako racionalni. Jednostavno, nemoguće je uspeti ako konstantno praviš greške u odlučivanju i ako ne revidiraš svoje ponašanje. Drugi argument je ukazivanje na političku konkurenciju - kao i na tržištu, konkurencija te primorava da budeš racionalan.

Međutim, izgleda da taj mehanizam nije baš tako jak. Ili, to barem tvrde bihejvioralni ekonomisti. Moguće je identifikovati sistematska odstupanja od racionalnog ponašanja. Taj pristup svakako treba proširiti i na političare. Pravi problem je - kako to testirati?

Teško. Nije lako testirati nečiju racionalnost "od spolja", odnosno samo posmatranjem ponašanja, jer ne znaš koja je motivacija. Mnogo je lakše sa privatnim odlukama, jer ti je tu motivacija jasna. Jasno je da ljudi vole jeftinije i kvalitetnije stvari, od skupljih i manje kvalitetnih, pa se propuštanje takvih stvari može smatrati iracionalnim. Kod političara to nije tako očigledno. Ako pretpostaviš da im je vlast jedini cilj u životu, onda je teško objasniti činjenicu da većina političara sa vlasti silazi potpuno mirnim putem, nakon rukovanja sa naslednikom. Malo ima onih koji su spremni da iskoriste policiju i vojsku za opstanak na vlasti. Ako mislite da je vlast jedino što je njima bitno, onda miran silazak sa vlasti deluje iracionalno. Ili, može da se pretpostavi da im je lično bogaćenje jedini cilj u životu. Ali, opet, stvarnost nas demantuje. Najveći broj političara nije korumpiran i sa vlasti ne silazi veoma bogat. Moguća motivacija je i "ostavljanje traga u istoriji". Međutim, najlakši način da ostaviš trag je da zaratiš sa nekim, a opet i to većina političara izbegava. Čak možemo možda da pretpostavimo da političari zaista žele da urade sve što je najbolje  "za narod", ali to tek otvara gomilu pitanja - kako uopšte utvrđujemo šta je najbolje "za narod", ko je taj "narod" i slično.

Kao što se može naslutiti iz ovoga što pišem, mislim da je empirijsko proučavanje racionalnosti političara teško, ako ne čak i nemoguće, jednostavno zato što ne znamo šta je to što oni pokušavaju da maksimizuju. A ako ne znaš šta im je tačno cilj, kako onda možeš da procenjuješ da li ga ostvaruju ili ne, da li prave sistematske greške ili ne, odnosno da li su iracionalni ili ne?

CR

Moj članak iz Critical Reviewa, The Illusion of Regulatory Competence (čiji sam apstrakt ranije linkovao i nekima od vas poslao skenirani pdf), sada se može besplatno skinuti u konačnoj verziji i pravom pdf-u odavde.

Brutalni kapitalizam

Ekonomista Dejan Erić redefiniše kapitalizam:

Erić je rekao da je sada je suštinsko pitanje da li i dalje želimo liberalni kapitalizam koji je "brutalan", jer u tom modelu investitori najčešće kupuju fabrike da bi se domogli nekretnina, a ne da bi razvijali proizvodnju. Možda bi bilo bolje da privhatimo ekonomiju zasnovanu na socijalno - tržišnim principima, koju uspešno primenjuju skandinavske zemlje i neke od članice EU.

Stepen kapitalizma je stepen ekonomskih sloboda, a Srbija je na dnu svih lista koje to mere. Kako je to onda Srbija zemlja liberalnog kapitalizma?

Drugo, opasna greška je brkati socijaldemokratiju sa intervencionizmom. Od svih aspekata velike države socijaldemokratija je najmanji problem. Srbija nije pošla od Lokovog prirodnog stanja gde niko ne poseduje ništa pa onda radom stiče, nego je kroz celu svoju istoriju bila u raznim sistemima povlastica i privilegija. Zato je razumljivo da se razvio socijaldemokratski moral. Za intervencionizam, sa druge strane, nema ni moralnog ni ekonomskog opravdanja.

Socijaldemokratija je i manje štetna od intervencionizma. Intervencionistička je Italija, gde frizerima treba dozvola za obavljanje zanimanja i dozvola za otvaranje radnje na određenom mestu, ili Grčka, gde vam za prevoženje robe kamionom treba ekskluzivna dozvola (sada ukinuto). A socijaldemokratske su skandinavske zemlje, gde je preraspodela dohotka velika, ali se država inače malo meša u ekonomiju. To pokazuje njihovo stalno mesto u vrhu lista ekonomskih sloboda i poslvnog okruženja. Srbija je veoma intervencionistička i uglavnom antisocijalna -- jer iako postoji donekle progresivni porez i razna socijalna davanja, država ima i niz antisocijalnih politika koje pomažu višoj srednjoj klasi, bogatijima i posebno politički privilegovanima. Pozivi poput ovog na "podsticanje proizvodnje" ili ograničavanje upotrebe nove privatne svojine, nemaju nikakve veze sa skandinavskim modelom i socijaldemokratijom. To su samo pozivi na veći intervencionizam.

Ako je nešto u Srbiji brutalno, to nije kapitalizam, jer njega ima vrlo malo, nego državni intervencionizam i političke privilegije koje iz njega neminovno proizlaze. Ako pogledamo aktuelni slučaj Luke Beograd, upravo je državno mešanje u to šta je moguće uraditi sa privatnom svojinom proizvelo skandal. Sve je kupljeno legalno, ali je vrednost posle kupovine porasla zato što je starim vlasnicima bila zabranjena gradnja, dok je novom vlasniku dozvoljena.

Erić izgleda da hoće još takvih stvari. I to naziva socijaldemokratijom.

Profesor Zec

kao i obično je u svom elementu. Jasno seljaku na planini, tačno da boli i bez imalo demagogije.

"Savet" o "metaforama"

Nemojte ih stavljati pod navodnike. Nikada.

B92 piše u naslovima da studenti "beže" iz Srbije, da je Tadić "jači" od Beka, Blic nam "medicinski" opisuje da je privreda "organizam". I to su slučajevi samo od danas.

Znaci navoda ne samo da nisu potrebni, nego vam upropaste i metaforu.

Preporuka

Pogledajte, ako već niste, gostovanje Milana Beka na B92.

Štednja vode

Roy Spencer:

I was amazed to learn that it takes about 150 gallons of water to produce a single Sunday newspaper!

I wonder how many Sunday newspapers have carried op-eds about the need to conserve water?

O pohlepi

Novi prevarant na srpskom nebu. Meni je jedino teško shvatljivo kako neko može da bude toliko glup pa da nasedne na besmislicu o stanu u Belvilu za 800 evra preko veze. Jednostavno neki ljudi zaslužuju da ostanu bez para.

Paul Krugman i "osovina depresije"

What do the government of China, the government of Germany and the Republican Party have in common? They’re all trying to bully the Federal Reserve into calling off its efforts to create jobs

.

kaže nobelovac Paul Krugman u Ney York Timesu. Skoro da se čovek rasplače nad nevoljama dobrih ljudi u Fedu koji samo hoće da pomognu i "kreiraju radna mesta", a osovina zla (pardon depresije), Peking-Berlin-republikanska stranka im ne da.

Kako čovek posle da ne bude populista? Kad nobelovac i profesor na Prinstonu i ugledni kolumnista uglednog lista piše ovakve idiotizme.:) Isti Krugman koji je 2002 molio javno Greenspana da spusti još kamatnu stopu jer je jedini način izlaska iz krize izazvane "dot-kom" kolapsom da se napravi "housing buble". I valjao iste gluposti o prejakom dolaru, potrebi inflacije, "zamci likvidnosti", pogubnom trgovinskom deficitu Amerike itd, sve isto kao i danas.

Zašto danas osovina zla ne da dobrom čika Benu da naštampa još 600 milijardi konfeta i izvuče time Ameriku iz krize? Jednostavan odgovor: Peking i Berlin imaju trgovinski suficit i ne žele da ga izgube, jer kao što znamo za jednu zemlju nema ničeg opasniejg od trgovinskog deficita (što se jasno vidi iz primera Amerike u poslednjih 50 godina. Nema veze što Kinezi drže trilione obveznica Trezora i ne žele da vide inflaciju u SAD). Dobro. A republikanci kao treći oslonac te zle osovine? Šta oni hoće da postignu zlikovačkim atacima na Fed? Oni se naime plaše, kaže nobelovac, da bi čika Ben mogao da uspe da stvori radna mesta i popravi konkurentost američke privrede svojom štamparskom presom, a oni to ne žele dok je demokratski predsedniku Beloj kući.

I taman kad sam hteo da trijumfalno zaključim da je čovek kompletni moron, i da je za našu stvar dobro da što više njemu sličnih pišu u Njujork Tajmsu - stiže hladan tuš. Uviđam da moram ipak revidiram stav. Čovek se, naime, u osudi Osovine zla-depresije poziva na Friedmana:

Mr. Bernanke and his colleagues seem stunned to find themselves in the cross hairs. They thought they were acting in the spirit of none other than Milton Friedman, who blamed the Fed for not acting more forcefully during the Great Depression — and who, in 1998, called on the Bank of Japan to “buy government bonds on the open market,” exactly what the Fed is now doing.

Organi

Na sajtu Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti se nalaze više nego korisni spiskovi svih državnih organa i institucija.  Ukupno ih ima 10.808 (moram da priznam da mi nije jasno zašto su tu navedene i privatne škole i fakulteti, ali nije to toliko bitno).

Najznanimljiviji mi je spisak "republičkih agencija, zavoda i drugih organizacija", na kojem se nalazi 110 institucija, mada ih realno ima 91, ovo ostalo su nacionalni saveti različitih nacionalnih manjina. Ali, i 91 je impresivan broj.

Neki od zanimljivijih institucija su Zavod za proučavanje kulturnog razvoja, zatim paralelno postojanje Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja (jel ne može vrednovanjem i unapređenjem da se bavi jedna institucija?), a apsolutni favorit mi je Kompenzacioni fond.

Klimatske promene i redistribucija

Ako je ikome više potreban ikakav dokaz da je priča o "klimatskim promenama" izmišljotina, zgodno smišljena da pokrije politiku koju socijalisti žele da primene ionako, evo šta kaže visoki zvaničnik IPCC:

Prvo, razvijene zemlje su u osnovi eksprorirale atmosferu svetskoj zajednici. Ali, moramo jasno reći da mi u stvari vršimo redistribuciju svetskog bogatstva putem klimatske politike. Moramo se osloboditi iluzije da međunarodna klimatska politika ima ikakve veze sa envajornmetalističkom politikom. To više nema nikakve veze sa ekološkom politikom, sa stvarima poput krčenja šuma ili ozonske rupe

Lepo je znati. Ali, mislim da nikog više i ne zanima, pošto je stvar mrtva u Americi, što znači da je kaput i globalno. Možda baš zato što su ljudi na vreme shvatili da stvar stoji upravo onako kako IPCC portparol kaže.

Lep primer: koliko juče, zakon kojim je trebalo da se ustanovi nova runda cap-and-trade poreza u Kanadi je oboren u Senatu, čime je Severna Amerika od danas i zvanično slobodna zona od zelenog fašizma.

Ron Paul vs MSNBC

Novinarka MSNBC u razgovoru sa Ron Paulom je užanuta kako se ti republikanci usuđuju da traže da se Fedu oduzme mandat da elininiše nezaposlenost štampanjem para.

Opet o novcu

Slaviša se pre neki dan pitao zašto su Austrijanci toliko opsednuti novcem? Zašto toliko insistiraju na zlatnom standardu, ukidanju centralne banke i sličnim stvarima? Njegova dijagnoza je bila sledeća:

Opsesija austrijanaca Fedom, monetarnom politikom i zlatnim standardom dolazi, dakle, od ignorisanja sadašnjosti i svih stvari koje su se desile od vremena kad je Mises izlagao svoje teorije.

Ja mislim da imam bolje objašnjenje. Odnosno, objašnjenje nije baš sasvim moje - dao ga je pre više od 50 godina Alain Greenspan (pre nego što je postao "respektabilan"), ali kao da je mene pitao. U svom tekstu Greesnpan pokazuje zašto bi svako ko ceni individualnu slobodu i tržišnu privredu (bio Austrijanac ili ne) trebalo da bude itekako opsednut ponovnom uspostavom zlatnog standarda i ukidanjem centralne banke:

In the absence of the gold standard, there is no way to protect savings from confiscation through inflation. There is no safe store of value. If there were, the government would have to make its holding illegal, as was done in the case of gold. If everyone decided, for example, to convert all his bank deposits to silver or copper or any other good, and thereafter declined to accept checks as payment for goods, bank deposits would lose their purchasing power and government-created bank credit would be worthless as a claim on goods. The financial policy of the welfare state requires that there be no way for the owners of wealth to protect themselves.

This is the shabby secret of the welfare statists' tirades against gold. Deficit spending is simply a scheme for the confiscation of wealth. Gold stands in the way of this insidious process. It stands as a protector of property rights. If one grasps this, one has no difficulty in understanding the statists' antagonism toward the gold standard.

Ja ne prihvatam sa velikim oduševljenjem kad vidim liberale kako "duvaju u istu tikvu" fiat novca i monetarnog centralnog planiranja sa ljudima koji veruju u konfiskaciju bogatstva i deficitarnu potrošnju kao svoje najviše ideale. Ne volim da vidim liberale kako rade (svesno ili ne) za principe neprijatelja slobode. A u slučaju novca, mnogi to nažalost rade. Mislim da i drugi ljudi koji su protiv konfeti novca, centralnih banaka i inflacije, a za zlatni standard, dele isto osećanje i vrednovanje stvari. Bilo da su "Austrijanci" ili ne.

Kad država uvodi red

Dok je haos carevao taksi prevozom do i od aerodroma, dok su taksisti postavljali zbunjujuće matematičke probleme prilikom davanja popusta i dok je sve bilo raznobojno šareno i neumiveno, sa aerodroma bih stigao do kuće za manje od hiljadu dinara. Morao sam samo da uložim gram pameti i uključim tri vijuge da se ne vozim taksi vozilima u kojim vozači imaju pre njuške nego face.

Od kako je država uvela red ista relacija će me koštati 2.000 dinara. Zaključak se nameće sam, suzdržavam se da ne psujem na blogu.

Cenovnik

Ako je verovati prognozi koliko će novca dobiti građani Srbije, a da za to ne moraju ništa da urade, tržišne vrednosti porodičnog srebra su:

Elektroprivreda Srbije 6,4 milijardi EUR
Telekom 2,5 milijardi EUR
Aerodrom Beograd do 0,16 milijardi EUR

Što je babi milo, babi se i snilo. Snevanje realnije nego pre tri godine, ali teško će ići. Ako investitori samo malo priupitaju Ruse kako naši stručnjaci vode državne firme i štimaju podatke i ako se na to dodaju skriveni troškovi koji čekaju investitore, neće tu biti novca ni da se ljudski dobiju jedni izbori. Ako za tim uopšte ima i potrebe.

Kada država menadžeriše

Šta uradi javno preduzeće kada ga mrzi da naplaćuje svoja potraživanja? Jednostavno, odere još malo one koji redovno plaćaju centralno grejanje.

Šta dobijemo kada država potiše strateški ugovor? Najskuplji gas, naravno.

Sve više razumem one koji osim TV pretplate odluče da krenu u sličnom pravcu u još nekim oblastima. Ne daj Bože da je neka privatna kompanija ovako nešto uradila.

Mleko

Nisam hteo da komentarišem sudsku odluku kojom se presuđuje da je Zulum Milk ZIF hajduk bez premca. Ali eto jedna Mikica, me natera da pišem. Elem, žena kaže da se njoj isplati da proizvodi mleko po postojećim zulumćarskim cenama. Kako vidim iz same izjave, žena zna i u pare i u kantar, radne etike ne nedostaje, a postojeće premije i ponešto subvencionisane kamate na kredite su joj više nego dovoljna pomoć. Slične stvari sam čuo i od Zulum Milk, u narodu poznatom i kao Salford. Kako žena kaže, rade ozbiljno, ali bez mehanizacije, pa je za pretpostaviti da veće mehanizovane farme treba da budu i ponešto produktivnije. Istina je i da naša država svojom politikom subvencija ne forsira ni jedno ni drugo, budući da premije plaća prema broju grla, a ne prema proizvedenom mleku, valjda da bi očuvala autoktoni genetski materijal i ruralni stil života.

Kako nas ovo vraća na Zulum Milk ZIF, ostaje mi nejasno zašto je on koristio prakse koje su dovele do toga da ima probleme da dođe do ključne sirovine, a što može voditi jedino padu profita, a posledično i padu vrednosti Imleka (Novosadska mlekara included) & Suboticke mlekare. A te mlekare su upravo kupljene da bi se prodale skuplje nego što su plaćene. Biće da ni Zulum Milk ni Mikica ne znaju svoj posao...

Srbija nema strategiju za ribarstvo

Stvarno.

Pa šta ćemo sada da radimo?

Zašto su austrijanci opsednuti novcem?

Naravno da je monetarna politika važna, novac je jedna polovina svih transakcija u ekonomiji. Ali austrijski ekonomisti joj predaju enormnu važnost -- to im je glavna akademska tema, glavno političko pitanje, opsesija kongresmena Rona Paula koji je pisao knjige ranije o zlatu, sada o ukidanju Feda, univerzalna dijagnoza i rešenje za sve probleme u ekonomiji.

U poslednjih tridesetak godina glavni problem zapadnih ekonomija je enormna regulisanost. Državna potrošnja je u proseku smanjena, privatna svojina je sigurnija, državno vlasništvo i direktno upravljanje firmama retko, monetarna politika je bila uglavnom nezavisna i inflacija je blizu nule. Ako se izuzmu krizni periodi i preterane reakcije, dugoročno stvari idu nabolje u svim segmentima osim jednog -- eksponencijalno rastuće ekonomske i socijalne regulacije. Evropska unija reguliše oblik paradajza, američki kongres donosi zakone od preko 2 hiljade strana, Bazelski bankarski standardi I su stali u jednu brošuru, Bazel II je već debljine ozbiljne knjige, a za Bazel III koji se sprema ne smem ni da pomislim kako će izgledati. I najveći problem sve te regulacije nije što ona poskupljuje poslovanje i opterećuje ekonomiju, nego što prevazilazi našu moć razumevanja i stvara skup nepredviđenih i neželjenih posledica (koje će se onda opet rešavati novom regulacijom).

Austrijskim ekonomistima to nekako promiče i nastavljaju da se bave drugim temama. To je čudno, jer smisao postojanja austrijske škole, glavna ideja na kojoj je austrijska škola izdiferencirana je ideja o ulozi neznanja u složenim sistemima. Mesto na kojem je austrijska škola počela sebe da razlikuje od ostalih je bila debata o socijalizmu. U toj debati austirjanci su svoj argument zasnovali na ulozi ljudskog neznanja u vođenju ekonomije, na ograničenoj sposobnosti eksperata da upravljaju ekonomijom i na zameni ekspertskog znanja opštim pravilima koja umesto holističkog planiranja omogućavaju pojedincima da planiraju sami za sebe. Ovi, epistemološki argumenti austrijske škole su bili glavni razlog zašto se ona odvojila ili bila izopštena od ostatka akademije.

U isto vreme, autori kao Mizes i Hayek su pisali i o drugim stvarima, kao što je monetarna politika. Tu su imali svoju teoriju recesija, koja uzrok recesije vidi u prethodnim inflatornim bumovima podstaknutim ekspanzivnom monetarnom politikom. Ova teorija, dobra ili ne, nije u direktnoj vezi sa suštinom distinktno austrijskog epistemološkog argumenta. Nije u vezi ni sa radikalnim subjektivizmom, drugom važnom austrijskom idejom koja kaže da niko ne zna troškove i koristi osim samog pojedinca kojega se oni tiču (što opet ograničava mogućnost eksperta da popravi svet). Samu po sebi, "austrijsku" teoriju recesija je mogao smisliti i bilo koji drugi neaustrijanac. Uostalom, za nju je Hayek dobio Nobelovu nagradu, što pokazuje da je to bilo nešto što je neoklasični mejnstrim mogao lako da svari.

Šta se u međuvremenu desilo sa austrijskom školom? Kaže se da je poslednja finansijska kriza rekla mnogo o propustima ekonomije kao nauke, ali meni se čini da je skinula odelo i velikom delu austrijskih ekonomista. Videli smo prve reakcije austrijskih ekonomista i njihova objašnjenja finansijske krize su se oslanjala isključivo na, šta drugo, nego Mises-Hayek teoriju recesija. Bez ikakvog dubljeg ulaska u problem, pokušaja da se razmisli o uzrocima, austrijanci sa raznim institucionalnim afilijacijama od Stevea Horwitza do Toma Woodsa su odmah po izbijanju krize proglasili da je sve već rečeno kod Misesa. Kriza je nastala, kažu oni, jer je Fed u prethodnom periodu (2001-2006) štampao novac.

Mada ima spora i oko toga koliko je monetarna politika stvarno bila ekspanzivna (jer novčana masa u tom periodu nije rasla), Fed je i u najboljem slučaju po ove austrijance samo deo problema. Ostatak problema su mnogobrojne regulacije, mere koje su imale nepredviđene efekte i koje su zajedno dovele do konfuzije kako regulatora tako i učesnika na tržištu. Priroda konfuzije je bila epistemološka -- vlasnici i menadžeri banaka nisu znali koliki rizik preuzimaju, regulatori nisu znali koliki rizik je prisutan u sistemu.

Ali ovaj epistemološki aspekt krize ostao je neprimećen od strane austrijanaca. Kao da pedeset godina rastuće regulacije ništa nije promenilo, austrijanci su za objašnjenje krize po automatizmu prizvali Misesa. Pri tome nisu primetili da u Mises-Hayek teoriji nema ničeg posebno austrijskog; da su Mises i Hayek objašnjavali recesije a da se ovde govori o nečem drugom, o finansijskom slomu izazvanom pogrešnom percepcijom rizika; kao ni da su se stvari tokom skoro stotinak godina od originalne teorije promenile, da je uloga države u ekonomiji i finansijskom sektoru sada neuporedivo veća i da zbog toga monetarna politika igra relativno manju ulogu.

Ironija je tome što da su Mizes i Hayek danas živi, ja sam prilično siguran da se ni oni ne bi pozivali na svoju originalnu teoriju za objašnjenje ove krize. Posmatrajući realni svet ne bi im promakla ključna uloga koju je enormna regulacija, odnosno neočekivana kombinacija raznih regulacija -- Bazelski standardi, finansijska regulacija, pravila bankrota, opšte državno osiguranje svih bankarskih depozita, podsticaji za stanovanje, državne hipotekarne firme, kvazidržavne agencije za rejting, moralni hazard -- imala u kreiranju krize. Nešto najbliže autentično austrijskom objašnjenju krize danas nisu dali verni sledbenici Misesa i Hayeka, nego neki drugi ekonomisti -- možda prvenstveno Jeffrey Friedman, politički filozof koji najbolje razume i propagira suštinu austrijanizma. Ovde je jedan njegov kraći članak o krizi (ima i dužih, a uskoro izlazi i knjga), a i moje ranije pisanje o uzrocima krize se dosta oslanja na njegovo objašnjenje. Pogledajte i njegov Hayek Project, spisak literature epistemološkog austrijskog pravca.

Opsesija austrijanaca Fedom, monetarnom politikom i zlatnim standardom dolazi, dakle, od ignorisanja sadašnjosti i svih stvari koje su se desile od vremena kad je Mises izlagao svoje teorije. Daleko od toga da je neoklasična ekonomija bolja (ona je realnost već odavno žrtvovala formalizmu i lažnoj ekspertizi ), ali austrijanci realnost ne vide jer ne mogu da se oslobode autoriteta iz prošlosti. Umesto da posmatraju svet uživo i pokušaju da objasne pojave u njemu, oni gledaju u prašnjave knjige i pitaju šta bi Mises rekao. Ali baš zbog toga, onda ne uspevaju ni da vide šta bi Mises stvarno rekao -- jer on sam nije gledao u Mengera i svoje prethodnike nego je bio okrenut postojećem svetu. Da je živ, Mizes bi svoju monetarnu teorije recesije do sada sveo na fusnotu, jer bi shvatao da je u međuvremenu bilo mnogo neuporedivo važnijih institucionalnih i regulatornih promena koje doktrinarnim austrijancima izgleda da su potpuno promakle.

Mises i Friedman

Netrpeljivost i ideološki ekstremizam Ludwiga von Misesa su postali deo usmenog predanja. Vrlo često se ponavlja svedočenje Miltona Friedmana o jednom događaju na sastanku Mont Pelerin društva tokom 1950ih kao ilustracija ovoga: tokom jedne debate koja je vođena na tom sastanku, iznerviran stavovima nekih kolega, Mises ih je nazvao sve "gomilom socijalista" i izjurio napolje. Sećam se video snimka u kome se Friedman priseća te epizode: njegov ton je ton ruganja i ismevanja, priča je evocirana kroz smeh koji treba da kaže - eto kakav je to smešan manijak, paranoik i ekstremista bio, koji čak i kolege liberale smatra socijalistima, samo zato što se u nečemu ne slažu sa njim. Popularna "zvanična verzija" koju će vam svaki "respektabilni" libertarijanac spremno odrecitovati glasi: imate na jednoj strani velikodušnog, tolerantnog, ironičnog Friedmana koji je u stanju da ubedi neodlučne i privuče autsajdere, nasuprot tom arogantnom aristokrati i zelotu Misesu koji samo odbija ljude, stvara sektu obožavalaca i ekskomunicira jeretike. I oni oličavaju dva različita pristupa širenju liberalnih ideja.

No, stvar postaje malo zanimljivija i kompleksnija, i otkriva nam mnogo o intelektualnoj i političkoj istoriji 20 veka, kad vidimo šta je tačno bio predmet spora na tom sastanku, i zašto ih je Mises tačno nazvao socijalistima i reagovao kako je reagovao. O tome svedoči sam Friedman:

Raspravljali smo o raspodeli dohotka i da li bi trebalo da postoji progresivni porez na dohodak. Neki ljudi su iskazivali mišljenje da postoji opravdanje za tako nešto.

Oops, izgleda da i jesu bili socijalisti, ne? Da Mises i nije pogrešio, striktno govoreći? Ne znam za vas, ali meni opravdavanje redistribucije i progresivnih poreza na dohodak liči na prilično socijalističku doktrinu, drito iz Manifesta komunističke partije. Kakav je sastav tog društva bio, i kakva je intelektualna klima tamo vladala najbolje svedoči podatak da je istaknuti član bio Karl Poper, koji se proslavio svojom knjigom "Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji", u kojoj je ubeđivao marksiste da treba da se okanu revolucije jer je najveći deo preporuka Manifesta komunističke partije ionako već ostvaren u najprogresivnijim zapadnim zemljama. U to vreme je čak i Friedman bio neka vrsta mešovitog "socijal-liberal", a o ostalima da ne govorimo.

Sama činjenica da Friedman, kanonizovani svetac i šampion libertarijanizma, ni 1995 godine, 6 posle pada Berlinskog zida, ne nalazi ništa neobično u tome da ljudi na sastanku Mont Pelerin društva zagovaraju progresivne poreze i redistribuciju dohotka, nego mu je čudno da se neko na tako šta iznervira, predstavlja prvorazredno istorijsko svedočanstvo sumraka civilizacije u 20 veku. Pokušajte da zamilite kako bi reagovao Aleksis de Tokvil, ili Banžemen Konstan, ili Edmund Berk, ili Herbert Spencer, ili bilo koji drugi klasični liberal 18 ili 19 veka na sličnu tezu. Verujem, mnogo gore od Misesa. Ipak, Mises je smatran i smatra se "ekstremistom" i nekim autsajderom koga ne treba uzimati za ozbiljno. Jedini razlog za to je što je živeo u vremenu kada su se "liberalima" nazivali ljudi koji su verovali u sprovođenje preporuka Marksovog Manifesta komunističke partije.

Prijava protiv Koštunice

Majka i sestra pokojnog premijera Zorana Đinđića, Mila i Gordana Đinđić, podnele su preko advokata Srđe Popovića krivičnu prijavu protiv nekoliko pripadnika JSO i Zemunaca, ali i protiv Ace Tomića i Vojislava Koštunice, zbog oružane pobune Crvenih beretki u novembru 2001.

Aca Tomić se tereti da je pobunjenicima dao garancije da se Vojska neće mešati, a Koštunica da je javno podržao oružanu pobunu, uprkos svojoj ustavnoj dužnosti kao komandanta Vojske da je uguši. Na sajtu Peščanika prenesena je celokupna prijava sa svim detaljima i dokaznim materijalom. Taj materijal pokazuje da je vrlo verovatno postojala bliska koordinacija između Koštunice i njegovih ljudi na jednoj i Zemunaca i JSOa na drugoj strani tokom ovde pobune. Recimo, u materijalu se citira presretnuti razgovor između Dušana Spasojevića i još jednog nepoznatog lica u kome Duća traži od sagovornika da prenese Koštunici da je "ovaj" (Đinđić) otišao u Kulu, i da sad nema stajanja. Takođe možete naći zvaničan dokument Vojne službe bezbednosti u kome se konstatuje da se Aca Tomić, tadašnji šef ove službe i najbliži Koštuničin saradnik, tokom pobune Crvenih beretki sreo sa Legijom i Spasojevićem i dao im garancije da se Vojska neće mešati ni na koji način u njihovu pobunu. Ili recimo čuveni transkript razgovora Biljane Kajganić sa Bagzijem u kome ga ona ubeđuje da lažno optuži Čumeta za ubistvo Momira Gavrilovića, tvrdeći da je to sve dogovorila sa Jočićem i Bulatovićem, najbližim Koštuničinim saradnicima. Naravno, poenta je bila u tome da Čume izgubi status zaštićenog svedoka, čime bi optužnica protiv Legije i ostalih za Đinđićevo ubistvo pala. Zašto bi Jočić i Bulatović želeli da Legija bude oslobođen? Po mom sudu, ne teba biti neki neviđeni genije pa videti da je ovo pravac u kome treba tražiti i političku pozadinu Đinđićevog ubistva.

Reakcija DSS-a koja je odmah usledila je vrlo znakovita i zapravo predstavlja indirektno priznanje. U njoj se ne spominje se da su prijavu zapravo podnele majka i sestra ubijenog premijera, ne komentariše ni jedan fakat iznet u prijavi, već se samo lično napada advokat Popović na sledeći način:

Sa najdubljim gnušanjem odbacujemo optužbe protiv predsednika DSS i smatramo da je prevršena svaka mera u primitivnoj kampanji koja se neprestano vodi protiv DSS.

Samo moralno posrnulo i izopačeno biće kao što je advokat Srđa Popović, branilac ustaškog doglavnika Artukovića, može da se odvaži na tako dijaboličan i bezuman čin, da projektuje sebe i optužuje druge za dela za koja bi jedino on sam bio kadar.

Samo najgora vrsta podstrekača na ubijanje Srba kao što je advokat Popović, koji je potpisao zahtev da se bombarduju njegov rodni grad beograd i Srbija, može da pere svoju prljavu savest tako što lažno optužuje nevine ljude. DSS sa potpunim prezirom razobličava moralnu nakaznost advokata Popovića i najoštrije osuđuje raspirivača ove gnusobne histerije.

Progres

San Francisko je zabranio McDonaldsov Happy Meal.

Vest je toliko tragikomična da sam kao izvor linkovao Onion. Za razliku od drugih vesti iz Oniona ova je istinita, ali to postaje sve teže razlikovati.